Miloš Crnjanski (1893 - 1977) bio je jedan od najznačajnijih srpskih književnika 20. veka. Pesnik, pripovedač, romansijer, dramski pisac, publicista, esejista, novinar, likovni kritičar, diplomata... Poznata pesnička dela su "Lirika Itake" i "Lament nad Beogradom", iz pripovedne, esejističke i putopisne proze izdvajaju se "Priče o muškom", "Pisma iz Pariza", "Tajna Albrehta Direra", "Ljubav u Toskani", "Sveti Sava" ; napisao je memoare "Embahade" koji obuhvataju vreme od 1928. do 1945. kada je pisac bio u poslanstvu u Berlinu, Rimu i Londonu. Takođe drame "Maska", "Konak", "Nikola Tesla". Objavio je dve antologije lirike istočnih naroda i nekoliko knjiga reportaža. Romani: "Dnevnik o Čarnojeviću", "Seobe" , "Druga knjiga Seoba", "Roman o Londonu", "Kap španske krvi", "Suzni krokodil", "Kod Hiperborejaca"... Predmet ove prezentacije su junaci romana "Seobe", "Roman o Londonu" i "Kap španske krvi".

3. ZVEZDA U BESKRAJNOM KRUGU
• Junaci romana Miloša Crnjanskog „Seobe“, „Roman o Londonu“ i „Kap španske krvi“,
koliko god različiti bili, intenzivno žive u stvarnosti i deluju u njoj, ali su sastavni deo
njihovih života i iluzije, taj nedostižni nebeski „beskrajni krug i u njemu zvezda“.
• Takvi su Vuk i Pavel Isakovič iz „Seoba“, Rjepnin iz „Romana o Londonu“ i Lola
Montez iz „Kapi španske krvi“.

4. NADA, RAZUM, INTERESI
• Naravno, junaci ova tri romana se međusobno razlikuju, po polu, karakteru,
temperamentu, vremenu u kome žive, poslu kojim se bave, životnom dobu...
• Isakoviči i Rjepnin imaju imaju mnogo više sličnosti između sebe nego što su svi oni
slični plesačici Loli Montez koja je polovinom 19. veka „opčinila“ bavarskog kralja i
čitavu bavarsku državu, da bi na kraju, kada razum i pre svega interesi počnu da
dominiraju, neslavno završila kao persona non grata, izmičući linču, prezrena i
posramljena.
• Pa ipak, preživela je, a život ide dalje... Uvek ta pusta nada.

6. KARAKTER KAO SUDBINA
• Mora se, međutim, priznati da težnje i stremljenja Lole Montez jesu zanimljiva i
progresivna za ono vreme, ona je bila vesnik liberalnih reformi koje su mogle da
revolucionišu konzervativnu katoličku monarhiju.
• No, kao i kod ostalih junaka Crnjanskog, pa i kod samog pisca, karakter je čovekova
sudbina i od njega se ne može pobeći.
• Pritom, ne treba zaboraviti jednu silu koja se kod ovog pisca često javlja, a to je
„komedijant slučaj“. On može promeniti determinisani tok stvari.

7. SAN U DOLINI PLAČA
• Može čovek da dosegne neslućene visine, slavu, ali isto tako sa tih visina može brzo
pasti.
• San je ono što imaju Isakoviči, san pomalo nejasan i mutan, melanholičan, san koji ih
pokreće, koji im ne da mira, san o nekom čudnom, nejasnom blaženstvu koje se u
ovoj našoj dolini plača ne može ostvariti.
• I zato je samo pusta iluzija.

9. SEOBA ĆE BITI, SMRTI NEMA
• I Rjepnin u „Romanu o Londonu“ ima svoj san, svoj ponos, svoju „veličinu“, pre svega
u sopstvenim očima, i to je nešto od čega ne može i neće da odstupi.
• Svi junaci ova tri romana Crnjanskog plaćaju cenu svojih iluzija, svojih seoba koje ne
znače samo veliku seobu naroda, već, metaforično, stalnu, neprekidnu seobu tananih
duševnih čestica i emocija, nemir i traganje kome nema kraja ni konca, jer „seoba je
bilo i biće ih, smrti nema“.

11. MELANHOLIČNI NAGOVEŠTAJ
• Previsoko postavljeni ciljevi, u ovoj našoj dolini plača, mogu samo da dovedu do
razočaranja i gubljenja iluzija i snova.
• Do jedne opšte melanholije kojoj prethodi snažan melanholični nagoveštaj.
• A on, kada se sukobe tragični doživljaji sveta, dovodi do grotesknih momenata i
životnih epizoda.

13. STRASTI PROTIV SNA
• Sa junacima Crnjanskog, zavisno od našeg senzibiliteta, mi možemo biti na neki
način solidarni, saosećati sa njima, ali kada se u sve to umeša naš kritički, racionalni
sud – dobićemo objektivnu „presudu“.
• I Lola Montez u „Kapi španske krvi“ ima svoj san, svoju iluziju, koju, onakva kakva je i
kakva je u ljudskom rodu uvek zapravo i bila, ne može biti ostvarena, pogotovu ako
ostvarenja ometaju i strasti, želje, nagoni duboko usađeni u ljudska bića.

15. BLAŽENSTVO ŽELI DA TRAJE
• Sa jedne strane bez tih strasti ne bismo bili tako samosvojni i neponovljivi, tako
kreativni i maštoviti, tako jedinstveni, a sa druge – oni nam ruše planove i velike
snove.
• I opet se vraćamo na misao da je karakter čovekova sudbina.
• Snovi o idealnom svetu i nebeskoj sreći uvek će ostati samo snovi. Bolno blaženstvo,
melanholični doživljaj koji hoće da se produži. I da samom sebi postane cilj.

17. BOL
• Kada bismo ukratko pokušali da uporedimo junake dva velika pisca – Ive Andrića i
Miloša Crnjanskog – mogli bismo da zaključimo da kod Andrića bol TRAJE u teskobi,
dok se kod Crnjanskog on dopunjava, smenjuje i hrani melanholijom.
• Na kraju, kuda vodi to beskrajno traganje za blaženstvom, izvesnošću, mirom,
smislom?
• Za istinom, pravdom, ljubavlju, moći?
• Postoji li skriveni put, prečica?
• Postoje li uopšte svi ovi pojmovi ili su i oni opet samo iluzije?
• Možemo se seliti, seoba je bilo i biće ih, ali – kako pobeći od sebe?

19. PREZENTACIJA: MILAN STANKOVIĆ