1. 1
ПУСТИЊЕ
Пустиња је подручје (биом) које услед велике оскудице влаге има слабо развијену вегетацију.
Иако су пустиње најпознатије по одржавању веома мало живота, оне заправо пружају уточиште
многим живим бићима која обично остају сакривена (посебно током дневног светла) како би
сачувала влагу. Приближно једну трећину Земљиног копна чине пустиње.
Популарна представа о пустињи јесте спржена дивљина са високим пешчаним динама без
икаквог знака живота. Међутим, пустиње знају такође да буду веома хладна места и већина их
има изненађујућу количину дивљег света.
Пустиња се формира свуда где годишње пада мање од 25 cm кише. Највећа пустиња је Сахара у
северној Африци, која покрива отприлике територију величине Сједињених Држава. Друга
пустињска подручја налазе се на југозападу САД, у јужној Африци, Аустралији, централној
Азији, Јужној Америци и Кини.
Тла обликована у аридним поднебљима су претежно минерална (класификована као аридисоли) с
малим органским садржајем попут соли. Узастопна акумулација воде у неким врстама тла
узрокује стварање различитих сланих слојева. Калцијум карбонат који се таложи отапањем, може
повезати песак и шљунак у тврде слојеве назване „калцрет“ који обликују слојеве дебеле и до 50
метара.
Калише је слој црвенкасто-смеђе до беле боје који се налази у многим врстама пустињског тла.
Калише се обично појављује у облику груда или као превлака на минералним зрнима
обликованим сложеним међусобним деловањем воде и угљеник-диоксида ког ослобађа корење
биљака или распадајући органски материјал.
Постоје два главна разлога због којих пустињска подручја добијају веома мало кише. Неке
пустиње се налазе на рубу тропске зоне. Оне добијају мало кише зато што ветрови који прелазе
преко њих са влажног и олујног екватора већ избаце воду на шумска подручја и услед тога
постају врући и суви.
На овај начин формирају се аустралијске и јужноафричке пустиње. Друге пустиње настају зато
што су веома далеко од океана. Пустиња Гоби у Кини и Монголији добар је пример за то. Ветар
који стиже до њих ретко доноси кишу зато што се ослободи влаге већ у приобалним подручјима.
Велики планински ланци, као што су Хималаји, такође делију као баријера која блокира влажне
ветрове. Моћна Сахарска пустиња је толико велика зато што је настала услед оба узрока. Не само
да се налази на рубу тропа, него је и њен центар удаљен од океана више хиљада миља.
Пустињски крајолици имају заједничка обележја. Пустињско тло је често састављено већином од
песка, а у таквим пустињама постоје пешчане дине. Изглед стеновитог терена је типичан и
2. 2
одражава минималан развој тла и разасутост вегетације. Најнижи делови земље могу бити
равнице покривене сољу. Еолски процес (деловање ветра) је главни фактор у обликовању
пустињских крајолика.
Пустиње понекад садрже вредна лежишта минерала која су се обликовала у аридној околини или
су била изложена ерозији. Будући да су пустиње сува подручја, оне су идеална места за очување
фосила и људских рукотворина.
Живот у пустињи је тежак. Дивљи свет мора да се бори са недостатком воде и да преживљава
екстремне температуре. Са мало или нимало облачног покривача током већег дела године,
температуре се током дана попну до 40 степени Целзијуса, а током ноћи падну до нуле.
Пустињске биљке су основ целокупног живота у овом биому, јер представљају храну за
животиње које пасу. Неке биљке морају много да рашире подземно корење да би прикупиле
довољно воде за живот. На пример, корење дрвећа мескита у Сонорској пустињи у Мексику
расте у дубину земље до 80 m да би стигло до воде. Друге биљке, као кактуси, складиште воду у
меснатим стабљикама и лишћу, а имају и дебелу, воскасту превлаку која спречава испаравање
воде.
Пустињске биљке су ксерофите, односно адаптиране су на сушно, аридно станиште или
заслањено земљиште. Неке биљке похрањују воду у својим листовима, корењу и стаблима (Aloe,
Crassula). Друге пустињске биљке имају дугачке цевасте коренове које продире кроз водену
плочу, учвршћује тло и контролише ерозију. Корење акације достиже дужину до 15 m, а
жбунаста врста Atriplex halimus има корен који достиже 21 m. Корење других врста је такође
дугачко и разгранато, али веома плитко како би брзо упило воду након кише, а може да достигне
дужину и до једног километра. Стабљике и листови неких биљака смањују брзину пешчаних
ветрова те штите тло од ерозије.
За пустиње је типично да имају биљни покривач који је разасут и веома различит. Међутим и
поред негостољубивих услова, пустиње могу имати веома богату флору. Сонорска пустиња на
америчком југозападу има најсложенију пустињску вегетацију на Земљи. Велики сагуаро кактуси
пружају уточиште за пустињске птице те имају улогу пустињских „стабала“. Кактуси могу расти
све до 15 m, а неке врсте клијају чак и у сувом песку.
Пустиње, наравно, нису потпуно суве зато што киша на крају ипак стигне. У складу са
екстремним пустињским приликама кишне олује су толико силовите да често узрокују разорне
поплаве које куљају у облику привремених река, познатих као вододернице или водене бразде.
Тада бујају пустињске биљке, размножавајући се током неколико недеља пре него што свену
чекајући следећи долазак воде.
Многе пустињске животиње, као што су слепе змије и неколико врста жаба, следе сличан
образац. Излазе на површину само у току и после киша, радије остајући влажне под земљом за
време врелих и сувих делова године. Пустињске жабе спречавају дехидрацију стварњем око тела
танке кожне кесе испуњене течношћу.Чак и активније пустињске животиње остају скривене у
3. 3
току дана, склањајући се међу стене или у рупе под земљом од сунца које пржи. Када падне ноћ,
животиње биљоједи, као адакс и магаре, почињу да једу суво лишће, плодове и младице
кржљавих пустињских биљака, док мање животиње, као скочимиши и веверице, скупљају
семење и инсекте. У друге ловце на инсекте спадају геко и други гуштери. Многи од њих имају
широке стопе са кожицом које им олакшавају кретање по меком песком и скривање у земљу
испред опасности. Међу веће месоједе спадају змије које патролирају у потрази за глодарима, и
шакали који се хране лешинама мртвих животиња.
Већина ових животиња никада не пије воду, добијајући потребну течност преко хране. Морају,
међутим, да чувају сваку кап течности. Бубрези - органи одговорни за пречишћавање крви -
пустињских животиња одлично задржавају воду. Они ослобађају што је могуће мање влаге у
облику мокраће.
Постоје различити облици пустиња. Хладне пустиње могу бити покривене снегом; таква места не
примају много падавина, а оно што падне остаје смрзнуто у снежном покривачу; такве се
пустиње обично односе на подручја прекривена тундром ако постоји кратко раздобље с
температурама изнад смрзавања, или на ледену капу ако температура остаје испод тачке
смрзавања током целе године, остављајући тако земљу готово потпуно беживотном.
Већина неполарних пустиња су врућа подручја због малих количина воде. Вода има расхлађујући
или барем ублажавајући учинак у околинама где је има у изобиљу. У неким деловима света
пустиње су настале ефектом кишне сене, у којој ваздушне масе губе већину своје влаге док се
крећу преко планинског ланца. Остала су подручја аридна због великих удаљености од
најближих доступних извора влаге (у неким деловима у унутрашњости континената на умереним
ширинама, посебно у Азији).
Пустиње се такође сврставају по свом географском положају и преовладавајућем временском
поднебљу на:
1.Пустиње пасатних ветрова
2.Пустиње умереног појаса
3.Пустиње кишне сене
4.Приобалне пустиње
5.Монсунске пустиње
6.Планинске пустиње
7.Поларне пустиње
4. 4
У морфогенетској класификацији пустиња, према типу подлоге, издвајају се следеће:
1.камените пустиње
2.песковите пустиње
3.глиновите пустиње
4.Шљунковите пустиње
ЗАНИМЉЈИВОСТИ:
1. Такламакан- пустиња прекривена снегом (337.600 km2)
2. Салар де Ујуни- рефлектује сунце на такав нацин дас а небом креира ефекат огледала
3. Намиб- једина пустиња насељена слоновима
4. Сахара- највећа пустиња да свету, 8,6 милиона km2, дом 4 милиона становника
5. 5
10 НАЈВЕЋИХ ПУСТИЊА НА СВЕТУ:
1. Сахара - 9.100.000 km2 (Алжир, Цад, Либија, мали, Мауританија, Нигер)
2. Арапска пустиња - 2.600.000 km2 (Арапско полуострво - Ирак, Јордан, Кувајт,
Оман, Катар, Саудијска Арабија, УАЕ, Јемен)
3. Аустралијска пустиња - 1.550.000 km2 (Аустралија)
4. Гоби - 1.040.000 km2 (Монголија и Кина)
5. Калахари - 520.000 km2 (Боцвана, Намибија, Јужноафрилка Република)
6. Такла Макан - 320.000 km2 (Кина)
7. Намиб - 310.000 km2 (Намибија)
8. Пустиња Сонора- 310.000 km2 (Аризона, Калифорнија и Мексико)
9. Кара Кум - 270.000 km2 (Туркменистан)
10. Сомалијска пустиња - 260.000 km2 (Сомалија)
