1. Српска револуција
Српска револуција је почела 1804. године
као устанак против дахија, али се убрзо
претворила у борбу за ослобођење од
турске власти. Срби су у исто време
стварали нову, модерну државу. Зато је
српска револуција имала национални
социјални и културни карактер.
Историчари сматрају да је завршетак
српске револуције 1835. година, јер су се
Срби до тада изборили за аутономију и
добили су први устав који је саставио
Димитрије Давидовић.

2. Београдски пашалук
Центар српских револуционарних
збивања био је Београдски пашалук. Био
је ограничен Савом и Дунавом на
северу, Дрином на западу, Златибором и
Западном Моравом на југу и Великом
Моравом на истоку. Током Првог
српског устанка ова територија се
проширила на још шест околних нахија.

3. Фазе српске револуције
Српска револуција се може поделити на
два периода, на период ратовања (1804-
1815) и на период преговарања (1815-
1835).
У предиоду ратовања постоје три значајна
догађаја, а то су: Први црпски устанак, Хаџи
Проданова буна и Други српски устанак.

4. талири
кубуре

5. Први српски устанак
Најистакнутије дахије, Фочић Мехмед-ага,
Мула Јусуф, Кучук Алија и Аганлија су
поделиле Београдски пашалук на четири
дела. Срби су убрзо почели да се договоре
о дизању устанка, али су дахије то зазнале
и тада су за неколико дана убиле више од
сто истакнутих Срба и тај догађај је
запамћен као сеча кнезова.

6. Ток устанка
На Сретење 15. фебруара 1804. године,
одржан је збор Срба у Орашцу. На овом
збору за вођу устанка је изабран Ђорђе
Петровић (Карађорђе). Дахије су побеђене
до лета 1804. године. Током Првог српског
устанка су одржане многобројне битке, а
најважније су: Битка код Иванковца 1805.
године, на Мишару, код Шапца, на
Делиграду и код Параћина 1806. године.

7. Организација устаничке државе
После победе над дахијама, Срби су почели да
раде на организацији устаничке државе.
Карађорђе је био вођа устанка и имао је
врховну власт и титулу вожда. Устанак је
почео на организованој Народној скупштини,
па се обичај одржавања ове врсте скупа
одржап до краја устанка. На народним
скупштинама су се окупљали народни прваци,
свештеници и војсковође и они су одлучивали
о најважнијим државним питањима. Устаници
су основали и Правитељствујушчи совјет. Овај
првобитни орган власти је касније подељен на
пет министарства.

8. Сабља Илије Бирчанина
Ћеле кула
Карађорђе
Печат Правитељствујушчег совјета

9. Почетак Другог српског устанка
После слома Првог српског устанка, турске
власти су дозвлиле освету над српским
становништвом. Ситуација је тада била гора
него у време дахија. Од истакнутих
устаничких вођа у Београдском пашалуку су
остали само Станоје Главаш и Милош
Обреновић који су добили опрост од
ТУрака, који су их укључили у управу над
Београдским пашалуком.

10. Хаџи Проданова буна
На вест о могућем повратку Карађорђа у
Београдски пашалук, старовлашски
војовода Хаџи Продан Глигоријевић је
подигао буну против Турака 1814. године.
Буна је избила код манастира Трнаве и
проширила се на целу Пожешку нахију.
Милош Обреновић је мислио да је буна
подигнута прерано и није јој се придружио.
Тада је чак и пружио помоћ Турцима у
њеном гушењу. Почетком 1815. године је
убијен Станоје Главаш јер се посумљало у
његову оданост, а остао је само Милош
Обреновић.

11. Други српски устанак
Међу Србима је поново почело да се
размишља о подизању устанка против
Турака. На сабору у Такову, на Цвети 1815.
године су Срби одлучили да подигну још
једну буну,а вођа је био Милош
Обреновић.
Веће битке Другог српског устанка одиграле
су се код Палежа, на Љубићу и Дубљу.
Устаници су освојили Чачак, Ваљево,
Пожаревац и Београдски пашалук. Када је
султан одлучио да пошаље три војске на
устанике, Милош Обреновић је био сигуран

12. да не може да победи и онда је почео
преговоре. Преговарао је са босанским
везиром Хуршид-пашом и са румелијским
валијом Марашли Али-пашом. Кнез Милош и
Марашли Али-пашасу постигли усмени
споразум. Србима је обећано да сами
прикупљају порез, да у нахијамапоред
турског судије буде и кнез, да спахије добије
оно што им припада и да се у Београду оснује
Народна канцеларија од 12 кнезова. Тако је у
Београд уведено двовлашће, што значи да су
Срби и Турци упоредо владали.

13. Јатагани

14. Прва владавина Милоша и Михаила
Обреновића
Прву владавину Милоша Обреновића
обележила је борба за добијање аутономије.
Милош је успоставио везе са Русијом, која је
заступала интресе Срба код султана. Поред
тога, слао је депутације султану и потплаћивао
турске чиновнике. Нови руско-турски рат који
је вођен 1828/29. године завршен је поразом
Турске. Султан се обавезао да ће Србима
издати документ којим би била загарантована
аутономија.

15. Хатишерифом из 1829. године, султан је
потврдио све дотадашње повластице за које су
се Срби изборили. Текст овог документа
допуњен је у Хатишерифу из 1830. године. Тада
су Срби добили слободу вере, независну и
унутрашњу управу, скуп свих дажбина у једну,
слободу трговине, дозволу да имају депутацију
у Истамбулу, обавезу исељења Турака из
Србије, осим војске у пограничним
утврђењима, наследну кнежевску титулу у
породици Обреновић и припајање 6 нахија
ослобођених у Првом српском устанку.

16. Против Милоша је избило висе буна, али су све
биле угушене. Али притисак на њега је био толики
да је морао да попусти. Дао је да се изради Устав
чиме је његова власт. Устав је донешен на Сретење
1835. године и зато је назван Сретењски устав.
Устав су после само неколико недеља укинуле
Аустрија и Русија које у то време нису још имале
сопствени. То је подржала и Турска. Под притиском
опозиције у Србији, а уз сагласност Русије, Србија је
добила Нови Хатишериф под називом Турски устав.
Апсолутистичка власт Милоша је тада ограничена
стварањем Савета.

17. Прва владавина Михаила
Обреновића
Незадовољан ограничењем своје власти,
кнез Милош Обреновић је абдицирао 1839.
године. Наследио га је старији син Милан.
Он због болести није могао да влада, па јел
изабрано Намесништво које је преузело
државне послове. Прво Намесништво су
чинили Јеврем Обреновић, Тома Вучић
Перишић и Аврам Петронијевић. Непуних
месец дана касније, Милан је умро.

18. Кнежевска титула је пренесена на млађег
Милошевог сина, Михаила. Он је добио признање
од намесништва, Савета и турске власти. Политичка
ситуација у Србији је била напета. Народ се поделио
на три дела. Било је доста оних који су желели да се
поштује Туски устав и они који су касније добили
назив уставобранитељи. Већа група је
прижељкивала повратак кнеза Милоша, а трећу
групу су чиниле присталице династије
Карађорђевић. Михаило је одмах при доласку на
власт показао да има намеру да настави са
апсолутистичком владавином. То му је створило
бројне противнике, који су му подигли буну 1842.
године. На челу ове буне је био Тома Вучић
Перишић. Михаило је напустио земљу, а на власт
дошао Александар Карађорђевић.

19. Хатишериф Сретењски устав Александар Карађорђевић

20. Уставобранитељски режим
Избор Александра Карађрорђевића за кнеза
1842. био је потврђен од стране Турске.Ипак,
власт у Србији је у ово време била у рукама
уставобранитеља.Они су своју власт одржали
захваљујући Турском уставу.Доласком на
власт, уставобранитељи су били у кризи због
покушаја завера које су организовале
присталице Обреновића.Највећа буна је била
Катанска буна која је успешно угушена. Да би
уредили имовинске односе, уставобранитељи
су 1844. донели грађански законик. У време

21. уставобранитеља јављају се први политички
програми српске државе, као на пример
Начертаније које је саставио Илија Гарашанин
1844. године, затим 1848. године зет кнеза
Александра, Константин Николајевић, саставља
план државне политике Српске сједињене
државе. Опозиција према кнезу Александру је
била све већа, па је био присиљен да сазове
Светоандрејску скупштину 1853. године.
Народна скупштина је збацила са власти
Александра Карађорђевића о вратила Милоша
Обреновића.

22. КРАЈ