Godinama putujući po različitim meridijanima Beba je sretala zanimljive ljude, putnike i pustolove. Prepoznavali su se i momentalno privlačili svojim sličnim životnim pričama, dečijom radoznalošću i gotovo neutaživim porivom za otkrivanje nečeg novog i nepoznatog. Prošle godine je putujući po jugoistočnoj Aziji po prvi put posetila Indoneziju. U njoj je svašta nešto videla, naučila, doživela, po prvi put iskusila, čula, probala i otkrila. Očekivala je tirkizno plavo more, koralne grebenove, neprohodne džungle i zanimljiv životinjski svet. Iščekivala je susret sa svedocima vekovima duge istorije i tradicije, sa fascinantnim hramovima i svetskim kulturnim nasleđem. Nadala se predivnoj hrani, mističnoj muzici i čuvenim indonežanskim igrama senki. Znala je da su pred njom epski duga putovanja, tragovi prirodnih katastrofa i sveprisutno materijalno siromaštvo. No ono što nije očekivala su osmesi Indonežana. Nigde nije pročitala da se muškarci smeju očima, žene licem a deca celim bićem – od srca ka srcu. Niko nije uspeo da joj na pravi način dočara gostoljubivost, srdačnost, toplinu i otvorenost Indonežana. A onda kada je sve to osetila i doživela shvatila je da je ovo tek prva u nizu njenih budućih poseta Indoneziji. Jasmina je predstavila različita lica Indonezije: lice stvaralaštva, lice razaranja i lice nade.

1. Različita lica Indonezije
Jasmina Beba Kuka
Beogradska otvorena škola
26. maj 2015. godine

2. Predavanje na temu "Različita lica Indonezije" održala je alumnistkinja 5. generacije
Jasmina Beba Kuka.
Godinama putujući po različitim meridijanima Beba je sretala zanimljive ljude, putnike i
pustolove. Prepoznavali su se i momentalno privlačili svojim sličnim životnim pričama,
dečijom radoznalošću i gotovo neutaživim porivom za otkrivanje nečeg novog i
nepoznatog.
Prošle godine je putujući po jugoistočnoj Aziji po prvi put posetila Indoneziju. U njoj je svašta
nešto videla, naučila, doživela, po prvi put iskusila, čula, probala i otkrila. Očekivala je
tirkizno plavo more, koralne grebenove, neprohodne džungle i zanimljiv životinjski svet.
Iščekivala je susret sa svedocima vekovima duge istorije i tradicije, sa fascinantnim
hramovima i svetskim kulturnim nasleđem. Nadala se predivnoj hrani, mističnoj muzici i
čuvenim indonežanskim igrama senki. Znala je da su pred njom epski duga putovanja,
tragovi prirodnih katastrofa i sveprisutno materijalno siromaštvo.
No ono što nije očekivala su osmesi Indonežana. Nigde nije pročitala da se muškarci smeju
očima, žene licem a deca celim bićem – od srca ka srcu. Niko nije uspeo da joj na pravi
način dočara gostoljubivost, srdačnost, toplinu i otvorenost Indonežana. A onda kada je sve
to osetila i doživela shvatila je da je ovo tek prva u nizu njenih budućih poseta Indoneziji.
Jasmina je tokom interaktivne prezentacije predstavila različita lica Indonezije: lice
stvaralaštva, lice razaranja i lice nade.

3. Nešto je stvorila priroda, nešto su stvorili ljudi…
Na jezeru Toba živi narod po imenu Batak. Davnih dana ovaj narod je bežeći od mongolskih i
sijamskih plemena sa severnog Tajlanda i sa Mjanmara stigao na Sumatru. Zavukli su se duboko u
unutrašnjost ostrva i stvorili svoja prva naselja oko jezera Toba. Bataci su sve do 1816. godine
praktikovali kanibalizam, a onda su se otvorili prema svetu i počeli ubrzano da se razmnožavaju pa
ih tako danas ima oko šest miliona. Podeljeni su u šest govornih grupa i njihova zemlja se prostire 200
km severno i 300 km južno od jezera Toba.
Putujući po ostrvu Beba je imala priliku da vidi mnogobrojne kamene i drvene maske koje su se
koristile u ritualne svrhe. Takođe, posetila je vekovima stare kamene stolice, okružene kamenim
skulpturama. Na tim stolicama su tokom sastanaka, dogovora i suđenja kriminalcima sedele
plemenske starešine i često odlučivale o životu i smrti.
Sa druge strane, priroda je stvorila 17.000 ostrva, mahom rajska koja postoje da bi se na njima
uživalo, odmaralo i istraživalo.
Lice
stvaralaštva

4. Istaklal džamija (Masjid Istiqlal)
Istaklal džamija je najveća u jugoistočnoj Aziji, a
nakon Meke i Medine predstavlja treću najveću
džamiju na svetu. Džamija je građena tokom 70 i
80-ih godina prošlog veka, a arhitekta po čijem
projektu je građena je protestant poreklom sa
severa Sumatre. Prostire se na 9 hektara, izgleda
impozantno i prepuna je simbolike. U centralnom
delu se nalazi 12 stubova, koji predstavljaju godinu
rođenja proroka Muhameda, pet spratova
džamije simbolizuju pet dnevnih molitvi, dok
prečnik kupole veličine 45 m simbolizuje 1945.
godinu – godinu sticanja nezavisnosti Indonezije.
Za vreme Ramadana džamija može da primi oko
200.000 vernika, dok dvorište oko džamije, u kome
su ciglama iscrtana pojedinačna mesta za molitvu
vernika, prima još 80.000 ljudi.
Interesantan podatak je
da se u blizini, tačnije na
100 m od džamije, nalazi
rimokatolička katedrala
sa neobičnim belim,
šupljim kupolama.
Lice
stvaralaštva

5. Budistički hram Borobudur
Borobudur predstavlja jedno od sedam novih svetskih
čuda. Ubrzo nakon što je sredinom 8. veka sagrađen hram
je, najverovatnije zbog kataklizmičke erupcije obližnjeg
vulkana Merapi, bio napušten narednih 10 vekova. Za
razliku od holandskih kolonizatora, koji nisu bili
zainteresovani za lokalnu priču o napuštenom hramu,
engleski kolonizatori predvođeni guvernerom centralne
Jave Thomasom Standford Rafflesom odlučili su da raskrče
put kroz džunglu kako bi hram ugledao ponovo svetlost
dana. Guverner Thomas je poslao 200 vojnika, koji su dva
meseca tokom 1814. godine raskrčivali džunglu. Nažalost,
ubrzo nakon ponovnog otkrivanja hram je počeo da
privlači kradljivce antikviteta, ali i lokalne graditelje koji su
kamenje iz hrama počeli da koriste za građenje sopstvenih
kuća.
Restauracije hrama su do 1973. godine bile polovične, a njegov
opstanak je bio ozbiljno doveden u pitanje usled poroznosti i klizanja tla
nakon raskrčivanja džungle. Unesco je tokom deset godina uložio 25
miliona dolara kako bi spasao hram od raspada i na kraju mu dodelio
titulu „svetske kulturne baštine“. Tokom detaljnih restauraciono-
konzervacionih radova, svaki kameni blok (u pitanju su milioni komada)
je bio obeležen i razmešten.
Danas, Borobudur ima 2.673 reljefna panela, 504 statue Bude, dok su na
najvišoj platformi postavljene 72 statue Bude koje sede ispod stupa.
Borobudur predstavlja najveći budistički hram na svetu.
Lice
stvaralaštva

6. Prambanan
Prambanan predstavlja najveći kompleks hindu hramova u jugoistočnoj Aziji. Kompleks je
izgrađen početkom 9. veka, odnosno u sred procvata hinduističkog kraljevstva koje je delilo javu
sa budističkom vladajućom dinastijom koja je sagradila Borobudur. Zapravo, postoje priče koje
kažu da je Prambanan nastao kao odgovor hindu kraljevstva na gradnju Borobudura.
Prambanan je znatno veći u odnosu na Borobudur i u originalnoj postavci ceo kompleks činili su
2.250 većih i manjih hramova, formirajući na taj način i mali grad. Njegova tri glavna hrama su
posvećena Sivi, Visni i Brahmi, a svojim reljefima prepričavaju hinduističke legende – Ramajanu i
Krisnajanu. Iako je 2012. godine ozbiljno oštećen u zemljotresu i pratećoj erupciji Merapi vulkana,
ceo kompleks odiše bezvremenošću, gracioznošću i neverovatnom lepotom.
Lice
stvaralaštva

7. Nešto je razorila priroda nešto razaraju ljudi…
Jezero Toba
Jezero Toba je najveće jezero u jugoistočnoj Aziji,
veliko je kao dva i po Singapura. Jezero je vulkanskog
porekla i na njemu se nalazi ostrvo Samosir, koje je pre
75.000 godina nastalo neverovatno destruktivnom
erupcijom vulkana. Snaga ove erupcije je bila snage
kao 50.000 atomskih bombi bačenih na Hirošimu.
Sunce nad današnjom Kinom, Bliskim Istokom, Afrikom i
Evropom je bilo pokriveno vulkanskim pepelom, a
postoji i teorija po kojoj je upravo ova prirodna
katastrofa uzrokovala izumiranje dinosaurusa.
Za razliku od načina na koje je nastalo ovo ostvo je
pravi simbol mira, tišine i harmonije.
Lice
razaranja

8. Banda Aceh
Kada je 2004. godine prvi put u istoriji jugoistočne Azije neverovatan cunami opustošio mnoga
ostrva u ovom delu sveta, Banda Aceh je bio grad koji je bio prvi na udaru.
Jednog sunčanog nedeljnog prepodneva talasi veličine 15 metara su u sat-dva počistili
bukvalno sve što im se našlo na putu. Jedan trajekt, težine nekoliko hiljada tona talasi su vukli 4
km u unutrašnjost grada, dok su kuće, zgrade, džamije, automobili i ljudi nestajali kao rukom
odneseni. Konačan broj mrtvih i nestalih nikada zvanično nije utvrđen, ali se ipak smatra da je
u ovoj katastrofalnoj nesreći poginulo i nestalo preko 300.000 ljudi dok je nekoliko miliona
razmešteno. Samo u Banda Aceh preko 60.000 ljudi se vodi kao poginulo.
Danas, deset godina posle cunamija, zahvaljujući ujedinjenoj akciji kako indonežanske vlade
tako i mnogih međunarodnih NVO, investitora i donatora, Banda Aceh je ponovo izgrađen.
Samo poneka porušena građevina, nekoliko tematskih muzeja i olupina onog odvučenog
trajekta svedoče o neverovatnoj tragediji.
Lice
razaranja

9. Merapi
Merapi predstavlja najdestruktivniji aktivni
vulkan današnjice. Merapi svakodnevno
ispušta dim i budi strahopoštovanje svih koji
ga posećuju, tako što izliva svoju
smrtonosnu lavu i posipa ovaj region i
njegove ljude svojim crnim prahom.
Vulkan svakodnevno radi i upozorava
ljude da može ponovo da se „razljuti“.
Poslednji put je to učinio 2012. godine
ubivši stotine ljudi, raselivši desetine hiljada i
posipajući Džogdžakartu i sva okolna
mesta slojem crnog dima, koji su čistili više
od godinu dana. Na vulkan se ranom
zorom penju samo ludi i drsko odvažni, dok
ostali smrtnici imaju priliku da uživaju u
pogledu na Merapi iz baznog kampa u
podnožju ukoliko se stalno prisutni oblaci
na kratko raziđu. Veličanstveni Merapi i nepregledna polja pirinča
Lice
razaranja

10. Favele
Red načičkanih kućica napravljenih od šperploče,
daščica, lima i kartona. Samo po neka kućica izgrađena
od cigle ili blokova. Sve je prošarano blatnjavim ulicama,
kanalima kroz koje teče ne braon nego crna voda. I
smeće… Te kućice krasi po koji skromni ukras, žuta ili
crvena vrata, plavi, narandžasti ili ljubičasti zid ili okvir oko
prozora. Ta trošna dvorišta prepuna su dece koja se igraju,
peru, dosađuju, smeju i vrište. Krivudave ulice su pune ljudi
koji nešto nose, kopaju, premeštaju, grade i pregrađuju.
Po malim deponijama i dvorištima mnogih porušenih kuća
ljudi sortiraju đubre, nose ga, prodaju i zarađuju za život.
Favele imaju male džamije koje svojom sređenošću odudaraju od okruženja. Kao da čistotom
svog izgleda lokalnim vernicima žele da uliju veru i nadu u izlazak iz te bede i siromaštva.
Putevi koji povezuju naselja sa obe strane pruge prepuni su biciklista sa šarenim kacigama, koji
čekaju da se podigne rampa nakon što voz prođe. Ovaj deo grada se ne može videti iz kola i u
njega se najčešće ne ulazi pešice. Ta naselja se najbolje vide iz voza, jer su često locirana pored
pruge.
Lice
razaranja

11. „Pre dolaska sam čula da su gostoljubivi i srdačni, ali nisam ni slutila
koliko su dragi, topli i predivni. A tek kakav osmeh imaju… Muškarci se
osmehuju očima, žene licem, a deca celim bićem. Od srca ka srcu…
Čisti, nevini i neverovatno prožimajući ti osmesi momentalno bude sve
roditeljske instinkte.
Danima sam se pitala kako je moguće da se i nakon par nedelja
iznenadim i raznežim svaki put kad mi se neko osmehne. A osmehuju
se stalno… Takav osmeh nemaju Evropa, Rusija, Bliski Istok, ni Kina, a
tek Amerika…
Ne želim da generalizujem, ali siromašne zemlje znaju da se osmehuju,
siromašni ljudi vide razlog za osmeh. Ako je iko svestan problema,
nemaštine, bolesti i nemoći – to su oni. A ipak, biće da mnogo bolje
od nas vide koliko je razloga za zadovoljstvo i zahvalnost.
I osmehuju se. Čisto. Iz srca. Bezuslovno.“
Lice nade

12. Hvala na pažnji