Катарина Јанковић

1. Ђавоља Варош
Споменик природе „Ђавоља Варош“ налази се на југу Србије, 27 км југоисточно од
Куршумлије, а 89 км југозападно од Ниша. Од Београда је удаљен 288 км. Овај природни
споменик чине два, у свету ретка, природна феномена: земљане фигуре, као специфични
облици рељефа који у простору делују врло атрактивно, и два извора јако киселе воде са
високом минерализацијом.
Ова два у свету ретка природна феномена посматрана заједно „Ђавољу Варош“ чине
правим светским чудом природе. Атрактивност два невиђена чуда природе допуњују
околни природни амбијент који око земљаних фигура делује сурово, скоро мистично, а у
ширем окружењу живописно и питомо, као и остаци насеља, старе цркве, гробља и
неколико занимљивихрударских јама.
Локалитет „Ђавоља Варош“ је стављен под заштиту државе још 1959. године, а 1995.
године је Уредбом Владе Републике Србије проглашен за природно добро од изузетног
значаја и стављен у прву категорију заштите - СПОМЕНИК ПРИРОДЕ. Укупно је
заштићено 67 ha површине. Тренутно се код владе РС налази захтев за заштиту 1014 ha.

2. Земљане фигуре
Локалитет чудног назива "Ђавоља Варош" припада селу, такође чудног имена Ђаке, (
потиче од албанске речи „гјак“-крв), између 660 и 700 м н. в. које се налази на подручју
општине Куршумлија. Земљане фигуре или како их локално становништво назива "куле"
су смештене у две јаруге подељене уском вододелницом чији се изворишни делови спајају
у јединствену ерозивну челенку, страховито разорену ерозивним процесима. Јаруге такође
имају чудне називе: једна је "Ђавоља Јаруга" а друга "Паклена Јаруга".
Укупно има 202 земљане фигуре, различитих облика и димензија, висине од 2 до 15 м,
ширине од 0,5 до 3 м, са каменим капама на врху. Оне настају као резултат специфичног
ерозивног процеса који траје вековима. Фигуре се образују, расту, мењају, скраћују,
постепено (врло споро) нестају и поново стварају. Под ударом кишних капи долази до
растварања и одношења растресите подлоге земљишта. Међутим, материјал који се налази
испод камених блокова бива заштићен од „бомбардовања“ кишних капи и спирања па
остаје у терену у виду зачетних земљаних стубова - фигура.
Повећање висине стубова потпомаже убрзана линијска, усмерена ерозија воде која отиче
око њиховог подножја вршећи спирање матерјала. Како је нагиб терена на коме се
стварају фигуре врло стрм вертикална ерозија преовлађује над бочном, што убрзава
одношење матерјала и стварање стубова.

3. Овако настале земљане стубове остали климатски фактори (ветар, сунчеви зраци, промена
температуре и др.) обликују у земљане фигуре чудног облика и изгледа, које када се дуже
посматрају делују нестварно, како у погледу облика и величине тако и невероватне
статичке постојаности. Делује нестварно, да једна земљана фигура у основи широка три
метра а висока десет и више метара у врху се завршава дебљином од 20 – 30 cm и таква
опстаје деценијама и вековима под теретом каменог блока тешког и до сто и више
килограма...
Овај геоморфолошки феномен је јединствен у нашој земљи и врло редак у свету. У Европи
има сличних појава у Алпима (са обе стране превоја Бренер у Аустрији и Италији, код
Болцана, затим у Валеријену, у покрајини Горња Савоја, у Француској и др.). У Америци
је позната „Башта богова“. Међутим, у „Ђавољој вароши“ су „куле“ бројније, већих
димензија и знатно постојаније
Легенда
Некада давно овде су живели скромни, мирни својој вери привржени становници. То је
сметало ђаволу па им је он спремио „ђавољу воду“ да забораве на родбинске односе.
Пошто су пили ту воду, омамљени мештани реше да венчају брата и сестру.
Ђавољи план је покушала да спречи вила, која према легенди и дан-данас држи под својом
заштитом овај крај. Вила није успела да уразуми сватове, и они кренуше са младенцима ка

4. цркви на венчање. Она се онда поче молити Богу да на неки начин спречи
родоскрнављење. Бог услиши њену молбу, споји небо са земљом, дуну јак, хладан ветар и
окамени сватове са младенцима.
Катарина Јанковић 4/2
Извор:https://www.djavoljavaros.com/