У организацији Центра за одрживи развој и безбедност у саобраћају из Београда, Допунска школа на српском језику у Хамбургу реализовала је пројекат „Корени и цветови". Одржане су две радионице са квизом.
Др Љубинка Шкодрић, Судбина архивске грађе краља Александра ОбреновићаArhivistika
Posle Majskog prevrata 1903. godine pokrenuto je pitanje dalje sudbine poverljive arhivske građe koja se nalazila u kasi kralja Aleksandra Obrenovića. Državni arhivar dr Mihailo Gavrilović je već u junu 1903. godine uputio zahtev da se ova arhivska građa preda Državnoj arhivi (danas Državnom arhivu Srbije). Primopredaja je izvršena 1908. godine s tim što je arhivska građa trebalo da ostane zapečaćena dok vlada ne donese odluku o njenom otvaranju. Tokom Prvog svetskog rata, sve zaraćene strane pokazivale su zainteresovanost za ovaj materijal, ali se usled ratnih zbivanja tokom 1915. godine arhivskoj građi iz kase kralja Aleksandra gubi trag, da bi u međuratnom periodu bili pronađeni i prikupljeni njeni delovi.
U radu je izvršen pokušaj da se utvrdi sadržina arhivske građe koja se nalazila u kasi kralja Aleksandra Obrenovića i da se rekonstruiše njena sudbina tokom Prvog i Drugog svetskog rata. Posebna pažnja posvećena je analizi politike državnih vlasti, stavova političkih i javnih ličnosti, kao i aktivnosti i zalaganja arhivskih predstavnika za očuvanje i zaštitu ove vredne, ali politički osetljive i poverljive arhivske građe.
У организацији Центра за одрживи развој и безбедност у саобраћају из Београда, Допунска школа на српском језику у Хамбургу реализовала је пројекат „Корени и цветови". Одржане су две радионице са квизом.
Др Љубинка Шкодрић, Судбина архивске грађе краља Александра ОбреновићаArhivistika
Posle Majskog prevrata 1903. godine pokrenuto je pitanje dalje sudbine poverljive arhivske građe koja se nalazila u kasi kralja Aleksandra Obrenovića. Državni arhivar dr Mihailo Gavrilović je već u junu 1903. godine uputio zahtev da se ova arhivska građa preda Državnoj arhivi (danas Državnom arhivu Srbije). Primopredaja je izvršena 1908. godine s tim što je arhivska građa trebalo da ostane zapečaćena dok vlada ne donese odluku o njenom otvaranju. Tokom Prvog svetskog rata, sve zaraćene strane pokazivale su zainteresovanost za ovaj materijal, ali se usled ratnih zbivanja tokom 1915. godine arhivskoj građi iz kase kralja Aleksandra gubi trag, da bi u međuratnom periodu bili pronađeni i prikupljeni njeni delovi.
U radu je izvršen pokušaj da se utvrdi sadržina arhivske građe koja se nalazila u kasi kralja Aleksandra Obrenovića i da se rekonstruiše njena sudbina tokom Prvog i Drugog svetskog rata. Posebna pažnja posvećena je analizi politike državnih vlasti, stavova političkih i javnih ličnosti, kao i aktivnosti i zalaganja arhivskih predstavnika za očuvanje i zaštitu ove vredne, ali politički osetljive i poverljive arhivske građe.
Намењено ученицима осмог разреда, за извођеге огледног часа, осмишљеног као екскурзија, уз корелацију са биологијом и географијом. Нарвно, и за све заинтересоване.
Конкурс „ Примери добре учитељске праксе ” који је организовало Друштво учитеља Београда, трајао је од априла до почетка маја 2013. године. На овом конкурсу учествовала је учитељица наше школе, Весна Ристић са часом из обавезног предмета – природа и друштво, четврти разред, наставна јединица Трагови прошлости.
Резултати Конкурса Примери добре учитељске праксе су објављени на сајту Друштва учитеља Београда 13. 05. 2013. године, где је рад учитељице Весне Ристић похваљен. Презентација овог часа и других награђених часова, примера добре праксе, као и додела награда била је у општини Стари град на Трибини Друштва учитеља Београда 12.06.2013. године.
Овај час је одабран за презентовање на XXVII Сабору учитеља 16.06.2013. године и објављен је на ДВД- у (Електронском Зборнику примера добре праксе).
Од Савеза учитеља Републике Србије, учитељица Весна Ристић, добила је Потврду да је на стручном скупу презентовала пример добре праксе, као и да јој је рад публикован у електронском Зборнику акредитованог републичког стручног скупа учитеља.
3. Логор на Црвеном крсту, познат и као концентрациони логор
Црвени Крст је био концентрациони логор лоциран у
индустријској зони града Ниша у Србији. Њиме су управљали
Немци током Другог светског рата.Логор се састоји од
централне зграде затвора, три помоћне зграде, четири
стражарске кућице, две куле осматрачнице и два торња.
Процењује се да је око 30.000 људи прошло кроз овај логор,
од којих је око 10.000 убијено на локацији Бубањ.Логор је
посебно познат по бекству 105 затвореника 12. фебруара
1942. године. У одмазди после бекства, за 11 погинулих
немачких војника, стрељано је 1.100 родољуба. Организовано
бекство логораша био је јединствени догађај у поробљеној
Европи.
5. Битка на Чегру је једна од пресудних битака вођених у Првом српском устанку
између српских устаника и Турака. Битка се одиграла 31. маја 1809. године на
брду Чегар (потковица, стопало) код селаКаменица надомак Ниша.
С једне стране ослабљена ратовима са Аустријом и Наполеоном, економским
проблемима и побунама јаnичара, Турска се суочава и са све чешћим
побунама балканских народа. Управо оне ће задати смртни ударац Османској
империји.
Године 1809. долази до нових заоштравања односа између Турске и Русије.
После узалудних преговора дошло је поново до избијања сукоба. 12. марта
1809. Порта објављује рат Русији, а 21. Русија Порти. Руси као прву помоћ
послали су Србима 1000 пушака и 30.000 метака.
Српска војска се према Нишу кретала веома споро. Пред Ниш долазе тек 27.
априла и то код села Каменица, Горњег и Доњег Матејевца, где изграђују
шест шанчева. Први и највећи је био на Чегру са војводом Стеваном
Синђелићем, други у Горњем Матејевцу (код данас обновљене Латинске
цркве) са Петром Добрњцем, трећи северозападно од Каменице са војводом
Илијом Барјактаровићем, четврти у Каменици са главним командантом
Милојем Петровићем, пети шанац је био изнад Каменице са војводом
Пауљом Матејићем и шести у Доњем Матејевцу.
7. Ћеле-кула је споменик из Првог српског устанка који је у знак одмазде тадашња
Турска власт у Србији изградила од лобања, погинулих српских ратника,
предвођених Стеваном Синђелићем, у бици на Чегру.Кула је сазидана у периоду
од јуна до јесени 1809. године, а за место изградње Хушид-паша је одабрао
узвишење поред Цариградског друма, на некадашњем улазу у Ниш са источне
стране (основа је била 4,15 x 4,00 m, и дебљине 0,5 m)Процењује се да је у бици
на Чегру, која се одиграла 31. маја 1809, погинуло око 6.000 турских ратника.[1]
Укупни губици на страни Срба се процењују на око 4000 људи. Како би оправдао
толики губитак својих трупа и опијен победом, нишки Хуршид-паша наређује да
се коже са глава погинулих Срба одеру, напуне сламом и памуком и затим
пошаљу у Цариград, како би показао на који начин се треба поступати са
побуњеном рајом.[1] За сваку донету главу, Хуршид-паша је поклањао по 25
гроша. Како би једном за свагда заплашио Србе.
9. Црква светог Првомученика Стефана, познатија као Лазарица, налази се у
центру данашњег Крушевца, а подигао ју је, највероватније између
1377/1378. и 1380. године[1], кнез Лазар (1371 —1389), као придворну цркву
(раније су постојала мишљења да је реч о манастирској цркви[2]) своје
новосаграђене престонице, Крушевачког Града. Има основу триконхоса, а
њена спољашњост је урађена на византијски начин, наизменичним ређањем
реда тесаника и три реда црвене опеке.
Црква, заједно са Раваницом, представља својеврстан почетак Моравског
стила и припада грађевинама сажетог типа. Она је први објекат у Србији који
је доживео стручну рестаурацију и конзервацију, што је обављено у периоду
од 1904. до 1908. године, под руководством архитекте Пере Ј. Поповића. Пре
њега, црква је, након ослобођења града од Турака, током XIX века доживела
неколико аматерских обнова.
Заштитни радови на архитектури цркве и конзервација њеног иконостаса, из
средине XIX века, је обављена 1989. године, а читав објекат се данас под
заштитом Републике Србије, као споменик културе од изузетног значаја[3][1].
11. Ђавоља варош је скуп земљаних главутака или кула на чијим врховима се
налазе камене капе (блокови).[1] Има их више од две стотине, високе су од
два до петнаест метара, а широке од пола до три метра. Ђавоља варош је
ретки природни феномен који се налази на Радан планини у близини
Куршумлије, око 90 километара југозападно од Ниша. Чине је 202 камене
фигуре које су настале дуготрајним и стрпљивим радом природе.
Камени стубови су настали деловањем ерозије на земљиште састављеног
од растреситог, али чврстог материјала на коме се налази камење веће
величине. Пре више милиона година цело подручје је било средиште
снажних вулканских активности, о чему и данас сведоче разнобојне стене у
залеђу стубова. Међутим, појава је настала релативно касно, чијем су
настанку највише допринели људи.
Овај геоморфолошки феномен је јединствен у Србији и врло редак у свету. У
Европи има сличних појава у Алпима, као и у САД, позната „Башта богова“.
Али куле Ђавоље Вароши су знатно веће и постојаније него у европским
земљама, па су самим тим најпознатији природни споменик ове врсте у
Европи.