1. 1
Civil Rights Defenders
PSIHOLOGIJA RELIGIJE: Interakcija religije i seksualne
orijentacije kao “moralna odbrana” društva
Seminarski rad
Maja Dimitrijević ,br. 13 Mentor: Nikola Knežević
Niš, Novembar 2015.god.

2. 2
Sadržaj
1. Apstrakt……………………………………………………………………………………………3
2. Teorijski deo……………………………………………………………………………………..4
3. Psihologija religije……………………………………………………………………………..5
4. Religija u Srbiji i njen stav prema LGBT populaciji……………………………..6
5. Interakcija religije i seksualne orijentacije…………………………………………7
5.1. Da li je homoseksualnost prirodna ili neprirodna?............................9
5.2.Da li je zaista potrebna moralna odbrana?........................................9
6. Zakljucak…………………………………………………………………………………………13
7. Literatura………………………………………………………………………………………..14

3. 3
APSTRAKT
Ovaj rad se bavi interakcijom religije i seksualne orijentacije u kontekstu moralnosti po pitanju
seksualne različitosti. Religija ii seksualna različitost dugo su bili suprotstavljeni pojmovi, kako u
akademskim krugovima tako i van njih. Rasprave o tim pitanjima, menjale su se tokom vremena.
Nekada je seksualnost bila privatna stvar, a poslednjih decenija, način na koji gledamo na
religiozne i seksualne različitosti, dobila je na značaju u javnosti. Sa jedne strane postoje društva
koja smatraju prihvatanje seksualne različitosti osnovnim ljudskim pravom, a sa druge strane,
postoje društva koja posmatraju homoseksualnost kao pretnju nacionalnom, kulturnom i
religioznom identitetu. U ovom kontekstu, homoseksualnost je posmatrana kao napad na
patrijarhalne norme poimanja seksualnosti i pretnja integritetu porodice i tradicije, a religija se
posmatrana kao sredstvo zaštite moralnih i društvenih normi. Stoga, možemo da kažemo da se
religija odnosti na društveno – kulturalni fenomen, i u tom kontekstu treba i percipirati ovaj
rad.Kada je u pitanju položaj LGBT populacije ne možemo zanemariti činjenicu na veću vidljivost
i prisutnost u javnom diskursu i uspostavljanju pravno-institucionalne regulative koja bi trebalo
da umanji efekte diskriminacije seksualnih manjina. Pretpostavka je da, što se Srbija bude više
približavala Evropskoj uniji, slabiće tradicionalna religioznost i rasti, već postojeći, pritisak da se
LGBT populaciji daju veća prava i da se ona više integriše u društvo.

4. 4
TEORIJSKI DEO

5. 5
PSIHOLOGIJA RELIGIJE
Pojam religije se vezuje za mnoge naučne discipline, a najčešće za antropologiju, sociologiju i
psihologiju. U okviru psihologije, religioznošću se bave kako klinička i psihologija ličnosti, tako i
socijalna psihologija, a u poslednje vreme, zahvaljujući razvitku tehnologije, i neuro nauka.
Definisanje pojma religije je veoma problematično i postoji veliki broj definicija religije i
religioznosti. Prema Rotu (2006) religijsko – crkvena uverenja i verovanja poseduju kognitivnu,
afektivnu i konativnu komponentu, gde je najvažnije istaći da kognitivna komponenta obuhvata
opšta uverenja, karakteristična za religije, o postojanju svemoćnih, natprirodnih bića. Psihologija
religije pokušava da odgonente i razume kako čovek svoj religijski odnos razvija ili ne razvija koji
za njegov život ima poseban smisao. To nije samo razumska odluka, nego zavisi od mnogobrojnih
psihičkih procesa u čoveku i to je ono što psihologiju religije zanima. Problem je taj da je religija
kao stvarnost izrazito kompleksna. Sastavljena je od vere, posledica i osećaja. Osim vere,
poverenja, osećaja i sl. tu je takođe fenomen uverenja iz kojeg proizilaze stereotipi i predrasude.
Svaka religijaima jedan određeni moralni konsenzus. Moral, najčešćeima svoje izvorište u religiji,
zato je religija tako bliska sa moralom. Psihoanalitičari ukazuju da je savest (superego) ona snaga
koja pomaže da pojedinac zadrži osobnu moralnost. Ta savest je nastala pod uticajem roditelja i
društvene sredine, na koju velikiuticaj ima religija, paje ona tako zastupnik društva i moralni stub
ponašanja.
Mnogo puta su mnogobrojna istraživanja pokazala da tokom socijalizacije deca internalizuju
razne stavove svoje rodbine, okoline i kulture, što je slučaj i sa religioznimstavovima. Kroz proces
socijalizacije deca spontano prihvataju poglede svojih roditelja, pa tako i na razvoj religioznosti
najveći uticaj ima porodica. Osim toga, izražen religiozni ambijent u društvu takođe utiče na
religioznost pojedinca ukoliko je zajednica tradicionalna, a religioznost deo kulture i značajna
socijalna norma (Dušanić, 2007). Ukoliko se vratimo natrag kroz istoriju, možemo da vidimo kako
su neki od najpoznatijih psihologa gledali na fenomen religije.
Ako podjemo od Frojda, koji je smatrao religioznost univerzalnom, prisilnom neurozom i iluzijom
ljudskog duha, gde je iluziju predstavio kao religiju, koja u odnosu na postojanje Boga biva
nadomeštena slikaoca, vodeći senjegovim, osnovnim teorijskim načelima,dolazimo do zaključka
da religija sama po sebi ima za cilj ispunjavanje infantilne želje, koje nastaju iz potrebe za
zaštitom. Njegov učenik, Jung, koji se odvojio od svog učitelja u teorijskom smislu, smatrao je da
da postoje dva načina na koje osoba može postati religiozna: prvi je preko neposrednog iskustva,
koje je nezavisno od učenja i socijalizacije, a drugi je putem razvoja i učenja, kroz interakciju i
socijalizaciju. Ako pogledamo današnja istraživanja i dešavanja u različitim kulturama koje su

6. 6
kulturno drugačije orijentisane od pravoslavne vere, onda se ne možemo složiti u potpunosti sa
Jungovim prvim razlogom nastanka teorije.
Maslow je tvrdio da religija zadovoljava određene psihološke potrebe kod čoveka i da se temelji
na sposobnosti osobe da unutar sebe otkrije unutrašnje izvore i napreduje ka višimvrednostima.
Skinner je religiozne sadržaje, kao i sve ostalo, svodio na uslovljavanje i ponašanje, a pobožnost
i moralnost je shvatao kao oblike ponašanja formirane u određenoj društvenoj okolini, te je
„Bog“ za njega samo arhetipski uzorak objašnjive fikcije. (Ćorić, 1998)
Za psihologiju religioznosti najznačajniji je Olportov koncept intrinzične i ekstrinzične
religioznosti. Po njemu, ekstrinzično religiozna osoba koristi veru za zadovoljenje određenih
potreba i postizanje različitih ciljeva, dok intrinzično religiozna osoba živi svoju veru i u njoj
pronalazi glavnu motivaciju. Ekstrinzična religioznost je prema istraživanjima izraženije povezana
sa autoritarnošću (Argyle, 2000). Osim toga, po brojnim istraživanjima, ekstrinzična religioznost
korelira i sa predrasudama (Beit-Hallahmi, Argyle, 1997). Istraživanja pokazuju i da su religiozne
osobe konzervativnije, manje inteligentne, sugestibilnije i manje tolerantne u odnosu na
nereligiozne (Wiebe, Flech, 1980).
RELIGIJA U SRBIJI I NJEN STAV PREMA LGBT POPULACIJI
Ako obratimo pažnju na istoriju i stav srpske države u srednjem veku, možemo da zapazimo da je
ona kroz kriminilaziciju konstatovala postojanje muške homoseksualnosti. To nam ukazuje da
odredbe svetovnog zakonodavstva protiv homoseksulaca nisu bile nepoznate u srednjovekovnoj
Srbiji. Te odredbe su preuzete iz vizantijskog carskog zakonodavstva i u srpsko društvo uvedene
preko pravnih zbornika koji su sadržavali crkveno i svetovno pravo.
Danas, u srpskom društvu ne preovlađuje tolerantan stav prema seksualnim manjinama, iako
nakon drugog svetskog rata, kao deo procesa modernizacije, može da se zabeleži stalno
labavljenje patrijarhalnog morala. Uprkos tome, ipak je opstao jedan tradicionalni stav o
seksualnosti, a to je homofobija. Javnost u Srbiji još uvek tu vrstu seksualnog usmerenja prihvata
vrlo netrpeljivo. Naše društvo nikada nije moglo da se pohvali humanim odnosom prema
homoseksualcima i lezbejkama. Jedan od podataka ukazuje na to da je do skoro to “visoko
moralno” društvo odbijalo čak i da prizna postojanje istopolno usmerenih žena i muškaraca.
Ovo “slepilo” za homoseksualnost najbolje se ogleda u anegdoti u kojoj se kaže da su, prilikom
pisanja krivičnog zakona za nezavisnu Srbiju savetnici upitali Kneza Miloša da li da među krivična
dela uvrste mušku homoseksuanost, na šta je ovaj odgovorio: “Bože sačuvaj, pa da pomisle da
toga i kod nas ima”(Nebrigić 2009:97).
U Srbiji, dominantan stav crkve prema ispoljavanju seksualnostikojenije usmereno ka suprotnom
polu, označava se kao: „greh”, „modu uvezenu sa zapada”, „devijaciju ljudske prirode”, „nešto
neprirodno, svetogrdno i pogubno”, „bolesno”, „gadno”, kao „(duševnu) bolest”, „poremećaj”.

7. 7
U saopštenju Svetog Arhijerejskog Sinoda Srpske pravoslavne crkve, povodom najavljene gej-
parade 2010. godine, stoji: “U današnjem duhovnom, socijalnom i političkom stanju naroda i
države, smatramo da su pojedini mediji i pojedine nevladine organizacije radi svojih prizemnih,
ako ne i podzemnih interesa, nametnuli ovu otužnu temu čitavom našem društvu, mada je ona
za nas suštinski irelevantna”. (Irinej 2010, 5).
Srpska pravoslavna crkva je jedan od glasnijih protivnika bilo kakvog ispoljavanja
neheteroseksualnosti – pored redovnih osuda gej-parade i tolerisanja nasilnih protivnika njenog
održavanja. Crkva reaguje na prikazivanje istopolnih odnosa u proizvodima masovne kulture i od
izvršnih vlasti izričito traži zabranu umetničkih izložbi sa LGBT sadržajima. Primer jednog takvog
reagovanja mogli smo da vidimo povodom izložbe “Ecce homo”, švedske autorke Elisabeth
Ohlson Wallin.
Među provokativnim fotografija su i parodije scena Tajne večere na kojoj je Isus u štiklama a
apostoli su zamenjeni transseksualcima, i Besede na gori, gde je Isus okružen homoseksualcima
u kožnim odelima. Namera autorke izložbe je da, kao vernica i lezbejka, dovede u pitanje „rat
protiv LGBTpopulacije” koji sevodi u ime Isusa,kojije „prihvatao odbačene ipomagao im”. Zaista
je ironično, piše Derek Džej, da glavna struja hrišćanstva ne može da se nosi sa LGBT osobama, s
obzirom na to da se Isus poistovećivao sa subverzivnima njegovog doba (Jay 2009: 158). Stavovi
koji su ovde izneti od strane pravoslavnog hrišćanstava generalno imaju stav prema
homoseksuanosti koji u sebi sadrže izrazito moralističku osudu.
INTERAKCIJA RELIGIJE I SEKSUALNE ORIJENTACIJE
Da li je homoseksualnost prirodna ili neprirodna?
“Homoseksualnost je neprirodna i zbog toga je pogrešna (tj.nemoralna)”. Ovo je jedan od
najčešćih argumenata koji koriste hrišćani u “moralnoj odbrani društva”. Da bi pojasnili šta je
prirodno, a šta i zašto ne i da li je to prava upotreba reči, moramo da se zapitamo: Šta je to
neprirodno? Kako nešto može da bude neprirodno? Ukoliko na trenutak zanemarimo “mudrost
jedne knjige” (Biblija), možemo da kažemo da priroda uključuje celokupno postojanje. Obično
kada ljudi pokušavaju da opovrgnu argument da je drugačija seksualna orijentacija nepriroda,
pozivaju sena životinjsku vrstu iprisustvo homoseksualnosti. Međutim, homoseksulnost semože
naći u celoj prirodi. Ljudska bića su deo prirode. Evoluirali smo od tkz. “nižih vrsta” prema
naučnim saznanjima, deo smo prirodnog poretka i okoline. E.O.Vilson je jedan od
environmentalista koji kažu da na način na koji utičemo na okolinu da je neprirodan. Postavlja se
pitanje zašto? Mi smo jedina vrsta na planeti koja kada izgradi nešto – to se smatra neprirodnim
samo zato što je kompleksnije i samo zato što smo koristili intelek umesto instikta da bi to
proizveli? Da li vera onda podrazumeva jednoumlje, jednostavnost i ograničenost u
razmišljanjima?
Koji su to standardi koji ukazuju na to da je homoseksualnost neprirodna? Mnogi hrišćani tvrde
da Bog postoji izvan prirode i samim tim je neprirodan. U ljudskoj prirodi je da se ne voli nešto
što odstupa od norme. Bilo da je u pitanju homoseksualnost ili drugačiji način odevanja ili bilo šta
drugo. To nije stav većine, ali utiče kod mnogo ljudi. Jedna senatorka je na urlikanje svoje

8. 8
sagovornice u emisiji kako medicinska asistencija (lezbejskim parovima pri oplodnji) „nije
prirodna“, odgovorila – „Madam, nije ni vakcina. Vaš bog je predvideo da umiremo od boginja”.
Napravićemo mali osvrt na biologiju i neargumentovane tvrdnje o prirodnim i neprirodnim
seksualnim sklonostima. Treba imati na umu da se shvatanje ljudske homoseksualnosti, pored
psihološkog i biološkog pojma seksualne orijentacije, često svrstava u društvenu kategoriju gej i
lezbijskog socijalnog identiteta. Mnogi savremeni sociolozi navode da i samo razmatranje homo-
i heteroseksualnih kategorija ukazuje na kulturološki i sociološki aspekt naše potrebe da stvari
definišemo u binarnim suprotnostima, dok nam čitava psihologija i biologija ukazuju da takvu
podelu u stvari teško možemo napraviti zbog neprekinutog kontinuiteta varijabilnosti
kompleksnih osobina ponašanja uključenih u seksualne sklonosti (Škorić).
Varijabilnost seksualnog ponašanjaunutar svakevrste je ogromna, zavisiod sredinskog konteksta
i nasledne različitosti, isto kao kod ljudi. To je prirodno stanje stvari, sviđalo se to nekom ili ne.
Biologija više nema dilemu u odgovoru na pitanje šta je prirodno i neprirodno. Da li je veći uticaj
biološkog nasleđa ili sredinskih faktora, pitanje je stepena, a ne „protivprirodnosti“budući da su
oba elementa prirodna. Priroda je mnogo maštovitija nego što to većina ljudi misle. Možemo da
zaključimo da je u pitanju prirodni fenomen, o kojem najviše može nauka da nam kaže.
Da li je zaista potrebna “moralna odbrana”?
Opšta je pretpostavka da su homoseksualnost i religija dva odvojena, ako ne i suprotstavljena
fenomena. Razlog za to bi mogao da se traži u osuđivanju istopolne ljubavi od strane religijskih
(ovde pre svega hrišćanskih) institucija, koje traje već vekovima. Religija najčešće služi da učvrsti
određene nacionalne i kulturne identitete. Jedna od situacija u kojoj to možemo videti je onda
kada se pokrene pitanje parade ponosa i njeno održavanje. Religija je prihvaćena kao sredstvo
koje ujedinjuje zemlju, a seksualne manjine su često posmatrane kao „izmišljene ili remetilačke
različitosti/uljezi“(Ahmed, 2006). Jedan od dominantnih stavova crkve u Srbij prema ispoljavanju
seksualnosti koje je usmereno ka istom polu, označava se kao “moda uvezena sa zapada”.
Homoseksuanost, u tom smislu, se najčešće interpetira kao velika zapadna neman, koja preti
tradicionalnim vrednostima religioznog identiteta. Entoni Gidens o tome piše: "Zapadne stavove
prema seksualnom ponašanju već skoro dve hiljade godina oblikuje hrišćanstvo. Mada različite
hrišćanske sekte i denominacije imaju drugačije stavove o ispravnom odnosu prema seksualnosti
u životu, dominantan stav hrišćanske crkve bio je da je svaka vrsta seksualnog ponašanja
sumnjiva, osim one koja služi za reprodukciju" (Gidens, 2003: 137).
Iako je naša zemlja po ustavu sekularna država, vrlo često u javnom diskursu možemo da
primetimo preplitanje religioznog i nacionalnog identiteta kada je u pitanju rasprava o LGBT
populaciji. S obzirom da religija, a i država daju prvenstvo porodičnim pitanjima i patrijarhatu, ne
bi trebalo da nas čudi ovako preplitanje. U vezi sa tim Peterson (2010), primera radi, tvrdi da je
heteroseksizam „naturalizovan“preko mnogih diskursivnih strategija i religioznih učenja kao
jedini „normalan“model seksualnog identiteta i prakse. U toj diskurzivnoj normativizaciji
heteroseksualnosti, nacionalisti nastoje da uspostave javnu sferu kao muški domen (Friedland,
2011, 401), i zaštite svetost braka i porodice (Mosse, 1985). Regulativni principi seksualnog
poretka su, stoga, zasnovani na „rigidnom seksualnom moralizmu“i „hetero-normativnoj politici

9. 9
strasti“(Cooper, 2008, 27, 32). Shodno tome, oni koji se razlikuju od heteronormativne
seksualnosti bivaju tretirani ili kao „bolesni“ ili „nenormalni“, što predstavlja takođe čest stav
crkve prema LGBT populaciji. Tako homoseksualnost postaje „biološka opasnost“(Lemke, 2011,
43) i potrebno ju je eliminisati iz naroda. Uzajamno dejstvo između religioznih granica i
„nacionalnih pretnji“, stoga, ima značajne posledice na očuvanje nacije, biološki opstanak
populacije i „moralnu“odbranu društva.
Mati Makarija (Milica Obradović) – „najpoznatija monahinja Srpske pravoslavne crkve”, čuvena
po ikonopisanju, poliglota i prevoditeljka, autorka više knjiga, doktorka hemijskih nauka,
diplomirana teološkinja, „omiljena monahinja na celom Kosovu“, igumanija kosovskog manastira
Sokolice – svakako upoznata sa poučnim tekstovima koje gore pominje Iv Levin –
homoseksualnost naziva „teškom bolesti ljudske ličnosti”, a homoseksualca „gadom pred
Bogom”, osobom sa minimalizovanim fizičkim i ljudskim vrednostima, potencijalnim telesnim
bolesnikom, ako već nije „odlikovan neizlečivom sidom”. Crkva i religija ne treba da se pitaju, niti
treba da komentarišu da li je nešto bolest ili nije. Za takve procene postoji nesavršena nauka, i
upravo u toj nesavršenosti leži njena veća snaga od religije – ona zna da nije savršena i sebe
konstantno menja i poboljšava. Religija to ne čini. Arbitrarno proglašavati nešto za bolest je u
najmanju ruku neodgovorno, a situacija je daleko ozbiljnija ako danas znamo da nije.
Mnogi često zaboravljaju koliko je apsolutno negativan stav budizma i hrišćanstva prema svim
pojavnim oblicima seksa i Isus i apostol Pavle su isticali suzdržavanje od seksa kao nešto najbolje.
Ako se neko zapita ‘sa kim bi Isus spavao’, odgovor je veoma jednostavan: ni sa kim. Ako neko
želi da postupa kao Isus, on ili ona ne bi trebalo uopšte da upražnjava seks” (Endše 2010: 37, 38,
41).
Moralistička konstanta na koju Srpska Pravoslavna Crkva (SPC) stalno poziva je prisutna i u
saopštenju od 23.9.2014. povodom najavePrajd šetnje, s tim što seprvi put ove godine pojavljuje
ekonomski diskurs, koji je manipulatorski upotrebljen u trenutku kada su jedna od glavnih tema
u javnosti mere štednje u javnom sektoru koje bi trebalo da sprovede Vlada Srbije. U svom
antiparadnom govoru SPC govori o apsurdnosti paradiranja, gde država treba da u jednom
teškom ekonomoskom trenutku troši milione na obezbeđenje “šačicesvojihsugrađanjainjihovih
gostiju za paradu od nekoliko stotina metara u centru Beograda.
Kako bi se odbranio “moral” ovog društva, SPC vrlo često u svojim govorima, ne nalazeći
racionalne argumente za protivljenje odredjenih dogadjaja vezanim za povećanje vidljivosti LGBT
populacije, koristi rečnik koji je neprimeren i služi ponižavanju kako same LGBT populacije, tako i
onog dela društva koji pruža podšku seksualnim manjinama.
Patrijarh je tako, kada je Srbija, usled obilnih padavina, bila pogođena katastrofalnim poplavama,
15. maja u Sabornoj crkvi u Beogradu, gde je održan „prvi moleban za prestanak kiše”, izjavio da:
„Ovo nije kazna Božija već opomena da se sklonimo sa puta poroka, zlobe i bezakonja” i dodao
da se ovih dana u Beogradu sprema skup koji predstavlja veliko bezakonje i mrski porok, „kojim
se ponose i ističu svoje dostojanstvo i demokratiju, a sve protiv Boga i zakona življenja”. Patrijarh
Irinej je svakako govorio o „Nedelji ponosa”, najavljenoj za period od 18. do 31. maja, koja je
poslednjeg dana trebalo da bude završena šetnjom LGBT populacije u centru Beograda. On u
održavanju parade vidi i najavu kraja zapadne civilizacije i propasti hrišćanskih naroda. Iza toga

10. 10
se skrivala i skriva kriza morala i kriza dubljeg smisla života. To pokazuju sve prošle civilizacije, pa
i ova naša savremena. Potpuni je paradoks da je Bibliju pročitalo i izučilo daleko više ateista nego
verujućih. Većina ateističkih aktivista citatima iz Biblije naoružana je bolje od mnogih teologa.
Ogromna većina vernika Bibliju je prihvatila na slepo. Nekriktičko prihvatanje onoga što piše u
Bibliji se uglavnom svodi na mišljenje da je to mudra knjiga, kad je dva milenijuma do te mere
referentna za život ljudi. Izučiti jednu knjigu i tvrditi da je sva mudrost u njoj, koja u velikoj meri
diskriminiše, morališe i izaziva gnev kod tkz.vernika je odlika verničke arogancije. Moralistička
konstanta u okviru propovedanja neke religije je jedna od stvari koja na neki način osuđuje
slobodu, jednakost, ne slavi ljubav I hrabrost, i pri tom vodi ka jednom jednoumlju i ograničenom
društvu, bez kritičkog sagledavanja stvari.
Tri dana posle patrijarhove izjave, mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije je, u nastupu na
televiziji Nova, elementarne nepogode u Srbiji tumačio kao božiju opomenu zbog pobede
transvestita Končite Vurst (Conchita Wurst) na takmičenju za pesmu Evrovizije, i naglasio da su
poplave koje su pogodile Srbiju zapravo znak da „Gospod voli baš nas” i da nas iskušava kako
bismo sevratili na pravi put: „Pazite šta se događa u ovom trenutku u Evropi. Ko dobija prvenstvo?
To je ta nesrećnica, taj nesrećnik, ne znam ni kako se zove, koji se afirmiše kao Isus. Time se
propagira razaranje ljudske prirode, ljudskoga bića i to se postavlja na pijedestal, na uzor novim
pokolenjima igeneracijama”. Procenat LGBTpopulacije u svimdruštvima uvek je istiion sekreće,
po vrlo skromnim procenama između 7% I 10 %. Utisak da ih na zapadu ima više je optička varka
nastala zbog njihove društvene vidljivosti. Homoseksualci zapada su društveno vidljivi zbog čega
sestičeutisakda ih jeprocentualno višenego u konzervativnim društvima gde jenjihova vidljivost
ili slaba ili nikakva usled čega se stiče utisak da homoseksualci u tim društvima ne postoje.
Kada je u pitanju Parada ponosa, tu je pre svega reč je o pokretu za emancipaciju, a ne
propaganda, koja uništava tradicionalne vrednosti i moral jednog društva. Ako bi se vodili tom
logikom, znači da postoji i heteroseksualna propaganda čija je (sve)prisutnost neuporediva sa
homoseksualnom propagandom. Da li je heteroseksualna propaganda dovela do smanjenja
procenta homoseksualaca u jednom društvu? Nije. Onda ni homoseksualna propaganda ne može
da dovede do porasta procenta homoseksualaca.
Mark Tven je u autobiografiji napisao – „U religiji i politici uverenja i mišljenja ljudi u gotovo svim
slučajevima stečena su iz druge ruke i bez promišljanja, i to od autoriteta koji ih ni sami nisu
promislili već suih preuzeli od druge ruke od još starijihautoriteta koji seisto tako nisuudubljivali
u prirodu svojih verovanja a čije mišljenje o njima nije vredno ni pišljiva boba“.
Shvatanje SPC je da ukoliko damo LGBT populaciji građanska prava koja su trebalo da steknu
samimrođenjem, da je naše društvo u stanju teške dekadentcije. Međutim, racionalan argument
protiv ovakog stave SPC se može naći u činjenici da ukoliko uporedimo zemlje u kojima je
homoseksualnost kažnjiva smrću (npr.Jemen) i one u kojima je diskriminacija po osnovu
seksualne orijentacije zabranjena (npr.Francuska), možemo da vidimo da Francuska nije zemlja
koja propada, a da Jemen svakako nije društvo koje poštuje generalno ljudska prava. Naprotiv,
mnoga istraživanja ukazuju na to da je broj homoseksualaca u ekstremno opresivnim društvima
veći nego u onim vrlo liberalnim.

11. 11
Pravoslavni filozof Žarko Vidović gej paradu vidi kao objavu rata ili, čak, genocid, te preporučuje
izopštenje LGBT osoba iz (crkvene) zajednice: „Ti ljudi su jadni. Neću nasilje, smatram da je to
jedna vrsta objave rata ili genocida srpskom narodu. Radi se o genocidu na koji ja mogu da
odgovorim jedino odbranom porodice kao osnovne Crkve i odbranom parohije - da im se ne
dopušta da ulaze u parohiju, pogotovu ne u Crkvu. Bog ne deluje bez pokajanja vernika, a oni su
bez pokajanja. Bog ne pomaže dakle čoveku u kome nema želje sa samospoznajom. Nema
pokajanja kod ljudi koji hoće da izvrgnu ruglu ono što je Bog stvorio kao moć čovekovu da rađa
decu (S. T.L. 2010, 11). Veoma važan problem koji se nametnuo u naučnom proučavanju
homoseksualnosti jeste evoluciona „opravdanost“ponašanja koje je navodno u suprotnosti sa
reprodukcijom. Naizgled paradoksalno, ovakvi oblici seksualnih interakcija danas su objašnjeni u
okvirima evolucione biologije. Homoseksualni odnosi predstavljaju važan mehanizam
uspostavljanja, održavanja i pojačavanja socijalnih veza u grupi. Sklapanje istopolnih dugoročnih
veza može doprineti boljem odgoju i kvalitetu potomstva. Zatim, istopolni seksualni odnosi utiču
na smanjivanje ili pojačavanje intraseksualne agresije i konflikta što može voditi boljem
reproduktivnom uspehu jedinki i čitave populacije. Konačno, homoseksualni kontakti mogu
pružiti mladim jedinkama praksu u udvaranju, kopulaciji i drugim aktivnostima koje su važne za
reprodukciju. Primere za svako od navedenih objašnjenja možemo pronaći u veoma različitim
grupama životinja (Škorić).
Možda je naglašena reakcija crkve i desničarskih organizacija (jaka moralistička osuda) na
pokušaje artikulacije homoseksualnog identitete u Srbiji, zapravo, izraz nemoći, vapaj
glasnogovornika opcije koja na istorijskomplanu gubi (ilijeveć izgubila) ideološku bitku. (Dr.Miloš
Jovanović, Doktorska disertacija, 77 str.) Crkva smatra da licima koja propagiraju homoseksualni
način života ne treba dopustiti da rade kao učitelji u školi, kao vaspitači, ili u drugimposlovima sa
decom i omladinom, niti da zauzimaju komandne položaje u vojsci ili u kazneno-popravnim
ustano- vama (Arhijerejski Sabor Ruske Pravoslavne Crkve 2007, 165-6).
Savremena medicina na homoseksualnost više ne gleda kao na bolest ili (psihički) poremećaj.
Svetska zdravstvena organizacija je iz klasifikacije bolesti i poremećaja (International Statistical
Classification of Diseases and Related Health Problems – ICD) 17. maja 1990. godine uklonila
homoseksualnost, do tada klasifikovanu kao mentalno oboljenje, od kada se u medicini smatra
jednim od varijeteta ljudske seksualnosti. Homoseksualnost nije ideologija već varijetet ljudske
seksualnosti. Homoseksualnost nije ni izum zapada već postoji od kako postoji ljudski rod (a
primećena je ikod brojnih životinjskih vrsta). Zabeleženaje u svimkulturama, prošlim isadašnjim.
Mit o propasti paganskog sveta zbog seksualne dekadencije i perverzije, jedan je od najupornije
negovanih hrišćanskih laži (Poslanica Solunjanima 4:4-5). Ustrojstvo ne samo društva već i
univerzuma zavisi od ispravnosti seksualnog ponašanja. Sodoma koja je vrlo često spominjan u
argumentima vernika je uništena zbog homoseksualnosti njenih stanovnika. Pre uništenja Lot,
koji je zbog svoje „pravednosti“ upozoren o predstojećem razaranju, na silovanje
raspomamljenoj rulji nudi svoje dve nevine kćeri, koje ga nakon uništenja Sodome, opijaju u
pećini i obe spavaju sa njim i ostaju trudne . Ta hrišćanska kosmologija na snazi je i danas.
Povezivanje klimatskih kataklizmi (uragani, cunamiji, zemljotresi, suše, poplave), sa rečenicom
“Bog je ljut na nas zbog naših seksualnih izopačenosti”, je apsurd svakog društva.

12. 12
Ljudi najčešće ni ne znaju da je veliki broj tradicija zapravo izmišljen i da one malo toga imaju
zajedničkog sa stvarnom prošlošću. Lepo zvuči ako neko kaže da nešto postoji odavno ili oduvek,
kao da se automatski podrazumeva da je time dobro i korisno. Verovatno mnogim ljudima
navodna tradicionalnost odnosa prema homoseksualnosti zvuči prilično ubedljivo i
zadovoljavajuće jer čoveku često nije važno da li je nešto tačno, nego da li se sa nekim novim
saznanjem i dalje oseća dobro i zadovoljno – važno je da se postojeći pogled na svet ne dovodi u
pitanje (Cooper, 2007). Mnogo je jednostavnije suočiti svaku tešku oblast izbora sa moralnim
zakonom koji nam tačno, i nezavisno od okolnosti, kaže kako treba da živimo. U socijalnom
okruženju brze društvene – i moralne – promene i pojave novih društvenih mogućnosti,
identiteta i stilova života, lako se pada u iskušenje da se još jednom posegne za sigurnošću
apsolutnih moralnih standarda koji nas fiksiraju u svet izvesnosti, gde suličnii društveni identiteti
unapred dati. (Weeks 2010: 145)
U ostalim pravoslavnim crkvama stav varira: od pomirljivog stava finskog pravoslavlja, gde
sveštenik može da bude homoseksualac i obitava u parohijskoj kući sa svojim partnerom , preko
Grčke gde se ovom pitanju ne posvećuje posebna pažnja ako nema skandala, do Gruzije gde se,
ako se samo pojave glasine o neheteroseksualnoj orijentaciji, sveštenik raščinjava (ibid.). U
Rumuniji je pravoslavna crkva bila jedan od najvatrenijih protivnika izmene člana zakona, koji je
Savet Evrope smatrao diskriminatornim prema homoseksualcima, inače donešenog 1968. za
vreme vladavine Nikolaja Čaušeskua (Ceauşescu), a kao deo njegovog šireg pronatalitetnog
programa koji je imao za cilj da poveća broj radnika, reguliše seksualno ponašanje, stvori novog
socijalističkog muškarca i ženu, te da zemlju oslobodi onoga što je on smatrao neprihvatljivim
ponašanjem (Stan & Turcescu 2007, 172).

13. 13
ZAKLJUČAK
Pošto društvo u Srbiji karakteriše dominacija tradicionalističkog, patrijarhalnog morala, LGBT
populacija je stigmatizovana, što rezultira njenom zatvorenošću i nedovoljnom vidljivošću.
Netrpeljivost prema ateistima, koja dolazi odmah iza netrpeljivosti prema osobama drugačije
seksualne orijentacije, u sebi sublimira i neraspoloženje prema inteligenciji i prema drugačijem
mišljenju i psihologiju mase čije udobne iluzije nije poželjno ugrožavati. Srbija, možda i ne bi
morala da se bori sa lošom stopom nataliteta ukoliko bi svi oni koji su otišli ili žele da odu, a
drugačije su seksualne orijentacije, osetili da država zaista brine za njih i da ih ne smatra za
građane drugog reda.
Ključna stvar je obrazovanje i njegov sadržaj koji bi trebalo da se dopuni brojnim društveno
relevantnim temama, ajedna od njih u kontekstu našepriče svakako jeste seksualnost.Međutim,
ako se umesto seksualnog obrazovanja uvede veronauka, onda je jasno da ne postoji
zainteresovanost da se stvari po tom pitanju realno poprave. Decu ne treba indoktrinirati stavom
da je homoseksualnost nešto dobro, niti da je nešto lose, ona jednostavno postoji. Deca bi
verovatno lako shvatila da je u pitanju najobičnija pojava koju ne treba stigmatizovati, samo kada
bi im se na pošten i odgovoran način predstavila naučna saznanja. Svakako, mišljenja samda na
kratke staze nije moguće promeniti mišljenje većeg broja ljudi o bilo čemu, a kamoli o temi koja
je bez ikakvog razloga kontroverzna.
Lezbejskii gej pokreti nisu samo pokreti za odbranu osnovnih ljudskih prava da se bira koga i kako
da se voli. Oni su takođe moćni izrazi seksualnog identiteta, a samim tim i seksualnog
oslobođenja. To je razlog zašto oni dovode u pitanje neke od hiljadugodišnjih osnova na kojima
su društva bila istorijski izgrađena.

14. 14
LITERATURA
Barker, Ajlin (2004/1990) Novi religiozni pokreti: praktičan uvod, Niš: Zograf,
Batler, Džudit (1999/1995) „Potčinjavanje, otpor i promena značenja: između Frojda i Fukoa”,
Reč – časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja 56(2) (decembar 1999),
Dirkem, Emil (1963/1895) Pravila sociološke metode, Beograd: Savremena škola,
Dirkem, Emil (1982/1912) Elementarni oblici religijskog života: Beograd: Prosveta,
Dirkem, Emil (2007a/1906) „Određenje moralne činjenice”, u: Društvo je čoveku bog, Beograd:
Institut za sociološka istraživanja; Filozofski fakultet.
Internet adrese i korisni linkovi
1. https://sr.wikipedia.org/sr
2. GAYTEN LGBT (zvaničan sajt) - www.gay-serbia.com/gayten_lgbt/
3. Gej strejt alijansa – GSA (zvaničan sajt organizacije): http://gsa.org.rs/
4. http://www.podrska.in.rs/
5. Asocijacija duga - http://www.asocijacijaduga.org.rs/
6. http://parada.rs/
7. http://www.cks.org.rs/,
8. http://www.idahobelgrade.org/
9.http://gayecho.com/glic/