4. 4
Naslov originala:
Fenimore Cooper
THE RED ROVER
Preveo JOVAN VAGENHALS
Izdaje: Izdavačko preduzeće »Svjetlost«, Sarajevo, Radojke Lakić 3/III
— Za izdavača: Abdulah Jesenković.
5. 5
Glava prva
NEOBIČAN SUSRET U PRISTANIŠTU
Jednog sivog i prohladnog popodneva, početkom oktobra
1759. godine, kada počinje ova naša priča, trojica stranaca
šetkala su pristanišnim kejom u Njuportu.
Pristanište Njuport, mali glavni grad Rod-Ajlenda,
severnoameričke pokrajine u Novoj: Engleskoj, toga dana se
predao, istovremeno, radosti i tuzi, kao uostalom i sve ostale
varoši širom Amerike. Stanovnici su oplakivali smrt generala
Volfa i slavili pobedu nad francuskom vojskom koja tek što
beše predala Englezima grad Kvibek, ključ Kanade. Zvuk
zvona smenjivao se sa artiljerijskim salvama: trebalo je
ohrabriti građane i seljake iz okoline da posvedoče svoju
vernost i lojalnost prema »dragoj otadžbini« Engleskoj.
Krčme se nisu praznile. Ribari i mornari behu se pridružili
zanatlijama, da bi zajedno, sa čašom u ruci, proslavili uspehe
armije Njegovog Veličanstva. Kako su kejovi u to vreme bili
pusti, bez onih koji su se tamo obično nalazili, trojica
stranaca su, pod ovim okolnostima, dobili mogućnost da
otvoreno i glasno razgovaraju, bez straha od nečijeg
nepoželjnog prisustva.
Ovu trojicu ljudi nazivamo »strancima« jer su očigledno
bili strani u ovome gradu. Već na prvi pogled moglo se
zaključiti da su dvojica od njih Englezi po nacionalnosti.
Najmlađi među njima, po svemu sudeći nije imao više od
dvadeset i šest do dvadeset i sedam godina. Crte njegovog
preplanulog lica imale su plemenitosti i snage koliko i
pravilnosti. Njegov nos imao je nečeg izrazitog i smelog što
6. 6
je, združeno sa istaknutim obrvama, davalo gornjem delu
njegovog lica izraz odmah uočljive inteligencije što
karakteriše većinu američkih fizionomija. Njegova muška i
nasmejana usta, krupne oči pune blagosti i crne kovrče
dopunjavale su lepo lice mladog čoveka. Mada je bio odeven
u prosto mornarsko odelo, ljupkošću i snagom svoga stasa,
kao i celim svojim držanjem, navodio je sve njuportske
kaćiperke da se okreću za njime.
Od one druge dvojice, jedan je bio belac a drugi crnac;
obojica su mogli imati po četrdesetak godina i mora da su
bili neobične snage, sudeći po njihovim ramenima. Njihova
odela, sva pokrivena katranom, pokazivala su da pripadaju
soju prostih mornara.
— Evo jednog lepog mestašceta za ostavljanje lađa,
Scipione, — reče crncu beli mornar, stavivši pofobar komad
duvana u usta. — Nema pomorca koji ne bi poželeo da
ukotvi svoju fregatu u ovakvome pristaništu. I kako luda
zamisao mora da je došla na um kapetanu onoga broda što
stoji tamo usidren, u spoljnom pristaništu, — dodade
pokazujući rukom na lađu usidrenu daleko od pristaništa, na
domak pučine.
Obojica sagovornika radoznalo pogledaše tajanstveni
brod, koji se, naizgled mrtav i pust, bezbrižno ljuljuškao na
talasima.
— Pogrešio je što nije uvukao svoj jedrenjak u ovo dobro
malo pristanište, jer bi mu tu bio odlično zaštićen od
morskih talasa, — nastavi malopređašnji govornik. — Kakve
tek muke mora da je zadao time barkama koje mu prilaze.
Tako mi boga, taj brod je suviše lep za posao koji obavlja, jer
se govori da trguje crnim robljem. Da je kapetan toga broda
imao iole mozga i da se razumevao u usidravanje, on se ne bi
7. 7
izložio ovakvoj opasnosti. Nije reč samo o burama i
teškoćama pri održavanju veze sa pristaništem. Što je
najstrašnije, neki gusar bi lako mogao da kukama zakači
njegov brod i odvuče ga sa sobom. A ovde ne oskudevaju u
gusarima. Čudi me što ljudi iz Njuporta nisu imali milosrđa
da upozore ovog nesmotrenog čoveka. Jesam li u pravu,
Scipione?
— Ne mnogo, gospon Diče, — reče crnac malo
podrugljivim tonom, pokazujući svoje krupne bele zube u
širokom osmehu. — Možda gazda ovoga broda za prevoz
crnačkog robija želi da se u najkraćem vremenu dokopa
pučine. Vi ste mnogo učeni, gospon Diče, ali vi ne znate da li
brod želi ili ne želi da digne sidro i ubrzo se otisne na pučinu.
— Scipion ima pravo, — povika mladić, koji je, iako stalno
držeći svoj pogled Ijubopitljivo prikovan za brod o kome se
govorilo, pažljivo pratio razgovor svojih drugova. — Po tome
što je ostavio brod u spoljnom delu pristaništa iako je znao
da u ovo doba godine vetar duva skoro uvek sa zapada, po
tome kako je namestio jedra i upravio katarke, i što je brod
ukotvio samo običnim konopcem a ne sidrom pod balvanom,
kapetan ovoga broda za prevoz crnačkih robova jasno
pokazuje da je spreman da svakoga trenutka isplovi, kadgod
on to bude zaželeo. U slučaju da bude samo malo vetra,
jedrenjak bi mogao za svega nekoliko minuta biti van
domašaja pristanišnih topovskih baterija...
— Izgleda da se vi odlično razumete u ovu vrstu poslova,
— iznenada reče iza mladića glasi nekog pridošlice.
Osovljeni se živo okrete. Pred njim je stajao čovek od
trideset do četrdeset godina, sa visokim šeširom kupastog
oblika na glavi, malo nakrivljenim, a obučen u redengot
bledo zelene boje i čakšire od jelenje kože, dok je na nogama
8. 8
imao čizme sa mamuzama. Izgledao je snažan iako je bio
prilično mršav. Njegova koža imala je žensku belinu, ali
tamnocrvene pruge što su se ocrtavale na donjem delu
njegovog lica nisu imale ničega ženskog, jer su se u njima
prepoznavali ožiljci od udaraca sabljom. Veliki plavi uvojci
uokvirivali su njegovo fino i pravilno lice, na kome su zračile
plave oči, čudnog, skoro divljeg izraza. U ruci je držao prutić,
kojim je sekao vazduh pokretima punim bezbrižnosti.
— Govorite kao čovek koji oseća da ima pravo da izrazi
svoje mišljenje, — nastavi on, ne dopuštajući da ga zbuni
hladan i strog pogled kojim ga je ošinuo mladić.
— Kako bih mogao, — odvrati ovaj, — da ne poznajem
struku kojom sam se bavio celog svog života?
— Hm! Nazivate »strukom« taj zanat koji bih ja jedino
mogao nazvati »čistom praksom«. Ime koje vi dajete suviše
je svečano. Mi pravnici ne bismo mogli za to naći bolji izraz.
— Zovite taj zanat kako vi želite, meni je to sasvim
svejedno, — odgovori mladi mornar, prezrivo okrećući leđa
pravniku. I, davši znak ostaloj dvojici mornara, načini
nekoliko karačaja za njima, da bi na očigledan način pokazao
svome nepoznatom sagovorniku da je nepoželjan.
Ovaj je ironično gledao za njim kako se udaljuje. Zatim,
stalno se lupkajući štapićem po čizmi, krenu prema jednoj
od glavnih ulica grada. Imao je rasejan izgled, ali to je bilo
samo prividno, pošto nije skoro nikoga ostavio da prođe a da
ga nije pogledom brižljivo odmerio. On uđe u krčmu koja je
bila poznata kao uobičajeno sastajalište svih pristanišnih
besposličara.
Njegov dolazak izazva izvesno komešanje, jer su njegovo
držanje i odelo jako odudarali od svakodnevnih posetilaca
9. 9
ove krčme. Ali komešanje prestade kada advokat u zelenom
sede na jednu klupu i naruči čašu vodija. Krčmar, služeći ga,
smatrao je za potrebno da mu se izvini zbog ponašanja tipa
koji se nalazio u suprotnom kraju prostorije. Taj je
primoravao sve one koji su se nalazili oko njega da slušaju
njegove razmetljive priče.
— To je nadzornik broda za prevoz crnačkog robija, znate,
onog što se nalazi u spoljnom pristaništu, gospodine, —
objasni krčmar. — Proveo je mnogo dana na moru, pa bi se
mogla napisati čitava knjiga o onome što je on video i
doživeo. Zove se Džek Najtingejl.
Advokat pogleda govornika. To je bila izbrazdana
ljudeskara sa dugačkim brkovima; na svojoj mornarskoj
bluzi nosio je dugačak lanac i srebrnu pištaljku, znake svoga
čina. Ovaj uhvati advokatov pogled, ali ne dopusti da se to
primeti i nastavi započeti razgovor.
— Dakle, drugovi i prijatelji, — reče on nadmenim glasom
koji nije dopuštao protivljenje, — stvar se odigrala baš
onako kako sam ja bio predvideo. Vetar je bio jug-jugoistok,
ponekad žestok, ponekad nepomičan, i kapetan me upita:
»Gospođine Najtingejle, šta vi mislite o onoj krpi od oblaka,
tamo na severozapadu?« — »Vere mi, kapetane«, odlučno
rekoh, pošto se ja nikada ne zbunjujem u odgovorima, kada
se sa mnom pristojno govori, »moje je mišljenje da treba
saviti tri manja i stegnuti donje jedro. Nama se ne žuri, iz
prostog razloga što će »Gvineja« sutra biti tamo gde je
»Gvineja« i večeras. Ako li je, pak, u pitanju to što ove kratke
oluje sprečavaju kretanje našega broda, ne zaboravite da
uvek imamo na raspoloženju veliko jedro...«
— Vi ste njega takođe morali saviti! — povika neki glas
koji nije trpeo prigovora baš kao ni onaj rečitog nadzornika.
10. 10
— Koja je to drska neznalica bubnula? — prezrivo upita
Najtingejl; po tonu njegovog glasa videlo se da mu je sva žuč
bila udarila na usta zbog ove upadice.
— Jedan čovek koji je oplovio Afriku od Bona do rta Dobre
Nade i koji. zna znanje, — odvrati ne manje osorno Dik Fid,
beli mornar što se nekoliko trenutaka pre toga šetkao kejom
sa dvojicom svojih drugova; u krčmu je bio ušao pre jednog
minuta, i ovoga puta nije mogao da se uzdrži od primedbe.
— Tako je, druškane. Bio ja neznalica ali ne, ja sam
uglavnom čovek koji nikada ne bi savetovao svoga kapetana
da toliko čuva zadnja jedra na brodu čiju krmu može svakog
trenutka da poduhvati vetar.
Ovo mišljenje dato tako odlučnim tonom, prouzrokova
opšte komešanje. Najtingejl ne ostade dugo dužan; njegov
protivudar beše veoma živ. Uskoro se vika pojača i pretvori
u bučnu graju u kojoj se više ničiji glas nije mogao ni
razaznati a kamoli razumeti. Stoga, oba suparnika stadoše da
mlataraju rukama. Obojica su bili atletski građeni i izgledalo
je da svakog trenutka mogu da se posluže rukama, kad
advokat u zelenom odelu, ustade i, nakašljavši se tonom koji
nagna nadzornika broda za prevoz crnačkog robija da
okrene pogled na njega, reče:
— Bogami, ovaj vodi je odličan. Nikada se ne bih zasitio
pijući ga. Ali, treba ići. Da, — dodade tonom koji se činio
strožim i tvrđim, — da, vreme je da se ide.
I, bacivši na sto ono što je bio dužan da plati, izađe iz
krčme, ne obraćajući više pažnju na ljude što su se svađali.
Međutim, izgledalo je kao da je Najtingejl pretrpeo
umirujuće tuširanje. On ponovo sede na svoje mesto, kao da
je zaboravio kakvu je uvredu bio naneo njegovom
11. 11
dostojanstvu izazivački stav Dika Fida. Pa požuri da sa
nekoliko skromnih reči dovrši svoju priču, dok je u
međuvremenu velikim gutljajima dovršio ispijanje svoga
groga. Zatim, vukući noge, siđe do obale odakle ga jedan
čamac ubrzo odveze na palubu broda za prevoz crnačkog
robija.
— Vidiš, Scipione, — reče Dik crncu vodeći ga iz krčme, —
vidiš da se ova stara fregata nije mogla odupreti mojoj
zastavi. Eto šta znači umeti upravljati. Nije mi trebalo mnogo
vremena da potopim protivnika.
Taman je crnac bio zaustio da mu odgovori, kad advokat u
zelenom odelu, koji je vrebao izlazak ove dvojice mornara,
priđe.
— Gde ste ostavili svog trećeg druga? — upita ih on
ljubaznim tonom. — Ne vidim ga sa vama.
— Šta biste želeli od njega, gospodine advokatčiću? —
reče Dik, nestrpljivo valjajući svoj duvan za žvakanje.
— Da mu ponudim dobru čašicu pića. Mi sa univerziteta
nemamo prilike da tako često razgovaramo sa ljudima koji
se dobro razumeju u pomorstvo. A on mi se učinio da je
odličan pomorac.
— Ah! Što se toga tiče, — reče odobrovoljeni Dik, — može
se slobodno reći da imate povoljan vetar i dobro more, on je
odista tako dobar pomorac da nam čini čast što smo s njim.
A, Scipione? E pa lepo! On je tamo, prijatno se oseća
posmatrajući onu malu kulu svetilju, ono, levo od one lađe
što je prilično slabo privezana za obalu, tamo gde vidite onu
gomilu kamenja što izgleda kao da će se svakog časa
preturiti.
Advokat pogleda u pravcu koji mu je bio pokazan i spazi
12. 12
mladog pomorca kako stoji u podnožju jedne stare kule što
se povijala, malo pomalo nagrižena vetrom.
— Vidim ga, — reče. — Uzmite, prijatelji moji, uzmite ovaj
novac i idite da pijete u moje zdravlje.
13. 13
G lava druga
DOGAĐAJI U KULI
Advokat pričeka nekoliko trenutaka, dok se dvojica
mornara ne izgubiše sa vidika, pa se žurnim korakom uputi
mladiću. Mladić je, izgleda, bio utonuo u duboko sanjarenje,
stoga uzdrhta kad ču advokatov glas, koji mu se sada
obraćao bez mnogo ustručavanja.
— Ove ruševine bi mnogo lepše izgledale da su pokrivene
bršljanom i smeštene u neki poljski pejsaž. Tada bih
razumeo zašto ih toliko posmatrate a zanemarujete da
bacite pogled na onaj lepi brod usidren u spoljnom
pristaništu. Kad je neko pomorac kao vi, može li uopšte išta
drugo da mu se sviđa sem broda? Malopre ste onaj brod
posmatrali sa toliko pažnje!
— Sigurno, — prilično suvo reče mladić, — posmatrao
sam ga sa interesovanjem. Zar je čudno što jedan pomorac
bez posla razgleda brod koji odgovara njegovom ukusu?
Možda nameravam da na njemu potražim službu?
— Kapetan toga broda morao bi biti srećan kada bi dobio
takvu ponudu, — reče advokat smešeći se. — Izgledate mi
spremni da zauzmete jedan pomoćni »bert«.
— Jedan bert?! — reče mladić, iznenađen što iz usta
pravnika čuje izraz tako stručan i specifičan za jezik
pomoraca. — Jeste li rekli »jedan bert« umesto »jedno
mesto« ili »jedan položaj«? Isto je toliko očigledno da ste vi
plovili morima, kao što je sigurno da sam ja išao u školu!
Pošto smo obojica imali tu sreću, prestanimo da govorimo
14. 14
uvijeno, — dodade veselo. — Šta mislite, čemu je služila ova
kula pre nego što se pretvorila u ruševinu?
— Da bi se to utvrdilo, — reče advokat, — nužno je
razgledati izbliza. Popnimo se.
Neke merdevine u lošem stanju, naslonjene pored jednog
otvora, omogućile su im da se popnu na prvi sprat kule.
Obojica su pri napornom i opasnom penjanju pokazali
mnogo okretnosti i veštine.
— Čini mi se, — reče advokat stalno gledajući oko sebe,
— da je ova ruina nekada, mnogo ranije, bila mlin. Ali,
slušajte...
Zvuk nekog glasa odzvanjao je u podnožju kule. Advokat i
mladi mornar priđoše jednoj od rupa oronulog zida i
nagnuše se da vide ko to dolazi.
Bile su to četiri žene različitih doba starosti i izgleda.
Jedna od njih bila je u godinama, puna neke starinske
elegancije, i njeno držanje ulivalo je poštovanje; ona se
oslanjala na ruku jedne mlade djevojke od devetnaest
godina, čija je lepota tako zračila da je izgledalo kao da unosi
prolećno sunce u ovaj tmurni jesenji dan. Njena zlatna kosa,
krupne kestenjaste oči, ružičasta boja kože, nasmejana usta,
savršen stas — sve je to učinilo tako jak utisak na mladog
mornara, da je potpuno zanet, radoznalo i netremice gledao.
Stoga advokat nije imao potrebe da moli svog mladog druga
da sluša razgovor tih dama. Mladić je goreo od želje da čuje
glas dražesne šetačice.
On ih je zamišljao dostojnim onih legendarnih sirena čija
je pesma unosila u duše mornara takvu klonulost da im,
pošto bi čuli pesmu, nije ostajalo ništa drugo nego da umru. I
nije bio razočaran; glas mlade devojke bio je čist, svež,
15. 15
uzbudljiv, baš kao i njeno lice.
— Gospođo, draga moja tetko, — govorila je sa
plemenitom tugom, — koliko me to staje što vas ostavljam!
Kad ne bih osećala sreću što ću ponovo videti svoga oca, ja
bih vas najusrdnije zamolila da me zadržite kraj sebe.
— Moj brat bi se mnogo naljutio na mene kada bih ga lišila
njegove kćeri, mala moja, — reče stara gospođa, milujući
ružičasto lice podignuto prema njoj. — Ali svakako budite
pred njim tumač moje želje da vas on lično dovede sledećeg
proleća ovamo. Hoću da ga još jednom vidim pre velikog
razdvajanja. Dobra gospođa Vilis zastupaće našu stvar kod
generala Grejsona. Njoj pripada pravo da ima vlast nad njim,
zbog njene vernosti i usluga.
— Moj otac ne može ništa da odbije gospođi Vilis, —
povika mlada devojka, uzimajući za ruku mladu ženu
ozbiljnog i blagog izraza što je išla pored nje.
— Sigurna sam da će moja draga Ana obrlatiti moga oca
da dođe ovamo, u ovaj divni gradić, i da proda svoja imanja u
Karolini. Nama će biti tako dobro ovde kraj vas!
— Draga Gertrudo, — reče gospođa Vilis blago smešeći se
na mladu devojku, — ne zavaravajte se mnogo u pogledu
moje moći kod generala. Nije tako lako jednome sopstveniku
da se seljaka kako vi to zamišljate. Ali ja ću učiniti sve što je
u mojoj moći ne bih li vam pričinila radost da ponovo vidite
gospođu Lejsi.
— Oh, draga tetko, — preklinjala je Gertruda, — zašto ne
biste vi došli da posetite nas u Karolini? Naše pokrajine na
jugu takođe imaju svoje privlačnosti.
— Ne, drago dete, — ozbiljno reče stara gospođa. — Neću
da se udaljujem iz Njuporta. Ovde sam živela, ovde sam
16. 16
toliko puta očekivala povratak mog slavnog muža, admirala
Lejsija. Ne bih umela da provedem dan a da ne gledam
brodove, mada mi zdravlje više ne dopušta da se popnem na
bilo koji od njih. To je jedan od najkrupnijih razloga što me
sprečavaju da napustim luku. Moj valjani suprug imao je
običaj da kaže: »Da bi čovek u nečemu uspeo, dovoljno je da
hoće!« Avaj! Kad je u pitanju moje slabo telo, bojim se da
samo htenje nije dovoljno.
Gertruda je bila ispružila ruku prema pristaništu, gde je
izgledalo da više usidrenih brodova spavaju. Ona označi
jedan od njih:
— Eno mračne tamnice koja će nam biti stan u toku celog
idućeg meseca, draga gospođo Vilis, — reče.
— Nadajmo se da ćemo bez teškoća proći »Vrata pakla«.
Sve one podvodne stene i morske struje jako me plaše.
— Prolaz o kome govorite obavlja se svakog bogovetnog
dana bez ikakve nesreće, — reče gospođa Vilis spokojnim
glasom koji umiri njenu štićenicu. — Ne volim kod vas ta
dečja strahovanja, Gertruda. Ne treba se bojati mora.
— Zar ga, znači, tako dobro poznajete? — upita gospođa
Lejsi sa čuđenjem. — Kao supruga i udovica jednog
komandanta eskadre, ja sam dobro upućena u pomorstvo.
Ali nisam znala da je i vama tako blizak pomorski život.
Izraz tuge prekri plemenito i puno dostojanstva lice
gospođe Vilis, i ona odgovori:
— U svome životu mnogo sam putovala.
— Kao običan putnik! — reče gospođa Lejsi u brizi da
sačuva oreol pomorstva oko svoje glave što joj je davao čin
njenog pokojnog muža. — To je nešto sasvim drugo. Jedino
17. 17
se mi, žene pomorskih oficira, možemo pohvaliti istinskim
poznavanjem ovog plemenitog poziva. Šta može biti lepše od
nekog moćnog broda koji zadnjim svojim delom seče besne
talase, kako sam čula admirala da bezbroj puta kaže, i baca
se na brazdu koju je sam izdubio, — dodade stara gospođa
svečanim tonom koji ne trpi pogovora.
Laki osmeh razvedri čelo Gertrudine guvernante, dok se
na vrhu dotrajale kule ču prigušen smeh na ovu frazu koja je
već godinama svedočila o lukavom, i podsmevačkom duhu
pokojnog admirala.
— Draga tetko, — odjednom živo reče mlada devojka, —
gospođo Vilis, pogledajte! Ne čini li vam se da je na brodu na
koji treba da se ukrcamo došlo do nekog komešanja?
— On to, u stvari, maneevriše, — reče gospođa Vilis. —
Hajde da se pozabavim spremanjem svoga prtljaga,
Kasandra, — dodade četvrtoj ženi, pratilji meleskinji, staroj
dvadesetak godina, koja dotle ne bejaše još ništa rekla, —
odmah se vrati kući da zaključaš putne kofere... Ustežeš se?
Šta ti je?
— Kasandra neće smeti da vam to kaže, draga gospođo
Vilis, — reče Gertruda upola se smešeći. — Ona se takođe
boji. Boji se Crvenog Gusara.
Gospođa Vilis nabra obrve.
— Jesu li vam kazali da se taj strašni razbojnik nalazi u
blizini ovih obala? — upita živo admiralovu udovicu.
— Ne. Brodovi Njegovog Veličanstva strogo stražare da se
on ne bi usudilo da se približi. Uostalom, ja mislim da je sve
što se priča o tome gusaru bajka.
— Međutim, — stidljivo primeti Gertruda, — njemu
18. 18
pripisuju toliko uništenih posada, toliko potopljenih
brodova i toliko otetog plena da je nemoguće...
— Kako je ova devojčica istovremeno i mudrica i
strašljivica! — reče stara gospođa, preteći Gertrudi prstom.
— Kad bi vas samo mogao čuti admiral! Ah! Draga moja...
Glasovi se utišaše; šetačice su se udaljavale. Advokat je
gledao mladića, koji se istovremeno zabavljao i uzbuđivao.
— Udovica admirala Lejsija je sa više prava admiral nego
što je to on bio. Ali kakva dražesna bratanica! Pa ona
gospođa Vilis! Tako je pronicljiva, a i tako u stanju da uzbudi
čoveka... Ne mislite li i vi tako isto gospodine... gospodine... ?
Kako vam je ime?
— Zovem se Vajlder, i ako me budete oslovljavali, ja ću
vam odgovarati, — reče mladić, gledajući kako se u daljini, u
senci, gubi bela Gertrudina haljina. — A vi, kako se vi zovete?
Umesto odgovora, advokat koji je takođe držao oči
prikovane za siluete šetačica i imao veoma sanjalački izgled
iznebuha upita:
— Da li biste pristali da pođete na palubu onoga broda za
prevoz crnačkog robija?
— Sada, ovoga trenutka? — reče Vajlder sa čuđenjem. —
Ne poznajem ni kapetana niti ikoga od posade. Uostalom,
takvi brodovi znaju da drže strance na odstojanju. Ne vole
radoznalce.
— Vi niste radoznalac: vi tražite posao! Nikada
neodlučnost ne odnosi pobedu nad srećom. Najzad, kako vi
hoćete. Ja sam vam dao advokatski savet. I to besplatno. Evo
me kako sečem talase svojom krmom, rekao bih oponašajući
admiralovu udovicu — dodade silazeći niz pokretne lestvice.
19. 19
— Zbogom, dragi prijatelju. Ako se ne budemo ponovo videli
sačuvajte u sećanju uspomenu na njuportsku kulu.
On iščeze izgovarajući te reči; trenutak kasnije već je bio
na zemlji. Tada, sa nepokolebljivom hladnokrvnošću udari
nogom lestvice i obori ih. Zatim, dižući oči prema Vajlderu
pozdravi ga rukom i brzo se udalji.
— To je preko svake mere! — povika Vajlder, videvši da je
zarobljen u kuli. — Zašto takvo ponašanje posle prijateljskih
reči? Ne mogu da skočim a da se ne izložim opasnosti da
slomim nogu. Jedino što mogu da učinim to je da zovem.
I on stade da viče iz sve snage.
— Ko to doziva? — posle izvesnog vremena ču se glas
Dika Fida. — Hej! Crnče, pa to je naš gazda Hari! Šta li samo
radi u onoj staroj olupini?!
Dvojica mornara potrčaše prema staroj kuli i lestvice su
za tren oka bile podignute. Vajlder žurno siđe na zemlju.
— Gde je on? Gde je advokat? — upita živo.
— Ah, onaj tip u čizmama? Išao je okolnim putem, dok nije
zaobišao ove šupe, zatim zaokrenuo obalom i stao da šiba
prema jugoistoku, — odgovori Dik na isti način.
— Pođite za mnom! — prekidajući mornara povika
Vajlder i krenu prema tački koju mu je bio označio Dik Fid.
Ali je suton već bio počeo da prekriva Njuport svojim
senkama i zalud su mladić i njegovi drugovi pretraživali
ulice i krčme Njuporta da bi ponovo našli tajanstvenog
advokata.
20. 20
Glava treća
POLAZAK U OPASNU PUSTOLOVINU
— Diče, — reče Vajlder tihim glasom, — ni po koju cenu
ne bih želio da vas vidim da pođete sa mnom i da me pratite,
jer ovo što noćas činim veoma je opasno i...
— Gospodine Hari, ako me oterate shvatiću to kao da
želite da raskinemo naše dvadesetogodišnje prijateljstvo.
Eto, i Scipion je tu, i on će vam to isto reći.
Oslovljeni crnac tiho, s nekoliko toplih reči potvrdi ono
što je rekao Dik Fid.
— Mi smo vezani za vas kao što je krst vezan za katarku,
— nastavi Dik Fid preklinjućim glasom. — Prema tome,
dozvolite nam da se smestimo u vaš čamac. Pratićemo vas i u
sam pakao, ako to bude potrebno.
Vajlder, videći toliku odlučnost dvojice svojih prijatelja
nije više navaljivao da sam isplovi na more. Uskoro, s
najmanjim mogućim šumom vesala oni izađoše iz luke i
zaploviše prema spoljnom pristaništu.
Noć je bila potpuno mračna.
Mladi pomorac, prolazeći pored broda boji je imao sutra
da ponese plavu Gertrudu i njenu guvernantu, pažljivo ga
osmotri. Krstovi, katarke, balvani, konopci — ništa ne
izmače oštrom oku tog posmatrača.
— Ovo je lep i jak brod, — odjednom reče tihim glasom
svojim drugovima. — Moći će da izdrži dugo gonjenje.
— Da, — saglasi se Dik, — pod uslovom da bude u stanju
21. 21
da razapne sva jedra. Jer mi se čini pomalo težak.
— Dragi prijatelji, — reče Vajlder, davši znak dvojici
mornara da za trenutak prestanu sa veslanjem. — Još ima
vremena da odustanete od svoje namere da me pratite.
Možemo pristati uz nasip. Ja sam se upleo u veoma opasan
poduhvat koji lako može da me odvede i u potpunu propast.
— Mislite li, gospodine Hari, da će nas to sprečiti da i dalje
idemo s vama? Vi ste bili još sasvim malecki i zauzimali ste
vrlo malo mesta u svojoj kolevci kada smo Scipion i ja postali
vaše dadilje. Dakle, upitajte Scipiona da li bi pristao da bude
za vas što drugo do veliki čamac obalnog broda koji uvek ide
za vašim tragom. Što se pak mene tiče, velim vam da imam
tvrdu glavu i da često pljujem uz vetar. Elem, ja nisam
spreman da vas napustim.
— Pošto tako hoćete; onda hajdemo, prijatelji, — uzdahnu
Vajlder, — i neka nas naša sudbina vodi. Da znate: plovimo
prema brodu za prevoz crnačkog robija.
— Oh, oh, — učini Dik pokazujući na nepomičan brod
kome su se brzo približavali, — na njemu je podignuta sva
užarija što služi za pristajanje broda. Izgleda da brodovi za
prevoz crnačkog robija neprestano osećaju svrab u svojoj
savesti, pošto su uvek na oprezu, pa čak i u ovoj tihoj noći.
Tog trenutka ču se neki uzvik s broda.
— Zovu nas, — reče Vajlder i ustavši u čamcu odgovori.
— Šta to radite vi tamo? — upita neki zapovednički glas.
— Sečemo krmom talase, — odgovori Vajlder posle
kraćeg kolebanja.
— Pustite ih neka priđu, — nastavi tada isti glas,
obraćajući se, besumnje, nekolicini mornara pored sebe.
22. 22
Čamac pristade uz brod. Vajlder odlučno zakorači na
lestvice što su vodile na palubu, ali mudro naredi Diku i
Scipionu da ga čekaju u čamcu.
Na palubi broda vladala je duboka tišina. Jedan jedini
čovek nalazio se na njoj; bio je zamotan u veliki ogrtač i
nalakćen na ogradu, pored jednog topa preteće čeljusti.
Mladi mornar se uputi njemu.
— Vi ste gospodine, besumnje iznenađeni, — reče, — što
sam izabrao ovako pozni čas za svoju posetu.
— Uistinu, očekivao sam vas ranije, — reče čovek umotan
u kabanicu. — Ali, pođite za mnom.
Vajlder, sledeći svoga vodiča, siđe u glavnu salu broda.
Vrata pred njim bila su otvorena.
— Uđite! — reče čovek.
Vajlder uđe. Prostorija u kojoj se našao bila je prostrana a
istovremeno raskošna i ratnička. Lampa od punog srebra
obešena o tavanicu, divani, ogledala, zavese, gomila jastuka,
lep sto od mahagonija, sve je to navodilo na utisak da je to
salon, jako pun čudnih mešavina, dok su brojne zbirke
oružja, pištolji, puške, sablje, polukoplja, sekire — bile
razmeštene pored zida, tako da su odmah bile pri ruci. Na
četiri otvora na uglovima prostorije stajali su kamuflirani
topovi, odmah spremni za paljbu. Verovatno je ova kabina
smatrana tvrđavom broda. Stepenice što su vezivale sobe —
po svemu sudeći — podređenih oficira i omogućavale
direktan, prilaz magacinu sa barutom, potvrđivale su ovu
pretpostavku, koja se odmah javila u Vajlderovoj svesti.
Međutim, u međuvremenu, čovek je skinuo svoj ogrtač i
okrenuo se prema mladom mornaru: bio je to advokat u
zelenom redengotu!
23. 23
— Neka ste dobrodošli na brod »Delfin«, — reče ljubazno.
— Milo mi je što vidim da se nisam prevario u vama. Nadam
se da zrnate gde se nalazite.
Vajlder neprimetno pocrvene.
— Na brodu za prevoz crnačkog robija, — nesigurno reče.
— Brod za prevoz crnačkog robija, da, to se misli u
Njuportu. Nije potrebno da vam kažem, zar ne, da sam
napustio advokatsku odoru da bih navukao marinsku
uniformu. Ja sam pomorac isto onako kao što ste i vi
gospodine Vajldere, i srećan sam što mogu da dodam: ja sam
komandant ovog plemenitog broda! No, nastavimo naš
popodnevni razgovor. Vi ste tražili posao, a, eto, desilo se da
sam ja u mogućnosti da vam ga ponudim. Nadam se da ste
ovamo došli sa određenim idejama.
Vajlder izdrža sa izvesnom nelagodnošću ispitivački
pogled komandanta »Delfina«.
— Ja od vas ne tražim ništa, — nastavi on, — poverenje će
doći docnije. Jednom reči, vi treba da se ukrcate. Dalje, nema
ni mesec dana kako je moj pomoćnik poslužio kao hrana
ribama...
— Udavio se?
— Ne, poginuo je u borbi sa jedinim kraljevskim brodom.
Jedan skok unazad. Mislite li, mladiću, da nema drugog kralja
do Đorđa II, kralja Engleske? Ne, nažalost, na ovome svetu
ima i odviše kraljeva. Možda je brod sa kojim smo se borili
nosio belu zastavu sa francuskim krinom... Dakle, taj valjani
mladić je mrtav i ja sada imam samo jednu misao: da mu
nađem zamenika. Verujem da ću mirnije umreti ako budem
siguran da će moja lađa posle mene preći u ruke nekoga ko
će znati da je dobro upotrebi.
24. 24
— Vaše gazde... — započe Vajlder.
— Moje gazde? — ironično reče komandant. — Ti su ljudi
isuviše pažljivi da bi mi dosađivali svojim naređenjima i
preporukama.
— Vidim, — reče Vajlder, pokazujući jednu otvorenu
fijoku u kojoj su se nalazile sve moguće zastave, — da vam
čak ostavljaju i slobodu da istaknete na brodu zastavu kakva
se vama bude dopala.
— Stvarno, — reče komandant uperivši svoj pogled u
mladićeve oči, — evo svih elemenata koji krstare morima.
Francuska zastava, bez mrlja. Zatim holandska; ona mi se
malo sviđa, jer ako lađa koju ona savlada ima neku vrednost
retko se dešava da se ona i dobije ako se za to ne plati dobra
cena. Evo turskog polumeseca, berberske zastave Afrike. Ja
imam vrlo malo odnosa sa tom gospodom. Evo veličanstvene
španske zastave. Nju najviše volim! Koliko se radujem kad je
vidim da leprša visoko gore na katarci! Ona je sva u zlatu. A
portugalska, ne kazuje li ona, uprkos svome skromnijem
izgledu, skupoceno drago kamenje svoga tovara? Evo
švedske, danske, napuljske, pa čak i zastave katoličke crkve.
Evo, najzad engleske zastave i, najplemenitije među
plemenitima, kraljevske zastave.
— Kraljevska zastava! — povika mladi mornar, pa
poblede kao pred nekim oskrnavljenjem. — Šta! Vi se
usuđujete da istaknete kraljevsku zastavu u prisustvu neke
kraljevske krstarice, onda kad je opasno razviti i običnu
traku?!
— Volim da izazivam glupake, — reče komandant sa
prezrivim osmehom.
— Ali koju zastavu od svih ovih najviše upotrebljavate?
25. 25
— Stalno ih menjam kad mirno plovimo jer sam veoma
ćudljiv. Ali kada se treba boriti ja imam samo jednu. A to je...
Komandant zadrža još za trenutak ruku na jednoj
savijenoj zastavi koja je poslednja ležala u fijoci. Njegove
prodorne oči kao da su pretraživale po samom srcu mladog
mornara. Zatim, odjednom razvivši zastavu, on pokaza na
njoj veliko crveno polje bez ikakvih ukrasa.
— Pa to je boja gusarskog broda! — povika iznenađeni
Vajlder ujedajući se za usnu.
26. 26
Glava četvrta
OTKRIĆE
Za trenutak nastade tajac kao u grobu.
Komandant »Delfina« izvesno je vreme ćutao, puštajući
da mladog mornara potpuno savladaju čuđenje i
iznenađenje, najzad ponovo uze reč, kad je osetio da je već
bio učinjen dovoljno snažan efekat:
— Da, ja više volim crvenu nego mračne boje zastave kao
što imaju ostali gusari, sa mrtvačkim glavama i ukrštenim
kolenicama. Takvi znaci priliče dečjim igrama. Moja crvena
zastava jedimo kaže svojim krvavim jezikom: Evo cene
kojom me mogu kupiti!
Mladić ga je netremice, razrogačenih očiju slušao.
— Da, gospodine Vajldere, ja sam Crveni Gusar! —
patetično dovrši svoj govor komandant.
Bilo je očigledno da je Vajlder slutio kakav je brod na koji
je rizikovao da se popne, ali ipak ga ovo priznanje nagna da
uzdrhti. Priče o slavnom gusaru, njegova legendarna
smelost, njegova dela u kojima su se čudno preplitale
svireposti i plemenitost — sve to odmah iskrsnu u
mladićevoj svesti i jako ga uznemiri.
— Hoćete li da budete moj pomoćnik? — nastavi gusar
skoro blagim tonom. — Osećam da me privlači vama nešto
što još nisam u stanju sebi da razjasnim. Čim sam vas video,
namah sam osetio svu onu prazninu što me okružuje,
izazvanu mojim položajem u društvu.
27. 27
— Prihvatam vašu ponudu, — reče Vajlder neprimetno
crveneći. — Došao sam kod vas sluteći ko ste. Dakle,
raspolažite sa mnom i dajte mi službu koju ću moći časno da
obavljam.
— Ukoliko se nisam prevario u svome izboru, — ozbiljno
reče gusar, — vi ćete biti moj naslednik. Još koliko sutra
objaviću pred svim svojim ljudima da ste vi moj pomoćnik.
Mladiću, vrlo malo poznajem ljudsko srce, ako srdačan i
otvoren način kojim vam se poveravam ne bude dovoljan da
vas priveže za mene.
— U to nemojte sumnjati, gospodine, — poletno reče
Vajlder. — Nikada neću zaboraviti vaše poverenje. Pa ma šta
se moglo dogoditi!
— Znao sam, — reče gusar smeškajući se, — da ste hteli
da mi ponudite svoje usluge. To vas čudi? Znam, niste
nikome o tome govorili, ali ja imam mnogobrojne uši i ništa
manji broj očiju po svim pristaništima, i istoga trenutka kad
ste se iskrcali u Njuportu, ja sam već znao da ste namenjeni
meni. Tada sam poželeo da se upoznamo. Nadam se da niste
kivni na advokata zbog malo čudnog načina na koji se
oprostio od vas u onoj, dotrajaloj kuli. U stvari, jedino sam
na taj način mogao da umaknem od vas, a da vam ne pružim
priliku da me pratite.
Vajlder se nasmeši pokazujući time da je zaboravio
lukavstvo svoga domaćina.
— Sada, — reče, — pošto smo, se sporazumeli dopustite
da se povučem. Dockan je već, doći ću sutra ujutru da
preuzmem dužnost.
— Da se povučete! — reče gusar, zadrhtavši i čvrsto
pogledavši mladića. — Nije običaj da moji oficiri spavaju na
28. 28
kopnu.
— Ja nisam vaš rob, gospodine, — naprosto reče Vajlder.
— Treba da se vratim na kopno. To treba da učinim samo
zato da bih saznao da li imate poverenja u mene i da li nisam
vaš zarobljenik.
— Šta bi se moglo nalaziti u suštini ove želje? — reče
gusar kao da govori samom sebi. — Bedan račun,
mladalačka fantazija... ?
Još je gledao Vajldera, zatim naglo nastavi:
— Idite, gospodine, ali mi dajte vašu časnu reč da nećete
nikome reći kakav je ovo brod sve dok budete u gradu
Njuportu.
— Ja vam se zaklinjem! — reče mladi mornar svečanim
tonom.
— Dobro.
Gusar udari u gong što se nalazio na dohvatu njegove
ruke i jedan mladić odeven kao mornarski učenik, čije su
krupne oči svetlucale na bledom i finom licu, pojavi se na
vratima što se otvaraju u kabinu.
— Roderiče, — reče gusar malo spuštenim glasom, — evo
mog budućeg poručnika i prema tome, vašeg oficira i moga
prijatelja. Odvedite ga u veliku dvoranu i dajte mu naš pisani
zakonik da bi redovno mogao da upozna uslove pod kojima
stupa u službu i da ga potpiše. Posle toga, gospodine
Vajldere, bićete slobodni.
Dok je Vajlder izlazio sa Roderikom gusar ponovo dva
puta udari u gong. Pojavi se nadzornik Najtingejl.
— Otkupite se za svoju neumerenost u govoru,
Najtingejle, — suvo reče kapetan broda, — time što ćete
29. 29
narediti da se dovedu na palubu dvojica mornara što su u
čamcu čekali na povratak gospodina Vajdlera, jedan od njih
je belac a drugi crnac, i potrudite se da ih potpuno opijete.
Kada to obavite vratite se kod mene.
Pola sata kasnije, Najtingejl se vrati u kabinu svoga
komandanta. Glas mu je bio mutan i nerazgovetan.
— Pa? — upita gusar.
— Belac je toliko pijan da ne može ni da legne a da se ne
drži za katarku, — mucao je nadzornik. — Što se tiče crnca
ništa se nije dalo učiniti. Međutim, sebe nisam štedeo, —
završi sa štucanjem.
— Utoliko gore, — reče gusar. — Belca se trebalo više
plašiti zbog njegove brbljavosti. Idi da se ispavaš i otrezniš.
— Da, preuzvišeni, — reče mornar i triput to ponovi dok
nije izašao na vrata.
Gusar je nekoliko minuta razmišljao, zatim siđe
stepenicama kojiima su bili otišli Vajlder i Roderik, a koje su
vodile u donje prostorije.
Sve odaje, iako nisu bile raskošne kao kapetanova kabina,
bile su uredno i pažljivo nameštene. Nekoliko manjih kabina
što su se nalazile u zadnjem delu broda bile su rezervisane
za poslugu; one su bile u neposrednoj vezi sa trpezarijom
oficira — kapetanomvih pomoćnika. Sa svake strane nalazile
su se prostorije, zatim oficirski apartmani.
Vajlderovom oku nije izmaklo da je pregradni zid što je
odvajao deo broda nastanjen ostalim članovima posade bio
veoma čvrst. Jako debela vrata mogla su se za tren oka
zatvoriti. Oružja je bilo u izobilju. Jednom reči, osećalo se da
su oni što drže vlast spremni da svakog trenutka upotrebe
30. 30
oružje da bi sve nagnali na poslušnost.
Gusar zateče Vajldera kako pažljivo čita propise.
— Smatrate li da su naši zakoni strogi? — upita ga.
— Svakako, — živo odvrati mladić. — Vaša vlast je...
neograničena. Što se tiče predviđenih kazni nema sličnih čak
ni u Kraljevskoj mornarici... Zaboravio sam da vam kažem,
gospodine, da sam služio u Kraljevskoj mornarici.
— Odmah sam to pomislio, — jednostavno reče gusar. — I
ja sam takođe.
— Na kome brodu? — s uzbuđenjem upita Vajlder.
— Na više njih... Došao je čas da se povučete. Imam
poverenje u vas da nećete propustiti da održite svoju reč.
Kad je već reč o tome jesu li ona dvojica što su vas dovezli
uračunati u ovaj naš sporazum?
— Ako ste vi saglasni, jesu. Nijednom me nisu napustili od
moga detinjstva.
— Čudnovata je ta veza što spaja ove neotesane ljude sa
nekim ko se toliko razlikuje od njih svojim vaspitanjem i
načinom ponašanja, — reče gusar zamišljenim tonom. — U
pitanju je neka romantična povest, besumnje... Ni u kom
slučaju neću vas pitati za nju, — požuri se da doda na jedan
Vajlderov pokret. — Ja umem da poštujem tuđe tajne.
Idući Ispred mladića, kapetan »Delfina« pope se na most, i
prvo što pade Vajlderu u oči, bio je Dik Fid koji je duboko
spavao u podnožju velike katarke. Jedna upola prazna boca
ukazivala je na razlog njegova sna. Scipion je sedeo pored
svoga druga i posmatrao ga s ucviljenim izrazom.
— Treba oprostiti dobrom pomorcu trenutke zaborava, —
reče gusar videći kako se nabire mladićevo čelo. — Ostao
31. 31
vam je samo jedan veslač, dragi moj. Ako je potrebno, jedan
od »Delfinovih« mornara moći će da mu pomogne.
Vajlder oseti nepoverenje i zbog toga bi malo uvređen.
— Umeću i sam da veslam, — odsečno reče. — Scipione,
pobrini se za Dika.
Zatim, pozdravivši gusara lagano siđe u čamac i njegova
snažna pesnica ubrzo odbaci čamac daleko od broda.
— Doviđenja! — doviknu mu Crveni Gusar zapovedničkim
tonom.
32. 32
Glava peta
RAZGOVOR PRED POLAZAK
Sunce je već bilo počelo da izlazi iz mora kad krčmar
»Izlizanog sidra« pokaza na vratima krčme svoje crveno lice
i sa žurbom se nasmeši Vajlderu koji beše zakucao na
njegova vrata.
— Gospodin nešto želi? — hitajući reče. — Jednu
stomakliju? Jednu gorku?
— Dajte mi slab grog, — naredi mladi pomorac i smesti se
za jedan sto. — Recite mi namerava li onaj brod što je u
pristaništu da razapne svoja jedra ovoga jutra?
— Da, gospodine. Pri prvome vetru. Ja dobro poznajem
povest toga broda i mogao bih, po potrebi, da vas
preporučim njegovom kapetanu, ukoliko imate želju da na
njemu služite. Vidim po vašem odelu da ste pomorac.
— Stvarno, — reče Vajlder srećan što ima posla sa tako
razgovornim krčmarom. — Pošto ste vi tako dobro
obavešteni o onoj lađi, besumnje biste mi mogli reći da li je
tačno da će se danas ukrcati na njega udovica admirala
Lejsija?
— Ona? A ne, gospodine. To će njena bratanica, kćerka
generala Grejsona koja će otputovati u Karolinu sa svojom
guvernantom. Onaj ko bude imao Gertrudu Grejson za ženu
neće požaliti. I njena tetka i njen otac toliko su bogati da vam
ne umem to reći.
— Ah, mlada devojka... da li je verena? — upita Vajlder,
33. 33
koji ne mogade da ne pocrveni, ne znajući ni sam zašto.
— Koliko ja znam, nije. Govori se da njena tetka hoće da je
uda u Evropi. Oh, gledajte gospodine, eno tih gospođa,
upravo dolaze. Danas su rano ustale. Zbilja, ovo lepo vreme
mami čoveka da izađe iz sobe. Ovo je divan dan za onoga ko
voli da švrlja po poljima. Ali, za pomorca je ovo izgubljen
dan. Nema ni vetrića.
Vajlder ga već nije više slušao. Videvši Gertrudu, gospođu
Vilis i gospođu Lejsi kako, pošto su stale na keju, živo
razgovaraju, on plati što je bio dužan i, uzevši držanje
bezbrižnog šetača, priđe ženama.
Tek tada primeti da su se bile upustile u žustar razgovor
sa nekim starim pomorcem sede kose, koji je sedeći na
izvrnutom čamcu uživao slasti jutarnjeg sunca.
— Šta mislite o današnjem vremenu, dragi prijatelju? —
upita ga u tome trenutku gospođa Lejsi. — Mislite li da je
pogodno da se krene na put?
— Sigurno, — odvrati stari pomorac. — Naročito ako je
tako odredio kapetan. Jer, što se tiče nas starih morskih
vukova, to je sve što nama treba.
— Međutim, — reče Gertruda, — vi svakako znate da li će
se danas dići vetar ili neće?
— Oh, što se toga tiče, draga moja mala gospođice, — reče
starac odmahnuvši glavom, — ja bih vam rekao...
— A, evo još jednog pomorca, draga tetko, — reče mlada
devojka pokazujući svome društvu Vajldera koji se
približavao očiju uprtih u njih. — Upitajte i njega. Možda će
nam bolje umeti da razjasni, — dodade crveneći zbog izraza
divljenja što je bila pročitala u pogledu mladog mornara.
34. 34
Vajlderovo držanje bilo je tako otmeno, uprkos njegovom
prostom odelu, da je bilo nemoguće ne zaključiti da je rođen
u društvenom sloju višem od onoga kome je izgledalo da
pripada. Gospođa Lejsi lako nakloni glavu, na način koji je
govorio da želi da bude uljudna.
— Ove dve dame treba da se ukrcaju na lađu što je tamo
vidite. Baš smo razgovarale i želele da doznamo da li će biti
povoljno vreme i s koje će strane doći vetar.
— U vreme se čovek može malo pouzdati, gospođo, —
odgovori Vajlder svojim blagim i zvučnim glasom. — Meni se
čini da od broda kakav je ovaj ne treba ništa naročito dobro
očekivati, pa ma kakvo bilo vreme.
Tri žene ga pogledaše začuđeno, dok stari pomorac nabra
obrve.
— Ali, zaboga, — reče gospođa Lejsi, — šta se može
prebaciti tom brodu?
I dodade sa držanjem poznavaoca:
— Njegove male katarke su stavljene na veliku i
podignute, a korpe na katarci su izvanredne.
Vajlder je pomalo ironično pogleda i nastavi:
— Naprotiv, njegove mane su veoma vidljive. — I stade da
opširno i stručno iznosi dokaze u prilog onoga što je tvrdio
završivši rečima: — Njegove kabine za putnike su
premalene, a njegov veliki svod je tako debeo da se tim
brodom teško može upravljati.
— To je sasvim tačno! — povika gospođa Lejsi koja je
mislila da joj njen položaj udovice admirala nameće dužnost
da uvek i svima pokazuje da je prilično upućena u sve što se
odnosi na brodove. — Da, njegove mane sada mi bodu oči.
35. 35
Pisaću kapetanu. Bilo bi nepametno ukrcati se na ovakav
brod.
Gospođa Vilis naže se prema Vajlderu i prekorno mu reče
glasom koji je samo on mogao čuti:
— Vi se igrate sa neznanjem žena, gospodine. To nije lepo
od vas. Mi tražimo od vas pravi savet.
— Onda dopustite da vam ga dam, gospođo, — reče tada
Vajlder sa tako iskrenim uzbuđenjem da gospođa Vilis
uzdrhta od toga. — Uveravam vas, kada bih imao majku ili
sestru, ustezao bih se, ne, ne bih im dozvolio da se ukrcaju
na ovaj brod.
— Ovaj mladić gubi glavu! — grubo povika stari pomorac.
— Ja sam krstario morima više od četrdeset godina i
razumem se u brodove dobro kao i ma ko drugi. Dakle, ja
tvrdim da je »Kraljevska Karolina« lep i jak brod, fin
jedrenjak kome ama baš ništa ne fali. Što se tiče njegovog
kapetana, to je biser među pomorcima.
— Ali, — reče gospođa Lejsi, — mane broda...
— To su nedostaci kakve samo moda primećuje. Moj
hrabri komandant, admiral Lejsi, poslao bi na ljuljašku
zvekana koji bi se usudio da mu napriča takve budalaštine.
— Kako? — povika stara gospođa, — vi ste služili s mojim
mužem?
Stari pomorac se duboko pokloni.
— Imao sam to zadovoljstvo i čast, — reče. — Bio je
prijatelj mornara, taj admiral Lejsi! Nikada nije postojao
pobedonosniji ni pošteniji čovek na ovome svetu, — dodade
nadnoseći šaku nad svoje oči. — Mogu vas uveriti da ni on ne
bi pronašao ništa što bi kvarilo ugled »Kraljevskoj Karolini«,
36. 36
pošto je i on uvek ovako opremao svoje brodove.
— Ah! — povika gospođa Lejsi. — Tako ih je opremao...?
No, šta vi tu onda pričate, mladiću? Suviše smo naivne što
slušamo sve te vaše priče.
I ona okrete leđa Vajlderu sa izrazom velikog prezira.
Gertruda i gospođa Vilis, iznenađene dostojanstvenim i
ozbiljnim držanjem mladićevim, ne udaljiše se tako brzo.
— Gospodine, — reče guvernanta, — treba li da
poverujemo da ste preterali u iznošenju opasnosti kojima se
izlažemo ako se ukrcamo na ovaj brod čiju konstrukciju i
opremu hvali naš stari pomorski veteran?
Gertruda diže prema mladiću stidljiv pogled, ali pun
nagonskog poverenja.
— Ja samo mogu, gospođo, — reče Vajlder sa uverljivom
ozbiljnošću, — da vam ponovim da ništa nije opasnije nego
ukrcati se na ovaj brod.
— A ja, — reče stari pomorac prezrivim tonom, — da
klevetati zdrav i snažan brod nije ništa manje nevaljalstvo
nego rđavo govoriti o poštenoj devojci.
Starac se izražavao sa toliko odlučnosti da je na Gertrudu
i njenu guvernantu načinio veoma dubok utisak. Međutim,
one nisu mogle, ni jedna ni druga, podržavane nekom
nejasnom simpatijom prema mladome mornaru čije je lice
odisalo vernošću, smatrati Vajlderove primedbe
bezvrednim.
— Kome od vas da verujemo? — upita gospođa Vilis
mladića. — Da li je moguće da se dva pomorca toliko razilaze
u jednome pitanju koje je najuže vezano za njihovu struku?
Kome da poklonimo veru?
37. 37
— Ponavljam vam najiskrenije i uzimam nebo za svedoka,
— reče Vajlder svečano, — da moja majka i moja sestra ne bi
sa mojim pristankom pošle na put sa »Kraljevskom
Karolinom«.
Gospođa Vilis je uporno posmatrala mladića želeći da
pročita njegovo srce.
— Dajte mi makar i najmanji razlog kojim biste mogli
potkrepiti ono što ste rekli, — odvrati ona, — i mi ćemo
sačekati polazak drugog broda. Priznajem za svoju slabost to
što sam bila sklona da vam poverujem, mladiću, jer vi,
možda, nemate druge namere do da se zabavljate
strahovanjima jedne žene.
— Nikada ne bih sebi dozvolio takvu drskost, — blago
reče mladić, — prema vama još manje nego prema ikome
drugom, gospođo. Postoji stvarna i ozbiljna opasnost, to sam
vam već rekao.
— Izjasnite se otvorenije. U protivnom, bićemo primorane
da odbijemo da vam poverujemo.
Vajlder je oklevao sa odgovorom. Najzad sa uzdahom
završi:
— Žao mi je što ne mogu da budem razumljiviji. Ali vam
ponovo tvrdim da je opasnost u mojim očima jasna kao
sunce u podne.
— U tom slučaju, gospodine, — odvrati gospođa Vilis
hladno ga pozdravivši, — razumećete da ne možemo da
poslušamo savet obavijen sa toliko tame. Što se vas tiče,
verujem da pobude koje vas navode da ovako govorite
nemaju u sebi ničeg za osudu. Nadajmo se da su vaše namere
bile dobre, stoga vam na svemu zahvaljujem. I da nije tako ja
vam ipak opraštam. Hajdete, Gertrudo. Čas polaska se
38. 38
približava.
Vajlder odgovori na ozbiljan naklon gospođe Vilis,
pozdravljajući je sa ne manje ozbiljnosti, ali se ljupko
pokloni na ljubazniji pozdrav koji mu u žurbi uputi Gertruda.
Gledao je kako se dve žene udaljuju ujedajući se za usne
od jeda. Zašto nije mogao da joj dovikne ono što mu je peklo
usta: da jedinu opasnost po »Kraljevsku Karolinu«
predstavlja onaj brod za prevoz crnačkog robija, koji je, u
zasedi u spoljnom pristaništu, samo čekao polazak
»Kraljevske Karoline« pa da krene na put.
39. 39
Glava šesta
NOVI POKUŠAJ
Mladića obuzeše žestoke krize savesti: već se osećao kao
krivac za smrt tih dveju žena.
»To je očigledno«, mislio je mladić upoređujući pripreme
za polazak oba broda. »Jedni rade otvoreno, dok to drugi
tako prikrivaju da ih samo iskusno oko pomorca može
otkriti. Gusarski brod će poći u lov na trgovačku lađu. To je
plen koji on vreba. A ja neću moći da sprečim ovakvu
nesreću!«
Nesreća što je lebdela nad »Kraljevskom Karolinom«
činila mu se tako strašnom, samo zato što je dražesna
Gertruda bila u opasnosti, ali on to nije sebi priznavao.
Prisluškivao je razgovor gospođe Lejsi sa Gertrudom i
gospođom Vilis, koje su joj bile prišle; ona ih je korila što su
se tako dugo zadržale u društvu jednog »prostog čoveka«.
— Kakvu potrebu imamo, — dodala je tonom koji nije
dopuštao protivljenje, — za savetima tog neiskusnog
neznanca, kada smo dobile mudro mišljenje onog vernog
admiralovog mornara? Stvarno, treba da ga upitam za ime i
da mu pošaljem nešto na ime pomoći. Sigurna sam da mora
da ima neku penziju, ali ipak...
Glas gospođe Lejsi se polako udaljavao i najzad ga sasvim
nestade, ali se njen sarkastičan smeh dugo zadržavao u
Vajlderovim ušima.
On se, besan, okrete. Stari pomorac, još uvek sedeći na
40. 40
čamcu, podsmešljivo ga je gledao.
— Ho, ho, ho, — reče, — evo interesa na ono što sam
plovio sa admiralom Lejsijem. Taj je čovek tačno znao kako
treba opremiti brod.
— Ne znam, — reče Vajlder pun srdžbe, — šta me
sprečava da vas kaznim, za vašu drskost prema meni. Vaše
ulizivanje onoj staroj glupači ne zaslužuje ništa manju kaznu.
Ali verovatno je vaša seda kosa ta koja me navodi da
ostanem ravnodušan prema vama. Zbogom.
— Ej, ej, ej, ne tako brzo, dobri moj gospodine, reče, starac,
ustajući i idući pored Vajldera. — Ja vama nisam ništa
prebacio zbog onih vaših izmišljotina o vrednosti broda
»Kraljevska Karolina«. Međutim, imalo bi zbog čega da se
prezirom napuni srce jednog poštenog starog pomorca. Ako
pripadate istoj struci, znate isto tako dobro kao i ja da nema
ničega istinitog u onome što ste rekli. Ali, dosta o tome.
Nisam se mnogo naljutio, jer sam odmah shvatio da sve to
pričate samo zato da biste sprečili lepu gospođicu da
otputuje. I ja sam nekada imao dvadeset godina, gospodine.
Bivao sam i ja zaljubljen. Znam šta je to.
Vajlder je žestoko pocrveneo. Bio je gotov da se ponovo
naljuti, ali se zadovolji time što hladno odgovori:
— Pođite svojim putem, kao što i ja idem svojim. To je
najbolje što mogu da vam preporučim.
— Dobro, dobro, — reče stari pomorac veselo. — Vidim
da se ljutite na mene što sam vam osujetio plan. Bili ste
skoro ubedili staru gospođu da poveruje da je »Kraljevska
Karolina« u najmanju ruku isto toliko kobna kao »Leteći
Holanđanin«, jer susret s njime uvek nosi rđavo
predskazivanje. Šta ćete. Proveo sam pola veka na moru i
41. 41
nisam mogao podneti, kao što vam već rekoh da se tako
sramno klevetaju čelik i drvo.
Jedna brza misao prostruji kroz Vejlderovu svest.
— Slušajte, prijatelju. Ne ljutim se na vas, to ću vam i
dokazati. Hoćete li da stupite za nekoliko sati u moju službu?
Ovo vam sada dajem kao predujam, a ako me budete
pošteno služili daću vam još toliko kao nagradu.
Starac pruži ruku da uzme novac koji mu je pružio
Vajlder.
— Kakvo to pernato živinče treba da ukradem za vas? —
upita odlučnim glasom i gotov na sve.
— Stvar je veoma jednostavna. Treba samo da poreknete
ono što ste rekli malopre o »Kraljevskoj Karolini«. Govorite
gospođi Lejsi stvari još mračnije nego što sam ja činio. Samo
recite mi, je li istina da ste plovili sa admiralom Lejsijem?
Starac je imao pogled pun nestašluka:
— Zaklinjem vam se svime mogućim i nemogućim, —
reče, — da sam tek jutros prvi put čuo za toga hrabrog
čoveka. Možete mi poverovati, neću upropastiti nijednu lepu
priču zbog toga što znam da je izvezem.
On spusti glas. Grupa mornara prolazila je pored njih.
— Bolje će nam biti da porazgovaramo kod »Izlizanog
sidra«, kod našeg valjanog Džoa Džorama, živo reče starac.
— Nema potrebe da ceo Njuport bude obavešten o našim
malim tajnama. Hajdete za mnom, dobri moj gospodine,
tamo ćete moći opširno da mi kažete šta želite da uradim.
— Ali, nema potrebe za toliko tajnih razgovora, — reče
Vajlder. — Vreme žuri. Zar ne možete ništa da slušate a da to
ne zalijete rumom i pivom?
42. 42
— Što se tiče moje trezvenosti varate se u tom pogledu.
Budućnost će vam to dokazati. Uostalom, imamo više časova
pred sobom. Vetar se još neće podići. Hoćete li sastanak kod
»Izlizanog sidra« za pola sata ili odmah? Birajte sami.
— Hajdemo odmah tamo, — reče Vajlder žureći da ovog
starog pomorca dobije što pre za saveznika.
Idući stalno pored njega, on ga je posmatrao i s vremena
na vreme iznenađivao se brzinom njegovog koraka, koji se
nikako nije slagao sa njegovom sedom glavom i pogurenim
leđima.
— Kako vas zovu? — upita ga.
— Bob Hunt, — reče stari pomorac. — Ali, evo gde smo
prispeli. Zdravo, Džoe Džorame. Dovodim ti jednog prijatelja
koji želi da proba tanjir supe od rodajlendskog govečeta.
— Malopre sam video gospodina, — reče krčmar uputivši
Vajlderu svoj najljubazniji osmeh.
— Hteli bismo da na miru doručkujemo, — reče Bob Hunt
značajno namignuvši Džou.
— Razume se. Popnite se u gornju salu. Tamo vas niko
neće uznemiravati.
Vajlder pođe za Bobom prilično strmim stepenicama i
stigoše u jednu prostoriju u kojoj su se nalazili samo sto i
dve stolice. Krčmar je vrlo brzo stavio pred svoje goste
naručeno jelo.
— Kojim imenom treba da zovem vašu časnost? — Bob
Hunt punih usta upita Vajldera.
— Hari, — odvrati mladić proklinjući kitnjasiti i svečani
način izražavanja svoga novog saveznika koga nije smeo da
liši traženog obeda.
43. 43
— E pa lepo, gospodine Hari, — nastavi Bob — sada, ako
hoćete, iznesite vaše ideje na videlo ja vas slušam.
— Posle svega što ste čuli, prijatelju, — reče mladić, —
osećam potrebu jedino da vam kažem ovo... U stvari, ja svim
svojim srcem želim da se mlada dama o kojoj ste malopre
govorili ne ukrca na brod, na »Kraljevsku Karolinu«. Moje
pobude vam ne mogu biti ni od kakve koristi za ono što vi
treba da uradite.
Bob Hunt odobri klimanjem glave, koliko da bi pokazao
da je razumeo, toliko i da bi prikrio od svoga sagovornika
lukavi i ironični blesak svoga pogleda.
— Ni u kome slučaju se ne radi, — požuri da doda Vajlder,
— o sentimentalnim razlazima, kao što vi to mislite. Ja sam
onu mladu damu juče tek prvi put video.
— Ah, onda mi je jasno o čemu se radi. Vlasnici
»Kraljevske Karoline« nisu bili prema vama pažljivi koliko su
morali da budu, pa zato hoćete da im oduzmete mušteriju.
Vajlder namršti obrve.
— Takva osveta ne bi bila po mome ukusu. Ne poznajem
nijednog od vlasnika toga broda.
— Aha, aha, znači, mogu da pretpostavim da vi pripadate
onom brodu što se nalazi u spoljnom pristaništu, — reče
Bob, uperivši svoj pogled u Vajlderove oči. — Da, u tome je
stvar. Ne mrzeći svoje neprijatelje, vi volite svoje prijatelje.
Trebalo bi, znači da ubedimo dame da putuju brodom za
prevoz crnačkog robija. Istina je da je taj brod veoma dobro
građen i da je dobrih razmera...
— Nikako ne mislim da takav predlog dam ženama koje
ne poznajem. Brod o kome govorite izvanredne je
44. 44
konstrukcije, ali...
— Ali...? Bravo! — povika Bob sa izrazom živoga
zadovoljstva. — Milo mi je što vidim da delite moje mišljenje
o onome brodu za prevoz crnačkog robija.
— Šta hoćete time da kažete? — upita Vajlder sa
nepoverenjem.
Bob spusti gLas i tonom punim tajanstvenosti reče:
— Hoću time da kažem da se onaj tobožnji brod za prevoz
crnačkog robija, kako se meni čini, bavi nečim sasvim
drugim a ne prevozom crnaca. To su, bar moje pretpostavke.
Da, da, — nastavi na jedan Vajlderov pokret, — niko me ne
može odvratiti od pomisli da taj brod nije građen za lov na
ostrige i prevoz goveda.
— Vi ga, možda, smatrate za krijumčarsku lađu?
— »Delfin« ima veoma lepu topovsku bateriju, koliko se
može suditi sa rastojanja na kome se nalazimo, — nastavi
Bob neprestano držeći svoj: pogled prikovan za mladićeve
oči.
— Besumnje da vlasnici još nisu tamo — reče mladić u
neprilici zbog ovakvog obrta razgovora. — Verovatno su
tako naoružali brod da bi mogli da se brane od Francuza.
— Ukoliko nisu zato da bi napadali Engleze, kao i
Francuze, — nastavi Bob sarkastičnim tonom. — Ako hoćete,
ja ću vam reći sve što mislim, gospodine... Hari. Ja mislim da
su ljudi na onome brodu gusari.
— To što ste rekli veoma je ozbiljno, starče, i dobro bi bilo
da to nečim dokažete pre nego što još jedared ponovite. O
kome se sada gusaru najviše priča u ovome kraju?
— Pa, postoji Crveni Gusar... — reče stari pomorac još više
45. 45
utišavši glas.
Zakletva koju je Vajlder bio položio Crvenom Gusaru pre
nego što je napustio njegov brod bila je sada i po drugi put
stavljena na probu. Mladić ne trepnu.
— Govori se da se taj gusar uglavnom drži Karibskog
Mora, — nastavi mladić izigravajući ravnodušnost.
— Taj se čovek svuda nalazi. Kralj će platiti dobru svotu
novca onome ko bude predao tu hulju u ruke pravde. Zašto
ne biste vi došli do takvog bogatstva predajući tog nitkova
kralju?
— A kakve razloge imate da verujete da su vaše sumnje
osnovane? — upita Vajlder okrećući glavu. — Molim vas,
manite se toga. To su samo maštarije vašeg mozga. Što se
manje o tome govori, to će više vredeti. Za sve ovo vreme mi
zaboravljamo naš jedini posao. Primoran sam da poverujem
da vi nastojite da ga ja zaboravim, ne biste li se oslobodili
obaveze da izvršite uslugu za koju ste već upola plaćeni, i to
veoma dobro.
Mladić ustade i stade da šeta po prostoriji krupnim
koracima, sa zamišljenim izrazom na licu. Bob ga je pratio
pogledom, trudeći se da prikrije svoje očigledno
zadovoljstvo.
— Stojim na raspoloženju naredbama vaše časnosti, —
reče starac progutavši poslednju kašiku supe, — i da bih to
dokazao odmah ću otići da pronađem kuću gospođe Lejsi,
kao i samu gospođu Lejsi. Dobro sam shvatio šta hoćete.
Dakle, do skorog viđenja! Gde ću vas naći kad bude potrebno
da okončamo plaćanje našeg malog računa?
— Na keju ispred »Kraljevske Karoline«.
— Za kratko vreme biću tamo, gospodine.
46. 46
G l a v a s ed m a
NEOČEKIVANI OBRT
Dan beše odmakao kad Vajlder stiže na kej da se tamo
nađe sa svojim saveznikom. Protekle časove upotrebio je na
nastojanja da se nađe sa Gertrudom Grejson i njenom
guvernantom; ali uzalud je šetao tamo-amo ispred vile
gospođe Lejsi, jer putnice nikako nije mogao da spazi.
Izdaleka, video je staroga pomorca kako ulazi u vrt i
prilazi domu koji je njemu bio nepristupačan, zatim su mu
izlivi oštrog glasa gospođe Lejsi kojim je dobro dočekala
»vernog mornara« svoga muža izmamili osmejak.
Imajući poverenje u umešnost Boba Hunta, on se tada
uputio prema pristaništu; uz put je više puta bacio pogled na
brod za prevoz crnačkog robija, koji je izgledao pust i zaspao
u spoljnom pristaništu.
Polazak broda velikog kao što je »Kraljevska Karolina«
bio je u to vreme mnogo, značajniji događaj nego danas, kada
čovek može da vidi da samo u toku jednoga dana ode i dođe
po više brodova. Kejovi su bili prekriveni decom i
besposličarima svih doba, a mnoge zanatlije i trgovci bili su
čak ostavili svoje radnje i poslove da bi zadovoljili svoju
radoznalost.
Međutim, pripreme za polazak »Kraljevske Karoline« tako
da su se sporo odvijale da su se svi tome čudili. Samo se
jedno jedro nadimalo na vetru, a izgledalo je da mornari
lutaju po palubi bez ikakvog cilja i plana.
— Hoće li ovaj brod odmah napustiti Njuport? — upita
47. 47
Vajlder jednoga od prisutnih radoznalaca.
— Priča se, — reče ovaj, — da se desio nesrećan slučaj i da
je jedan od najvažnijih članova posade ranjen. Tako je došlo
do zabune i nereda... Ali gle, baš ispaljuju top. To je znak da,
će se polazak ipak obaviti.
Jedan oštar glas koji mu je dolazio iza leđa natera Vajldera
da uzdrhti; bio je prepoznao piskavi i svečani glas udovice
admirala Lejsija, zatim ču svežzi Gertrudim glas, a odmah
potom i istovremeno umoran i uzbuđen glas gospođe Vilis.
Grupa prijatelja pratila je dame, i želje za srećan put
upućene Gertrudi i njenoj guvernanti, kao i putni kofer i
veliki prtljag što su nosile mnogobrojne sluge, potvrdiše
Vajlderu da Bob Hunt nije uspeo u poverenoj mu misiji.
Takva je bila bar prva misao što pade Vajlderu na um,
međutim nekoliko kasnijih reči gospođe Lejsi jasno
pokazaše situaciju.
— Drago dete. — reče stara gospođa, pošto joj je uputila
sve moguće savete u vezi sa brigom oko njenoga zdravlja, —
poveravam vas beskrajnom okeanu, ili bolje vašoj, sreći i
umešnosti mornara na »Kraljevskoj Karolini«. Priznajem da
sam sada potpuno uverena u vrednost broda koji će vas
odmeti vašem domu u Karolinu. Onaj stari dobri mornar što
je služio pod mojim dragim admiralom bio je ponovo kod
mene i potvrdio mi da je sve što mi je jutros rekao o brodu
sušta istina a da se onaj mladić bio zabunio. Nema. dakle,
ništa od onih mana što su pripisivane brodu. Možete biti
apsolutno mirne, kao što sam i ja. Doviđenja, drage moje,
neka nebo bdi nad vama!
Vajlder je s tugom gledao kako se čamac udaljava i odnosi
putnike njihovom brodu, kad oseti. da ga je neko dodirnuo
48. 48
za rame. On se naglo okrete verujući da je to Bob Hunt i
rešen da mu skupo plati neodržavanje date reči, ali se lako
trže od iznenađenja kad ispred sebe ugleda Roderika,
mladog slugu Crvenog Gusara.
— Šta hoćete? — upita ga tihim glasom.
— Donosim vam naređenje, — odgovori Roderik na isti
način.
— Naređenje? — reče Vajlder uvređen tim izrazom.
— Da, — ponovi Roderik. — I uvek je bilo opasno otkazati
poslušnost onome ko ih izdaje.
Nejasna pretnja podrhtavala je u blagom a ozbiljnom
glasu. Vajlder, nabranih obrva, savlada uzbuđenje i raskinu
pečat na pismu. Dok je glasnik iščezao isto onako
tajanstveno kao što je i došao, Vajlder pročita sledeće:
»Kapetanu Nikolasu se desio nesrećan slučaj i njegov gazda
se ne usuđuje da komandu broda poveri Niikolsavom
pomoćniku. Saznao sam da je »Kraljevska Karolina« dobar
jedrenjak. Ako imate kakve isprave kojima biste mogli
potvrditi vaše dobro vladanje i vaše znanje, iskoristite priliku.
Tako ćete zaslužiti mesto koje treba da zauzmete posle mene.
Ako vam ovo pismo stigne na vreme budite umešni i odlučni.
Neka vas ne iznenade neočekivane podrške na koje ćete moći
da naiđete. Moji agenti brojni su ovde kao i na svakom
drugom mestu. Iz prostog razloga što je zlato sjajno pa ma šta
ja bio.
»CRVENI«
49. 49
Čim je dovršio čitanje pisma Vajlder donese odluku bez
mnogo oklevanja. Uskoči u jedan čamac da snažno veslajući
pristade uz »Kraljevsku Karolinu«. Jednim skokom bio je na
palubi broda, pa prokrči sebi put kroz gomilu besposličara
koji su zakrčavali brod spreman za polazak i dođe do grupe
ljudi koji su razgovarali sa izrazom tako zaposlenim i
brižnim da odmah nasluti među onima što su je sačinjavali
sopstvenike broda.
Trebalo, mu je samo nekoliko sekundi da razmisli o svojoj
pustolovini pa da sabere svoje misli. Morao je da ide napred,
svestan opasnosti što mu preti: Crveni Gusar čekao je da ga
isproba. Ali, pre svega, jer nije sada on, Vajlder došao u
situaciju da drži u svojim rukama sudbinu lepotice
Gertrude?
Vajlder upita jednog postarijeg čoveka sa sedim solufima:
— Jeste li vi, gospodine, sopstvenik »Kraljevske
Karoliine«?
— Zaista, naša kuća je zakupac ovoga broda. Ja se lično
zovem Đuflauerz.
Vajlder se pokloni.
— Moje je ime Vajlder, — nastavi, — i kako sam saznao da
vam je potreban oficir koji dobro poznaje posao da bi
privremeno stupio na mesto ranjenog komandanta, dolazim
da vam se ponudim za to upražnjeno mesto.
— Oho! Pazi, pazi! — reče neko. — Za komandovanje
brodom čiji je tovar tako skupocen kao što je »Kraljevska
Karolima« potrebne su itekako proverene sposobnosti.
— Da, reče gospodin Đuflauerz koji je pažljivo osmotrio
Vajldera, — pre nego što bismo stupili u bilo kakav razgovor
50. 50
neophodno je da nam pružite sigurna svedočanstva o vašim
sposobnostima i vašem znanju.
Vajlder ubrzo izvadi iz svoje lisnice dva nezapečaćena
pisma. To su bile da ne može biti pohvalnije potvrde dveju
veoma uglednih trgovačkih kuća koje su poslovale sa
Indijom. Gospodin Đuflauerz ih razgleda pa onda predade
svojim ortacima.
— Bogami, ovo su odlična svedočanstva, — reče. —
Trgovačka firma »Sprigs, Bogs i Tvid«, baš kao i »Hamer i
Haket«, moćna je i dostojna svakog poštovanja.
— Mogu li se nadati, gospodine, — upita tada Vajlder, —
da nećete naći da sam uobražen što vam se predstavljam sa
ovakvim preporukama i da ćete me udostojiti prihvatanjem
moga zahteva?
— Da, ali mi nemamo mesta koje bismo mogli dati ovome
mladom čoveku, Đuflauerze, — reče jedan od ortaka krišom
dajući glavom znak na onoga s kime je trebalo govoriti o
plati koju bi trebalo dati u slučaju prijema.
— To je tačno, — reče Đuflauerz. — Nemamo mesta.
— Mislio sam, — živo prihvati Vajlder, — da se kapetanu
broda desila neka ozbiljna nesreća.
— Mala, beznačajna stvar, — reče ortak, — koja neće
primorati iskusnog pomorca kao što je Nikolas Nikolas da
napusti svoj brod.
— Onda, žalim što sam vam nepotrebno dosađivao,
gospodo. — reče Vajlder, pa napravi pokret kao da hoće da
se udalji.
— Ne tako brzo, mladiću, ne tako brzo, — reče Đuflauerz i
zadrža ga rukom. — Prvo nam recite koliku biste platu hteli.
51. 51
Ne možete očekivati predujam za ovakvo kratko i lako
putovanje koje vam ni u kom slučaju neće oduzeti više od
mesec dana.
— Pitanje plate nema u ovome trenutku za mene važnosti,
— reče Vajlder. — Ovo zaposlenje je za mene iz sasvim
drugih razloga interesantno.
— Ovaj mladić je veoma pametan, — reče Đuflauerz
pitajući očima svoje ortake, — i čoveku pričinjava
zadovoljstvo da pregovara sa nekim ko ima tako slobodne i
tako časne nazore. Ali, ima jedno ali. Kako možemo znati da
ste baš vi ta ličnost o kojoj se govori u pismima što vam
služe kao preporuka? Trebalo je da stave u njih neki znak po
kome bismo vas, mogli prepoznati. Ne zaboravimo da se
zemlja nalazi u ratu.
— Srećan sam, — reče tada neki čovek i izađe iz gomile
što je okružavala i slušala Vajldera i sopstvenike, — što
mogu da vas obavestim, gospodine Đuflauerze, i da vam
kažem da je gospodin Vajlder odista taj sposoban i ozbiljan
pomorac o kome se govori u pismima.
Vajlder zamalo što ne skoči na ovu neočekivanu izjavu:
čovek koji je to rekao bio je krčmar »Izlizanog sidra«, Džo
Džoram.
— Ah! — učini gospodin Đuflauerz, — kod vas je znači,
boravio ovaj mladi čovek, Džoe Džorame?
— Vrlo dugo vreme, reče krčmar ne trepnuvši — i mogu
vam potvrditi ne samo da uredno plaća i da se pristojno
ponaša, već da je i zaista dobar pomorac. U pogledu
zalaganja, budnosti a naročito mudrosti, nema mu ravnog
nadaleko. Ako vam ovakva izjava pod zakletvom može
poslužiti, ja sam gotov da je dam, — dodade pošteni Džoram,
52. 52
pa podiže ruku dok mu je sa lica sijao izraz naivnosti i
potpune dobronamernosti.
— Budite ljubazni i razgledajte ove preporuke, — reče
Đuflauerz pružajući mu pisma, — i recite nam da li je ovaj
čovek zaista ta osoba o kojoj se tu govori.
Džo Džoram natače svoje naočari i stade da čita papire sa
najvećom pažnjom. Vajlder pomisli da u ovome trenutku ima
pred očima izvanredan primerak čoveka u kome porok može
da uzme izgled vrline.
— Nema nikakve sumnje, — reče krčmar skidajući
naočari i vraćajući papire, — ali gospodin Sprig, baš kao i
gospodin Hamer, zaboravili su da navedu na koji je način
gospodin Vajlder spasao brod »Nansi« nedaleko od rta
Hateras i kako je on, bez pilota i istovremeno otvarajući
paljbu i na sever i na istok, proveo brod »Pegi i Doli« kroz
plićake Savane. Slušao sam mnoge mornare kako sa
divljenjem govore o ova dva poduhvata gospodina Vajldera,
a i sâm sam dovoljno dobar poznavalac pomorstva da bih
mogao tačno prosuditi svojstva gospodina Vajldera koja je
pokazao u tim okolnostima.
Sopstvenici »Kraljevske Karoline« gledali su se i
zadovoljno klimali glavama.
— Zadovoljan sam, — reče gospodin Đuflauerz i snažno
steže Vajlderovu ruku, — što smo uspeli da obezbedimo
usluge pomorca takvog kao što ste vi. Odmah ćemo izvršiti
sve pripreme za vaše stupanje u službu. Odmah ćemo i
utvrditi vašu platu. Vi ćete zadržati komandu broda u svojim
rukama sve dok se kapetan Nikolas Nikols ne bude oporavio
od povrede.
53. 53
Glava osma
POLAZAK
Jedan sat kasnije, Đuflauerz, njegovi ortaci, kao i svi oni
što ne putuju, odoše sa broda a Vajlder poverova da se može
predati uživanju koje samo jedan mornar ume da ceni,
uživanju što ima slobodnu palubu i pažljivu i snažnu posadu.
Natenane je osmotrio i ispitao »Kraljevsku Karolinu«, pa
je na kraju njegovo izvežbamo oko zaključilo da je to,
istovremeno, i lep i jak brod. Balvani su bili pravilnih
srazmera, a korpe na katarkama imale su malu težinu i malu
zapreminu. Kakvoća jedara, snaga i razvijenost članova
posade još su više pojačavali vrednost ovih svojstava, i
Vajlder stade da se smeška setivši se kako je, ne tako davno,
kudio ovaj brod na sva usta pred gospođom Lejsi.
Mornari su ispod oka posmatrali svog novog komandanta.
Mladi čovek pomisli da je neophodno potrebno, sad odmah
na početku, da pribavi sebi poštovanje ovih jakih ljudi,
kojima će čitavih sledećih mesec dana biti »jedini gospodar i
vrhovni sudija«. Posada je bila okupljena oko čekrka i
počinjala da namotava železni konopac, prateći svaki svoj
pokret poklikom. Vajlder pomeša svoj glas sa glasovima
mornara, puštajući odlučnim tonom jedan od onih
ohrabrujućih uzvika kojima oficiri mornarice imaju običaj da
podstiču svoje ljude pri napornim poslovima. Odmah
mornari uzdrhtoše i nastaviše rad sa dvostrukom žestinom,
— E pa lepo, gospodine, — odjednom reče gospođa Vilis
zaustavivši se pred Vajlderom i gledajući ga začuđeno —
54. 54
znači, i vi ste ste ukrcali na lađu kojoj ste još nedavno
iznalazili tolike silne mane?
Vajlder lako pocrvene.
— Komandantu »Kraljevske Karoline« desio se nesrećan
slučaj pa ga ja zamenjujem, — objasni.
— Tako ćemo imati zadovoljstvo da celim putem budemo
u vašem društvu? — nastavi gospođa Vilis pomalo ironično.
— Besumnje, gospođo, — reče Vajlder. — Naš
malopređašnji razgovor je, možda, kod vas stvorio
nepovoljan sud o mojim profesionalnim sposobnostima ali ja
vas preklinjem da verujete da ću sve učiniti da vas svojim
delima ubedim u suprotno.
Govoreći to, Vajlder baci pogled istovremeno i vatren i
blag na Gertrudu, koja se bila približila i slušala ga sa
stidljivom ozbiljnošću.
— Spreman sam, — nastavi, — da učinim sve kako bih
vas zaštitio od bilo kakve opasnosti.
— Hvala, gospodine, — reče gospođa Vilis, pa se sa
naklonošću osmehnu na njega. — Imam vere u vašu
iskrenost. Ne bih umela da kažem zašto, ali to je činjenica.
Hajde, Gertrudo, pođite sa mnom, treba da siđemo u svoju
kabinu, jer prisustvo žena na palubi broda koji se sprema da
krene samo smeta.
Obe žene se udaljiše ali Vajlderove oči nađoše vremena
da iskažu mladoj djevojci svu tugu koju je osećao kad ga je
ostavila, pa makar i za trenutak.
Sidro je bilo dignuto a mornari su se bavili razvijanjem
jedara; kljun broda bio je okrenut prema izlazu iz
pristaništa. Vajlder se naže preko brodske ograde da bi
55. 55
video ima li u vodi čega što bi moglo ometali kretanje
»Kraljevske Karoline«. Jedan čamčić koji se toga trenutka
odvajao od boka broda zadrža njegov pogled. U njemu
prepoznade Džoa Džorama. On, takođe, primeti njega.
— Laku noć, kapetane Vajldere, — do viknu mu. —
Imaćete povoljan vetar, pa ćete moći da plovite uz obalu, a
već sutra ujutro upravićete jedra prema pravcu vetra.
— E pa, recite mi, prijatelju, — reče Vajlder pomalo
ironičnim tonom, — koliko će dugo trajati ova moja vožnja?
Pitam vas to zato što mi izgleda da ste vi o svim stvarima
najobavešteniji čovek na svetu.
— A, kapetane, vi mi se podsmevate. Kako možete da
zahtevate da ja, kao jedan bedni krčmar, budem u stanju da
dajem savete čoveku koji ima tako dobre preporuke kao vi?
Ja sam jedino dobar za razgovor ili da pružim ruku nekom
prijatelju. Reći ću vam da želim da čujem samo to da ste
napravili dobro, slavno putovanje. Srećan put, kapetane
Vajldere!
Izveštačena dobronamernost stare hulje naljuti Vajldera i
on se ubrzo udalji i ponovo vrati na most broda, odakle je
pažljivim pogledom pratio manevrisanje broda pri polasku.
Jedan njuportski pilot brinuo se za pojedinosti.
Preopterećena razapetim svim svojim, jedrima, »Kraljevska
Karolina« je, pod dejstvom vetra, klizila prema izlazu iz
pristaništa.
Odjednom mladi kapetan zadrhta: poznati »brod za
prevoz crnačkog robija« nalazio se neposredno na putu
njegovom brodu. Vajlder nije znao prave namere Crvenog
Gusara, tako da sa užasom pomisli na to da će »Kraljevska
Karolina«, koja nije izvršila nikakve pripreme za odbranu, ne
56. 56
sluteći opasnost, biti za nekoliko minuta u položaju plena
ostavljenog na milost i nemilost gusarima.
»Onaj mornar što se nalazi među jedrima tobožnjeg broda
za prevoz crnačkog robija«, pomisli mladić, »i što izgleda
zadubljen u popravljanje jednog od njih, može vrlo lako, kad
budemo prolazili pored njega, da baci kuku na krstove ili
užariju »Kraljevske Karoline« i tako je priveže za svoj
gusarski brod. Iz pristaništa se ne može očekivati nikakva
pomoć, a vetar će biti povoljan za Crvenog Gusara. Mir što
vlada na njegovom brodu izgleda mi suviše dubok i potpun
da ne bi bio veroloman«.
— He, pilote, — dodade punim glasom, — vaš pokušaj da
prođete pored broda za prevoz crnaca ne obećava mi uspeh.
Najsigurnije će biti da plovite pod vetrom.
— Ništa ne brinite, kapetane, — povika pilot, — ja
poznajem ove vode. Plovite na vetru, vi drugi, plovite!
— Ne, punim jedrima, drugovi! — naredi Vajlder
mornarima zapovedničkim tonom. — Inače ćemo se sudariti
sa brodom za prevoz crnaca. Pređite ga pod vetrom.
— Nemoguće je, gospodine, — reče pilot skoro
zadovoljnim tonom, što iznenadi Vajldera. — Brod za prevoz
crnačkog robija ima mali žičani konopac koji nas sprečava
da ga pređemo pod vetrom.
Mladi kapetan brzo skoči na jedan top, da bi mogao da
bolje prosudi stanje stvari, i ubrzo ustanovi da je Crveni
Gusar bio tajno vezan za kopno jednim žicanim konopcem,
što je predstavljalo prepreku za plovidbu trgovačkog broda.
— Savite sva jedra! — povika tada. — Uradite sve da brod
može slobodno da ide na pred i nazad! A ovaj pilot neka se
odmah spusti u čamac!
57. 57
Vajlderov glas bio je tako odlučan i zapovednički da su
sve njegove naredbe bile smesta izvršene. Jedra su na brzu
brzinu smandrljana, dok je pilot bio uprkos svome
protivljenju, dignut rukama dvojice poručnika i bačen u
jednu barku bez mnogo cifranja.
Pokoravajući se novim uputstvima »Kraljevska Karolina«
poče da uzmiče natrag, postepeno se udaljavajući od broda
za prevoz crnačkog robija. Ovaj, pak, nije bio ni izdaleka tako
nepokretan kao što se moglo verovati po tišini što je vladala
na brodu. Naprotiv! Vajlder odlično zapazi da se gusarski
brod stalno vrteo za sve vreme manevrisanja »Kraljevske
Karoline«. i da su preteča usta njegovih topova neprestano
bila uperena na trgovački brod.
— Da li će Crveni Gusar slistiti most moga broda
topovskom paljbom? — pitao se mladi kapetan pun
nespokojstva, okrećući oči prema susednom brodu, posle
naređenja koje bi izdao. — Neću biti miran sve dok ne
budem udaljio »Karolinu« od ovoga opasnog suseda! —
Onda uspeh izvršenog manevnisanja ozari njegovo lice, i
kako mu se toga trenutka približiše gospođa Vilis i Gertruda,
još pomalo blede od preživljenog straha zbog mogućeg
sudara, on im, srećan, živo pohita u susret.
— Bravo, gospodine, — reče guvernanta, — čestitam vam
na vašoj hladnokrvnosti i odlučnosti. Pošto prilično
poznajem sve što se odnosi na more, mogu da kažem da bi
svaki nesretan slučaj koji bi nas zadesio jako doveo u pitanje
sigurnost broda, imajući u vidu da ste oterali pilota. Mislim
da biste, možda, mogli biti čak i kažnjeni. Ali, ne mislite li da
je posada onoga broda, čini mi se da je to brod za prevoz
crnačkog robija, veoma čudna, čak neosetljiva i nehajna,
pošto nije vodila računa o tome kakvim sve opasnostima
58. 58
izlaže druge ovim svojim postupkom?
Vajlderov osmejak bio je pomalo gorak.
— U svakom slučaju, — reče Gertruda blago, — moramo
vam odati zahvalnost, gospodine, što ste nas izvukli iz
opasnosti već na samom početku našeg putovanja. Možemo
li se nadati da je sve ono što ste nam izvole li predskazati u
pogledu opasnosti koje mogu nastupiti bilo samo puko
zabavljanje sa vaše strane?
— Nipošto, gospođice, — odgovori Vajlder gledajući
Gertrudu sa izrazom nežnog poštovanja, od čega devojčino
lice u trenu postade sasvim ružičasto. — Ja i dalje verujem u
sve ono što sam vam rekao: niko od mojih rođaka ne bi se sa
mojim pristankom popeo na palubu »Kraljevske Karoline«.
— Ne bismo li mogle znati razloge tom vašem neobičnom
tvrđenju, gospodine? — upita gospođa Vilis. — I nije li
opasnost smanjena vašim prisustvom? Oslobodite nas
neizvesnosti, molimo vas.
Jednog trenutka Vajlder oseti duboku želju da dvema
zabrinutim ženama otkrije opasnost u koju srlja trgovački
brod, ali se odmah seti svoje zakletve date gusaru, pa se
uzdrža i okrete glavu duboko uzdahnuvši.
— Ima izgleda da će se pojaviti vetrić s mora, — reče
posle kraće pauze. — Oprostite mi, drage dame, imam da
izdam neka naređenja.
Po njegovom naređenju, jedra na kartakama bila su ubrzo
razvijena; s mora je dolazio povoljan vetrić i čulo se kako
fijuče u spletu užarije.
Kljun »Kraljevske Karoline« ubrzo zapeniše talasi što su
ga zapljuskivali.
59. 59
Blagodareći budnosti i neprestano novim naređenjima
Vajlderovim, trgovački brod se kretao brzinom koju je retko
kad pre dostizao. Kopno se polako gubilo na vidiku. Kada je
dan prestajao, Vajlder se pope na najviše krstiće i prošeta
svoj dogled po spoljnom pristaništu, koje je bio napustio.
Tada se nasmeši umirenijeg izgleda: u daljini, nejasna silueta
broda za prevoz crnačkog robija, još uvek usidrenog, brzo se
gubila.
60. 60
Glava deveta
TAJANSTVENI BROD
Osam sati bilo je davno otkucalo, a u trpezariji
»Kraljevske Karoline«, gde su bili na okupu gospođa Vilis,
Gertruda i Vajlder, niko nije primetio da je tako kasno.
Gertruda zadrhta kad ču promukli glas što je zvao
uspavane mornare na dežurstvo; Vajlder se nasmeši na to.
— Ne raspolažemo, nažalost, melodičnom muzikom za
buđenje naših spavača, zar ne, gospođice? No budite sigurni
da ne nalazite jedino vi da je ovaj glas neprijatan. Oni što
treba da dežuraju proklinjaće ovaj glas iz sasvim drugih
razloga: san je tako dragocen za mornare!
Gospođa Vilis i mlada devojka složiše se s tim smešeći se.
U toku nekoliko sati što su provele u društvu mladog
kapetana, njihove simpatije prema njemu, nagonske kakve
su bile u početku i uprkos neobičnosti njihovih prvih odnosa,
učvrstile su se. Vajlder je svojim lepim urođenim osobinama
— prirodnosti, produhovljenosti i veselosti u dobrom
društvu — pridodao i najlepše ponašanje, a njegovo učešće u
razgovoru, puno muške otvorenosti i profinjenosti, očaralo
je obe žene.
Gertruda je uživala u razgovoru, što je mladome čoveku
bilo očigledno, pa je, ohrabren time, stao da priča svojim
putnicama o celome svom detinjstvu provedenom na vodi,
usled čega je, kako je to kazao, »postao više vodozemac nego
čovek kopna«.
Gospođa Vilis se takođe smešila tim Vajlderovim
61. 61
dosetkama, ali je neka neobjašnjiva seta lebdela nad tim
osmejkom. Izgledalo je da je veselost mladog pomorca utisla
u njen duh slike podjednako joj bliske i tužne. Sa bradom u
šaci, sa očima što su bludele praznim prostorom, ona je
slušala Vajldera kao da vidi da se pred njom dižu seni daleke
prošlosti. Tek glas oficira što poziva na dežurstvo vrati je u
stvarnost.
— Pustimo našeg mladog kapetana da se bavi svojim
brodom, draga Gertrudo, — reče, — i vratimo se u svoje
kabine. Dockan je, mora biti da ste umorni.
Gertruda malo napući usne zbog njenih reći a Vajlder
povika:
— Nećete li doći da vidite šta nam obećava noć, hoće li
nam biti pogodna za plovidbu ili neće? Žena koja se toliko
razume u pomorstvo dužna je da ne legne u krevet pre nego
što nam iznese svoje mišljenje o vremenu.
On ustade i ponudi ruku gospođi Vilis. Praćeni
Gertrudom, popeše se uz stepenice i odoše palubom na
zadnji deo broda.
Noć nije bila mračna ali je nekoliko oblaka zaklanjalo puni
mesec; vetar je bio živahan i dolazio je sa istoka; penušavi
grebeni talasa bacali su tu i tamo beličaste odbleske.
— Kako je lepo! — uzviknu Gertruda dok joj je srce lupalo.
— Kakav utisak divlje usamljenosti pruža ovaj prizor! Draga
gospođo Vilis, — dodade, pribivši se pomalo bojažljivo uz
svoju guvernantu, — kako se čovek sada oseća dobro u
ovakvom trenutku! Zar to nije istina? Ali, kako smo mi ljudi
krhke igračke u rukama svemoguće prirode! Sada tek
shvatam svu privlačnost koju mornari osećaju prema svome
opasnom pozivu.
62. 62
— Svakako, drago dete, — reče gospođa Vilis mirnim
tonom sračunatim na to da umiri drhtanje njene mlade
vaspitanice, — ništa nije uzbudljivije od onih crnih talasa što
se spuštaju i dižu tamo na horizontu. Čovek je u stanju da
zbog toga zaboravi mnoge turobne dane što je bio primoran
da provede zatvoren u unutrašnjosti broda. Ali, čini mi se,
gospodine Vajldere, da ćemo, ako produžimo da plovimo
ovako brzo, imati srećno i kratko putovanje.
Vajlder rasejano klimnu glavom.
— Voleo bih da na nebu nema toliko pare i da vetar nije
tako ravnomeran, da, to bih više želeo...
On naglo završi. Njegove oči prikovaše se za istok, a licem
mu pređe izraz krajnjeg nespokojstva.
Njegove reči i ponašanje jako iznenadiše gospođu Vilis.
— Sa velikim nepoverenjem gledate tačku odakle dolazi
vetar? — reče. — Zašto? Bojite li se bure ili uragana?
Svakako, vetar udara u jedra jakim i žestokim naletima...
Vajlder koji je uznemireno koračao tamo-amo i s vremena
na vreme naglo i kratko zastajkivao odjednom diže ruku i
pokaza prstom u pravcu kojim su uporno pretraživale
njegove oči.
— Ne vidite li ništa tamo? — upita uzbuđenim glasom.
— Ne vidim, — odgovori Gertruda uperivši pogled na
uzburkani prostor.
— Ne gledajte u more. To je tamo, na horizontu, gde se
dodiruju voda i nebo... Ne, moje oči me ne varaju. Tamo ima
jedan brod!
Ton kojim je Vajlder izgovorio ove poslednje reči odavao
je takvu zebnju da su Gertruda i njena guvernanta uzdrhtale
63. 63
od uznemirenja.
— Jedno jedro pod vetrom! — viknu u tome trenutku
odozgo sa katarke glas koji odjeknu kao rđavo
predskazivanje.
— Kako to nije ranije javljeno? — živo upita Vajlder. —
Morali ste ga videti najmanje pre jednog sata.
— Stvarno, gospodine, — odgovori mornar zbunjeno, —
ali radi se o tome da je taj brod ranije više ličio na pramen
magle nego na pravi brod.
— Vrlo je čudno, — nastavi Vajlder šapatom kao da govori
samome sebi, — da se sada ijedan brod nalazi u ovome
predelu.
— A čega ima čudnog u tome? — upita gospođa Vilis sa
iznenađenjem. — Mi smo ovde sigurni. Onaj brod ne ide
istim putem kojim i mi, to je očigledno.
Vajlder skoči kao da ta pomisao nije bila i njegova otkako
je bio opazio brod.
— Šta? — reče.— Pretpostavljate... ?
— Pretpostavljam da je taj brod pošao iz njujorške luke i
da ide na ostrva Njegovog Veličanstva i u Karibsko More.
Vajlder odmahnu glavom.
— Nije mogao poći iz Njujorka, — reče. — Nijedan brod
koji bi pošao ispod visine Neversina ne bi mogao dovde doći,
imajući u vidu vetar kakav nas sada prati.
— Onda je to možda neki brod koji smo putem prestigli a
koji je pošao iz Long-Ajlend-Saunda.
— Nadajmo se, — reče Vajlder tako uzdrhtalim glasom da
su ga gospođa Vilis i Gertruda pogledale sa udvostručenim
64. 64
iznenađenjem.
— Oh, zaboga! — povika gospođa Vilis, — izjasnite se,
gospodine! Odakle dolazi taj brod kad ga se toliko bojite?
Izgleda mi da je sada jako daleko od nas? Imate li kakvog
razloga da verujete da bi vas neki neprijatelj mogao čekati
na ovome mestu? Smatrate li nas sasvim nedostojnima da
čujemo vaše razloge?
— Gospodine Irinže, — reče mladi pomorac, pa se okrete
dežurnom oficiru ostavivši sva ova pitanja bez odgovora. —
Šta vi mislite o onome brodu? Kad se našao ovde verovatno
da ide potpuno istim putem kao i mi, zar ne?
Oficir koji nije bio suviše trezven ni oštrouman već
naklonjen sujeverju klimajući glavom odgovori:
— Ima mornara, gospodine, koji tvrde da »Lutajući
Holanđanin« krstari na visini ovoga rta. Vi verovatno znate
da ga uvek primećuju kad pođe pravo na brodove kao da
hoće da se sudari sa njima. Ne bih se mnogo iznenadio da se
nađemo ovde sa »Lutajućim Holanđaninom«.
— Ovaj brod ni u kom slučaju nije nikakav brod-utvara, —
reče Vajlder jedva se uzdržavši da jednostavno ne slegne
ramenima.
— Stvarno, reče oficir veoma ubedljivo, — onaj brod mi
liči na neku veliku ratnu šalupu. Zatim, »Lutalica« se uvek
pojavljuje nasuprot vetru a ovaj je neposredno pod našim
vetrom.
— Pozovite mornara sa straže na velikoj katarci neka
dođe ovamo, — reče odsečno Vajlder.
Pet minuta kasnije, stražar sa katarke, po imenu Bob
Brejs, sa poštovanjem je stajao pred svojim kapetanom.
65. 65
— Vi ste u smeni za stražu? — upita Vajlder nabranih
obrva.
— Što će reći, gospodine, — primeti Iring, — da je Brejs
noćas bio u dve smene.
— U dve simene?! — reče pomalo strogo Vajlder.
— A zašto to?
— Neka mi oprosti vaša časnost, — odgovori mornar, —
ali nemam sna, nikako ne mogu da zaspim, jer sam čim smo
pošli na ovo putovanje dobio vrlo loša predosećanja.
Vajlder napravi pokret koji odade njegovu razdraženost.
Gospođa Vilis i Gertruda, gonjene radoznalošću, približiše se,
pomalo uznemirene, da bi bolje čule.
— A mogu li znati, — prezrivo upita mladi pomorac, — šta
vam je to moglo uliti nepoverenje prema mome brodu?
— Nije potrebno da me pitate, vaša časnosti, — zbunjeno
reče mornar. — Nadam se da neću imati više šta da vam
odgovorim. Nepoverljiv sam otkako... kako bih rekao... čudan
udes kapetana Nikolsa... A zatim... način na koji je... bio
zamenjen... ovako, tako brzo... pred polazak... Priznajem
vašoj časnosti da mi san danas neće lako doći, pa čak i kad bi
me ljuljali u mojoj mreži. Jer ovaj brod što tamo vidim
odistinski ne izgleda kao živi brod.
— Kad ste ga prvi put videli gde se nalazio u odnosu na
nas? — zaipita Vajlder sa mnogo ozbiljnosti.
— Bio je nešto bliže nama nego što je sada.
Mladi kapetan ose ti, tako jako zadovoljstvo da ga ne
mogade sakriti.
— Mi ćemo ga onda prestići! — povika.
66. 66
— Ne, ne, vaša časnosti, jer od početka moje smene
plovimo niz vetar što brže možemo a položaj onoga broda,
nije se promenio otkako sam ga primetio. Mora da je to neki
dobar jedrenjak kad je u stanju da ide naporedo sa
»Kraljevskom Karolinom«, jer ona je vrlo dobro građena.
Naravno, pod uslovom da je to istinski brod...
— Gospodine Irinže, — preseče Vajlder, — odmah
probudite sve naše ljude. Daćemo našem brodu drugi smer.
Nećemo se udaljavati od obale i kretati na istok, prema
Haterasu. Niko ne može predvideti kolikoće trajati uragan, ni
sa koje strane može da, dođe, — dodade posle kraćeg
oklevanja osećajući potrebu da svome potčinjenom objasni
ovaj neočekivani manevar brigom koju nalaže obrazrivost.
— Razumem, gospodine kapetane.
Iring napravi nekoliko koraka i savivši šake pred usta kao
trubu pozva ljude sa palube upomoć svojim drugovima.
Vajlder kratko izdade svoja naređenja i odmah ga poslušaše.
Međutim, nije mu bilo teško da uoči da ljudi rade bez
istinskog zalaganja. Besumnje, nepoverenje što je gajio Bob
Brejs nije bilo samo njegovo; svi članovi posade, manje ili
više, delili su njegove slutnje.
Vajlder se svim. silama trudio da stekne autoritet među
ovim praznovemim ljudima i ulije im mirnoću i poverenje.
Međutim, to je teško i sporo išlo. Ljudi su, naizgled,
poslušno izvršavali njegova naređenja, ali šta su stvarno
mislili to je mogao samo da sluti.
67. 67
G l a v a d e s e t a
NEVOLJE POČINJU
Nije mnogo prošlo a krstovi i jedra bili su podešeni prema
novom položaju broda. Vajlder se žurno okrete prema
horizontu na istoku u potrazi za tajanstvenim brodom.
— Brod je nestao, — reče Iring glasom u kome se još
osećalo nepoverenje. — Brod bi nam morao hiti sa one
strane a tamo ga nema.
»Kraljevska Karolina« sekla je talase što su se mreškali
pod vetrićem; široke brazde pene kretale su se s obe strane
broda; njegove velike katarke, opterećene platnom, teško su
se naginjale. Vajlder je, s rukom iznad očiju, nastavljao svoju
potragu.
— Ako onaj brod nije »Lutajući Holanđanin«, — nastavi
Iring, — u najmanju ruku ponaša se kao on jer se tako
iznenadno pojavljuje i nestaje.
Nagli Vajlderov uzvik preseee poručnikov govor.
— Eno ga, eno ga! — povika mladić. Tražio sam ga tamo
gde više nije bio. On je već zaokrenuo! Ne ide više put
jugozapada, već na severoistok, kao naša »Karolina«.
Sama ta činjenica, još više nego kapetanov uzvik,
proizvede snažan utisak na sve prisutne.
— Stvarno, onaj brod je promenio pravac kretanja! —
povika Iring pun sujevernog straha,. — On mora da je veoma
lak i sposoban za brzo manevrisanje kada je uspeo da izvede
takav zaokret protiv mora što mu je udaralo u kljun.
68. 68
— Nema sumnje, — ozbiljno primeti Vajlder, — da taj
brod raspolaže velikim brojem ruku.
— Sotoni, nekada ne nedostaju ruke, — promrmlja
poručnik pa se krišom prekrsti.
— Gospodine Irinže, — nastavi mladi kapetan odlučnim
glasom, — razapećemo sva jedra pa ćemo se brzinom boriti
sa onim brodom. Treba da se što više udaljimo od njega. To
je neophodno. Pripremite veliko jedro. Razapnite jedro na
zadnjem delu broda.
— »Karolina« već plovi sa toliko jedara da ne bi bilo
pametno natovariti joj da još više nosi u ovome času,
pogotovu što se pojavljuju preteći znaci lošeg vremena, —
prošaputa poručnik.
— Molim, gospodine? — hladno upita Vajlder.
Iring ne odgovori, već stade da ponavlja mornarima
naređenja što je dobio; posada žurno posluša i čim je obavila
posao stade da sa zebnjom osmatra brod što je izazvao
uznemirenje.
Izgledalo je da će »Kraljevska Karolina« pod težinom
novih jedara bukvalno zaroniti u vodu; sa mukom je
savlađivala talase što su joj usporavali hod i sa strane,
odakle je duvao vetar, visoko se peli uz njen bok. Mornari su
izbliza nadgledali i najmanje pokrete broda. Vajlder je sa
naročito dubokim uznemirenjem pratio oscilacije broda.
Svaki jači udarac talasa o »Karolinu« izvlačio je duboko
ječanje iz nje. Reklo bi se da se Vajilder oseća kao da se o
njegovo telo razbijaju ta ogromna brda vode.
Ponekad bi se njegova usta otvorila da izdaju naređenje
da treba smanjiti broji jedara, pa bi se on odmah zatim
udaljio i otišao da potraži u daljini moćni brod što se, sada
69. 69
na zapadnom horizontu, u tolikoj meni smanjivao da je
postajao jedva vidljiv. Tada, Vajlder smelo i ponosno diže
glavu skrativši ruke sa izrazom nepokolebljive odlučnosti.
Pored njega, Iring je i dalje sa nespokojstvom upirao
pogled na »Karolinine« katarke, koje su se povremeno
savijale uz besnu škripu. On ne mogade da se uzdrži i na
kraju reče:
— Jedna katarka će pasti.
— Možemo je zameniti, — mirno odvrate Vajlder uvidevši
da se rastojanje između dva broda stalno povećava.
— Ali, nastavi Iring, — nekoliko sam puta video da je u
Karolinu« ušla voda kad je bila opterećena, ovako kao što je
sada. Ići nasuprot plimi je veoma težak manevar za brod koji
više nije nov.
— Imamo crpke, poslužićemo se njima, — jednostavno
odgovori Vajlder.
— Eh, gospodine, — povika Iring ne mogavši da se više
uzdržava, — čemu to vodi? Boriti se brzinom sa brodom-
utvarom! Jer nema nikakve sumnje da je taj brod utvara i da
njime komanduje sam đavo! Dobro se sećam, a i kapetan
Nikols bi vam to mogao potvrditi, da je »Karolina« već
jedinom srela »Lutajućeg Holanđanina«, ona je imala sve
pogodnosti u vetru, ali se uprkos tome nijednog trenutka
nije mogla odvojiti od njega.
— I šta se na kraju dogodilo? — upita Vajilder očiju
neprestano prikovanih za horizont.
— Zora nas je oslobodila tog ukletog pratioca, — uzdahnu
Iring. — Možda će sunce i ovoga puta rastopiti jedra i trup
onog đavolskog broda što se pokazuje samo u noćnim,
70. 70
isparenjima.
— O, kamo sreće da tako bude! — reče Vajlder ozbiljnim
glasom. Zatim podiže ton: — Naredite da se razviju mala
jedra na zadnjem delu broda, — dodade.
Poručnik i mornari se za trenutak uzajamno gledahu s
izrazom glupog iznenađenja. Jedan od mornara tužno
odmahnuvši glavom baci se u jedrila i poče da se penje da bi
izvršio dobijeno naređenje.
— Gospodine, — obrati se Iringu drugi poručnik, Najthed,
približivši mu se. — Po svemu sudeći, naš kapetan hoće da
se po svaku cenu udalji od broda što onako čudno sledi svaki
naš pokret. Ali ako bude po ovakvom moru pretovarivao
»Karolinu« jedrima, neće mu to hiti nimalo pametno. Ne
biste li vi mogli da mu stavite prigovore u tom smislu?
Ohrabren ovim savetom. Iring priđe i nasloni se na
ogradu pored Vajldera i, ne usuđujući se da se usprotivi
svome komandantu gledajući ga otvoreno u lice, jer je
Vajlderov miran i odlučan izraz stavljao jasno na znanje da
nema nikakve potrebe da ga drugi vode, reče pomalo
stidljivo:
— »Karolina« se teško probija kroz talase a ja iz iskustva
znam da posada ne voli da radi na crpkama.
Vajlder nabra obrve i pogleda svoga potčinjenog pravo u
lice:
— Gospodine Irinže, — reče, — kadgod budem izdao neko
naređenje posada ovoga broda moraće da ga izvrši.
Posle ovog odgovora datog najmirnijim i najodlučnijim
tonom nastade tišina.
— Ali, najzad gospodine, — nastavi poručnik kome je
71. 71
njegov sujeverni strah ulivao hrabrost, — mi se ni najmanje
ne udaljujemo od broda koji nas uznemiruje. Uostalom, tu
nam nikakvo ljudsko sredstvo ne može pomoći. Ništa ne
dobijamo time što zamaramo brod verujući da ćemo izbeći
pratnju »Lutajućeg Holanđanina«. Ponovi ću: moje iskustvo...
— Uzmite ovaj dogled, Irinže, — reče Vajlder pružajući
poručniku dogled i ni za trenutak ne odvajajući se od tačke
što je na horizontu izgledala kao pramen magle. — Recite mi
na kome je rastojanju onaj brod od nas i pod kojim jedrima
plovi.
Iring je duže vremena posmatrao kroz dogled.
— Onaj brod tamo, — reče ziatim, — izgleda da ima oko
šest stotina tona; koliko mogu da ocenim ide na šest milja od
nas, pod vetrom. Što se jedara tiče, na katarkama nosi tri
donja jedra, jedno prednje jedro... Po svemu sudeći ovako
spolja izgleda da ima toliko, iako nije smrtni brod. Sutra u
zoru videćemo ga kako jedri u oblake i...
— Po vašem mišljenju, Irinže, udaljen je od nas oko šest
milja? — preseče Vajlder. — Oh, ako bude potrebno učiniću
da »Kraljevska Karolina« odleti iz vode ali ću se još više
udaljiti od toga broda.
— E, gospodine, — uzdahnu Iring, — »Kraljevska
Karolina«, sagrađena ovako kao što je, ne samo da će
odleteti iz vode, nego će i potonuti u nju, ako se bude suviše
tražilo od nje.
Ogroman crni talas što se odjednom razbi na nekoliko
hvati od krme i poplavi palubu valom pene ne dopusti
Vajlderu da nastavi započeti razgovor. Čitavih trideset
sekundi izgledalo je kao da prednji deo broda ne može da
odoli talasu; on je drhtao na svim spojnim mestima svoje
72. 72
mase. Mornari čuše potmuli šumi a Vajlder u očima svojih
poručnika pročita prekor koji je, baš zato što nije bio
iskazan, bio veoma jasan i oštar.
Prigušen Gertrudin krik, koja se sva uzdrhtala pribijala uz
gospođu Vilis, podseti mladog kapetana na dve njegove
putnice. Pred opasnošću što je opsedala brod on je bio
potpuno zaboravio na njih, stoga pođe prema njima
nasmejanog izraza na licu ne bi li rasterao njihovo
nespokojstvo.
— Evo ozbiljne bure, — reče, — ali ona mi je omogućila da
steknem poverenje u ovaj brod.
— Gospodine Vajldere, — reče gospođa Vilis rđavo
savlađujući svoje uzbuđenje, — nisam baš takva neznalica
kad se radi o stvarima vezanim za pomorstvo da ne bih
primetila da nagonite našu jadnu »Karolinu« da ide brzinom
koja prevazilazi njene moći. Zbog čega to činite.. ? Šta, još
nećete da mi odgovorite? Pa dobro! Molim vas, ako je to još
izvodljivo, vratite nas u Njuport, vratite nas našim
prijateljima.
— Vi, znači, pristajete na to? — povika Vajlder.
— Da, nastavi gospođa Vilis i baci pogled na Gertrudu. —
Ovo dete povereno je meni a naše je putovanje obavijeno
tolikom tamom da ne mogu da se odbranim od... izvesnih...
slutnji...
Te reči je izgovorila tako da je nije mogao čuti niko osim
Vajldera.
— Gospodine Irinže, — reče Vajlder zadovoljno,
menjamo pravac puta. Okrenite brod.
Poručnik široko otvori oči: učiniti takav manevar znači
73. 73
odreći se cilja puta; ali Iring je bio disciplinovan mornar. On
bez gunđanja ponovi naređenje što je dobio. Mlađi poručnik
i najstariji mornari ne primiš« stvar tako, već skoro glasno
iskazaše svoje neslaganje sa naglom i na prvi pogled
nerazumnom promenom što se pojavila u mozgu njihovog
kapetana.
»Kraljevska Karolina« krenu u novome smeru, ali i
nepoznati brod odmah krenu istim pravcem; prođoše sva
sata, a njegovo jedro se i dalje neprestano videlo na zapadu
na istom rastojanju. Činilo se da taj brod pogađa i najmanji
manevar »Kraljevske Karoline« i da je pre upozorava nego
što je prati. Vajlder, nagnut unapred, sa dogledom na očima,
nije ispuštao iz vida ovu prateću utvaru.
Ali dok se on udubljivao u svoja razmišljanja nebo i more
još se više natmuriše; teške mase oblaka spustiše se na vodu
tako da je izgledalo da su se ova dva elementa spojila i
pomešala.
I odjednom nastade bura.
