4. Velika zahvalnost:
Frenku Panikou
Frenku Kaponeu, za objašnjenja i istraživanja u
Ozonskom parku i Ist Njujorku
Virdžilu Inglandu, za oblikovanje Mikovog bodeža
Džimu Smitu za naučno objašnjenje čelika iz Damaska
5. Autor bi posebno želeo da istakne dve knjige koje su mu mnogo
pomogle da stvori neo-Ničeansku filozofiju Majkla Leonfortea:
“Iznad dobra i zla” Fridriha Ničea u prevodu na engleski Marijan
Kouan i “Rađanje tragedije i genealogija morala” Fridriha Ničea u
prevodu na engleski Frensisa Golfinga.
6. Možda veliki magnet
Vuče sve duše prema istini
Ili je to možda sam život
Koji svoju mladost
Hrani mudrošću
“Stalna žudnja”
k.d.lang/Ben Mink
Sve do dana svoje smrti
Nijedan čovek ne može
Da bude siguran u svoju hrabrost.
Žan Anuj
7. Mrtvi mogu da igraju
Vreme je nevreme u kome smo svi izgubljeni.
Vilijam Karlos Vilijams
8. Tokijo
- Šta si oduvek želela?
Mik Leonforte je gledao preko stola u visoku, elegantnu ženu koja je
sedela nepomično dok je lagano pušila tanku, crnu cigaru. Džaj Kure je bila
Vijetnamka, kćer jedne od sajgonskih elitnih porodica. Bila je udata, naravno,
ali to je bio deo privlačnosti. Da je bila sama i i da nije bila u braku, ne bi ni
upola bila toliko poželjna. Ona je bila ona vrsta žene s kakvom je Mik želeo
da bude otkako je došao u Aziju pre više od dvadeset godina. Čak i pre toga,
ako je hteo da bude sasvim iskren prema sebi.
Zagledan u lice u obliku dragulja, s visokim jabučnim kostima,
nenašminkanom kožom boje tikovine, teškom kaskadom plavo-crne kose, on
je znao da je to izuzetno biće - ili neko veoma sličan njoj - živelo u njegovim
snovima pre nego sto je i znao nešto o Aziji. Nije bilo čudo stoje kad je
došao u ovu zemlju zbog rata, odbio da se vrati kući. Vijetnam je bio njegova
kuća.
- Reci mi - reče on s osmehom u uglovima usana - reci mi šta želiš i tvoje
je.
Žena je pušila svoju cigaru, puštajući da sivo-smeđi dim polako ističe iz
njenih poluotvorenih usana. Neko ko nije bio tako dobro upoznat sa
ponašanjem ljudi iz Jugoistočne Azije kao što je bio Mik, mogao je lako da
propusti metalno svetlucanje straha u pozadini njenih dubokih očiju.
- Znaš šta ja želim - rekla je najzad.
- Bilo šta - reče Mik - bilo šta samo ne to.
Bili su u najskrivenijoj loži Pul Marine, francuskog šik restorana,
otvorenog u otmenom kraju Ropongi. Bio je to jedan od mnogih poslova koji
su cvetali širom Azije - legitimno i drugačije - koje je on kontrolisao. Mik je
bio umešan u bezbroj takvih projekata koje je krio od svog poslednjeg
partnera, Roka.
- Želim tebe.
Ne, mislio je, to je ono što ja želim. Bar što želim da osetiš.
- Imaš me - reče on i raširi ruke - vidiš?
9. U suprotnom uglu od onog gde su sedeli Mik i Džaj, mršava Vijetnamka
mrmljala je pesme Žaka Brela, ispunjene melanholijom i crnim jedrima smrti.
Ona je izražavala Brelovu duboku tugu kao rane rata; prostorija je bila
osvetljena koliko njenim zmijskim glasom toliko i niskom, vešto
postavljenom svetlošču.
- Ti znaš šta ja želim. Želim da ti i ja budemo zajedno zauvek.
- Ali ja neću biti ovde - reče on namerno pauzirajući iza svake reći -
uvek.
Pevačicu su pratili gitarista i svirač na sintisajzeru koji je povremeno
dovodio svoj instrument do toga da je zvučao kao orgulje u katedrali. Ti
crkveni zvuci nateraše Mika da se scti mnogih priča o Jovanki Orleanki koje
mu je otac pričao. Apokrifne ili ne, one su se upile u mladog Mika, možda
zato što su toliko bile deo očevog pogleda na svet; sveci kao ratnici za
pravedne stvari bili su glavna tema u podsvesti Džonija Leonfortea.
- Onda ću ići sa tobom gde god kreneš - sisala je svoju cigaru - to želim.
Mik se zagleda u njene tamne oči i ostade tako dugo, razmišljajući.
- U redu - reče najzad, dok se ona osmehivala i dim joj izlazio između
zrelih usana.
Restoran je bio deo Sajgona reprodukovanog u Tokiju, odsjaj sajgonske
slobode menjanja i novootkrivenog prosperiteta. Zidovi prekriveni zlatnim
listićima sijali su i svetlucali, u podu od crnog mermera ogledala se kao
ponoć plava tavanica. Sveće na stolovima ispuštale su slab miris tamjana kao
u hramu. Okupana ledenom plavom svetlošču, stilizovana maska od crvenog
laka, tradicionalnog vijetnamskog dizajna dominirala je jednim zidom.
Lepo odevene kelnere nadgledala je Honiko, spektakularna plavuša golih
ramena u zlatnom, somotskom korsetu i uskoj svilenoj suknji koja joj se
spuštala do članaka. Govorila je tečno francuski i japanski. Govorila je i
vijetnamski i savršeno se osećao njen autoritet. U normalnim okolnostima
svako bi bio impresioniran njenom iskrenom toplinom pri dočekivanju gostiju
i pažnjom koju im je ukazivala dok bi ih vodila prema stolovima sa
upaljenim svećama. Ali večeras je stajala nepomično iza svog bronzanog
podijuma, gledajući suženim očima pevačicu. Ustvari, nije imala ništa drugo
da radi, pošto su njeni jedini gosti bili muškarac i žena u najudaljenijem uglu.
Iza nje ulazna vrata za restoran na drugom spratu bila su zaključana, čipkane
zavese bile su navučene preko uskih okana od brušenog stakla. Kroz stakleni
10. balon terase, sjajna noć Ropongija svetlucala je kao pljusak dijamanata.
Kelner. ledenog i mirnog lica kao u lekara, donco je tanjire ribe en croute
i ćele neočišćene škampe u finom sosu od belog luka i milerama..
Mik bez reći posegnu za svojom viljuškom dok je Džaj nastavila da puši
cigaru.
- Pitam se da li to zaista misliš - rekla je.
Počeo je da jede s predanošću čoveka koji je dugo bio lišen ukusne
hrane. Džaj ga je posmatrala dok su dva duga nokta lakirani istom bojom kao
zidovi, lupkali jedan o drugi. Klik-klik. Klik-klik. Kao insekti koji udaraju o
prozorsko okno.
- Jedi. Zar nisi gladna? - upita Mik a po tonu se osećalo da je sasvim
svejedno da li će ona odgovoriti ili neće. - Ja umirem od gladi.
- Da - reče ona najzad - ja sam svesna tvojih apetita.
Posmatrala ga je s upornošću đavola ili anđela. Videla je čoveka, grubog,
harizmatičnog lica, kojim je dominirao rimski nos i čudne sive i narandžaste
oči koje su mu davale ponosan i zverski izgled. Njegova proseda kosa bila je
duga. Imao je uredno podšišanu bradu. Bilo je to lice rođeno da izdaje
naređenja, lice čoveka koji je prihvatio osnovne filozofije i tamne tajne samo
u određenoj količini, čiji je lični pogled na svet bio ikonoklastičan i
neuzdrman.
- Gde je to? - pitala je glasom koji je uz određeni napor uspela da smiri. -
Pokaži mi.
Naravno da je znao na šta misli.
- Otkud znaš da je kod mene? - on stavi glavu škampa medu zube i
skrcka je.
- Poznajem te - htela je da zapali drugu cigaru, ali on stavi svoju ruku
preko njenih, ukloni je. Zaprepašćena, ona ga pogleda i nešto nalik na drhtaj
pređe joj preko ramena. Ona kratko klimnu glavom, uze viljušku i poslušno
poče da jede. Nije bilo živosti u njenim pokretima, sve je bilo mehanički.
Mik je smatrao da je to sramota što je tako obazriva; nije mogao da vidi
kretanje njenih belih, podjednakih zuba.
Otkrio je da veoma želi da vidi te zube. On ispod stola izvuče bodež,
držao ga je tako u vazduhu da je svetlost sveća plamlela tamnom dužinom
njegovog sečiva od čelika iz Damaska.
Džaj je bila zaprepašćena, njena ruka zastade u vazduhu, a komadić
11. sirove ribe kliznu između rebara na viljušci. Nozdrve joj se raširiše kao u
životinje koja je nanjušila svež trag žrtve.
- Je li to to? - naravno da je znala da je to to. Bilo je to čudno oružje,
bronzano zapešće bilo je izvajano u obliku lotosovog lista i pokrivalo je
njegovu pesnicu, vertikalna šipka vezana je bila sa strane i iz nje je izlazilo
zapešće i dva uska zla sečiva kao da su cvetala iz srednjeg prsta njegove
pesnice.
- Savršeno je očišćen - on zamaha bodežom ispred njenih očiju - oprao
sam ga u flaši Šato Talbota 70, njegovog omiljenog vina i omiljenog godišta.
Odgovarajuće, zar ne?
- Da - reče ona tiho, mada je bila tajna na koje pitanje odgovara. - Ispili
smo flašu tog vina prošle noći. On je nazdravio našoj petoj godišnjici tako
što je prvi gutljaj polizao s mog pupka. Ležala sam na tepihu i trudila se da
ne povratim. Preplela sam prste u njegovu kosu, on je mislio od strasti. A ja
sam svo vreme mislila...
Njen pogled se s bodeža prenese na Mika s nekom vrstom šokantne
intimnosti koja se javljala samo za vreme polnog odnosa.
- Mislila sam da stežem njegovo srce svojim rukama.
- Bio je baraba, nema sumnje - reče Mik - pokušao je da me izradi u
poslu oko TransRim SajberNeta. Mislio je da je dovoljno mudar da se sakrije
iza falange telohranitelja i advokata, ali svi oni su bili ili moji dužnici ili su
bili preplašeni pa su mi ga dragovoljno predali, čak bih rekao zadovoljni zbog
olakšanja - on sleže ramenima . - Ali takav je Sajgon: uticaj, veze, novac -
samo ti je to potrebno ovde, ali njih je najteže dobiti. - On okrete pesnicu i
udari dvema oštricama bodeža u stolnjak. Ni pevačica ni šef sale nisu
propustili udarac. - Moraš da prosipaš krv, i to dosta, Džaj - da bi dobio ono
što želiš. To je Azija. Život je jeftiniji od kilograma pirinča, zar to ne posisate
još sa majčinim mlekom?
Džaj je posmatrala bodež koji je podrhtavao, nalik na kobru spremnu da
napadne. Po izrazu njenog lica bilo je nemoguće zaključiti da li da ona
prezire ili se divi njegovoj moći. Obrazi su joj se zarumeneli. a na gornjoj
usni se pojavio tanak sloj znoja.
- Sam si ga ubio, zar ne?
- Ne, Džaj, ti si ga ubila.
- Ja? Ja nisam ništa uradila.
12. Posmatrao ju je neko vreme.
- Čudesno. Pomislio sam da veruješ u to. Ali ima istine u tome. Sediš po
strani, širiš noge i puštaš da tvoja maca da je naređenja, praveći se da ona
ima svoj um, kao da ti nisi odgovorna za odluke o životu i smrti.
- Ja ne podnosim smrt - reče ona promuklim šapatom. Njen pogled se
ukoči negde iznad njegovog ramena i on je sada znao šta ona tamo vidi:
prošlost. - Otkako sam našla majku na podu njene sobe ... Krv, krv ...- brzo
je disala. - Njena utroba bila je rasuta po podu, nalik na klupko zmija -
pogledala ga je optužujuće. - Ti to znaš, ti to znaš. A ipak sudiš o meni po
svojim standardima.
On se malo naže unapred, a njegove sive i narandžaste oči su sijale.
- To je sve što ja znam, Džaj. Nije to ništa lično - on nabode škamp na
viljušku. - Jedi. Hrana se hladi.
Džaj je sada gladno jela. Jednom ili dva puta imao je sreću da vidi njene
sićušne zube kad su bljesnuli iza usana. Na neki način žalio je što joj je muž
mrtav. Deo zadovoljstva u trenucima kad ju je posedovao,otpadao je i na
saznanje da ona pripada nekom drugom. Setio se kako ju je na nekoj intimnoj
večernjoj zabavi uhvatio u ostavi, kako joj je digao suknju, rukama pritisnuo
njene čvrste dojke, a onda je probadao i probadao, slušajući njeno ječanje i
sve snažnije dahtanje dok je njen odvratni muž, nesvestan toga, pio vino i
sklapao poslove s druge strane zida. Bilo je prijatno nabijati rogove čoveku
koji je pokušao da ga prevari, ali sada je to osećanje prošlo. Šteta. Ali, ipak
mislio je Mik, ima vremena. Intervencija Nikole Lajnira u Plovećem gradu to
je ubrzala.
Ploveći grad je bio tvrđava, grad-država skriven u severnim visoravnima
Vijetnama, odakle su Mik i Rok upravljali mrežom međunarodne trgovine
oružjem i distribucije droge. Ploveći grad je sada bio samo uspomena,
zbrisan sa Zemlje zahvaljujući Lajniru. Miku to nije smetalo; on je već
mesecima znao da je vreme da se ide dalje; bio mu je potreban samo početni
udarac - Nikola Lajnir se za to pobrinuo. Lajnir je ušao u Ploveći grad i ubio
Roka. On bi i Mika obrlatio svojim posebnim čarolijama da nije eksplodiralo
nuklearno eksperimentalno oružje poznato kao Baklja.
Mik se našao licem u lice sa Nikolom u Plovećem gradu i to ja na njega
delovalo kao duboki šok - bilo je to kao da se susreo sa legendarnim
pukovnikom Lajnirom, Nikolinim ocem. Bilo je to kao da je sreo svoju drugu
13. polovinu - kako to Nemci zovu? - doppelganger.
Postojala je jedinstvena veza između Pukovnika i Mikovog oca, Džonija
Leonfortea - pa prema tome i veza između njihovih sinova. Ali Nikola to još
nije znao. Mik je jedva verovao u to kad je otkrio i mesecima je radio,
bezuspešno, da dokaže da to nije tačno. Kad je prihvatio istinu, ona je toliko
izmenila zauvek njegov život kao što će jednom izmeniti Nikolin u ne previše
dalekoj budućnosti.
Mik, uvek spreman da igra sa svih uglova bio je odlučio da Nikola to
sazna u vreme i na mestu koje sam bude odabrao.
Mik je proveo godine istražujući život i rad sina pukovnika Lajnira, sve
dok se nije osećao s njim intimnije nego s bilo kojom ljubavnicom koju je
vodio u krevet. Ali, kad su se našli licem u lice u Plovećem gradu, Mikova
maštarija je eksplodirala kao mehur od sapunice. Pravi Nikola Lajnir je bio
mnogo više od onoga što je Mik zamišljao. Zagledavši se duboko u jasne,
smeđe oči Nikole Lajnira on je osetio kako mu se dlake kostreše na vratu. U
tom trenutku kad su se istraga i stvarnost pomešale, on je znao da je sudbina
tog čoveka neprolazno prepletena sa njegovom.
U Nikoli Lajniru, Mik Leonforte je prepoznao poslednjeg izazivača koga
je tražio čitavog svog nemirnog života. Zato je obezbedio Nikoli mogućnost
da pobegne iz kaveza od bambusa u koji ga je Rok zatvorio. U završnoj igri
na bojnom polju znao je da će mu biti potrebna svaka prednost kojom bi
mogao da se suprotstavi Nikolinom Tau-tau, kad je ovaj savladao čuvare i
ubio Roka, ogromnu zver od čoveka koji je uspeo da nadmudri i nadjača
svakog opijumskog ratnog gospodara na visovima Zlatnog trougla
Burmanskih Šan država.
Još se sećao kako je jurio iz Plovećeg grada u kamionu na koji je Nikola
skočio. (Da li su Nikoli njegove tajne moći omogućile da otkrije da Mik vozi
taj kamion?) Još je jasno mogao da vidi Rokovo izranjavljeno telo u
retrovizoru dok je ciljao Bakljom na Nikolu, još je mogao da oseti ledeni dah
Tau-taua dok je Nikola usmeravao projektil uvis snagom svog uma.
Uskoro posle toga Nikola je skočio sa kamiona, bacio se stotinama stopa
u ambis, u brze vode vodopada koji je grmeo u dubini. On naravno nije znao
da je Mik dao da se kamion obloži olovom, niti da su već prošli razdaljinu od
četiri gradska bloka koliki je bio radijus koji bi zahvatila detonacija Baklje.
Ploveći grad je bio spaljen, ali Mik nije umro, a verovao je da je i Nikola
14. Lajnir živ. Mik je pomogao Nikoli da pobegne iz Rokovog kaveza. Nikola je
spasao Mika da ne bude spaljen poslednjim Rokovim napadom.
Imali su sastanak u budućnosti, dan obračuna, trenutak prema kome se,
Mik je sada to znao, kretao čitavog svog života odraslog čoveka. Zato je
došao u Tokijo i zato je bio, ako je hteo da bude, okrutno iskren prema sebi
sa Džaj Kure, sada.
- Izvini - rekao je i ustao.
Na putu prema muškom toaletu on se okrete da pogleda Džaj, koja je
završavala škampe, koristeći svoje duge, delikatne prste kao štapiće. Zastao
je i posmatrao je kako uvlači dugi nokat između glave i tela škampa i kako
ga lomi. Onda je otišao kratkim hodnikom i ušao je u muški toalet. Mokrio
je, proverio sve kabine mada je znao da nikoga nema u njima. Onda je
izvukao svoj mobilni telefon i okrenuo je jedan broj.
- Vreme za pokret - rekao je kad se vratio trenutak kasnije.
- Zar ne želiš dezert? - pitala je Džaj gledajući ga onim ogromnim očima
koje su ga očarale pre petnaest mcseci na svečanosti u ambasadi u Sajgonu.
Ti politički prijemi su bili strašno dosadni, ukoliko niste poznavali prave
ljude, a Mik ih je znao. Pošto se raspitao kod japanskog trgovačkog atašea o
njoj, dao se na posao da je rastavi od gomile udvarača, sa upornošću i
nepomirljivošću australijskog ovčarskog psa. Njen muž, grubog lica, arijevski
plavokos biznismen iz Kelna, arogantan i napadan, koji je zamišljao da sve
zna o Jugositočnoj Aziji, bio je zainteresovan samo za sklapanje poslova.
Miku se činilo da Rodni Kure ne bi trepnuo okom da on uzme Džaj, tu na
persijskom tepihu. Desilo se da su to uradili u prostoriji za osveženje dama
gde se kristalna kugla sa sapunima u obliku srca razbila na mermernom podu,
kad je Džaj svršila.
- Kasnije - reče on - ne sada.
On pruži ruku i ona je uhvati, dižući se. Dok su prelazili prostoriju, on
mahnu Honiko, plavuši u zlatnom korsetu. Pevačica je završila svoju pesmu,
inače bi pozdravio i nju.
- Kuda ćemo?
- Kući - rekao je - u Hoan Kim.
Ona ga zaprepašćeno pogleda.
- U moju vilu? Nisam tamo bila čitavog dana.
Znao je šta misli.
15. - Ne brini - reče on vodeći je - on više nije tamo. - Osmehnuo se. - I ma
koliko da je krvi proliveno, sve je očišćeno.
- Gde je on tačno?
- Ne bi htela to da znaš - reče on dok su izlazili kroz vrata u bučnu noć
Ropongija.
Odmah su se našli u gomili turista i masi drogiranih tinejdžera. Samo da
ih pogledaš prokrvario bi, mislio je Mik. Istetovirane glave, okovane ruke,
metalni predmeti probodeni kroz noseve, očne kapke, jezike, usne i
bradavice. Kao košmar. Propadanje društva bilo je svugde jasno vidljivo.
Vredne nacije teško podnose lenjost, rekao je Fridrih Niče. Mik je
pretpostavljao da se on zato divi Japancima. Ali pogledaj ih sada! Lunjaju
unaokolo, unakaženi, groteskni kao luđaci.
Kišom isprana ulica kipela je od posebne hormonske vibracije mladosti.
Gomile ljudi gurale su se po trotoarima, silazile na saobraćajem zakrčene
kolovoze. Oblak naftnih isparenja visio je u vazduhu, dajući čudnu svetlost
neonu. U izlozima su bile izložene najbolje dizajnerske kreacije, od kojih
neke, Mik je bar tako prosudio. nisu bile namenjene ljudskim oblicima.
Uhvatili su taksi na Ropongi-doriu i odvezli se u Džajinu vilu u rejonu
hrama Asakusa. Hoan Kim - Vraćeni mač - bila je lepa građevina od betona i
drveta, prostranija od mnogih tokijskih vila. Njen svež, čist enterijer bio je
ispunjen tamno ofarbanim ratanom u velikom sajgonskom maniru, dajući
utisak da su se članovi porodice Kure ovde osećali više kod kuće nego u
Tokiju. Sobe su noću bile osvetljene mesinganim lampama , a preko dana
sunčanim zracima koji su prolazili kroz žaluzinama zaklonjene prozore. Kroz
njih se preko reke video futuristički Glam d’Or, zgrada od crnog stakla koju
je projektovao Filip Stark, neka vrsta tetrahedrona , okruženog formama u
obliku plamena koje su građani Tokija nazvali “Zlatno govno”.
Džaj je oklevala dok je otključavala vrata, ali Mik ih gurnu i širom
otvori.
- Rekao sam ti da nije ovde - reče prolazeći pored nje, hvatajući je za
ruku, vukući je preko praga. - Evo, ovde, pokazaću ti gde se to dogodilo.
- Ne! - viknula je i skoro uspela da izvuče ruku iz njegove.
On je stajao usred onoga što je bilo sve do posle ponoći dom
Rodnija Kurca. Osmehivao se Džaj. Podigao je ruke kao da se predaje.
- To si želela, zar ne?
16. Džaj ga mrko pogleda.
- Barabo. Da.
On je prišao baru s ogledalima, uzeo par kristalnih čaša.
- Nisam ja baraba, dušo - nasuo je Napoleon konjak u čaše, okrenuo se,
pružio joj jednu. - To je bio tvoj muž Rodni. Sećaš se?
Kucnuo je rubom svoje čaše u njenu, srknuo gutljaj, pa se zagledao u nju.
Voleo je da je vidi takvu: nervoznu i pomalo nesigurnu. Ali, on je voleo da u
svakom koga sretne izaziva te emocije.
- Kad se samo setim onih noći kad bih te zvala pošto bi me prebio,
silovao, pljunuo na mene.
- A vraćala si se po još.
- Uvek se izvinjavao. Bio je tako skrušen, kao malo dete.
Mik je sakrio svoje gađenje iza maske koju je usavršio, misleći o onome
što će se desiti.
- Sve si podnosila.
- Nisam - rekla je braneći se. Ona sada iskapi konjak u dva velika
gutljaja. Oči joj zasuziše. - Sada ne. Odlučila sam. On je mrtav i ja sam
zadovoljna zbog toga.
- Dakle tako - reče Mik i klimnu glavom - dug život i zdravlje nama
oboma - reče i srknu još konjaka. Jedna stvar koju treba priznati starom
Rodniju, mislio je, znao je kako da uživa.
- I tako - reče on spuštajući praznu čašicu i trljajući ruke - sada u krevet.
Mik je zagrli, osećajući kako se topi uz njega. On je bio muškarac kakav
je želeo da bude, prema Ničeovim rečima predodređen za pobedu i
zavođenje. Kao Niče, njegov idol, on je shvatao duboku vezu između ove
dve stvari. On je bio čovek sklon da kontroliše i nadmudruje samog sebe.
Kao dva Ničeova idola, Alkibijad i Napoleon, on je znao zanat i preflnjenost
rata. On je jednom rečju neprestano izazivao život.
Imala je ukus prženog šećera i on je smrska uz sebe. Skide joj odeću i
udahnu njen miris. Kao i obično nije nosila donje rublje. Njene dojke
nestadoše u njegovim rukama i ona duboko jeknu iz grla. On je podiže za
butine i njene noge se oba više oko njega. Nisu mogli da sačekaju da dođu
do kreveta. Njeni prsti koji su tako vešto lomili oklop račića, sada
raskopčaše njegov kaiš. Ona gurnu njegove pantalone. Privukla ga je k sebi,
oči joj se širom otvoriše, a onda polako zatvoriše dok su se uklopili u svoj
17. ritam.
Quidquid luce fruit, tenebris agit, mislio je Mik dok je ljubio mirisno
telo. Štogod da je počelo na svetlosti, nastavlja se u tami. Bila je to jedna od
omiljenih Ničeovih izreka, a i njegova. Kako se bezbroj puta pokazala
istinitom u životu!
Gurnuo ju je grubo uza zid - baš tamo - gde je prvi put udario bodežom,
gde se arogantnost sa Kurcovog lica izgubila i bila zamenjena nevericom, a
onda, strahom. O, kakva ekstaza! On pravi ničeanski Supermen obarao je
arijevsku žrtvu.
On je sada ječao, od napora, ali slike su mu preplavljivale um. Džaj je
lizuckala njegovo uvo i pribijala se izbezumljeno uz njega. Dok mu se telo
pomicalo, um mu je pevao! Naravno da je Kure imao grižu savesti, naravno
da je redovno tukao ženu. Ima bezbroj tamnih tela koja moraju da budu
podređena da bi ležala kraj sunca; nikada nećemo moći da ih vidimo, zapisao
je Niče. Kure je bio jedan od njih. Očigledno, oženivši se sa Džaj on je
prešao liniju. Raspadanje, klimanje osnove i mešanje rasa, bilo je
neprihvatljivo za ponosnog i čistog Arijevca u njemu. A opet nije hteo da je
ostavi. Zato ju je tukao, kažnjavajući nju za greh koji se nije usudio da prizna
samom sebi da je počinio.
Džaj je bila blizu vrhunca. Ječala je, kolutala očima, stomak joj je
podrhtavao, mišići njenih butina i zadnjice grčili su se.
Kao kuća zahvaćena tornadom i on je bio ponesen sa njom. Ona je
milovala njegov vrat, njegovu vlažnu kosu, ječeći bez reći kao dete.
Mik je bio čvrsto ubeden da je moral samo stidljivost odevena
filozofskim ogrtačem. Čak i da nije to pročitao u “Iznad dobra i zla”, njegovo
lično iskustvo u ratu u Vijetnamu pokazalo bi mu istu stvar. Ničeove reći
samo su glasnije odjekivale u njegovom umu. I kao svi muškarci žrtve, mislio
je, ja nisam shvaćen. Šta je moral nego recept protiv strasti, pokušaj da se
kastrira opasnost u kojoj čovek živi sam sa sobom.
- Da! - dahtala je Džaj. - O, da!
Držao ju je, laganu kao pero, dok je podrhtavala i ječala, tresla se i
hvatala za njega uz velike uzdahe, a onda počinjala sve iz početka, kad je on
spustio glavu i kad su se njegovi beli zubi zabili u belinu njenog ramena dok
ju je probijao - jednom, dva puta, tri puta - gušeći se dok je razmišljao o
životu - Kurcovom životu - koji je isticao uz krv i prosipanje smrdljivog
18. sadržaja utrobe.
Otvorio je oči. Džaj ga je posmatrala.
- Slobodna sam zar ne?
Mogao je da oseti njene vrele sokove - i svoje možda - kako mu se lepe
po butinama.
- Je li ti dosta?
- Nije - viknula je - nije, nije, nije!
Naravno da nije. To je bio samo deo njihove igre.
Pre nego što je erekcija počela da mu opada on je natrljao kokain u
pocrvenelu kožu. Osetio je poznato peckanje, a onda čudesnu obamrlost kroz
koju je samo seksualna želja mogla da prodre kao zvuk roga u gustoj magli.
Onda je opet prodro u nju, pošao je s njom preko sobe, a njene pete su
udarale o njegove guzeve.
Džaj, uvek divlja kad je bila sa njim, sada je bila posebno napaljena.
Ustvari njena sloboda, kako je to nazvala dovela ju je do toga da bude
nezajažljiva i Mik opet zahvali srećnoj zvezdi pod kojom je bio rođen, za
otupelost koju je davao kokain. Inače čak ni on ne bi uspevao da je
zadovolji.
Imao ju je na Kurcovom trpezarijskom stolu, od politirane tikovine sa
Tajlanda, na Kurcovom pisaćem stolu, dok je bežični telefon sleteo na pod,
na Kurcovom basnoslovnom Isfahan tepihu, u Kurcovom krevetu i najzad
ispod Kurcovog tuša. I kad je Džaj mislila da je gotovo, on ju je uzeo
otpozadi, kako je već dugo priželjkivao.
Htela je da spava posle svega toga, ali on je još uvek bio uznemiren.
Kokain, objasnio joj je, požurujući je da se brzo obuče dok je on kresnuo
šibicu i palio cigaru. I tako umesto da se uvuku između Kurcovih svilenih
čaršava, vratili su se u kišovitu, neonom osvetljenu tokijsku noć.
Taksi koji je pozvao, čekao je na njih. Prošla je ponoć i oni su se odvezli
u Šibauru, deo grada gde su bila skladišta. Došli su do Kajgan-doria. Mik
reče taksisti da stane. Platio je i oni izadoše, krenuvši prema Midri, jednom
od mnogih klubova za igranje koji su ranih devedesetih ovde nicali kao
korov.
Nisu prošli ni jedan blok kad se iza ugla pojavi crni ”mercedes” i krenu
duž Kajgan-dorija. Mik pogleda preko ramena i vide kako kola idu za njima,
penjući se opasno na trotoar, zbrisavši nekoliko nesrećnika bledog lica,
19. odevenih u grandž stilu, s narandžastom kosom preterano nadignutom u
frizuru kao kod Pere Detlića i crno ofarbanih usana.
- Šta je to? - pitala je Džaj.
Ispred njih su pored svojih blistavo ofarbanih ”suzukija” sedela dva
momčića s prstenjem u nosu. Ispijali su pivo i pričali strašne priče o
mučenju. Mik načini nekoliko koraka, viknu nešto pijanim tinejdžerima, dok
je Džaj stajala i čekala. On se okrete.
- Moroni - reče, ali on je gledao pravo u ”mercedes” koji im je prilazio.
Prešavši kola ispred sebe "mercedes” je sada jurio još brže.
Mik viknu nešto nerazumljivo. Džaj se okrete, širom otvorenih očiju baš
u trenutku kad se prednji branik "mercedesa” zabio u nju. Odmah je bačena
unazad sa takvom silinom da joj se kičma slomila kad je dodirnula tlo. I već
se gušila u sopstvenoj krvi.
"Mercedes” je jurio dalje dok su ljudi koji su izašli iz klubova, shvativši
šta se dogodilo počeli da vrište. Masa poče da se giba i Mik je jurio kroz nju
prema Kajgan-doriju, za ”mercedesom”, izbegavajući pretrpane trotoare. Čula
se poznata sirena policijskih kola, još dosta udaljena, ali brzo se približavala
kroz paniku iza njega.
Video je ”mercedes” kako skreće iz te vreve na levo u usku ulicu.
Krenuo je za njim, pokrećući lagano noge, dok mu je srce uredno lupalo, a
njegova pluća udisala vazduh. Skrenuo je za ugao, video kako crni
”mercedes” šta je i kako se ljulja na snažnim amortizerima. Ulica je bila
pusta; čak su i njeni uobičajeni posetioci odjurili prema kricima da vide šta
se zbiva.
Jedna od zadnjih vrata crnog "mercedesa” širom se otvoriše i on pojuri
prema njima, dok mu je srce pevalo. Šta je ono Niče rekao? Na kraju neko
voli nečije želje, a ne željeni objekat.
Onda je stigao, bacio je telo na zadnje sedište, čuo je kako menjač upada
u brzinu, kako gume škripe. Kola su jurnula uličicom, a on se nagnu unapred,
i dok je zatvarao vrata, reče vozaču.
- Joči, dobro obavljeno!
20. Prva knjiga
Između psa i vuka
Najbolji način da se časna reč održi je ne davati je.
Napoleon
21. JEDAN
Tokijo/Njujork
Nikola Lajnir je posmatrao Tokijo, dok su neonski ružičasti i otrovno
zeleni znaci stvarali bljesak koji je blokirao noć. Daleko dole. meka parada
crnih kišobrana poskakivala je i ljuljala se, puneći trotoare Šinđukua dok je
dosadna kiša punila odvode široke, saobraćajem pretrpane ulice.
Bio je to poznati pogled iz njegove kancelarije na uglu na pedeset i
drugom spratu Šinđuku Suirju zgrade, Ali sada je sve izgledalo drugačije.
Prošlo je petnaest meseci otkako je bio u Tokiju, petnaest meseci otkako
je preuzeo giri, dug za koji je obećao pokojnom ocu pukovniku Denisu
Lajniru da će ga vratiti. Petnaest meseci je prošlo otkako mu je došao
predstavnik Mikija Okamija, najbližeg prijatelja njegovog oca. Kako se
pokazalo on je bio Kaišo, ojabun ojabuna svih klanova jakuze, moćnog
japanskog podzemlja.
Okami se krio u Veneciji, pod pretnjom smrti. Pretili su mu njegovi
najbliži saveznici iz unutrašnjeg kruga savetnika. Bila mu je potrebna
Nikolina pomoć, tako je bar rekao, da bi ga zaštitio. Nikola je imao lične
razloge što je mrzeo jakuzu i mogao je da okrene leđa Okamiju i obavezi
prema pokojnom ocu. Ali on nije bio takav. Čast mu je sve značila. Bilo je
ironije u tome. To mu međutim, nije smetalo jer je to u pravom japanskom
stilu davalo oštrinu njegovoj misiji.
On je našao i uništio mogućeg ubicu, neverovatnog, zastrašujućeg
Vijetnamca po imenu Do Duk Fudžiro. Ubio je i ojabuna koji ga je
angažovao. Sada sa Tecuom Akinagom, jedinim ojabunom unutrašnjeg kruga
koji je još bio živ i čekao suđenje zbog učene i naručivanja ubistva, Okami
se vratio u Tokijo, a sa njim i Nikola da bi se suočio sa jednom sasvim
novom pretnjom.
Prošlo je petnaest meseci i Nikoli se činilo da se Tokijo promenio toliko
da nije mogao da se prepozna.
Te promene su se javile zbog velike japanske krize koja je počela 1991. i
22. nije pokazivala da će joj doći kraj. Danas je bilo više beskućnika na ulicama
nego ikada ranije, čak su i profiti firmi bili ili niski ili negativni. Otpuštanje
radnika - do tada nepoznata praksa - počelo je uveliko da se primenjuje, a oni
koji su zadržali radna mesta nisu dobili povišicu plate pune četiri godine. Na
putu prema Šinđuku te večeri, Nikola je video gomile domaćica kako stoje u
redovima za japanski pirinač, odbijajući da kupe razne vrste uvoznog,
američkog.
Trgovački rat sa Amerikom se pojačavao skoro svakog dana. Kao
dodatak bila je tu militantna i ratoborna vlast Severne Koreje na koju je
trebalo računati. Japanski pačinko saloni za kockanje, koje su tradicionalno
vodili Japanci, sada su bili u rukama Korejaca, od kojih su mnogi bili
povezani sa Severnom Korejom i to je postajao izvor neprijatnosti za
japansku vladu jer su profiti išli direktno diktatorskom i paranoičnom režimu
koji je vladao severom.
Prvi put uoči velikog privrednog čuda ranih pedesetih godina, Japan kao
da je bio na ivici da izgubi polet i cilj. Ljudi su postali nezainteresovani i
svega im je bilo dosta, a mediji, obučeni da pojačavaju loše vesti i
minimiziraju dobre, mogli su da vide samo tamnu spiralu koja je vukla
nadole.
Nikola oseti ruku koja mu je nežno milovala leda i on u kišom
izbrazdanom prozorskom oknu ugleda Koino lice. S njenim ogromnim,
sjajnim očima, malenim usnama i oštrim jabučnim kostima, ona je bila daleko
od klasične lepote, ali on ju je zbog toga još više voleo. Ona je bila kćer
ojabuna jakuze. Sreli su se 1971. godine i zaljubili su se ludo, magično. Zbog
te lude ljubavi Nikola je ubio čoveka za koga je mislio da je silovao i mučio
Koi, samo da bi otkrio da je on bio nevin. Hulja je bio njen otac. Stid ju je
naterao da laže i zbog toga je Nikola morao da ode. Nije ju video do
poslednje godine, kad je Okami sredio za njih da se ponovo sretnu, tako da bi
Nikola mogao da izleći bes koji je osećao prema njoj i jakuzi.
Tokom godina ona je okrenula leda svetu jakuza, izgubivši se u
sinkretičkoj Šugendo šinto sekti u mističnim brdima Jošinoa, gde je mogla da
ostane ukoliko otac ne bi tražio da se preda. Njemu je bio potreban jedan
savez, a da bi se to zapečatilo Koi je morala da se uda za čoveka koga još
nije ni srela. Pošto je provela šest meseci sa tim čovekom želela je da se
spase, ali on nije hteo da joj dopusti da ode. U očajanju, ona se obratila
23. Mikiju Okamiju, kaišou, jedinom čoveku koji je imao više moći od tog
čoveka i koji bi hteo da mu se suprotstavi. Okami ju je sakrio, poslavši je u
visoravni Vijetnama gde taj čovek nije mogao da je nađe, mada se veoma
trudio. Čovek sa kojim je bila, za koga je trebalo po dužnosti da se uda, a
koga je počela da se plaši i da ga prezire, bio je Mik Leonforte.
- Nangi-san još nije stigao - reče ona - a večera treba da počne kroz deset
minuta.
Tanzan Nangi je bio predsednik Sato internešenela, keiretsua visoke
tehnologije - japansko-američkog konglomerata čiji su vlasnici bili Nikola i
Nangi - a koji je stvoren stapanjem Sato Pctrolhemije i Tomkin industrija,
kompanije koja je bila Nikolina i kojom je on rukovodio.
- Nadam se da ovo neće biti preveliki napor za njega.
Pre šest meseci Nangi je imao manji srčani napad i otada je postao
nekako obazriviji.
- Bolje da ne bude - reče Nikola proveravajući kako mu je vezana
kravata u ogledalu - japansko lansiranje TransRim SajberNeta je njegov san
otkako su se moji ljudi pojavili sa tom tehnologijom.
Koi ga okrete, sama mu veza kravatu.
- Dolaze veoma važne osobe i Torin postaje nervozan. On se pita zašto
već nisi sišao u Indigo da ih pozdraviš.
- Moram još nešto da proverim na četrdesetom spratu - reče Nikola i
poljubi je. - Podaci SajberNeta su prebačeni u centralni kompjuter.
SajberNet multimedijalni autoput za trgovinu i trenutnu komunikaciju
širom Jugoistočne Azije, imao je potencijala da digne Sato internešenel iz
spirale propadanja i da mu vrati rentabilnost. Ali ako se bilo šta dogodi
SajberNetu - ako se raspadne ili spali - Sato internešenel će propasti sa njim.
Jedinstvena kombinacija Nangijevog uma i Nikolinih briljantnih skokova
intuitivne genijalnosti, bili su glavni razlog uspeha firme. Ali tih dana Sato
kao i svi japanski keiretsu, preživljavao je bolne trenutke.
Keiretsu - ostaci predratnih zaibatsu kojima su rukovodile porodice - bile
su grupe povezanih industrijskih kompanija okupljenih oko centralne banke.
U vremenima uspeha to je svakom keiretsu davalo veliku prednost što može
da plasira novac za širenje i istraživanje i razvoj pod vrlo visokim kamatama.
Ali tokom recesije - kao što je bilo sada - kad su banke upale u duple
teškoće propalih vrednosti njihovih imanja i rastu jena.one su postale glavni
24. jamci keiretsu-a. Nikolin američki ogranak trebalo je da obezbedi informacije
za nove porizvode Satoa kao što je bila supertajna tehnologija SajberNeta.
Uprkos tom revolucionarnom prodoru on je bio slomljen osećanjem krivice.
Da nije bio sa Mikiom Okamijem tih proteklih petnaest meseci, mogao je da
pomogne da njegova kompanija izbegne najteže posledice recesije. Umesto
toga on je insistirao da Sato internešenel bude na čelu fiber-optik
telekomunikacija i zato je većina kapitala otišla na širenje ne samo po
Jugoistočnoj Aziji i Kini, već i po Južnoj Americi. Bio je to mudar potez
vizionara na dugu stazu, ali on je doveo do pada koji je recesija još više
pojačala tako da to Sato nije skoro mogao da izdrži. Sada je kompanija bila
prisiljena da se digne ili padne na uspehu SajberNeta. Nikola je znao da je to
sve njegovo delo.
- Nikola.
On se osmehnuo, uzeo je u naručje, poljubio je ozbiljnije ovog puta.
- Ne brini. Pobrinuću se za to - rekao je.
Stajala je tu, u svojoj tamnoj, elegantnoj haljini, izgledajući nemoguće
ljupko.
- Ja te poznajem - rekla je - ti si čovek od akcije. Nemoguće da uživaš u
večerama i ubeđivanju. Ali, kad se bolje razmisli, moraš da održiš obećanje.
Nangi-san je želeo da ti budeš na večeri. Ne moram da te podsećam koliko je
to važno. To će oficijelno lansirati TansRim SajberNet u Japanu dok će
predstavnici iz Amerike, Rusije, Vijetnama, Tajlanda, Singapura i Kine željno
gledati. Net je toliko važan Nangi-sanu - a i celom Sato internešenelu.
Bila je naravno, u pravu što ga je podsetila da se vrati u ovo vreme i
mesto. Nangi nije bio samo njegov poslovni partner, on je bio i njegov
mentor. Njih dvojica su bili zajedno u mnogim teškim situacijama gde se
radilo o životu i smrti i njihove sudbine su sada bile prepletene.
Koi podiže telefonsku slušalicu. Nešto je kratko razgovarala. Kad se
okrenula prema Nikoli, bila je zabrinuta.
- Nangi-san još nije stigao. To ne liči na njega. On nikada ne kasni -
dotače mu mišicu - Nikola ti si mi rekao kako je bio umoran i utučen u
poslednje vreme.
On klimnu glavom.
- Naći ću ga, a onda ću odmah sići. Je li u redu?
- U redu - ostavila ga je u polutami njegove kancelarije.
25. On se okrenuo svom pisaćem stolu, rekao da mu pozovu Nangija kod
kuće. Zvonilo je deset puta pre nego što je spustio slušalicu. Nema sumnje
da je Nangi već bio na putu ovamo.
On posegnu u džep svog smokinga, izvadi maleni kvadrat, manji od
bežičnog telefona. Pritisnu taster i mali ekran sinu zelenom svetlošću. Bio je
to Kami, prototip komunikatora koji će uskoro biti pušten u upotrebu za
SajberNet. Kami je održavao vezu između dva čoveka tokom poslednjeg
Nikolinog odsustvovanja sa sastanaka Sato internešenela. Hteo je da pozove
lični broj Tanzana Nangija kad uređaj poče da vibrira. To je značilo da će ga
neko pozvati. On pritisnu ekran.
- Lajnir-san - Nangijevo lice pojavi se na ekranu, neverovatno jasno. Zato
je SajberNet bio toliko vredan, ali i nezaštićen od špijuniranja.
Otvaranje TransRim SajberNeta u Jugoistočnoj Aziji i Rusiji, izazvalo je
veliku uznemirenost kod rivala Sato internešenela. U trenucima kad je brzina
informacije bilo sve, ma ko da je kontrolisao kibernetički prostor na Pacifiku
zaradiće milijarde dolara u budućnosti.
- Nangi-san gde ste? TransRim prijem samo što nije počeo.
- Znam koje je doba - Nangi ga prekide na neuobičajen način. Prede
rukom preko lica. Gde je to bio?
Nije se videlo dovoljno pozadine na ekranu da bi Nikola shvatio gde je
Nangi. Znao je samo da nije kod kuće.
- Imao sam vrtoglavicu ...
- Jeste li dobro? - Nikola oseti ubod straha. - Jeste li pozvali lekara?
- Nema potrebe, veruj mi - reče Nangi brzo dok mu pogled polete u
stranu. Da li je neko bio u prostoriji sa njim? - O meni brinu.
- Ali, Nangi-san gde ste? Gosti čekaju.
- Da,da shvatam tvoju brigu - reče Nangi dok je neko nevidljiv stavio
malu šoljicu čaja pred njega - ali nisam ja neophodan. Prijem može da počne
i bez mene.
Zašto je čuvao mesto svog boravka kao tajnu? Nikoli to nije bilo jasno.
- Možda bismo mogli da odložimo otvaranje Neta.
- Gluposti. Mora da bude otvoren noćas - na trenutak vratila se Nangijeva
stara vatra - suviše smo dugo čekali na taj uspeh. Odlaganje će samo izazvati
ogovaranja koja će dovesti do rušenja poverenja. Ne, ne. Ja verujem u tebe i
Torina. Ma kakva pomoć da je potrebna, on će se pobrinuti za to. Kao moj
26. novi pomoćnik, moja desna ruka on će ti veoma koristiti.
Nangi je hteo da se isključi iz SajberNeta, kad Nikola reče.
- Nangi-san, bar me saslušajte - palo mu je nešto na um, ali nije znao da li
će Nangi pristati na to. - Možda možemo da iskoristimo vaše odsustvo.
Nangi se zainteresovao. Podigao je ruku.
- Nastavi, molim te.
- Hajde da iskoristimo SajberNet tako što ćemo vas preko njega pozvati
na prijem.
- Ne.
Nikola je bio zaprepašćen.
- Ali to je savršeno, Nangi-san. Možete da ostanete tamo gde ste, a svi
mogu da vas vide na specijalnom ekranu koji je postavljen dole.
- Rekao sam ne i to je kraj - odgovori Nangi i bez reći se isključi iz
Mreže.
Mikola, čija se lojalnost prema Satou sada mešala sa odanošću Mikio
Okamiju, nije znao da li je više iznenađen ili zabrinut. Nije mogao da zamisli
da će se Nangi ponašati na tako hladan i iracionalan način. Šta se događalo s
njegovim prijateljem? To iznenadno prekidanje veze postalo je pravilo a ne
izuzetak. Znao je da se Nangi nalazi pod velikim pritiskom zbog puštanja u
rad SajberNeta, a on je imao sedamdeset i šest godina i sve mu je padalo
teže. Nije više bio mlad. Ali, Nikola je sumnjao da ti razgovori ne mogu da
budu objašnjeni samo Nangijevim godinama. Da li je srčani udar nekako
promenio njegovu ličnost? Nikola je odlučio da se vidi nasamo sa njim
večeras, kad se cirkus završi.
Dok je proveravao svoj smoking još jednom razmisli o svojoj najnovijoj
odluci da se pridruži Mikio Okamiju, kaišou.
Uloga jakuze u Japanu bila je značajna. Za razliku od Amerike, gde je
podzemlje bilo otpadnik od društva, jakuza je ovde bila njegov deo. Mada
oni sebe još uvek mogu da smatraju otpadnicima, oni su bili deo o kome se
ne govori i koji je kao Gvozdeni trougao vladao od 1947. u Japanu:
birokratijom, poslovima, politikom. Ministarstvo internacionalne trgovine i
industrije MITI, postalo je najmoćnija birokratska institucija posle rata. MITI
je diktirao privrednom politikom i dopuštao je keiretsu-ima, trgovinskim
grupama koje su vodile vrhunske industrijske porodice, smanjenje poreza i
mogućnost osvajanja polja za koje je MITI odlučio šta će biti najbolje za
27. Japan u celini. MITI je naprimer odlučio šezdesetih godina da ohrabri
trgovinske kompanije da se prebace sa proizvodnje teške robe kao što je
čelik na proizvodnju kompjutera i semi-konduktora. Tako je MITI kreirao
japansko privredno čudo i istovremeno načinio milijardere od industrijalaca.
MITI je imao apsolutnu kontrolu nad poslom tako što je svoje bivše ministre
slao da rade u samom keiretsu čiju su politiku oni kreirali.
Ali MITI je imao pomoć. Bila je to Demokratska liberalna partija, koja je
vladala japanskom političkom scenom od četrdesetih sve do 1993. a koja je
ruku pod ruku sa Ministarstvom radila da japanska privreda cveta. To je bilo
relativno lako, pošto su Japanci navikli da lideri vode računa o njima. Pre
rata, oni su to očekivali od cara. Posle, to isto su očekivali od serije
premijera iz LDP-a.
Što se tiče jakuze oni su bili posrednici koji su podmazivali točkove.
Zauzvrat oni su obezbeđivali moć LDP-u i pomoć na izborima premijeru. Za
to su političari bili naklonjeni keiretsu-ima. I tako je to išlo decenijama, bila
je to beskrajna vrteška progresa sa duboko ukorenjenom korupcijom.
Sve do velike recesije 1991. Japan je jurio prema zastoju.
Nikola je taman hteo da krene dole, na prijem, kad njegov Kami zazuja.
Ovog puta vide lice Mikija Okamija na ekranu. Mada se po finim borama u
uglovima očiju videlo da je umoran, ipak je izgledao mlađi deset godina od
devedeset koliko je imao.
- Nikola - reče bez uobičajenih formalnosti - imam najnovije vesti.
Nikola mu je dao prototip Kamija, a da to niko nije znao, tako da je
mogao uvek da bude u vezi sa njim. SajberNet veze bile su mnogo sigurnije
nego većina mobilnih telefona.
- Sutra ujutro premijer će najaviti svoje povlačenje.
Nikola, osetivši se iznenada ispražnjenim, sede na ivicu pisaćeg stola.
- To će biti šesti za manje od tri godine.
Okami klimnu glavom.
- Da. Kao što sam predvideo, bez jake LDP, koalicija manjih partija ne
može da zadrži centar. Ima suviše različitih i ekskluzivnih ciljeva da bi
mogao da se načini konsenzus. Socijalisti su se naročito pokazali kao
problem i to je slabilo svakog premijera jer je na ovaj ili onaj način morao da
načini neku vrstu kompromisa.
- Šta ćemo sada da radimo?
28. - Zato sam i nazvao. Ova poslednja ostavka biće šok za sve partije.
Nema nikoga ko čeka na krilu, nema jakog ministra spoljnih poslova niti
predstavnika trgovine spremnih da ga zamene kao što je bilo ranije. Nastade
snažan vakuum. To znači politički haos a mi to ne možemo da dopustimo.
- Mislim da treba da se nađemo.
Okami je klimao glavom.
- To sam i ja mislio. Naći ćemo se u Karasumori Džindža prekosutra u
šest posle podne. Do tada ću imati mnogo sastanaka.
- Slažem se.
- Dobro - videlo se da je Okami odahnuo. - Kako ide prijem?
- Tek ću to da saznam.
- Srećno.
Nikola mu zahvali, a onda se isključi iz Mreže. Napustio je kancelariju,
krenuo pored recepcije, prema privatnom liftu koji će ga brzo odvesti u
mezanin. Bacio je pogled na sat. Nije imao vremena za zaustavljanje. Možda
će moći da se izvuče u toku večere pa će moći da proveri prenos SajberNet
podataka. Dok je uvlačio ključ u bravu bronzanih vrata lifta, ponovo je čuo
Okamijev glas, u mislima.
Kad si došao do mene prošle godine video sam koliko mrziš jakuzu.
Nisam mogao da nađem načina da ti kažem istinu o tvom ocu. Da smo on i ja
- kaišo, glava svih jakuza klana - bili partneri od 1946. sve do njegove smrti
1963. u stvaranju novog Japana. Otada sam ja bio prinuđen da sam nastavim
s našom vizijom.
Tvoj otac je bio sjajan vizionar i zato što si ti njegov sin, uspeo sam da te
privučem na svoju stranu. Ne da bi me ti štitio kao što sam ti rekao - video si
da sam za to dobro opremljen i sam. Bio je to samo okidač da počnem tvoje
lečenje, pre svega da te oslobodim besa zbog Koine greške i nerazumne
mržnje prema jakuzi zbog toga. Tako si mogao da razumeš istinu koja leži iza
brižljivo stvorene maske tvog oca. Ti treba da prihvatiš istinu. Vreme je za
tebe da nastaviš posao koji smo pukovnik Lajnir i ja planirali.
* * *
Pre dve godine Nikola i Nangi su odlučili da iznajme na dug termin
francuski restoran koji se nalazio u mezaninu Šinđuku Suirju zgrade. Punih
29. osamnaest meseci arhitekte i tehničari radili su menjajući prilično prazan i
nezanimljiv prostor u veličanstveni noćni klub - restoran na najvišem nivou.
Indigo je otvoren pre tri meseca sa velikom pompom. Bio je to veliki
uspeh. Večeras je bio zatvoren za posetioce da bi Sato internešenel mogao da
održi prijem povodom lansiranja TransRim SajberNeta.
Impresivni prostor iz tri dela sa platformama nalik na leteće tepihe, sa po
tri ili četiri stola u obliku bumeranga sa polukružnim sedištima , bio je
organizovan tako da su svi gledali prema plesnom podijumu, koji je bio tako
osvetljen laserima da je ličio na persijski tepih. Meka svetlost razlivala se sa
visine, iznad stolova i padala je na plesni podijum, osvetljen i od dole tako
da se čoveku činilo da pluta u bazenu plavo-zelene svetlosti. Paneli od
trešnjinog drveta, ofarbani u indigo dizali su se na stranama restorana, a duž
jednog zida vijugao je dugi bar, a na njegovoj plavkastoj čeličnoj tezgi
ogledale su se svetiljke. Boce alkoholnog pića, finih likera i svih vrsta
uvoznog piva iz Jugoistočne Azije, Filipina i malih pivara iz Amerike bili su
poredani na staklenim policama obešenim uz dugačko ogledalo.
Kad je Nikola ušao, plesni podijum je vrio od ekstravagantno odevenih
ljudi i žamora razgovora na najmanje dvanaest jezika. Ljudi su opsedali bar, a
tri barmena su neprestano mrmljali ponavljajući narudžbine. Mirni džez
Majlsa Dejvisa sipio je iz šezdeset i šest zvučnika postavljenih u zidove,
plafon i pod.
Glave se okrenuše kad je prišao, a nije bilo ni čudo. Gosti ugledaše
snažno građenog čoveka, gipkog kao da je plesač, širokih ramena i uskih
bokova. Ono što je bilo najimpresivnije kod njega bila je lakoća s kojom se
kretao. On nije hodao niti se kretao kao drugi ljudi, već kao da je klizio po
vazduhu, u vrlo niskoj gravitaciji. Kad se kretao bilo je to sa svom težinom u
donjem stomaku, mestu snage koje su Japanci nazivali hara. Imao je tamnu,
gustu, kovrdžavu kosu koja je čudno odudarala od striktno orijentalnih crta
njegovog lica sa visokim jabučicama na licu i kosim očima u obliku badema.
Uprkos tome lice je bilo dugo i koščato, kao da neki engleski uticaj u
njegovim genima nije hteo tako lako da se preda.
Nikola ugleda Kanda Torina i krenu prema njemu kroz gomilu. Star
tridesetak godina, Kanda Torin je bio visok, vitak čovek s dugim, lepim licem
i hladnim proračunatim umom čoveka starijeg najmanje deceniju. Nikola još
nije imao sasvim formirano mišljenje o njemu. Očigledno je pokazao da je
30. velika pomoć Nangiju tokom Nikolinog odsustva. Nangi ga je nedavno
postavio za zamenika predsednika, visoki nivo za čoveka njegovih godina.
Istinu govoreći Nikola nije bio srećan zbog prisustva ovog mladog
čoveka. To je kvarilo poseban odnos koji je on imao sa Tanzan Nangijem.
Taj Torin je bio pronicljiv, možda čak, kako je Nangi verovao, briljantan. To
nije dolazilo u pitanje, ali Nikola je isto tako sumnjao da je on bio nadaren
prevelikom ambicijom. Njegovo grabljenje moći na SajberNetu bio je prvi
primer. Ili je možda Nikola bio suviše grub u svojim zaključcima? Torinu je
možda samo bilo stalo do najboljih interesa Sato internešenela, ispunjavajući
vakum koji je Nikola ostavio. Ipak, Nikola nije mogao sasvim da se otrgne
utisku da je Torin bio timski igrač samo onoliko dugo koliko je to odgovaralo
njegovim potrebama. Bila je to potencijalno opasna crta.
Dok se Nikola približavao, video je kako se na Torina bacio Amerikanac
sa licem u obliku cveta i kovrdžavom crvenom kosom, sa ratorbomim stavom
čoveka koji je suviše dugo bio frustriran japanskim tajanstvenim i
zaštitničkim barijerama. Nažalost to je bilo držanje mnogih Amerikanaca tih
dana. Nikola prepozna Korda Meknajta, trgovinskog predstavnika
konzorcijuma iz Silikonske doline.
Nikola obiđe i stade pored Torinovog desnog ramena.
- Jadniče - govorio je Meknajt. Sa tim jakim licem i jakim idealima bio bi
sasvim na svom mestu na nekom atletskom borilištu Ajvi lige. Iz njegovih
bledih očiju, široko razmaknutih nije moglo ništa da se vidi. - Pre samo tri
godine vi ste kupovali po Holivudu, Menhetnu, Pibl biču, kupili ste dve
trećine Havaja, po cenama koje nijedan poslovni čovek pri čistoj svesti ne bi
ni pogledao. To je zato što će vaša balonska ekonomija prsnuti i nećete moći
da zadržite bilo šta što ste kupili.
Torin ne reče ništa, ili zbog mudrosti ili zbog poniženja. Recesija je imala
poražavajuće emocionalne efekte na mlade ljude iz japanskog poslovnog
sveta. Ti ljudi su se bili navikli na svoju premoć - svoj iehiban, na to da budu
broj jedan. Koncept Japana na drugom mestu, nezamisliv pre samo četiri
godine, bio je gadan šok za njihov ego.
- Pogledajte šta se sada zbiva - nastavi Meknajt dok su ljudi počeli da se
okupljaju.
Među radoznalcima Nikola vide Koi i Ngujen Van Trika, Vijetnamca, šefa
marketinga Min telekoma, kompanije koja je pokušala da zainteresuje Nikolu
31. i Nangija da prihvate njihov kapital za deo Satoa.
- Japan je već drugorazredna sila. Sećate li se kako ste osuđivali naš
obrazovni sistem? Sada se to više ne čuje. - Osmehnu se superiorno. -
Hoćete da znate zašto? Vi sada dobijate diplomce koji ne znaju da se služe
kompjuterom. A mi koristimo kompjutere u našim nižim školama. Vi smatrate
da su suviše bezlični. Vaši komplikovani i glomazni rituali vođenja poslova
nisu pogodni za kompjutere. Vi o kompjuteru pre razmišljate kao o simbolu,
a ne kao o alatki - nasmejao se drsko. - Vi više volite da koristite svoj jebeni
abakus.
Njegov smeh je postajao sve snažniji.
- Bože, šta vi i vaši drugari propuštate u Americi, Torine. Zatvoreni u
svoj monopolistički sistem vi ne možete da radite ono što mi radimo tako
uspešno. Mi kujemo sopstvenu vrstu keiretsu-a - za XXI vek - sagrađen na
savezima između telekomunikacija, elektronskih aparata, elektronskih medija
i kompjuterskih kompanija koje su propadale. One su se popravile u
poslednjih deset godina, postale su produktivnije, konkurentnije dok su
japanske kompanije još uvek pretrpane personalom i bave se raznim
stvarima.
- Zar ne mislite da ste prekoračili granice lepog vaspitanja, stari moj? -
reče Ngujen Van Trik svojim lepim glasom. On je bio obrazovan u Engleskoj
i zato je negovao onaj preterano taćni naglasak koji obično stranci ncguju.
- Ko ste vi dodavola? - upita Meknajt. - Govorim samo istinu. Ukoliko
nemate ništa konstrukitvno da kažete, umuknite.
Van Trik pogleda po gomili. Znao je skoro svakog i bio je u svom
elementu. Osmehnu se superiorno Amerikancu.
- Mislim da ste se suviše uzrujali i...
- Nije konstruktivno - odgovori Meknajt i obrati pažnju Torinu. -Evo, šta
ja mislim. Mi Amerikanci smo se promenili. Mi smo sada vešte, opasne
mašine za borbu. Mi već možemo da emitujemo milijarde informacija u
milione domaćinstava širom Sjedinjenih Američkih Država jer imamo
najrazvijeniji kablovski sistem na svetu. - Njegov smeh je istovremeno bio i
uvredljivi lavež. - A šta vi imate? Ilej, znate li vi da ste jedina razvijena
zemlja koja nema zrelu kablovsku industriju? Vaša manijakalna želja da
držite zatvorene svoje telekomnikacije i svoju informativnu industriju biće
vaša propast. Zatvoreno polje vas je dovelo u teškoće koje ne možete da
32. prevaziđete. Da li ste čuli za takmičenje, prijatelju? To je američki način
života i to će vas pobediti na moru. Treba samo da pogledate u televizor da
biste videli budućnost. Morali ste da napustite industriju u koju ste utopili -
koliko? - stotine milijardi dolara? Zašto? Zato što je zastarela. Naša je toliko
superiornija vašoj verziji da ne predstavlja izazov.
- Govorite o prošlosti, gospodine Meknajt - reče Nikola.
Njegov glas izazva pometnju. Torin pogleda preko ramena.
Nikola se pitao da li je Torin srećan što ga vidi.
- Ovde, večeras imamo sastanak sa budućnošću. TransRim SajberNet već
deluje u Rusiji gde je za kratko vreme prevazišla sva naša očekivanja.
Proverite kod Torin-sana, on ima najnovije podatke.
Mlađi čovek ukrućeno klimnu glavom.
- Govoriću detaljnije o svemu za vreme večere.
Meknajt zaurla.
- Vi ste Nikola Lajnir, zar ne? Pa, Lajnir, ispravite me, ako grešim, ali zar
SajberNet već nije aktiviran u Rusiji? Kome je potreban još jedan?
- Torin-san može na to da odgovori bolje od mene - iskreno govoreći to
baš nije bila istina, ali Nikola je znao da mora da povrati obraz Torinu koji je
zbog Meknajta izgubio.
- Tačno, u Rusiji SajberNet nije prvi kao što je to u Jugoistočnoj Aziji, ali
to nije važno jer je najbolji - reče Torin. -On lako pobeđuje domaći Relkom .
SajberNet ima veće mogućnosti, može da prenese više informacija nego bilo
koja druga mreža. SajberNet već radi ovde u Jugoistočnoj Aziji sa novom
generacijom Kami veza: digitalnim videom.
Nikola primeti Sergeja Vanova, mladog crnokosog čoveka, slavenskog
lica i mekih očiju. On povuče Rusa i osmehujući se pobedonosno Meknajtu
reče:
- Da čujemo pravu istinu od pravog čoveka.
- Ne znam ništa o pravom čoveku, ali ovaj Rus je zaljubljen u TransRim -
reče Vanov kikoćući se. Voleo je američke šale i sve novo. Zbog toga se
osećao kao deo sveta. - Moja zemlja je zrela za SajberNet jer je puna ljudi
kao što sam ja, onima koji shvataju šta će im ta mreža značiti na ulazu u
dvadeset i prvi vek, makar i sa jeftinim klonom prve generacije IBM-PC-a i
modemom. Potrebno nam je samo da se uključimo i sklapamo poslove bez
vladinih odobrenja i pravila.
33. Nikola raširi ruke.
- Zamislite, oni trguju svim, od krompira do vozova punih potaše, od
prava do delova novog sibirskog naftovoda, ukrajinskog žita i bugarskog
voća.
Torin klimnu glavom.
- Sve je moguće, potreban je samo kompjuter, roba, mašta da se posao
sklopi i naravno, SajberNet.
- Elektronska pošta, koju sada obožavaju Net-džokeji biće uskoro
prošlost - dodade Torin. - Zašto kucati reći u kompjuter kad možete
jednostavno poslati video sliku? U našem svetu, brzina je navajvažnija. U
tom pogledu ništa ne može da potuče video bajt. Sa Kamijem čovek ima
neograničene mogućnosti, može da šalje faksove, da kupuje, da prodaje,
prima i šalje vid-bajt faksove i vid-poštu, da zaključuje poslove u svako
vreme.
- Sjajno, ali da li će to zaista da radi? - upita Meknajt nadureno. Nije više
imao vetra u jedrima.
- Zato smo svi ovde noćas - reče Nikola.
- Što se mene tiče ja već aplaudiram SajberNetu - reče Raja Hadži, visok,
tamnoputi musliman, predstavnik vlade iz Singapura. Nikola je radio sa njim
pre nekoliko godina na projektu Sato fiber-optike u toj zemlji. On je bio
jedan od najoduševljenijih zagovornika mreže. - Mogu da dokažem vrednost
ovog projakta. - On izvuče Kami. - Posle oficijelnog otvaranja nameravam da
pozovem premijera. Mogu da vam kažem da se unapred radujem njegovom
zaprepašćenom licu.
Začuo se smeh i aplauz iz gomile ljudi.
- Moji poslovi sada bolje idu zahvaljujući SajberNetu - ubaci se u
razgovor Vijetnamac Ngujen Van Trik. - Sada postoji dobra komunikacija u
ćelom Vijetnamu. Nema više prekida ili stalno zauzetih telefonskih linija za
mene.
- Sada kad smo vam dali dokaze o valjanosti ovog programa - reče
Nikola veselo - zašto ne bismo počeli s večerom? Ne znam za ostale, ali ja
umirem od gladi.
Čulo se odobravanje sa svih strana. Gosti pogledaše male kartice koje su
dobili po dolasku na kojima je pisalo za kojim stolom sede. Polako su
krenuli prema svojim mestima. Koi je stajala kraj Nikole dok se on rukovao i
34. izmenjivao šale sa važnim osobama. Kad su najzad ostali na tren sami, ona ga
diskretno uhvati za ruku i steže je.
- Sasvim lepo za nekoga ko prezire ovu vrstu stvari - šapnula je.
- Nekoje morao da priskoči Torinu u pomoć. Čovekje možda prvoklasan
službenik, ali mora da nauči još mnogo o diplomatiji.
- Isto kao i Meknajt.
Nikola klimnu glavom.
- On je pravi medved, u redu. Ali on na neki način samo radi svoj posao.
Izgleda da su sada ciljevi američke administracije da gura u stranu i
onemogućuje Japance gde god pokušaju da nešto urade.
Koi se namršti.
- Otvorili smo naše tržište pirinča Amerikancima, posle mnogo meseci
gorkih rasprava i skoro pobuna naši seljaka, sami ste videli do čega je to
dovelo. Još nešto takvo i mi ćemo postati kao Rusija.
Nikola i Koi su sedeli u grupi stolova sa vrhunskim japanskim
političarima i birokratima. Pitao se kakva će biti njihova reakcija kad sutra u
jutro njihov premijer da ostavku. Torin, koji je bio sa Meknajtom, Raja Iladži
i nekoliko drugih, pogledali su mrko - i zaverenički - u pravcu Nikole.
- Jadni Torin - reče Koi kad su se pozdravili s ljudima za svojim stolom i
seli - on izgleda tako bedno kao pokislo mače.
Nikola koji je pretpostavljao da je raspored za stolovima načinio Nangi,
isceri se i reče:
- Dobro je za njega da uđe u lavlju pećinu. Mora da nauči da se nosi sa
teškim ljudima i što pre to učini biće bolje. U svakom slučaju Meknajt nije
opasan. Čak i ako ga Torin dalje napada i ljuti neće biti nikakve štete.
Kelneri su već obilazili stolove sa predjelom: račićima sa kineskim,
začinjenim sosom. Bili su toliko mali da se niko nije trudio da skida prozirne
ljušture. Svi su ih krčkali zajedno sa glavama. Onda su došli poslužavnici sa
svežim, hladnim soba rezancima. Testo je bilo izvanredno ukusno i Nikolini
gosti su ga prosto gutali. Šake je služen zajedno sa vinom i pivom.
Posle ovoga svetlost se ugasi u prostoriji i Torin zauze mesto ispod
reflektora na osvetljenom podijumu za igru. Iznad njega je spušten veliki
ekran. On je bio strašno zgodan, visok, vitak, guste zalizane kose, ponosnog
držanja. Delovao je sigurno i smireno.
- Dame i gospodo, mada ne volim što moram da vas prekinem u uživanju
35. u izvrsnoj hrani koja nam je pripremljena za večeras, zadovoljstvo mi je da
otvorim TransRim SajberNet čija je baza u Japanu, a vlasnici su joj Sato
internešenel i Denva partneri.
Denva partneri? mislio je Nikola. KO su oni dodavola? Sato nema
partnere u TransRimu!
Tamo, na plesnom podijumu Torin je držao u rukama Kami pa dodirnuvši
ekran izabra broj.
- Dame i gospodo, ovo je istorijska prilika i ja sam počastvovan što ste
svi tu da biste bili svedoci prve oficijalne digitalne video komunikacije preko
TransRim SajberNeta. Molim vas obratite pažnju na ekran.
- Moši-moši - ekran se osvetlio. Na njemu se pojavilo lice japanskog
premijera. Jasnoća slike bila je neverovatna.
Nikola baci pogled prema stolu za kojim je sedeo Torin. Želeo je da vidi
Meknajtovo lice, ali nije mogao da ga nađe. Mesto mu je bilo prazno. Niko
izgleda, sem Nikole, nije primetio da ga nema.
- Premijeru - reče Torin - ja sam Kanda Torin, podpredsednik Operacije
SajberNet Sato internešenela. Govorim vam iz noćnog kluba Indigo u
Šinđuku.
- Pozdravljam vas Torin-sane - reče premijer. Bio je sed i umoran. Nikola
nije bio ni najmanje iznenađen. - Ja sam premijer Takanobu, obraćam vam se
sa Tokijske berze u Nihonbašiju. Svega mi, Torine, izgledate sjajno u
smokingu. Da li biste vi ili neko od vaših uvaženih gostiju hteli da sklopite
neki posao na Njujorškoj berzi?
Njegov govor je pozdravljen salvom smeha, a odmah zatim začuo se
gromoglasni aplauz. Demonstracija je nastavljena na zadovoljstvo publike.
Nikola kliznu sa svog sedišta, pa držeći se senki, izađe iz noćnog kluba.
Prešao je preko hola u mezaninu i ušao u lift za rukovodioce da bi otišao
gore da proveri kako radi banka podataka SajberNeta kad ugleda Meknajta
kako brzo izlazi iz muškog toaleta na najudaljenijem kraju hola. Meknajt koji
nije video Nikolu u liftu ude u Indigo.
Nikola pritisnu dugme za četrdeseti sprat i bronzana vrata počeše da se
zatvaraju. U poslednjem trenutku on stavi nogu između vrata i dovratka i
pritisnu dugme za otvaranje. Pogleda u hol. Još jedan čovek izađe iz toaleta.
On odmah priđe liftovima i pritisnu dugme za gore.
Nikola brzo izađe iz svog lifta. Čovek oslonjen o zid srušio bi se da ga
36. nije Nikola prihvatio. Bio je težak, kao obamro.
Nikoli se još ranije učinilo da ga je prepoznao, a sada je bio siguran ko je
to. Bio je to Kapa Vatanabe, jedan od tehničara koji su radili na banci
podataka SajberNeta. On je trebalo da bude na čettdesetom spratu. Šta je
radio u muškom toaletu mezanina? I šta mu se to dogodilo?
- Vatanabe-san - reče Nikola ali nije se čuo nikakav odgovor.
Tehničareve oči bile su samo prorezi, ali ženice su bile raširene i van
fokusa.
Nikola je slušao udaranje Vatanabeovog srca i pulsa. Bili su neverovatno
usporeni, kao da je čovek klizio u komu. I ukoliko se Nikola nije varao
Vatanabeove usne počele su da plave. Nikola je hteo da pozove hitnu pomoć
kad primeti prste na tehničarevoj desnoj ruci. Bili su zgrčeni i izvijeni unutra
kao kandže.
Uznemiren, Nikola otvori zgrčene prste da bi pogledao dlan. Video je te
iste simptome ranije kod nekoga koje ležao na Vung Taua, plaži jugoistočno
od Sajgona. Buljeći u Vatanabeov dlan, otkrio je ono za čim je tragao: malenu
ranicu, koja je bila tamno plava po ivicama.
Nikola se setio čudno zgrčene šake ronioca koga je voda izbacila na
plažu Vung Tau. Čovek, već mrtav nije izazivao nikakvu pažnju.
Pitao je lokalne ribare šta se dogodilo i rečeno mu je da je nesrećnika
ubo Ban Tom. Ma kako bezazleno zvučalo ime tog “račića-palačinke”, on je
ustvari bio opasno otrovna raža, koje je bilo u Andamanu i Južnom Kineskom
Moru. Bio je izbrazdan kao “račić tigar” - ili kao okeansko dno na kome je
ležao spljeskan kao palačinka i kamufliran, čekajući da parališe i ubije žrtvu.
Možda je ronilac posegnuo za lepom školjkom koja je ležala na
okeanskom dnu. Ma šta da je bilo imao je lošu sreću da dotakne Ban Tom
koji ga je ubo u dlan. “Vidite” - pokazali su mu ribari na roniočev dlan -
“plava taćka pokazuje otrov”.
Kapa Vatanabe je bio otrovan otrovom Ban Toma pomoću male igle
zabijene u dlan. Zašto? Nikola noktom otvori kožu sa strane povrede, nagnu
se i poče da izvlači koliko god je mogao otrova. Pljuvao je ono što bi
izvukao na pod. On onda odveza kravatu pa je iskoristi kao podvez oko
Vatanabeovog članka. Da li je učinio dovoljno da spase život čoveku?
Postojao je samo jedan način da to proveri.
Nagnuvši se nad Vatanabea, Nikola zatvori oči. Otvori svoje oko
37. tanđiana. Svet se pojavi u eklipsi i on potonu u Tau-tau. Neka vrsta tame
spustila se kao veo. Nikola se otvori Akšari, Stazi svetlosti, čija je filozofija
bila sagrađena oko mogućnosti prenosa energije, tačnije misli, u fizički čin.
Disciplina je učila da u centru svih stvari postoji kokoro, membrana u
koju se udara ponovljenim ritmom. Kao pojanje ili mantre, ti ritmovi bi
uznemiravali membranu kokoroa, stvarajući kod posvećenog promenjeno
stanje u kome je mogla da se koristi psihička energija. Tau-tau se nije toliko
razlikovao od moči tibetanskih mistika, kineskih asketa ili šamana raznih
plemenskih kultura. Svi su vukli energiju iz istog starinskog izvora, od koje
je čovek, kako je postajao civilizovaniji, bio sve više odvojen.
Ali za Nikolu Akšara je bila nesavršena jer su unutar ezoterične psihičke
discipline bili pohranjeni tamna jezgra Kšire, tamne strane Akšare, discipline
koja je ubila mnoge svoje posvećene - ili ih oterala u ludilo. Nikola je došao
do tog strašnog otkrića kad se borio sa Do Dukom Fudirom. Otada, njegova
unutrašnja borba - i potraga - sveli su se na to da prebrodi Kširu pomešavši
je sa Akšarom u stapanju poznatom kao Šuken, pre nego što ga preuzme
tamna staza. Šuken - takozvani Dominion - postavljen da negira Kširu putem
integracije u celinu koja je bar delimično bila mitska. Naučnici tanđiana nisu
se slagalai da li je Tau-tau ikada bio celina tame i svetlosti i da li je uopšte
to trebalo da bude. Skeptici su sumnjali da je Šuken ikada postojao.
Nikola je morao da u to veruje jer je postojala velika opasnost, koja je
rasla kao zli cvet u njemu. Svaki put kad bi koristio Akšaru više fragmenata
Kšire oslobađalo se u njegovoj psihi. Uskoro, znao je, ako ne nađe put do
Šukena, biće prekasno. Kšira će ga uništiti kao što je uništila njegovog
tandian mentora Kanzacua.
Zvuci su odjekivali i ponovo odjekivali, visili u proticanju vremena. Bilo
je to kao da je pod vodom, mogao je da čuje kao kitovi na udaljenosti od
mnogo milja. Zvuci su bili tako jasni da ih je osećao na koži kao fizičko
prisustvo. Svet je istovremeno bio i blizu i daleko, činija iz koje je Nikola
mogao da izdvoji jedan element - glas, let insekta, put vozila - i tačno ga
odredi.
U tom stanju on posegnu u činiju sveta i izvuče Vatanebovu psihu. On je
sada bio sjedinjen s tehničarem - mada on to nije mogao da zna - postao je
deo njega. Nikola je znao da on umire. Doza otrova koja mu je bila ubačena
kroz dlan bila je mnogo jačeg koncentrata nego što se nađe u prirodi.
38. Dovoljno je već prošlo granicu poveza i ušlo je u Vatanabeov krvotok.
Element po element, kako ga je učio Kanzacu, on je prošao kroz
tehničarevu krv, posmatrajući otrov kako se širi, sve dok nije izolovao
supstance koje su mu bile potrebne. Usmeravajući svoju psihu u razne organe
u Vatanabeovom telu i mozgu, on je stimulisao produkciju antitela, hormona,
kompleksnih neuropeptida koji bi prirodno onemogućili otrov. Tek kad je bio
siguran da je tehničar u stabilnom stanju on se povukao u hladnu,
monohromatsku svetlost normalne stvarnosti.
Nikola, izašavši sasvim iz tau-taua, pozva obezbeđenje i kad ljudi
dojuriše, reče im da prenesu Vataneba u ambulantu preduzeća.
- Odmah stavite led na ranu kad stignete gore - reče jednom od
službenika obezbedenja - kad stigne hitna pomoć recite im da je ovaj čovek
otrovan nekom vrstom nervnog otrova. Želim da budete sa njim sve vreme,
čak i u bolnici. Ne ostavljajte ga. Shvatate?
- Da, gospodine - reče službenik dok su se vrata lifta zatvarala.
Nikola je jurnuo prema liftu za rukovodioce, otključao je vrata svojim
ključem i pritisnuo dugme za četrdeseti sprat. Ledeni strah ga ščepa za srce.
Vatanabe nije trebalo da napušta svoj sprat. Šta je radio u muškom toaletu na
mezaninu i to u isto vreme kad je tu bio i Amerikanac Kord Meknajt? Nikola
je mislio da zna, ali mu je bila potrebna potvrda, a to će dobiti samo na
Vatanabeovom radnom mestu.
Vrata lifta se otvoriše i on izađe na glavni sprat Sato internešenel
Odeljenja razvoja i istraživanja. On nađe šefa noćne smene, reče mu ukratko
šta se desilo.
- Pojačajte obezbeđenje ovde - rekao je. - Želim da glavni hodnik bude
čuvan i noću i danju. Ja ću se sada pozabaviti kompjuterom Vatanabe-sana,
možda ću ga isključiti iz mreže, tako da bih video da li je unutrašnji alarm
preskočen.
- Da, gospodine - reče čovek - odmah.
- Nađite mi i čoveka zaduženog za prenos podataka SajberNeta.
- To je bio Vatanabe-san.
- Nađite mi onda njegovog šefa. Recite mu da dođe u kancelariju
Vatanabe-sana, tamo ću ga čekati.
- Odmah ću naći Macumuru-sana.
Nikola je lako pronašao Vatanabeovu kancelariju po instrukcijama koje
39. mu je dao noćni upravnik. Kompjuter je bio uključen.
Pokazivao je da se još unose podaci u SajberNet. A kad je Nikola uneo
meni za banku podataka i otkucao pristupni kod, otkrio je da su podaci
SajberNeta već uneti. To je značilo da je uprkos svom obezbedenju neko
načinio nedopuštenu kopiju SajberNet podataka.
Vrativši se na Vatanabeov program video je da je isključen iz mreže RiD.
Vatanabe je nekako uneo podatke SajberNeta preko svog programa. To je
značilo da je mogao da načini kopiju na disketi. Teorijski to je bilo
nemoguće. Nikolini lični tehničari su tvrdili da verzija koju oni šalju ima
zaštitu koja ne dopušta neautorizovano kopiranje. Ipak, nije mogao da
prenebregne ono što je video svojim očima. Vatanabe je našao načina da
izbegne zaštitu.
- Lajnir-san?
Vitak, bledoliki ćovek s naočarima s metalnim okvirom, skoro sasvim
ćelav pojavio se.
- Ja sam Džuno Macumura.
- Vi ste šef Vatanabe-sana?
- Da, gospodine.
Nikola ga brzo o svemu obavesti.
Oči mu se raširiše iza stakala.
- Ne mogu da verujem da se to dogodilo.
- Ni ja. Otkrio sam da je Vatanabe-san uključio svoj terminal. Možete li
da mi kažete da li je još neki terminal bio uključen u isto vreme?
- Da proverim - Macumura se nagnu nad terminal i koristeći miša
velikom brzinom, uđe u srž banke podataka. - Nijedan, gospodine. Samo je
ovaj bio uključen.
Nikola je disao malo lakše. To je značilo da ma šta da je Vatanbe učinio,
radio je po svome. Sada je Nikola znao šta je Vatanabe tražio u toaletu u
mezaninu: došao je da preda Kordu Meknajtu kopiju koju je načinio sa
podacima TransRim SajberNeta.
- Da uništim SajberNet podatke na RAM-u? - pitao je Macumura.
Nikola je razmišljao jedan tren.
- Imam bolju ideju - rekao je tehničaru šta treba da se uradi.
- Nema problema - reče žudno Macumura - biće mi zadovoljstvo.
Nikola ga ostavi i side. Dok je prilazio liftovima sa zadovoljstvom
40. primeti dva čoveka iz obezbedenja. Dole je kratko razgovarao s drugim
čovekom iz obezbedenja. Saznao je da su Vatanabea odveli u bolnicu pod
jakim obezbedenjem. Dao je uputstva čuvaru, a onda se vratio u Indigo.
Demonstracija je završena, uspešno kao što je i zamišljao i gosti su bili
zabavljeni glavnim jelom. Video je Meknajta koji je sedeo kraj Torina, mirno
sekcirajući svog jastoga.
Nikola skliznu u svoje sedište, promrmljavši izvinjenje. Koi je bila
usklađena sa njegovom psihom i mada je osećala njegovu napetost znala je
da ne treba da mu se obraća pred drugima.
Večera se nastavila bez daljih neprilika. Koi, šarmantna i savršena
domaćica, zabavljala je goste dok Nikola nije bio tu. On je sada preuzeo svoj
deo, a svo vreme je držao Meknajta na oku. Ministri su bili ekstatični zbog
digitalne video mreže. Posle neuspeha I IDTV osetili su olakšanje što je
lansiran novi japanski projekat i to tako uspešno.
- Šta se dogodilo s vašom kravatom, Lajnir-sane? - pitao je Kaniođi
Nakahaši.
On je bio jedan od predstavnika Socijalističke partije u Saboru,
japanskom zakonodavstvu.
- Izgubio sam salvetu, Nakahaši-san, pa sam morao njom da obrišem
masnoću s usana pre nego što me Amerikanac Meknajt optuži da sam
proždrljivac.
Svi za stolom su zaurlali od smeha, a naročito se od srca smejao
Nakahaši kome se dopala dobra šala na račun Amerikanca.
Sudovi su pokupljeni, dezert je poslužen zajedno sa kafom i likerima, a
razgovor je skrenuo u ona beznačajna ćaskanja koja se javljaju na svim
prijemima u svim nacijama.
Prošlo je jedanaest sati kad su gosti počeli da odlaze. Nikola je
neupadljivo stavio ključeve kola u Koinu ruku i šapnuo joj da će doći kući
kasnije. Držeći se iza gomile pratio je Meknajta i sve ostale do mezanina i
dole širokim, metalnim stepeništem u hol.
Kiša se pretvorila u maglu. Ipak, čitavo polje kišobrana se rascvetalo dok
su gosti čekali da im dovezu kola i limuzine. Meknajt je takođe čekao da mu
dovezu njegov beli BMW. Nikola se osvrte da vidi gde je čuvar s kojim je
ranije razgovarao. Našao ga je nekih sto jardi dalje od pretrpanog ulaza u
zgradu, stajao je kraj velikog, crnog ”kavasaki” motorcikla s futuristički
41. oblikovanim vetrobranom.
- Motorcikl vam je spreman, gospodine - reče čuvar Nikoli - izvukao sam
ga iz ostave, napunio rezervoar i upalio sam motor kao što ste tražili.
- Imate li paket?
- Pravo od Macamure-sana - čuvar mu pruži mali paket u stiroporu -
rekao je da ćete biti više nego zadovoljni s rezultatima.
Nikola mu zahvali, uze šlem koji je bio obešen o ručicu motorcikla.
Bacivši se u sedište krenuo je za Meknajtovim belim BMW-om. Amerikanac
je bio sam u kolima.
Nikola se držao dalje od njega dok ga je pratio zakićenim ulicama Tokija.
Uklopio se u reku motorcikla na kojima su klizili mladi, oni koji voze iz
uživanja i članovi bandi. Kretali su se kišom okupanim ulicama dok su
motori divlje grme li. Tu i tamo pojavio bi se bledi Mesec iza paperjastih
oblaka. Magla se nije dizala.
Izgledalo je kao da je Meknajt krenuo prema gužvi Ginze. Ako prede
Ginza Jon-čom raskrsnicu, koja je bila tako široka kao da se tu ukrštaju
putevi sveta, Nikola je znao da postoji šansa da ga izgubi. Ali umesto toga
Meknajt skrete pre nego što je ušao u široku aveniju, krenuvši prema drugom
kraju Šinđukua.
U zagađenom Kabukičou on krenu preko železničkih koloseka, a onda
iznenada skrete. Gume mu škripnuše kao na vlažnom asfaltu, onda BMW
načini oštar zaokret i ljuljajući se na federima nestade u uskoj uličici.
Nikola ude u kraj poznat kao shomben-yokocho - piš sokak. Tu je bilo
bezbroj barova, ljigavih noćnih klubova s grubim seks predstavama i ne
previše čistih yakitori prodavnica koje su stajale raščepljenih čeljusti kao
skitnice koje su gluvarile ispred njih. Pola bloka dalje Nikola ugleda beli
BMW koga je odvozio sluga. Nije znao da su i takve usluge moguće u
shomben-yokocho-u.
Parkirao je ”kavasaki”, krenuo niz blok. Gde je ušao Meknajt? Bilo je
toliko toga nagomilano jedno uz drugo. Nemoguće je bilo to odrediti s ulice,
a on nije imao vremena da u svaku jazbinu zavuče glavu.
Ali postojao je drugi način.
On uđe u Akšaru, stvarnost je nestajala kao san koji se promenio, najpre
pun boja, a onda osvetljen unutrašnjom svetlošću. On je pratio Meknajta dok
je obilazio prljave barove pune dima, tamnih obrtaja razgovora i loših
42. “kraljica”.
Bio je uz Meknajta kad je ovaj obilazio stolove sa muškarcima odevenim
u žensku odeću, uz koje su sedeli biznismeni i turisti željni avanture. Meknajt
se smestio za mali sto u uglu za kojim je već sedeo Ngujen Van Trik.
Naručio je viski.
Nikola ude u klub koji se zvao Deharo.
Doneše piće. Meknajt ga iskapi i naruči drugo.
- Zar nisi popio dosta na prijemu? - pitao je Ngujen.
Meknajt ga pogleda.
- Ne znam kako je s tobom, druže, ali ubijanje nije moja svakodnevna
aktivnost.
Ngujen napući usne.
- Vi Amerikanci ste tako izbirljivi. Rekao sam ti. Trebalo je da ja to
uradim.
- A ja sam tebi rekao - reče Meknajt ispijajući drugo piće - Vatanabe je
radio sa mnom. On ne bi nikada prišao ni blizu tebi.
- I eto kuda ga je odvelo njegovo poverenje u Amerikance - Ngujen je
morao da se nasmeje. Ti Amerikanci. Tako su sigurni u sve ono što urade i
kažu. Od toga se brzo stari. - Trebalo je da bude obazriviji.
To je bio očigledno kraj zabavnog programa.
- Da li si uspeo? - pitao je Ngujen.
Meknajtovo treće piće doneo je kelner s velikim veštačkim grudima i
perikom nalik na Doli Parton. Obojica su čekali dok opet nisu bili sami za
barom.
- Da, da. Svakako - reče Meknajt. Osećao je nalet adrenalina koji se
javlja posle bliskog susreta sa smrću. Isto tako on je uživao da prevrće
stolove na Vijetnamce. Za trenutak je držao u rukama sve karte i resio je da
iz tog trenutka izvuče sve što može. Dok je obilazio žrtvu Nikola je osećao
da će on sada biti indiskretan i zato se koncenrtisao još više.
- Ja samo sledim naređenja. Moji pretpostavljeni žele...
- Ja znam šta tvoji pretpostavljeni žele - reče Meknajt - i ja to imam.
- Važno je vreme.
- Stvarno? - Meknajt ispruži duge noge. - Zašto?
- To nije tvoja briga.
- Nije? - Meknajt upali cigaretu pa je posmatrao kako se dim polako diže
43. prema plafonu. - Ali ja sam u položaju da pomognem tvojim
pretpostavljenima.
- Ti si iznajmljen da obaviš posao. Ako si uspeo, bićeš plaćen -
darežljivo, kao što znaš. Inače ...
- Slušaj, bedniče - odjednom siknu Meknajt - ja sam Amerikanac,
shvataš? Ne možeš sa mnom tako da razgovaraš. To niko ne radi, čak ni tvoj
šef. Meni je dosta sedenja sa strane i hranjenja mrvicama dok momci vrte
milione. Želim deo akcije i dobiću to jer imam propusnicu.
- Podatke, molim - reče mirno Ngujen.
- Sve u svoje vreme. Želim da se nađem sa Mikom Leon...
- Molim, bez imena - reče brzo Ngujen.
Meknajt se nasmeja.
- Da, znam, ne igram malog, dobrog špijuna. Ali sam privukao tvoju
pažnju, zar ne? - On ispusti dim kroz nozdrve. - Sem toga koga ima da nas
čuje? Gomila japanskih pedera s perikama i veštačkim trepavicama. - Zgadio
se. - Pazi Van Trik. Mogu da te lupe lažnom dojkom.
- Bez obzira na to prestaćeš da koristiš imena, jasno?
- Reci mi zašto tvom gazdi treba ovo sranje tako hitno.
Kad je pomenuto ime Mika Leonfortea Nikola se ukočio kao statua.
Nestalo je oduševljenja što je uhvatio lopova i špijuna. Sada je tu bio taman
prostor u koji nije hteo da pogleda. Za vreme rata u Vijetnamu Mika je
odabrala grupa špijuna koja je radila u Pentagonu da im obezbedi stalan
priliv droge iz Šan država. Poslali su ga u Laos gde se on brzo snašao i počeo
da radi za sebe. Kasnije je za partnere uzeo Roka i Vijetnamca Do Duka.
Zajedno su izgradili Ploveći grad u skoro nepristupačnim visoravnima
Vijetnama da bi smestili svoje bogatstvo i veliko naoružanje koje su redovno
prodavali gospodarima rata širom sveta.
Nikola je mislio da je Mik mrtav - spaljen ili uništen radijacijom kad je
eksplodirala Baklja u Plovećem gradu. Sada je znao da je Mik živ i da je
stajao iza krađe podataka TransRima. Misli su mu sada bile pune naboja kao
onda kad se našao licem u lice s Mikom u Plovećem gradu.
- To nije tvoj posao - reče Ngujen.
- Ali vidiš ispalo je da sam ja od toga napravio svoj posao - Meknajt
otrese pepeo sa vrha cigarete. - Ovo je zahtev za isporuku.
- Nismo se sreli da bismo...
44. - Promenio sam termine, budalo. Sada to prihvati.
Ngujen je malo čekao dok se osvrtao po baru. Kad je progovorio glas mu
je bio tih kao šapat tako da je Meknajt morao da se nagne preko stola da bi
ga čuo.
- U redu, ali ne usuđujem se da ti kažem ovde. Znam neko mirnije mesto -
bacio je novac na sto i ustao.
Kad su izašli na ulicu Nikole nigde nije bilo. Sakriven u senci dovratka
seks kluba posmatrao je kako poslužitelj trči da doveze beli BMW.
- Imaš kola? - pitao je Meknajt.
- Došao sam taksijem - odgovori Ngujen - tako da ako neko počne da
postavlja pitanja neće me ništa vezivati za ovo mesto.
Kad su ušli u kola, Nikola pogleda dok je prolazio u lokale u kojima su
na malim pozornicama žene, osvetljene reflektorima izvijale tela.
Oglasi se motor BMV-a pa on prede preko ulice do ”kavasakija” i baci se
na sedište. Kretao se daleko iza njih dok je Ngujen vodio Amerikanca nizom
ulica. Išli su na istok, prema ekskluzivnom Šinbaši delu gde su gejše još
upražnjavale svoj ultracivilizovani zanat. Tu je bila i velika Cukiđi riblja
pijaca koja se graničila sa rekom Sumida. Mesec je bio zaklonjen gustim
oblacima, a svetlosti grada sijale su kao fosforescentni plankton u okeanu,
beo i proziran, zakovitlan u noći boje mastila.
Nikola je posmatrao kako Meknajt parkira BMV kraj vode, kako dva
čoveka idu po doku, spuštaju se u mali čamac. Nikola, da ne bi bio vidljiv na
trotoaru, sada je morao da se drži samo psihičke veze sa Meknajtom dok je
tražio čamac da krene za njima.
Nije našao nijedan u blizini i on poče da juri duž klizavih, pustih ulica
pijace, prateći napredovanje čamca. Kad su prošli pijacu Ngujen uspori.
Nikola, duboko u Akšari čuo je glasove koji su dolazili preko vode, jasni
kao da su dva čoveka pored njega.
- U redu - reče Meknajt - ovde je mirno koliko to može da bude u Tokiju.
Sada mi reci...
Ngujen, koji je pažljivo stao na sredinu čamca udari ga u karotidni nerv s
desne strane vrata. Meknajt mu pade u naručje kao pokošen.
Dok je Vijetnamac metodično pretraživao Meknajtove džepove, Nikola je
jurio kejom. Bio je još dosta daleko, ali sada se nije radilo o tome da stigne
na vreme već koliko će zakasniti.
45. Ngujen je bio stručnjak, a Meknajt nije bio naročito mudar. Vijetnamac je
našao ukradene podatke TransRima i pročitao ih je na mini računani dok je
Amerikanac bio u nesvesti. Podaci su bili ispod naramenice Meknajtovog
smokinga.
Ngujen sve ukloni, a onda uhvati Meknajta za smoking , prebaci mu glavu
i ramena preko ograde i gurnu ih pod vodu.
Nikola oseti ledeni talas kroz svoje misli i pojača napore. Jurio je kejom
pored odsjaja sijalica u vodi koji su ličili na mesece bačene ko zna otkuda.
Napred, na reci Sumida Ngujen je držao Meknajta pod vodom,
pritiskajući mu leda jednom rukom, dok je zviždukao neku melodiju Žaka
Brela. Nikola je prepoznao pesmu - govorila je o dehumanizaciji sveta za
vreme rata, oličenoj u kurvi, koja ležeći na leđima, raširenih nogu poziva:
"Sledeći!”, obraćajući se vojnicima.
Melodija je služila kao linija u tami, pupčana vrpca koja ga je vezivala za
užasan događaj koji se odigravao. Sada kad se približio osećao je prisustvo
smrti - ne svoje, već Meknajtove. Bilo je jezivo i uznemirujuće biti muva na
ramenu smrti dok je ona hvatala drugu žrtvu. On je bio svestan Meknajtove
psihe i šta mu se dogada. Mogao je da oseti hladnoću i tamu kao da su se
kretali prema nevidljivom ponoru.
Čulo se odzvanjanje u vazduhu nalik na zimski vetar koji duva kroz šumu
ledenih sveca. Taj zvuk kombinovan sa arijom koju je Ngujen zviždukao
stvarala je drugačiju melodiju koja se neočekivano pretvorila u tamnu
simfoniju.
To je bio, Nikola je znao, trenutak Meknajtove smrti kad je nešto u njemu
kriknulo ili uzdahnulo, u svakom slučaju poslednji put uzdahnulo,
oslobodivši se iz tela kao svetlost iz lavirinta. Nikolino srce je udaralo tako
snažno da je on to osećao kao bol u grudima. Izgubio je dah i na trenutak je
klonuo, a oči su mu bile čvrsto zatvorene.
Čistoća zvuka je bila potpuna, nastavljala je da ga sledi, dok je čamac
klizio preko crne, uznemirene vode, prolazio pored širokih fasada koje su
nemo buljile u smrt koja se tiho prikrala preko vode.
Kad je zvuka nestalo na talasima ehoa Nikola se smirio.. Možda je tada
psihička veza iznenada presečena, ali on je sumnjao da tu ima nešto više.
Meknajt je umro i on više nije mogao da pomogne. Javljala se pomisao da
čak ni baraba kakav je bio Meknajt nije zaslužio takvu smrt.
46. Sada je tu postojao samo Vijetnamac Ngujen, koji, postoje proverio da je
Meknajt ispustio poslednji dah, veza mu komad betona za noge i baci ga
preko ograde. A onda poče da se udaljava.
Nikola je morao da se obračuna sa Ngujenom. Ali kako? Umesto da se
vrati na dok kod Cukidija, on je nastavio niz reku. To je dalje učvrstilo
Nikolinu sumnju da je Ngujen ovo odavno planirao. Došao je taksijem do
Kabukičoa, čamac ga je čekao, a u njemu komad betona. Nikola je bio
ubeden da bi Ngujen sredio Meknajta i na drugom mestu a ne ovde, da mu
ovaj to nije omogućio. U svakom slučaju kad posao bude obavljen Meknajt
je morao da se ukloni, nije smeo da preživi noć.
Nikola duboko uzdahnu; došao je do mesta gde je bio potopljen
Amerikanac. Uz pomoć psihe mogao je da vidi tamni teret kako tone dole u
mulj Sumide iz koga se nikada više neće pojaviti. Ma kuda da je Ngujen
krenuo moraće jednom da pristane uz obalu, mislio je Nikola. Nastavio je da
ga prati, držeći se svetala na reci, a sada je imao čvrsto zacrtanu misiju u
glavi.
* * *
Margerite Goldoni Dekamilo izađe iz svog sjajnog ”leksusa” na raskršću
Park avenije i Četrdeset i sedme ulice. Novo cveće je baš bilo posađeno na
prostoru koji je delio aveniju. Zelenilo je počelo da osvaja engleski travnjak i
ginko drveće. Mada je već prošlo pet sati, popodnevna svetlost je još bila
jaka, najsigurniji znak da je proleće na putu, mada je ldeni vetar još zviždao
između oblakodera. Rekla je Frenkiju, svom naoružanom šoferu da sačeka, a
onda u pratnji Rokoa, telohranitelja, ušla u oblakoder od stakla i čelika.
Dok je liftom išla na trideset i šesti sprat imala je vremena da pribere
misli. Ovaj predah, iako kratak, bio je blagoslov jer je tokom proteklih
petnaest meseci imala malo vremena da se posveti svom poslu. Otkako je
njen brat Dominik Goldoni bio nasilno ubijen, ona se našla u oluji drugog
života toliko različitog od onog kojeg je vodila da je u početku bila kao
ošamućena. Mada je Dom pokušao sve stoje mogao da joj pomogne,
predstavivši je svojim najboljim vezama u Njujorku i Vašingtonu, ona je još
bila nespremna za makijavelijansku kompleksnost zadatka da preuzme
dužnost kapoa svih porodica na Istočnoj obali. Njen muž Toni Di, veoma
47. uspešan advokat iz šou biznisa, bio joj je maska. Na prvi pogled Dom kao da
je njega odabrao da ga zameni, ali Margerite je bila ta koja je vukla konce
kao duh iz senke. Ona nije trebalo da sačuva mir samo u svojoj galaksiji
Porodica več je neprestano morala da odbija napade Domovog gorkog
neprijatelja Bed Klamsa Leonfortea, koji je sada, kad je Dom bio mrtav
žudeo da proširi svoju vlast sa Zapadne obale na istok. U poslednjih nekoliko
meseci, uprkos Margeritinim protestima i odbrani on je uspeo da se dočepa
kontrole nad Čikagom i porodicama Srednjeg zapada. Znala je da se on
nikada ne bi odlučio na takvu uzurpaciju vlasti - a kamoli da bi u tome uspeo
- da je Dom još bio živ. Ona je sada uvek osećala metalni ukus u ustima dok
je pomišljala da je izdala brata i sve porodice o kojima je on brinuo.
Lift stade, oglasi se zvonce, vrata se otvoriše. Dok su ona i Rok hodali
duž sivog i bež hodnika prema kancelarijama njene uspešne kozmetičke firme
Serenisima, ona oseti fizičku težinu tereta odgovornosti koju joj je Dom
preneo. Kako joj je nedostajalo uzbuđenje vođenja sopstvenog posla, hiljade
dnvnih odluka koje je trebalo donositi, pobede, pa i padovi jer je i to je bio
deo svakodnevnice.
Ona i njen partner Rič Kuper stvorili su Serenisimu i od malog posla koji
se uglavnom odigravao preko pošte, načinili su veličanstveni međunarodnu
organizaciju kakva je bila danas. Kompanija je sada imala butike u velikim
robnim kućama kao što su Barnis, Blumis, Bergdorf i Saks u Njujorku, a
svugde širom zemlje otvarale su se filijale. Francuzi su voleli njene
proizvode, isto kao i Italijani i Japanci. Kasnije te godine Rič je planirao da
napadnu Nemačku, a bilo je reći i da se osvoje zemlje bivšeg Istočnog bloka.
Pomislila je da je dobro što ima Riča. On je vodio posao dok se ona
borila sa Bed Klamsom i nastavljala Domovo poslovno partnerstvo sa
Mikijom Okamijem.
Kancelarije Serenisime su bile lepo nameštene, elegantne. Dominirale su
boje tosta i prljavo rože. Nameštaj u prostoriji za prijem bio je udoban -
Margerite je insistirala na tome. Na zidovima su bile ogromne fotografije
internacionalno priznatog modela, koju su ona i Riči odabrali da bude njihov
zaštitni znak. Ona je bila sa njima od početka, dala je proizvodima
prepoznatljivo obeležje i karakter. Kao firma Lankom i oni su odlučili da
ignorišu modne trendove. Jedne godine manekenke su delovale nežno, druge
godine su bile besne. To se nije ništa ticalo Serenisime sve dok je njen profit
48. rastao za 25 procenata godišnje.
Rič je čekao na nju u sali za konferencije, velikom pravougaoniku, s
velikim zavesama, policama za knjige i strarinskim nameštajem koji je ona tu
postavila. Prostorijom je dominirao veliki sto od tikovine u obliku
bumeranga, iza kojeg je bila dugačka komoda na kojoj je stajao Braunov
automat za kafu, mašina za kapućino, dva bokala ledene vode i flaša
sambuke. Iza izrezbarenih vrata od tikovine krio se mali frižider i dobro
snabdevena ostava. Nikad se ne zna. Iskustvo ih je naučilo da sastanci mogu
da se otegnu duboko u noć.
Rič ustade kad je ona prošla kroz dupla vrata. Ona još jednom pogleda
telohranitelja koji zauze mesto ispred vrata. Nadala se da će doći dan kad on
ili neko sličan njemu neće više da joj bude potreban.
- Bella, dugo te nisam video! - Rič raširi ruke i zagrli je, poljubivši je u
oba obraza na evropski način. - Počeo sam da brinem zbog tebe. Kao da si
pala s ivice Zemlje. Toliko sam se umorio razgovarajući s tvojom
sekretaricom da bih najradije bacio bombu na nju.
- Znam - reče Margerite smejući se - čula sam prošle noći kad sam se
vratila kući.Žao mi je što sam te ostavila, ali...
- Znam, znam - reče on dižući ruke u vis - sjajno si se provodila u
Francuskoj.
Ona je odabrala tu priču za njega, jer kao sve dobre laži u sebi je imala
više od zrnceta istine. Njena kćer tinejdžerka, Fransin, poremećena zbog
agresivnog odnosa Margerite i Tonija Di, postala je depresivna, počela je da
pati od bulimije. Susret sa Luom Krokerom, bivšim njujorškim policajcem i
najboljim prijateljem Nikole Lajnira promenio ju je. Kod nje je još uvek
postojao duboko usađen bes na roditelje, ali Kroker je uspeo da to potisne.
Fransin je volela Krokera s duboko odanošću zbog čega je Margerite
ponekad bila ljubomorna. Možda je volela Lua - bila je to tužna i ironična
ljubav jer Luovo osećanje dobrog i zlog nije moglo da se menja - ali njegov
harmoničan odnos sa njenom kćeri ponekad ju je toliko ljutio da bi se
uspavala plačući. Kako je žudila da ima normalan odnos sa Fransin, pun
ljubavi. Pitala se da li će to ikada biti ostvareno.
- Njoj je bolje, Rič, zaista - rekla je sedajući na stolicu koju je on izvukao
za nju.
Rič Kuper je bio žustar čovek. Tečno je govorio sve romanske jezike, a
49. sada je vredno napredovao u učenju japanskog. Mogao je lako da se
prilagodi različitim kulturama i različitim mišljenjima što su drugi ponekad
shvatili kao uvorištvo. Svako potcenjivanje za njega je bila prednost koju će
znati da iskoristi do krajnosti. Bio je star četrdesetak godina, ali njegova
neukrotiva kosa boje peska i plave, oči hitrog pogleda davale su mu dečački
izgled. Bio je onizak i čvrst i imao je neku čudnu energiju. On je bio jedini
čovek koga je poznavala koji je mogao pet dana bez prestanka da radi na
pripremanju modne revije u Milanu, da posle toga odleti u Tokijo, onda se
vrati u Pariz na nedelju dana i da opet bude u svojoj kancelariji spreman da
nastavi posao. Najviše na svetu voleo je da putuje, da upoznaje nove ljude i
privoli ih za svoje stvari.
Bio je strastveno zainteresovan za Serenisimu - oduvek je bio - i bio je
ponosan na njen uspeh. S vremena na vreme predlagao je da počnu da
prodaju akcije, ali Margerite je bila protiv toga.
- Pomisli samo koliko bismo dodatni kapital dobili! - govorio bi Rič
uzbuđeno. - Bila bi to prava lavina, bella!
Ali ona je to odbijala. Da firma postane akcionarsko preduzeće to bi
značilo da bi morala da ima savet direktora koji bi odgovarali investitorima,
stalno bi postojala pretnja da bi mogla da ih preuzme sopstvena kompanija.
Margerite je videla da se takve stvari događaju.
- Ono što je naše, naše je - govorila bi čvrsto. -I ja nameravama da to
tako i ostane.
To bi bio i kraj takvih razgovora.
- Hajde, obavesti me o svemu - rekla je sada Margerite dok je otvarala
svoj prepunjeni neseser.
U toku sledećeg sata Rič ju je obavestio o prodaji - do 3o odsto za
četvrtinu; istraživanje i razvoj - za novu noćnu kremu koja je uklanjala
nadutost od previše alkohola i premalo spavanja; izdaci za butike u
Nemačkoj u robnim kućama Kaufhof i Karštat, što se pokazalo uspešnim, a
na proleće je trebalo da u Berlinu i Minhenu otvore dve samostalne butike.
Ustvari, rekao joj je Rič, on je upravo završio razgovore s nemačkim
partnerima koji će podići butike i koji će njima rukovoditi.
Nije bilo nijedne negativne note u Ričovom izveštaju, pa ipak, dok ga je
posmatrala Margerite nije mogla da se oslobodi osećaja da nešto nedostaje.
On se nervozno igrao srebrnim penkalom marke Pelikan - poklonom od
50. Nemaca - i kao da je žurio da završi svoj izveštaj umesto da ga obrazlaže, da
uživa u svakom detalju na šta je imao prava.
Kad je završio ona je potpisala sve ugovore i stavila inicijale na svaki
papir koji je stavio pred nju, a onda ga je pogledala na svoj uobičajeni
otvoren način i rekla:
- U redu, šta je sada?
Rič jedno vreme ne reče ništa. Vrteo je Pelikan među prstima kao
mažoretkinja štap. Onda odednom gurnu stolicu unazad i priđe prozorima.
Razvukao je tešek zavese, pogledao preko grada na reku hadson i iza nje
zadimljeni Nju Džersi.
- Rič...?
- Tako mi Boga želeo sam da se ne vratiš.
- Šta?
Pustio je zavese, okrenuo se da je pogleda u lice.
- Već sam skicirao pismo. U jutro je trebalo da bude otkucano i poslato u
Tonijevu kancelariju.
Ustala je, a srce joj je kao ludo udaralo u grudima.
- Kakvo pismo?
Videla je kako je duboko uzdahnuo, kako je skrstio ruke i ona oseti kako
je nešto steže u grlu.
- Prodao sam svoj deo, bella.
Margerite je buljila u njega u nemom užasu, skamenjena, šokirana. Nije
mogla da smisli nijednu drugu reč sem:
- Sranje!
Osećala se kao da je izgubila kontrolu nad kolima na drumu i da dok ona
pobesnelo jure ona ne može da ih zaustavi već može samo da se nada da će
je pojas i vazdušni jastuk spasti. Šta će je sada spasti? pitala se.
Najzad se otkočila, smogla je glas da progovori.
- Ti barabo. Zašto?
On sleže ramenima, pogleda je glupo kao ovca, vide da je sve ljuća.
- Zbog čega? Zbog novca.
- Novca? - besna nije mogla da veruje da je to čula. - Znači li to da nisi
dovoljno zarađivao, da se nisi dovoljno razbacivao?
On opet sleže ramenima.
- Uvek je potrebno više novca, bella.
51. Bella.
- Prestani s tim! Nemaš više prava da me tako zoveš.
On je pobledeo, potresen opet se okrenuo prozoru.
- Vidiš sada zašto bi pismo bilo bolje.
Margerite prinese prste slepoočnicama gde je krv pulsirala. Prišla je
kredencu, nasula čašu ledene vode, potražila Buferin po torbici, a onda sve
popila u jednom gutljaju. Obrisavši usne okrenula mu se.
- Zašto o tome nisi najpre razgovarao sa mnom?
- Zato - reče on obilazeći oko nje - jer nisi bila ovde mesecima!
Bili su sada vrlo blizu jedno drugog, dahtali su kao dve životinje
uhvaćene u svetlost farova, preplašene, nesigurne kakav sledeći korak da
načine.
- Rič - ona pruži ruku - daj da razgovaramo o tome sada. Još nije kasno...
- Kasno je, Margerite. Potpisao sam dokumente juče posle podne. Sve je
završeno.
Ona mu se zagleda u plave oči, pokušavajući da otkrije istinu. To nije
ličilo na njega. Kao da je videla sasvim drugačiju osobu od one koju je
mislila da poznaje tokom dvanaest godina partnerstva. Koliko puta joj je bio
u kući? Bio je na prvoj svetoj pričesti Fransin, kupio joj je onog ogromnog
medveda od dva metra koga još uvek voli, prošle godine joj je poklonio
muzički stub najbolje marke. A sada ovo: izdaja. Zašto? Zbog novca?
- Kome si prodao?
- Ma hajde bella, ništa ne može da se promeni. Ja ću i dalje ovde da
radim. Potpisao sam lični ugovor.
- Ugovor! - Ona je zarežala. - Plaćeni službenik u sopstvenoj kompaniji. -
Odmahnula je glavom, provukla prste kroz tamnu, gustu kosu. - Madona,
slušaj samog sebe. Još ne shvataš. Ti petzinavanti, ma ko da su sada te
poseduju. Onog trenutka kad im se ne bude dopadalo kako radiš ili ako se ne
slože s tobom, ako im se ne dopada odelo koje nosiš ili kolonjska voda koju
koristiš, nema milosti. Sve ono za šta si radio više od deset godina, srušiće
se, nestaće, finiš - buljila je u njega. - O, Rič zašto si to uradio?
- Morao sam to da uradim - rekao je okrećući se od nje - veruj mi.
- Ja sada ne verujem ni u šta, niti bilo kome - popila je ostatak vode,
nasula još. Grlo joj je bilo suvo. - Dakle ko je to? Pirelman? I suvlasnik moje
kompanije je sada Revlon?
52. - Ne, nije niko takav - reče on grizući se za donju usnu. - Ustvari ovo je
prvi prodor te firme u kozmetiku. Ime joj je Volto enterprajzis anlimajtid. Oni
su iz Vest Palm Biča u Floridi, ali imaju filijale širom sveta. Leteo sam s
njima u Vest Palm - nastavio je, u patetičnom pokušaju da na nju prenese
svoj entizizajam. - Kriste, trebalo bi da vidiš kakve imaju zgrade. Ta njihova
ogromna palata na Atlantnskom okeanu je veličanstvena, da ti stane dah.
- Dakle ljudi su te opčinili, možda su te tucali dok te nisu ubedili,
podmitili su te. - U Margeritinim glasu se jasno osećalo gađenje. - Kakav je
hončo Voltoa?
- Ne znam. Nisam ga upoznao. Sreo sam samo visoke rukovodioce - iz
saveta direktora, mislim - da i neke druge ljude. - Rič je bio biseksualac, što
mu ni najmanje nije smetalo. - I gomilu advokata. Bilo je neverovatno.
- Da ti dah stane ... nevrovatno - reče ona gorko. - Jedva čekam da
upoznam nove partnere.
- Ništa se neće promeniti - ali on se već okrenuo od nje. - Sutra će doći
ljudi iz Voltoa da bi održali sastanak sa mnom i sa tobom. Videćeš onda da to
neće biti propast koje se plašiš.
- Madona, iz kojeg si ti kupusa došao? - htela je da pukne od smeha, a to
je bilo dobro jer tako nije zaplakala. Popila je vodu, a onda se mašila za
sambuku. - Izdao si me, izdao si sve što smo imali zajedno.
Tišina. Ledena struja vazduha od ventilatora hladila joj je poludele
slepoočnice, zujeći kao krv u njenim venama.
- Verovala sam ti a ti si me prodao - ona zavitla praznu čašu u njegovu
glavu. - Barabo!
***
Svakog četvrtka u pet sati Toni Di se podvrgavao masaži. Čak i kad je
bio van grada - što je bilo često u LA - prestajao bi da radi u taj sat da bi
mogao da se opusti. Opuštanje je bilo jedno od najvažnijih stvari u
Tonijevom životu. Sklapanje poslova nije moglo da se obavlja bez toga.
Bistar um omogućavao mu je da smišlja nove načine da zajebe ljude s
nerazumljivim paragrafima koji će kao nežne vremenske bombe učvoriti
protivnike za jednu, dve ili pet godina.
Kad je, kao sada, radio u svojoj kancelariji u Njujorku povukao se u
