zoran

1. SRNemačka3,5DM,Francuska10FF,SAD2USŠvajcarska3Sfr,Austrija25Asch,Švedska10Skr
BROJ 58
CENA 600 DINARA
NINĐA
POSLEDNJA IGRA SMRTI

3. D EREK FINEGAN
POSLEDNJA IGRA
SMRTI

4. SE R IJA
Borilačke veštine
NINĐA
Naslov romana:
PO SLED N JA IGRA SM RTI
Autor:
Derek Finegan
Glavni i odgovorni urednik:
M irjana IŠteriijveski
Urednik:
Borivoje Lošić
Recenzent:’
Slobodan Lufcić
'Lektor:
Mica Trifunović
K orektor:
Nada Maksimović
Slog i štampa:
»Litopapir«, čačak
© 1 9 8 8 . DEN P R E SS
NINĐA 58 - M ART 1988. GODINE
Izdaje NIRO »Dečje novine«, 32300 G ornji Milanovac, Tiho-
mira M atijevića 4, Telefoni: (032) 712-247 lokal 28 uredništvo
i 714-250 prodaja. Telex: 13731. Izdavački savet: Anđelka Mi-
lojkovič (predsednik), M ilica Bogojević, L jiljan a Jerem ić,
Vera Sm rekić, Anđelko Vidosavljević, Dragica M ićovič M i­
roslav Joković, Miladin M arković. Nada Maksimović, Ružica
Vukašinović, Vesna Jelesijević, Gojko Štulović, Svetlana Mi-
jatović. B roj tekućeg računa kod SD K u Gornjem MMano-
vcu: 61320-603-1263. Devizni račun kod Beobanke u Beogradu
60811-620-257310-03292.

5. D EREK FINEGAiN
POSLEDNJA IGRA SMRTI
Sedela je u neobičnom polo
žaju, nalik skrušenoj m aloj de
vojčici koju su prvi put dove­
li u crkvu. Pravih leđa, sa sk­
lopljenim rukama u krilu, po­
tpuno nepomična.
Loše skrojen kostim od je f­
tinog m aterijala, jeftine, ružne
cipele. N akrivljeni šavovi ča­
rapa, otrcana torbica na noć-
nom stočiću hotelske sobe čije
su tapete pokazivale da u San
Francisku nema mnogo mesta
giđe bi boravak mogao biti ma
n je skup.
Ništa neobično, naravno. Mno
go je siromašnih m alih devo-
jaka u ovom gradu, po je fti­
nim hotelim a i pansionima. Is­
tina, retko koja od n jih je ova
ko lepa.
Oko znalca bez mnogo mu­
ke naslutilo bi da se pod ru­
žnom i neukusnom odećom kri
je divno izvajano i gipko telo
žene rođene da oduševljava i
zanosi muški deo sveta. Čak i
kada to njegova vlasnica ne
želi, kao sada.
Lice. ..
Bdedo, bez tragova šminke.
Napeto do granice na kojoj mi
šići gube oblik dat od prirode.
Lepo, otvoreno lice, a'li...
Oči.
Devoj'ka podiže drhtave ru­
ke i pokri šakam a lice, stežu­
ći dugim, vitkim prstim a sle-
poočnice. Sa usana jo j se ote
kratak, dubok jeca j koji jo j na
trenutak potrese Čitavo telo.
Naglo se trgla i podigla gla­
vu, iako nikakav šum ili pok­
ret nisu to zahtevali od nje.
Oči se pomeriše prema vrati­
ma, ostadoše nekoliko trenuta
ka na njim a, vraćajući se la­
gano prema sredini sobe.

6. 4 BORILAČKE VEŠTINE 53
K ao da pogledom prati ne­
koga ko je upravo otvorio vra
ta i ušao.
Blede usne bezglasno se po-
meriše, oblikujući reči. Ona na
čini -kratak pokret glavom pre
ma vratima, preklinj.ući svog
nevidljivog sagovornika da o-
de, što pre ode sa ovog mesta
na kojem će se svakog trenut­
ka dogoditi nešto strašno.
Ta pantomima možda bi bi­
la i smešna da lice devojke ni
je pokazivalo sav onaj užas. I
očajanje. O čajanje bića zahva­
ćenog silama kojim a ne može
da se suprotstavi.
Trgla se čitavim telom i po­
digla ruke da se zaštiti, pok­
retom tako prirodnim da bi
svako morao zaključiti kalio
se nevidljivo biće pred njom
preteći primiče.
A on d a.. .
Opet trzaj čitavog tela, po-
luokret na stolici; oči polete-
še prema zatvorenom prozoru
sa spuštenim roletnama, a on­
da hitro opet nazad, prema
sredini prostorije. Usta se ot-
voriše na krik, ali ga ona za-
drža čvrsto ih pritiskujući o-
bema rukama.
Lice, oči i ukrućeno telo sa­
da su pokazivali onu krajnju
granicu užasa koju ljudska ose
ćanja mogu da podnesu. T re­
nutak kasnije ta granica je bila
prevaziđena i ona klonu, na­
glo se opuštajući, još uvek ši­
roko otvorenih usta.
Pogled prazan, naglo olabav
ljeni mišići lica i tela. Tipič­
na reakcija za ljudsko biće ko
je se sa potpunom rezignaci­
jom prepušta strašnoj sudbini.
K ada se, nekoliko sekundi
kasnije, brava na vratim a buč
no pomerila devojka nije re-
agovala. Svet oko nje više n i­
je imao dodirnih tačaka sa sve
tom iza njenih ukočenih ženi­
ca. . .
V rata su bila zaključana, ali
to za čoveka koji je ušao nije
predstavljalo posebnu prepre­
ku. Tihi zveket m etala po me
talu trajao je svega nekoliko
sekundi, a onda su se vrata uz
škripu otvorila, propuštajući
krupnu priliku u kišnom ma­
ntilu, sa šeširom navučenim
dulboko na čelo.
Priđošlica hiitro zatvori vra­
ta za sobom, pošto se jednim
pogledom uverio da je devojka
sama u sobi. Veliki pištolj u
desnoj ruci ipak je bio upe­
ren u nepomično telo na sto­
lici.
Grubo lice, puno preranih
bora, čvrsto stisnute usne, la­

7. BORILAČKE VEŠTINE 58 5
ki pokreti snažnog tela navi­
klog na fizičke aktivnosti. Čo-
vek je nekoliko trenutaka pro
učavao lice devojke, neodlučno
grickajući donju usnu, a onda
jo j prišao bliže i nagnuo se da
je pogleda pravo u oči.
Prasak smrskanog stakla od
jeknuo je kao eksplozija. Či­
tav drveni ram prozora, zaje­
dno sa rciletnom odlete u stra
nu kao da se na San Francis-
ko iznenada sručio jedan od
onih uragana koji za sobom os
tavljaju pustoš. Čovek na sre­
dini prostorije odskoči u stra­
nu, podižući oružje izvežban-
im, hitrim pokretom. Kažiprst
mu se već grčio na obaraču,
spreman da zaspe vrelim olo­
vom priliku koja je na tako
neobičan način stigla kroz pro
zor na četrnaestom spratu ho­
tela.
Ako je skok kroz prozor po-
dsećao na vihor, onda je skok
načinjen u unutrašnjosti sobe
bio ubrzano izdanje tog viho­
ra. Visoka vitka prilika, obu­
čena u crno cd glave do pe­
te, promenila je mesto tako hi
tro da iznenađeni čovek sa pi­
štoljem nije dospeo da je is­
prati čak ni pogledom.
Automatsko oružje izbaci kra
tak rafal, za trenutak ispunja­
vajući neveliku prostoriju pla
vkastim barutnim dimom, ali
olovo bezopasno prozuja kroz
razbijeni prozor.
Čovek s pištoljem zaurla, na
glo pom erajući glavu i ruku s
oružjem prema novom položa­
ju napadača. Prekasno. ..
Iz barutnog dima izbi oštri­
ca gotovo iste boje i blesnu,
padajući naniže tako brzo da
se dim nije čak ni razvejao pr­
ed tim m unjevitim pokretom.
Čovek s pištoljem otvori usta
na novi krik, ali on ne dospe
ni do grla.
Gotovo neshvatljivom lako­
ćom oštrica dugog mača pro­
ju ri ukoso telom čoveka odo­
zgo naniže, glatko odvajajući
gornji deo trupa sa glavom i
jednom rukom, onom koja je
još stezala dršku pištolja. Tup,
dvostruki udar kada se una-
kaženi delovi sručiše na pod.
U iznenadnoj m rtvoj tišini ja ­
sno se začu klokotanje krvi iz
presečenih velikih krvnih su­
dova.
Mača nestade u koricama u-
koso okačenim preko leđa pri­
like koja je na tako spekta­
kularan način upala u sobu.
Maskirani zastade. napeto pro­
učavajući pogledom devojku
koja je sve vreme sededa kao

8. 6 BORILAČKE VEŠTINE 58
figura bez života, ne reaguju-
ći na ono što se događa.
Njegove oči mogle su se je ­
dva nazreti u uskom prorezu
kapuljače od debele crne svi­
le koja mu je potpuno skriva­
la glavu. I telo je obavijao us
ki kostim od istog m aterijala,
pripijen uz snažne mišiće spo­
sobne za neshvatljivo hitre po
krete.
Taj kostim i mač u raskoš­
no ukrašenim koricama, h itri­
na kojom se kretao i kojom
je ubijao svedočili su da se u
ovu igru umešalo i jedno od
onih fantastičnih bića za ko­
ja se smatralo da su davno ne
stala sa lica Zem lje.
Jedan n in đ a...
Ninđa je očigledno bio za­
dovoljan onim što je otkrio u
praznom pogledu devojke. Is-
pružajući ruke skrivene ruka­
vicama, on je uspravi i podiže
na noge. Morao je pridržavati
opušteno telo, ali je to činio s
lakoćom koja je pokazivala izu
zetnu snagu i poznavanje za­
kona ravnoteže.
Ninđa je čekao, okrenut li­
cem prema vratim a sobe.
Iz hodnika dopre nekoliko
nejasnih šumova na koje nije
reagovao. Pokrenuo se tek ka
da je do njegovih ušiju dopro
šum opreznih koraka.
Kada su se vrata ponovo ot­
vorila, već je bio na pola pu­
ta do njih, noseći levom ruk­
om ukočeno telo devojke, a u
desnoj njenu tašnu.
Dvoje ljudi koji su ušli kre
tali su se takođe lakoćom i pre
ciznošću koja je odavala m aj­
store borilačkih veština, m a ka
ko čudan par inače bili. K ru­
pan, plećat momak grubog li­
ca i duge plave kose spremno
primi devojku iz ruku ninđe,
prebacujući preko njenih ra­
mena dugi kišni m antil sa ka­
puljačom. Devojka, gotovo dvo
struko niža od njega, prihva­
ti devojčinu tašnu od ninđe,
prenoseći drugom rukom sig­
nal koji su samo njih dvoje
razumevali.
Ninđa klimnu glavom i osta­
de na vratim a sobe sve dok
neobični trio ne nestade u li­
ftu i ne začu se štropotanje do
trajalog mehanizma koji je spo
ro spuštao kabinu. Njegov po­
gled samo se na trenutak za-
drža na figuri čoveka oslonje­
noj o zid hodnika, u sedećem
položaju. Bledo lice, m rtve oči,
razjapljena usta iz kojih se na
bradu sliva tanak tračak crne
krvi.

9. BORILAČKE VEŠTINE 58 7
I smesa krvi i mozga na zi­
du, pokazujući mesto gde se
od snažnog udarca smrskala
glava nesrećne žrtve.
Tiho zatvarajući vrata za so
bom, ninđa se vrati u prosto­
riju ispunjenu mirisom barut­
nog dima i mirisom krvi koji
nije uspela da razveje ni m a­
gla nadirući u talasima kroz
razbijeni prozor.
Pokrenuo se, hitrim i preciz
nim pokretom, počinjući pre­
tres ubogog nam eštaja u sobi,
pazeći pri tom jedino da ne
ugazi u sve širu lokvu krvi na
pohabanom tepihu. Radio je
metodično, elim inišući jedno
po jedno mesto na kojem bi
mogao biti skriven i neki ve­
oma sitan predmet.
Redosled koji je odabrao, sa
svim slučajno, učinio je da
skrivenu kameru otkrije tek
pri kraju svog traganja koje
do tog trenutka nije trajalo
više od tri m inuta. Nekoliko
trenutaka zurio je u m inijatur
no sočivo objektiva, a onda ga
smrskao hitrim i preciznim u-
darcem vrha kažiprsta zašti­
ćenog samo svilom rukavice.
Iako su sa ulice pod njim do
pirali tužni urlici policijskih
sirena, on nastavi pretragu is­
tom hitrinom i preciznošću, ne
pokazujući ni znaka žurbe.
U času kada je mehanizam
lifta u hodniku ponovo zaštro-
po'tao, pretres je bio završen i
on se približi prozoru, oslušku
jući šum koraka koji je usle-
dio posle otvaranja vrata lifta.
M rtvac oslonjen o zid done-
će mu još nekoliko dragocenih
trenutaka i on ih iskoristi da
pređe pogledom po prostoriji,
pitajući se da li nije nešto pro­
pustio.
'Uzbuđeni glasovi u hodniku
se stišaše i koraci počeše da
se približavaju vratim a. Kao
da se nehajno penje uz obič­
ne stepenice, ninđa skoči na
ivicu prozora, pružajući ruke
nekud naviše, a onda nestade
u magli i tami, trenutak pre
nego što se vrata sobe još je ­
dnom otvoriše.
Policajci koji su nahrupili u
sobu znali su svoj posao. V ra­
ta su odlete'la u stranu odba­
čena udarcem noge i uskočio
je samo jedan, stežući pištolj
obema rukama, dok ga je dru­
gi pokrivao iz hodnika.
Spuštajući oružje, n jih dvo­
jica se zgledaše, vrteći glava­
ma. Onaj koji je ušao prvi ski
de kapu sa glave, brišući znoj
nadlanicom.

10. 8 BORILAČKE VEŠTINE 58
— Šta kažeš na ovo, Gas?
— reče pokazujući đve polovi
ne mrtvog tela na podu.
Gas otpijunu u hodnik.
— N išta.. . sem da ne bih
voleo da se vidim sa momkom
koji je ovo učinio. . .
*
i* *1
Ekran video-uređaja naglo
poorne i Masters se naže na-
pred da gi isključi.
Emerson posegnu hladnim
prstima za kutijom cigarete na
stočiću i zastade. Progunđavši
nešto on izvadi već zapaljenu
cigaretu iz usta i gadljivo je
pogleda.
M astersove ruke bile su m ir
ne dok je punio Emersonovu
čašu. Podsmešljivo ga je gle­
dao kako je prazni jednim du­
gim, dugim gutljajem .
— Dakle? — reče sačekavši
da se izgubi odjek uzdaha uz
koji je Emerson spustio čašu.
— Ninđa. U to nema sum­
nje.
— Japanski ninđa?
— Japanski. Drugih i nema,
Masters.
— Hmm.
— šta to znači?
— Ne znam. Momak je pri­
lično visok i krupan, znaš.
Emerson .raširi usne u bled
osmeh.
— Japanci su u prošeku ni­
ži od nas, M asters. Ali samo
u prošeku. Tip koji mi je ovo
učinio bio je skoro za glavu
viši od mene, a ja nisam neki
patuljak.
Mastersov pogled samo se na
trenutak zadrža na praznom
levom rukavu Emersonovog ka
puta i vrati se na ekran.
— Da pogledaš još'jed n om ?
Emerson odmahnu glavom,
nastojeći da prikrije drhtaj či­
tavog tela.
— Ne, hvala. Tog m ača na­
gledao sam se za čitav život.
Bio si u tom hotelu?
— Nisam, ali imam ovde sni
mke načinjene posle toga. N jih
možeš da pogledaš, a?
— To može.
Masters vešto promeni kase­
tu u uređaju i uključi ga. O-
bojica su bez reči pratili sli­
ku na ekranu koja je zastaja-
la na mnogim, često i besmi­
slenim detaljim a, kao da sni­
m atelj nije znao na čemu da
se zadrži.
— Ušao je kroz taj prozor,
je li? — upita Emerson prigu­

11. BORILAČKE VEŠTINE 58 9
šenim glasom kada se slika za
ustavila.
— Tako kažu stručnjaci —
sleže Masters ramenima. — La
boratorija pokušava da nađe
neke tragove.
— Neće ih naći.
— Verovatno.
— Ko je ubio Džonsona u
hodniku. Masters?
— Otkud znam, do đavola!
Prokleti ninđa, ko bi drugi?
— Zašto u hodniku? Logič­
no bi bilo da Džonson uleti
kad čuje gužvu u sobi. K oli­
ko sam video, Svare je ispa­
lio čitav šaržer, zar ne?
— Jeste. U prazno.
— Ništa novo. Potrebno je
mnogo više od jednog pištolja
da se sredi ninđa, M asters. A-
ko se to uopšte može izvesti.
— Ti želiš da kažeš da on
nije bio sam?
— Da. Neko drugi je ubio
Džonsona. a .. .
— A?
Emerson pokuša da neprime
tno obriše znoj sa čela.
— Treba im ati u vidu da ni
nđe uvek rade sami, M asters.
Ili u ekipi sa drugim nrnđa-
ma, nikada s nekim ko to ni­
je.
— Mhmm. . .
— Znam. To loše zvuči.
— Znao sam — uzdahnu Ma
sters spuštajući se u fotelju.
— Zato sam i tražio da te pre
bace kod mene.
— Baš ti hvala — kaselo se
nasm eja Emerson. — Zašto?
Mene sm atraju stručnjakom za
ninđe, je li?
— Pa da. Dugo si radio u
Japanu, znaš taj prokleti je ­
zik, a ...
— A imao sam i posla sa ni
nđama, to hoćeš da kažeš?
— Aha. ..
Emerson mirdnu patrljkom
ruke u praznom rukavu, kri-
veći lice.
— Za njega je to bila sitni­
ca — reče. — Nisam imao n i­
kakve šanse. Iako sam i ja,
kao i Švarc, imao automatski
pištolj u ruci. Jednostavno je
izronio iz tame u onom odvra
tnom crnom kostimu i zamah­
nuo katanom.
— Katana, to je taj samu­
rajski mač, je li?
— Da. Gledao sam neke cd
prim eraka u tokijskom muze­
ju. Užasno oružje. U ruci maj
stora seče sve: mišiće, drvo,
č e lik ... A ninđe su pravi ma­
jstori, bez premca. Ja nisam
ni osetio kad mi je leva ruka
odíetela, na primer. Jednostav
no nisam imao vremena da sh

12. 10 BORILAČKE VEŠTINE 58
vaitim. Čak nii da pokušam da
se izmaknem kada mi je za­
rio vrh mača u grudi.
— Da. Video sam izveštaj
lekara — klimnu M aster gla­
vom. — Pravo u srce, a?
— Oni savršeno poznaju ana
tom iju.u Momak n ije mogao
znati da sam ja jedan od onih
reitkih kojim a je srce na des­
noj strani.
— I šta misliš o ovom ovde,
Emersone?
— Hteo bi da znaš šta jedan
ninđa traži u San Frančasku?
— Otprilike.
— Ima li posao koji sad ra­
diš veze sa Japanom, Maste r-
se?
— Ne znam. Ne bi trebalo
da ima. N ije bar tako izgleda­
lo u početku.
— Kako onda, do đavola, ja
da znam? Ko je devojka?
M asters uzdahnu, puneći po
novo obe čaše do vrha.
— Žao mi je, Emersone. To
ti ne mogu reći.
Emerson ga je zam išljeno po
smatrao, gladeći čašu prstima
jedine ruke.
— Čudno se ponašala pre
nego što je Švarc ušao — re­
če tiho. — Vrlo čudno K a o ...
— Kao?
Emerson se osmehnu.
— Sada ni ja tebi ne mogu
da kažem. Ionako je glupo.
— U ovom poslu ništa nije
glupo, Emersone. Ponekad čak
i poneka besmislena sitnica po
mogne da se mozaik s'loži do
kraja, kao što dobro znaš. R e­
ci mi.
Emerson ispi čašu do kraja,
zadržavajući poslednji gu tljaj
još malo u ustima.
— Mislim da bih sada još
jednom mogao da pogledam o-
nu prvu traku, Maisters — re
če paleći cigaretu.
— Prvu? U redu.
Uređaj škljocnu i ekran za-
treperii. Mala, nepokretna ka­
m era skrivena iza zidine lam­
pe pokazivala je samo sredinu
prostorije i to iz ne naročito
povoljnog ugla, ali su se glav­
ni detalji događaja od pretho­
dne noći mogli uočifti.
— U redu je. Dosta — reče
Emerson u trenutku kad se
čovek sa pištoljem pojavio- na
vratim a. M asters zaustavi tra­
ku.
■— Video si nešto novo?
— Ne. Misliš da je moguće
da se prvi deo film a umontira
sa delom koji počinje negde
odavde, Masters?
— Um ontira? K ako to mi­
sliš?

13. BORILAČKE VEŠTINE 58 11
— Da se prvi deo presnimi
na posebnu kasetu, a onda o-
ba zajedno-, u isto vreme, pu­
ste na ekran?
— Ne zn am ... mislim da je
ste. Ali. ..
Sada je na Mestarsu bio red
da obriše znoi sa čela.
— Ali?
— To nećemo učiniti, Em er-
sone. I još nešto ti moram re­
ći. .. ti si đavolski dobar ag­
ent!
— Bio. .. pre nego što sam
ostao bez ruke — s gorčinom
reče Emerson. — I ti si, zna­
či, to zapazio?
— Nisam, ali sam od poče­
tka znao šta je sa tom malom.
Emerson povuče dug dim iz
cigarete, zamišljeno piljeći u
zaustavljenu sliku na ekranu.
— Kažeš da si znao — reče
tiho. — Držali ste je na oku?
— Im ali u šakama, dosta du
go. A onda je kidnula, na pu­
tu između San Matea i grada.
— Kidnula?
— Da. Glup sticaj okolnos­
ti: neki pijani kam iondžija na-
leteo je na naša kola. Niš/ta
ozbiljno, ali jo j je to dalo ne­
koliko sekundi vremena koje
je iskoristila na n ajbolji način,
pre nego što su se naši ljudi
oporavili.
— Da, nju taj događaj n ije
iznenadio kao njih. Boga t i . ..
ko bi rekao da je nešto tako
uopšte moguće?
— Niko. Da li si razm išljao
o potencijalu takvog otkrića,
Emersone?
— Nisam još imao vremena,
a li... već prva aproksim acija
pokazuje fantastične m ogućnoj
ti. Prokletstvo! Šta kaže šef?
M asters je oklevao nekoliko
trenutaka pre nego što je od­
govorio.
— On ne zna, Emersone.
Iznenađen pogled, a onda os
meh razum evanja.
— I neće ni saznati? — re­
če Emerson tiho, naginjući se
napred.
— Ne. Mislim da ne. Uos­
talom, ni on je ne bi upotre-
bio drugačije od m en e... ili
te b e .. .
Emerson se zavali u fotelju,
prikrivajući pohlepu u očima.
— Znači li to da sam neka
vrsta tvog ortaka u ovom po­
slu, Masterse?
— Jasno. Dvadeset odsto?
— Dvadeset? — nasrneja se
Emerson promuklo. — Zabo­
ravljaš da te vrlo dugo pozna­
jem , M asterse. Mislim da si
hteo da kažeš pedeset.

14. 12 BORILAČKE VEŠTINE 58
— Đavola pedeset! Ja sam
otkrio malu!
— Ali si je opet izgubio. A
ja sam jedini na Zapadnoj o-
bali koji ti može pomoći da je
nađeš!
— Ja još uvek imam svojih
ljudi u gradu. Čak i među Ja ­
pancima, ne zaboravi.
— Nijedan Japanac ti ništa
neće reći ako samo nasluti da
je umešan neki ninđa. A ja mi
slim da znam kako ga možemo
naći.
M asters je nervozno cupkao
donju usnu, zureći u s»govor­
nika.
— Četrdeset. I to je moja
poslednja ponuda, proklet bio!
— Pošteno — osmehnu se
Emerson pružajući napred ru­
ku sa čašom. — Naspi još po
jednu, a onda poeni da mi pri
čaš: kako si uopšte otkrio da
ta mala može da vidi buduć­
nost?
'Šum talasa je umirivao, bla­
go je gurkao natrag, u okrep­
lju ju ći san, jedinu mogućnost
da zaboravi sve ono što s e ...
— Oh!
Uspravila se naglim pokret­
om, ne osećajući da je time zba
cila laki pokrivač i otkrila be
lu kožu svojih grudi. Široko
otvorenim očima prešla je po­
gledom po prostoriji u kojoj je
do maločas spavala.
Tračak sunca koji se probi­
jao kroz zavese na prozoru i-
mao je onu boju koju mu da­
ju zraci odbijeni od zelenkas­
te površine okeana. Drveni zi
dovi, potpuno goli, sem tapise­
rije sa nerazgovetnim znacima
na seibi. Pod od toplog drveta,
prekriven asurom živih boja.
Sve vrlo jednostavno i čisto,
kao i ležaj na kojem se zate­
kla.
V rata su se otvarala be'šum-
no klizeći u stranu i devojka
se trže, privlačeći pokrivač na
gole grudi. U slepoočnicama je
oseeala poznati pritisak koji je
govorio da će slika stvarnosti
pred njom uskoro početi da
treperi i meša se sa onim što
nije, je r tek treba da bude.
Devojka koja je ušla bila je
sitna i krhka, ali je pripijeni
kimono od svile odavao svu
raskoš njenih skladno vajanih
oblina. Duga cm a kosa uokvi-
ravala je lice krupnih očiju.
P rijateljsko lice obasjano top­
lim osmehom.

15. BORILAČKE VEŠTINE 58 13
Bešumno zatvarajući vrata
za sobom, crnokosa priđe leža-
iu i spusti se na kolena pored
njega.
— Mene se ne moraš bojati,
Rouz — reče mekim, toplim
glasom. — Ovde si među pri­
jateljim a. Opusti se. Sve će bi
ti u redu. Ako želiš, pokušaj
još da spavaš.
— Gde sam? — upita Rouz
nesigurno, ne skidajući pogled
sa tih krupnih, toplih, malo
kosih očiju koje su ulivale po-
verenje. — Ko si ti?
— Nalaziš se u jednoj kući
n,a obali okeana. Moje ime je
Sumiko. Že'liš li još nešto da
znaš?
— Kako. . . k ak o .. .?
— Kako si dospela ovamo?
M oji p rijatelji i ja izveli smo
te iz hotela, Rouz. U poslednji
čas, gonioci su već stezali mre
žu.
— D a .. . sad se sećam. Ušao
je jedan sa pištoljem, a on­
da. . . Ohhh!
Prekrivajući rukama lice, o-
na obori glavu, puštajući da
jo j se raspe duga plava kosa.
Pokrivač još jednom skliznu,
otkrivajući prave i čvrste gru­
di sa devičanski ružičastim bra
davicama.
— Sada je sve u redu, Rouz.
Oni te ovde ne mogu naći.
Sm iri s e .. .
Plavokosa nepoverljivo pogle
da prema vratima.
— Oni neće ulaziti, Rouz.
Ja sam te svukla i okupala,
znaš.
— Zašto? Zbog čega činite
to sve za mene?
— O tome ćemo razgovara­
ti kada ti budeš spremna za to.
Sada nisi. U tebi je suviše st­
raha.
Plave oči blesnuše i devojka
čvršće steže pokrivač oko gru­
di.
— Ne verujem ti — reče.
— I vi želito isto što i oni. I
nećete birati sredstva, kao ni
oni!
Druga žena je ćutala, a u
njenom pogledu nije bilo niš­
ta m anje topline nego do ta­
da. Uspravila se lakim, graci­
oznim pokretom.
— Idem da td donesem do­
ručak, Rouz — reče. — Rekla
sam ti, još uvek nisi sprem­
na da govoriš.. .
Vrata su se bešumno zatvo­
rila za njom, da bi se nekoli­
ko minuta kasnije ponovo ot­
vorila. Bez reći, Sumiko spus­
ti poslužavnik na pod pored

16. 14 BORILAČKE VEŠTINE 58
ležaja i nestade, zatvarajući
vrata za sobom.
Rouz pritisnu slepoočnice pr
stima. Onaj osećaj od maločas
se izgubio, hvala bogu. Možda
ipak. ..
Tirudeći se da bude što ti­
ša, ona ustade, obavijajući na­
go telo pokrivačem. Oprezno
je izvirila kroz prozor.
Vrit sa kratkom negovanom
travom, raskošne boje tropsk­
og cveća svud unaokolo. Iza
toga zid od zelenila kroz koji
se tek ponegde nazire površi­
na okeana obasjana ju tarnjim
suncem.
Bilo bi lako preskočiti nis­
ki prozor i izaći na tu travu.
Ona sklopi oči pokušavajući
da »vidi« šta će se dogoditi ako
to učini.
Ništa. Dodir meke trave po
bosim tabanima, ne neprijatan.
Miris cveća. šu štanje ju tarnjeg
vetra u granju.
K ao i uvek, napor donese
bol u slepoočnicama i ona ot­
vori oči. Uvek može izaći, zar
ne?
M iris vrućeg tosta zameni
miris cveća u njenim nosnica­
ma i Rouz se okrete, tražeći
pogledom svojtu odeću. U goto
vo praznoj prostoriji n ije bilo
ničeg gde bi ona mogla biti
skrivena.
N ije važno. Još uvek im a o-
vaj pokrivač, zatr ne, a posle...
posle će već videti.
Shvatila je da je poslužav-
nik pred njom prazan tek ka­
da je počistila i poslednju m r­
vicu hrane i postiđeno se za­
gledala u umašćene prsite ru­
ku. Šta sada?
K ao da samo to čeka, Sumi
ko se ponovo pojavi na vrati­
ma, noseći čitav svežanj ode-
će i rublja u rukama, ponovo
sa onim istim toplim osmehom
na licu.
— Ovo smo jutros kupili —
reče, spuštajući hrpu na ležaj.
— Izaberi ono što ti se bude
sviđelo. Da, kupatilo je odmah
preko puta. Mi te čekamo na
verandi, Rouz.
Izgubila se pre nego što je
plavokosa dospela da bilo šta
kaže, odnoseći sa sobom ispraž
njeni poslužavnik.
O d eća... da sada pokuša da
pobegne, obučena i obuvena?
'Ne. .. oni su na verandi, re­
kla je ta devojka sa očima Ja ­
panke. Veranda je sigurno ok­
renuta okeanu, je r je niko dru
kčije ne bi gradio na ovom me
stu. Ne može umaći kroz pro­
zor, a da je ne vide.

17. BORILAČKE VEŠTINE 58 15
U re,du, onda ipak u kupati­
lo.
Iz gomile odeće izvukla je
sasvim novu dugu kućnu halji
nu toplih boja koja jo j je sa­
vršeno pristajala, a onda op­
rezno prišla vratim a.
Tišina. I šum talasa na ste-
nama negde duboko ispod nje...
Kupatilo je bilo m inijatur-
no, ali je imalo sve što jedno
kupatilo treba da ima i ona se
sa uživanjem prepusti mlaze-
vima tople vode, sklapajući o-
či.
Ovo mesto. .. stvara kod nje
takav osečaj m ira i sigurnosti
kakav već dugo nije im a la ...
Da li se vara? Sme li se
prepustiti svojoj užasnoj moći
i može li još jednom podneti
sav onaj bol koji to zahteva?
¡Ne... sada n e ... K asnije, ka
da se malo odmori i povrati
snagiu. Najzad, ovde još uvek
ne preti nikakva opasnost. ..
Dovršila je tuširanje i, uvi­
jen a u kućnu haljinu, vratila
se u sobu.
š ta da obuče?
Stvari koje je dohvatila ima
le su onu pritajenu lepotu ode
vnih predmeta koji pokazuju
dobar ukus i visoku cenu. Ne­
što što sebi nikada ranije ni­
je mogla dozvoliti.
Bacajući opreznost do đavo­
la, Rouz odabra tanku svilenu
haljinu koja će istaći lepotu
njenog tela i lepo se slagati sa
plavom kosom. Nekoliko tre­
nutaka je razm išljala da li da
obuče i ljupki prozračni prslu-
čić od svile. Ne da jo j je odi­
sta potreban, ali gole grudi pod
tankom haljinom mogle bi na­
vesti p rijatelje one crne devoj
ke na grešne misli. . .
Cipele. Od divne meke ko­
že, udobne i elegantne istovre­
meno. Čak i tašna koja će se
izvrsno slagati sa njim a. I u
n joj sve ono što devojci može
zatrebati!
Nikakvo čudo onda što je sh
vatila da su se njene pripre­
me otegle i pohitala da zagla-
di kosu hitrim potezima četke.
Do đavola, ovako obučen, čo-
vek se oseća spremnim na sve,
pomisli, energično zatvarajući
tašnu i prilazeći vratim a.
V itki drveni stubovi veran­
de i njen krov blistali su od
puzaviea posutih krupnim raz­
nobojnim cvetovima, Da, oda­
vde se pružao divan pogled na
mali vrt pred kućom i okean
iza zelene živice, ali ona nije
im ala vremena za uživanje u
vidiku.

18. 16 BORILAČKE VEŠTINE 58
'Njih troje sedelo je za sto­
lom. Muškarci su odmah usta­
li, pružajući jo j priliku da ih
dobro pogleda.
'Krupan, vrlo krupan mladić
duge plave kose, sa m ajicom
koja puca na m išićavim ram e­
nima. Grubo, ali simpatično li
ce, šarmantan osmeh. Muška­
rac koji bi jo j se odmah do­
pao.
Da je sam. Ali, taj drugi. ..
Ona na trenutak zbunjeno
obori oči pred pogledom ozbilj
nih tamnoplavih očiju koje su
je gledale sa preplanulog lica.
»I ovaj je visok, ali vitkiji, ma
da verovatno ne m anje snažan
od plavokosog«, pomisli. »Ali,
te oči. ..«
— Dobro jutro, gospođice An
derson — reče dubokim, mu­
ževnim glasom čovek sa tam-
noplavim očima. — M oje ime
je Lesli Eldridž. Ovog grma-
lja ovde zovu Tabasko Piit i
to je jedino ime na koje se oda
ziva. Mislim da ste Sumiiko
već upoznali.
Prihvatila je nespretno n je­
govu čvrstu, užasno čvrstu ša
ku i lako je stegla drhtavim
prstima. Pridržao jo j je stoli­
cu da sedne i stavio pred nju
visoku čašu sa nekim osveža-
vaj.ućim pićem divne boje i
mirisa.
Rouz nervozno zabaci kosu
sa čela.
— Ne znam šta da kažem
— izgovori konačno. — Sve
ovo liči mi na san, p osle...
— Posle onoga što ste do-
živeli u poslednjih šest mese-
ci — tiho reče Sumiko. — Na
dam se da je tome kraj, Rouz.
— V i.. . vi znate o meni?
— Dosta toga, ali ne i sve
— ovoga puta to^ je bio Eldr­
idž, čovek tamnog glasa Ni uz­
budljivih očiju.
Im ala je utisak da ga je ne-
gde već srela. K ao i drugih
dvoje, ali su u njenoj memo­
riji oni bili samo senke u po-
ređenju sa tom snažnom lično­
šću.
ili to možda nije bilo seća-
nje, već prekognicija. . Nova
moć, kojom još nije potpuno
vladala, često je stvarala zbr­
ku; nikada nije sigurna da li
je nekoga već videla ranlije
ili će ga tek sresti. ..
— Oprostite — reče kad sh­
vati da svi troje ćute i čekaju
da ona nešto kaže. — Bojim
se da se ni sama još uvek ne
snalazim s a .. . s a ...

19. BORILAČKE VEŠTINE 58 17
— Da li bi vam pomoglo a-
ko biste nam ispričali sve iz
početka, mis Anderson?
Glas kojem se jednostavno
ništa ne može odbiti. Ona se
zbunjeno osmehnu.
— Ja . .. ne nzam. . . To što
mi se dogodilo n ije mi done-
l'o ništa dobro. Samo bol. . .
m altretiranje sa lek arim a... i
ljudim a kojim a je jedini cilj
da me iskoriste.
— Mi to ne želimo, Rouz
— tihi, topli glas devojke. —
štaviše, verujem o da vas mo­
žemo zaštititi od takvih po­
kušaja.
Nepoverenje u njenom pog­
ledu bilo je tako vidljivo da
ga je opazio čak i Tabasko
Pit, čovek sa najm anje suptil­
nosti u sebi u čitavom tom ne­
običnom triju .
— Ona nam ne veruje, Les
— reče plavokosi džin sa os-
mehom. — I ja jo j se ne ču­
dim. .. posle svega što je pre-
živ ela...
— U redu — reče iznenada
Eldridž. — Želite da vas ne­
ko vreme ostavimo nasamo, go
spođice Anderson?
Uspravio se naglim, hitrim
pokretom koji je bio gotovo
neuhvatljiv za oko i upola ok­
renuo, dajući znak p rijatelji­
ma da ga slede.
Ta hitrina u pokretim a...
Oči Rouz Anderson lagano
su se širile i ona prinese ruke
usnama da priguši krik koji
jo j je rastao u grlu.
—'Ne. . . — promuca. — Ne
. .. NEEEE!
Vi
Emerson spusti prozor na ko
lima i udahnu nešto svežiji va
zduh ulice. Njegov specijalno
preuređeni stari »dodž« nije
bio posebno upadljiv u nizu
starih automobila duž ivice tro
toara, ali je znao da sa neko­
liko strana motre na njega.
Ljudi koji zarađuju za m anje
ili više udoban život prodajom
robe i usluga što ih zakon za­
branjuje umeju da štite svoje
investicije. . .
Ulica u kojoj se našao mo­
gla je biti kompletno preneta
iz Tokija ili bilo kojeg drugog
japanskog grada. Natpisi, lica,
svetleće reklame, m iris jela,
zvuci muzike iz noćnih lokala,
sve to je bilo autentično japa­
nsko.

20. 18 BORILAČKE VEŠTINE 58
»Ili ipak ne«, pomisli Em er­
son m asirajući bolni želudac.
Rođeni Japanac bi to osetio da
leko pre mene. Ovoj ulici ne­
što ipak n ed ostaje... možda o-
na atmosfera starine koja ne-
primeitno lebdi nad onim pra­
vim Japanom sa druge strane
okeana. Ovo ovde je San Fra-
ncisko, K alifom ija. Na japan­
ski način, ali ipak San Fran-
cisk o ...
Suviše je popio danas, sa
Mas/tersom.
Da, M asters je hrabar i dr­
zak. Mnogo h rabriji i drskiji
od njega, to mora priznati. Nje
mu samom nikada ne bi pa­
la na pam et tako veličanstve­
na ideja. Zadovoljao bi se m r­
vicam a dok bi neko drugi po­
kupio one gomile para koje sa
rno čekaju da ih neko pokupi.
»Ta m ala je pravo čudo«, re
kaio je M asters. »Kao što je
pravo čudo što niko od onih
zevzeka u be'lim m antilim a ni
je shvatio sa čim ima posla. Le
čili su je od n esan ice... od
m igrene, od ne znam ni ja če­
ga! Gospode bože!«
Da, M asters je odmah shva­
tio sve mogućnosti devojke na
koju ga je naveo samo čist slu
čaj. Od početka je znao šta
treba činiti i ništa n ije pomi-
njao Valansu, šefu odeljenja...
»Konjske trke?«, prezrivo je
frknuo kada je Emerson porne-
nuo takvu mogućnost. »Čove-
če, to je sitn iš.. .! Šta misliš
o akcijam a na berzi? O uibis-
tvim a u visokom društvu? O
vladama koje padaju? O rezu­
ltatim a izbora? Čovek koji ta­
kvim podacima raspolaže samo
nekoliko sati ranije može ste­
ći milione dolara! Milione, Em.
erson!«
Pomisao na hipu zelenih no
včaniea na trenutak umiri bol
u Emersonovom želucu i on se
opusti u sedištu, paleći cigare­
tu. Vreme đavolski sporo pro­
lazi. Ako se ona m ala drolja
uiskoro ne pojavi, on ć e ...
Ah, tu je!
Niska devojka, vitkog tela i
nesrazmerno velikih grudi ko­
je je uska bluza još više isti­
cala, prođe pored njegovog au
tomobila, njiišući kukovima i
ležerno mašući torbicom opuš­
tenom u ruci. Produžila je pre
ma uglu i skrenula u popreč­
nu ulicu desno.
Strp ljiv o sačekavši nekoliko
trenutaka, Emerson izbaci opu
šak kroz otvoreni prozor i upa
li motor. Goveku sa jednom
rukom n ije lako da upravlja

21. BORILAČKE VEŠTINE 58 19
kolima, ali je on imao već sa­
svim dovoljno prakse.
Iza ugla je samo na trenu­
tak sm anjio brzinu i devojka
velikih grudi uskoči hitro kao
mačka, zalupivši vrata za so­
bom. Emerson dodade gas.
¡Nekoliko blokova dalje on
skrete u dobro poznati mračni
prolaz i ugasi motor.
— D aj mi cigaretu — reče
devojka tihim glasom. B ila je
tako niskog rasta da je sedela
podvijenih nogu, Okrenuta nje
mu licem, izbacujući izazovno
grudi.
— Posle. Neću da me neko
vidi s tobom.
— Zašto? Nisam ti više le-
pa, Emersone?
— Mia, u pitanju je posao
— reče on strpljivo. — Kada
ćeš shvatiti da nikada ne me-
šam posao i zadovoljstvo bo­
ga mu!
— Aha! — njen glas posta­
de za nijansu hladniji. — Ako
je u pitanju posao, onda lova
unapred!
— Na starom mestu — os-
mehnu se on. Mala Japanka
bila je tako jednostavna i pre
dvidiva da je bilo gotvo do­
sadno raditi s njom. Im ala je,
međutim, nos za neobične do­
gađaje u japanskoj četvrtli San
Franciska i često navela Em er
sona na bogatu lovinu.
Bila je takođe i veoma do­
bra u krevetu, ali u ovom tre
nutku Emersonu je to bila po
slednja pomisao na svetu.
Pruživši ruku, Mia iz pre­
grade pred sobom izvuče kove-
rat i dodirom prebroja novča­
nice pre nego što ih je gurnu­
la u svoju torbicu.
— Dakle?
— Niko ne zna ništa, Em er­
sone. Kažu da ninđe ne vole
da napuštaju Japan. Neki čak
kažu da ninđe više i ne pos­
toje i da te je to neko samo
uplašio.
— I to je sve?
— N ije ...
— Hmm. . . Šta znači to ok-
levanje?
— Ne znam. Hatori me je
zaustavio na ulici i rekao ne­
što prilično neobično.
— Hatori? Ko je, do đavola,
Hatori?
— Hatori drži on.u prodavni
cu antikviteta u drugoj ulici
odavde. Onu u kojoj uve’k ima
i starog oružja. . .
— Je li? I šta ti je rekao
Hatori — san?
— Čudno je prvo to što se
uopšte udostojio da govori sa
mnom. On je jedan od retkih

22. 20 BORILAČKE VEŠTINE 58
u toj ulici koji se ne bavi ni­
kakvim prljavim poslovima i
uverena sam da duboko prezi­
re sve koji to čine. Do sada
se sve završavalo tim e što bi
mi klimnuo glavom ako bismo
se slučajno sre'li; ne bi sigurno
ni to činio da se toliko dugo
nije poznavao sa m ojim mato-
rim .. .
— U redu, u ¡redu. I?
— Umalo nisam pala m rtva
kad me je oslovio! — zakiko-
ta se Mia. — Prvo sam pomi­
slila da se uželeo malo mlad­
og ženskog mesa, ali je on go­
vorio samo o svojim antikvi­
tetim a.
— Pa šta? Možda ima neki
divan u prodavnioi?
— Ne, nije to, Emersone. De
vojka to odmah oseti po pogle
du muškarca. Govorio je o sta
rom Japanu i onda, kao uzg­
red, dodao kako ima zbirku o-
ružja kakve se ne bi posltideo
ni jedan ninđa.
— I?
— Šta bi ti još za ovu lo­
vu? Da povalim maitorog ja r­
ca na'sred ulice?
— Šta to, do đavola, znači?
— Mnogo, kad je Hatori u
pitanju. Ti ipak ne znaš do­
voljno o nama, Emersone, ia­
ko si godinama živeo u Jap a­
nu. To što je Hatori učinio,
protiv svih svojih principa i
navika, graniči se sa očajnič­
kim pozivom nekome da dođe
i govori s njim o ninđama.
— Hmmm. . . Prokletstvo, u
pravu si! Idemo tamo!
— Ja?
— Moraš mi pokazati gde je
to prokleto mesto, Mia!
Devojka je već otvarala vra
ta na svojoj strani.
— Dovoljno si veliki dečko
da se i sam snađešj Emerso­
ne. Ionako sam ti već previ­
še rekla. Znaš gde me možeš
naći ako ti ponovio zatrebam.
Tiho zatvarajući vrata za so
bom, devojka se izgubi u ta­
mi, ostavljajući Emersona da
razm išlja sa nezapaljenom ci­
garetom u zubima.
Ona je u pravu, naravno. Ha
torijev postupak bio je neza­
misliv za Japanca koji drži do
sebe, ali je odavao još nešto.
Neko je znao za koga radi
Mia Ivamoto i iskoristio to da
Emersonu zakaže sastanak u
H atorijevoj radnji. Ili nekom
mestu na kojem će ga Hatori
uputliti.. .
Zamka?
Emerson se naježi i bojažlji
vo osvrte oko sebe.

23. BORILAČKE VEŠTINE 58 21
Takav pokušaj da situpi u ve
zu sa čovekom koji traga za
njim mirisao je na tehniku ni
nđi, a Emerson je bio jedan
od vrhunskih eksperata za tu
oblast na Zapadu.
Nimalo slučajno. Dugi opora
vak posle susreta sa jednim
ninđom u Japanu dao mu je
vremena da brižljivo prouči
mnogo legendi i malo doku­
menata o toj temi. Odavno je
sebi priznao da cilj tog prou­
čavanja n'ije osveta, već strah.
Ma kako m ala bila verovat-
noća da će ponovo sresti je ­
dnog ninđu, Emerson je čvrsto
odlučio da preživi i taj novi
susret. . .
A sada, kada je verovatnoća
susreta, čak obračuna, naglo
porasla, on je nastojao da se
pripremi za to. Ovoga puta bar
neće biti sam; M asters mu je
obećao potpunu podršku.
U redu, šta učiniti?
K renuti na H atorijev poziv?
Ne.
Strategija ninđi najčešće se
sastoji u tome da se protivnik
navede na niz poteza koji će
ga gotovo neprimetno dovesti
u bezizlaznu situaciju. Odlazak
H atoriju mogao bi biti tek pr­
vi korak na tom putu koji se
završavao tamo gde je to ni-
nđa zamisllio.
A opet, H atori je jedina mo
guća veza sa ninđom do sada
otkrivena. Jedini trag koji će
ga — možda — odvesti do Ro-
uz Anderson. . .
Zapalivši konačno cigaretu,
Emerson se još jednom oprez­
no osvrte oko sebe i uključi
radio-telefon ugrađen u tablu
pred njim .
K ratki niz slova i brojeva
služi samo da ga iderttiifikuje
kod Mastersovog čoveka koji
dežura uz radiio-stanicu. Nije
previše kasno, M asters je si­
gurno još u kancelariji.
— Šta se događa, Emerso-
ne? — po glasu se oseća da
je M asters nastavio da pije či­
tavo popodne i veče.
— Mislim da imam nešto.
— Pravo. Znao sam da si
ti pravi čovek za te stvari!
— Polako. Može se dogoditi
da je to zamka koju nam naš
čovek postavlja. To liči na nje
ga, znaš.
— Ne bi to bila prva zamka
u koju bi se uhvatio onaj koji
je postavljao — pijano se za-
kikota Masters. ali je Emerson
znao da čak i pijan M asters
ume da razm išlja brzo i logič­
no. — Potrebna ti je pomoć?

24. 22 BORILAČKE VEŠT1NE 58
— Aha. I sam znaš da može
biti vrlo tvrdo.
— Koliko? Dva čove'ka?
— Dva? Ti si Lud, M aster-
se! N ajm anje pet!
— Gde u ovo doba da ti na­
đem pet ljudi, do đavola? Za
takvu operaciju jedino šef mo
že da izda nalog, znaš i sam!
Emerson se cinično isceri
mračnom zidu ispred sebe.
— Znam da ti to možeš, Em
ersone — reče. — Ja ću za
sat biti na parkingu restorana
»Ogumo«.
— Čekaj m alo ... Dolaze li
u obzir momci koji mi, reci­
mo, nešto duguju?
— Znao sam da si spretan
momak, Mastterse. Svejedno mi
je ko će doći, pod uslovom da
je vešt u igri koja će se mož­
da igrati.
— Ali sait vremena je pre­
malo, čoveče. Treba mi bar
dva da ih pokupim!
Emerson bešiuimno uzdahnu
i sleže ramenim a. Dva sa'ta. ..
— U redu — reče u m ikro­
fon. — Za dva sata onda. Ti
ćeš im opisati mene i m oja ko­
la, neka me potraže.
— Jasno. Ovaj. .
— Da?
— Mnogo sreće, Emersone!
— A h a ... pa, hvala!
Okačio je mikrofon ponovo
nesigurnom rukom i zapalio
cigaretu.
Sreća.
On je svoj deo sreće u su­
sretim a sa ninđama već isko­
ristio. Maksimalno. Za ovaj sle
deći ne sme se oslanjati na ta
ko nesigurnog saveznika. ..
*
* *
U nevelikoj prostoriji iza svo
je radnje, Taitsuo Hatori bo­
rio se da povrati duševni mir,
nenarušavan mnogo godina.
Već dugo je sedeo potpuno ne
pokretan nastojeći da rekon-
struiše i objasni — najipre sa­
mom sebi — sve ono neobično
što mu se dogodilo tog dana.
Da li je sve počelo onim tre
nutkam vrtoglavice? Ili šta je
to već b ilo ...
Sam o magla pred očima, ma
gla. koja se lagano razilazi. Sh
vatio je da seidi na stolici u
svojoj radnji i da ne zna šta
se dogodilo sa poslednjilh ne­
koliko m inuta njegovog života.
Visoki čovek tamnoplavih o-
čijiu naginjao se nad njega, pru
žaj.ući mu čašu vode. N jega se

25. BORILAČKE VEŠTINE 58 23
sećao. Ušao je nešto ranije ra­
spitujući se za neku star.u knji
gu o japanskoj odeći 17. veka.
Čovek sa neobičnim pogledom...
Ima li on možda neke veze
sa onim što se dogodilo? Ali. ..
kako bi mogao imati?
Dobro, ta mala nesvestica ni
je ništa neobično za čoveka u
njegovim godinama. I nakak-
va sramota, na kraju. Ali, ono
što je učinio posle toga, na uli
ci. Na ulici!
H atori šumno uvuče vazduh
kroz zube, nastojeći da se smi
ri. Kakav ga je to neobjašnji­
vi impuls mogao navesiti da
zaustavi onu jadnu propalu de
vojku, Miu Ivamoto, i kaže jo j
ono što je rekao?
Zaista neobjašnjivo!
S nelagodnošću se sećao svo
jih reći. Oružje ninđi. .. on ni
kada ništa slično nije ni imao
u svojoj radnji!
I otkuda ninđe? Ovde, čitav
okean daleko od Japana?
Postojao je samo jedan mo­
guć odgovor, ali se taj odgo­
vor H atoriju nije dopadao. ..
Svejedno. Čovek koji se ne
suočava sa svojim nevoljama,
kaže stara japanska poslovica,
sam je sebi najveća nevolja.
‘Hipnoza.
Čovek sa neobičnim pogled­
om ga je hipnotisao i izdao
mu naređenje da. ..
Šta da učini?
Da osluškuje. Toga se sećao.
Da osluškuje ko se raspitu­
je o ninđama, a kada dozna
ko je to, da mu onda k a ž e...
Ono o oružju ninđi.
H atori još jednom ispuni plu
ća vazduhom. Poslužio je kao
nesvesno oružje tog tajanstve­
nog visokog zapadnjaka, to je
sada sigurno.
Ko je on? I kakve se sve
posledice mogu izroditi iz o-
nih nekoliko reči upućenih đe-
voj;ci?
Da je nepoznati bio Japanac,
ni trenutka ne bi sumnjao da
je sreo ninđu, jedno od čude­
snih bića iz legendi koje su
uvek bile više nego prazna pri
ča. Ovako, nije mogao da bu­
de siguran.
Da li čovek sa Zapada uop-
šte može da postane ninđa?
Hatori je mislio da ne mo­
že. Ninđucu nije samo vešti-
na baratanja sopstvenim telom
i svim vrstam a oružja. Ninđu­
cu je i nešto više od toga, fi­
lozofski koncept čovekovog me
sta u okruženju, koncept za
koji ljudi vaspitani u praznom

26. 24 BORILAČKE VEŠT1NE 58
dubu zapadnog m aterijalizm a
jednostavno nem aju sm isla...
Š ta sada o-n može da učini?
Znao je odgovor na to još
pre nego što je i postavio pi­
tanje.
Ništa.
Kom adić trske, zahvaćen o-
lujom, ne može .učiniti ništa
da izmeni svojtu sudbinu. ..
Umiren takvim mislima, ko
načno umiren, Hatori ustade i
vrati se u prednji deo radnje,
pun starih predmeta koji su
nekome nekada bez sumnje
značili mnogo, a sada bili sa­
mo zbirka starudija u kojoj se
tek ponekad moglo otkriti ne­
što odista dragoceno.
U ovo doba noći kupaca ne­
ma. Mirno može zatvoriti ra­
dnju, pogasiti svetla i. . .
Okrenuo se onako kako to
svi starci rade, čitavim telom,
i zagledao u m račni ugao za­
klonjen od pogleda asurama
koje siu visiile na poprečnim
šipkama.
Neko je tamo stajao. Neko
visok i krupan, sa šeširom na
glavi.
I sa oružjem u rukama. O-
ružje se n ije videlo, ali je i
sam stav iznenadnog posetio-
ca odavao pretnju.
— Samo produži, m atori -
dopre iz ugla šapat na engles­
kom. — Učini ono što si hteo
da učiniš, ali bez gluposti. Za­
tvori vrata, ali ih ostavi ot­
ključana. I ključ u bravi. Po­
gasi zatim svetla, kao i uvek.
Jasno?
Hatori klimnu glavom i po­
slušno pođe prema vratim a.
Čovek u ugliu je glup ako m i­
sli da su svi aduti u njegovim
rukama. Put do vrata vodi po
red tezge ispod čijeg je stakla
čitava zbirka starih noževa.
Noževa od dobrog čelika, no­
ževa koji još uvek mogu da
ubiju.
Nagnuo se nad tezgu, pra­
veći se da iz fioke izvlači klju
čeve koji su inače već bili u
njegovom džepu. Zazveckao je
njim a kako bi nepoznatom dao
do znanja šta se događa. Hi­
trinom kakva se od čoveka nje
goviih godina ne bi očekivala,
on smesti jedan dug, težak nož
u rukav svog starinskog ki­
mona i ponovo pođe vratim a.
Napoijiu je uilica još vrila ža
gorom prolaznika, odlomcima
muzike iz barova, svetlećiim re
klamama, ali je to bio neki
drugi svet, daleko od polumra
ka i tišine radnje ispunjene
prašnjavim predmetima.

27. BORILAČKE VEŠTINE 58 25
I pratnjom. ..
— Tako je, m atori — šapu-
tao je nepoznati iz zaklona. —
Ti si mudar stari momak. Sa­
mo tako nastavi i ništa ti se
neće dogoditi.
— Šta hoćete od mene, mi-
ster? Ovde nema ničeg vred-
nog krađe, a današnji pazar. . .
— Tvoje starudije i tvoj be
dina pazar me ne zanimaj;u —
prigušeno se nasm eja nepozna
ti. — Idi tamo, iza tezge i se-
di. Sve ovo što će se dogoditi,
ako se uopšte dogodi, nema ve
ze s tobom. Jasno?
— Jasno.
Vukući noge, mnogo više ne
go što je zaista bilo potrebno,
Hatori lagano pređe iza tezge
i smesti se na stolicu tako da
mu leđa štiti široki starinski
orman od tvrdog drveta. Nož
skliznu u spremnu šaku desne
ruke i Hatori zauze položaj
koji će mu omogućiti da u de
liću sekunde odbije eventual­
ni napad ili se baci u zaklon
tezge.
Visoki u uglu bio je strp­
ljiv. Ali je Haitori bio još str­
p ljiviji. . .
»Iskusan borac«, mislio je
vlasnik radnje. »Čeka mirno,
nepomičan, bez traga nervoze,
bez m eškoljenja i prem eštanja
s noge na nogu. I dobar stre-
lac verovatno. Kada počne gu­
žva, moram hitro potražiti za­
klon, je r u ovakvim igrama
svedoci nikome nisu potreb­
ni. ..«'
U redu, sada bar ima vre­
mena da razmisli o novom ne­
običnom događaju. . .
K lju č je ponovo ninđa, bez
sumnje.
Da li je ovo zaseda za n je­
ga? Za ninđu?
H m m .. .
Čak i za iole ozbiljnijeg ma
jiSitora borilačkih veština — a
i takvi su samo mala deca kad
dođe do obračuna sa pravim
ninđom — jedan čovek, ma ka
ko dobro skriven i naoružan
nema nikakvih izgleda.
»Haragei«, poonisli Hatori.
»Ti glupi zapadnjaci nem aju
čak ni predstavu šta sve mo­
že haragei. .. A naročito kod
potpuno obučenog ninđe. Ta­
kav čovek — ako je to još uo­
pšte čovek? — jednostavno ži­
vi u potpunom skladu sa svo­
jim okruženjem, sposoban da
primi i spoljne utiske prakti­
čno neprim etne za sve druge.
Ninđe doslovno »osećaju« opas
nost, tako pouzdano da una-
pred gotovo sigurno znaju ka­
kav će oblik ta opasnost uze­

28. 26 BORILAČKE VEŠTINE 58
ti i sa koje će strane napad
d o ći...«
H atori načulji uši. Prokleti
beli psi. ..
Neko je bio u njegovom sta­
nu, na spratu do kojeg se sti­
zalo uskim drvenim stepeniš­
tem.
Mnogo neoprezniji nego nje-
goiv p rijatelj dole u radnji. Ha
tori jasno ču kako nad njego­
vom glavom čovek prilazi po­
četku stepeništa i tamo traži
najpogodnije m esto za selbe.
»Dobro mesto«, pomisli Ja ­
panac. »Ako legne na pod, mo­
že svojim oružjem pokrivati
gotovo čitav prostor radnje...«
Dvojica, dakle. Još uvek si­
tan zalogaj za ninđu.
Naravno, oni nisu sami. Ne­
ko je napolju, možda još dvo­
jica ili trojica, spremni da na­
hrupe u radnju, iza leđa prvo­
me koji uđe u nju.
Čak i za ninđu to bi moglo
biti previše. Ti novi automat­
ski pištolji mogu za nekoliko
sekundi da iabace čitav plju­
sak olova i tako ispune prostor
mecima da im se čak ni jedan
ninđa ne može ukloniti s pu­
ta. . .
Hatori bešumno uzdahnu. Da
li će im ati dovoljno vremena
da donese odluku?
Veoma važnu. Jednu od onih
za koju se s pravom kaže da
odlučuje o životu i o sm rti...
Sm e li dopustiti sebi da os­
tane pasivan, moli se bogovi­
ma i nada da će iz obračuna
koji se sprema izvući živu gla
vu?
Sm e li se usuditi da se ume-
ša? Njegova akcija, sa neoče­
kivane strane, mogla bi možda
i odlučujuće uticati na ishod.
Da, ali na čijoj strani treba
biti?
Na strani napadača? Da li
će, čak i ako nekim slučajem
ubiju ninđu, im ati dovoljno ra
zumevanja da poštede život
onome koji im je pomogao?
Što se nimđe tiče, tu nije
imao nikakvih iluzija. Lice i
identitet jedne takve mašine
za u bijanje tajna su koju sva­
ki ninđa dobro čuva. Onaj ko
tu tajnu otkrije neće dobiti
priliku da je oda nekom dru­
gom.
U tami, smežurane usne ra-
zvu'koše se u bešuman osmeh.
Hladna logika govorila je da
H atori mora umreti.
Onda u redu. Učiniće ono
što mu govori njegovo srce, kad
već od logike nema pomoći!
Malo se pomerio na stolici,
pokušavajući da razmrda uko-

29. BORILAČKE VEŠTINE 58 27
čeine zglobove. Šumovi spolja
postepeno su jen jav ali u pos-
lednjiih tridesetak minu'ta. A
znao da će vrata biti otklju­
čana. ..
Odlažući nož na tezgu pred
levanja, kao da je unapred
sobom, Hatori podiže ruke ši­
reći prste. Vekovima stari zn­
ak mira, gest koji pokazuje da
su ruke prazne i da ne 'skri­
vaju nikakvo oružje.
Ninđa će znati da je taj zn­
ak nam enjen samo njem u, jer
druga dvojica ljudi nisu mo­
gla videti H atorija sa svojih
napetost u vazduhu je rasla.
Ono što mora da se dogodi,
dogodiće se uskoro. Hatori je
bio potpuno siguran u to.
Da!
Senka visokog, krupnog čo-
ve'ka zakloni svetlost na stak­
lenim vratim a. Ušao je bez ok
mesta. Isto tako, jedino on vi-
deće, čak i u tami, nož ispred
H atorija i zaključiti da ima i
jednog neočekivanog savezni­
ka.
Bilo je malo vrem ena za sve
to, je r posle toga događaji su
počeli da se odvijaju tako fa­
ntastičnom brzinom da bi se
kompletna slika o obračunu,
možda, mogla dobiti jedino a-
nalizom usporenih filmova sni
m ljenih sa dve ili čak tri po­
godno postavljene k am ere.. .
Vraita se naglo otvoriše, pro
puštajući dvojicu krupnih lju ­
di sa pištoljim a u rukama. Tre
ći je išao za njim a, sa samo
korakom zaostatka. Hatori ču
kako on zatvara vrata i okre­
će ključ u braivi.
— Ni pokreta! — oštrim ša­
patom zapovedi čovek skriven
u uglu radnje ne napuštajući
zaklon. — Držimo te na niša­
nu, prijatelju! Jedan pokret i
m rtav si!
Hatori steže dršku noža, tra
žeći pogledom cilj. Koga on
da ubije? Ko je najdalje od
ninđe i zato van njegovog do­
m ašaja?
Treći koji je ušao na vrata,
naravno. Čim prva dvojica sko
če na ninđu, on ć e .. .
Ah!
Još uvek okrenut licem Ha-
toriju tako da mu ono ostane
u tami, ninđa raširi ruke spo­
rim, rezigniranim pokretom, na
lik čoveku koji ih pod pret-
njcm oružja diže uvis.
Trik, naravno. Opreznost na
padača u tom trenutku neiz-
bežno pada, je r misle da je
posao gotovo obavljen. ..
A onda. ..

30. 28 BORILAČKE VEŠTINE 58
Munjevitima pokretom ninđa
se saže i načini piruetu u tom
položaju, opisavši telom i raši­
renim rukama čitav krug. Dva
tiha, oštra zvižduka spojiše se
u jedan. Hatori stisnu zube,
podižući ruku sa nožem.
D vojica najbližih ninđi otvo
riše vatru gotovo istovremeno.
U blesku plamena iz cevi Ha­
tori vide njihova ukočena, na
peta lica, usredsređena samo
na cilj ispred sebe.
Samo što cilja više nije bi­
lo ispred njih. . .
Iz svog saguntog ' položaja,
ninđa se zgrčenim nogama od
bacio pravo naviše, gotovo do
tičući savijenim leđima nisku
tavanicu. Vihor m etaka prođe
ispod njega, a sila teže vrati
ga natrag u času kada su stre-
loi tek shvatili da nijedan hi­
tac n ije pogodio.
Raširene noge ninđe sklopi-
še se kao čelična klešta. Jedna
zahvati vrat jednog napadača,
druga drugog, privlačeći im gla
ve jednu drugoj. Brzina kojom
je to izvedeno bila je velika,
skupljajući užafsno mnogo eneir
gije čak i na tako kratkom pu
tu.
Dve lobanje prsnuše uz tup
prasak čiji odjek izazva muč­
ninu u Hatorijevom želucu. On
na trenutak sklopi oči, ali je
slika smrskanih glava iz kojih
cure krv i mozak bila u n je­
govoj mašti, a ne na m režnja-
čama i nije se dala ukloniti.
Kada ih je ponovo otvorio,
semkia ninđe već je doticala pod
raširenim rukama i od njega
se odbacivala u stranu, daleko
od putanje rafala koji je is­
palio treći čovek, onaj koj’i je
poslednji uleteo na vrata. Ona
dvojica su smrskanih lobanja
klonuli na pod i više ništa ni­
je štitilo grudi trećeg čoveka
od H atorijevog noža.
Japanac ispuni pluća vazdu-
hom i mišići ruke sa nožem
se zgrčiše!
- Ne!
Povik kao prasak biča od­
jeknu pod niskim svodom i Ha
tornjeva ruka se ukoči, zadr­
žana silom snažnijom od čelič
nog lanca. Pred njegovim za­
m agljenim pogledom serika ni
nđe ponovo se odvoji od poda
i odjeknu tup udarac u vilicu,
jedan od onih koji baca na pod
čak i najotpom ijeg čoveka.
Ona dvojica skrivenih! Da
li. . .?
H atori se podiže sa stolice i
malo pomeri ulevo. Ako jedan
od one dvojice otvori vatru,
on će. ..

31. BORILAČKE VEŠTINE 58 29
Tišina. Samo H atorijevo di­
sanje i. ..
Kap po kap nešto je curilo
niz stepenice.
— N jih dvojica su mrtvi,
starce — reče ninđa na japa­
nskom. Stajao je tako da su
raznobojne svetlosti spolja ocr
tavale samo njegovu siluetu, os
tavljaju ći mu lice u tami. —
Tvoj nož nije bio potreban, ali
ti ipak hvala.
— K-ka'ko?
— Šuriken. Onaj na stepe­
nicam a pogođen je u grlo, dru­
gi između očiju. Donesi mi šu
riken, starce.
Kada je odvratni posao bio
završen, Haltorijeve ruke bile
su klizave od još tople tečnos-
ti, a nosnice ispunjene teškim
mirisom sveže ljudske krvi. Na
njegovom dlanu ležale su dve
teške čelične pločice iskovane
u obliku zivezda sa šest krako­
va. Ivice oštiiije od brijača či­
nile su od šurikena strahovito
oružje u ruci ninđe, kada ih
on sa smrtonosnom preciznoš­
ću pošalje prema odabranom
cilju.
— Stavi ih na tezgu — tiho
reče ninđa, podižući sa poda
opušteno telo, poslednjeg koga
je oborio — a onda otiđi do
vrata, otključaj ih i proviri na
polje. _
— Š t a ... šita treba da vi­
dim?
— Ništa. Samo da se poka­
žeš.
(Prošao je na nekoliko pala­
ca od ninđe, ali se n ije usudio
da ga pogleda u lice. Učinio
je kako rnu je bilo rečeno i
sporim korakom se vratio na­
trag, stajući tako da mu lice
bude okrenuto zidu.
U grudima mu je titrala na
da. Možda. .. možda ga ovaj
ninđa ipak neće u b iti...
N ije čuo kada je nirnđa pri­
šao tezgi da uzme šurikene,
čak ni kada je sa teretom kru
pnog, odraslog čoveka na le­
đima prišao vratima, ali ga to
n ije iznzenađivalo. Ninđe su
kao senka, kaže poslovica ko­
ju je nekada davno čuo. A po­
nekad i kao senka sen k e...
Motor jednog automobila je
naglo zagrmeo napolju i veli­
ka kola su se sjurila na tro­
toar, stajući tačno ispred vra­
ta radnje. Hatori se okrenuo
kada je ninđa već ubacio svoj
teret kroz otvorena vrata ko­
la i uskočio za njim , samo de-
liić sekunde pre nego što su se
vrata zalupila i motor zaurlao,

32. 30 BORILAČKE VEŠTINE 58
odnoseći crni automobil van
njegovog vidnog polja.
Ha'tori isprazni pluća, tek ta
da svestan da već dugo zadr­
žava dah. Dogodilo se nešto
neobično, jako n eobičn o...
Jedan nirnđa ostavio je u ži
votu čoveka koji bi ga mogao
prepoznati...
I*
— M asterse! M asterse! javi
si, proklet bio!
'Nezgodno kriveći glatvu da
bi govorio u mikrofon okačen
kukicom na rever sakoa, Em er
son se upinjao da ne iagulbi iz
vida veliki crni »meircedes« či
ji se vozač tako hladnokrvno
probijao kroz saobraćajnu guž
viu na živoj gradskoj arveniji
kao da se nalazi na motociklu.
— M asterse! Kučkin sine, ja
vi se!
— M asters... Emersone? J e ­
si li to ti, Emersone?
Masttersov glas bio je pro-
mukao, sanjiv.
— A ko bi drugi bio, do
đavola? Maisterse, u nevolji
smo!
— Šta se dogodilo?
— Uhvatio je M antelija. Pira
tim ga, ali se bojim da mi ne
umajkne! Moraš da narediš
»Mrežu«!
— Ti si lud! Samo šef mo­
že d a ...
— Onda najbolje da se vra­
tiš u krevet — hladno reče
Emerson — a ujuitru ustameš,
obriješ se i predaš mu svoju
ostavku zajedno sa čitavom o-
vom prokletom pričom, Maste
rse! M anteli će propevati, u to
nemoj da sumnjaš.
Tišina. Iz zvučnika radio-te
lefona do Emersonovih u'šiju
dopiralo je samo šuštanje sta­
tičkog elektriciteta.
— Ne mogu to da učinim,
E m ersone...
— Razm isli. Taj tip je m a­
jstor sa volanom, a i »merce-
des« mu je bolji od ovog mog
krša. Neću moći još dugo da
mu ostanem na repu, proklet­
stvo!
O pet tišina. Stežući zube,
Emerson se upirao da jednom
rukom usmeri svoja kola pu­
tem koji mu je otvarao »rner-
cedes« sada već gotovo stotinu
jardi udaljen. I sve d a lji...
— Do đavola sa šefom, Ma-
sterse! Ako ščepamo malu, on
nam više neće biti potreban,

33. BORILAČKE VEŠTINE 58 31
a njegov prokleti posao još ma
nje. Shvataš li to? Masterse?
— U redu. .. U redu, ka­
žem. Imaćeš »Mrežu«, proklet
bio!
— Znaš šta treba da učiniš?
— Emerson je govorio žurno,
kroz stisnute zube. U mišićima
jedine ruke osećao je bol od
neprestane napetosti, oči su ga
pekle od farova vozila koja su
dolazila suprotnom stranom a-
venije. — A ktiviraj kompju­
ter u šefovoj kancelariji i iz­
daj nađrenje »Mreža«. Evo ti
opis: crni »mercedes«, model
od pre dve ili tri godine, re­
gistarski broj nepoznat, kreće
se avenijom K onstitjušn prema
zapadu. Dva ili tri čoveka u
njemu, Masterse, ali moraš na
glasiti da su opasni. Vrlo opas
ni! Momci u plavom moraju
biti spremni na sve, shvataš
li? I pucati bez razm išljanja!
— Ne misliš li da je t o ...?
— Ne, do đavola! Mozak ti
je pun alkohola, M asterse! Zar
ne shvataš da nam je to jed i­
na šan sa.. . velika gužva, pu­
cnjava, razumeš? To će ti bi­
ti opravdanje pred šefom zato
što si aktivirao »Mrežu«! Kad
sve bude gotovo, lako ćemo iz
m ešati detalje priče tako da
izgleda kao da si bio prinuđen
da to učiniš!
— Pa da! M anteliju se uvek
može nešto nam ontirati, zar
ne? Da je raidio za Ruse, re­
cimo. .. i da smo ga ščepali
baš kada je hteo da im preda
najnovije inform acije!
— Da, da, prokletstvo! Ali
posle o tome! A ktiviraj »M re­
žu«, Masterse, umaći će mi!
Malo se opuštajući u sediš-
tu, Emerson pokuša da na tre
nutak ostavi volan kako bi vra
tio mikrofon na mesto i zapa­
lio cigaretu. Ne, previše je opa
sno. Pri ovoj brzini. .. ne!
Za koji trenutak ogromni si
stern zvani »Mreža« aktiviraće
policijske patrole po čitavom
gradu i koncentrisati one n aj­
bliže prema aveniji. Televizij
ske kamere na raskrsnicam a
beležiće prolazak crnog »merce
desa« i podatke o njem u slati
u centralni računar, odakle se
automatski distribuiraju nare­
đenja za kretanja patrola. Či­
tav sistem išao je za tim da
stvori odista pravu »mrežu« u
kojoj bi računari m unjevito do
nosili odluke i zatvarali sve
puteve kojim a bi begunoi mo­
gli krenuti.

34. 32 BORILAČKE VEŠTINE 58
»Velika gužva«, pomisli Emer
san. »Đavolski velika gužva.
Bez obzira na sve, Mastersu
će biti prokleto teško da sutra
objasni šta se zapravo dogo­
dilo. ..«
Na pola m ilje pred njiim se­
mafori obešeni visoko nad ko
lovozom složno pokazaše crve­
na svetla i Emerson se isceri.
Te maši-ne su zaista mudre,
proklete bile. U ovom trenut­
ku saobraćaj je obustavljen duž
čitave avenije, a otvoren u po
preonim ulicama. . Prva faza
plana »Mreža«. Sama po sebi
neće dati rezultate, ali će be-
guncima u svakom slučaju ote
žati kretanje duž avenije. I na
ročito skretanje u neku od po­
prečnih ulica. ..
Đavola!
Zahvaljujućui semaforu, ras
tojanje između njeiga i »merce
desa« naglo se sm anjilo tako
da je Emerson sa udaljenosti
od jedva pedeset jardi imao
savršen pogled na ono što će
se dogoditi.
Naglo skrenuvši ulevo, »mer
cedes« napusti kolonu i pređe
na suprotnu stranu kolovoza,
sada potpuno praznu, od časa
kada je semafor presekao kre­
tanje kolone u suprotnom sme
ru. Refleksno pritiskajući koč-
nicuu, Emerson se otvorenih
usta naže napred da bi bolje
video.
— Ne! — zauria. — Ne, lu­
đače!
Neprestano povećavajući br­
zinu, »mercedes« se Ustremi
prem^ koloni koja se kretala
poprečnom ulicom. Njegova si
rena očajnički zaurla.
!Šta će učiniti vozač koji sh­
vati da mu se sa boka pribli­
žava zahuktalo vozilo? Nagazi
će papučicu kočnice, naravno!
Emerson vide kako niski ka
mion sa jarkožutom ceradom
naglo koči, ču tresak čelika i
lama kada se iza njega nani-
za još pet ili šest automobila
čiji vozači nisu očekivali nag­
lo zaustavljanje.
Ispred kamiona otvori se pro
stor širok jednu, dve, tri jar-
de!
— On je lud — proštenja
Emerson. — Potpuno je lud!
Kao vihor, »mercedes« ule­
te u nastalu prazninu i naglo
zakoči. M ajstorski izvedeno.. .
Savršeno precizan pokret vo
lanom u pravi čas ostavi pre

35. BORILAČKE VEŠTINE 58 33
dnji deo »mercedesa« u mestu,
dopuštajući zadnjem da opiše
četvrtinu kruga, a onda — gas!
Gume protestujući zaškripa-
še, ali je snaga motora bila
mnono veća od njihovog otpo­
ra. Poskočivši, kao naglo os'lo
bodeni konj, »mercedes« jum u
poprečnom ulicom i izgubi se
iza ugla pred zapanjenim Eme
rsonovim pogledom.
— Neka sam proklet — pro
stenja on. — Neka sam stoti­
nu puta proklet!
— M asterse! — zaurla u mi
krofon. — M asterse! Skrenuo
je u Ulicu Revel. Ulica Revel,
do đavola!
— Ne histeriši, Emersone —
dopre mirni glas iz zvučnika.
— Nisam slep, do đavola! Helii
kopter će svakog trenutka bi­
ti nad njim !
Iscerivši se sam sebi, Em er­
son se opusti u sedištu. tražeći
pogledom kameru postavljenu
na raskrsnici. Pa da, do đavo­
la! Masiters već ima situaciju
u svojim rukama i može na
monitorima i sam da prati kre
tanje »mercedesa«, bar u delu
grada gde su kamere postavlja
ne! A on, prokleta budala, po­
tpuno je zaboravio da plan
»Mreža« obuhvata i upotrebu
helikoptera koji s lakoćom mo
že pratiiti begunce ne obaziru­
ći se na ostali saobraćaj po u-
licama.
Njegov posao je bio završen.
Za sad a.. .
Drhtavom šakom Emerson
odloži mikrofon i stavi cigare­
tu u usta.
Niimđa im više ne može uma
ći. Ne sme im umaći!
A o p e t.. .
Maločas, pred H atorijevom
radnjom, bio je isto ovako si­
guran kao sada. A ninđa je
izašao, nepovređen, ostavljajući
za sobom četiri m rtva tela. I
čak odvukao M antelija sa so­
bom!
Logično. Ninđe ne čine ni­
šta bez potpune inform acije o
protivniku. Ne da će od Mante
lija doznati mnogo, a li.. .
Ali ManteLi zna ono što ni­
nđa nipošto ne sme da otkrije!
Mantedi zna da je Emerson čo
veik koji vodi čitavu akciju po
tere za ninđom. . .
Po ko zna kojii put Emerso-
nu se vrati sećamje na onaj tre

36. 34 BORILAČKE VEŠTINE 58
nuitak užasa, trenutak u kome
je strasnija od svega bila sop-
sitvena bespomoćnost. Čovek se
tako nemoćnim oseća samo pr­
ed đeliovanjem prirodnih sila,
ali ovoga p u ta ...
Ništa što je pokušao n ije i-
malo ni najm anjeg efekta na
ninđu. Nikakvo oružje i nika­
kva prednja nisu ga mogli zau
staviti. On je išao dalje, neza­
drživ kao snežna la v in a ...
— Emersone? Je li sve u re­
du, Emersone?
O sluškujući zvrjanje heliko­
ptera u tam i nad svojom gla­
vom, Emerson dohvati mikro­
fon, ostavljajući cigaretu u u-
glu usana.
— Sve je u redu. Jedino što
sam ostao blokiran u saobraćaj
noj guižvi i ne mogu da mrd-
nem dok se ovo ne sredi. ..
— Neće trajati još dugo...
On je zbrisao iz tog dela gra­
da. Računar će uskoro usposta­
viti norm alni režim saobraća­
ja.
— Kuda je krenuo?
— Opet je skrenuo na zapad.
Mislim da želi napolje, iz gra­
da.
— H m rnm ... Kada će taj pra
v-ae biti blokiran preprekama.
— Za najviše deset minuta.
— To je mnogo, do đavola!
— Znam. Helikopter ga ip­
ak drži na oku. Da je d a n ...
— Da je dan, mogao bi da
leti tako visoko da ga naš pri
ja te lj i ne prim eti. Ovako, zna
će da ga pratimo, M asterse!
— Imaš možda neku bolju
ideju, prokletstvo? Do svega
ovoga ne bi ni doš'lo da nisi
zabrljao kod H atorija! Šta se
tamo zapravo dogodilo?
Emerson iskrivi usta u ruž­
nu grimasu.
— Sve što sam video može
se sažeti u jednu rečenicu. U-
šao je u radnju i opet izašao
dva m inuta kasnije, noseći Ma
ntelija, kao vreću. Kola su iz-
letela na trotoar da ga prihva­
te, To je sve.
— Misliš da je. ..?
— Aha. M islim da su svi os­
tali unutra m rtvi. Bilo je puc­
njave pre nego što je izašao,
znaš.
— Prokletstvo!
— Znaš, M asterse... čovek
shvati koliko je jedan ninđa o­

37. BORILAČKE VEŠTINE 58 35
pasan tek kad odista ima po­
sla s njim . To je potpuno dru­
gi red veličine, »hvataš. Nema
normalnog ljudskog m erila ko­
jim se mogu opisati njegova
snaga, brizina i spretnost!
— Ali ip a k ... pet naoruža­
nih ljudi, Emersone! A oni ni­
su nikakvi am ateri!
— Voieo bih da sam ih imao
dvadeset pet u H atorijevoj ra
dinji. Iako nije sigurno da bi­
smo ga i tada ščepali. Kako i-
de potera?
— Odmiče prema jugozapa­
du. Sada sasvim sigurno ide iz
grada. Čuj, uskoro moram pre
kinuti, na tom dellu više nema
kamera, moram biti u stalnoj
radio-vezi sa helikopterom i pa
trolama.
— Jasno. M asterse. . .
— Da?
— Ako ne ide d ru k čije.. . ne
ka pucaju.
— K ako ćemo onda doznati
gde je mala, do đavola?
— Zaboravi nju. Ako ninđa
umre, postoje izgledi da je pro
nađemo. Ako preživi, i još sa
M antelijem u šakama, naši iz­
gledi su tačno nuila. Nula, Ma­
sterse! Nikakvi!
— U red u ... a sada preki­
dam. Javiću ti se kasnije.
— Nemoj. Ionako previše br
bljam o. Dolazim, čim ulica bu­
de otvorena.
— O k e j... Gotovo!
Stara zgrada pod Telegraf
Hilom bila je mračna, ali je
Emerson znao da neupadljiva
fasada već godinama krije ope
rativni deo odeljenja CIA za
K aliforniju. Čak ni polumračni,
pusti hodnici nisu odavali ni­
šta od onog uzbuđenja i nape­
tosti koje će osetiti kada pro­
đe trostruku kontrolu i uđe u
brižljivo čuvanu podzemnu dvo
ranu u kojoj sada gospodari
M asters.
Ne, prevario se. Uz nekoliko
upaljenih monitora i radio-ure
daje sedela su još samo dva čo
veka. Za stolom u uglu, sa ru­
kom na telefonu, M asters podi
že pogled prema Emersonu.
— Gužva je prošla?
— Aha. Zadržao si se prilič­
no dugo, Emersone.
— Prokleti grad. Kao da su
svi odjednom usitali iz svojih

38. 36 BORILAČKE VEŠTINE 58
postelja i krenuli nekuda koli­
ma! Gužva je kao usred dana.
Je li sve u redu?
M asters ga upozori pogledom
i spusti glas.
— Znamo gde je. Naredio
sam da se potera prekine.
— Šta?!
— Sedi i ne histeriši, do đa­
vola! Bilo je dosta gužve i pu
onjave za noćas!
— A li.. . Masterse, on će do
ju tra doznati sve od Mamteli-
ja!
— Da, pa šta? Ujutru ćemo
imati obojicu.
Emerson se spusti na stolicu,
tek sada osećajiući koliko ga
je energije stajalo noćašnja gu­
žva. Boleo ga je svaki mišić, a
patrljak odsečene ruke žigao
je kao pred promenu vrem e­
na.
— Mi radimo sa inteligent­
nim momcima, M asterse. Do ju
tra će se neko od n jih zapitati
kako se to dogodilo da imamo
uzibunu prvog stepena u ode-
ljenju, a da šef n ije obavešten
o tome. Ako se već nije zapi­
tao.
— Šef je u Vašingtonu — is
ceri se M asters. — Nisi to
znao?
— U Vašingtonu? Đavo'la!
— N ije bitno gde je, eoveče.
Bitno je da momci misle da je
tamo, zar ne. Hiitan poziv i te
priče.
— A ujiutru?
— U jiutru.. . — M aster se
zavali u stolici, zadovoljno od
bijaju ći dimove cigarete. — U-
ju tru teibe i m ene više neće
biti ovde, Emersone.
— Šališ se?
— Ne. A i zašto bismo bili?
Novac koji ovde dobij amo sme
šan je u poređenju sa lovom
koju možemo inače zarad iti.. .
— Nas dvojica sami? M aste­
rse, ovo n ije igra! Potrebna
nam je ozbiljna i spretna eki­
pa, savršeno organizovana, ako
mislimo da dođemo do Anđer-
sonove!
— Imaćemo je.
— Gde?
<— Tu je. U gradu.
Emerson pažljivo ugasi ciga
retu u pepeljari. Obrve su mu
bile skupljene.

39. BORILAČKE VEŠTINE 58 37
— Koliko si morao da odaš,
Masterse?
— Ne mnogo.
— Sigurno?
— Sigurno. Ko bi, dođavola,
i poverova'o kad bih mu odao
sve! M islili bi da sam polu-
deo!
— To n ije loše. Čija je eki­
pa?
M asters se isceri.
— Nikada ne bi pogodio, zar
ne? Frenki Mansini.
Emerson tiho zviznu.
— Znao sam da sa nekim ra
diš, M asterse — rele tiho —
ali mi odista nikada ne bi pa­
lo na pamet na bi to moglo bi
ti veliki bos glavom. Stare us­
luge?
— Da. Puno starih usluga.
Neke od njih i prilično krup­
ne.
— To je dobro.
— Da — M asters se diže iz
fotelje, ispravljajući ukočena
leđa. — Ti i ja mogli bismo sa
da i da krenemo, a?
Emerson se bledo osmehnu,
sledeći njegov primer. Okružio
je pogledom po velikoj, tihoj
prostoriji.
— Aha. Ovde više nemamo
šta da radim o... ortak!
— Kako se sada osećaš, Ro-
uz? — tiho upita Sumiko. Njih
dve sedele su na verandi, uži­
vajući u toplom ju tarnjem ve-
tru koji je najavljivao još je ­
dan divan jesen ji dan.
Plavokosa pritisnu vitkim pr
stioma slepoočnice.
— Loše sam spavala.
— To znam.
— Zaista? Ali. .. zar ti i El-
dridž ne spavate u drugom de-
lu kuće?
— Da. Ipak sam te čuila, Ro-
uz. Sve vreme.
— Sve. ..? — prozračna ko­
ža plavuše naglo dobi rumenu
nijansu. — O h ...
Lakim pokretom Sumiko joj
do.tače ruku.
— To je u redu — reče. —
Ni meni ni Lesliju nije smeta-

40. 38 BORILAČKE VEŠTINE 58
Io. Zaisita. Nemoj da se zbog
toga osećaš loše.
Rouz odmahnu glavom, i da
lje oborenih očiju.
— J a . .. odista nisam imala
nameru da. .. da to učinim.
Zelela sam svežeg vazduha i
zato sam izašla na travnjak.
Kada sam shvatila da sam pod
vašim prozorom htela sam od­
mah da odem, a li...
— Pretpostavljam da je pri
zor bio privlačan — osmehnu
se Sumiko. — Zaista, n ije nam
smetalo.
— Znali ste da sam t u ... da
vas posmatram?
— Da. Tebi je to bilo potre­
bno, Rouz.
— Meni je... šta?
— Pogled te odaje. Ti nika­
da nisi uživala u seksu, zar ne?
Nemoj mi odgovoriti ako ne
želiš, Rouz.
Dve devojke su ćutale neko
vreme. Dobar poznavalac lju ­
dske prirode, Sumiko je strp­
ljivo čekala da Rouz Anderson
prevlada svoje inhiblicije.
— Istina je — reče na kra­
ju . — Odnosno, ne mogu da
se požalim na sve m oje dosa­
dašnje partnere, ponekad je bi
lo i odista prijatno. Ne znam
samo da li poznaješ to oseća-
nje, Su m iko ... mislim na oseća
nje da to što se dogodilo ne­
kako nije sve, razumeš? Da je
tu potrebno još nešto, što mi
je uskraćeno...
Sumiko se osmehnu.
— Osećanje te nije prevari­
lo. Tu odista ima još nečeg o-
sim obične i vrlo prijatne gim
nastike.
— Ljubav? Radila sam to i
sa muškarcima koje sam stva­
rno volela. I znala da i oni vo­
le mene.
— Ne samo ljubav, iako je
ona prvi uslov. Vidiš, m uškar­
ci su često veoma sebični i mi
sle samo na sebe dok vode lju ­
bav. Ti, opet, u neprestanom
si strahu da ni ovoga puta ne
ćeš doživet'i ono što želiš, pa i
ti misliš samo o sebi. Rezultat
znaš. Nikakva ljubavna tehni­
ka to ne može da izmeni.
— šališ se? Ono što ste ti
i. . . ono što sam noćas videla,
čini mi se fantastičnim , zais­
ta!

41. BORILAČKE VEŠTINE 58 39
— Tehni'ka je dobra stvar —
osmehnu se blago Sumiko —
za onoga ko ume da je iskori­
sti. N ajvažnije od svega je da
neprestano misliš samo o to­
me šta oseća tvoj partner. Da
činiš ono što on želi, čak i ka­
da ti to ne kaže. Da preduhi­
triš njegove pokrete i osetiš sva
ki treptaj njegovog tela. Zvuči
komplikovano, ali je sasvim mo
guče.
— D a ... Vas d v o je... Na
momente mi se činilo da ste se
stopili u jedno jedino telo.
— I jesmo.
Rouz je iznenađeno pogleda,
a onda se osmehnu.
— Ah, da. .. figurativno go­
voreći. . . Mislim da si u pra­
vu. .. ali se isto tako bojim da
takvi partneri kao što je tvoj
nisu tako česti. U stvari, naj-
pre mi se učinilo da to ne mo­
že biti Elđridž. . . Oh, nije va­
žno!
— Otkad njega poznajem ni
sam vodila ljubav ni sa jednim
drugim — mirno reče Sumiko.
— Zbog čega si m islila da to
ne može biti on? Reci mi.
— Ne zn am .. . U stvari, zn­
am. Nisam verovala da čovek
poput njega može biti tako ne
žan, Sumiko.
— Im ala si utisak da je on
grub? Odista?
Rouz Anderson se osmehnu,
otpijajući gutljaj soka od nara
ndže iz svoje čaše. V etar se i-
grao neposlušnim pramičkom
njene kose i ona ga ukloni sa
lica nestrpljivim pokretom.
— U redu — reče — bila
sam u stanju šoka kada ste me
vas troje pokupili iz onog od­
vratnog hotela, ali sam posle
toga imala vremena da se sre­
dim. Prepoznala sam ga još ju-
če ujutru. Sećaš se, onda kada
sam vri'snula, a nisam htela da
kažem zbog čega.
— Da, znam. I on zna da si
ga prepoznala, Iako je to pri­
lično čudno. Imaš oštro oko,
Rouz.
— Oduvek. Možda i to ima
neke veze sa mojom sposobno­
šću. Zapravo, odao ga je jedan
pokret, potpuno isti kao pok­
ret načinjen u m ojoj sobi, ka­
da je onako iznenadno uleteo
kroz prozor u onom fantastič­
nom crnom kostimu i . .. ohh!

42. 40 BORILAČKE VEŠTINE 58
— Žao mi je. Njegovo penja
nje do tvog prozora je predu­
go trajalo, inače bi stigao ra­
nije i mnogo suptilnije izveo
čitavu stvar. Ovako je morao
da ubije čoveka koji ti je pre
tio pištoljem.
— Vidiš, o tome i govorim...
Kako može tako nežan i oseća
jan da bude čovek koji je dan
ili dva pre toga hladnokrvno
ubio čoveka?
Sumiko je pažljivo proučava
la njeno lice.
— On je ubio mnogo ljudi,
Rouz, ali nijednog bez razloga.
I svi odreda su zasluživali sm­
rt.
Rouz Anderson oseti kako i
pored toplog vetra drhti čita­
vim telom i zimij ivo odgrli ru
kama ramena.
— Ko je on, Sumiko? I ti, i
Pit? Od početka imam utisak
da krijete neku užasnu tajnu.
— Ponešto i kriejm o — pri
znade Sumiko. — Zakon, ova­
kav kakav je danas, ne bi pri
hvatio način na koji se mi obra
čunavamo sa zločincima.
— Ali zašto takav način?
Postoji p o licija .. . sudovi...
— Tebi ni jedni ni drugi ni­
su pomogli, zar ne? I mnogim
drugim pored tebe. U ovoj ze
m lji zločin je ipak mnogo orga
nizovaniji od njih. I tvoje is­
kustvo to potvrđuje. Pokušaj
da ušetaš u najbližu policijsku
stanicu i ispričaš svoju priču,
Rouz. Veoma brzo došla bi po
tebe tajanstvena crna kola i ti
bi se našla u kandžama onih
istih ljudi od kojih si pokuša­
la da pobegneš!
— Ne verujem — odmahnu
Rouz glavom. — Ti su ljudi
bili zločinci.
— Mogu ti dokazati da nisu.
B ar ne po uobičajenoj defini­
ciji. štaviše, da su članovi or­
ganizacije koju poreski obvez­
nici plaćaju da bi ih štitila. Ne
veruješ? Pođi sa mnom!
Uspravila se naglim pokre­
tom, kao da je ljulti tvrdogla­
vost devojke. Rouz ustade ofcle
vajući.
— Dođi — reče Sumiko. —
Dokaz za ono što sam ti rekla
nije daleko.
Obišli su kuću i Sumiko je
energično ušla na širom otvo­
rena vrata garaže. Rouz je zbu
njeno posmatrala kako zastaje

43. BORILAČKE VEŠTINE 58 41
pred suprotnim zidom i prela­
zi šakom po njem u.
— Oh!
Deo zida bešumno skliznu u
stranu, otkrivajući da se iza
garaže nalazi još jedna, nešto
m anja prostorija, bleštavo osve
tljena neonskom cevi pričvršće
nom ispod tavanice.
— Uđi, Rouz.
Fascinirana prizorom, devo-
jka i ne primeti kada su se
tajna vrata ponovo sklopila za
njom .
U skrivenoj prostoriji nala­
zio se samo jedan deo namešta
ja: obična drvena stolica na ko
jo j je- vezanih ruku i nogu,
sedeo mlad čovetk grubog lica
i zastrašeno ih posmatrao. Nje
gov otvoreni novčanik i neko­
liko komada h artije ležali su
na betonu pred njegovim noga
ma.
— Podigni onu karticu sa
poda i vidi s kim imaš posla,
Rouz — suvo reče Sumiko, pro
veravajući veze na leđima ne­
poznatog.
Rouz je posluša. U slepoočni
čama jo j je bubnjalo i slike
pred njenim očima ponovo su
treperile.
Svejedno, znala je šta će pi­
sati na komadu plastike koji
jo j se našao u rukama.
— CIA — šapnu. — Mante-
li, Dž. D, broj. . . To je on?
— Imaš i sliku, zar ne?
Da, to je bio agent CIA, Ma
nteli. Rouz ispusti karticu kao
da jo j se među prstima iznena­
da našla hladna, ljigava zmi­
ja.
— A li... kako? Zašto? Zašto
oni?
— N ajbolje je da ti to sam
kaže, zar ne?
Kao tigrica, Rouz se baci na
vezanog čoveka i ščepa ga za
revere, tresući ga tako snažno
da je odvajala noge stolice od
betona.
— Zašto?! — vrištala je his­
terično. — Zašto me progoni­
te? Šta hoćete od mene, pro-
klerti bili? Šta treba da učinim
da biste me ostavili na miru!
U očima muškarca videla je
strah i to je nateralo da se u-
m iri. Taj čoveik tu. . . pa on
doslovno umire od straha!

44. 42 BORILAČKE VEŠTINE 58
Ustuknula je jedan korak i
dobacila pogled Sumiko. Lice
druge devojke bilo je potpuno
nepomično, bez izraza.
— P itaj ga, Rouz. On će ti
reći sve što zna.
Vezani čovek užurbano kli-
mnu glavom. Zureći u njega,
Rouz je nastojala da sredi m i­
sli i nađe prvo pitanje na koje
želi odgovor. A pitanja je bi­
lo tako m nogo...
— Z ašto.. . zašto me progo­
nite? Upravo vi?
— To zaista ne znam, gos­
pođice Anderson — odgovori
agent drhtavim glasom. — Na
ređenje je da vas privedemo,
to je sve što ja zn am ...
— P itaj ga ko je to naredio,
Rouz! — reče Sumiko, shvati­
vši šta se događa.
— M asters — brzo odgovori
Ma-nteli. — On je pomoćnik še
fa našeg o d e lj...
— Ne! — prekide ga Rouz.
— Sumiko, ovo ne znači ništa.
Siroti čovek je izbezumljen od
straha! Sve ovo izgovara kao
dobro naučenu lekciju! Nijedan
sud ne bi prihvatio iznuđene
iskaze!
— On i n ije pred sudom
— sleže Sum iko ramenima, os-
m ehujući se. — Da, verujem
da nijedan sud ne bi dobio o-
vakvu izjavu od njega. Možda
sada malo bolje shvataš ono
čime se mi bavimo.
— Kako onda da znam da
govori isitinu? Kako? Možda je
čovek koga ste mi namerno
poturili ma me ubedi da sara-
đujem? I ova karta može biti
falsifikovana!
— Tačno — složi se Sumiko
mirno. — U tom slučazu, mo­
žemo i izaći odavde, zar ne?
— Izaći? Zašto?
— Ovde smrdi. Ništa dru­
go.
Razrogačenim očima Rouz je
gledala kako se po betonskom
podu oko stolice širi barica žu
ćkaste točnosti oštrog mirisa.
M anteli se ponovo tresao čita­
vim telom, buljeći nekud pre­
ko nje.
— Oh, bože!
Okrenula se i poletela ka iz­
lazu, ali je on bio blokiran og­
romnom pojavom Tabasko P i­
ta. Cereći se, Tabasko podiže
ruku da je zaustavi.

45. BORILAČKE VEŠTINE 58 43
— Samo trenutak, gospođice
Anderson. Koliko sam shvatio,
vi ne verujeite ni nama?
— Ne! Hoću da odem odav­
de!
— Pa, m islim da vam upra­
vo tu želju možemo ispuniti.
P rija te lji našeg p rijatelja dola
ze ovde; pošto oni nisu i vaši
prijatelji, Lesli me je poslao
po v a s ...
— Kuda me vodite? Neću da
idem!
Histerično je poleteia prema
njem u, podižući slabašne pesni
ce na udarac. Tabasko P it je
bez napora zaustavi hvatajući
je za zglavke ruku i upitno po
gleda prema Sumiko.
Uzđahmuvši, ona klimnu gla­
vom. Postoje stvari koje se je
dnostavno m oraju učiniti, ma
koliko se malo one nekom do­
padale. ..
Sporo, gotovo nežno, pesnica
Tabasko P ita dotače vrh devoj
čine brade. Teio jo j se naglo
opusti, ali je on bio spreman
da ga prihvati pre nego što pa­
dne na pod.
— Prokleta glupača! — reče
bez gneva u glasu. — Kada bi
bar jednom pokušala da se o-
buzda, do đavola! Kao razma­
ženo dete, nikad ne zna šta ho
će!
Tajna vrata u zidu sklopiše
se za njim a. B u ljeći u njih,
M anteli najpre nekoliko puta
tiho zajeca, a onda poče da
u rla .. .
*
— Lesli?
Ninđa na trenutak prekide
svoje užurbane pripreme da bi
se osmehnuo devojci.
— Oni dolaze, devojčice —
reče tiho. — Mnogo ih je, n a j­
m anje desetorica.
— Borimo se?
— Ne, je r oni mogu dobijati
neograničeno mnogo pojača­
nja. Vas troje otići ćete čam­
cem.
— A ti?
— Doći ću za vama.
— M anteli?
Sve te reči bile su izm enjiva
ne u brzom tempu, dok je ona

46. 44 BORILAČKE VEŠTINE 58
hitrim pokretima činila ono
što je bio njen deo posla u ova
kvim situacijam a. Pokupiti sve
h artije iz m inijaturnog sefa,
staviti ih u nepromočivu torbi
cu, ponovo m askirati sef, uklju
čiti kompjuter, izbrisati mu me
morijiu, isključiti ga, pogledati
nije li u korpi za otpatke ostao
neki komprom itujući list harti­
je. ..
Tridesetak sekundi, sve u sve
mu. Čovek koji brzo misli i
radi veoma je produktivan u
svojim pokretima.
— M anteli ostaje. Vas dvoje
ne možete biti dadilje i njem u
i Andersonovoj.
— Ako ga slučajno nađu?
— Ako ga slučajno nađu, on­
da će umreti.
K renuli su prema vratim a u
istom trenutku i u hodu dotak
lii ruku jedno drugom. N ije bi­
lo vremena za nešto više od
toga, ali je taj mali pokret
mnogo značio. Za oboje.
>Sa svojim teretom, Tabasko
P it već je odmicao preko trav
njaka prema ivici stene koja
se, zaštićena živicom, od tog
mesta strmo spuštala prema o-
keanu, nekih stotinak stopa ni
že. Sumiko i ninđa ga pristd-
goše u nekoliko skokova.
— Da li nas neko posmatra?
— upita Tabasko, probijajući
se kroz poznato mesto u živoj
ogradi.
— Ne. Predaleko su — odgo
vori Lesli pomažući mu da pro
nese devojku kroz gusto, elasti
čno granje.
— Kako su nas uopšte pro­
našli, prokleti bili?
— Helikopter.
— Onaj sinoć? Nemoguće. ..
bio je mrkli mrak, a mi smo
gotovo sat vozili pod krošnja­
ma one plantaže na obali!
— Dogodilo se ono čega smo
se bojali — sleže Lesli ram e­
nima. — Imao je uređaij za o-
sm atranje sa infacrvenim zra­
cima. To drveće mu nimalo ni
je smetalo.
K lečeći na samoj ivici litice
pod kojom je penio okean, Su­
miko iz skrovišta izvuče dugo,
tanko uže od crne svile, jedno
od onih koja japanske ninđe
pletu sopstvenim rukama kako
bi u svakom trenutku mogli
biti sigurni da ih neće izdati.
I to se još nikada i n ije dogo­

47. BORILAČKE VEŠTINE 58 45
dilo je r je jedno takvo uže
čvrsto gotovo kao čelično uže
istog prečnika i mnogo puta
elastičnije.
■Lesii ga je sam vezao oko
delbla drvelta koje je raslo uko-
so, naginjući se u prazninu. Je
dnoga dana njegovo korenje
razbiće stenu u koju se zavu­
klo koristeći i najsitn ije puko
tine, ali je taj dan bio još vrlo
daleko.
— Samo bez žurbe — reče
on proveravaj ući čvor. — Ovde
vas ne mogu videti, a proći će
dosta vremena pre nego što
stignu ovamo. P it zna šta ćete
učiniti kada se ukrcate u ča­
mac.
— U redu. ..
Još jednom su se dotakli pr­
stima, a onda ninđa odbaci u-
že niz liticu. Za to vreme S>u-
miko je pomagala Pitu da uz
pomoć opasača svojih pantaio
na pričvrsti preko ramena ne­
pokretno tel'o Rouz Anđerson.
— Znam šta će se dogoditi
— mrzovoljno je gunđao grm-
al'j. — Negde na pola puta
spašće mi pantalone, a ona će
se osvestiti, videće te!
Sum iko se tiho nasm eja.
— K oji to muškarac ne bi
poželeo, Pite? Da mu spadnu
pantalone dok je uz njega pri
lju bljena zgodna plavu ša...
kao u snu!
— Do đavola! Ali malo ih je
koji bi to poželieli dok lebde
pedeset stopa nad stenama u
okeanu!
I dalje gunđajući nešto za
sebe, P it obuhvati uže šakama
zaštićenom kožnim rukavicama
i poče da se spušta, hitro i ve
što. Pod njegovom težinom i
težinom devojke uže se malo
zateže i ninđa ga oprezno po­
pusti, proveravajiući još jedn­
om čvor.
Sve je bilo u redu. N jih dvo
je naći će se bezbedno u po­
dnožju litice, tamo gde je u
prirodnom udubljen ju ispod
stene skriven gumeni čamac sa
spoljnim motorom. Sumiko će
ih za koji trenutak stići, a on­
da. . .
Sačekavši da odozdo dopre
tihi zvižduk devojke koji je
rekao da je i ona stigla do ni­
voa okeana, Lesld poče lagano
da namotava uže. Ono će ostati

48. 46 BORILAČKE VEŠTINE 58
tu, na istom me'stu, za slučaj
da ponovo nekome zatreba kao
odstupnica.
Preko travnjaka je gotovo
preleteo dugim skokovima, ka
rakterističnim. za ninđe, utroši
vši svega dve ili tri sekunde
za to. Haraged mu je govorio
da su napadači blizu i da će
za koji trenutak kuća i trav­
njak oko n je biti izloženi n ji­
hovim pogledima.
Maločas, kada je izašao iz
kuće da po navici obiđe okoli­
nu, odmah je osetio da su tu.
Približavali su se lagano, bez
žubre, pažljivo stežući obruč
oko kuće na obali okeana.
Nasu ni smeli da žure, jer
je čitav prostor, osim uske ma
kadamske staze kojom se mo­
glo prići ku ći na obali, Obra­
stao gustim divljim šilbljem, ti
pičnim za ovaj deo obale. Ne­
kada davno, jedan od čestih
kalifom ijskih zem ljotresa bacio
je nekih pola m ilje gornjeg
sloja zem lje u okean, ostavlja­
jući za sobom neravno, zupča­
sto stenje koje vetar i kiša još
nisu zaoblili. Ukratko, zaklon
u kojem je čitava četa vojnika
mirno mogla sačekati približa­
vanje n ep rijatelja.
Bilo bi veoma lako sakriti
se negde u toj šikari i propus­
titi napadače pored sebe, ali je
to bilo posleđnje što je ninđa
želeo.
M asters i Emerson. Sada je
znao imena dvojice agenata
CIA koji su vodili ovaj posao.
Zbog čega bi njim a bio po­
treban zaista neobičan talenat
Rouz Anđerson?
U redu, taj se talenat veo­
ma lako dao unovčiti, ali bi
bio i daleko značajniji u služ­
bi organizacije kakav je CIA.
Samo. ..
Samo što se ovo što se do­
gađalo n ije podisećalo na stil
rada Centralne obaveštajne a-
gencije!
Poznavanje, do n ajsitnijih de
talja, karakteristika deHovanja
obaveštajnih i terorističkih or­
ganizacija jedan je od »predme
ta« koji ninđe proučavaju u
svim svojim tajnim školama ši
rom Japana. Najzad, ninđuou
je pre svega drugog, u sređnjo
vekovnom Japanu, bio škola za
obaveštajce i konitraoibaveštaj-
ce. ..
Svaka takva škola — i sva­
ka organizacija — ima sopstve

49. BORILAČKE VEŠTINE 58 47
ni stil i pravila rada. Moglo bi
se čak reći da ona ostavlja ne
izbrisiivi pečat na ljudim a koji
jo j pripadaju. Upravo ta činje
nica zbunjivala je ninđu, jer
ovo što se događalo imalo je
odlike delovanja CIA, ali i ele
m enata koji su govorili da se
direktni izvršioci akcija ne pri
državaju uštalijenih pravila.
Hteo je da vidi jednog od
tih ljudi, M astersa ili Emerso-
na, da govori s njim a. Ono si­
noć, brzo i vešto ogranizovana
potera, govorilo je da na njih
deluje još neki motiv osim uo
bičajenih. CIA je ogromna or­
ganizacija i upravo zato spora
i inertna. Ono što se dogodilo
prethodne noći svedočilo je da
je neko na vest način iskoristio
sve ogromne potencijalne mo­
gućnosti njenog mehanizma,
preskačući uobičajene puteve i
kanale.
Dovršio je svoje pripreme u
unutrašnjosti kuće i još jed­
nom obišao sve prostorije, pro
veravajući da li je sve u re­
du.
Ljupka mala vila, visoko nad
okeanom, za m anje od pola ča­
sa pretvorena je u smrtonosni
lavirimt, kroz koji neupućeni
jednostavno ne mogu proći. Ta
mo će pritisak na određeno
mesto na podu lansirati otrov­
nu strelicu iz skrivenog meha­
nizma; čovek koji neoprezno
razgrne zaveau tuša u kupati­
lu otkriće da mu se pri tom u
dlan zarila mala igla, takođe
premazana otrovom; drvene st­
relice koje vode na sprat sruči
će se u čašu kada ona!j koji se
penje dospe do njihovog vr­
ha. ..
Pred ogledalom, ninđa još je
dnom proveri svoju masku. Sa
v ršen a.. .
Starac izboranog lica, sa ve­
likim crvenim nosom pijanice.
Nekada visok i snažan, videlo
se, ali sada oronuo od godina
i alkohola. Upola ispražnjena
flaša viskija na stolu verande
samo dopunjava takvu sliku.
OsmehnuVši se svojoj slici,
ninđa se sporim, staračkim ko­
rakom vrati do verande, opre­
zno se oslanjajući na debeli dr
veni štap. Spustio se sporo na
stolicu, starački. Iako ga još
niko n ije mogao videti, držao
se svoje uloge do poslednjeg
detalja.
Dole, pod liticom, nakratko
zabruja motor. Dve devojke i

50. 48 BORILAČKE VEŠTINE 58
Tabasko Piit su, dakle, sprem­
ni.
Gotovo fizički je osećao ka­
ko se oko vile steže obruč sa­
da već prenapetih i oznojenih
ljudi. Pretraživanje šikare je
đavolski neugodna stvar na o-
vom suncu, naročito kada si
upozoren da napad opasnog pro
tivnika može uisieđiti svakog
trenutka.
Biće umorni kada stignu do
ovog m esta. I besni na vođe
koje su ih poveii na tako ša­
šav zadatak.
Gnevni ljudi im aju nisku
tačku paljenja. S malo mašte,
neće biti teško izvesti om iljeni
gamibit ninđi: baciti seme raz­
dora među napadače i izazvati
svađu, možda i obračun među
njim a.
'U redu, on je spreman i za
takvu mogućnost. Suptilno po­
stavljeni mamci mogu posluži­
ti i toj svrsi. ..
O staje mu samo da čeka. A
to je veština u kojoj su ninđe
bez premca.
Potpuno opušten, sklopljenih
očiju, disao je duboko i ravno
merno, nastojeći da obogati
krv kiseonikom koji će potpo­
moći sagorevanje u organizmu
i dati mu dovoljno energije u
trenutku kada mu ona bude
potrebna. Istovremeno, sluh mu
je bio napet, toliko napet da
je na trenutke vetar do njego­
vih ušiju donosio odlomke ti­
hog razgovora u čamcu, stoti­
nu stopa pod njim .
D a ... oni dolaze.. .
Teški koraci u šiblju. .. gne
vno šuštanje grana ođgum utih
sa svog m esta.. . poneka polu­
glasna psovka. ..
I motor. Motor automobila
koji lagano mili makadamskom
stazom dok se oznojeni i umo­
rni ljudi s naporom probijaju
kroz šiprag.
Utoliko bolje. Oni koji udo
bno seđe u kolima, sa uključe­
nim klim a-uređajem već su sve
sni psovki koje lete u njiho­
vom pravcu. I osećaju se nela­
godno zbog toga.
Za pet m inuta iizibiće na ure
đeni deo obale, izvan šiblja i
pohrliti prema kući. Ako ni
zbog čega drugog, a ono da se
napiju vode.
ili n e .. .
Oštar, zapovednički glas. Ne
ko je shvatio šta će se dogodi­

51. BORILAČKE VEŠTINE 58 49
ti gotovo u isto vreme kao i
ninđa. Čovek koga se mora ču­
vati.
Zapamtio je taj glas. Čim taj
čovek ponovo progovori on će
ga poznati.
Uskoro će moći da vidi one
koji stignu prvi. Sada je znao
da će doći poštujući sva pro-
verena pravila taktike.
Pa, u redu. On je i na to sp­
reman. . .
Naizgled nepokretan, ispratio
je pogledom čoveka koji je po
gnut pretrčao iza ukrasnog ši­
blja preko puta verande i zau­
zeo mesto nasuprot njemu. Vi-
veo je čak i crnu cev automa­
tske puške kako se konačno u-
m irila gledajući u njega.
U isti čas, znao je i čuo, dru
gi zauzimaju slične položaje sa
ostale tri strane kuće, ignorišu
ći liticu za koju su uvereni da
ne pruža mogućnost za bekst-
v o .
Sada će iza ugla doći njih
trojica. Sa uperenim puškama,
naravno. Već im čuje kora­
ke. . .
Odglumio je iznenađenje, ta
ko dobro da su se njih trojica
grubo nasmejala razjapljenim
ustima starca pred koga su iz­
nenada nahrupila tri do zuba
naoružana momka.
— Ruke gore, m atori! — za-
povedio je prvi, dok su mu oči
hitro klizile tamo i amo. N je­
gov glas nije bio isti kao glas
koji je čuo maločas. Ovaj ovde
nije vođa.
Logično. Momci koji mnogo
drže do sebe umeju da čuvaju
svoju dragocenu kožu.
Dižući drhtave ruke, on zna
lačkim pogledom pređe preko
njihove odeće i lica. Prašina,
znoj, vidljiv umor i napetost.
Kada shvate da u kući nema
nikoga sem bespomoćnog star­
ca, te napetosti će nestati i oni
će postati neoprezni.
-Jedan ostade da ga drži na
oku, druga dvojica oprezno u-
đoše u kuću. Čuo je njihove ko
rake dok su prelazili iz odaje
u odaju, sve brže i sve neopre-
znije.
K ad ih ču da se vraćaju, o-
naj pred njim , mršav momak
duguljastog lisiejeg lica, bez­
brižno spusti pušku i ščepa fla
šu sa viskijem sa stola. Otpio
je dug gu tljaj i vratio je na
mesto p-re nego što su ona dvo
jica ponovo stigli na verandu.

52. 50 BORILAČKE VEŠTINE 58
— Sam je — reče prvi zami­
šljeno. — Prokletstvo, ovde ne
što n ije u red u .. .
Voki-toki bio mu je okačen
gajtanom oko vrata i on ga pri
nese ustima.
— Dileni — reče. — Obišao
sam kuću. Tu je samo jedna
matora pijandura i niko više...
Da, do đavola, svud sam zavi­
rio!. .. Šta da uradim? Prokle­
tstvo, m atori nema sn ag e.. . u
redu, u redu, ti si šef!
Isključio je uređaj naglim po
kretom i nešto prezrivo pro-
gunđao, spuštajući se na slobo­
dnu stolicu.
— Veži ga — reče svojim
ljudima, pokazujući glavom na
prerušenog ninđu.
— Da ga vežemo? Zašto, do
đavola?
— Ne znam — umorno reče
Dileni. — Emerson tako hoće
i za mene je to dovoljno. Veži
ga, prokletstvo! Pre nego što
se stropošta sa te stolice od
straha!
Slegnuvši ramenima, onaj ko
ji je stajao bliže ninđi odloži
pušku i izvuče opasač iz svo­
jih pantalona. Hitro i vešto, ne
naročito grubo, on mu veza ru
ke iza naslona stolice.
— Možeš jav iti Emersonu —
reče cereći se prezrivo — da
slobodno dođe. Matori je bezo­
pasan!
Vođa trojke, Dileni, glasno
se nasm eja. I on je dohvatio
flašu sa stola i potegao dobar
gu tljaj pre nego što je motor
automobila jače zabrundao i
vozilo obišlo zgradu da bi se
zaustavilo na travnjaku.
Pogled ninđe bio je ispod tre
pavica uprt u zadnje staklo.
Ono iza njega je Emersonovo
lice. ..
Staklo se spušta. Sada će ga
još bolje videti.
D a .. .
Usko, umorno lice pedesetogo
dišnjaka. Proređena seda kosa,
uredni brkovi nad tankim us­
nama. I . . .
— Jesi li ga pretresao, Dile­
ni?
Da, to je taj glas koji je m a­
ločas čuo. Od svih koje je do
sada video Emerson je najin te­
ligentniji i najopasniji protiv­
nik!
— Aha. .. imao je top u za­
dnjem džepu — prezrivo reče
Dileni ne okrećući se. — Da
mu ga uzmem?
Emersonovo lice ostade m ir­
no. Do sada je već mor'ao po­

53. BORILAČKE VEŠTINE 58 51
stati svestan činjenice da je mu
ono probijanje kroz šiblje bilo
potpuno nepotrebno i da i n je­
govi ljudi to znaju i krive n je­
ga za to.
Ni to nije ličil'o na CIA. Ako
su obični agenti i bili nezado­
voljni svojim šefovima, nisu to
ovako drsko pokazivali.. .
Gle, g le ...
Prazan levi rukav sakoa. To
Emersona čini još opasnijim
protivnikom!
U čenje ninđucua kaže da su
sakati ljudi neugodni protivni
ci, je r se izgubljeni deo tela
uvek nadoknadi nečim drugim.
Povećanom snagom u ostalim
udovima, recim o. Ili većim lu
kavstvom i inteligencijom .
Emerson je prilazio lagano.
Veoma, veoma oprezno.
Šta to znači?
Da li je moguće da je proz­
reo masku nlinđe?
Hi. ..
Ili o ninđama zna mnogo vi­
še nego prosečan čovek? Čak
i to da je prerušavanje kod ni-
nđi dovedeno do savršenstva?
Haragei, duboko u podsvesti
ninđe, poče da otkucava svoju
poruku upozorenja na opasno­
st. Sa svakim Emersonovim ko
rakom, ti signali postajali su
sve snažniji.
'Emerson obiđe unaokolo, pro
veravajući pogledom Lesilijeve
veze, a onda se odmače do og­
rade verande i nasloni na nju.
Pogledom, u kojem je bilo još
nečeg osim radoznalosti, on se
upi u oči ninđe.
— Uperite puške u njega —
reče tiho, jedva čujno.
— Ti si lud, Emersone — re
će ležerno Dilemi, prihvaćajući
se opet flaše. — Šta je to kod
tebe? Paranoja?
— Učinite kako sam rekao!
Za nijansu snažniji glas, ali
su reči izgovorene tonom koji
ne trpi protivljenje. Zgieđavši
se, trojica ljudi podigoše i otko
oiše svoje puške.
Po prvi put Emerson dopu­
sti sebi Med osmeh.
Odbacivši tek zapaljenu ciga
retu, on se naže napređ i pro­
govori glasom kojli je pokazivao
s naporom potiskivano uzbuđe­
nje.
— Konačno te imam u svo­
jim šakama. .. prokleti ninđo!
*i
Već nekoliko dugih trenuta­
ka, od časa kada je Emerson

54. 52 BORILAČKE VEŠTINE 58
naredio da ga pretresu, Lesli
je znao da i Emerson zna s kim
ima posla.
:I da obračun koji je unapred
isplanirao neće krenuti očeki­
vanim tokom ... •
■Naravno, i ta mogućnost, pri
lično verovatna, bila je predvi
dena rezervnim planom. I čita
vim nizom drugih planova koji
su predviđali sve mogućnosti
razvoja događaja.
Ruke ninđe načiniše nepri-
metan pokret, skrivene njego­
vim telom. Kaiš be'šumno popu
sti na oštrici šurikena zarive-
nog u drvo stolice tako da mu
viri samo vrh. Prsti desne ru­
ke skl'opiše se oko tankog čeli­
ka i istrgoše ga iz skrovišta u
kojem je šurikem do tada poči­
vao.
Nervoznom rukom Emerson
izvuče novu cigaretu i zapili
je. Njegovo lice i oči odavali
su da se kontro'liše sa mnogo
napora.
Zašto? Toliko mu je stalo do
Andersonove: Hi. ..?
Kao da pogađa njegove m i­
sli, Emerson produži, malo si­
gurnijim glasom.
— Dve stvari hoću od tebe,
prokleti ninđo. .. Prva je mala
Andersonova. . . a druga — tv­
oj život!
Ćuitanje je često veoma efi­
kasan način da se protivnik da
koncentriše, ali ponekad i reći
mogu postići ista e fe k a t...
— Je li? — ninđa se smireno
osmehnu. — K ojim redom že­
liš te dve stvari, Emersone?
Trojica ljudi sa puškama zbu
njeno se zgleđaše, a Dileni kr­
oz zube procedi psovku puna
neskrivenog divlljenja. Puni,
muževni glas ninđe konačno
mu je dao do znanja da se iza
maske nemoćnog starca krije
mnogo mlađi čovek.
— Prvo Andersonova — os­
mehnu se Emerson, ali mu je
ruka sa cigaretom i dal'je drh­
tala. — Gde je ona, ninđo? Sa­
krio si je negde u kući, zar ne?
— Dileni je pretražio kuću
i uverio se da u njoj nema ni
koga. Gubiš vreme, Emersone.
Ona je odavno na sigurnom me
stu.
— Lažeš. Jedini put koji vo
di od ove vile je sve vrem e bio
pod prismotrom. Niko nije oti­
šao odavde!

55. BORILAČKE VEŠTINE 58 53
— Možda je odleteia? — re­
če ninđa sa srdačnim osmehom
na usnama. — Te savremene
devojke pune su trikova, je 1’
da?
— U redu, Gde je M anteli?
— Ko je M anteli? — bilo
mu je potrebno vreme da još
jednom prouči položaj svakog
od Emersonovih ljudi pojedina
čno, uzimajući u obzir i onog
skrivenog u žbunju. Otuda to
odugovlačenje...
— Ti niša tako glup kao što
pokušavaš da me uveriš. Man­
teli je agent koga si sinoć po­
kupio iz H atorijeve radnje.
Sve ti je ispričao, zar ne?
— Uglavnom.
— I? Gde je sada? Dole u
okeanu, pod liticom ?
—Možda. Tvoji agenti me
ne zanimaju naročito, Emerso-
ne.
— Ali te utoliko više zanima
Andersonova, zar ne?
— Moja stvar.
Čovek u žbumu postao je ne­
strpljiv, dok mu je sunce pe-
klo vrat i ramena. Sve češći
neoprezna pokreti u traženju
udobnijeg položaja odali su ni
nđi njegovu poziciju. Suviše je
daleko da bi mogao interveni-
sati u prvom trenutku okršaja,
ali kasnije mora uzeti u obzir
i njega i njegovu pušku.
Ova trojica ovd e... sa puška
ma uperenim u njegovo te lo ...
N jih trojica, a samo jedan
šuriken. Ako odluči da pređe
u napad, mora biti brz, užasno
brz!
— Dobro, tvoja stvar — na­
stavi Emerson. — Ne zanima
te zbog čega želim tvoj život,
ninđo?
— Ne naročito.
— Zbog ovoga!
(Prstima desne ruke Emerson
obuhvati patrljak levice, poka­
zujući ga LesiijiU.
— Ja ti to nisam učinio.
— Ti ne. Jedan drugi pro­
kleti niinđa me je osakatio, ali
ćeš za to ti platiti!
— Ne verujem da je to bio
ninđa. Ninđe za sobom ostav­
ljaju samo m rtva tela, Emerso-
ne.
— I ovaj. .. ali to náje važ­
no. Hoćeš li mi reći gde je An-
dersomova, ili ne?