Grozdana Olujić

1. KULTURNI I SOCIJALNI ASPEKTI FANTASTIČNE KNJIŽEVNOSTI ZA DECU
O značenju fantastičnog u književnosti za decu, a i o televiziji kao posredniku u prezentaciji "izmaštanog" – pisano je mnogo. Mnoge studije su posvećene bajkama, u kojima su sakupljeni izmaštani svetovi, nestvarni događaji i čudesne lepote. Televizija je, kao najmoćniji medij, "apsorbovala" sva ta saznanja u želji da to izmaštano deci predstavi kao živo i uverljivo, kao stvarno i moguće. Televizija je, u stvari, izražavajući se živom slikom, zvukom i tonom, rečima – neminovno, načinom prezentacije, promenila i shvatanje o izmaštanom. Televizija je "izmaštano i čudesno" prividno približila detetu, ali je u pogledu recepcije osiromašila i sputala dete nudeći mu "izmaštano i čudesno" kao gotov, konkretizovan i zauvek dat "svet". Zašto? Televizija je svojom "televizičnošću" promenila klasično shvatanje o fantastičnom. Fantastično je, do pojave filma i televizije, lagodno živelo u pesmama i pričama, u legendama i mitovima o bogovima i natprirodnim bićima, o natprirodnim pojavama. Sve ono što se činilo irealno, na filmu i TV postalo je i pomalo realno. Dete je nekad "zamišljalo", u skladu sa intelektualnim i emotivnim sposobnostima, anđele i đavole, veštice i vampire, kraljeviće i princeze, zle maćehe i dobre pastorke, aždaje i krilate babe, nemani svake vrste kakve samo mašta može stvoriti. Dete je, slušajući ili čitajući, širilo granice realnosti, nadograđivalo realnost na subjektivan način, po svojoj meri i tako se, opredeljujući se za dobro i čovečno, lepo i moralno – i samo duhovno bogatilo. Televizija je počela pričanje u živim slikama; zadržala je reč, ali je vizuelno događaj učinila stvarnim. Čak i ono što je bilo teško zamislivo da se može ekranizovati – razgovor životinja u basnama – u crtanim filmovima, animacijom, lako je postalo filmska stvarnost. U TV pričama su vanzemaljci konkretizovani tako da tek nešto imaju slično sa stvarnim čovekom, kornjače (Nindža kornjače) su predstavljene u sasvim novoj nameni, svinja je u crtaćima toliko deformisana da ju je teško i prepoznati u poređenju sa stvarnom, umesto Snežane i sedam patuljaka dobili smo Huga, Hugolinu i decu... predstave o divljim i domaćim životinjama toliko su u osnovi izmenjene da dete, naročito gradsko dete, neminovno u susretu sa stvarnošću oseća veliki rascep u duši i razočaranje. Televizija jeste nadmoćniji medij, ali ne može da zameni knjigu, nije ugušila štampu, niti potisnula i razorila radio. TV ima kameru kao svevideće oko, krupni i mikro plan, uglove snimanja, svetlosne efekte, mikrofon i mogućnost da dočara i najsloženije zvučne efekte. TV ima svoju dramaturgiju, svoj TV jezik i svoju gramatiku. TV prezentuje fantastično snažno i uverljivo da je iluzija stvarnosti sada i ovde. Detetu je potreban samo napor da gleda i sluša sa ekrana, a kad poodraste – i da čita sa titlova. TV detetu nudi modernu sliku stvarnosti u kojoj su približeni kamile i snažni motori, ribe iz plavih dubina i snažne podmornice, ptice koje žive u prašumama i avioni koji još malo naliče na ptice. Kao da se svet, zakonitosti bivstvovanja, postepeno ali sigurno i namerno deformišu. TV je moderno dete umrtvila, vezala ga za fotelju, prikovala za jedno mesto, ograničila njegov vidik i lišila svih napora – čak i napora da zamišlja! TV prezentacija fantastičnog za dete je poklon i kazna. Ako je poklon – poklon treba da obraduje i zabavi, da odgonetne zagonetku. TV, međutim, načinom prezentacije ostavlja dete smućenim, ako ne i sluđenim. U TV crtaćima za decu, a to nisu jedini materijali (možda je prestrogo govoriti o TV žanrovima, jer nigde nema tolike mešavine žanrova kao na TV), na primer, ima previše agresije, krađa, ubistava, nereda i lakog života bez rada – da je slika stvarnosti potpuno deformisana, ponekad lišena ma i najmanje stvarnosti. U klasičnim bajkama, na primer, ma koliko fantastično bilo zastupljeno – ono je uvek imalo čvrstu realnu osnovu. Količina fantastičnog i oblici bili su "motivisani" pričom koja je imala zadatak da zabavi, pouči ili nauči dete nečemu korisnom. Tako se, uz bajku prepunu fantastike s realnim svetom, dete razvijalo i raslo. Fantastično na TV danas ide do neslućenih razmera: premnogo pucnjave, podvala i osveta; ubijeni, čak ako je od njega ostala samo senka – čudesno vaskrsava i nastavlja s prethodnim "gresima". TV prikazuje detetu da ni topovi, ni najmodernije oružje – ne mogu ništa, jer nema zaslužene kazne; glavni junak je "neuništiv", nepoderiv – pa zašto i ne nastaviti "igru" po starom u kome pobeđuje samo lukavstvo. TV prezentacija fantastičnog za dete je očigledno "kazna", jer će život detetu pokazati da su sve bile zablude. TV prezentacija naučne fantastike, uzimajući u obzir savremena tehnička sredstva, animacije, metamorfoze, montaže, trikove, tj. kompletnu TV dramaturgiju – danas je na zavidnom nivou. Naučnu fantastiku, međutim, ne prati samo dete, nego i odrasli. Ako i prati, reč je o odabranom detetu u poodmaklom uzrastu. Ali bez obzira

2. na uzrast – pitanje recepcije u nauci je do danas nerazjašnjeno. Mislim da recepcija naučne fantastike tek treba da bude predmet naučnih istraživanja, a to znači da se sa sigurnošću objasni komunikativnost u relacijama pisac – delo – gledalac (recepcijent). Recepcija TV fantastičnog, u zavisnosti od dečjeg uzrasta, intelektualnih sposobnosti i emotivnog bogatstva, psihičke zrelosti i odgovarajuće edukacije, ne može se generalno određivati. Ona je raznovrsna koliko su raznovrsni i recipijenti. TV je transformacijom fantastičnih sadržaja negirala klasične vrednosti. Ona je dete oslobodila svih napora, pa čak i potrebe da "zamišlja". Pošto je na ekranu "potpuna iluzija stvarnosti" – TV tehnicizam je olenjio duh deteta, učinio da bude konzument i trivijalnih sadržaja i izgubi smisao za istinske vrednosti. Dete nije u mogućnosti da bira umetnički sadržaj prema svojim sklonostima, već mu TV nameće sadržaje. Takvim postupkom dete gubi motivaciju, postaje lenjo, inertno i zapada u intelektualnu tupost. TV prikazuje likove u fantastičnim scenama koji razrešavaju opasnosti "pritiskom na dugme". Nisu, dakle, potrebni nikakvi napori: ni snaga, ni izdržljivost, ni snalažljivost, ni pametovanje – sve će to učiniti mašine! U naučnom proučavanju recepcije TV fantastičnog treba uzeti u obzir i gubljenje klasičnog autorstva (autori su čitavi timovi), delo je takođe plod timskog rada (scenaristi, snimatelji, tehničari, lektori...), a i recipijenti su nedovoljno jasni ovim kolektivnim stvaraocima. TV medij iz razloga komercijalizacije (reklame, spotovi i sl.) ne omogućava recepciju u kontinuietu. I jezik u prikazivanju fantastičnih sadržaja prepun je neznanja (Nindža kornjače, napad br. 35, "Moj malj nikad nije promašio!", a na slici se vidi najobičnija sekira). Najzad, umesto nekada, na primer, filmovane bajke Kameni cvet, koja se primala u trajanju od najviše dva sata, sada je dete- recipijent primorano da prati junake u "serijama", a to znači smišljenu vremensku okupaciju dečijih fizičkih i duhovnih vrednosti. TV fantazija je, očigledno, premašila klasično fantastično. Ostaje nam da budemo fantastično zabrinuti za budućnost dece.
-kraj-

3. BAJKE – METAFORIČKO OGLEDALO SVIJETA
Pol Azar je uporedio bajke sa bistrim dubokim ogledalima na vodi kroz koji pogled seže do prvih godina čovječanstva. Azarova bistra metafora potcrtava dva relevantna svojstva bajki: njenu izuzetnu starost i svojevrsnu istinitost fantastičnih vizija koje odslikavaju, na nivou primitivne svijesti, realnost čovjekove situacije u jednom tuđem i nepoznatom svijetu. Bajka predstavlja zrak duhovne svjetlosti koja dopire iz djetinjstva ljudskog roda, dakle najdubljih slojeva čovjekove svijesti, najstarijih "zapisa" njegovog pamćenja. U nepoznavanju svega oko sebe, suočen sa tajnom od čijeg rješenja, kao od zagonetke koju sfinga postavlja Edipu, zavisi njegova vlastita egzistencija, čovjek je pokušao da nađe odgovore, ali ti odgovori su, pred polisemijom svijeta, i sami morali biti isprepleteni od mnogo smisaonih niti da bi mogli da se upredu u obuhvatnu metaforu života i prirode. Najprije se, naravno, javio mit koji je težio za univerzalnim rješenjima. On je korespondirao sa zemaljskim i kosmičkim, sa ljudskim i božanskim, materijalnim i duhovnim. Junak mita je dolazio iz nadrealnog svijeta, ali je djelovao u realnim okolnostima. Junak bajke koja je nastala raspadanjem mita običan je čovjek doveden, stjecajem fantastičnih, čudnovatih okolnosti, u situaciju da, uz pomoć magijskih sila i nadnaravnih zaštitnika i savjetnika, postupa kao volšebnik, neki daleki potomak bogova čija je zadaća prevashodno ljudska: da pobijedi zlo i unese svjetlost u tamni vilajet zajedničkog postojanja. Skučenost koja je zaklanjala vidike i tama neznanja, nemogućnost da se izađe iz vlastite kože i dosuđenog udesa, koji je uvijek bio ovjeren pečatom tragizma, nagnali su čovjeka da potraži izlaz u zemlji čudesa, iza granica mogućeg, u predjelu sna, svuda gdje ga ne može stići gravitacija ništenja i poraza. Bajka je dakle bila neka vrsta terapije od pesimizma i očaja i dragocjena pilula koja je pojačavala imunitet i pružala razloge čovjekove borbe sa destruktivnim silama koje su ugrožavale njegov opstanak. Pradavna bajka je bila na tragu nekim istinama i ona je zadovoljavala intelektualne i emotivne potrebe našeg davnog pretka. Međutim, stvarnost svijeta i života postajala je sve složenija i bajkovita priča "nastala u praskozorje ljudske mašte" sve je više zaostajala za galopirajućim ritmovima novog poretka stvari. Ona je sama pokušala da se prilagodi, prestruktuira, izmjeni, saobrazi sa dominantnim misaonim i literarnim strujama, da iz mora zaborava isplovi na pučinu novih pitanja, rasprostre se između svijesti i podsvijesti, znanog i neznanog, konačnog i beskonačnog, da se utemelji kao literarni fenomen nepredvidljivih razvojnih mogućnosti. Jer, davna bajka, po Čapeku, nije bila književnost nego pričanje, fluid koji je imao očaravajuće djelovanje na slušaoce. Ali, to ipak nije bilo dovoljno. Bajka je imala pretenziju da svojom literarnošću zadobije vlast nad vremenom u onom obliku u kojem je umjetničko djelo, u odnosu na kratki ljudski život, a pogotovo trenutak pripovjedne čarolije, trajan (Ars longa, vita brevis). Zato je morala da pronađe pravi način otkrivanja čuda koje leži u osnovi svih stvari. Transcendentalna fantastika drevnih kazivanja počela je u djelima bajkopisaca najprije da se obogaćuje novim materijalom preuzetim iz života koji je, poštujući još zatečene pripovjedne uzuse, skretao magnetnu iglu prema realnosti. Pero i Puškin još su zadržali prepoznatljiv koncept naslijeđene skaske koja ipak, u njihovoj interpretaciji, nije bila čardak ni na nebu ni na zemlji, već je imala oslonca u njihovom svekolikom literarnom iskustvu. Andersen je čudo tražio (i nalazio) svuda oko nas, Kerol je zemlju čudesa otkrivao u teško dostupnim predjelima sna, Desanka je gradila bajkovite zamkove "od samih istina", Ćopić je od autobiografskog materijala svog grmečkog djetinjstva stvarao zamaštane priče ispod zmajevih krila. Igra zrnaca pijeska ili dah vjetra, hod mrava ili jesenji let posljednjeg lista, sitni pokreti i zbivanja na margini našeg opažanja pokretali su stvaralačku imaginaciju Stevana Raičkovića. Branko V. Radičević je u svojim bajkama rješavao krupne probleme čovjekovog odupiranja otuđenju, a Grozdana Olujić, poput Zlatoprste, veze svoj sjajni vez i priprema gozbu duha na zlatnim tanjirima svojih bajki. Svi ovi stvaraoci pronašli su svoju "formu i formulu" bajkovite priče. Nastala u djetinjstvu čovječanstva, njegovoj zori, bajka se nameće kao duhovna potreba kasne djece jedne "stareće civilizacije". Doba bajke nije prošlo. Nastupajući milenij proširuje njene mogućnosti, podstiče račvanje prema sferi naučne fantastike koja je tehnicizirana bajka budućnosti i prema unutarnjem kosmosu bića koji tek u metaforičkom ogledalu skaski može da otkrije svoje zakriveno i nepoznato lice. Za roman je rečeno da predstavlja anticipaciju budućeg razvoja cjelokupne književnosti. Za bajku se može tvrditi da je to rod koji će dovesti do definitivnog približavanja literature za djecu i odrasle jer ona se obraća zajedničkom biću ljudskog izvan konkretnosti pojedinačne biografije, izvan atributa istorijskog vremena, izvan

4. geografskih specifičnosti, izvan sumnji i zabluda. Bajka vodi prečicom do iskustva i mudrosti, ali snažnih emotivnih uzbuđenja. Zato nam je sve više potrebna.
-kraj-

5. PRILOG RAZLIKOVANJU BAJKE I FANTASTIČKE PRIČE Ako, poput brojnih proučavalaca, prenebregnemo strukturu, obim i žanr dela, kao što su Hiljadu i jedna noć, Baš-Čelik, Alisa u zemlji čuda, Maca papučarka, Plava ptica, Kapetan Džon Piplfoks, Gospodar prstenova, Bajka o zrnu peska, i prihvatimo podelu izvanrealističke književnosti na bajku i fantastičku priču, u ovom radu bismo izložili svoj skromni doprinos razlikovanju, u književnoj nauci još uvek nepotpuno definisanoj diferenciji, između kategorija čudesno i fantastično, između bajke i fantastičke priče. Starija po postanku, smatra se da je pripadala svetu detinjstva i u vreme kada književnosti za decu nije ni bilo, bajka je i danas jedna od najpopularnijih i najznačajnijih vrsta u ovoj književnosti. Poreklo fantastičke priče se izvodi iz bajke; fantastička priča se ponekad ističe kao njena mlađa podvrsta, čiji se razvoj prati od Luisa Kerola i njegove Alise u Zemlji Čuda do danas. Za bajku se vezuje pojam čudesno, "ono što ne može biti", a za fantastičku priču kategorija fantastičnog, srodnog, ali ipak nijansirano-diferencijalnog, značenja. Izvesni autori fantastično tretiraju kao neverovatno, ali ne i nemoguće već samo čoveku nedostupno i neuhvatljivo. (To se najčešće potvrđuje naučno-fantastičkim pričama, naročito onima čija je fantastika postala realnost, kao što su romani Žila Verna.) I čudesno i fantastično se u kritičkoj literaturi najčešće koriste za označavanje svojstva nekog lika ili događaja kao natprirodnog, vrhunaravnog, nemogućeg, obeleženog čudom, ali neki autori vide razliku u prirodi i karakteru čudesnog u bajci i fantastičkoj priči, koje se, u prvoj, pojavljuje u oblicima natprirodnih bića koja ne pripadaju ovom svetu, kao što su aždaje, divovi, patuljci, zmajevi, dok je u drugoj natprirodno otelotvorenje čovekovih snova i želja, sanjarenja i halucinacija. U konkretnim situacijama, međutim, teško je utvrditi razliku između, na primer, dobrih duhova u brojnim bajkama, domaćih u bajci Šuma Striborova i violinskog ključa u fantastičkoj priči Ele Peroci, koji devojčici pomaže da više ne bude lenja; između oživljenog kipa (petla) u Puškinovoj bajci o caru Dadonu i oživljenih karata u Alisi u zemlji čuda; zlatorunog ovna i Mace papučarke. Suštinsku razliku između bajke i fantastičke priče Rože Kajoa vidi u tome što se "svet bajke i stvarni svet uzajamno prožimaju bez ikakvih teškoća i konflikata", a i drugi autori razlikovanje bajke i fantastičke priče zasnivaju na izmešanosti i jedinstvu realnog i irealnog u bajkama, nasuprot njihovoj razdvojenosti u fantastičkim pričama. To se naročito ogleda u odnosu njihovih junaka prema pojavi natprirodnog (čuda): ako se čudo prihvata bez unutrašnje pobune, sumnje i neverice, kao moguće (alternativna realnost) – ono se kategorizuje kao čudesno (bajka); ako se, pak, ono ne prihvata i odbacuje, ako se sa pojavom čuda javi nedoumica, zabuna, strah, otpor i agresija junaka – određuje se kao fantastično (fantastička priča). Ovakvo razlikovanje, prema našem mišljenju, može vredeti samo između bajke i fantastičke priče za odrasle (i to one u kojoj se natprirodno pojavljuje kao zlo, monstruozno i zastrašujuće), dok se u fantastičkim pričama za decu čudo gotovo redovno prihvata kao moguće, prirodno i željeno. Teško se, naime, može povući oštra granica između bajke o željenom detetu (Grah Kotrljan, Biberče, Palčica) i fantastičke priče Karla Kolodija Pinokio između prihvatanja letećih ćilima u brojnim bajkama i čuda da kišobran može biti balon u priči Ele Peroci. U bajci Nemušti jezik junak se zaista ne iznenađuje što životinje govore, ali se ne iznenađuje ni junak u fantastičkoj priči Kraljević i pesnik Pere Zupca što dečak sa druge planete i iz druge galaksije govori ne otvarajući usta, što su njegove reči obojene ljubičasto, što mu, kad misli nešto lepo, iz rukava ispadaju zvezde. Prema Milanu Crnkoviću (on u svom određenju koristi i stavove drugih autora), fantastička priča se od bajke izdvaja svojom uverljivošću ("unutar neverodostojnosti postoji verodostojnost, unutar iracionalnosti racionalnost, unutar sna java"). Vrednosti fantastičke priče su u imaginaciji, u saosećanju i razumevanju, u viziji i veri – ali zar to nisu i vrednosti kojima raspolaže bajka? Crnković, dalje, kao bitnu karakteristiku fantastičke priče uzima originalnost – slažemo se sa njim da postoji samo jedna Alisa u zemlji čuda i jedan Vetar u vrbaku, ali, naglašavamo i samo jedno Carevo novo odelo i jedna Šuma Striborova. Teškoće razlikovanja čudesnog i fantastičnog, bajke i fantastičke priče, isticane u teoriji, naročito se ogledaju u konkretnim određenjima i svrstavanjima pojedinačnih ostvarenja. Neizvedena do kraja, opozicija između bajke i fantastičke priče rezultirala je krajnjim šarenilom i proizvoljnošću književnih kritičara i istoričara, ali i samih autora (u naslovima priča ili zbirki) – Mali princ se, na primer, određuje i kao bajka i kao fantastična priča, svoje priče Branko V. Radičević imenuje bajkama, a književna kritika ih smatra "simbiozom bajke i fantastične priče"; uz uvođenje termina "bajkovita priča" i fantastička priča "nonsensnog tipa", evidentna je egzistencija i realističkih priča (i narodnih i umetničkih) nad kojima lebdi oreol bajke (Sve, sve, ali zanat, Bajka o Tadiji

6. Stevana Raičkovića). Konačan bilans je da se i bajka i fantastička priča za decu podvode pod jedan krov, svode se na isto – i jedna i druga pribegavaju irealnosti da bi se bolje prikazala realnost. Polazeći od toga, želimo da ukažemo na, čini nam se, malo osvetljeno područje razlikovanja bajke i fantastičke priče, čudesnog i fantastičnog u književnosti za decu, a koje se temelji na funkciji natprirodnog i nemogućeg, nerealnog i izmaštanog u slikanju stvarnog sveta, u okviru određene prozne (pripovedne) strukture. Smatramo značajnim da naglasimo kako bajka vodi poreklo od mita, a preobražavanje mita u bajku (prema Meletinskom – Poetika mita) bilo je praćeno deritualizacijom i desakralizacijom, slabljenjem stroge vere u istinitost mitskih događaja, razvojem socijalnog na račun kosmičkog, zamenjivanjem mitskih junaka običnim ljudima (najčešće obespravljenima), supstitucijom mitskog vremena neodređenim, slabljenjem i gubljenjem etiologičnosti, transformacijom interesovanja sa kolektivnih na individualne sudbine, demokratizacijom koja se manifestovala u pojavi šale, humora i ironije u sferama ozbiljnosti i patetike. Fantastička priča, smatramo, nastala je daljom i radikalnijom demitologizacijom same bajke, potresanjem utvrđenih istina i smislova koje je ona nudila, ali u njenom uobličavanju značajna su i iskustva realističke književnosti, a posebno romantičarske i neoromantičarske težnje moderne književnosti za stvaranjem nove "mitologije", ne više opšte već individualne, koja isijava čudesnim i transcendentnim u suprotstavljanju pojedinca i njegovog duhovnog sveta bezličnoj, racionalnoj, mehaničkoj i krutoj stvarnosti. Za razliku od bajke, koja je natprirodno i čudesno koristila (po uzoru na mit) u objašnjavanju i tumačenju stvarnog života, fantastička priča svoja izmišljavanja i izmaštavanja koristi u cilju kritičkog sagledavanja realnosti. U tom smislu fantastička priča se obračunava sa bajkom i starim mitovima, ali i sa mitovima koji su rezultat novog vremena, rečju, sa svim što je ukalupljeno, ukočeno, petrificirano. Fantastička priča, čija iracionalnost deluje na vrlo širokom prostoru (vizije, halucinacije, snovi, putovanja u onostrano, oživljavanja predmeta, ukidanje važećih uzročno-posledičnih veza, promene prostora i vremena), našla je plodno tlo u književnosti za decu novijeg vremena, koje je otkrilo dualizam sveta odraslih i sveta dece, i kod onih pisaca koji su smatrali da svet detinjstva nije lišen sudara između individualnog i opšteg, štaviše da su u njemu antagonizmi spontanosti i prirodnosti i civilizacijskih normi veoma izraziti. Dok bajka, napuštajući stvarni svet i odlazeći u sfere čudesnog i nepostojećeg, ne potresa nimalo smisao i logiku realnosti, ne ugrožava sigurnost i izvesnost postojećeg, fantastička priča svojim "bekstvom od stvarnosti" čini pobunu protiv determinizma, čvrste logike, proverenih i večnih istina; dok bajka štiti postojeće stanje, koči preobražaj i sve svodi na nepromenljivi prototip, fantastička priča uklanja granice, otvara prostore nedosegnutog i slobodnog. Univerzalizam, opštost i nepromenljivi poredak sveta ne narušava se u bajci pojavom čuda, štaviše čudo najčešće ima funkciju da ono što je "iskočilo iz zgloba" vrati na svoje mesto, da sve ponovo dovede u stanje prvobitne ravnoteže. Bajka, kao profanisani mit, jeste zaustavljanje sveta i određenih datosti; prekoračenja datosti, koja su omogućena pojedinim junacima, uvek su u službi vraćanja na postojeće datosti. U bajkama junaci mnogo mogu, ali ne mogu da menjaju svet. Devojka Mara iz naše narodne bajke Pepeljuga, skupo plativši svoju radoznalost, posle brojnih teškoća i pratećih čuda, udaje se za uglednog i bogatog muža, koji joj je, po prirodi stvari i pripadao (narodni pripovedač ističe da je bila najlepša među devojkama). Ružno pače iz Andersenove bajke, takođe će, posle brojnih peripetija postati ono što je oduvek bilo – lepi labud. Vraćanjem na staro, poznato i dobro, bajka nikad ne dovodi u sumnju njegove vrednosti, stoga je dominantna osobina njenih junaka i pobednika upornost i strpljivost sa kojom oni guraju svoj životni kamen, dok se svaka kreativnost, radoznalost, nepoštovanje pravila strogo kažnjava. Bez obzira na svoju gipkost i pojavnu raznolikost, dolazeći iz bezvremena-svevremena, niotkuda i odasvuda, nudeći opšte i univerzalno, oduvek postojeće i nemenjajuće, bajka, i istina o svetu koju ona otkriva, prihvata se, i jedino se može prihvatiti, bez pitanja, nedoumica i sumnji. Bajka ne priznaje izdvojenost, individualnost, jednost, u njoj je sve pomireno, svodljivo, uravnoteženo, po sebi razumljivo. Pomanjkanje objašnjenja, opravdanja ili motivacije za određene događaje i postupke pokriva se sverešavajućom kapom da objašnjenja nisu ni potrebna, da su stvari takve zato što su takve, i da ih, kao takve, čitalac treba i da prihvati. Čitaocu (slušaocu) data je mogućnost prepoznavanja, uklapanja i potčinjavanja. Iako redovno govori o dobru i zlu, bajka zlo minimizira i prikriva na taj način što ga izmešta izvan ljudske zajednice (kao neku neljudsku i nadljudsku silu) ili se, kad su u pitanju ljudi, bavi njegovim spoljašnjim i sporednim manifestacijama (Ivica i Marica, Carevo novo odelo). S tim u vezi, bajka gotovo nikada ne govori o duhovnim već samo o fizičkim patnjama onih koji su se našli na udaru zla (Pepeljuga, Ivica i Marica).

7. U slikanju suprotnosti (bez obzira na opštu istinu, koja je svojevrsni mit o bajci, da dobro pobeđuje zlo) bajka čitaoca često ostavlja bez rešenja u situacijama kada je, iz bilo kog razloga, nezgodno napraviti izbor, jer on narušava ravnotežu postojećeg sveta. U Andersenovoj bajci Carevo novo odelo masa prihvata dečju iskrenost i spontanu reakciju i uzvikuje da je car go, ali car nastavlja paradu i, po svoj prilici, i svoju vladavinu, uprkos gluposti i nesposobnosti; bajka Ivica i Marica ne osuđuje postupke roditelja, niti društva, za nesretnu sudbinu dece, već sve zlo i krivicu svaljuje na vešticu i sl. Fantastička priča koristi nemoguće, vrhunaravno i izmišljeno da bi detetu čitaocu pokazala da poredak stvari u svetu nije večan i da smisao borbe nije očuvanje datog poretka ili ponovno uspostavljanje ravnoteže, ako je poredak narušen, već, naprotiv, stvaranje neravnoteže koja, u krajnjem cilju, ima promenu postojećeg stanja. Tako u fantastičkoj priči Stara kuća broj tri Ele Peroci fantastika i prekoračenje datosti u službi su stvarnog prekoračenja datosti, u funkciji otkrivanja potencijala koji se kriju u deci, mogućnosti da ne budu samo posmatrači i pasivni učesnici u životnim zbivanjima dok ne porastu, dok ne postanu odrasli. Priča o jednoj neposlušnoj nozi Dušana Radovića otkriva u običnom, skromnom, marljivom i čestitom obućaru Klinu potencijale koje on nije ni naslućivao u svojoj težnji da bude u okvirima ustaljenog i uobičajenog reda, u sigurnosti koju mu je obezbeđivalo pripadanje stadu. Fantastička priča bi da promeni svet ili bar da izrazi sumnju u valjanost njegovog ustrojstva. Ona je od bajke bliža umetnosti i poeziji, jer je upućena na traganje za neotuđenim smislom stvari. Iako su ponekad fantastički likovi dvojnici bajkovitih (peti, najmanji prst u Priči o malom prstu Dušana Radovića varijacija je lika najmlađeg brata naivka, glupaka i budale), oni se od svojih prototipova razlikuju što izražavaju kritički odnos moderne književnosti prema životu. Paralelizam fantastičke priče sa bajkom neretko je usmeren ka parodiranju i diskreditaciji bajkovitog (dvoboj Džona Piplfoksa sa sedmoglavim čudovištem u radio-drami Dušana Radovića varira ali i parodira mit da um caruje a snaga klade valja). Kritički se odnoseći prema ograničenjima stvarnog sveta, fantastička priča se ne suprotstavlja samo bajci kao formi koja se sa svetom slaže, već i sveukupnoj književnosti za decu (i realističkoj), koja obiluje mitovima, okamenjenim i stereotipnim predstavama, kao što su: dečja nebriga za higijenu (a ne opšta nebriga i dece i odraslih), čačkanje nosa (takođe), lenjost (isto tako)... – konačno, čitavo detinjstvo kao carstvo sreće i bezbrižnosti sveopšti je mit koji se u književnosti za decu uporno brani od podrivanja i dela koja o detinjstvu govore na drugačiji način. Fantastičke priče omogućavaju svojim junacima i svojim čitaocima da iskoraknu iz ograničenosti i ograničenja realnog sveta, da prevaziđu dostignuto, da se ne mire sa postojećim. Ne smeju nas zavarati čudesne priče, koje nas nakon iskoraka ponovo vraćaju na staro i nepromenjeno, koje su prerušene bajke. Tako nas priča Petar Pan Berija Džemsa, posle otkrivanja mogućnosti odlaska u Nedođiju, smešta u ograničavajuće okvire realnosti i područuje da kada porastemo i osedimo, više ne možemo leteti. Zar? Ako letenje shvatimo kao metaforu za slobodu, kreativnost, nadrastanje i uzdizanje, nije li onda ovde prerušeno licemerje odraslih, koji deci ne dozvoljavaju da "lete" – zavideći im, tobož, što oni to mogu činiti u mašti? Antoan de Sent Egziperi, takođe, u Malom princu, dečju pobunu protiv sveta odraslih doživljava samo kao sentimentalno putovanje u prošlo, sa nostalgičnim reminiscencijama, u trenucima životnih nedaća. Umesto zaključka – pitanje, koje, smatramo, da je sebi postavio Aleksandar Vučo: Treba li književnost koja se obraća detetu da nesavršenosti sveta uvija u oblandu večnog postojanja dobra i zla; treba li književnost za decu da otkriva nesaglasnosti u svetu samo do granice do koje odrasli mogu dozvoliti da ih deca vide; treba li ova književnost da pokriva i brani svet u kome dete živi ili da mu pokazuje i otkriva drugačije i nove vidike? Onda je seo i napisao fantastičku priču – poemu Podvizi družine Pet petlića. Mnogi odrasli, koji deci kupuju, poklanjaju i preporučuju knjige, tvrde da deca ne vole ovu poemu. Možda isti oni koji kažu da naša deca ne vole Alisu? Naša deca vole bajke?
-kraj-

8. FANTASTIKA, BEG OD STVARNOSTI ILI UZLET MAŠTE
Neosporno je da fantastika ima danas u književnosti za decu, kao i u drugim umetnostima (film, likovno stvaralaštvo) značajno mesto. Ta pojava može da ima različite uzroke. Jedan od mogućih jeste i pokušaj bega od stvarnosti koja nije naklonjena detinjstvu. Naša deca (kao i oni koji pišu za njih) žive čitavu deceniju u atmosferi bremenitoj raznim traumama, uključujući i dve najteže – strah od nesigurne egzistencije i strah za svoj život i život svojih bližnjih. U takvim sociološkim uslovima književnost beži obično u satiru, a književnost za decu u fantastiku. Što dalje od neprijatne stvarnosti! Čudesno ima sasvim drugo mesto u književnosti za decu. Ono je ono što ozarava, što joj daje lepotu i draž tajnovitosti i nema vrednog dela u kome se neće naći. Kad progovore igračke i stvari, životinje i biljke, kao da se otvara nepoznata stranica Knjige života i sve postaje jedna velika i uvek nova bajka. Može da progovori i prošlost i kamen i zemlja. Između detinjstva i umetnosti načinjena je jedna zlatna kopča koja ih povezuje. Površno gledajući, mogle bi se uočiti neke čudne pojave, kao što je grubo uletanje Ružnog i Rušilačkog u fantastiku, kako u knjige tako i u filmove. Čovek čezne za lepotom, estetika je proklamuje, a u stvarnosti se zbiva nešto drugo. Činjenica da je kod nas objavljen znatan broj dela koja pripadaju žanru fantastike treba da raduje. Poslednji broj Detinjstva doneo je prikaze značajnijih, što pomaže opštijem sagledavanju ovog žanra. Oni koji se bave kritikom književnosti za decu mogli bi da izvrše temeljniji uvid u svako pojedinačno delo i da ukažu na njegov smisao. Od kritike koja samo prepričava sadržinu, hvali ili kudi, nema mnogo koristi. Opštost pogleda i njihova širina nisu uvek plodonosni. Kritika mora da izvrši izbor i utvrdi poredak vrednosti. Ona danas vešto izbegava svoje obaveze. Žanr fantastike mora biti praćen i kao totalitet, bez obzira na autohtonost svakog dela. Šta mi danas možemo da tražimo u žanru koji ima podužu istoriju? Nije ih teško naći, mada nismo sigurni da je ta veza presudna za ono što se u ovom žanru piše za decu danas. Mislimo, čak, kad je reč o fantastičnom u savremenom smislu te reči, da je ona i prekinuta. Razlika između čudesnog i fantastičnog učinjena je tako što je čudesno izjednačeno sa lepim (ostalo je dakle u domenu estetskog) a fantastično je nešto izvan toga što remeti normalan poredak i izaziva strah. "Čudesno je izraz čovekovih neostvarenih želja, fantastično je izraz njegovih strahova i košmara." Ova definicija koju dugujemo Rože Kaoji uglavnom je prihvaćena. "Lepo je čudesno" – tvrdio je mudri Sokrat. Tako raslojen žanr fantastike dalje se grana u dva pravca. Jedan ima elemente koji pobuđuju i razvijaju maštu do neslućenih granica i podstiču stvaralaštvo i podvige, i drugi koji treba da zaprepasti, izazove šok, i u samoj svojoj biti nosi destrukciju. Od narodne bajke sa početkom "raslo drvo nasred svijeta" do kiber-panka prevaljen je dug put. Lepota narodnog kazivanja na tome putu izgubila se, zgusnula i izobličila u jezik malobrojnih zatvorenih grupa u kojima se ne govori, već skoro mumlaju simboli koji treba da zamene ljudsku reč. Vapaj estetičara "Šta je bogatije, otvorenije i slobodoumnije od rezervoara jezika" niko više kao da ne čuje. Mašine koje nude nemušti govor, munjevite brzine, blesak i lažni sjaj svemoći, pred kojima čovek postaje bespomoćan i mali, zamenile su bakine priče, narodne umotvorine, igre na poljančetu i druge dečje radosti. Posle Barbika i Kenova koji su decu uvukli pre vremena u svet odraslih ljudi, stigle su razne rugobe, vasionske nakaze za koje je teško utvrditi kome rodu pripadaju – ni ljudi ni žovitinje. "Ali deca to vole" – kažu mnogi. Vole, jer im je to nametnuto. Ona sama ne vrše izbor televizijskih programa za sebe. Kada to mogu da čine, nepogrešivo se opredeljuju za lepe i tople priče – zato je film o domaćem mišu i harmoniji među životinjama doživeo ogromnu posetu. "Čarobnjak iz Oza“ i danas puni bioskopske dvorane. Zahvaljujući odraslim posrednicima mališani sede kraj mehaničkih igara ili ekrana, i uče se kako je bitno stići na cilj po svaku cenu, prvi i pre svih, ubiti, ukloniti, zapaliti – ali biti prvi! Nadrealistička vizija značila je pobunu protiv ustaljenog reda u građanskom društvu. Ona je doprinela da klasična estetika bude dopunjena drugim naukama – psihologijom, lingvistikom, istorijom, sociologijom. Ona je i ružno uvela u domen estetičkih ispitivanja, ali ona nije bila udaljena od čoveka u meri u kojoj je jedan deo fantastične književnosti (i umetnosti uopšte) to danas. Budući da je naše društvo doživelo veliki istorijski regres, postavlja se pitanje da li pobuna nadrealista iskazana u sloganu "zapanjiti buržuje" važi i danas?

9. Može se naći veza između onoga što su pisali Vučo, ljubiša Jocić i drugi sa onim što se zove fantastična književnost danas, ali te veze su sporadične. Nadrealistička vera u poeziju koju svi pišu, davno je pala u vodu. Savremenu fantastiku nije porodila tradicija, već nauka, tehnika i nove tehnologije koje danas, kažu, mogu da naprave i duplikat ljudskog bića. Pilići koje ne izvodi kvočka već sijalica, bili su samo bezazlen početak. Doguralo se daleko od tada do danas. Čuda se više ne dešavaju u pričama, već u realnom životu. Kao što je početkom HH veka Honegerova muzika disonantnim tonovima i škripanjem mašina zaparala ljudski sluh, tako su u fantastiku ušle razne nakaze da inače preplašenog čoveka potpuno slude i učine poslušnim. Čoveku ostaje jedino da se srodi i sa čudima i sa zlom. Fantastična književnost danas nije hermetična. Naprotiv, ona prodire svuda i u sve medije. Proceniti šta je u masovnoj "proizvodnji" poetski vredno, neće biti ni malo lak posao. Šta je stvarno vredno pokazaće i vreme, jer je razlika između dva dela isključivo savremena. Valja se podsetiti i onog: "Talenat može da pogreši put, osrednjost da izabere dobro." Kakvo će mesto imati Dobro, Lepo, Plemenito u književnosti koja je dostigla neviđen uzlet mašte? Moglo bi se čak i reći da je književno delo fantastike delimično u boljoj situaciji od filma. Junaci koje gledamo zajedno sa decom skoro na svim TV kanalima, a naročito na komercijalnim, imaju lica koja liče na mašine, oči im se ne vide, valjda zato što ona najbolje otkrivaju ljudske namere. Oni ne idu već lete na strašnim napravama. To nisu čudesna bića iz dečje mašte, već gangsteri i špijuni Zemlje i vasione. Procenjivati šta je dobro, a šta nije u vremenu današnjem, veoma je težak posao. Laž je stara koliko i ljudski rod, ali ona je bila pojedinačna. Tehnika je nju okrilatila, pa je postala planetarna. Danas postoje institucije za proizvodnju laži i visokoobrazovani ljudi rade u njima. Dobri patuljci iz germanskih šuma i krasavice iz slovenskih bajki odavno su pobegli pred čudima kraja XX veka. Od velikih imena nordijskog sveta Singrid Unset, Selme Legerlef, Andersena i drugih, učili smo da se samostalnost ideja stiče samo samostalnim životom i radom. Šta li će naša deca naučiti od Huga? Stiže li nam on zbog poruke, ili u komercijalne svrhe? Kvazidemokratsko uverenje da je dozvoljeno sve što ne ugrožava drugu ličnost, zanemaruje ono što se zove opšte dobro i društvena šteta. Deca su pametna i dobro razumeju poruke. Ako je najvažnije stići do cilja po svaku cenu i biti najuspešniji, a to danas znači isključivo bogat, onda dileme nema. Mora se birati najkraći put ka cilju i na njemu mora sve biti dozvoljeno. Dobro je što žanr fantastike cveta. Ali, treba li da pogledamo kakav je domet i kakve su posledice njegovih poetskih vizija? Književnost vapi za afirmacijom umetnosti kao za najvišim oblikom življenja. Ona traži moguće: Ako ne može da bude radikalnih promena u društvu, neka ih bude u ljudskom duhu. Tome se pridružuju i neke javne ličnosti političkih elita. Ali, zar prvo ne uslovljava drugo? Za pisca nije toliko važno kakve odgovore daje. Važnije je kakva pitanja postavlja. Tome glasu koji pita, pridružujemo i neke još nepomućene izvore od kojih je jedan Prvi program Radio Beograda i njegove emisije za decu i omladinu vredne svake pohvale. Predlažem Ministarstvu prosvete da ih uvrsti među redovne školske predmete, da se unesu u školski raspored časova i škole obavežu da ih redovno slušaju. Bio bi to veliki dobitak za našu decu. Kao što se uočava velika disperzija u fantastičnom žanru, tako je ona uočljiva i među piscima koji ga koriste. Jedni pokušavaju da za decu sačuvaju čudesnu i do kraja neobjašnjivu auru detinjstva, drugi ih na krilima mašte vode van domašaja ljudskog zla, treći ih uveravaju da ne brinu – jednom kad se ugasi Sunce, odleteće na drugu planetu. Važno je samo imati mašinu za to. O onima koji laboratorijskom tehnikom i crnom magijom plaše, mislim da ovde nije mesto ni da se govori. Sve što je izvan prirode i čoveka, nije svojstveno deci. Oni koji podstiču sa plemenitim namerama dečju maštu i vode je ka dalekim ciljevima uvereni da dok postoji ljudsko srce i ljudski mozak nikakve mašine ih ne mogu zameniti, put do dece kao čitalaca sam će im se otvoriti. Knjige kao Alhemičar, Gospodar prstenova i mnoge druge vredne, a kod nas neprevedene, treba da budu dostupne našoj deci. Fantastika čini danas žanr sa mnogo podvrsta, od kojih svaka ima svoje kvalitete. Opšte odlike žanra preobražavaju se i menjaju u svakom konkretnom delu. Književnosti ne možemo davati nikakve zadatke a da pri tom ne ozledimo ono što je najvrednije u njoj. Ona nije pozvana da popravlja svet, ali je pozvana da ga čini boljim, lepšim i razumljivijim.

10. I zato se usuđujem da kažem, da svi oni koji pišu za decu, (bez obzira na žanr), treba da kroz poetske poruke razvijaju saznanje koje smo primili od drevnih mitova i narodnih bajki, da je Dobro jače od Zla, bez obzira na njegov privremeni trijumf. To nam je potrebnije nego ikad.
-kraj-

11. FANTASTIKA U KNJIŽEVNOSTI ZA DECU
Fantastika u književnosti? Još određenije: fantastika u književnosti za decu? Pitanje je koje se u poslednje vreme često postavlja izbacujući u prvi plan nedoumicu: postoji li književnost bez fantastike i može li se povući granica između sna i jave kad su snovno i dnevno do te mere izukrštani da ih je gotovo nemoguće odvojiti a da se ne ugrozi ravnoteža koja čestice čovekovog duha drži na okupu, omogućujući mu da opstane u svetu koji metafizika zla nagriza sa svih strana ne samo u književnosti za odrasle već i u onoj namenjenoj dečjem uzrastu. Otuda toliko teškoća i dilema da se terminološki utemelji pojam fantastičnog, mada se elementi fantastičnog i čudesnog javljaju već u prvoj zabeleženoj bajci sveta (Anpu i Bata) zapisanoj u Egiptu pre 4000 godina, ali i u Mahabharati i Ramajani, Epu o Gilgamešu, nordijskim sagama, Kalevali u kojima se mešaju san i java, nimalo slučajno ako se zna da su to dve strane jednog te istog novčića. Tvrdnjom Dostojevskog da ima "više fantastičnog u životu nego u mašti bilo kog pisca" ovaj problem relativizuje se do krajnjih mogućih granica, a odgovora nema, kao što ga nema ni na pitanje koje je postavio kineski mudrac iz VII veka, beležeći: Jednom sam ja, Čuang Ce, sanjao da sam bio leptir i da sam kao leptir bio srećan. Iznenada sam se probudio i ponovo sam bio Čuang Ce. Sada se pitam: jesam li onda bio čovek koji je sanjao da je leptir ili sam sada leptir koji sanja da je čovek? Kroz dugu istoriju čovečanstva pesnici, naučnici i filozofi ponavljaju to pitanje ne nalazeći rešenje zagonetke, baš kao što ga ni Egziperijev Mali princ ne nalazi zabrinut za sudbinu ruže, svoja tri mala vulkana i ovcu. Ili je odgonetka sadržana u misli Pjer Mabija da je "čudesno svuda"? Potrebno je samo uskladiti mehanizme mašte s čudima oko nas i u nama i čudo će se javiti onome ko ume da ga prepozna, kao što ga je Mabij prepoznao unevši ga u koordinatni sistem književnosti preko Ogledala čudesnog. Krupna, metafizička pitanja, međutim, i dalje ostaju bez odgovora, iako nauka (posebno genetika i fizika) napreduje džinovskim koracima, potvrđujući drevnu istinu bajke da je u svetu u kome smo – sve živo i sve povezano. Smrti nema. Postoji samo prelivanje iz jednog oblika u drugi kao pretvaranje vode u led, leda u vodu, vode u paru, pri čemu ništa ne nestaje sasvim i za sva vremena. To bajka dobro zna i zato je u njoj sve podjednako važno: i cvet, i leptir, i žaba, i školjka, i zvezda, i kamičak. Jer, nikada se ne zna ko će se kome naći na putu, ko koga spasti, ko koga pogubiti. Hoće li iz zmije izaći mladoženja a iz žabe začarana princeza, što i nije neko čudo ako se zna da bajka, u stvari, jezikom simbola prikazuje ekstrenalizovana junakova unutarnja psihička stanja. Konačno, putem evolucije, čovek je i fizički prošao različite životinjske oblike od punoglavca do deteta, što se u razvoju fetusa jasno zapaža. U praskozorju civilizacije bajka je to čudo jasno slutila. Pronalasci nauke poslužili su kao potvrda da slučajevi zadržavanja jedinke na psihološki nižem nivou nisu retki, iako svi mi kroz život putujemo kao kosmički, zvezdani prah. Stalno drugačiji. U ovom ili onom snu: od sna o leptiru do sna o ruži. Šta je fantastika a šta stvarnost? Šta domen razuma? Šta domen čuda? Molekularna biologija i genetika već uveliko ostvaruju čovekov san iz bajke o dugom, večnom životu, jer je samo jedna jedina ćelija ovce ili čoveka dovoljna da se stvori identična ovca, identičan čovek, čiji se život – kloniranjem – produžava do beskraja. Spada li ovo u domen nauke ili fantastike? Teško je reći, kao što je teško odrediti šta je fantastika u trenutku kad razvoj nauke i tehnologije nadilazi sve što se nekada smatralo fantastikom: od dela Žil Verna, H. G. Velsa do Stanislava Lema i Artura Klarka. Ipak, uz sva terminološka neslaganja kada je reč o bajci, fantastičnoj priči i naučnoj fantastici, moguće je ukazati na neke razlike i sličnosti uprkos svih ukrštaja i prepleta ova tri književna roda, pri čemu je neophodno razlučiti bajku od fantastične priče, a onda fantastičnu priču proisteklu iz tradicije nemačke romantičarske škole od fantastične priče (Phantasy, Nonsens story) engleskog porekla čiji je začetnik Luis Kerol s Alisom u zemlji čuda. Bajka, kao i fantastična priča naslonjena na bajku, poštuje logički sled, počinje s realnošću, ulazi u svet čudesnog i ponovo junaka vraća u stvarnost. Gotovo sve narodne i umetničke bajke zasnovane su na tom principu, kao i romani bajke (Pinokio, Čarobnjak iz Oza, Krcko Oraščić, Mali princ, Beskrajna priča itd.). Međutim, samo se u "središnjem delu trijade", po Rošianiu, ostvaruje radnja bajke u trenutku kad junak ulazi u njen začarani prostor gde počinje borba dobra sa zlom, traganje za blagom, začaranom princezom, istinom, srećom, sopstvenim identitetom, u stvari. Radnja je linearna, vreme bajke neodređeno ili prebačeno u davninu,

12. prostor ili nezamislivo ogroman ili tako mali da bi se mogao smestiti u ljusku oraha ili žira. Ukorenjena u kolektivno nesvesno (Karl Gustav Jung), arhetip i arhetipske matrice prisutne u svakom muškarcu, ženi, detetu – bajka je nosilac sećanja čovečanstva na evoluciju duše sveta, ali i evoluciju svakog pojedinca ponaosob. Ona je čuvar nade da i u besputici postoji put, da ništa i za sva vremena nije izgubljeno, da pravda nadilazi nepravdu a ljubav očajanje, bedu, pa i samu smrt. Otuda njen značaj za duhovni razvoj deteta, njeno neprestano obnavljanje, njena trajnost. Fantastična priča i u svom zlokobnom (Ondina Fukea, Falunski rudnici E. T. Hofmana, Slika Dorijana Greja Oskara Vajlda itd.) i svom nonsensnom vidu (Alisa u zemlji čuda, Petar Pan, Meri Popins, Priče iz Rutobage) proizvod je individualnog nesvesnog. Struktura joj je rastresitija, nema pomagača, nema pobede, nema trijadne gradacije u prevazilaženje prepreka kao u bajci. Uzročno-posledični odnosi, bar u nonsensnoj varijanti fantastične priče, nepostojeći su ili zanemarljivi. Bliža je igri ili snu, pri čemu je ishod kod nonsensne priče, kao i kod bajke, buđenje i ulazak u svet dnevnih prizora i obaveza, tako da ono što se zbilo više podseća na san koji je bio i prošao, ne ostavljajući ožiljke na duši ni kod junaka bajke ni kod njenoga čitaoca. ljupke, lirske digresije, igre reči, povremeno ubacivanje šaljivih pesmica, ovoj vrsti fantastične priče daju posebnu privlačnost. Otuda njihova omiljenost kod dece, bilo da je reč o medvediću Vini Puu ili devojčici Alisi, ali ne i onako snažan etičko-estetski doživljaj kakav pruža bajka i literatura zasnovana na premisama bajke (Mali princ Antoana de Sent Egziperija, Beskrajna priča Mihaila Endea itd.). S fantastičnom pričom nemačkih romantičara situacija je dijametralno drugačija, bilo da je reč o fantastičnim pričama E. T. Hofmana, Brentana, Tika, Hofmanstala ili Gotjea, kao i onih koji je kasnije nasleđuju (Edgar Alan Po, Birs, Tomas Man, Jichak Orpaz, Baševis Singer, Italo Kalvino i mnogi drugi) oživljavajući je čak i u našem vremenu s istim zlokobnim predznakom koji u čitaocu izaziva tihu jezu. Nade i igrivosti, karakteristične za englesku nonsensnu priču, kod ovih autora nema. Osećanje povezanosti junaka sa svetom bilja, životinja, zvezda na kojima počiva bajka – takođe nema. Svet onostranog – svet je smrti, a fantastično u priču ulazi kao najava dubokog unutarnjeg rascepa, tragike, ludila, smrti, neumitnog i neotklonjivog zla, jer magija fantastičnog nije tu da pomogne već uništi (G. Mejring: Biljke doktora Sindarele, Majmunska šapica V. V. džekobsa, Ondina Fukea, Falunski rudnici E. T. Hofmana, Ilska venera Merimea, Vatreni konj E. A. Poa, Preobražaj Franca Kafke, Poslednji dolazi Gavran Itala Kalvina, Crvena čahura Kobo Abea itd.). Za razliku od bajke, gde neprirodna bića ne unose nemir i ne izazivaju čuđenje, fantastična priča romantizma i postromantizma deluje zastrašujuće svojom tajnovitošću. Vila, vilenjaka i patuljaka u njima nema, ali zato su tu sablasti, vampiri i demoni kao remetilački faktor koji i u junaku priče i u čitaocu izaziva strepnju i užas. Tu "hrabrost postaje sasvim bezvredna" naglašava Rože Kajoa, jer s utvarom se čovek ne može boriti: ona "dolazi s drugog sveta, sa one strane smrti". Ali, najkrupnija razlika je, čini se, zanemarivanje ili čak odbacivanje problema etike i metafizike u fantastičnoj priči i njihovo puno prisustvo u bajci. Otuda ni uzročno-posledičnog sleda u fantastičnoj priči nema. Pojava fantastičnog označava prekid u životu junaka i nagoveštava tragičan kraj, polako i neprimetno uvodeći fantastičnu romantičarsku priču u oblast horor priče, negativne utopije, sajber panka. S fantastičnom pričom proisteklom iz engleske tradicije (phantasy) s Kerelovom Alisom u zemlji čuda kao izvorištem, razvoj je tekao u pravcu igrivosti, neobuzdane igre mašte, alogičnosti. Stroge strukturiranosti kao kod bajke u ovoj vrsti fantastične priče nema. Velika egzistencijalna i moralna pitanja ova priča (phantasy) ili izbegava ili jedva dotiče. Radnja deluje ispreturano, kroz svest junaka promiču slike kao iz sna. Priča obično i počinje snom a završava se buđenjem (Alisa u zemlji čuda, Alisa u svetu ogledala, Meri Popins, Petar Pan, Sandbergove Priče iz Rutobage). Junaci phantasy upadaju iz jedne situacije u drugu, događaji se nižu, svaki za sebe, kao da se pre njih ništa nije dogodilo, posledica nema, sve deluje kao u snu i kao da je u snu napisano, što je svakako varka ako se zna da je Alisa u zemlji čuda strukturirana na pravilima igre karata, a Alisa u svetu ogledala sledila pravila igre šaha. Privid alogičnosti i rastresite arhitekture priče očigledno je namerno smišljen, nimalo slučajan kao i mnogo toga u ovoj vedroj, zanimljivoj literaturi, naročito živoj i dejstvenoj u drugoj polovini HH veka, s velikim uticajem na razvoj mnoštva nacionalnih literatura, pa i naše književnosti za decu, gde se fantastika javlja ili kao epsko-mitska (istorijska) priča kod Tiodora Rosića (Gospodar sedam bregova, Dolina jorgovana) i Dragana Lakićevića (Mač kneza Stefana) ili kao lirska fantastika Vladimira Stojšina (Bioskop u kutiji šibica, Šampion kroz prozor), Mirjane Stefanović (Sekino seoce), Vesne Butrić-Ćorović (Ulica na ljuljašci), Vesna Vidojević-Gajević, Vesne Aleksić, Gordane Maletić, Dušana Belče itd. Zanimljivo

13. je, pritom, da se fantastična priča i u svetu kao i kod nas grana ka epskom: Tolkin (Hobit, Gospodar prstenova), Mihael Ende (Beskrajna priča) i lirskom planu, (Alisa u zemlji čuda Luisa Kerola, Meri Pipins Pamele L. Travers, Milnov Vini pu, Sandbergove Priče iz Rutobage) itd. U svet irealnog svi junaci tih priča ulaze iznenada: kroz rupu u koju je leteo Alisin Beli zec, kroz otvoren prozor kao Petar Pan ili kroz tekst u knjizi kao Endeov Bastijan Baltazar Baks, junak Beksrajne priče, koji ne samo da ulazi u priču već postaje i junak priče. Izlet u fantastično završava se bez ikakvih posledica. Čitalac fantastične priče, posebno priče nonsensnog usmerenja, iz čitalačke avanture izlazi nasmejan, obradovan, ali onakav kakav je bio. Preko sjajnih, ali nepovezanih slika čitalac nonsensnu priču doživljava kao atomiziranu javu uronjenu u irealno, neizrecivo, snovidno, ali ona ga ne tera na dublja promišljanja o životu i smrti, ne dovodi do katarze i sazrevanja kao što to čini bajka. Kazaljka nonsensne priče, jednostavno rečeno, kreće se u obrnutom smeru od kazaljke bajke. Lepršava, duhovita, vedra – ona nagoni malog čitaoca da mašta, ali ne i da se opredeljuje između dobra i zla, zbog čega iz sveta fantastične, nonsensne priče čitalac izlazi bez upitanosti i katarze, a drugačije ne bi ni moglo biti ako se zna da u Alisi, Petru Panu, Meri Popins nema problema pravde i krivde, nema drame, nema razrešenja, ali ni ljubavi čija moć nadilazi mržnju i zavist, pa čak i samu smrt. To je, verovatno, i razlog zašto se bajci stalno vraćamo i što smo, upravo, svedoci njene renesanse kod nas i u svetu. Pišu je pesnici i pripovedači (Č. Sandberg, J. B. Singer, Italo Kalvino, Mišel Turnije) ali i filozofi (Eskarpi, Kolakovski itd.). Sa televizijskog ekrana (preko video igrica, animacija, mjuzikala) vraća nam se bajka u svom izmenjenom vidu, s opasnom tendencijom da, usvajajući estetiku okrutnog i ružnog, preraste u antibajku ili horor, kao što je to slučaj i sa naučnom fantastikom, o kojoj u ovom tekstu neće biti reči, ne zato što je nemoguće povući paralelu između ova tri književna roda. Razlog je tiha slutnja da na planu menjanja čoveka i planete – nauka već prevazilazi naučnu fantastiku, pa čak i bajku, ne nudeći perspektivu srećnog kraja.
-kraj-