1. 1. Подвуците придеве у функцији атрибута у следећим реченицама:
– Школски задаци нису ми задавали много бриге.
– Седела сам, дакле, по цео дан сама, у каквом кутку ипревртала шарене и светле картоне по лексиконима и књигама
природних наука.
2. Према датом моделу преформулишите следеће примере:
– КОЖНА ТАШНА – ТАШНА ОД КОЖЕ
– ВУНЕНА ЈАКНА – _____________________________________________
– БАШТЕНСКО ЦВЕЋЕ – ________________________________________
– ТАВАНСКИ ПРОЗОР –_________________________________________
Прилог бр. 22. Реченице (72. час)
Подвуците све атрибуте у тексту.
Гњило и мртво дрво није много јечало под ударцима, али се каца ипак тресла, и у густом замршеном корову почело је
неко многоструко мицање, шуштање као што се чује да кипи и пуцка у земљи кад после кише опет гране сунце.
У овом шупљикавом и смежураном дворцу бујала је нека лака, мека и тиха фантазија, и док су другадеца напољу
грајала и целог лета трчала од тарабе до тарабе за једним лептиром, мала бледа девојчица сањала је у бурету своју
робинзијаду.
Прилог бр. 23. Задаци (72. час)
1. Подвуципредикате у следећим реченицама, а потом одреди из којих се делова састоје:
Мојатетка је лекар.
2. Ивана ми је пријатељ.
Милан је био председник.
Он је вредан ученик и одличан спортиста.
2. Једном цртом подвуци придеве у атрибутској, а двема цртама придеве у предикатској функцији:
Весела девојчица је дуго бралапољско цвеће.
Смедерево је мали град.
Станко је био јачи од Лазара.
Прилог бр. 24. Примери реченица за анализу (72. час)
Једнога од оних минулих добрих дана када сам имао девет година и када је свет био пун величанствености и када је
живот био још чаробан и тајанствен сан; још није било свануло, али било је лето, и праскозорјекоје се помаљало на
хоризонту давало је довољно светлости да ме уверида не сањам.
Мисмо били сиромашни.
Пресвега, били смо поносити.
Према томе, ипак је била истина.
Он је украо коња. Мождато и није била крађа.
Прилог бр. 25. Истраживачки задаци (72. час)
Очеви и оци, Слободан Селенић
1. Одреди ко се јавља као приповедач у одломку и шта из текста запажаш о датом књижевном лику?
3. 2. Портретиши дечака Мајкла, али не заборави – и физичке и карактернецрте.
3. Упореди Мајклов лик са осталим дечацима на купалишту.
4. На који начин Мајкл покушава да се прилагоди и уклопи у окружењеод којег се разликује?Сети се неке
ситуације кад ни сâм ниси био прихваћен. Опиши своја тадашња осећања и начин на који си решио дату ситуацију.
5. Размисли о осећањима Мајкловемајке кад је видела да Мајкл улазиу реку. Образложиразлогезбог којих није
реаговала.
6. Уколико си некада био неправедан према другу, објасни своје тадашње поступке.
7. Опиши како се друговипонашају према Мајклу на крају одломка.
8. Писац је желео да дочара ликове и описивањем њиховог понашања, али и говором. Пронађии издвој доказе за
ово тврђење.
Прилог бр. 26. Одломак из романа Слободана Селенића „Очеви и оци” (72. час)
Очеви и оци, Слободан Селенић
(одломак)
Дечаци су лежали на сунцу, још задихани од пливања и скакања у воду. Мајкл је био најмањи. Мислим да су сви били из
другог или трећег разреда, а само он из првог. Било их је осам. Пет их је било ошишано до главе, два су имала тамну
косу. Са својом црвеном, мој Мајкл је на сунцу блештао сред њих као лампион. Није чудо што га зову Риџи, помислила
сам. Сироти мој Енглешчич. ... Бео меџу њима црнима, негован меџу њима, запуштенима, риџ, учтив меџу њима
сировима – схватила сам одједном гледајучи га меџу друговима – мора се осечати као туџин. Било ми је жао. Један од
дечака, највиши, хвалио се да јуче он је са старијим братом препливао Дунав до борчанске стране и натраг. „Риђи, да ли
би ти могао?”, питао је Михајла. „Не знам”. „Па боље пливаш од мене. Драган каже”. „Можда”, каже Мајкл, „нисам
пробао”. „Када се умориш, легнеш на леђа, па опет”, објашњава тај како је извео подвиг. „Кад бих морао, вероватно бих
могао”, опрезно размишлија Мајкл, критички загледан у другу обалу, процењујучирастојање. „И ја бих могао”,
хвалисаво че један, ошишан нуларицом, али високи му не да да се хвали. Омаловажавајучи га учутка:„Их, ти би могао!
Па ти не можеш од једног до другог балвана, ако ти Драган не помогне”.
Сви праснуше у смех, осим Мајкла. „Лажеш. Више ми нико не помаже. Научио сам да се одморим на леђа”. „Могао би
ја, Риђи, и можда, Дебели. Он и бачва не могу да потону”.
Опет се Мајкл не смеје, а сви другида.
4. Тада сам приметила да нешто се дешава на плажи. ... Трчао је поред мене чика Мита. „Шта се десило?”, питала сам, а
чика Митане застајучи, преко рамена мени каже да се претуриладереглија са лубенице. „Ко ће сад ове сапанђилосе
зауставити да не лове бостан по реци!”
И стварно, тада сам и ја видела, као неки караван, реком плови ред зелених и жутих плодова, а дечаци свом снагом
пливају према средини рекеда пресретну бостан. То јест, они дечаци који су успели да умакну. Другевеч је пресрео
брат-Вањек и чика Мита и не дају да уџу у воду:„Одби”, виче чика Мита. „Natrag, roščoci, ne smite do vodi (Неваљалци,
не смете у воду)”, помаже му брат-Вањек, али чим су њих двојица сели у један, а два одрасла дечака у другичамац и
пошли према средини реке, сигурно да буду близу, ако се неком, не дај боже, нешто догоди, опет су се отерани дечаци
бацили у реку ипливали до бостана.
Била сам толико забавлијена веселим призороми усхичењем на „Џачком” да ја сам обратила поново пажњу на Мајклову
групу кадасу тамо неки преговориузели драматичну форму. Онај високи, што је препливао на борчанску страну, и
дебели, који не може да потоне, хтели су да иду до бостана, а Мајкл није. „Знате да је забрањено. Ухватиће нас брат-
Вањек”, говорио је. „Ма где ће баш нас да увати, види колико их је у води!” „Не смем”, био је упоранМајкл. „Тако кажи.
Трта. Уплашио се упишанко енглески”.
Видела сам да га је то погодило. Глупи мој син. У центар туџинске сујете. Бесно је бацио огртач на земљу, скочио на
ноге као црвени петлич: „Упишанко си сам”, рекао је високом и први потрчао према реци, али се после два корака
зауставио, и још бесно, сузе у гласу, добацио високом: „Лажеш да си препливао Дунав” и затим наставио да трчи.
А ја? Наравно, први нагон ми је био да викнем: „Мајкл, врачајсе!”, и скоро да то веч сам и учинила, веч сам скочила са
степеница и уста отворила. Па, нисам.
Хвала богу. Јер да јесам, ја знам, Мајкл би ме послушао, али како би онда погледао у очи оном хвалџији? Како би
доказао да није упишанко енглески? Схватила сам на време, понизила бих га страшно, јер, наравно, нема вече увреде
него бити Енглез. Меџу Србчичима. Мораласам га пустити да докаже своје србско јунаштво. А и разумје преовладао у
мени. Сабрала сам за и против: Мајкл добро плива, бостан није сувише далеко од обале, два чамца су близу да помогну...
Стисла сам зубеи полако пошла низ обалу, брзином којом је дечаке носила река. Није ми било тешко да их пратим: мој
црвени лампион разликовао се и од зеленог и жутог бостана, и од црних главица других дечака. Пливао је много болије
и брже од високог и дебелог и први је стигао до лубенице, дрхтао је, и гурајучије испред себе, стао да се врача. ... А што
високог може да се тиче, Мајкл је сигурно био у праву:неко ко плива као он не може преко Дунава пливати. Он батргао
се, лупао ногама, грцао се, а онда је брзо почео да се врачајер је он видео да то не може. Сада су Дебели и Високи ишли
обалом према Мајклу којиих је чекао, са ногом на лубеници. Сигурно, држао је да не откотрљасе, али мени је изгледао
као онај ловац што се слика са убијеним тигром под победоносном чизмом. Дебели само каже: „Ухватио си”. „Аха”,
скромно каже Мајкл.
Високи је још из далека почео да виче. „Лако је тако кад је налетела равно на тебе!”
Мајкл веч сасвим владао је собом. Мирно каже, дајучи за право високом: „Да, није било тешко”.
Дебели је узео лубеницу у руке:„Има брат брату седам кила”.
Пошли су према месту на коме су се сунчали, а успутсу им прилазили дечаци из њихове групе. „Ко је ухватио?”, питали
су, или: „Који је испливао?” „Михајло”, одговарао је Дебели, погрблен од тежине, са лубеница у наручје. „А вас
двојица?” „Миништа”. „Знао сам”, користио је прилику онај, ошишани нулерицом, да врати увреду високом, „овај Тата-
Дугоњаби се удавио између балвана, да му Драган не помогне”.
„Михајло, даш мало”, питали су други. „Узмите све. Ја не волим лубеницу”, слагао је, не знам зашто, а ја сам јасно
видела да триумф Мајклу не доноси непомучену сречу, јер он није победио неког, него безобличну вечину. Био би
несречан да је изгубио, али није био сречан зато што је добио бедну награду: звали су га именом, био је Михајло, а не
више Риџи као мало претога.
