Analiza srpske autorske bajke "Zlatna jabuka i devet paunica" putem segmenta koji se tiču same bajke, značenja bajki za svet detinjstva i uloge koju bajka ima u razvoju dece. Akcenat je stavljen na samu bajku koja je deo srpske usmene knjiženosti, Zlatna jabuka i devet paunica, koja je razmatrana sa psihološkog ali i strukturalnog gledišta. Komparativno je sagledana i bajka Grozdane Olujić "Sedefna ruža" kako bi mogle da se sagledaju razlike između narodne i autorske bajke. Činjenice nas upućuju na konstataciju da se u pojavama sasvim različitog karaktera ispoljava istovetan unverzalni princip koji može nositi opštu odliku same bajke.

1. Куд се то дева род
с наше јабуке?!
ЗЛАТНА ЈАБУКА И ДЕВЕТ ПАУНИЦА

2. ЗАТО ШТО ЈЕ ТО СВЕТ
ИЗМЕЂУ СТВАРНОСТИ И ЧУДА
 Књижевност за децу је посебан вид уметности речи у којој се природа, детињство и
људски живот пресликавају на безброј различитих начина.Тај свет крхких и нежних
бића, живог духа, бистрог али наивног ума, само на први поглег слаб и беспомоћан,
носи у себи неисцрпну енергију интелекта, који се у дечијим поступцима исказује као
игра, смех, машта и склоност будућих истраживача, авантуриста, научника,
визионара и светских путника.
 И одрасли исказују, понекад, дечје склоности, па и склоност за игру, али они, како
је примтио Пол Азар, не играју се ради игре већ из интереса- мотив им је најчешће
новац, каријера и друге професионалне обавезе и потребе.
 Најстарији облици народних умотворина настали су у сфери чудесног и
нестварног. У писаној речи за децу, фантастика је супстанцијално ткиво и вредносни
принцио свих пролазних модела.

3.  У литератури за младе, фантастични садржаји су осмишљени и
хуманизовани до нивоа на коме се у њиховој свести остварује илузија
идеалног света, препуног обесправљених јунака који се боре за
узвишене циљеве. На тај начин деца су поштеђена од страха и мрачних
слиак страве и ужаса, које нису ретке у нким другим видовима
уметничног стварања.
 Иако припада најстаријим књижевном облицима, бајка је и у
савременој литератури за децу очувала свој изворни идентитет. Својом
структуром и начином уметничке транспозиције живота, она је одувек
привлачила пажњу деце, која у сфери маште и фантастике
најпотпуније остварују своје идеје и жеље, стварајући илузију и
постојању чудесних јунака и магинарних светова.
 У савременој критици дечје литература, бајка се често дефинише као
прича о чудесном и натприродном. Бавећи се типологијом народних
приповедака, Вук Стефановић Караџић истиче да се у њима
„приповедају којекаква чудеса, што не може бити“.

4. ЗАТО ШТО ЈЕ ТО ОДРАЗ ДЕТИЊСТВА
 Бајке почињу да интересују дете већ од четврте године, то траје до седме године,
али и знатно касније. За бајке се дечаци обично интересују до девете године, а
девојчице до тринаесте године.
 Деца се одушевљавају бајкама из више основних разлога;
-у њима се, поред осталог, прича о животињама, а деца воле животиње;
- прича се о животињама и деци;
- осигурана је победа добрих, позитивних личности;
- радња је динамична, језик је једноставан и богат, што све скупа привлачи
ученичку пажњу;
- осећања су на странми слабих. вредних и храбрих, што деца посебно цене и
воле;
 Бајке се одликују фантастичношћу, што се манифестује у великом претеривању.
Испреплићу се стварно и нестварно. У бајкама се нејчешће описују краљеви. Бајке,
нарочито оне старије, нису просторно ни временски ограничене. Тако се прича о
неодређеним селима, градовима, дворцима, планинама и сл. Зато су деци бајке
посебно блиске. Чак и ако поверује и оно о чему се прича у бајци, дете ће касније у
интелектуалном развоју и под утицајем других сазнања, изградити трезвен поглед на
свет, а бајку ће памтити као чаролију из детињства, игре и фантазије.

5. ЗАТО ШТО ЈЕ ТО ДУБИНА ПОВРШИНЕ
Дубља значења крију се у бајкама што сам их чуо у детињству,
него у истинама којима ме је научио живот.
Шилер
 Бајка нуди значења на толико различитих равни и обогаћује дететово постојање на
толико начина, да ниједна књига не може пружити мноштво и разноликост
доприноса таквих прича у животу детета.
„Од ткива маште, ткива сна гради бајка свој свет, на први поглед случајан, измишљен,
иреалан; заправо саздан на самим истинама првог реда. Јер, шта је ако не истина
првог реда порука бајке да љубав надилази сва зла, све невоље, да њена снага брда
помера.“- Г. Олујић
 Пишући о значају бајке за савремено дете, Г. Олујић је рекла „бајка детету нуди
наду да је један хуманији свет, ипак, могућ, или би бар могао бити. Мудрије и старије
од свих књижевнох родова, бајка то добро зна, као што зна да златна јабука човековог
сна о срећи и не пада јунаку бајке сама од себе у крило. Да се до ње дође потребно је
прећи и пустиње и глечере, у беспућу наћи пут. А пут је онога ко има снаге да њиме
крене, поручује бајка збуњеном и несигурном у сопствене могућности, отварајући
просторе једног другачијег, лепшег света какав је могућ, можда само у сну, јер бајка
јесте човеков сан о срећи, чистије, лепше лице стварности.“

6. Како је литература о бајакма обимна скоро као литература коју чине бајке,
велики број стручне психолошке литературе издвојио је из обиља мотива који се
провлаче и понављају у многим бајкама са најразличитијих поднебља, мотив виле,
чаробњака ( учитеља, духовног вође), мотив преображаја, мотив лавиринта, кључа,
лампе... Значење бајки Бруно Бетелхајм, психоаналитичар аустријског порекла, нуди
нам сјајна тумачења бајки, превођена језиком Фројдове психоанализе.
Пепељуга, најпознатија и вероватно најомиљенија бајка, тумачена је као
прича о супарништву браће и сестара. Живот у пепелу симболише њен инфериоран
однос у поређењу са браћом и сестрама, али је истовремено и симбол поновног
рађања и са њом се лако индетификују, како дечаци, тако и девојчице, јер деца оба
пола подједнако пате од супарништва са браћом и сестрама и осећају исту жељу да
буду избављена из свог ниског положаја и да надмаше оне који им изгледају
надмоћнији.
Ивица и Марица, Црвенкапа и Џек и чаробни пасуљ одражавају дететову
борбу за самосталност и независност. Црвенкапа, за разлику од Ивице и Марице, који
су морали да буду гурнути у свет, спремно напушта свој дом. Она се не боји
спољашњег света, већ сагледава његову лепоту, и у томе је опасност. Иако пуна
врлина, она запада у искушење, и њена судбина говори нам да поверење у свачије
добре намере човека, заправо, излаже опасностима. Кад у нама не би постојало нешто
што воли великог злог вука, он не би имао моћи и над нама.

7. Златна јабука и девет пауница је бајка која у себи крије поруку
тежње. Како за материјалним, тако и духовним. Уздићи се изнад
свакодневице, пронаћи узрок деловања зла и превазилажење.
Трансформација паунице представња откривање особе онакве каквом је
замишљамо, тачније половину која нам је потребна да би нас учинила
целовитим. Што се тиче коња, који се често појављује у народним бајкама,
он је код Словена животиња за коју се сматра да повезује соларни и хтонски
свет. Животиња посвећена Великој богињи у лику женског божанства
земље и плодности. У бајци „ Златна јабука и девет пауница“ наилазимо на
бабу, која поседује чаробне моћи и чува веома посебне коње. Појављује се
симбол кобиле са ждребетом, коју јунак треба да сачува. Јунак успева у
постављеном задатку уз помоћ својих пријатеља: рибице, лисице и вука. Да
би комуницирао са њима очито мора поседовати немушти језик. За урађени
задатак, јунак бајке добија од бабе посебног коња: златнога и крилатога,
који поседује магијско звање. Овде треба нагластити да је баш тај коњ
изгледао најгоре од понуђеник ( што опет носи собом моралну поруку).

8. Луис Керол је, у својим причама о Алиси, прилично норадикалмо
протерао свако моралисање, сваку наметнуту поруку; тачније, наилазимо на
моралне поруке само онда када жели да им се подсмехне. Преко авантура
радознале и несташне, али и „трезвене и разборите Алисе“, која се стално
сукобљава са исчашеном логиком свата у који је упала, Керол нас учи како
искључиво од нас самих зависи хоћемо ли правила и законитости доживети
као нешто што спутава наш дух и делање, или као оквир за проналажење
увек нових путева, из којих ће живот заиста израсти у чудесну игру. И заиста,
као то З. Пауновић у свом тексту, Несташна оловка Луиса Керола, примећује
„било би досадно бити само велики или само мали; када као Алиса, мењамо
своју величину, а са њом и угао посматрања, тада и свет, стално променњив,
престаје да нас збуњује и плаши и постаје занимљивији“ и самим тим
представља изазов за нас.
Шта је то што се налази у бићу одређене приче, а што је чини тако
магичном утицајном и лековитом за нас? Бајке делају на више нивоа: од
функције огледала, када читалац препознаје свој унутрашњи конфликт или
проблем у садржају приче, преко функције модела, дофункције приче као
противконцепта.

9. ЗАТО ШТО ПРОСЛЕЂУЈЕМ НА СЛЕДЕЋЕ КОЛЕНО
Вук Караџић је записивао бајке онако како их је чуо у народу, готово да није
правио никакве интервенције, чак је и језик, који је понекад у њима био сасвим
народски, остао онакав каквог га је чуо код приповедача, уз сву опширност казивања
и сложену композицију коју је дао народни приповедач.
Зато неке приче које је сабрао Вук чувају патину дубоке прошлости и
трагове паганског друштва и паганских схватања и обичаја, дакле још из времена
предхришћанских, док друге у верзији коју је Вук Караџић забележио већ познају
породицу, па чак и оружје из времена Турака, сабљу, рецимо, што значи да је верзија
коју је Вук записао релативнио млада. У многим бајкама присутни су мотиви и
фантастична бића и симболи из праисторије (змајеви, виле, канибализам, животиње
које говоре...), у неким бајкама су старогрчки мотиви (оковани хероји, или демони,
ватра као знак божанске моћи (''Баш-Челик'', ''Златна јабука и девет пауница''), у
другима су присутни хришћански симболи: крст, вера у бога, црква, литургија
(''Међедовић'', ''Аждаја и царев син'', ''Пепељуга''...).
Што се тиче бајке „ Златна јабука и девет пауница“ сматра се да Вуку
Караџићу испричао и написао Грујо Механџићиз Сентомаша, за време заједничког
боравка у земунском лазарету 1829, где су се обојица нашла враћајући се из Србије у
Аустрију. Том приликом Вук је од Механџића добио још седам приповедака. Ову је
Вук објавио у свом другом издању народних приповедака, 1853године.
Српска бајка, па и ова, је веома сложене композиције, са честим уметнутим
причама, са неочекиваним дигресијама, понекад веома сложена структура која
обједињује неколико токова и више прича у причи.

10. ЗАТО ШТО СЕ ПОСТАВЉА ПИТАЊЕ-
Куд се то дева род с наше јабуке?!
У бајци „ Златна јабука и девет пауница“, препознајемо базичну трочлану (и
3+1) структурну организацију ликова, а и овде (као у „Баш-Челику“) има 19 основних
ликова.
Присутна су и специфична (симетрично уобличена) преплитања делокруга
ликова и наведених семантичких подсистема. Тако се, рецимо, у тексту бајке
појављују 3 бабе које делују са позиција јунакових противника, али се трећа баба
(она која има коње) на крају ипак представља као (невољни) даривалац; контексти
деловања прве две бабе семантички су испреплетани, тако да једну бабу шаљу браћа
како би наудила јунаку, док друга баба-царица шаље јунаковог слугу да би наудио
јунаку. Тиме се, дакле, уочава постојање два повезана подсистема са три елемента
(најстарији брат, средњи брат и слуга; прва баба, баба-царица, баба са коњима), чији
су чланови-елементи повезани релацијом инверзије/метатезе.

11. Чаробних даривалаца/помоћника такође има три (рибица, лисица и курјак),
исто као и коња са особинама личности (змајев коњ, бабина кобила са ждребетом,
јунаков нови/најбржи коњ), чија је улога у овој бајци посебно наглашена и који
такође делују у контексту помоћи јунаку. И везивних ликова (пошиљаоци и аналогни
епизодни ликови) такође има 3 (цар – јунаков отац, пустиник и „један човек“, који
јунаку показује пут до змајевог дворца). Позиције пошиљалаца, тј. структурно
блиских везивних ликова (пустиника који показује пут до двора златних пауница и
човека који јунаку показује пут до змајевих двора), такође су симетрично постављене
у структури бајке.
Преостали ликови су примарни ликови/комуникатори из базичног бајковног
троугла (јунак – девојка/жена – змај/противник), а осим њих помињу се и паунице
(8+1/јунакова девојка), које нису индивидуализоване, већ се наводе само у групи.
И у овој бајци је јунак морао да оствари три подвига да би пронашао
девојку-пауницу и оженио се њоме: најпре је знао како да будан сачека паунице и
сачува златну јабуку, затим је успешно решио загонетку коју му је поставила девојка-
пауница, након што је три пута падао у сан (опет симетрија, овог пута везана за сан),
а на крају је ипак успео (иако није могао да остане будан три ноћи заредом) да сачува
кобилу са ждребетом, и то уз помоћ својих животињских помоћника/даривалаца, који
су му помогли да стекне коначног/финалног животињског помоћника – најбржег
(испрва губавог) коња. И овде је, као што видимо, такође присутан мотив сна, након
чега следи позитиван исход, односно подвиг.

12. ЈУНАК
(+ ЛАЖНИ ЈУНАК)
ПОШАЉИЛАЦ/
ВЕЗИВНИ ЛИК
ТРАЖЕНО ЛИЦЕ ДАРИВАЛАЦ
+
ПОМОЋНИК
ПРОТИВНИК
 БРАТ 1
 БРАТ 2
 СЛУГА
 ЦАР- ЈУНАКОВ
ОТАЦ
 ПУСТИНИК
 ЧОВЕК КОЈИ
ПОКАЗУЈЕ ПУТ
 ПАУНИЦЕ
(8+1)
 РИБИЦА
 ЛИСИЦА
 КУРЈАК
 ПРВА
БАБА
 БАБА
ЦАРИЦА
 БАБА С
КОЊИМА
 ЈУНАК  ЈУНАКОВА
ЖЕНА
 ЗМАЈ

13. ЗАТО ШТО СЕ НАЛАЗИМО ИЗМЕЂУ СЕДЕФА И ЗЛАТА
Бајка Гроздане Олујић „ Седефна ружа“, по неким својим
карактеристикама везаним за начин на који се односи према времену и
простору, право је оличење ауторске бајке, онога што ауторску бакју у том
смислу карактерише и одређује. Наиме, простор који је радња ове бајке
смештена јесу морске дубине (за разлику од бајке „ Златна јабука и девет
пауница“ где се радња дешава на копну), само дно мора на коме се
јунакиња, Седефна ружа, налази. Она заправо јесте шкољка која је на
основу своје изразите лепоте добила своје име. У бајци „ Златна јабука и
девет пауница“, ,,пауница“ тј. принцеза краси небеске висине и својом
раскошноћу влада истим.
Окружење Седефне руже је богато и детаљно описано, почевши
од биљака, преко рељефа и на крају до самих становника мора и морских
дубина. Готово читаву бајку прожима тај опис био самосталан или
упоређен са простором ткз. Горњег света, те није тешко уочити разлику
између усмене и ауторске бајке која се конкретмно у овом случају
очитава, а то би био управо тај широки опис простора.

14. Ако посматрамо простор са аспекта који се тиче јунакиње, можемо још на
самом почетку бајке, у уводу приметити да Седефна ружа није задовољна простором у
коме се налази, да она заправо прижељкује друкчију стварност, стварност у којој се
она налази у Горњем свету. Тај ткз. Горњи свет за њу представља остварење снова и
срећу и он је једна њена велика тежња и циљ, а ту нам се отвара нови проблем- време.
Као по питању простора, и по питању времена постоје неке разлике које
одликују усмену тј. народну бајку насупрот ауторској. Народну бајку, наиме,
карактерише уопштено и формулативно време ( нпр. после седам година и сл.), док је
за ауторску бајку карактеристично конкретније време.
Седефна ружа, не могавши да се помири са свакодневним и обичним, постаје
омражена од околине, те из своје силне тежње за другачијим, а самим тим и за њу
бољим светом, порађа бисер који је доводи до испуњења њених снова, који постаје
њено мало ремек-дело. Додуше, тај простор у који долази, испоставља се да за њу
представља смрт, али је она ипак срећна мислећи да је њено сунце, њена чежња
заправо постала месец.
Тако је и сам крај бајке оцртан у духу ауторске бајке, пошто не можемо рећи
да је сасвим срећан, за разлику од усмене бајке у којој је срећан крај јасно
структуиран.

15. ЗАТО ШТО ЋЕ УВЕК ПРОНАЋИ СВОЈ
СРЕЋАН КРАЈ
У завршном осврту најпре треба подсетити на претходно спроведена
истраживања која су нас непосредно уверила у то да се комплекси типа бајке, сна и
народних веровања често могу доводити у непосредну везу, односно – да блискост
садржаја снова и веровања са садржајима присутним у бајкама може логично говорити
у прилог тези о заједничком пореклу наведених појава. Доступне чињенице нас одатле
сасвим директно упућују и на закључак о реалној егзистенцији ентитета на нивоу
колективно несвесног, односно – о реалности феномена на нивоу колективне психе.
Исти је случај и са присуством специфичних, симетријски и хармонијски
организованих структурних модела у митовима и ритуалима. У овом је контексту
посебно упадљиво појављивање деветнаесточланих структурних образаца,
карактеристичних за универзални контекст.
Видели смо и то да се ови обрасци упорно и доследно појављују на различитим
нивоима структурне организације најистакнутијих културних феномена, односно
митских и обредних система.

16. Другим речима, ниједан појединац није индивидуално осмислио (нити је
могао осмислити) овако комплексна и вишедимензионална, али савршено хармонична
структурно-семантичка преплитања, видљива искључиво из синхронијске перспективе,
односно – из угла структурне научне анализе са комуникацијским предзнаком.
Скрећемо пажњу на то да никада не треба изгубити из вида да ово није обична
чињеница, као ни бројне конотације које из ње произлазе.
Са јунговског становишта, слични примери се објашњавају у контексту
постојања колективне психе, односно одговарајућих архетипова и архетипских
представа (уз напомену да и многи други аутори говоре о сродним појавама користећи
другачију терминологију).
Бројне чињенице упућују нас на констатацију да се у појавама сасвим
различитог карактера испољава истоветан универзални принцип, који није само пука
структурна неминовност формалног карактера, већ сведочанство о интелигенцији
изузетних размера, али и о јединственој особености итентелигенције.

17. ЗАТО ШТО ТРЕБА
ПРОНАЋИ ДЕТЕ У
СЕБИ