1. ТРИ ПЕРА
Живео некад један краљ и имао три сина. Двојица су била мудра
и разборита, док трећи, који није много причао, као да је био приглуп па су
га сви просто-напросто звали Тупавко.
Кад је краљ остарио и онемоћао, будући на самрти, он помисли
како не зна који би од тројице синова после њега требало да наследи
краљевство. Тад им он рече:
„Пођите у свет и онај ко ми донесе најфинији ћилим, после моје смрти
биће краљ.“
А да се међу њима не би изродила свађа, изведе их пред двор, па дуну
увис у три пера и рече:
„Како она буду летела, тако идите за њима.“
Једно перо полете пут истока, друго – пут запада, а треће полете право и не
одржа се дуго у ваздуху, већ убрзо паде на земљу. Тако један брат пође
десно, други се запути лево, а при томе се обојица подсмеваху Тупавку који
није имао куд да иде већ остаде крај трећег пера, баш на оном месту где је
оно пало.
Тупавко сав скрушен седе на земљу. Тад наједном спази да се перо налази
крај једног поклопца. Он га подиже и виде да од њега воде неке степенице
па поче силазити њима. Дође тако до једних врата, покуца на њих и чу како
неко унутра повика:
2. „Дево, зелена и мала,
Бакице смежурана; Штене бакичино,
Бакице, полети вратима,
Па види ко стоји пред њима.“
Врата се широм отворише и Тупавко угледа једну велику и дебелу жабу
крастачу како седи, док је око ње било мноштво малих жаба крастача.
Дебела жаба га упита шта жели, на шта он одговори:
„Ја бих желео да имам најлепши и најфинији ћилим.“
Она тада позва једну младу жабу и рече:
„Дево, зелена и мала,
Бакице смежурана; Штене бакичино,
Бакице, пођи тамо
И с великом кутијом врати се амо.“
Млада жаба донесе кутију, а дебела је отвори и из ње извади ћилим па
га даде Тупавку. Ћилим је био толико леп и толико фине израде какав
горе на земљи још нико није изткао. Он јој тада захвали и пође горе.
3. Она двојица, међутим, држала су да им је најмлађи брат толико глуп да
нису могли веровати да ће он ишта моћи наћи и донети.
„Што се много трудимо око тражења“, говорили су сваки за себе, па
сваки првој чобаници на коју наиђе скиде дебелу мараму и понесе кући
краљу. У исто време врати се и Тупавко и донесе свој лепи ћилим, па кад
га краљ виде, задиви се и рече:
„Ако ћемо по правди, најмлађем припада краљевство.“
Али друга двојица не дадоше оцу мира, но му стадоше говорити како је
немогуће да Тупавко који се ни у шта не разуме постане краљ, и
замолише оца да постави нов услов. Он тад рече:
„Краљевство ће наследити онај који ми донесе најлепши прстен“,
па их изведе пред двор и дуну увис у три пера, за којима им је ваљало
да пођу.
Двојица старијих опет пођоше један на исток, а други на запад, док
Тупавково перо опет полете право и паде крај оног поклопца. Он опет
сиђе доле до дебеле жабе и рече како му је неопходан најлепши прстен.
Она нареди да јој одмах донесу њену велику кутију из које извади једам
прстен и даде му га. Прстен се пресијавао од драгог камења и био је
толико леп да ниједан златар на земљи не би био кадар да га направи.
4. Она двојица старијих подсмевала се Тупавку, као, где би он тако глуп
могао да нађе златан прстен, па се много и не потрудише, већ скидоше
шину с точка неких старих кола и из ње избише клинце и понесоше
краљу. Али кад Тупавко показа свој прекрасни златни прстен, отац
поново рече:
„Њему по правди припада краљевство.“
Али двојица старије браће нису престајала да краља гњаве и да му
досађују све док овај не постави и трећи услов и одлучи да краљевство
припадне ономе који кући доведе најлепшу жену. Краљ још једном
дуну увис у три пера, која полетеше исто као и претходна два пута.
Тупавко опет пође право доле дебелој жаби крастачи и рече:
„Морам да доведем кући најлепшу жену.“
„Охо“, узврати жаба, „најлепшу жену! Таква ми није баш при руци,
али ћеш је ипак имати.“
Она му даде једну издубену шаргарепу у коју је било упрегнуто шест
мишића. Тад Тупавко сав скрушен упита:
„Шта с њима да радим?“
5. „Стави само у њу једну од мојих жабица“, рече му жаба.
Он тада насумце дохвати једну од оних што су окруживале велику жабу и
стави је у жуто удубљење; али чим се она ту нађе- претвори се у чудесну
лепотицу, шаргарепа - у кочије, а шест мишића – у коње. Тупавко је пољуби и
са њом на коњима одјезди, како би је довео краљу.
Стигоше и браћа, која се не потрудише баш да нађу лепу жену, већ, већ сваки
прву сељанку на коју наиђе поведе кући. Кад краљ угледа жене које су
довели синови, рече:
„После моје смрти најмлађем ће припасти краљевство.“
„Нећемо да пристанемо да Тупавко постане краљ“, тад она двојица
поново загаламише и заглушише уши краљу, па се заложише да предност
има онај чија жена буде могла скочити кроз прстен што је висио на сред
дворане.
„Сељанка ће то ваљда моћи јер је довољно снажна, док ће се нежна
лепотица при скоку свакако скрхати“, мислила су старија браћа.
Стари краљ пристаде још и на то. Тад сељанке скочише кроз прстен, али биле
су толико трапаве да падоше и поломише своје огрубеле руке и ноге. Потом
скочи лепотица коју је довео Тупавко; она је кроз прстен прескочила попут
срне, па сад свако противљење мораде да престане.
Тако Тупавко доби круну и још дуго мудро владаше.
