Bajke braće Grimm

1. ПАТУЉЦИ
Неки обућар је без своје кривице толико осиромашио да му
најзад ништа више није преостало до кожа за један једини пар
ципела. Увече изреже он од те коже једне ципеле, али их остави да
их сутрадан заврши и како је имао мирну савест, леже спокојно у
постељу, помоли се драгом богу и заспа. Ујутру, тек што је очитао
молитву и хтео таман да се лати посла, кад-обе ципеле стоје
потпуно готове на његовој тезги. Зачудио се много и није знао
како то да објасни. Узео је ципеле у руке и добро их изблиза
осмотрио. Оне су биле занатски тако чисто урађене да није на
њима могао наћи ни један бод који је био погрешан. Биле су
управо такве да се могло рећи да су право мајсторско дело.
Убрзо потом ушао је један купац и, пошто су му се ципеле
необично допале, платио је за њих више него обиччно, па је сад
обућар од тог новца могао купити кожу за два пара ципела. Опет
их је увече скројио јер је хтео да се наредног јутра одмах свом
снагом баци на посао. Но показало се да није било потребно јер
кад је устао опет су ципеле биле већ готове. Наравно, ни купци
нису изостали. Они су му дали толико новца да је могао да купи
кожу за четири пара ципела. Рано ујутро следећег дана обућар је
затекао и та четири пара готова и тако се то наставило.
1.

2. Оно што би он увече скројио-то је сутрадан било готово, тако
да је обућар убрзо поново имао не само леп приход, већ је
постао имућан.
Једно вече пред сам Божић обућар је опет скројио ципеле
и пре него што ће поћи на спавање, рече својој жени:
„Како би било да ову ноћ не легнемо, него да пробдимо да
бисмо видели ко нам то толико помаже?“
Жена пристаде те запали свећу да буде видно. Потом су се
обоје сакрили иза неке одеће која је у једном углу собе висила,
те су одатле будно мотрили. Тек кад је била поноћ појавише се
два мајушна, љупка и нага човечуљка, седоше за обућарски сто,
привукоше к себи сву искројену кожу и почеше својим
прстићима тако вешто и брзо правити бодове, шити, куцати да
обућар од чуђења није могао са њих ока скинути. Они нису
посустали док нису сав посао привели крају и док ципеле
потпуно готове нису стајале на столу. Тад скочише и одједном
нестадоше.
Сутрадан жена рече:
2.

3. „Ови човечуљци су нас обогатили. Морамо им се ипак за то
некако одужити. Гледам их како унаоколо тумарају, а на себи
немају баш ништа, па им мора бити хладно. Знаш шта? Ја ћу им
сашити кошуљице, капутиће, прслучиће и панталонице, а
сваком ћу исплести и по пар чарапа. Уз то, ти свакоме начини
по пар ципелица.“
„С тим се потпуно слажем“, рече обућар и увече, кад је све
било готово, уместо изрезане коже на сто они ставише поклоне.
Затим се сакрише да би могли да виде како ће се човечуљци
према томе понети.
У поноћ опет доскакуташе патуљци и хтедоше да се одмах
баце на посао. Али, кад тамо-не нађоше изрезану кожу, већ
љупку одећу. Прво су се чудили, но затим се силно обрадоваше.
Брже-боље се обукоше, погледаше лепу одећу на телу и
запеваше:
„Зар нисмо дечаци сјајни и бајни?
Зашто бисмо били обућари вајни!“
Од радости су поскакивали и играли и скакали преко столица и
клупа. Најзад, играјући, изађоше напоље. Отад се више нису
појављивали. Но, обућару је било добро док год је живео и
полазило му је за руком све чега би се подухватио.
3.