4. 4
Beletma dkuaqcv: fa bkj tuq bqnlg qswgunkna
svet drevnog Rima, u knjigu sam unela i
nekoliko mapa i ilustracija. Njihov spisak
nalazi se na strani 7. Spisak glavnih likova
rqdkplg pa surapk 13. Amq žgnkug fa sazpaug
wktg q ksuqrklsmql rqzafkpk Venca od trave,
rqingfalug rgdpkm pa surapkck 309, ifg sv
qblatplgpg pgmg naukpsmg rgdk k oaplg rqzpauk
pojmovi.
5. 5
SPISAK MAPA I
ILUSTRACIJA
MAPE
Italija
Mundus Romanus
Sulin pohod na istok
Oblasti italskih pobunjenika
Centralna Italija
ILUSTRACIJE
Publije Rutilije Ruf
Marko Livije Druz
Marko Emilije Skaur
8. 8
GLAVNI LIKOVI
BELEŠKA: U običnim zagradama nalaze se biografski podaci; u
uglastim ime ili nadimak lika, kako su korišćeni u ovoj knjizi. Svi
datumi odnose se na godine pre nove ere.
Cepion
Kvint Servilije Cepion [Cepion]
Livija Druza, njegova ţena (sestra Marka Livija Druza)
Kvint Servilije Cepion Mlađi [Mladi Cepion], njegov sin
Servilija Major [Servilija], njegova starija kći
Servilija Minor [Lila], njegova mlađa kći
Kvint Servilije Cepion (konzul 106), njegov otac, čuven po zlatu
iz Toloze
Servilija Cepiona, njegova sestra
Cezar
Gaj Julije Cezar
Aurelija, njegova ţena (kći Rutilije, sestričina Publija Rutilija Rufa)
Gaj Julije Cezar Mlađi [Mladi Cezar], njegov sin Julija Major [Lija],
njegova starija kći Julija Minor [Ju-Ju], njegova mlađa kći Gaj Julije
Cezar [Deda Cezar], njegov otac Julija, njegova sestra Julila, njegova
sestra
Sekst Julije Cezar, njegov stariji brat Klaudija, Sekstova ţena
Druz
Marko Livije Druz
Servilija Cepiona, njegova ţena (Cepionova sestra)
Marko Livije Druz Neron Klaudijan, njegov usvojeni sin
Kornelija Scipiona, njegova majka
Livija Druza, njegova sestra (Cepionova ţena)
Mamerko Emilije Lepid Livijan, njegov brat, dat na usvajanje
Marije
Gaj Marije
Julija, njegova ţena (sestra Gaja Julija Cezara)
Gaj Marije Mlađi [Mladi Marije], njegov sin
9. 9
Metel
Kvint Cecilije Metel Pije [Prasence]
Kvint Cecilije Metel Numidik [Prase] (konzul 109, cenzor 102),
njegov otac
Pompej
Gnej Pompej Strabon [Pompej Strabon]
Gnej Pompej [Mladi Pompej], njegov sin Kvint Pompej Ruf, njegov
daleki rođak
Rutilije Ruf
Publije Rutilije Ruf (konzul 105)
Skaur
Marko Emilije Skaur Princeps Senata (konzul 115, cenzor 109)
Cecilija Metela Dalmatika [Dalmatika], njegova druga ţena
Sula
Lucije Kornelije Sula
Julila, njegova prva ţena (sestra Gaja Julija Cezara)
Elija, njegova druga ţena
Lucije Kornelije Sula Mlađi [Mladi Sula], njegov sin (sa Julilom)
Kornelija Sula, njegova kći (sa Julilom)
Bitinija
Nikomed II, kralj Bitinije
Nikomed III, njegov stariji sin, kralj Bitinije
Sokrat, njegov mlađi sin
Pont
Mitridat VI Eupator, kralj Ponta
Laodika, njegova sestra i ţena, prva kraljica Ponta (u. 99)
Nisa, njegova ţena, druga kraljica Ponta (kći Gordija od
Kapadokije)
Arijart VII Filometor, njegov bratanac, kralj Kapadokije Arijart VIII
Euzeb Filopator, njegov sin, kralj Kapadokije Arijart X, njegov sin,
kralj Kapadokije
13. 13
Mada nije imao nikakvog iskustva na sudu, a rimske
zakone jedva da je poznavao, Lucije Kornelije Sula je
uţivao u ulozi gradskog pretora. Kao prvo, po prirodi je
bio bistar čovek; kao drugo, okruţio se dobrim pomoćnicima i nikada
se nije ustručavao da ih pita za savet, kada bi mu zatrebao; a na kraju,
moţda i najvaţnije imao je odgovarajući um za taj posao. Najviše mu
se dopadala sloboda koju je to zvanje sa sobom donelo više ga nisu
trpali u isti koš s Gajem Marijem! Napokon su počeli da ga
prepoznaju kao odvojenu, zasebnu ličnost. Njegova mala pratnja
klijenata počela je da se uvećava, a svi su smatrali da je njegov običaj
da sina vodi svugde sa sobom veoma lep; njegov sin, zakleo se Sula,
moći će da u ţivotu računa na sve prednosti od malena će se navići
na sudove i suđenja, a u vojsci će sluţiti kod svih valjanih
zapovednika.
Momak nije samo izgledao kao Cezar, već je posedovao i nešto od
julijevske harizme, tako daje lako sticao prijatelje i umeo da ih zadrţi,
zato što je bio pošten i pun razumevanja za ljude. Najbolji među
njima bio je momak nekih pet meseci stariji od njega, štrkljasti dečak
ogromne glave, zvani Marko Tulije Ciceron. Začudo, poticao je iz
rodnog grada Gaja Marija, Arpina; deda mu je bio pašenog Marka,
brata Gaja Marija, obojica su bili oţenjeni sestrama iz porodice
Gratidija. Sula nije morao da se namuči da sve to sazna, jer kada je
Mladi Sula doveo Cicerona kući, Sulu je zapljusnuo pravi talas
informacija; Ciceron je voleo da priča.
Nije, na primer, bilo potrebe da pita šta dečak iz Arpina traţi u
Rimu to mu je brzo rečeno.
„Moj otac je dobar prijatelj Marka Emilija Skaura Princepsa
Senata", rekao je mladi Ciceron vaţno, ,,a takođe i dobar prijatelj
Kvinta Mucija Scevole Augura. A klijent je Lucija Licinija Krasa
Oratora! Zato nas je otac, kada je shvatio da sam previše darovit i
pametan da bih ostao u Arpinu, preselio u Rim. To je bilo prošle
godine. Imamo lepu kuću na Karini, odmah pored hrama Zemlje
Publije Rutilije Ruf ţivi na njegovoj drugoj strani. Učim zajedno sa
Kvintom Mucijem Augurom i Lucijem Krasom Oratorom, mada više
14. 14
sa Lucijem Krasom Oratorom, zato što je Kvint Mucije Augur tako
star. U Rim, naravno, dolazimo već godinama počeo sam da učim na
Forumu kada mi je bilo samo osam. Nismo mi seoske neznalice,
Lucije Kornelije! Poreklo nam je mnogo bolje od porekla Gaja Marija!"
Sulu je to sve veoma zabavljalo, pa je sedeo i pustio
trinaestogodišnjaka da brblja, u sebi se pitajući kada će se desiti ono
neizbeţno: kada će se ta velika tikva od glave otkinuti sa preslabe
stabljike, tresnuti na zemlju i otkotrljati, sve u priči. Tako je klimala,
tako se zanosila gore-dole i levo-desno. Vlasnik ju je očigledno teško i
nespretno nosio.
„Znate li", upita Ciceron prostodušno, „da se publika već okuplja
kada veţbam retoriku? Pobedio sam u svim raspravama koje su mi
učitelji do sada zadali!"
„Pretpostavljam, znači, da se spremaš za karijeru advokata?" upita
Sula.
„O, naravno! Ali ne kao veliki Akuleo moja krv je dovoljno dobra
za zvanje konzula! Dobro, prvo moram da obezbedim mesto u
Senatu, naravno. Ĉeka me veličanstvena politička karijera. Svi to
govore!" Ciceronova glava pade napred. „Po mom iskustvu, Lucije
Kornelije, mnogo je efikasnije da birači čoveka upoznaju kroz velika
suđenja nego putem sluţbe u vojsci, što je nalik na jahanje starog
kljuseta."
Zureći u njega začuđen i opčinjen, Sula blago reče: „Ja sam uspeo
da stignem ovde gde sam jašući to staro kljuse, Marko Tulije. Nisam
uopšte imao pravničku karijeru, a ipak sam postao gradski pretor."
Ciceron se ne osvrnu na to. „Jeste, ali nisi imao prednosti koje
imam ja, Lucije Kornelije. Ja ću biti pretor u četrdesetoj, kao što je
ispravno i valjano."
Sula diţe ruke. „Potpuno sam ubeđen da hoćeš, Marko Tulije.“
„Da, tata“, reče Mladi Sula kasnije, kada je ostao nasamo s ocem, i
prema tome mogao da mu se obraća sa tata, kao u detinjstvu. „Znam
da je on pomalo grozno derište, ali mi se bez obzira na to sviđa. A
tebi?“
„Mislim da je mladi Ciceron jeziv, sine moj, ali se slaţem da ga je
lako zavoleti. Da li je zaista tako dobar kao što ljudi govore?“ „Dođi
da ga čuješ, pa prosudi sam, tata.“
Sula odlučno odmahnu glavom. „Neka, hvala! Neću da mu
15. 15
pruţim to zadovoljstvo, tom malom drskom arpinskom glodaru!“
„Ostavio je izuzetno snaţan utisak na Skaura Princepsa Senata“, reče
Mladi Sula, oslonivši se na oca s onom lakoćom i prisnošću koje siroti
mladi Ciceron nikada neće spoznati; siroti mladi Ciceron je počinjao
da otkriva kako je njegov otac previše seoski vlastelin da bi zadivio
rimske plemiće, i da su ga mahom otpisivali kao nekakvog rođaka
Gaja Marija. Anatema! Zbog toga se mladi Ciceron uţurbano
udaljavao od oca, i previše svestan da svaka povezanost s Gajem
Marijem moţe samo da mu nepotrebno oteţa put ka najvišim
drţavnim poloţajima.
„Skaur Princeps Senata“, reče Sula svom sinu poprilično
zadovoljno, „trenutno ima i previše briga da bi mislio o mladom
Marku Tuliju Ciceronu.'*
Primedba je bila istinita. Kao predsedavajući Senata, Marko Emilije
Skaur je obično primao strana izaslanstva, i bavio se onim spoljnim
poslovima koji nisu očigledno vodili u rat. Malo je senatora iskreno
smatralo neku stranu zemlju, koja nije rimska provincija, dovoljno
vaţnom da na nju troše vreme, tako daje predsedavajući Senata uvek
s mukom traţio članove za neki komitet čije troškove putovanja u
inostranstvo nije plaćao Senat. Zato je bilo potrebno deset meseci da
Senat sastavi svoj odgovor Sokratu, oţalošćenom mlađem sinu kralja
Bitinije, i tek je tada glasonoša krenuo za Nikomediju. To nije bio
odgovor koji će obradovati Sokrata, jer je potvrđivao pravo na presto
trećeg kralja Nikomeda, i odlučno odbacio Sokratove zahteve.
Onda je, pre nego što se i ta stvar razrešila, Skaur Princeps Senata
morao da se bavi još jednom otimačinom oko nekog stranog prestola.
Kraljica Laodika i kralj Ariobarzan od Kapadokije stigli su u Rim,
pošto su izbegli pred kraljem Tigranom od Jermenije i njegovim
tastom, kraljem Mitridatom od Ponta. Pošto im je dojadilo da njima
vlada Mitridatov sin i unuk njegove pontske marionete, Gordija,
Kapadokijci su još otkako je Gaj Marije otišao iz Mazake pokušavali
da nađu istinskog kapadokijskog kralja. Njihov sirijski izabranik je
umro pričalo se da ga je Gordije otrovao tako da su Kapadokijci još
dublje gurnuli noseve u svoje genealoške spise i pronašli
kapadokijskog velmoţu koji je zasigurno imao kraljevske krvi u
venama izvesnog Ariobarzana. Njegova majka neizbeţno zvana
Laodika bila je rođaka poslednjeg kralja Arijarta za koga se iskreno
16. 16
moglo reći da je Kapadokijac. Dečak-kralj Arijart Euzeb i njegov deda
Gordije sleteli su s prestola i pobegli u Pont. Međutim, svestan da ga
zahvaljujući Gaju Mariju Rim drţi na oku, Mitridat nije delovao
odmah i otvoreno; upotrebio je Tigrana od Jermenije kao svog
posrednika. Tako je Tigran napao Kapadokiju i odabrao novog
kapadokijskog kralja. Ovog puta ne sina Mitridata od Ponta. Pont i
Jermenija su se dogovorili da dete ne moţe biti sigurno na tom
prestolu. Novi kralj Kapadokije postao je Gordije lično.
Laodika i Ariobarzan su, međutim, umakli, i uredno se pojavili u
Rimu u rano proleće godine kada je Sula bio gradski pretor. Njihovo
prisustvo bilo je velika neprilika za Skaura, koga su svi često čuli
kako govori da se sudbina Kapadokije mora ostaviti u rukama njenog
naroda. Njegovo zalaganje za kralja Mitridata od Ponta postalo je
smetnja, mada tvrdnje Laodike i Ariobarzana da iza Tigranovog
napada stoji Mitridat nisu mogle da se dokaţu.
„Moraćeš da odeš i da se sam uveriš“, rekao je Sula Skaur u dok su
izlazili sa slabo posećenog zasedanja Senata na kome se raspravljalo o
sudbini Kapadokije.
„Kakvo dosadno zamešateljstvo!“, gunđao je Skaur. „Trenutno ne
mogu sebi da dozvolim da odem iz Rima.“
„Onda ćeš morati da pošalješ nekog drugog", reče Sula.
Međutim, Skaur se isprsio, isturio bradu i preuzeo to breme. „Ne,
Lucije Kornelije, ići ću ja.“
I stvarno je i otišao, da obiđe ne samo Kapadokiju već i kralja
Mitridata u njegovom dvoru u Amazeji. Gostili su ga i častili, divili
mu se i klanjali, te se Marko Emilije Skaur Princeps Senata divno
proveo u Pontu. Kao kraljev gost, išao je u lov na lavove i medvede;
kao kraljev gost, išao je u ribolov na Crno more, gde su se hvatali
tuna i delfin; kao kraljev gost, obišao je čuvene znamenitosti
vodopade, klisure, vrtoglave visove; kao kraljev gost, gostio se
trešnjama, najukusnijim voćem koje je ikada probao.
Uveren da Pont nema nikakve ţelje da vlada Kapadokijom, izrazio
je ţaljenje zbog Tigranovih postupaka. A pošto je ustanovio da je
pontski dvor sasvim helenizovan, i da se na njemu govori samo grčki,
Marko Emilije Skaur Princeps Senata se spakovao i vratio kući na
jednom kraljevom brodu.
„Naseo je“, reče Mitridat svom rođaku Arhelaju, široko se
17. 17
osmehujući.
„Mislim da su za to najzasluţnija pisma koja si mu pisao poslednje
dve godine“, reče Arhelaj. „Samo nastavi da mu pišeš, o Najveći! To
je sjajno ulaganje." «.
„Baš kao i vreća zlata koju sam mu dao."
„Baš tako!"
Od samog početka svog mandata gradskog pretora, Sula je radio
na tome da dobije jedno od dva guvernerska mesta u Španiji, i zato se
trudio da postane blizak sa Skaurom Princepsom Senata a preko
Skaura i sa drugim senatskim vođama. Nije verovao da će ikada
sasvim pridobiti Katula Cezara, zbog događaja na reci Atezi kada su
Kimbri upali u Italsku Galiju. Ipak je, sve u svemu, bio prilično
uspešan, i početkom juna mu se činilo da mu sleduje Onostrana
Španija, koja je guverneru donosila mnogo više prihoda.
Međutim, Fortuna, koja ga je do tada toliko volela, kao da se
pretvorila u drocu i odlučila da ga prevari. Tit Didije se vratio kući iz
Ovostrane Španije da proslavi trijumf, ostavivši svog kvestora da
tamo vlada do kraja godine. A dva dana posle Tita Didija, Publije
Licinije Kras je proslavio trijumf za svoje pobede u Onostranoj
Španiji; njegov kvestor je takode ostavljen da vlada do kraja godine.
Tit Didije se postarao da u Ovostranoj Španiji vlada mir pre nego što
je otišao, pošto je rat vodio temeljno i potpuno iscrpeo keltiberske
domoroce. Međutim, Publije Kras je poţurio u Rim, bez sličnih
predostroţnosti; stekao je monopol na kalaj i ţeleo je da uskladi svoje
delatnosti s nekim kompanijama u kojima je krišom imao udela. Kada
je otputovao na Kasiteride čuvena Kalaj na ostrva zadivio je sve
veličanstvom svog rimskog porekla, ponudio bolje uslove i zajamčio
sigurniju isporuku na obale Srednjeg mora za svaku funtu kalaja koju
su rudari mogli da iskopaju. Otac tri sina, iskoristio je vreme
provedeno u Onostranoj Španiji da izvuče što više koristi za sebe,
tako da provincija nije ni izbliza bila pokorena.
Nisu prošla ni dva pijačna intervala pošto je Publije Kras proslavio
svoj trijumf na dan pre junskih ida, kada je stigla vest da su se
Luzitani digli još ţešće nego pre. Pretor Publije Kornelije Scipion
Nazika, poslat u Onostranu Španiju kao privremeni guverner, tako se
dobro pokazao da su mnogi pričali o tome da se njegovo
18. 18
zapovedništvo produţi na sledeću godinu; poticao je iz izuzetno
moćne porodice, i Senat je, prirodno, ţeleo da mu udovolji. Što je
značilo da Sula više ne moţe da se nada Onostranoj Španiji.
I Ovostrana Španija mu je izmakla, u oktobru, kada je kvestor
ostavljen da vlada nakon odlaska Tita Didija poslao hitnu poruku
kojom traţi pomoć; Vaskoni, Kantabrijani, Ilergeti čitava Ovostrana
Španija digla se na ustanak. Pošto je bio gradski pretor, Sula nije
mogao da se dobrovoljno prijavi za tu duţnost, i morao je da
posmatra s pretorskog tribunala kako se konzul Gaj Valerije Flak na
brzinu sprema i odlazi da upravlja Ovostranom Španijom.
Šta je još preostalo? Makedonija? To je bila konzulska provincija
koja se izuzetno retko davala pretorima, a ipak je te godine data
prošlogodišnjem gradskom pretoru, Novom čoveku Gaju Senciju, koji
je brţe-bolje dokazao da je izuzetno darovit, tako da verovatno neće
biti smenjen na pola pohoda koji je preduzeo sa svojim jednako
darovitim legatom Kvintom Brutijem Surom. Azija? Ta je provincija,
znao je Sula, već obećana još jednom Luciju Valeriju Flaku. Afrika? U
poslednje vreme prava zabit, ništa. Sicilija? Zabit, ništa. Sardinija,
zajedno s Korzikom? Još jedna zabit, još jedno ništa.
Suli je očajnički trebao novac, ali je morao da posmatra kako mu
sva unosna guvernerska mesta izmiču, dok je on vezan za Rim i
sudove. Konzulstvo ga je čekalo za samo dve godine, a među
njegovim kolegama pretorima bili su Publije Scipion Nazika i Lucije
Flak, koji je imao dovoljno uticaja da sebi obezbedi poloţaj guvernera
u provinciji Aziji za sledeću godinu. Obojica su imala dovoljno novca
za obilno podmićivanje. Još jedan pretor, Publije Rutilije Lupo, bio je
još bogatiji. Sula je znao da nema nikakvih izgleda, ukoliko se ne
obogati u inostranstvu.
Samo ga je sinovljevo društvo sprečavalo da ne poludi, da ne
uradi nešto glupo što bi mu zauvek uništilo izglede. Metrobije je bio
tu, u istom gradu, ali je zahvaljujući Mladom Suli uspeo da se odupre
izuzetno snaţnom porivu da ga potraţi. Posle godinu dana
provedenih na tom poloţaju, gradskog pretora je čitav Rim znao iz
viđenja a Sula je priđe bio i izuzetno naočit čovek. Zbog prisustva
svoje dece nije mogao da za sastanak koristi svoju kuću, a stan na
brdu Ćeliju, gde je Metrobije ţiveo, nije dolazio u obzir. Zbogom,
Metrobije.
19. 19
Da bi sve bilo još gore, nije mogao da vidi ni Aureliju. Gaj Julije
Cezar se tog leta napokon vratio kući, i sloboda sirote Aurelije naglo
se okončala. Jednom je došao u posetu, i zatekao ukočenu
dobrodošlicu jedne ukočene gospe, koja mu je zvanično rekla da ne
dolazi ponovo. Nikako nije mogao da zna u čemu je tačno nevolja, ali
je lako mogao to da pretpostavi. Gaj Julije Cezar će se kandidovati na
pretorskim izborima u novembru, Gaj Marije će upotrebiti svoj i dalje
priličan uticaj u njegovu korist, a Cezarova ţena biće jedna od
najposmatranijih ţena u Rimu, bez obzira na to što ţivi u Suburi.
O, hvala svim bogovima što je tu Mladi Sula! Samo je sa Mladim
Sulom pronalazio kakvu-takvu utehu. Osujećen na svakom koraku,
onaj Sula koji bi inače verovatno eksplodirao na neki smrtonosan
način bio je čarobno umiren, uspavan. Ni za sve zlato i srebro na
svetu ne bi se Sula unizio u očima svog voljenog sina.
I tako, dok se godina primicala kraju, Sula je gledao kako mu
budućnost nestaje, trpeo odsustvo Metrobija i Aurelije, strpljivo
slušao nadobudne brbljarije mladog Cicerona, i voleo svog sina sve
više i više. Pojedinosti iz svog ţivota pre maćehine smrti, koje Sula
nikada nije ni pomislio da poveri nekome iz svoje sopstvene klase,
slobodno je delio s tim dečakom čudesno sposobnim za saosećanje i
praštanje, dečakom koji je te priče upijao zato što su stvarale sliku o
ţivotu koji Mladi Sula nikada neće upoznati. Jedini deo sebe koji Sula
nije otkrio bilo je golo čudovište oštrih kandţi sposobno jedino da
zavija na mesec. Taj je stvor, govorio je sebi, nestao zauvek.
Kada je Senat razdelio provincije krajem novembra te godine sve
se desilo baš kao što je Sula i predviđao. Gaj Sencije je dobio
produţenje mandata u Makedoniji, Gaj Valerije Flak u (Dvostranoj
Španiji, Publije Scipion Nazika u Onostranoj Španiji, dok je provincija
Azija pripala Luciju Valeriju Flaku. Kada su mu ponudili da bira
između Afrike, Sicilije ili Sardinije i Korzike, Sula se učtivo zahvalio.
Bolje je uopšte ne biti guverner, nego prihvatiti neku učmalu zabit.
Na konzulskim izborima za dve godine, glasači će se raspitati gde su
kandidati bili kao pretorski guverneri, i ako odgovor bude glasio
Afrika, Sicilija ili Sardinija i Korzika, neće biti nimalo zadivljeni.
A onda je Fortuna skinula velove, i otkrila svu svoju vatrenu
ljubav prema Suli. U decembru je stiglo usplahireno pismo od kralja
Nikomeda od Bitinije, u kome je optuţivao kralja Mitridata za opasne
20. 20
namere prema čitavoj Maloj Aziji, ali posebno prema Bitiniji. Skoro
istovremeno, iz Tarsa su stigle vesti da je Mitridat na čelu velike
vojske upao u Kapadokiju, i da nema nameru da se zaustavi, sve dok
i Kilikija i Sirija ne budu pod njegovom vlašću. Izrazivši
zaprepašćenje, Skaur Princeps Senata se zalagao da se u Kilikiju
pošalje guverner; Rim nije imao slobodnih vojnika, ali bi guverner
mogao da ode sa pristojnim sredstvima i, ako zatreba, na licu mesta
regrutuje domoroce. Skaur je bio pravi, trezveni i tvrdoglavi
Rimljanin, a to Mitridat nije shvatio, i mislio je da će ga većno
kontrolisati zahvaljujući sveţnju pisama i vreći zlata. Međutim, Skaur
je bio i te kako u stanju da spali sveţanj pisama kada bi se Rimu
ukazala pretnja tolikih razmera; Kilikija je bila ranjiva i vaţna. Mada
se guverneri tamo nisu redovno slali, Rim je počeo da smatra kako
mu ona pripada.
„Pošaljite u Kilikiju Lucija Kornelija Sulu“, rekao je Gaj Marije
kada su ga pitali za savet. „On je dobar čovek kad je situacija teška.
Zna kako da uveţba jedinice, kako da ih opremi, i kako da im dobro
zapoveda. Ako je iko u stanju da nas tamo izvuče iz škripca, to je
Lucije Kornelije."
„Postao sam guverner!", rekao je svom sinu Sula kada se vratio sa
zasedanja Senata u Beloninom hramu.
„Nije moguće! Koje provincije?11, upita Mladi Sula ţeljno. „Kilikije.
Sa zadatkom da osujetim kralja Mitridata od Ponta.“ „O, tata, to je
divno!“ Onda dečak shvati da će to značiti razdvajanje. Na beskrajno
kratak tren u njegovim očima se nazreše bol i tuga, a onda teško
udahnu i zagleda se u oca s onim neverovatnim poštovanjem i
poverenjem koje je Suli uvek bilo tako dirljivo, i koje mu je uvek bilo
tako teško da opravda. „Nedostajaćeš mi, naravno, ali mi je veoma
drago zbog tebe, oče.“ Eto. To se pomaljao odrastao muškarac: Sula je
sada bio otac, ne više tata.
Lucije Kornelije Sula pogleda sina bledim i hladnim očima,
blistavim od neprolivenih suza. Tako poštenog, vernog dečaka
nikada nije bilo. Onda mu lice ozari osmeh savršene ljubavi. „Ah!
Kakve su to gluposti?", upita. „Ne misliš valjda da bih otišao bez
tebe? Polaziš sa mnom.“
Još jedan dubok uzdah, samo ovog puta od krajnjeg veselja; osmeh
21. 21
Mladog Sule beše neverovatno širok. „Tata! Stvarno to misliš?“
„Naravno. Idemo zajedno, ili ne idem uopšte. A ništa me neće
sprečiti da idem!“
Pošli su na Istok početkom januara, kada je plovidba još bila mo-
guća. Sula je sa sobom poveo malu pratnju liktora (dvanaestoricu,
pošto mu je imperijum bio prokonzulski), sekretare, pisare i javne
robove, svog sina koji je bio van sebe od oduševljenja i Ariobarzana
od Kapadokije, zajedno s njegovom majkom Laodikom. Ratni kovčeg
mu je bio sasvim pun, zahvaljujući trudu Skaura Princepsa Senata, a
on sam sasvim spreman, zahvaljujući dugačkom razgovoru s Gajem
Marijem.
Otplovili su iz Tarenta do Patre u Grčkoj, uhvatili lađu za Korint,
kopnom prešli od Pireja do Atine, a tamo našli drugi brod koji će ih
prevesti za Rodos. Za put od Rodosa do Tarsa Sula je morao da
unajmi poseban brod, pošto se zima uveliko bliţila, pa je trgovački
saobraćaj prestao. Tako je krajem januara druţina bezbedno stigla u
Tars, pošto usput nije videla ništa sem nekoliko luka i
brodogradilišta, i silno more.
U Tarsu se ništa nije promenilo od Marijeve poslednje posete pre
tri i po godine, baš kao ni u Kilikiji, koja je još bila ni na nebu ni na
zemlji. Dolazak zvaničnog guvernera dobro je primljen i u Tarsu i u
Kilikiji, i čim se smestio u palati, Sulu su okruţili ljudi spremni da mu
pomognu. Mnogi među njima bi rado prihvatili vojničku platu.
Ipak, Sula je znao čoveka koga traţi, i učinilo mu se značajnim što
se on nije pojavio da se ulaguje novom rimskom guverneru, već je
nastavio da se bavi svojim uobičajenim poslom zapovedanjem
tarškom gradskom straţom. Zvao se Morsim, a Suli ga je preporučio
Gaj Marije.
„Smenjen si sa duţnosti", rekao je Sula prijateljski Morsimu kada je
ovaj došao na guvernerov poziv. „Potreban mi je meštanin da mi
pomogne u regrutovanju, opremanju i obuci četiri dobre legije
pomoćnih trupa pre nego što prolećno otapanje snega otvori prevoje
koji vode u unutrašnjost. Gaj Marije kaţe da si ti pravi čovek za taj
posao. Da li je u pravu?"
„Jeste", odgovorio je Morsim bez oklevanja.
„Ovde je klima blaga", reče Sula. „Moţemo da obučavamo vojnike
čitave zime pod uslovom da nađemo pravu vrstu ljudi za obuku i
22. 22
dovoljno opreme da ih naoruţamo da ne zaostaju za Mitridatovim
ljudima. Da li je to moguće?"
„Sasvim sigurno", reče Morsim. „Naći ćeš mnogo više spremnih
regruta nego što će ti biti potrebno. Vojska je mladićima uvek
privlačna, a ovde prave vojske nije bilo pa, mnogo godina! Da je u
Kapadokiji bilo manje unutrašnjih trzavica i manje upada iz Ponta i
Jermenije, mogla je da nas osvoji kada god je htela. Srećom, i Sirija je
bila u sličnim nevoljama. Tako da smo opstali isključivo zahvaljujući
dobroj sreći."
„Fortuni", reče Sula, osmehujući se svojim najstrašnijim osmehom,
i prebacivši ruku preko ramena svog sina. „Morsime, ja sam miljenik
Fortune. Jednog dana prozvaću sebe Feliks." Privio je Mladog Sulu uz
sebe. „Međutim, moram da uradim nešto izuzetno vaţno, i to pre
zalaska sunca."
Tarški Grk je delovao zbunjeno. „Nešto u čemu mogu da ti
pomognem, Lucije Kornelije?"
„Rekao bih da moţeš. Gde mogu da kupim dobar šešir širokog
oboda koji se neće raspasti za deset dana?", upita Sula.
„Oče, nemoj da mi kupuješ šešir", rekao je Mladi Sula dok je s
ocem hodao ka pijaci. „Šeširi Samo stari seljaci koji ţvaću slamčice
nose šešire."
„Oni, i ja", reče Sula uz osmeh.
„Ti?'
„Kada sam na pohodu, Mladi Sula, uvek nosim šešir širokog
oboda. To mije savetovao Gaj Marije još pre mnogo godina, kada smo
prvi put krenuli u Afriku da ratujemo protiv numidskog kralja
Jugurte. Rekao je da ga nosim i da se ne osvrćem na dobacivanja.
Nakon nekog vremena, svi su prestali da obraćaju paţnju. Poslušao
sam ga, jer mi je koţa tako svetla da očas izgori. Zapravo, nakon što
sam se proslavio u Numidiji, moj šešir je postao čuven."
„Nikada te nisam video da ga nosiš u Rimu", reče njegov sin.
,,U Rimu se klonim sunca. Zato sam prošle godine podigao tendu
iznad svog pretorskog tribunala."
Nastupi tišina; uska uličica kojom su išli iznenada se otvori na
ogromni trg nepravilnog oblika, zasenčen mnogim stablima, i
ispunjen mnogim tezgama.
,,Oče?“, upita tihi glas.
23. 23
Sula pogleda u stranu, i iznenadi se kada shvati da nema mnogo
razlike u visini između njega i sina; krv Cezara je bila očigledna.
Mladi Sula će biti visok muškarac.
„Da, sine moj?“, upita on.
„Mogu li i ja da dobijem šešir, molim te?“
Kada je kralj Mitridat čuo da je rimski guverner poslat u
Kilikiju i da tamo uţurbano diţe i obučava vojsku,
potpuno se zaprepašćeno zagledao u čoveka koji mu je taj
glas doneo Gordija, novog kralja Kapadokije.
,,Ko je taj Lucije Kornelije Sula?“, upita on.
„Niko od nas ne zna ništa o njemu, o Najveći, osim da je prošle
godine bio glavni magistrat grada Rima, i da je bio legat nekolicini
čuvenih rimskih vojskovođa Gaju Mariju u Africi protiv kralja
Jugurte, Kvintu Lutaciju Katulu Cezaru u Italskoj Galiji protiv
Germana, i Titu Didiju u Španiji protiv tamošnjih divljaka", reče
Gordije, nabrajajući sve to tonom koji je govorio da mu ta imena,
osim Marijevog, ne znače gotovo ništa.
Ništa nisu značila ni Mitridatu, i kralj Ponta je opet zaţalio zbog
oskudnosti svog obrazovanja iz geografije i istorije. Arhelaj je morao
da mu proširi vidike.
„On nije Gaj Marije, taj Lucije Kornelije Sula", rekao je Arhelaj
zamišljeno, „ali je ipak veoma iskusan, i ne bismo smeli da ga
potcenimo samo zato što za njega do sada nismo čuli. Većinu
vremena po stupanju u Senat proveo je s rimskim vojskama, mada
mislim da nikada nije samostalno zapovedao nekom vojskom na
pohodu."
„Ime mu je Kornelije", reče kralj, „ali, da li je iz roda Scipiona?
I šta mu dođe to ’Sula’?"
„Nije od Scipiona, svemoćni kralju", odgovori Arhelaj. „Međutim
patricij je i Kornelije, a ne ono što Rimljani zovu Novi čovek,
nikogović. Priča se da je... teţak."
„Teţak?"
Arhelaj proguta knedlu; rekao je sve što je znao, i nije imao pojma
zašto su Sulu smatrali teškim. Zato je nagađao. „Tvrd pregovarač, o
Najveći. Nije spreman da vidi ničiji stav, sem svoj.“
Bili su u dvoru u Sinopi, kraljevom omiljenom mestu u svako doba
24. 24
godine, a pogotovo zimi. Mir je manje-više vladao već nekoliko
godina; nije bilo ubijenih dvorana i takmaca, Gordijeva kći Nisa se
pokazala kao tako dobra pratilja da je njen otac uzdignut na presto
Kapadokije posle Tigranove intervencije, odred kraljevih sinova je
rastao, a posedi Ponta istočno i severno uz obalu Crnog mora samo
su napredovali.
Međutim, uspomena na Gaja Marija je bledela, i kralj Ponta je
ponovo pogledavao ka zapadu i jugu; plan s Tigranom u Kapadokiji
mu je uspeo, i Gordije je tamo još uvek kraljevao, uprkos Skaurovoj
poseti. Jedina korist za Rim od Skaurove posete bilo je povlačenje
jermenske vojske iz Kapadokije što je Mitridat ionako nameravao.
Sada je napokon izgledalo kao da mu i Bitinija moţe pasti šaka, jer je
prošle godine Sokrat dopuzao da preklinje za azil u Pontu, i toliko se
pretvorio u Mitridatovu marionetu, da je kralj odlučio kako ga moţe
bezbedno ustoličiti na bitinijski presto, kao privremenu meru pre
pravog osvajanja. Ovo poslednje je Mitridat smerao da započne na
proleće, tako što će hitro odmarširati na zapad, pre nego što kralj
Nikomed i shvati šta ga je snašlo.
Novosti koje mu je Gordije doneo naterale su ga da zastane;
usuđuje li se on da pripoji Bitiniju, ili čak ustoliči Sokrata na njen
presto kada se ne jedan, već dvojica rimskih guvernera nalaze u
blizini? Ĉetiri legije u Kilikiji! Pričalo se da Rimljani sa četiri dobre
legije mogu da poraze čitav svet. Da, to su kilikijske pomoćne trupe,
ne rimski vojnici, ali Kilikijci su ratoborni i gordi da nisu, Sirija bi i
dalje njima vladala, bez obzira na to koliko slaba bila. Ĉetiri legije
broje nekih dvadeset hiljada boraca. A Pont moţe da u rat izvede dve
stotine hiljada. Brojčano, tu je sve jasno. A ipak ipak ipak... Ko je taj
Lucije Kornelije Sula? Niko nije čuo ni za Gaja Sencija i njegovog
legata Kvinta Brutija Suru, pa ipak su njih dvojica harali
makedonskom granicom od Ilirika na zapadu do Helesponta na
istoku, razgoneći pred sobom Kelte i Tračane. Niko više nije bio
siguran ni da Rimljani neće zaposesti zemlje oko Dunava; to je
brinulo Mitridata, koji je smatrao da se sa zapadne obale Crnog mora
spusti u dunavske zemlje. Nije mu prijala pomisao da će tamo zateći
Rimljane.
Ko je Lucije Kornelije Sula? Još jedan rimski vojskovođa Sencijevog
kova? Zašto su poslali baš tog čoveka da čuva Kilikiju kada kod kuće
25. 25
imaju Gaja Marija i Katula Cezara, dvojicu ljudi koji su pobedili
Germane? Jedan Marije pojavio se sam i nenaoruţan u Kapadokiji,
izgovorivši reči koje su značile da će, kada se vrati u Rim, pomno
pratiti dešavanja u Pontu. Pa zašto onda Gaj Marije nije u Kilikiji?
Zašto je tu taj nepoznati Lucije Kornelije Sula? Kao da je Rim uvek
umeo da iznedri nekog briljantnog vojskovođu. Da nije Sula još
darovitiji od Marija? Mada Pont ima vojski u izobilju, darovitih
vojskovođa nema. Pošto je bio tako uspešan protiv varvara sa severa
Crnog mora, Arhelaj je čeznuo da se okuša protiv ozbiljnijeg
protivnika. Arhelaj je, međutim, bio rođak, njegovim ţilama tekla je
kraljevska krv, bio je mogući takmac. Isto se moglo reći i za njegovog
brata Neoptolema i rođaka Leonipa. A koji to kralj moţe da se
pouzda u svoje sinove? Njihove majke su sanjale o moći, njihove
majke su sve bile mogući neprijatelji; baš kao što će i oni postati kada
dovoljno odrastu da ţude za očevim prestolom.
Kada bih samo imao dara za zapovedanje vojskama!, pomislio je
kralj Mitridat, dok su mu zelene oči sa smeđim mrljicama slepo
preletale preko okupljenih ljudi. Međutim, junački darovi koje je
nasledio od svog pretka Herakla zatajili su u toj veštini. Ili moţda
nisu? Kad malo bolje razmisli, Herakle uopšte nije ni bio vojskovođa!
Herakle se borio sam protiv lavova i medveda, samozvanih kraljeva,
bogova i boginja, podzemnih pasa, svakojakih čudovišta. S takvim
dušmanima bi se i sam Mitridat rado ogledao. U vremena Heraklova
vojskovođe još nisu bile izmišljene; ratnici bi se okupili, naišli na
drugu skupinu ratnika, sišli s dvokolica koje su ih izgleda svuda
nosile, i borili se u dvobojima prsa u prsa. E, takav rat bi Mitridat
mogao da vodi! Ti su dani, međutim, postali prošlost, isto kao i
dvokolice. Savremeno doba je doba vojski; vojskovođe su
poluboţanstva koja sede ili stoje na nekom uzdignutom mestu iznad
bojišta i pokazuju, i naređuju, i zamišljeno grickaju zanoktice dok im
oči neprekidno lete, lete preko baš svakog pokreta na bojnom polju.
Vojskovođe kao da nagonski znaju gde će se borbena linija uleći ili
povući, gde će se neprijatelj koncentrisati za masovni udar a
vojskovođe su i rođene sa spoznajom bokova, manevara, opsada,
artiljerije, letećih odreda, formacija, razvijanja, strojeva i vrsta.
Mitridat nije mogao da se nosi ni sa čim od svega toga, niti ga je to
zanimalo ni privlačilo.
26. 26
A dok su mu oči tako preletale preko prisutnih, svi su ga oni
gledali paţljivije nego što soko u letu gleda miša dole u travi pri tom
se ne osećajući kao sokolovi, već kao miševi. Sedeo je pred njima na
svom tronu od čistog zlata, ukrašenom hiljadama bisera i rubina,
odeven (pošto je ovo bilo ratno većanje) u lavlju koţu i najmekšu,
najgipkiju veriţnjaču, čija je svaka vezica bila pozlaćena. Svetlucava.
Urezivala strah u svačije srce. Kralju se niko nije suprotstavljao, jer
niko nije znao kako stoji u kraljevim očima. Potpuni vladalac ljudi,
sloţena mešavina kukavice i junaka, hvalisavca i ulizice, spasioca i
uništitelja. U Rimu mu niko ne bi verovao, i svi bi mu se smejali. U
Sinopi, svi su mu verovali, i niko se nije smejao.
Napokon, kralj prozbori. ,,Ko god da je taj Lucije Kornelije Sula,
Rimljani su ga poslali bez vojske u nepoznatu zemlju da regrutuje
nepoznate ljude. Zato moram da pretpostavim kako je taj Lucije
Kornelije Sula dostojan protivnik." Zagledao se u Gordija. „Koliko
sam svojih vojnika jesenas poslao u tvoje kraljevstvo Kapadokiju?“
„Pedeset hiljada, veliki kralju", odgovori Gordije.
,,U rano proleće lično ću doći u Eusebiju Mazaku, sa još pedeset
hiljada. Neoptolem će poći sa mnom kao vojskovođa. Arhelaju, ti ćeš
krenuti u Galaciju sa još pedeset hiljada ljudi i branićeš njene zapadne
granice, za slučaj da Rimljani zapravo planiraju da napadnu Pont sa
dve strane. Moja kraljica će vladati iz Amazeje, ali će njeni sinovi
ostati ovde u Sinopi, pod straţom, kao taoci koji će jamčiti za njenu
vernost. Bude li pokušala bilo kakvo izdajstvo, svi njeni sinovi biće
smesta pogubljeni", reče kralj Mitridat.
„Moja kći o tako nečemu i ne sanja!“, viknu Gordije, zgroţen,
zabrinut da će neka od mlađih kraljevih ţena izazvati spletku zbog
koje će mu unuci biti pobijeni.
„Nemam razloga da sumnjam u nju", reče kralj. „To je
predostroţnost kakvu uvek preduzimam. Kada nisam u svojoj zemlji,
deca svih mojih ţena se vode u različite gradove, kao taoci koji jamče
za njihove dobre postupke. Ţene su čudna ţivina“, nastavi kralj
zamišljeno. „Deca su im uvek draţa od njih samih.“
„Bolje bi ti bilo da se čuvaš od neke koja nije takva", reče tanak
ulizički glas koji je dopirao od jednog debelog ulizice.
„Ĉuvam se, Sokrate, čuvam se", reče kralj uz osmeh. Taj odvratni
klijent iz Bitinije počeo je da mu se dopada, ako ni zbog čega drugog,
27. 27
onda zato što je s ponosom mogao da istakne kako njegov brat, da je
bio tako odvratan, ne bi poţiveo skoro do šezdesete. O tome da
nijedan njegov brat, bio odvratan ili ne, nije preţiveo dvadesetu, kralj
uopšte nije razmišljao. Meki su ti Bitinjani. Da nije Rima i rimske
zaštite, pontske čeljusti bi progutale Bitiniju još pre mnogo godina.
Rim, Rim, Rim! Sve se uvek vraćalo na Rim. Zašto Rim ne nađe neki
strašni rat na drugom kraju Srednjeg mora, kojim bi se zanimao
deceniju ili dve? Onda bi, kada ponovo uspe da pogleda na istok,
Pont bio velik i snaţan, a Rim ne bi imao izbora do da se posveti
isključivo zapadu. Zalazećem suncu.
„Gordije, tebi prepuštam da pratiš šta taj Lucije Kornelije Sula radi
u Kilikiji. Obaveštavaj me i o najsitnijim pojedinostima! Ništa ne sme
da ti promakne. Jasno?"
Gordije zadrhta. „Jeste, svemoćni."
„Dobro!" kralj zevnu. „Gladan sam. Ješćemo." Ali kada Gordije
krenu za ostalima u trpezariju, kralj ga zaustavi. „Ne ti!“, reče on
oštro. „Ti kreni nazad u Mazaku. Smesta. Svi moraju da vide kako
Kapadokija ima kralja."
Na Mitridatovu ţalost, prolećno vreme je išlo naruku Suli. Prolaz
kroz Kilikijsku kapiju bio je manje zatrpan od ona tri prevoja kroz
koje je Mitridat morao da provede dodatnih pedeset hiljada ljudi iz
njihovog logora pored Zele do podnoţja planine Argej. Gordije je već
poslao glas sve do Sinope da Sula i njegova vojska kreću pre nego što
će kralj imati prilike da pređe planine. Zato je kralj odahnuo kada su
stigle najnovije vesti da je Sula stigao u Kapadokiju i digao logor
nekih četiri stotine stadija juţno od Mazake i četiri stotine stadija
zapadno od kapadokijske Komane, i da ne namerava da uradi ništa
više.
Pa ipak, brţe je poterao svoju vojsku kroz te negostoljubive zemlje,
potpuno ravnodušan prema stradanjima ljudi i ţivotinja. Njegovi
zapovednici su bili spremni da bičem teraju zaostale, a čizmom gurnu
s puta posustale. Glasnici su već pošli na istok do Artakste u Jermeniji
i kraljevog zeta Tigrana, da ga upozore kako su Rimljani sada u
Kilikiji, i da se Rimski guverner šunja po Kapadokiji. Uzbunjen,
Tigran je pomislio kako bi najbolje bilo da svoje parćanske gospodare
obavesti o tome, i čeka naređenja iz Seleukeje na Tigru pre nego što
28. 28
uradi bilo šta. Mitridat nije zatraţio pomoć, ali je Tigran odavno
shvatio s kim ima posla, i nije bio siguran ţeli li da zarati s Rimom,
bez obzira na Mitridatove namere.
Kada je kralj Ponta prešao reku Halis i ulogorio svojih pedeset
hiljada ljudi pored onih pedeset hiljada koji su već bili u Mazaki, pred
njega je izašao Gordije sa krajnje neobičnim vestima. „Rimljanin se
zanima gradeći put“
Kralj zastade, potpuno miran. ,,Put?“
„Kroz prevoj Kilikijske kapije, o Najveći."
„Ali tuda već ide put“, reče Mitridat.
„Znam, znam!“
„Zašto onda gradi novi?“
„Ne znam!“
Pune crvene usne tih malih usta se napućiše, tako da se usta još
smanjiše, zbog čega je Mitridat ličio na ribu (mada toga nije bio
svestan, a niko se nikada nije usudio da mu kaţe). To potraja
nekoliko trenutaka, a onda kralj slegnu ramenima. „Oni vole da
grade puteve“, reče pomalo zbunjeno. „Pretpostavljam da je to način
da se ispuni vreme.“ Lice mu poruţne. „Na kraju krajeva, stigao je
ovde mnogo brţe nego ja!“
„Još nešto u vezi s putem, veliki kralju1, reče Neoptolem paţljivo.
,,Šta?“
„Mislim da će se ispostaviti kako Lucije Kornelije Sula poboljšava
put. Što je put bolji, to će on brţe moći da prebacuje svoje jedinice.
Zato Rimljani grade dobre puteve."
„Ali došao je već postojećim putem, a nije ništa na njemu radio
zašto ga graditi iznova nakon što je pređen?“, viknu Mitridat, koji nije
ni izbliza shvatao; ljudi su potrošna roba. Dokle god postoji bar
nekakva staza, uvek mogu biti bičem naterani da je pređu. Zašto im
olakšavati, kao da se šetaju gradom?
„Pretpostavljam", reče Neoptolem izuzetno strpljivo, „da je, pošto
je iskusio stanje postojećeg puta, Rimljanin odlučio da ga poboljša, za
slučaj da ponovo mora da ga koristi."
To je napokon doprlo do kralja. Oči mu se iskolačiše.„Pa, onda ga
čeka iznenađenje! Nakon što ga izbacim iz Kapadokije, zajedno s
njegovim kilikijskim plaćenicima, neću raskopati taj njegov novi put
umesto toga ću srušiti planine na njega!“
29. 29
„Ĉudesno rečeno, o Najveći", prenemagao se Gordije.
Kralj prezrivo frknu. Krenuo je prema konju, stao na leđa roba koji
je tu klečao i uskočio u sedlo. Ne sačekavši da vidi ko ga prati,
poterao je ţivotinju i odjurio. Gordije se brţe-bolje uspentra u sedlo i
pojuri kralja mekećući, ostavivši Neoptolema da ih gleda kako
nestaju u daljini.
Veoma je teško utuviti strane ideje u kraljevu glavu, pomisli
Neoptolem. Da li je shvatio svrhu puta? Zašto je ne uviđa? Obojica
smo Ponćani, nismo obrazovani u inostranstvu, sličnog smo porekla.
Zapravo, on je video više sveta od mene. Pa ipak, ume da bude tako
slep za nešto što ja odmah uvidim. A nešto drugo vidi brţe nego ja.
Naši umovi se razlikuju, valjda je to posredi. Različiti načini
razmišljanja. Kada čovek postane potpuni samodrţac, moţda mu se
um nekako promeni. Moj rođak Mitridat nije budala. Prava šteta što
tako slabo shvata Rimljane. Koliko god bi se besno usprotivio takvoj
tvrdnji, njega i ne zanima da ih shvati. Većina njegovih zaključaka o
njima zasniva se na njegovim bizarnim pustolovinama u provinciji
Aziji, a to nije tako sjajan izvor znanja kao što on smatra. Kako da ga
mi ostali nateramo da vidi isto što i mi?
Kralj je kratko odseo u plavoj palati u Eusebiji Mazaki; sutradan
posle dolaska poveo je svih stotinu hiljada vojnika u Sulinom pravcu.
Ovde ne mora da se brine o drumovima! Mada je morao da se pređe
poneki breg, i zaobiđe neki nezemaljski klanac pun kamenih stubova,
put je bio lak za ljude na maršu. Mitridat je bio zadovoljan kako
napreduje, stotinu i šezdeset stadija dnevno; on nikada ne bi
poverovao da bi rimska vojska koja ide preko istog zemljišta prešla
istu razdaljinu za dvostruko kraće vreme, bez preteranog napora.
Sula se, međutim, nije pomerao. Njegov logor je leţao u sredini
ogromne ravnice, i on je vreme iskoristio da ga dobro utvrdi, uprkos
činjenici da je, zbog toga što u Kapadokiji nema šuma, drvnu građu
morao da dovlači iz Kilikijske kapije. Tako je Mitridat, kada je stigao,
na obzorju video zdanje savršeno četvrtastog oblika, površine nekih
trideset dva kvadratna stadija sa masivnim nasipima, i deset stopa
visokim šiljatim drvenim palisadama okruţenim s tri rova. Spoljašnji
je bio dvadeset stopa širok i pun vode, srednji petnaest stopa širok i
pun zašiljenog kolja, a unutrašnji dvadeset stopa širok i takođe pun
30. 30
vode. Izvidnici su mu javili da preko jaraka vode četid puta, svaki do
jedne od četiri kapije, koje su postavljene u središte svake stranice
kvadrata.
Tada je Mitridat prvi put video rimski logor. Ţeleo je da dugo zuri,
ali nije mogao, zato što su ga toliki ljudi gledali. Bio je siguran da ga
moţe zauzeti ali po ogromnu cenu. Zato je naredio svojoj ogromnoj
vojsci da stane, a sam je odjahao napred da izbliza osmotri Sulinu
tvrđavu.
„Moj gospodaru kralju, rimski glasnik", reče jedan njegov
starešina, koji ga je zatekao kako sporo obilazi jednu stranu Suline
besprekorno podignute utvrde.
„Šta hoće?“, upita Mitridat, mršteći se na zid, palisadu i visoke
kule straţare koje su se dizale u pravilnim razmacima.
„Prokonzul Lucije Kornelije Sula zahteva pregovore."
„Slaţem se. Gde i kada?"
„Na stazi koja vodi ka prednjoj kapiji rimskog logora to je ova
staza desno od tebe, Veliki kralju. Samo ti i on, kaţe glasnik."
,,Kada?“
„Sada, Najveći.1'
Kralj potera konja desno, jer je ţeleo da vidi tog Lucija Kornelija
Sulu, i nije se nimalo bojao; ništa što je čuo o Rimljanima nije
nagoveštavalo moguće izdajstvo koplje koje bi ga oborilo dok
nebranjen ide na sastanak. Zato je, kada je stigao do staze, ne
razmislivši skočio s konja, a onda zastao, ozlojeđen sopstvenom
glupošću. Ne sme ponovo dozvoliti jednom Rimljaninu da mu uradi
ono što mu je uradio Gaj Marije da ga gleda s visine! Ponovo se
popeo u sedlo. On će gledati s visine Lucija Kornelija Sulu! Međutim,
konj nije hteo da ide tom stazom, kolutao je očima na opasne jarke s
obe strane. Kralj se na tren borio sa ţivotinjom, a onda shvatio da
tako sebi još više narušava ugled. Vratio se, sjahao i onda sam peške
otišao do sredine, gde su jarci prepuni naoštrenog kolja zijali kao
zubata usta.
Kapija se otvori, i jedan čovek krenu ka njemu. Prilično je nizak, u
poređenju sa mojom veličanstvenom visinom, pomisli kralj zado-
voljno ali veoma dobro građen. Rimljanin je bio odeven u jed-
nostavan čelični grudni oklop oblikovan po konturama njegovog
torza, sa dvostrukom suknjicom koţnih kaiševa, zvanom pteryges,
31. 31
grimiznom tunikom i zavijorenim grimiznim plaštom. Bio je
gologlav, a povetarac mu se poigravao crvenozlatnom kosom koja je
blistala na suncu. Kralj Mitridat nije mogao da skloni pogled s njega,
jer nikada u ţivotu nije video kosu takve boje, čak ni kod Kelta iz
Galacije. Niti tako mlečnobelu koţu, vidljivu iznad kolena, na
mišićavim listovima, rukama, na vratu i licu. Ledenobelal Bez
trunčice boje!
A onda Lucije Kornelije Sula priđe dovoljno blizu da mu kralj vidi
lice, pa još bliţe, dovoljno da mu kralj vidi oči. Kralj bukvalno
zadrhta .Apolon! Apolon prerušen u jednog Rimljanina! Liceje bilo
tako snaţno, tako boţansko, tako strašno veličanstveno nije to bilo
glatko lice ţenskaste grčke statue, već bog kakav bog sigurno mora
biti, toliko dugo nakon svog stvaranja. Ĉovek-bog na vrhuncu svog
ţivota, pun snage. Rimljanin. Rimljanin!
Sula je na taj sastanak otišao potpuno siguran u sebe, pošto mu je
Gaj Marije opisao svoj susret s kraljem Ponta; zajedno su ga dobro
procenili. Nije pomislio da će sam njegov izgled izbaciti kralja iz
ravnoteţe niti je, kada je video da je tako, shvatao zašto se to desilo.
To, na kraju krajeva, nije ni bilo vaţno. Jednostavno je rešio da
iskoristi to neočekivano preimućstvo.
„Šta to radiš u Kapadokiji, kralju Mitridate?“, upita on.
„Kapadokija mi pripada", reče kralj, ali ne gromkim glasom koji je
nameravao da upotrebi pre nego što je ugledao rimskog Apolona;
zazvučao je tiho i slabašno, i on je to znao i zbog toga je prezirao sebe.
„Kapadokija pripada Kapadokijcima."
„Kapadokijci su isti narod kao i Ponćani."
„Kako je to moguće, kada su imali svoju sopstvenu kraljevsku lozu
isto toliko dugo kao i Ponćani?"
„Njihovi kraljevi su bili stranci, a ne Kapadokijci."
„Kako to?“
„Oni su Seleukidi iz Sirije."
Sula slegnu ramenima. „Ĉudno je onda, kralju Mitridate, da
kapadokijski kralj iza ovih zidina nimalo ne liči na Seleukida iz Sirije.
A ni na tebe! Niti mu je poreklo sirijsko ili seleukidsko. Kralj
Ariobarzan je Kapadokijac, i njegov narod ga je izabrao umesto tvog
sina Arijarta Euzeba."
Mitridat se trgnu. Gordije mu nije rekao da je Marije ustanovio ko
32. 32
je otac kralja Arijarta Euzeba; Sulina izjava mu se učinila nadnaravno,
sveznajuće. Još jedan dokaz o rimskom Apolonu.
„Kralj Arijart Euzeb je mrtav, umro je za vreme jermenskog
upada", reče Mitridat, ponovo tihim i pokornim glasom.„Kapadokijci
sada imaju kapadokijskog kralja. Zove se Gordije, i ovde sam da bih
obezbedio da on ostane kralj."
„Gordije je tvoj stvor, kralju Mitridate, a šta bi se drugo i očekivalo
kada mu je kćer kraljica Ponta", reče Sula mirno. „Gordije nije kralj
koga su izabrali Kapadokijci. On je kralj koga si ti izabrao,
posredstvom svog zeta Tigrana. Ariobarzan je zakoniti kralj.“
Još razotkrivenih tajni! Ko je ovaj Lucije Kornelije Sula, ako ne
Apolon? „Ariobarzan je laţni kralj!“
„Senat i narod Rima se ne slaţu", reče Sula, nastavivši s napadom.
„Ovde sam po zadatku Senata i naroda Rima da se postaram da kralj
Ariobarzan bude vraćen na presto i da se Pont i Jermenija! klone
kapadokijskih zemalja."
„To se ne tiče Rima!", viknu kralj, skupivši hrabrost pošto je
izgubio ţivce.
„Sve na svetu se tiče Rima", reče Sula, i proceni da je vreme za
udarac. „Vrati se kući, kralju Mitridate."
„Kapadokija je jednako moja kuća kao i Pont!"
„Ne, nije. Vrati se kući u Pont."
,,A ti ćeš me naterati, sa svojom jadnom malom vojskom?"
podrugnu se kralj, sada veoma besan. „Pogledaj tamo, Lucije Kor-
nelije Sula! Stotinu hiljada ljudi!"
„Stotinu hiljada varvara", reče Sula prezrivo. „Poješću ih.“
„Boriću se! Upozoravam te, boriću se!"
Sula se okrenu, spreman da krene, pa preko ramena reče: „O,
prestani da glumataš i kreni kući!" A onda je otišao. Na kapiji se
okrenuo i glasnije dodao: „Vrati se kući, kralju Mitridate. Za osam
dana krećem za Eusebiju Mazaku da ustoličim kralja Ariobarzana na
njegov presto. Budeš li mi se usprotivio, tvoju vojsku ću uništiti a tebe
ubiti. Neće me sprečiti ni dvostruko veći broj ljudi nego što ih imaš."
„Nemaš čak ni rimske vojnike!" viknu kralj.
Sula se jezivo osmehnu. „Dovoljno su rimski", reče. „Opremio ih je
i obučio Rimljanin a boriće se kao Rimljani, to ti jamčim. Vrati se
kući!"
33. 33
Kralj je odjurio u svoj kraljevski šator, tako besan da se niko nije
usudio da s njim razgovara, pa čak ni Neoptolem. Kada je ušao, nije
zastao već je otišao pravo do svoje odaje u straţnjem delu, gde je seo
na kraljevsko sedište i prebacio purpurni plašt preko glave. Ne, Sula
nije Apolon! On je samo Rimljanin. Ali kakvi su to ljudi Rimljani,
kada mogu tako da nalikuju na Apolona? Ili da budu kao Gaj Marije,
tako krupni i tako kraljevskog drţanja, da nikada ne sumnjaju u svoju
moć, svoj autoritet? Rimljani koje je video u provinciji Aziji, čak i
njihov guverner, koga je video iz daljine, izgledali su, mada oholi,
kao obični ljudi. Međutim, on je upoznao samo dvojicu Rimljana Gaja
Marija i Lucija Kornelija Sulu. Koji je od ta dva soja istinski
Rimljanin? Zdrav razum mu je govorio da je to onaj Rimljanin iz
provincije Azije, dok su mu kosti govorile da su to Marije i Sula. Ipak
je on veliki kralj, potomak Heraklov, i Darija od Persije. Prema tome,
oni koji mu se suprotstavljaju takođe moraju biti veliki.
Zašto on lično ne moţe da zapoveda vojskom? Zašto ne shvata tu
veštinu? Zašto to mora da prepusti ljudima poput Arhelaja i
Neoptolema? Neki njegovi sinovi su obećavali ali su imali ambiciozne
majke. Kuda bi mogao da se okrene i bude siguran? Kako da se nosi s
velikim Rimljanima, koji mogu da pobede stotine hiljada vojnika?
Bes se pretvori u suze; kralj je uzaludno jecao, sve dok mu očaj ne
pređe u potištenost, a oba ta osećanja behu strana njegovoj prirodi.
Moraće da prizna kako velike Rimljane ne moţe da pobedi. To znači
da će njegove ambicije ostati neostvarene osim ako se bogovi ne
osmehnu Pontu i zaposle Rimljane nečim što je mnogo bliţe Rimu od
Kapadokije. Ako dođe dan da Rimljani koji krenu na Pont budu
obični ljudi, Mitridat će načiniti svoj potez. Do tada će Kapadokija,
Bitinija i Makedonija morati da sačekaju. Zbacio je purpurni plašt i
ustao.
Gordije i Neoptolem su čekali u predvorju šatora; kada se kralj
pojavio na ulazu u njegove privatne odaje, skočili su sa sedišta.
„Pokrenite vojsku", reče Mitridat kratko. „Vraćamo se u Pont.
Neka Rimljanin vrati Ariobarzana na kapadokijski presto! Mlad sam.
Imam vremena. Sačekaću da Rim bude zauzet negde drugde, a onda
ću krenuti na zapad.“
„Ali šta će biti sa mnom?“, zavapi Gordije.
Kralj zagrize kaţiprst i zapilji se u Gordija. „Mislim da je vreme da
34. 34
te se ratosiljam, taste“, reče, pa diţe bradu i viknu: „Straţa! Unutra!"
Stvoriše se tu istog trena.
„Odvedite ga i ubijte ga“, reče kralj, mahnuvši ka zgrčenom
Gordiju, a onda se okrenu prebledelom i uzdrhtalom Neoptolemu.
„Šta čekaš?“, upita. „Pokreći vojsku! Smesta!“
„Vidi, vidi!“, reče Sula Mladom Suli.„Pakuje se.“
Stajali su na vrhu kule pored glavne kapije koja je gledala na sever,
ka Mitridatovom logoru.
Jedan deo Mladog Sule je ţalio, ali je većem delu bilo veoma
drago. „Bolje je ovako, oče, zar ne?“
„Mislim da jeste, za sada.“
„Nismo mogli da ih pobedimo, zar ne?“
„Naravno da smo mogli!“, reče Sula, potpuno ubeđen u to. „Zar
bih poveo sina sa sobom na pohod da ne očekujem pobedu? On se
pakuje i odlazi iz samo jednog razloga zato što zna da bismo pobedili.
Naš Mitridat je pomalo seljačina iz zabiti, ali ume da prepozna vojno
savršenstvo, kao i boljeg čoveka od sebe, makar ga video tek prvi put.
Zapravo, imamo sreće što je bio toliko izolovan. Jedini uzor tih
istočnjačkih moćnika je Aleksandar Veliki, koji je po rimskim vojnim
standardima beznadeţno zastareo.“
„Kakav je kralj Ponta?“, upita njegov sin radoznalo.
„Kakav je?“ Sula se na tren zamisli pre nego što odgovori. „Da
znaš, nisam baš načisto! Veoma nesiguran u sebe, i zato podloţan
manipulacijama. Na Forumu nikoga ne bi zadivio, ali to je zato što je
stranac. Kao svaki tiranin, naviknut da sve bude po njegovom. Kada
bih morao da ga opišem jednom rečju, mislim da bih rekao da je
seljačina. Međutim, on je kralj ogromnog kraljevstva, opasan je i
sasvim sposoban da uči. Dobro je što nije bio izloţen Rimu i
Rimljanima od rane mladosti kao Jugurta a što nema ni Hanibalovu
prefinjenost, kad smo već tu. Sve dok nije sreo Gaja Marija i mene
pretpostavljam da je bio zadovoljan sobom. Danas nije. A to mu neće
nimalo prijati! Predviđam da će potraţiti načina da nas pobedi u
našoj igri. Veoma je gord. I veoma tašt. Neće se smiriti dok se ne
okuša protiv Rima. Ali neće ništa rizikovati sve dok ne bude potpuno
siguran u pobedu. Danas nije siguran. Njegova odluka da se povuče
je mudra, Mladi Sula! Raskomadao bih i njega i njegovu vojsku."
Mladi Sula je opčinjeno gledao oca, zadivljen njegovom
35. 35
samouverenošću, njegovim ubeđenjem da je u pravu. „Toliko
mnoštvo?“
„Brojke ništa ne znače, sine moj", reče Sula, okrenuvši se da siđe sa
kule. Postoji bar desetak načina na koje sam mogao da ga razbijem.
On misli u brojkama. Ali još nije stigao do pravog odgovora, a to je
korišćenje raspoloţivih snaga kao jedne celine. Da je odlučio da se
bori, i da sam mu udovoljio tako što bih izveo naše snage da ga
dočekaju, on bi jednostavno naredio juriš. Ĉitava njegova vojska bi
zajedno jurnula na nas. Sa tim je tako lako izboriti se! A da zauzme
moj logor nemoguće! Ipak, on je opasan. Znaš li zašto to kaţem,
Mladi Sula?"
,,Ne“, reče njegov sin, sasvim izgubljen.
„Zato što je odlučio da se vrati kući", reče Sula. „Otići će kući, i
vrteti sve ovo po glavi dok ne počne da shvata šta je trebalo da uradi.
Mislim da će onda Rim imati velikih nevolja s kraljem Mitridatom."
Morsim ih je sreo u podnoţju kule. Delovao je prilično slično
Mladom Suli kao da mu je istovremeno i drago i ţao. „Šta ćemo sada,
Lucije Kornelije?", upita.
„Baš ono što sam rekao Mitridatu. Za osam dana krećemo za
Mazaku, da vratimo Ariobarzana na presto. Neko vreme sve će biti u
redu. Rekao bih da se Mitridat neće uskoro vratiti u Kapadokiju, zato
što još nisam završio."
„Još nisi završio?"
„Hoću da kaţem da još nisam završio s njim", reče Sula opako se
osmehujući.
Morsim izusti: „Nećeš valjda krenuti na Pont!"
Sula se nasmeja. „Ne! Krenuću na Tigrana."
„Tigrana? Tigrana od Jermenije?“
„Baš njega."
„Ali zašto, Lucije Kornelije?"
Dva para očiju bila su prikovana na Sulino lice, čekajući da čuju
njegov odgovor; ni sin ni legat nisu imali predstavu zašto.
„Nikada nisam video Eufrat“, reče Sula sa čeţnjivim izrazom na
licu.
Odgovor koji nijedan od njegovih sagovornika nije očekivao;
međutim, Mladi Sula, koji je oca odlično poznavao, počeo je da se
kikoće. Morsim ode češući se po glavi.
36. 36
Naravno da je Sula doţiveo nadahnuće. U Kapadokiji neće biti
nevolja, to je bar bilo sigurno; Mitridat će zasad ostati u Pontu.
Međutim, trebalo ga je i dodatno zastrašiti. A i Sula još nije vodio
nijednu bitku, niti je u izgledu bilo prilika za sticanje blaga. Takođe je
smatrao da kraljevstvo Kapadokija nije dovoljno bogato da mu bilo
šta plati. Ono bogatstava što je nekada bilo u Eusebiji Mazaki odavno
je završilo u Mitridatovim kovčezima osim ako nije pogrešno
procenio kralja Ponta, a u to je sumnjao.
Naređenja su mu bila izričita. Izbaci Mitridata i Tigrana iz Kapa-
dokije, ustoliči Ariobarzana, a onda prestani sa svim aktivnostima
van granica Kilikije. Kao običan pretor bez obzira na prokonzulski
imperijum nije imao mnogo izbora do da se pokori. Pa ipak... Od
Tigrana nije bilo ni traga ni glasa; nije se pridruţio kralju Ponta za
ovaj poslednji upad. To je značilo da još obitava u planinskim
zabitima Jermenije i da ne zna za ţelje Rima, i da ga Rim ne plaši, jer
nikada u ţivotu nije video nekog Rimljanina.
Niko nije mogao da računa kako će ţelje Rima biti tačno prenete
Tigranu ako jedini glasnik bude Mitridat. Prema tome, guverner
Kilikije bi trebalo da nađe Tigrana i lično mu prenese naređenja Rima,
zar ne? A ko zna moţda će negde na putu za Jermeniju neka vreća
zlata pasti Suli u krilo. Zlato mu je očajnički trebalo. Pod uslovom da
uz vreću zlata za ličnu guvernerovu upotrebu ide i vreća zlata za
Drţavnu blagajnu Rima, nije se smatralo neprikladnim da guverner
prima takve darove; optuţbe za proneveru, veleizdaju ili primanje
mita dizane su samo kada Drţavna blagajna ne bi dobila ništa, ili kad
bi kao u slučaju oca Manija Akvilija guverner prodao nešto što
pripada drţavi, a prihod stavio sebi u kesu. Frigiju, na primer.
Na kraju osmodnevnog čekanja, Sula izvede svoje četiri legije iz
utvrđenog logora i ostavi ga napuštenog na visoravni; jednog dana će
moţda posluţiti, pošto Mitridatu verovatno neće pasti na pamet da
ga sruši bude li se vratio u Kapadokiju. U Mazaku je krenuo sa
svojim sinom i svojom vojskom, i u velikoj dvorani palate je gledao
Ariobarzana kako seda na svoj presto, dok su se kraljeva majka i
Mladi Sula široko osmehivali. Bilo je očigledno da su Kapadokijci
oduševljeni; pokuljali su na ulice da kliču svom kralju.
„Ako si mudar, kralju, smesta ćeš početi da regrutuješ i obučavaš
vojsku", rekao je Sula dok se spremao za polazak. „Rim moţda neće
37. 37
uvek biti u mogućnosti da se umeša.“
Kralj ţustro obeća da će ga poslušati; Sula nije bio baš siguran. Kao
prvo, Kapadokija nije imala mnogo novca, a kao drugo, Kapadokijci
po prirodi nisu ratnički soj. Od rimskih seljaka su nastajali odlični
vojnici. Od kapadokijskih pastira nisu. Pa ipak, savet je dat i primljen
k znanju. Sula je znao da više od toga ne moţe da postigne.
Mitridat je, javili su mu izviđači, prešao široku crvenu reku Halis i
već je prolazio kroz prvi pontski prevoj na putu za Zelu. Ono što mu
izviđači naravno nisu mogli reći bilo je da li je Mitridat poslao
poruku Tigranu od Jermenije. A to nije bilo ni vaţno. Ono što
Mitridat bude rekao neće prikazati Mitridata u lošem svetlu; istina će
izbiti na videlo samo kada Tigran lično sretne Sulu.
I tako je iz Mazake Sula poveo svoju lepu malu vojsku na istok
preko zatalasanih visoravni Kapadokije, u pravcu reke Eufrat i
prelaza Meliten, za Tomisu. Proleće je bilo u jeku, i Sula je čuo da su
otvoreni svi prevoji, osim onih oko Ararata. Bude li poţeleo da obiđe
Ararat, i ti prevoji će se otvoriti kada do njih bude stigao. Sula je
klimnuo i ništa nije rekao, čak ni svom sinu ni Morsimu; nije mu još
bilo najjasnije kuda ide samo je nameravao da stigne do Eufrata.
Između Mazake i Dalande leţao je planinski venac Anti-Taur, koji
nije bilo tako teško preći kao što je Sula zamišljao; mada su vrhovi bili
visoki, sam prevoj bio je prilično nizak, i bez snegova i odrona. Onda
su marširali kroz niz stenovitih klanaca ţivopisnih boja, kroz koje su
tekle besne penušave reke, a seljaci obrađivali bogatu zemlju u
kratkoj poljoprivrednoj sezoni. To su bili drevni narodi, koje je malo
ko uznemiravao kako su vekovi prolazili, koje niko nije regrutovao u
vojske niti terao sa poseda, koji su bili previše beznačajni da ih iko
poţeli. Sula se obzirno ponašao, plaćao je sve što je njegovim
vojnicima trebalo za snabdevanje, i razvukao povorku da polja ne bi
bila uništena; bio je to odličan teren za zasede, ali su njegovi izviđači
bili veoma budni, a on nije imao predosećanje da je Tigran prikupio
vojske i da ga čeka s ove strane Eufrata.
Melitena je bila samo oblast, nije imala nijedno gradsko središte,
ali je bila ravna i plodna deo priobalja Eufrata, prilično široka između
planina koje su ga okruţivale. Tu su ljudi bili brojniji, ali ništa
napredniji, i očigledno nisu navikli da gledaju vojske u pokretu; čak
ni Aleksandar Veliki na svom pohodu nije prošao kroz Melitenu. A
38. 38
nije ni Tigran, saznao je Sula, na svom putu za Kapadokiju; radije je
išao severnim putem pored izvora Eufrata.
A tu je napokon bila i velika reka ukleštena između obala nalik na
litice, ne tako široka kao niţi tok Rodana, ali mnogo brţa. Sula je
mirno posmatrao njene uţurbane vode zadivljen njihovom bojom,
tajanstvenom i mlečnom plavozelenom. Ĉvršće je zagrlio sina, koga je
voleo sve više i više. Kakvo savršeno društvo!
„Moţemo li da je pređemo?", upitao je Morsima.
Međutim, taj Kilikijac iz Tarsa nije to znao ništa bolje od njega, i
mogao je samo da sumnjičavo odmahne glavom. „Moţda za koji
mesec, kada se svi snegovi otope ako se uopšte otapaju do kraja,
Lucije Kornelije. Meštani kaţu da je Eufrat dublji nego što je širi, po
čemu je sigurno najveća reka na svetu."
„Zar nema mostova?", upita Sula.
„Ovoliko uzvodno nema. Za podizanje mosta u ovom delu
potrebne su graditeljske veštine koje niko u ovom delu sveta ne
poseduje. Znam da ju je Aleksandar Veliki premostio, ali mnogo niţe,
i kasnije u godini."
„Za to su potrebni Rimljani."
„Da."
Sula uzdahnu, slegnu ramenima. „Pa, sa sobom nemam graditelje,
a nemam ni vremena. Moramo da stignemo tamo gde smo naumili
pre nego što snegovi zatvore prevoje i onemoguće nam povratak.
Mada mislim da ćemo se vratiti preko severne Sirije i planina Aman.“
,,A kuda to idemo, oče? Sada kada si video moćni Eufrat?“, upita
Mladi Sula, osmehnut.
„O.još se nisam nagledao Eufrata! Zato ćemo krenuti juţno uz
obalu sve dok ne nađemo siguran prelaz“, odgovori Sula.
Kod Samosate je reka još bila previše brza, mada su meštani
ponudili čamce; nakon što ih je pregledao, Sula je odbio.
„Nastavićemo na jug“, rekao je.
Sledeći gaz, rekli su mu, leţi kod Zeugme, na drugoj strani
granice, u Siriji.
„Vlada li sada u Siriji mir, pošto je Grip mrtav a Ciziken vlada
sam?“, upitao je Sula jednog meštanina koji je govorio grčki.
„Ne znam, gospodaru Rimljanine.“
A onda, kada se vojska spremila za pokret, velika reka se smirila.
39. 39
Sula se odlučio: „Preći ćemo ovde u čamcima dok je to još moguće."
Odahnuo je kada su se našli na suprotnoj obali, mada je jasno
video da su njegovi vojnici uplašeniji kao da su prešli Stiks, i da sada
lutaju Podzemljem. Pozvao je starešine i odrţao im predavanje o
tome kako da odrţavaju dobro raspoloţenje vojnika. I Mladi Sula
jeslušao.
„Još nećemo kući“, reče Sula,„tako da je svima bolje da se smire i
uţivaju. Sumnjam da u krugu od nekoliko stotina milja postoji vojska
sposobna da nas pobedi ako uopšte neka i postoji. Recite im da ih
predvodi Lucije Kornelije Sula, daleko veći vojskovođa nego Tigran
ili neka parćanska Surena. Recite im da smo prva rimska vojska
istočno od Eufrata, i da je i samo to dovoljna zaštita."
Pošto se leto bliţilo, Sula nije nameravao da se spusti u sirijsku i
mesopotamsku ravnicu; vrućina i monotonija bi demoralisale vojnike
mnogo brţe nego suočavanje s nepoznatim. Zato je iz Samosate
ponovo krenuo na istok, za Amidu na Tigru. To su bile pogranične
zemlje između Jermenije na severu i kraljevstva Parćana na jugu i
istoku, ali garnizona i vojski uopšte nije bilo. Sulina vojska je gazila
kroz polja grimiznog maka i paţljivo čuvala svoje zalihe, jer iako je
zemlja ponegde bila obrađivana, narod je u ţitnicama imao malo toga
na prodaju.
Bilo je tu malih kraljevstava Sofena, Gordijena, Osroena i
Komagena, svako okruţeno ogromnim sneţnim vrhovima, ali je put
bio lak zato što nisu morali da idu kroz planine. U Amidi, crnim
zidom opasanom gradu na obali Tigra, Sula je sreo kralja Komagene i
kralja Osroene, koji su doputovali da ga sretnu kada su čuli za tu
čudnu, miroljubivu rimsku vojsku.
Njihova imena Sula nije mogao da izgovori, ali je svaki dodao i
grčki pridev svom imenu, da ga učini veličanstvenijim, tako da je
Sula Komagenjanina zvao Epifan a Osroenjanina Filoromej.
„Uvaţeni Rimljanine, sada si u Jermeniji“, rekao je Komagenjanin
veoma ozbiljno. „Moćni kralj Tigran će pomisliti da si ga napao."
,,A on nije daleko", rekao je Osroenjanin, jednako ozbiljno.
Sula je izgledao pre znatiţeljno nego uplašeno. „Nije daleko?",
upitao je ţeljno. „Gde je?“
„Hoće da podigne novu prestonicu za juţnu Jermeniju, i odlučio je
gde će to učiniti", rekao je Osroenjanin. „Namerava da grad nazove
40. 40
Tigranocerta."
„Gde?"
„Istočno od Amide, i malo severno, moţda nekih pet stotina
stadija daleko", rekao je Komagenjanin.
Sula hitro to podeli sa osam. „Oko šezdeset milja."
„Sigurno ne nameravaš da ideš tamo?"
„Zašto da ne?“, upita Sula. „Nikoga nisam ubio, nisam poharao
nijedan hram, nisam krao hranu. Dolazim u miru da razgovaram s
kraljem Tigranom. Zapravo, zamoliću vas za uslugu pošaljite poruke
kralju Tigranu u Tigranocertu i recite mu da dolazim u miru!"
Kada su poruke stigle Tigranu, on je već znao da Sula stiţe,
ali nije bio baš voljan da ga zaustavlja. Šta Rim traţi istočno
od Eufrata? Tigran naravno nije verovao u miroljubive
namere, ali veličina Suline vojske nije nagoveštavala ozbiljnu rimsku
invaziju. Vaţnije pitanje bilo je da li se usuđuje da napadne kao i
Mitridat, Tigran se uţasno bojao imena Rima. Prema tome, odlučio je
da ne napadne dok ne bude napadnut. A u međuvremenu će krenuti
sa svojom vojskom da susretne tog Rimljanina, Lucija Kornelija Sulu.
Mitridat mu je, naravno, javio. Bilo je to odbrambeno i mračno
pismo, u kome ga je ukratko obaveštavao da je Gordije mrtav a
Kapadokija ponovo u vlasti rimske marionete, kralja Ariobarzana.
Rimska vojska je došla iz Kilikije, a njen (neimenovani) vođa ga je
upozorio da se vrati kući. Za sada je kralj Ponta ocenio da je mudrije
odustati od plana za napad na Kilikiju nakon što jednom za svagda
pokori Kapadokiju. Zato je savetovao Tigranu da napusti svoj plan o
napadu na Siriju i susretne svog tasta na plodnoj aluvijalnoj ravnici
Kilikije Pedije.
Nijedan od kraljeva nije ni na tren pomišljao da će se, kada
uspešno obavi posao u Kapadokiji, Rimljanin Lucije Kornelije Sula
vratiti u Tars; a kada je Tigran poverovao u ono što su mu uhode
javljale da je Sula na Eufratu i da traţi prelaz poruke koje je poslao
Mitridatu u Sinopu nisu imale izgleda da stignu pre nego što se Sula
pojavi na jermenskom pragu. Zato je Tigran poslao vesti o Sulinom
napredovanju svojim parćanskim sizerenima u Seleukeji na Tigru;
njihov put će, mada dugačak, biti lak.
41. 41
Kralj Jermenije je sreo Sulu na Tigru nekoliko milja od mesta svoje
nove prestonice; kada je Sula stigao na zapadnu obalu, našao se
naspram Tigranovog logora na istočnoj obali. U poređenju sa
Eufratom, Tigar je bio potok, plići i sporiji, smeđ, upola uţi. Isticao je,
naravno, na pogrešnoj strani Anti-Taura i nije primao ni deseti deo
pritoka kao Eufrat, niti veći deo otopljenog snega i stalnih izvora.
Skoro hiljadu milja juţnije u oblasti oko Vavilona i Ktesifona i
Seleukeje na Tigru, dve reke su tekle samo četrdeset milja daleko
jedna od druge; kanali su prokopani od Eufrata i Tigra da bi ovaj
drugi lakše našao put do Persijskog mora.
Ko će otići kome?, pitao se Sula, osmehujući se izopačeno dok je
raspoređivao svoju vojsku u snaţno utvrđen logor i sedao na
zapadnu obalu da vidi ko će prvi popustiti i preći reku. Tigran je to
uradioj ne podstreknut agresijom ili strahom, već radoznalošću. Kralj
jednostavno više nije mogao da čeka. Isplovila je kraljevska barka,
pozlaćeno plovilo ravnog dna, koje se pokretalo motkama a ne
veslima, zakriveno zlatnom i ljubičastom tendom obrubljenom čistim
zlatom, ispod koje je, na podijumu, stajao jedan od kraljevih manjih
prestola, veličanstveno izrađen od zlata, slonovače i obilja dragulja.
Kralj je sišao niz drveni mol u zlatnim kolima sa četiri točka, koja
42. 42
su pekla oči posmatrača na zapadnoj obali, koliko su svetlucala i
bljeskala. Iza njega je stajao rob koji je drţao zlatan, draguljima
ukrašen suncobran iznad kraljevske glave.
„Kako li će sad to da mu pođe za rukom?“, upita Sula svog sina u
njihovom skrovištu iza zida štitova.
„Na šta misliš, oče?“
„Da odrţi dostojanstvo!" reče Sula, kezeći se. „Ne mogu da
verujem da će uprljati stopala na tom drvenom molu, a nisu mu
prostrli ćilim.“
Ubrzo je dobio odgovor. Dva snaţna roba gurnula su drţača
suncobrana u stranu kada su prišli kolicima na točkićima; isprepletali
su ruke i čekali. Kralj je paţljivo spustio kraljevsku straţnjicu na
njihove ruke, pa je odnesen do barke i neţno spušten na presto. Dok
je troma lađa plovila preko trome reke, kralj je nepomično sedeo, kao
da ne primećuje masu na zapadnoj obali. Barka je udarila zemlju,
pošto na zapadnoj obali nije bilo mola, i čitav proces je ponovljen.
Robovi su digli kralja i stali sa strane dok je presto odnesen na visoku
ravnu stenu, smešten na nju, a kraljevski drţač suncobrana se
uspentrao da zaštiti presto od sunca. Tek tada je kralj prenesen do
svog mesta, što je robovima bilo prilično teško.
„O, svaka čast!“, viknu Sula.
„Svaka čast?“, upita Mladi Sula, ţeljan znanja.
„Uhvatio me je za jaja, Mladi Sula! Bez obzira na to gde ja budem
seo čak i da stojim biće viši od mene.“
„Šta moţeš da uradiš?"
Dobro sakriven čak i od kralja na njegovog novoj visini, Sula
pucnu prstima da pozove svog ličnog roba. „Pomozi mi da ovo
skinem", reče kratko dok je petljao s vezicama grudnog oklopa.
Bez oklopa, skinuo je i koţnu postavu, i umesto grimizne tunike
obukao grubo tkanu ţućkastu tuniku, pripasao je uţetom, prebacio
smeđasti seljački plašt preko ramena, i natukao seljački slamnati šešir
širokog oboda.
„Na suncu", rekao je Mladom Suli kezeći se, „pretvori se u
pećinu."
I tako je, kada je krenuo ka Tigranu koji je sedeo kao kip, Sula
izgledao kao siromah. Kralj je pomislio da je on sasvim beznačajan, i
nastavio je da zuri, mršteći se, u zbijene redove Suline vojske.
43. 43
„Pozdrav, kralju Tigrane. Ja sam Lucije Kornelije Sula" reče Sula na
grčkom, stigavši u podnoţje stene na kojoj se gnezdila kraljeva
stolica. Skinuo je šešir i digao pogled, široko raširenih bledih očiju
zato što mu je kraljev suncobran zaklanjao sunce.
Kralju je stao dah, prvo kada je video tu kosu, a onda kada je video
te oči. Za nekoga ko je navikao da viđa samo smeđe oči i ko je
smatrao da su ţute ţenice njegove kraljice jedinstvene Suline oči bile
su uţasne, komadići neba sudnjeg dana.
„Ova vojska je tvoja, Rimljanine?", upita Tigran.
„Jeste."
„Šta radi u mojim zemljama?"
„Putuje da te Vidi, kralju Tigrane."
„Videla me je. Šta sada?"
„Baš ništa!" reče Sula vedro, dok su mu se obrve dizale, a uţasne
oči igrale. „Došao sam da te vidim, kralju Tigrane, i sada sam te
video. Kada ti budem rekao ono što mi je naređeno da ti kaţem,
okrenuću se i povešću svoju vojsku nazad u Tars."
„Šta ti je naređeno da mi kaţeš, Rimljanine?"
„Senat i narod Rima zahtevaju da ostaneš unutar svojih granica,
kralju. Jermenija ne zanima Rim. Ali kreneš li u Kapadokiju, Siriju ili
Kilikiju, uvredićeš Rim. A Rim je moćan gospodar je svih zemalja oko
Srednjeg mora, što je mnogo veći posed od Jermenije. Rimske vojske
su neporaţene, i brojne. Prema tome, kralju, ostani na svom posedu."
„Ja i jesam na svom posedu“, primeti kralj, zatečen tako nepo-
srednim rečima. „Rim je uljez.“
„Samo da bih izvršio naređenja, kralju. Ja sam samo glasnik", reče
Sula sasvim mirno. „Verujem da si me čuo.“
,,Hah!“, reče kralj digavši ruku. Njegovi snaţni robovi prepleše
ruke i zakoračiše nagore, kralj sede i ponovo ga prenesoše s prestola
na barku, leđima okrenutog Suli. Onda se čamac otisnu motkama
preko reke, a Tigran se nije okretao.
„Vidi, vidi!" reče Sula svom sinu, veselo trljajući ruke. „Ĉudan soj,
ovi istočnjački kraljevi, dečače moj. Sve sami šarlatani. Mnogo
umišljeni, i naduti kao bešike." Osvrnuo se oko sebe i viknuo:
„Morsime!"
„Evo me, Lucije Kornelije."
„Pakuj se. Idemo kući."
44. 44
„Kojim pravcem?" „
„Ka Zeugmi. Sumnjam da će nam Ciziken od Sirije stvarati više
nevolja od ovog umišljenog smeća koje prelazi reku. Koliko god im se
to ne dopadalo, svi se boje Rima. To mi prija." Sula prezrivo frknu.
„Šteta što nisam mogao da ga dovedem u situaciju da me gleda
odozdo."
Sula se nije odlučio da krene jugozapadno ka Zeugmi samo zato
što je to kraći i manje brdovit put za Kilikiju Pediju; zalihe su se
istanjile, a usevi u brdima još nisu dozreli. A u nizijama gornje
Mesopotamije će moţda naći zrelog ţita na prodaju. Njegovim
ljudima se smučilo voće i povrće kojim su se hranili otkako su
napustili Kapadokiju; ţudeli su za hlebom. Zato će morati da izdrţe
vrelinu sirijske nizije.
I zaista, kada se spustio sa krševitih visova juţno od Amide na
ravnice Osroene, našao je ţetve poţnjevene, i obilje hleba. U Edesi je
posetio kralja Filoromaja, i ustanovio da je Osroena vrlo rada da da
tom čudnom Rimljaninu sve što zaţeli. A i da mu prenese neke
prilično uznemirujuće vesti.
„Lucije Kornelije, bojim se da je kralj Tigran digao vojsku i da te
prati", reče kralj Filoromaj.
,,Znam“, odgovori Sula bezbriţno.
„Ali on će te napasti! Napašće i mene!“
„Ne diţi vojsku, kralju, i sklanjaj svoj narod s njegovog puta. Brine
ga samo moje prisustvo. Kada se jednom uveri da se zaista vraćam u
Tars, vratiće se u Tigranocertu."
To samopouzdanje je umnogome smirilo kralja Osroene,koji je
Sulu otpravio s takvim obiljem ţita i onim što je Sula već pomišljao da
nikada neće videti velikim dţakom zlatnika, ţigosanih ne simbolima
Osroene, već licem nikoga drugog do kralja Tigrana.
Tigran je pratio Sulu sve do Eufrata kod Zeugme, ali suviše izda-
leka da bi Sula morao da zastaje i sprema se za bitku; to je očigledno
bila više mera predostroţnosti nego neprijateljstva. Međutim, kada je
Sula prebacio svoju vojsku preko reke kod Zeugme što je bilo mnogo
lakše nego kod Samosate posetila ga je druţina od pedesetak
dostojanstvenika, u odeći kakvu nijedan Rimljanin do tada nije video
nosili su visoke okrugle šešire ukrašene biserima i zlatnim zrnima,
spiralne zlatne ogrlice koje su im se spuštale do grudi, zlatom vezene
45. 45
kapute, dugačke krute zlatom vezene suknje koje su im dopirale do u
zlato obuvenih stopala.
Kada je saznao da se radi o poslanicima kralja Parćana, Sula nije
bio iznenađen; samo su Parćani imali toliko zlata da se u njega
odevaju. Uzbudljivo. A ujedno i odlično opravdanje za ovaj
neplanirani, neovlašćeni put istočno od Eufrata. Tigran od Jermenije
je podanik Parćana; moţda će ubediti Parćane da obuzdaju Tigrana, i
da ga odmame od Mitridata.
Ovog puta neće Tigrana gledati odozdo a ni Parćane, kad su već
tu.
„Srešću se s onim Parćanima koji govore grčki i sa kraljem
Tigranom prekosutra, na obali Eufrata, na mestu na koje će
velikodostojnike dovesti moji ljudi", reče Sula Morsimu. Ĉlanovi
poslanstva ga još nisu videli, mada je on uspeo da ih osmotri; pošto
mu je bilo jasno da su i Mitridat i Tigran njegovim izgledom bili
zapanjeni a ujedno i zastrašeni Sula je odlučio da isto tako zaseni i
Parćane.
Pošto je bio rođeni glumac, pozornicu je pripremio sa mnogo
paţnje za svaku, pa i najsitniju pojedinost. Prvo je podigao ogroman
visoki podijum od uglačanih ploča belog mermera koje je pozajmio iz
Zevsovog hrama u Zeugmi. Onda je na njemu podigao još jedan
podijum, dovoljan tek za kurulsku stolicu, dobru stopu viši od
ostatka platforme, i obloţen ljubičastim mermerom koji je sluţio kao
podnoţje Zevsovog kipa. Lepa mermerna sedišta s rukonaslonima i
leđima u obliku grifona i lavova, sfingi i orlova prikupljena su iz
čitavog grada, i postavljena na glavni podijum, po šest sa svake
strane, a jedno, najveličanstvenije od svih, obrazovano od leđa dva
krilata lava postavio je malo u stranu, za Tigrana. Na manjem
podijumu od ljubičastog mermera smestio je kurulsku stolicu od
slonovače, koja je delovala tanano i skromno u poređenju s onima
ispod sebe. A na vrhu čitavog zdanja podigao je nadstrešnicu od
zlatne i ljubičaste tapiserije koja je nekada zakrivala svetilište iza
Zevsa u njegovom hramu.
Nedugo nakon svitanja zakazanog dana, njegovi ljudi dopratiše
šest parćanskih ambasadora do podijuma i smestiše ih u šest stolica
koje su stajale zajedno; ostatak poslanstva ostao je na zemlji, gde su i
njima nađena sedišta i senka. Tigran je naravno hteo da se popne na
46. 46
purpurni podijum, ali je odlučno, mada ljubazno, smešten na svoje
kraljevsko sedište na suprotnom kraju polukruga koji su sačinjavale
stolice. Parćani su pogledali Tigrana on je pogledao njih a onda su svi
zajedno pogledali ljubičasti podijum.
A onda, kada su svi seli, pojavio se Lucije Kornelije Sula, odeven u
toga praetexta ljubičastog ruba i sa jednostavnim štapom od
slonovače, koji je označavao njegov poloţaj. Jedan kraj je drţao u šaci,
drugi je bio oslonjen na pregib lakta. Kosa kao da mu je buktala, čak i
kada sunce nije više bilo neposredno iza njega. Ne okrećući glavu ni
levo ni desno, popeo se uz stepenice na podijum, a onda do kurulske
stolice od slonovače, i seo, potpuno pravih leđa, nenaslonjen, sa
jednim stopalom isturenim, a drugim uvučenim, u klasičnoj pozi.
Pravi pravcati Rimljanin.
Nije im bilo pravo, posebno Tigranu, ali nisu mogli mnogo toga da
učine, pošto su dovedeni u sadašnji poloţaj sa toliko dostojanstva da
bi bilo veoma nedostojanstveno da traţe da se dignu na istu visinu sa
kurulskom stolicom.
„Moji gospodari predstavnici kralja Parćana, i kralju Tigrane,
ţelim vam dobrodošlicu na ove pregovore", reče Sula sa svog uzvi-
šenog poloţaja, uţivajući u tome koliko ih uznemiravaju njegove
čudne svetle oči.
„Ovo nisu tvoji pregovori, Rimljanine!", brecnu se Tigran. Ja sam
pozvao svoje sizerene!"
„Oprosti mi što ti protivurečim, kralju, ali ovo jesu moji
pregovori", odvrati Sula uz osmeh. „Došli ste kod mene, na moj
poziv." A onda, ne ostavivši Tigranu vremena da odgovori, blago se
okrenu prema Parćanima i uputi im svoj najstrašniji osmeh, sasvim
otkrivši dugačke očnjake. „Ko je među vama, moji gospodari od
Partije, vođa ovog izaslanstva?"
Kao što je i očekivao, postariji čovek koji je sedeo u prvom redu
stolica dostojanstveno je klimnuo glavom. „To sam ja, Lucije
Kornelije Sula. Zovem se Orobaz, i satrap sam Seleukeje na Tigru.
Odgovaram samo kralju nad kraljevima, Mitridatu od Parćana, koji
ţali što mu vreme i prostranstvo nisu dozvolili da danas bude ovde."
,,U svojoj je letnjoj palati u Ekbatani, znači?", upita Sula.
Orobaz zatrepta. „Dobro si obavešten, Lucije Kornelije Sula.
Nisam znao da su naša kretanja tako dopro poznata u Rimu."
47. 47
„Dovoljno je da me zoveš samo Lucije Kornelije, gospodaru
Orobaze", reče Sula. Malo se nagnuo napred, još drţeći kičmu
potpuno pravo. Njegov stav bio je savršen spoj otmenosti i snage, kao
što i dolikuje Rimljaninu koji je primio vaţne sagovornike.
„Gospodaru Orobaze, ovde danas pišemo istoriju. Izaslanici
kraljevstva Parćana su se prvi put susreli s izaslanikom Rima. To što
se sve dešava na reci koja obrazuje granicu između naša dva sveta
sasvim je prilično."
„Baš tako, moj gospodaru Lucije Kornelije", reče Orobaz.
„Ne moj gospodaru,’ dovoljno je samo Lucije Kornelije", reče
Sula.„U Rimu nema gospodara i nema kraljeva."
„Ĉuli smo da je tako, ali nam je to čudno. Znači, sledite grčke
običaje. Kako to da je Rim toliko porastao, kada nema kralja da njime
upravlja? Grke čovek moţe da shvati. Oni nikada nisu postali veoma
veliki zato što nisu imali velikog kralja rascepkali su se na hiljade
drţavica i onda ratovali jedni protiv drugih. A Rim se ponaša kao da
ima velikog kralja. Kako to da nemate kralja a posedujete toliku moć,
Lucije Kornelije?" upita Orobaz.
„Rim je naš kralj, gospodaru Orobaze, mada mi Rimu dajemo
ţenski vid, Roma, i govorimo o Rimu u ţenskom rodu. Grci su se
potčinili jednom idealu. Vi se potčinjavate jednom čoveku, vašem
kralju. Ali mi Rimljani se potčinjavamo Rimu, i samo Rimu. Ne
klečimo ni pred jednim čovekom, gospodaru Orobaze, kao što ne
klečimo ni pred nekim apstraktnim idealom. Rim je naš bog, naš kralj,
sam naš ţivot. I mada se svaki Rimljanin trudi da poboljša svoj ugled,
pokušava da bude velik u očima drugih Rimljana, na duge staze sve
se to radi samo da bi se uzdigao Rim, i njegova slava. Mi se klanjamo
mestu, gospodaru Orobaze. Ne čoveku. Ne idealu. Ljudi dolaze i
prolaze, njihovo vreme na zemlji je kratko. A ideali se menjaju i
ljuljaju na svakom filozofskom vetru. Mesto, međutim, moţe biti
večno sve dok oni koji u njemu ţive za njega brinu, neguju ga, čine da
raste. Ja, Lucije Kornelije Sula, veliki sam Rimljanin. Ali na kraju mog
ţivota, sva moja dela će sluţiti samo da uvećaju moć i veličanstvo
mog mesta Rima. Danas nisam ovde u svoje ime, niti u ime nekog
drugog čoveka. Ovde sam u ime svog mesta Rima! Sklopimo li
sporazum, on će biti pohranjen u hramu Jupitera Feretrija, najstarijem
hramu u Rimu, i tu će i ostati neće biti moje vlasništvo, neće čak nositi
48. 48
ni moje ime. Biće svedočanstvo o moći Rima."
Govorio je dobro, jer je njegov grčki bio atički i divan, mnogo bolji
od grčkog Parćana i Tigrana. A oni su slušali, opčinjeni, očigledno se
boreći da shvate ideju koja im je bila potpuno strana. Mesto veće od
čoveka? Mesto veće od duhovnih proizvoda ljudi?
„Ali mesto je, Lucije Kornelije", reče Orobaz, „samo skup pred-
meta. Ako je grad, onda je skup zgrada. Ako je svetilište, onda je skup
hramova. Ako je priroda, onda je skup drveća i stenja i polja. Kako
mesto moţe da izazove takvo osećanje, takvu plemenitost? Pogledaš
skup zgrada jer znam da je Rim velik grad i radiš sve što radiš zbog
tih zgrada?"
Sula pruţi svoju palicu od slonovače. „Ovo je Rim, gospodaru
Orobaze." Onda dodirnu mišićavu, sneţnobelu ruku koja ju je drţala.
„Ovo je Rim, gospodaru Orobaze." Razmaknuo je nabore toge da
prikaţe izrezbarene, zakrivljene ukrštene noge svoje stolice. „Ovo je
Rim, gospodaru Orobaze." Pruţio je levicu, na kojoj su se nalazili silni
pregibi toge, i uhvatio vuneno tkanje između dva prsta. „Ovo je Rim,
gospodaru Orobaze." A onda je zastao da pogleda u sve oči koje su ga
gledale odozdo, i posle te stanke rekao: „Ja sam Rim, gospodaru
Orobaze. Kao što je to i baš svaki čovek koji sebe zove Rimljaninom.
Rim je procesija koja se pruţa hiljadu godina u prošlost, do vremena
kada je trojanski izbeglica po imenu Eneja zakoračio na obale Lacija i
začeo rasu koja je pre šest stotina šezdeset i dve godine osnovala grad
zvani Rim. A Rimom su neko vreme zapravo vladali kraljevi, sve dok
Rimljani nisu odbacili shvatanje da čovek moţe biti veći od mesta
koje ga je iznedrilo. Nijedan čovek nikada ne sme smatrati sebe većim
od mesta koje ga je iznedrilo. Nijedan Rimljanin nije veći od Rima.
Rim je mesto koje gaji velike ljude. Ali sve što oni jesu sve što oni
rade u njegovu je slavu. Predstavlja njihov doprinos nastavku
procesije. I kaţem ti, gospodaru Orobaze, Rim će trajati sve dok
Rimljanima Rim bude draţi od njih samih, draţi od njihove dece,
draţi od vlastitog ugleda i dostignuća." Ponovo je zastao i duboko
udahnuo. „Sve dok je Rimljanima Rim draţi od nekog ideala ili nekog
čoveka."
„Ali kralj je otelotvorenje svega o čemu pričaš, Lucije Kornelije",
pobuni se Orobaz.
„Kralj ne moţe to da bude", reče Sula. „Kralju je prvo na umu on
49. 49
sam, kralj veruje da je bliţi s bogovima od svih ostalih ljudi. Neki
kraljevi veruju da su sami bogovi. Sve je to lično, gospodaru
Orobaze. Kraljevi koriste svoje zemlje da pothranjuju sebe. Rim
koristi Rimljane da pothranjuje sebe.“
Orobaz diţe ruke u praiskonskom gestu predaje. „Ne razumem šta
to govoriš, Lucije Kornelije.“
„Onda da pređemo na razloge zašto smo danas ovde, gospodaru
Orobaze. Ovo je istorijski susret. U ime Rima, nudim vam predlog.
Ono što leţi istočno od reke Eufrata ostaje isključivo vaša briga,
oblast kralja Parćana. A ono što leţi zapadno od reke Eufrata postaje
rimska briga, oblast onih ljudi koji delaju u ime Rima.“
Orobaz diţe svoje guste sede obrve. „Hoćeš li to da kaţeš, Lucije
Kornelije, kako Rim namerava da vlada svim zemljama zapadno od
reke Eufrata? Da Rim namerava da svrgne kraljeve Sirije i Ponta,
Kapadokije i Komagene, mnogih drugih zemalja?“
„Ni slučajno, gospodaru Orobaze. Rim umesto toga hoće da
obezbedi stabilnost zemalja zapadno od Eufrata, spreči neke kraljeve
da se šire na račun drugih, spreče da se granice zemalja suţavaju ili
šire. Da li ti, na primer, gospodaru Orobaze, znaš tačno zašto sam
danas ovde?“
„Ne tačno, Lucije Kornelije. Primili smo vesti od našeg potčinjenog
kralja, Tigrana od Jermenije, da si« vojskom krenuo na njega. Do sada
od Tigrana nisam uspeo da čujem nijedan valjan razlog zašto se tvoja
vojska ne ponaša neprijateljski. Stigao si daleko na istok, do Eufrata.
Sada se čini da ponovo putuješ na zapad. Šta te je dovelo ovde, zašto
si poveo svoju vojsku u Jermeniju? I zašto se ne ponašaš
neprijateljski, kada si već tu?“
Sula okrenu glavu da pogleda Tigrana s visine, i otkri da je
njegova nazubljena tijara, ukrašena na obe strane iznad dijademe
osmokrakom zvezdom i polumesecom koji su sačinjavala dva orla,
zapravo otvorena, i da je kralj prilično ćelav. Pošto mu se očigledno
nije dopadao taj niţi poloţaj, Tigran je digao bradu da besno
pogledom prostreli Sulu.
„Šta je, kralju, nisi rekao svojim gospodarima?“, upita Sula. Pošto
nije dobio odgovor, vratio se Orobazu i ostalim Parćanima koji su
govorili grčki. „Rim je ozbiljno zabrinut, gospodaru Orobaze, da neki
kraljevi na istočnom delu Srednjeg mora ţele da postanu toliko moćni
50. 50
da unište druge kraljeve. Rimu status kvo u Maloj Aziji savršeno
odgovara. Međutim, kralj Mitridat od Ponta smera da prigrabi
Kapadokiju, kao i druge delove Anatolije. Među njima je i Kilikija,
koja se dobrovoljno predala u ruke Rima sada kada sirijski kralj nije
dovoljno moćan da se o njoj stara. Ali vaš podanik-kralj, ovaj Tigran,
podrţavao je Mitridata a jednom je, ne tako davno, i upao u
Kapadokiju.“
„Ĉuo sam nešto o tome“, reče Orobaz ukočeno.
„Siguran sam da malo toga promiče nezapaţeno kralju Parćana i
njegovim satrapima, gospodaru Orobaze! Međutim, kada je obavio
prljavi posao za Pont, kralj Tigran se vratio u Jermeniju i od tada nije
ni provirio zapadno od Eufrata.'1 Sula se nakašlja.„Mene je zapala
tuţna duţnost da ponovo izbacim kralja Ponta iz Kapadokije, to su
mi naredili Senat i narod Rima i to sam i obavio ranije u toku godine.
Međutim, pomislio sam da moj zadatak neće biti do kraja sproveden
ako ne otputujem da porazgovaram s kraljem Tigranom. Zato sam
krenuo iz Eusebije Mazake da ga traţim."
,,S vojskom, Lucije Kornelije?" upita Orobaz.
Šiljaste obrve se digoše. „Naravno! Ovo nije baš deo sveta koji
dobro poznajem, gospodaru Orobaze. Zato sam čisto iz
predostroţnosti! poveo svoju vojsku sa sobom. I ona i ja smo se
ponašali besprekorno, što sigurno znaš nismo pljačkali ni otimali,
nismo čak ni gazili useve na poljima. Plaćali smo sve što nam je
trebalo. A tako ćemo i nastaviti. Posmatraj moju vojsku kao veoma
brojne telohranitelje. Ja sam vaţan čovek, gospodaru Orobaze! Moja
karijera još nije u zenitu, uzdići ću se još i više. Zato mi odgovara kao
i Rimu! da pazim na Lucija Kornelija Sulu."
Orobaz dade znak Suli da stane. „Samo tren, Lucije Kornelije. Sa
mnom je jedan Haldejac, Nabopolasar, koji ne dolazi iz Vavilona, već
iz same Haldeje, gde se delta Eufrata uliva u Persijsko more. Sluţi me
kao vidovnjak i astrolog, a njegov brat sluţi nikoga drugoga do kralja
Mitridata od Parćana lično. Mi svi mi ovde danas iz Seleukije na
Tigru verujemo njegovim rečima. Hoćeš li mu dozvoliti da ti pogleda
u dlan i lice? Voleli bismo da i sami ustanovimo jesi li zaista toliko
velik čovek kao što tvrdiš."
Sula slegnu ramenima. Delovao je sasvim ravnodušno. „Meni je
svejedno, gospodaru Orobaze. Neka mi taj vaš vrač gurne nos u dlan
51. 51
i lice ako tako ţelite! Da lije ovde? Hoćete li da to sada uradi? Ili
moram da odem negde gde je prikladnije?"
„Ostani gde si, Lucije Kornelije. Nabopolasar će doći do tebe.“
Orobaz pucnu prstima i reče nešto nekolicini parćanskih posmatrača
koji su sedeli na zemlji.
Između njih istupi jedan koji je izgledao istovetno kao i ostali, s
malom, okruglom kapom ukrašenom biserima, spiralnom ogrlicom i
zlatnom odećom. Ruku zavučenih u rukave, dotrupkao je do
stepenica za podijum, vešto se uz njih uspeo, a onda stao na pola puta
između Sulinog podijuma i glavne platforme. Pruţio je ruku traţeći
Sulinu desnicu; i dugo je mrmljajući gledao čas jednu čas drugu
liniju. Onda je pustio šaku i zagledao se u Sulino lice. Blagi naklon, a
onda je uzmaknuo niz stepenice, preko podijuma, do Orobaza, i tek je
tu odvratio lice od Sule.
Izveštaj je potrajao; Orobaz i ostali ozbiljno su slušali,
bezizraţajnih lica. Na kraju se vidovnjak okrenuo Suli, poklonio do
zemlje u Sulinom pravcu i sišao s podijuma ni u jednom trenutku ne
izloţivši Suli nijedan deo svog tela sem temena, što je predstavljalo
odavanje izuzetne počasti.
Sulino srce je poskočilo, i počelo ţestoko da bije dok je Nabo-
polasar iznosio svoje mišljenje, ponovo radosno poskočilo kada se
haldejski vidovnjak povukao s podijuma. Šta god da je rečeno,
očigledno su potvrđene Suline reči da je on, Sula, velik čovek. A ovaj
se i poklonio Suli kako bi se poklonio svom kralju.
„Nabopolasar kaţe, Lucije Kornelije, da si ti najveći čovek na
svetu, da ti za ţivota niko neće biti ravan od reke Inda do reke
Okeana na dalekom zapadu. Moramo mu verovati, jer je tim rečima
svrstao našeg kralja Mitridata među manje vredne od tebe, i time se
izloţio velikoj opasnosti", rekao je Orobaz, sa novim prizvukom u
glasu.
Sula je primetio da ga čak i Tigran sada gleda sa strahopo-
štovanjem.
„Moţemo li da nastavimo s pregovorima?" upita Sula, ne
menjajući stav, izraz niti boju glasa.
„Samo izvoli, Lucije Kornelije.'1
„Dobro. Mislim da sam u svom izlaganju stigao do dela kada je
moje prisustvo objašnjeno, ali ne i ono što sam hteo da kaţem kralju
52. 52
Tigranu. Ukratko, naloţio sam mu da ostane na svojoj strani reke
Eufrata, i upozorio ga da ne pomaţe svom tastu iz Ponta u
ostvarivanju pontskih ambicija bez obzira na to jesu li usmerene na
Kapadokiju, Kilikiju ili Bitiniju. A pošto sam mu to saopštio, krenuo
sam nazad."
„Misliš li, Lucije Kornelije, da kralj Ponta ima još veće planove
nego što je prevlast u Anatoliji?"
„Mislim da njegovi planovi obuhvataju čitav svet, gospodaru
Orobaze! On je već potpuni gospodar istočne obale Crnog mora od
Olbije na Hipani do Kolhide na Fazi. Obezbedio je Galaciju tako što je
pobio tamošnje poglavice, a ubio je i bar jednog kapadokijskog kralja.
Duboko sam uveren da je on isplanirao napad na Kapadokiju kralja
Tigrana. A što je još vaţnije za naš sastanak", Sula se nagnu napred, a
čudne svetle oči mu blesnuše, „razdaljina između Ponta i kraljevstva
Parćana mnogo je manja nego razdaljina između Ponta i Rima. Zato
smatram da kralj Parćana treba da pazi na svoje granice dokle god je
kralj Ponta raspoloţen da se širi. Kao i da strogo pazi na svog
podanika, kralja Tigrana od Jermenije." Sula se ljupko osmehnuo,
sasvim skrivajući očnjake. „To je, gospodaru Orobaze, sve što imam
da kaţem."
„Govorio si dobro, Lucije Kornelije", reče Orobaz.„Dobićeš ugovor
koji ţeliš. Sve zapadno od Eufrata biće briga Rima. Sve istočno od
Eufrata biće briga kralja Parćana."
„To, pretpostavljam, znači da neće više biti jermenskih ispada na
zapad?"
„Baš to", reče Orobaz i prostreli pogledom besnog i razočaranog
Tigrana.
Napokon, pomisli Sula dok je čekao parćanske izaslanike da siđu s
podijuma praćeni Tigranom koji je gledao isključivo u beli mermerni
pod sada znam kako se Gaj Marije osećao kada je sirijska proročica
Marta predskazala da će sedam puta postati rimski konzul i biti
prozvan Trećim osnivačem Rima. Ali Gaj Marije je još ţiv! A ipak sam
ja nazvan najvećim čovekom na svetu! Ĉitavom svetu, od Indije do
Atlantskog okeana!
Nijedan sićušni deo svog ushićenja nije prikazao nikom u danima
koji su usledili: njegov sin, koji je čitav događaj posmatrao iz daljine,
53. 53
znao je samo ono što je video, pošto ništa nije mogao da čuje;
zapravo, niko od Sulinih pratilaca nije bio dovoljno blizu da nešto
čuje. A Sula im je ispričao samo za ugovor.
Taj sporazum je trebalo da bude zabeleţen na visokom kamenom
spomeniku koji je Orobaz nameravao da postavi na mestu gde je
stajala Sulina platforma, pošto je ona sada rasklopljena, a njeni
dragoceni materijali vraćeni tamo odakle su došli. Kamen je bio
četvorostrani obelisk, a uslovi su uklesani na latinskom, grčkom,
parćanskom i međanskom svaki jezik na po jednoj strani. Dva
primerka su sačinjena na pergamskom pergamentu, da bi Sula odneo
jedan u Rim, a Orobaz drugi u Seleukeju na Tigru, gde će, Orobaz je
predviđao, kralj Mitridat od Parćana njime biti veoma zadovoljan.
Tigran je šmugnuo kao prebijeno pseto čim su mu to sizereni
dozvolili, i vratio se na mesto gde se zidao njegov novi grad
Tigranocerta. Prvi logičan korak bi bio da piše Mitridatu od Ponta, ali
nije to uradio neko vreme. Kada se naposletku za to odlučio, imao je
bar nešto ličnog zadovoljstva zbog vesti koje je primio od prijatelja na
dvoru u Seleukeji na Tigru.
Dvwal sg uqi Rkonlapkpa, Nvckla Mqrpgnkla Svng, oql vwažgpk k
oqepk uasug. U Zgviok pa Gvhrauv zamnlvdkq lg viqwqr q
prijateljstvu sa satrapom Orobazom od Seleukeje na Tigru, koji je
zasuvraq oqi skzgrgpa, mranla Okurkfaua qf Rareapa.
Zajedno su mi vezali ruke, voljeni kralju Ponta. Po uslovima
viqwqra mqlk sv zamnlvdknk, oqrao fa sg fržko ksuqdpq qf Gvhrata, a
pg vsvđvlgo sg fa bvfgo pgrqsnvtap swg fqm qpal pgoklosrdni stari
ukrapkp, uwql kogplam, sgfk pa rareapsmqo rrgsuqnv.
Sedamdeset dolina je moje kraljevstvo platilo za moj povratak.
Pg rqsnvtao nk, qfvzgeg ok kj lqt sgfaofgsgu.
A kram, pg sogoq fa qdalawaoq. Maq tuq sk k sao iqwqrkq, lqt
soq onafk, koaoq wrgogpa fa bvfgoq surrnlkwk. Qwal viqwqr kzogđv
Rkonlapa k Rareapsmqi mranlgwsuwa og lg rrgnqokq. Rrqtkrkev
Lgrogpklv. Tk oqrat fa ingfat ma qbnasukoa mqlg sk pabrqlaq
Kapadokiji, Paflagoniji, provinciji Aziji, Kilikiji, Bitiniji i
Makefqpklk. La ev ingfauk pa lvi ma Skrklk, Arabklk k Gikruv. Fa
54. 54
ne spookplgoq mranlgwsuwq Rareapa. Lgr lgfpqi, pg uamq fangmqi
dana, stari Mitridat, kranl Rareapa, vorgeg. A la rrgfwkđao fa eg
qpfa fqek fq raua za pasngđg, rqtuq lg qp mkplkq swqlg skpqwg maq tuq k
ogpg mkplk, k pklgfap ov pklg oknlgpkm, k ovdk kj rrguplaoa sorev, a
rqwrgogpq rqpgmqia dam k vbklg, fa bk ingfaq mamq eg frvik fa kiralv.
Tamq fa pklg vsrqsuawnlgpq pkdklg rrwgpsuwq, a uq lg qraspq mafa
suark mranl vorg. Mvpgo uk sg, daspk k vwažgpk uasug fa ev dko bvmpg
rau kzogđv skpqwa mranla Rareapa, la ksmqrksukuk swqlv rrknkmv k
udariti na Siriju, Arabiju, Egipat, Mesopotamiju. Dotle,
nasuawkev sa rafqwkoa pa kzirafplk Tkirapqcgrug.
Lqt pgtuq oqrao fa uk lawko v wgzk sa svsrguqo Qrqbaza k Nvck-
ja Kornelija Sule. Orobaz je naredio haldejskom vidovnjaku
Nabopolasaru da pogleda Rimljaninu u dlan i lice. Ja poznajem rad
uqi Pabqrqnasara, dklk lg brau wkfqwplam mranla paf mranlgwkoa nkdpq.
K mažgo uk, wgnkmk k ovfrk uasug, ual lg Janfglac rrawk wkfqwplam, k
pkmafa pg irgtk. Mafa lg zawrtkq s fnapqo k nkcgo Nvckla Mqrpgnkla
Svng, rrvžkq sg pa suqoam k rqpkzkq rrgf uko Rkonlapkpqo mamq sg
samo popkžawa rrgf mranlgo paf mranlgwkoa k pk rrgf mko frvgim.
Qpfa lg rgmaq Qrqbazv fa lg Nvcklg Mqrpgnklg Svna palwgek dqwgm
na svetu! Od reke Ind do reke Okean, tako je rekao. A ja sam se
lamq vrnatkq. Bat maq k Qrqbaz. K uq s wanlapko raznqiqo. Mafa sv
se on i ostali vratili u Seleukeju na Tigru, tamo su zatekli kralja
Rareapa, uamq fa ov lg Qrqbaz sogsua ksrrkdaq tua sg fgsknq.
Zalgfpq sa rqlgfkpqsukoa mqlg ov lg Rkonlapkp rrgpgq q patko
fgnkoa, oqepk uasug. Bat maq k q Rkonlapkpqwqo vrqzqrgplv fa uk
oqžfa sograt fa rqmqrkt mranlgwsuwq Rareapa. Mranl Okurkfau ia lg
rqsnvtaq. Qmrvžgp sao rqsoauradkoa. Ank lgfkpq tuq og veseli
rqivbkq lg Qrqbaza k Pabqrqnasara zauq tuq sv sg wktg fkwknk uqo
Rkonlapkpv pgiq wnasukuqo mranlv. A kram lg qfnvdkq fa rqtuvlg
ugovor, k rksaq lg v Rko fa uq rquwrfk. Dkpk sg fa lg suarqo žaq tuq
nikada nije video Lucija Kornelija Sulu. Pretpostavljam da bi u
svrrqupqo fqfaupq vrqsnkq swqi fžgnaua. Šugua tuq lg uafa bkq v
Ekbatani.
55. 55
Saoq bvfvepqsu oqžg fa pao qumrklg svfbkpv, palfražk k
najrngogpkuklk uasug. Oqžfa Nvcklg Mqrpgnklg Svna wktg pgeg
fqnazkuk pa Ksuqm, oqžfa eg plgiqwa wgnkdkpa bkuk vsogrgpa pa zaraf.
A oqžfa ev lgfpqi fapa ja preuzeti titulu kralja nad kraljevima.
Zpao fa uq ugbk pktua pg zpadk. Ank pgmqog mq lg qfrasuaq pa
dwqrqwkoa Gmbauapg k Svzg k Sgngvmglg pa Tkirv, uq zpadk swg.
Oqla fraia žgpa, uwqla megr, wrnq lg fqbrq. Pata fgca sv fqbrq.
Vqngq bkj fa oqiv fa ug kzwgsuko mamq k patk rnapqwk parrgfvlv
fqbrq. Tq lg pgoqiveg. Za safa.
Deset dana nakon pregovora na podijumu, Lucije Kornelije Sula je
primio svoj primerak ugovora, i bio je pozvan da prisustvuje
otkrivanju spomenika pokraj velike mlečnoplave reke. Otišao je
odeven u svoju toga praetexta, pokušavajući da se ne osvrće na letnje
sunce koje mu je peklo lice; u takvoj prilici nije mogao da nosi šešir.
Mogao je samo da se namaţe uljem i da se nada da neće previše
izgoreti od mnogih sati provedenih na suncu.
Naravno da je izgoreo, i tu lekciju je njegov sin brzo shvatio,
zaklevši se da će uvek nositi svoj šešir. Muke njegovog oca behu
teške. Na licu su mu izbili plikovi, pa se oljuštio, ponovo su mu izbili
plikovi, pa se ponovo oljuštio, voda mu je curila iz zalečenih slojeva,
izgrebao se, pa se sve zagnojilo. Kada su on i njegova mala vojska
stigli do Tarsa, nekih četrdeset dana kasnije, Sulina koţa konačno je
počela da zaceljuje, i nije ga više svrbela. Morsim je našao neku
kremu slatkog mirisa na trţnici pored reke Pirame; otkako se njome
namazao, koţa je prestala da ga muči. A zacelila je bez oţiljaka, što je
Suli prijalo, jer je bio tašt.
Kao ni za Nabopolasarovo predskazanje, nikome nije rekao ni za
vreće zlata, čak ni vlastitom sinu. Uz onu jednu koju mu je dao
Osroenjanin, sada ih je imao još pet, darove od Parćanina Orobaza.
Ti zlatnici behu ukrašeni profilom drugog kralja Mitridata od
Parćana, starca kratkog vrata s kukom od nosa, paţljivo nakovrdţane
kose i zašiljene brade, s okruglom kapicom bez oboda, koja se od onih
kakve su njegovi poslanici nosili razlikovala samo po traci dijademe i
štitnicima za uši i vrat.
U Tarsu je Sula razmenio zlatnike za dobre rimske denarije, i na
