analiza

1. Оливера Крупеж
ОШ „Милица Павловић“
Чачак
ПЕСМА НАС ЈЕ ОДРЖАЛА – ЊОЈЗИ ХВАЛА!
У раду се разматра шта све књижевно дело може да изгуби скраћивањем и у којој мери
редуковање садржаја песме и избор одломака утичу на успех школске интерпретације.
Полазећи од основног односа аутор – књижевно дело – читалац, аутор рада посебну
пажњу посвећује ученику као читаоцу и његовој компетенцији да доживи и разуме Песму о
песми Јована Јовановића Змаја, класично дело српског романтизма које се од 2007. године
налази у реформисаном наставном програму за пети разред основне школе. Успешна рецепција
подразумева разумевање историјских, религиозних, етнографских и језичких података које
песма садржи, што може представљати озбиљну препреку за ученике овог узраста.
Посебно место у раду заузима проучавање могућности за реализацију циљева и
задатака наставног програма који се односе на развијање свести о националној и државној
припадности и неговању српске традиције и културе преко школске лектире и уџбеника.
Кључне речи: наставни програм, рецепција, васпитни циљеви, свест о националној и државној
припадности, принцип примерености узрасту ученика
Реформисани наставни програм за пети разред основне школе обогаћен је
књижевним делима која својим уметничким квалитетима треба да допринесу
развијању интересовања и љубави према књижевности, развијању и неговању етичких
и естетских осећања, мотивисању и oспособљавању ученика за читање, доживљавање,
разумевање, тумачење и вредновање књижевних дела и усвајање основних
функционалних и теоријских појмова из књижевности. Упознавање ученика са
књижевним делима има многоструку функцију у развијању и образовању целокупне
личности зато што она имају моћ да утемељују и профилирају личност детета. Стога се
мора водити рачуна да дела из школске лектире одговарају нивоу образовања и
могућностима ученика одређеног узраста да их разумеју и прихвате. Она треба да нуде
уметничке елементе који су доступни уму и духу ученика.
Избор лирске уметничке поезије у наставном програму за пети разред допуњен
је са шест наслова међу којима је и Песма о песми Јована Јовановића Змаја. У
наставној пракси уобичајено је да се из обимних књижевних дела обрађују одломци па
је садржај ове песме у читанкама знатно редукован, а целовит текст налази се само у
Читанци за 5. разред Моње Јовић (Едука 2007).
Остаје питање колико начињени избори могу да покрену на емотивно-мисаона
реаговања ученике млађе генерације и колико омогућавају да се оствари процес
рецепције. Свођење песничког дела на одломке може да осујети самостално
сагледавање метавредности текста, да умањи актуелизацију наставе и да ученицима
ускрати могућност да спознају дух времена које дело одсликава.
„Иако се одломци одабирају тако да представљају релативну целину (опис,
сцену, епизоду), сама њихова издвојеност из шире уметничке структуре умањује им
информативност и отежава схватање. Пошто је одломак само део неког сложенијег
уметничког света, потребно је да читаоци сазнају шта му из тог света претходи и
следи.“ (Николић 1992: 200)
Неко може постати прави читалац ове песме тек када зна, што је могуће више, о
времену када је настала, о начину живота о којем она сведочи и о мотивима који у њој
имају доминантну улогу. Старији читалац има веће изгледе да испуни улогу читаоца
1

2. какву Песма о песми захтева. У дидактици је формулисан посебан принцип који
захтева да наставу треба прилагодити степену развоја ученика: „Одгајатељ мора знати
да у свакој одређеној етапи дјечјег развоја постоје границе дјетету приступачног и
неприступачног, он те релативне границе мора познавати, али не због тога да би
наставу њима пасивно прилагођавао или чак да би те границе учврстио и конзервирао
него да би их дјеловањем наставе проширивао.“ (Шимлеша 1978: 276)
У процесу изучавања књижевног дела треба допринети да га ученик претвори у
своју духовну својину, да га оно духовно понесе и уздигне. Свет уметничког дела треба
да подстакне читаоца, у овом случају ученика, да према њему заузима сопствене
ставове, а затим да их испољава и према делу у целини, према књижевности и животу.
Тиме га дело покреће на делање, на духовну активност. Из тих разлога, веома је битно
да дело у себи не садржи оно што је изван домета његових психофизичких могућности.
„Доживљавање књижевног дјела условљено је примаочевим искуством (емоционално-
интелектуалним), књижевним образовањем и духовним хоризонтом уопште.“ (Ивић
1983: 19)
У сегменту Правилника о наставном програму за пети разред, Начини реализације
програма, који говори о тумачењу текстова, наглашено је да се књижевноуметничко
дело чита са циљем да изазове одговарајуће доживљаје и утиске који су неопходни за
даље упознавање и проучавање текста. Инсистира се на чињеничној оцени књижевних
дела и обради на бази проблемских питања. Осим тога, наводе се кључни методички
елементи или појмови у којима је могуће тражити националну и европску васпитну
усмереност. То су пре свега захтеви за временском, просторном и друштвено-
историјском локализацијом текстова, давањем података о писцу и настанку дела и то у
фази припреме за обраду.
Обавештењима о ситуираности одломка у ширу предметност ученицима треба
олакшати стицање представе о целини чије су узрочно-последичне везе мотивисане не
само присутним, већ и изостављеним исказима. Делови текста који су издвојени према
неком од критеријума вредновања, треба да буду репрезентативни и да омогуће
представљање ширег контекста.
„Немогуће је да интерпретирамо неко дјело не признајући му цјеловитост, и то
организирану цјеловитост. Разматрамо ли нешто што је тек одломак, не можемо то ни
тумачити. Можемо додуше тумачити оно што га чини цјелином, али тада је то
интерпретација нечега другога. Интерпретација једнога стиха нпр. могућа је једино
као објашњење тога стиха у пјесми, дакле пјесме коју он презентира у виду тог
темељног стиха, примјера, или било како другачије. Не признамо ли неку
организираност разматране цјелине, не можемо након анализе никако поновно
успоставити ту цјелину, не можемо никад ни приближно точно одредити границе онога
о чему говоримо (…) Књижевно дјело мора бити организирана цјелина да би се могло
тумачити као једно дјело, као један свијет у малом.“ (Солар 1976: 131)
Сам одабир стихова који чине језгро песме већ представља један вид њене
интерпретације. Приликом импресионистичког улажења у песму и изношења
властитих утисака, субјективни допринос може бити тако велик да интерпретаторова
надоградња прекрије само уметничко дело. Интерпретатор не би требало да мимоиђе
наглашене родољубиве, социјалне, етичке и друге димензије, али не треба ни да их
пренагласи толико да ученици стекну уверење како је само једна од њих вредност ове
песме. У Песми о песми изнете су визуелне и звуковне импресије о поезији као
универзалној вредности и потреби људског духа, о важним тренуцима живота који
имају свој песнички исказ, своју симболику, језички израз и ритам. У школској
интерпретацији ове песме треба избећи механичко и површно инсистирање на
фрагментима чиме се умањује етичка и естетска вредност дела.
2

3. Змај је један од песника са дубоким уверењем да писана реч помаже у процесу
васпитавања, и зато излаже животно искуство, прецизне и јасне идеје, недвосмислене
поруке, полазећи од осећања саветодавности старијег према млађем. У Песми о песми
присутни су одређени мотиви који се у укупном пишчевом опусу често појављују.
Још када је имао шеснаест година, у песми Пролећно јутро, објављеној 1852.
године, Змај је трагао за тајном рађања и смисла песме. Иако није антологијска, она
најављује Змајеву изразиту националну оријентацију која је присутна и у Песми о
песми. „Гусле нису, као и вила, само симбол општег, божанског, него и конкретна
потврда националног идеала, који је много реалнији и рационално схватљивији од оног
универзално лирског на почетку Пролећног јутра. Гусле конкретно постоје; оне живе
у самом песнику као одређени звук („нешто тихо у мени зазуја“), као глас који буди
осећање милине.“ (Поповић 1975: 59). Змај је континуираним понављањем мотива из
народне епике, и гуслама које је симболишу, успостављао и одржавао везу са минулим
временима.
Веран завету гуслама који је дао у својој младалачкој песми, Змај ће им се често,
нарочито у време крупних националних збивања, враћати као симболу буђења нације.
Мотиви вила и гусала препознатљиви су у његовом бујном и шароликом поетском
венцу стихова са патриотским порукама. У поеми Вила, призива вилу и слави гусле као
симбол националног отпора и народне наде, а песму као средство за опевање херојске
прошлости. Иако је објављена знатно касније, 1881. године, и Песма о песми садржи
мотиве божанског бића, најмилије божје кћи, и старог гуслара који у својим песмама
чува прошлост и крепи дух. Као и код других романтичара, митско-поетска верзија
прошлости испуњена је звуцима народне поезије.
„Нико није, с толиком инвенцијом, описао поријекло, смисао и функцију поезије,
најмилије Божје кћери, варирајући слике и ситуације око гроздова добро одабраних
ријечи (песма блажи, песма снажи, песма с'ори, песма збори, песма стиже, пјесма
диже, „А што песма чеду жели,/То је – рајско“, „То појање слабе створе/С Богом
веже“, доварава, дочарава/Рајске среће, „Труде, патње и самоћу, песма блажи“). Чудо
настајања пјесме је посебна Змајева тема. Цијелу ниску стихова и пјесама посветио је
природи стваралачког, пјесничког чина…“ (Иванић 2007: 236)
У песми су присутне сугестивно оживљене слике, звучно-визуелне представе у
чијој се позадини налази поимање песме као нечег универзалног, силе која има моћ да
понире у дубину људског бића. Песма је светлост, шапат, успаванка, сватовска песма,
посленичка песма, појање и молитва богу. Поезија долази са неба, одржава веру и наду,
испуњава људе милином, сједињује их са богом, извором и почетком живота.
Песничким средствима оживљена је атмосфера непрекидног преплитања
изузетних, важних и обичних, свакодневних момената у људском животу, присутна је
синтеза остварена јединством супротности: смрти и рођења, гроба и колевке. У Песми
о песми исказане су важне поруке о љубави, вери и нади које људе крепе и јачају, а
поенту представља мисао да песма даје снагу да се истраје и у тешким тренуцима.
Верска компонента ове песме веома је изражена и заснива се на хришћанском
поимању света. У свим читанкама за 5. разред, са изузетком оне у којој је дат цео текст
песме, изостављен је почетак песме у којем се појављују мотиви прародитељског греха
и протеривања из раја:
Кад се оно с прва греха
Небо наоблачи
Те мораше људи
Из раја изаћи, –
Занимљиво је поређење којим је песник дочарао тренутак прогонства и тегобе
које су снашле грешнике:
3

4. К'о кад сиви соко сломи
Своје десно крило,
Тако им је горко,
Тако тешко било,
Један другог болно гледа:
„Овако се живет не да!
Та ми канда нисмо људи;
– Празна срца, празне груди, –
Ученици ће се сусрести са мотивом сломљеног десног крила у народним епским
песмама (Диоба Јакшића) као и са мотивом клетве која је у народној поезији највише
везана за косовску легенду:
У празнини муке с' јате,
– Зар нас клетве дотле прате?
Ил' ће очај да нас страти,
Или ћемо подивљати!“
Земаљски дани теку у мрачној празнини, људи трпе бројне муке, обузети су
очајем, малодушни, страдају и губе обележја људског. Дочарана је слика тегобног
живота у којем људи трпе последице божје казне због своје непослушности. Бог се не
оглушује о изразе силних патњи, показује своју самилост према јадиковању народа и
олакшава људима бивствовање шаљући поезију, свету клицу која доноси богодане
плодове:
На тај вапај, на те гласе
Творац света смилова се:
„Ја досудих вашем греху
Тежак део,
Ал' да тако тежак буде,
Нисам хтео.
Сиђи доле, ћери моја
Најмилија!“
И кћи сиђе, – то је била
Поезија.
У песми се преливају светле и тамне боје које прате светле и тамне тренутке у
људском животу. Имагинарни свет поезије преплиће се са светом реалности,
произилази из њега и учествује у њему. Песма помаже да се пронађе мир и да се
ублажи бол. Песма доприноси превладавању јада и раздора, успостављању склада и
хармоније, ширењу вере и љубави:
И на земљу к'о да ново
Сунце сину,
Те разведри празну тмину,
Пустолину.
Творац света шаље своју најмилију кћи да разведри празну тмину. Пустолина
осим означавања пустог и дивљег краја или празнине, пустоши, означава и пустог
човека, што се значењем надовезује на људе празна срца, празних груди, који не виде
смисао живљења. Недостаје им духовност и емоционална испуњеност коју им може
дати поезија, у значењу уметности која садржи лепоту, дивоту, оно што снажно делује
на осећања и машту и буди осећај и тежњу за узвишеним и лепим. Поезија је најмилија
небеска кћи која је учинила да засија сунце и да нестане тмине. Попут музе, она силази
међу људе, олакшава и улепшава све сегменте њиховог живота. Представљена је као
божји дар којим је могуће залечити ране и ублажити бол.
У процени естетског и дидактичног слоја ове песме има судова да:
„Књижевност по традицији нуди позитивистичко виђење света и живота и пружа
остварење едукативно-моралних промоција и других узвишених циљева. Несумњива је
њена сазнајна и хумана функција и њена моћ да снажи и зближава људе. Песма је
пратилац човековог живота у добру и злу; она оплемењује, бодри, даје снагу, улива
веру и наду, обеснажује тугу и бол.“ (Петровић 1999: 43) За такав доживљај, ученици
4

5. немају довољно животног искуства, као ни за уочавање мотива љубави, вере и наде у
редукованом тексту у којем недостају стихови који потврђују њихов значај.
Змајево религиозно уверење потпуно је елиминисано из песме тиме што она у
читанкама почиње окрњеном трећом строфом:
Где је бола, где је јада,
– Песма блажи;
Где се клоне, где се пада,
– Песма снажи;
Где су људи добре ћуди,
– Песма с' ори;
Што не можеш друкче рећи,
– Песма збори;
Где утехе нема друге,
– Песма стиже;
А где сумња све обори,
– Песма диже.
У верзијама песме које су дате у читанкама, понегде без назнака о томе да је
текст скраћен, изостављени су неки делови који су ученицима овог узраста блиски и
препознатљиви из непосредне стварности. Управо та чињеница што ученик својом
маштом треба да дорађује текст, да ствара, на основу и по сугестији онога што је у
њему одређено, своје представе о предметном свету текста и да тако има сопствене
доживљаје и виђења тога света – од посебног је значаја и за његово наставно
изучавање. У четвртој строфи је слика мајке која пева своме детету успаванку:
Ено мајке код колевке
Чеда тија,
Чедо спава, а мајка га
Песмом њија.
Песма мири лепше него
Цвеће мајско,
А што песма чеду жели,
To је – рајско.
Систематично уклањање верских мотива окрњило је песму и за следећу, пету
строфу. У њој се сведочи о побожности народа, о цркви као саборишту које међусобно
повезује вернике и о заједничкој песми и молитви која их спаја са богом:
Ено цркве, божјег храма,
Пун је света;
Верни поју, песма с' диже
Кроз кубета.
Где год цркве, свуд се таки
Глас разлеже,
То појење слабе створе
С богом веже.
Без ове упечатљиве слике храма испуњеног народом и његовог милозвучног
појања које се диже у небо није могуће учврстити појмове о мотиву вере који се истиче у
песми. Недостаје и наредна строфа у којој је представљен верски обред, опело, песма
којом се испраћају мртви, црквена звона и наговештај вечног живота:
Над мртвацем песма плаче:
„Свјати боже!“
А из гроба нади ничу,
Па се множе.
Та и гроб је тек колевка
Бољег дања,
– И звона су само песме
Поуздања.
Елиминисањем ове строфе ускраћена је могућност да ученици касније, приликом
обраде песме Светли гробови у осмом разреду, уоче истоветан мотив гроба који је
колевка: Све ј' то гробље – /Ал' је и колевка. Слика смрти није мрачна ни песимистична
јер је ублажена звуцима песме, надама у потомство, слутњама лепше будућности и
5

6. поуздањем. Победу живота над смрћу симболизују звона и наредна, ведра слика веселих
сватова, лепе младе невесте и младенаца који прижељкују рајску срећу:
Ево свати, опет песме,
– Дивни дани!
Песма с' пева младој неви,
„Бисер-грани“.
Песма тресе пред младенце
Росно цвеће,
Доварава, дочарава
Рајске среће. (Савић, Јованетић, Кувељић 2007: 122)
Ова строфа налази се само у две читанке иако су у њој препознатљиви мотиви
свадбене лирике која се обрађује у шестом разреду. Полусложеница бисер-грана (у
атрибутској служби: бисер-суза, бисер-зуби…) упућује на оно што подсећа на нежност и
сјај бисера, што је посебно драгоцено и лепо. Фолклорни епитети су песничко средство
којим Змај преноси своју блискост са народним духом и језиком. Песма прати сваки
тренутак свадбене церемоније и чини је свечаном и незаборавном. Народни обичај да се
капија, двориште, кућа и сватови ките цвећем доприноси утиску рајске баште, дочарава
дивно, прекрасно место, угодно за живот и срећу са драгом, љубљеном особом.
Ни следећа строфа, иако садржи мотиве из сеоског живота о којима се може
разговарати са ученицима овог узраста, није нашла своје место у читанкама:
Ено ратар с тешким трудом
Оре радо;
Ено пастир у самоћи
Јави стадо;
Ено моба сложно прегла
Сложно ради, –
Труде, патњу и самоћу
Песма слади.
Поетске слике уморног ратара, усамљеног пастира и сложних мобара који
обављају своје послове, могу да послуже као најава садржаја сличне тематике у
посленичким народним песмама или у песми Ратар Вељка Петровића у којој се помиње
тиха песма која се ратару несвесно јави у грудима док милује земљу погледом: проста
ко земља, ко различак плави, суморна, блага, без големих жуди.
Ни следећа строфа која, издвојена, наликује народној лирској породичној песми, а
делом и Јесењиновом Писму мајци из програма за 8. разред, није дата у уџбеницима:
Сузна мајка сина чека
Из далека;
А и синак о њој снева,
Па попева.
Песма иде кроз свет цео,
Не мори се:
„Мила мати, бог ће дати,
Надај ми се!“
Мајка се нада свом сину, чека га попут младе Ђурђевице која сачекује јунаке
тражећи међу њима своје најмилије (Највећа је жалост за братом). Он је далеко, али
машта о свом дому, жељно ишчекује сусрет са својима и песмом скраћује раздаљину и
дуго време до повратка. Бог је подарио људима песму да их спаја, да у њој могу да
изразе своју бригу, чежњу, снове, осећања… Ова слика конкретизује чврсте породичне
везе и љубав између мајке и сина. Сузна мајка која брине за синовљев живот и његова
нада да ће му бог помоћи да преживи и да се врати кући, наговештавају да је он у
војсци или рату. О његовој младости сведочи то што га не чека ни вереница ни жена
него мајка која је нестрпљива и узнемирена попут мајке Југовића. Дијалог мајке и сина
представља смењивање сумње и стрепње са светлошћу наде и вере.
6

7. Избор у читанкама не садржи ни строфу у којој стари гуслар чува од заборава
славне јунаке и догађаје:
Под столетним храстом седи
Гуслар стари,
Прошлост враћа, душе крепи,
Срца жари.
У поезији Јована Јовановића Змаја гусле су увек представљене као свети
инструмент, чије струне оживљавају и славе херојску прошлост, која се песмом уткива у
памћење. У програму за 6. разред присутан је одломак о песми слепога гуслара Филипа
Вишњића којом храбри устанике током битке за Лозницу (одломак из романа Дорћол,
Светлане Велмар Јанковић) тако да је и ова строфа могла послужити за повезивање
наставних садржаја.
Храст има снажну симболику у српској традицији, а његова столетност упућује на
дуго трајање и народно памћење које одржава непрекидну везу са значајним збивањима
око њега. У програму за 5. разред предвиђено је упознавање ученика са фрагментима из
научнопопуларних дела П. С. Нишевљанина Главније биље у народном веровању и
певању код нас Срба (одељци о ружи, босиљку, храсту, липи...) и Веселина Чајкановића
Студије из српске религије и фолклора, али је пропуштено да се они повежу са овом
песмом. У обимном одељку књиге Главније биље... место храста међу европским
биљкама упоређено је са орлом међу птицама и лавом међу четвороношцима. „А
пословица: „Од једнога удара дуб не пада“, лепо наглашује дубову моћ и жилавост. Из
ових представа о дубу или храсту никло је лепо мушко име Растко или Растислав.“
(Нишевљанин 1990: 92)
У овај оквир може да се унесе и податак о храсту из Чајкановићевог Речника
српских народних веровања о биљкама: „Према храсту има српски народ велико
поштовање, и многи стародревни примерци сматрани су за божанства и уживали култ. У
области Заглавку (источна Србија) „свако село има по неколико записа (в. чланак Запис),
и то су махом горостасни храстови са усеченим крстовима у њиховим деблима. Нико не
сме да одсече такав храст, нити и опало суво грање с њега да гори, јер би се таквоме кућа
угасила или бар би му рука усахла…“ (Чајкановић 1994: 206)
Поменута књига о култу растиња представља вредно сведочанство о мудрости
наших предака који су биљке обожавали и чували, нарочито сада када их потомци
непромишљено и стихијски уништавају. Војислав Ђурић завршио је свој предговор овом
Речнику речима: „У дане када су угрожени извори васколиког живота и лепота над
лепотама света, као да свети гајеви и столетна стабла из прошлости негде у даљини
шуме тугу над потоњим временом.“
Гуслари су чувари прошлости, хроничари историје коју су претакали у песму. Из
четири од шест уџбеника изостали су стихови којима се ова строфа завршава:
Хај, што Србин још се држи
Крај свих зала, –
Песма га је одржала,
Њојзи хвала!
Многе генерације памте ове стихове, али ће се ретко ко сетити чији су јер су они
надрасли Песму о песми и живе за себе. Права је штета да их нове, младе генерације не
запамте. Поставља се питање чему онда уопште служи изучавање народне поезије,
посебно епске, ако јој се не признаје никаква улога у одржавању националне свести. „У
„таксономији“ циљева и задатака програма за српски језик, три од укупно 22 циља
покривају подручје, условно речено, националног васпитања.“ (Николић, Стојановић
2010: 114). Иако су прокламовани, ови циљеви нису оствариви уколико се редукују
садржаји који омогућавају и олакшавају њихову реализацију.
7

8. У свим се читанкама налази поновљена строфа, рефрен допуњен истакнутим
мотивима љубави, вере и наде:
Где је бола, где је јада,
– Песма блажи;
Где се клоне, где се пада,
– Песма снажи;
Где су људи добре ћуди,
– Песма с' ори
Што не можеш друкче рећи,
– Песма збори;
Где утехе нема друге,
– Песма стиже;
А где сумња све обара,
– Песма диже.
Јер у песми нема мржње,
Љубав влада,
У песми је цветак вере
Мелем нада.
Из песме су углавном изостављене слике љубави: сложне мобе, пастира, ратара,
мајке и сина, младенаца; мотиви вере и наде: храмови испуњени појањем које везује
људе са богом, гуслара који неуморно сведочи о прошлости, Србина који се држи
упркос свим недаћама. Услед тога, може се очекивати да поента остане несхваћена јер
нису искоришћене предности песме у којој су апстрактни мотиви осветљени познатим
сликама и призорима из свакодневног живота.
У домену изражајних вредности, скраћења елиминишу могућност да се укаже на
супротност између људи добре ћуди, здраве душе и клетника, који ће да се следе или
подивљају од својих злих мисли у лажној души.
Ко не схвати песма шта је,
Шта ли може,
За њега си заман ћерку
Посл'о, боже!
Док о рајској срећи снева
Душа живља,
Он ће, клетник, да се следи
Ил' подивља.
Реч клетник има више значења: покр. онај који куне; песн. проклет, мрзак, одвратан
човек; онај који куне, псује (Речник МС). Они који су неосетљиви на лепоту песме губе
људска обележја јер су им срца ледена, безосећајна као код дивљих звери.
Негуј песму, њом ћеш скротит
Љута тигра, –
Али песма не сме бити
Пуста игра.
Таку песму гаји, негуј,
Док те траје!
He скврни је лажном душом,
– Светиња је!
Песма може да укроти и снажна и необуздана бића, али не сме бити варљива и
привидна. Песма је светиња, издиже се изнад свега, морално је савршена, идеална,
узвишена, праведна, беспорочна, богоугодна. Песма је богодана, значи од бога дана,
права, истинска, од изузетне вредности. Ученицима овог узраста није лако разумљива
реч скврна, као ни застарели облик глагола који је од ње изведен: скврнавити – вршити
скврну, срамоту, обешчашћивати. Нешто је познатији облик скрнавити који значи:
каљати, срамотити, унижавати. Није лако објаснити ни појмове лажне душе и светиње
јер су њихова значења нијансирана према сфери употребе. Смисаоно језгро песма
препознатљиво је у овом опозиту између здраве и лажне душе. Редукција реченичних
чланова у овим стиховима има за последицу огољавање контраста између здравог срца
и лажне душе чиме се отвара широк простор за тумачење етичких вредности. Треба
испитати конотације које су усађене у стихове и проучити односе који владају међу
истакнутим појмовима.
Прогоните л' таке песме,
Чисте, свете, –
Збогом, срећо, – збогом, наде, –
8

9. Збогом, свете!1
Низ слика представља радње које се врше истовремено, али независно једна од
друге. У песми су присутна два света: небески, божански и земаљски, човечји. На
једној страни је бог који кажњава због греха, али и великодушно прашта, а на другој
страни је свакодневни живот испуњен напором, трудом, али и радосним тренуцима и
весељем. Рад и стварање оплемењују живот и чине га лепим.
Ако резимирамо разлике између целине и одломака, запазићемо да су
интервенције махом везане за религиозне, родољубиве, социјалне и породичне теме.
Васпитни циљеви и задаци тешко су оствариви с обзиром на то да су елиминисани
садржаји који омогућавају њихову реализацију. Наставни процес намеће своја
ограничења и услове, али ова песма изискује да се обухвати као целовито дело јер се једино на тај
начин неће изгубити њен прави смисао. Поред ишчитавања комплексних слика у којима се
разоткрива читав људски живот, треба извршити језичку анализу одступајући од уобичајеног
поступка тумачења песничког израза који ствара илузију једнозначности лексике нашег језика.
Тешко је бити начисто с тим шта све могу доживети и осетити читаоци ове
песме, различити по добу старости и својим засебним искуствима и религиозним
представама. Реч је о великој теми која се разастире у многим правцима, а песник је
саопштио само неколико истакнутих идеја, рачунајући на субјективне доживљаје и
тежњу за духовном и моралном висином.
„Због ширине поља сугестивности које зрачи из дела, пред аналитичара се
поставља задатак да изнађе њена најзначајнија изворишта, да одреди чворне тачке око
којих се његови смислови највише концентришу и да их настоји што свестраније
сагледати.“ (Илић 1983: 135) Селекцијом садржаја песме редукује се број животно
уверљивих и подстицајних слика чиме се знатно умањују могућности да песма делује
сугестивно. Указујући на основни правац деловања дела, Роман Јакобсон не искључује
„низ могућих праваца“ јер оно не може да се сведе на једно значење нити да се сведе на
једну поруку. Код њега је свака „порука“ увек у споју са другим, мање или више
важним значењима, јер свако вредно уметничко дело поседује „комплекс идеја“ у којем
се она основна међусобно прожима и условљава са осталим идејама. (Јакобсон 1966:
294)
Највиши захтев за тумачење овог дела из лектире јесте да се у читање тога
текста не улази са предубеђењима, да се у тумачење унесе што више реалија из
историје, народне књижевности и језика. Свакако је тешко отпочети анализу Песме о
песми без икаквог религиозног знања и уверења мада за читање и тумачење песме није
потребна ни безусловна религиозна упућеност: свако може читати и извлачити корист
из ове песме без икаквих религиозних обавеза. Није потребно истицати религиозне
мотиве у први план, иако је њима песма прожета, неки стихови истичу не само шта
треба да се верује, него и шта треба да се ради. У њима је практични моменат дошао
испред догматичног. Истина, овде се о вери говори некако узгред – зато што се она већ
претпоставља – али је присутно уверење да човек не треба да очекује од бога спас него
морална упуства и подршку. Без познавања хришћанске религије не може се замислити
данас ни један потпуно образован човек. Без познавања хришћанства не можемо
разумети ни своју историју јер цела наша културна и политичка историја из времена
старе државе има црквено-хришћанско обележје.
Народни колорит језика какав је користио Змај, сасвим је природан: у оно време
био је приступачан и разумљив и онима који су били необразовани и сиромашни
духом. Поруке су казане директно, истина у много слика – које се, уосталом, могу и
очекивати у приказивању свакодневног живота српског народа. „Виђен споља, српски
1
Јован Јовановић Змај, избор, приредио Младен Лесковац, Свјетлост, Сарајево, 1960, 39-43. страна
9

10. је мали језик, али је простран изнутра – вајкао се Тесла у тренутку напора да преведе
стихове Ј. Ј. Змаја.“ (Пиштало 2010)
„Не само у родољубивим, дечјим и сатиричним но и у лирским песмама, које су
га често одводиле у пределе метафизике, Змај је, у односу на Л. Костића, песник
упрошћене језичке слике. Његова слика је увек јасна. Он настоји да буде конкретнији
чак и у метафизичким представама, што делимично води редуковању метафизичког
смисла на ужа, ограничена значења симплификованих слика.“ (Поповић 1975: 62)
Наставни рад на књижевном тексту почива на ученичком прихватању дела и
ефектима које оно притом произведе. Одабир стихова који су начинили аутори читанки
ограничава наставницима слободу приступа уметничком делу и осујећује могућност да
ученици доживе поједине песничке слике које су изостављене. Стјепко Тежак пореди
школског интерпретатора „са управљачем казалишног рефлектора који јачим или
слабијим свјетлосним млазом неке појединости на сцени издваја би их учинио
зорнијима, док друге оставља у мраку или полумраку“. Ту улогу, у овом случају,
преузели су аутори уџбеника. (Тежак 1997: 32)
Песма о песми садржи и идеју и слику живота, рашчлањену у мозаик, у мноштво делића
који осликавају највредније тренутке земаљског бивствовања, али и духовног постојања. Поента
је у песми присутна и јасна, али она не ремети њену поетску вредност. Љубомир Недић сматрао је
да Змајева оријентација на поенту представља разлог за одбацивање и порицање његове лирике.
(Недић 1960: 73) Поента представља одгонетку песме, нит која спаја свакодневне слике, небеске
визије, емоције, етичке вредности и идеје у целину.
Изостављање појединих делова целовите песме онемогућава да се изврше неки
од видова корелације: интерна, унутар предмета која истиче лепоту и вредност наших
епских народних песама (гуслар), или лепоту и сликовитост лирских народних песама
(породичне и посленичке песме, сватовске, тужбалице, успаванке) и појединих
ауторских; екстерна, са историјом (хај, што Србин још се држи, крај свих зала…) и са
веронауком (Кад се оно с прва греха /Небо наоблачи /Те мораше људи /Из раја изаћи).
Приликом избора школске лектире, за коју је васпитни учинак дела битан, дело
би требало, осим према уметничким и естетским обележјима, вредновати и по
едукативном потенцијалу, по томе колико захвата различите стране дечјег психолошког
развоја. Књижевна реч јесте фактор који снажно утиче на духовни развој детета и на
свеукупан поредак ствари које га окружују.
Занимљиве појединости о овој песми могу се пронаћи „у чувеној књизи О Змају,
у којој је Лаза Костић са много духа, ироније и ерудиције сецирао Змаја, додуше са
укусом за успели стих и песму, које је одмах издвајао и цитирао са несебичном и
крупном, безрезервном похвалом…“ (Антонијевић 2005: 19) Из дијалога између два
пријатеља, тужиоца и браниоца Змајеве поезије, дознајемо:
„ – Е, то је и онако последња песма у том одељку, а и најчувенија, најхваљенија.
Ено је не само А. Хаџић у свом предговору к Певанији из ње поцрпао свој најсилнији,
свој засладни навод, него… – Него је и руска Академија наука цитатом из те песме
поздравила слављеника.“ (Костић 1989: 183)
Иако иронише поводом славопева песми и хвале песницима, Костић признаје:
„Та је песма и иначе лепа, пуна лепих мисли, а испевана са великим полетом, иначе се
не би толико ни помињала. Само заиста не знам зашто је, макар на последње место,
метнута у наставак Дечијих песама? Тек није ради тога што се помиње мајка и чедо
јој… Јер онда би и Шилерова Песма о звону била дечја песма… Збиља, ова Песма о
песми могла би нама, до боље прилике, бити оно што је Немцима Шилерово Звоно…“
(Костић 1989: 185)
Ако изоставимо поједине приговоре ради приговора, понеке натегнуте покушаје
да се нешто по сваку цену критикује и омаловажи, књига О Змају пружа податке који
могу навести на преиспитивање места и праве улоге овог дела у наставном програму.
10

11. Песму су прво уврстили међу „дечије“ и Одбор и Змај (према поднаслову: Улива је
деци у душу чика Јова), али је у издању Дечјих песама Српске књижевне задруге нема.
У Певанији је Змајева напомена изостала што се може сматрати озбиљнијом проценом
и признањем да песма ипак није за децу. „По својој катарактичној концепцији поезије
ова песма спада у најмисаоније Змајеве творевине и представља достојан естетичко-
поетски увод у сву Змајеву поезију, и у поезију уопште.“ (Живковић 1979: 241)
Школска интерпретација, у односу на научну, иако са њом има додирних тачака,
нема претензије да постигне објективну спознају књижевног дела у његовој
целокупности, и то на свим нивоима: лингвистичком, социолошком, психолошком,
филозофском итд. Сврха школске интерпретације је педагошка јер дело
интерпретирамо да бисмо дете васпитали за књижевну уметност, и не само за њу. Због
тога је школска интерпретација селективна, и то не само у смислу избора дела која
долазе у обзир за такву интерпретацију него и по одабирању слојева и вредности које
ће се у изабраном делу открити, тумачити и вредновати.
Колико год је у својих неколико десетина хиљада стихова Змај понегде платио
данак свом просветарском и утилитарном схватању поезије, он ју је „високо уздигао у
својој Песми о песми и наменио јој суштинску и дубоку мисију мелема за душевне ране
и балсама за духовне узлете.“ (Живковић 1979: 9) Јован Јовановић Змај јесте
национална величина: припадао је свом народу и, налазећи начина да његова реч
продре до свих његових слојева, био је један од најчитанијих српских песника.
Дело учи и васпитава својом лепотом, својим стварностима и својим
привидностима, односно својом унутрашњом истином која се огледа у његовој
целовитости.
ЛИТЕРАТУРА
Антонијевић 2005: Д. Антонијевић, Критика књижевности за децу, Нови Сад: Змајеве
дечје игре
Бабуновић, Манојловић 2007: С. Бабуновић, М. Манојловић, Читанка за пети разред,
Београд: Едука
Бајић, Мркаљ 2007: Љ. Бајић, З. Мркаљ, Читанка за пети разред основне школе,
Београд: Завод за уџбенике
Богдановић 1961: М. БогдановићСтари и нови, Сабране критике I, Београд: Просвета
Иванић 2007: Д. Иванић, Небеско-земски пој Јована Јовановића Змаја, Београд:
Књижевност и језик, LIV/3 – 4
Ивић 1983: П. Ивић, Ученик, књижевно дело, настава, Загреб: Школска књига
Јакобсон 1966: Р. Јакобсон, Лингвистика и поетика, Београд: Нолит
Јовановић 1979: Ј. Јовановић Змај, Певанија I, предговор Драгиша Живковић, Нови
Сад: Матица српска
Јовић 2007: М. Јовић, Читанка за 5. разред, Београд: Едука
Костић 1989: Л. Костић, О Змају, приредио Драгиша Живковић, Нови Сад: Матица
српска
Лесковац 1960: М. Лесковац приредио: Јован Јовановић Змај, избор, Сарајево:
Свјетлост
Mилинчевић 2009: В. Mилинчевић Змајево вишегласје, у Зборнику 1, Београд: Друштво
за српски језик и књижевност Србије
Недић 1960: Љ. Недић, Студије из српске књижевности, Нови Сад – Београд: МС –
СКЗ
11

12. Николић 1992: М. Николић, Методика наставе српског језика и књижевности,
Београд: Завод за уџбенике и наставна средства
Николић, Стојановић 2010: Р. Николић, С. Стојановић, Могућност националног
васпитања у време глобализације, у Национално васпитање у процесу глобализације –
посматрано кроз европску димензију образовања, тематски зборник, Врање:
Универзитет у Нишу, Учитељски факултет у Врању
Нишевљанин 1990: П. С. Нишевљанин, Главније биље у народном веровању и певању
код нас Срба, Београд: БИГЗ
Павловић 1974: М. Павловић, Поезија и култура, Београд: Нолит
Петровић 1999: Т. Петровић, Ратна и родољубива књижевност, часопис о
књижевности за децу Детињство 2/3 1999, Нови Сад: Змајеве дечје игре
Пиштало 2008: В. Пиштало, Тесла, портрет међу маскама, Београд: Агора
Поповић 1975: М. Поповић, Романтизам 3, Београд: Нолит
Правилник о наставном програму за пети разред, Службени гласник РС – Просветни
гласник, 6/2007
Речник српскохрватског књижевног и народног језика, Белић, Александар ур. (1959–
2001) Београд: САНУ – Институт за српски језик, 1-18
Речник српскохрватског књижевног језика, Нови Сад: Матица српска, 1-3 (1967–1976)
Речник српскохрватског књижевног језика, Нови Сад: Матица српска, 1-6
Росандић 1986: Д. Росандић, Методика књижевног одгоја и образовања, Загреб:
Школска књига
Солар 1976: М. Солар, Књижевна критика и филозофија књижевности, Загреб:
Школска књига
Солар 1990: М. Солар, Теорија књижевности, Загреб: Школска књига
Тежак 1977: С. Тежак, Прилози интерпретацији лирске пјесме, Загреб: Педагошко-књижевни збор
Чајкановић 1973: В. Чајкановић, Мит и религија у Срба, Београд: CКЗ, Кoло LXVI
књига 443.
Чајкановић 1994: В. Чајкановић, Речник српских народних веровања о биљкама,
Београд: СКЗ – БИГЗ – Просвета – Партенон
Шимлеша 1978: П. Шимлеша, Педагогија, Загреб: Педагошко-књижевни збор
Шошо 2008: Н. Станковић-Шошо, Чаролија речи, српски језик за 5. разред, Београд:
Klett
Mr Olivera R. Krupež
POEMS SAW US THRUGH, WE’VE GRATEFUL TO IT!
Summary
The work elaborates what literal work could lose by shortening and in what extent
content reduction of the poem and how fragment selection influence on success of school
interpretation.
Starting from the basic relation between the author - literal work - the reader, the
author pays particular attention to a pupil as a reader and his competence to experience and
understand ``The poem about a poem`` by J. J. Zmaj, a Serbian romantic classic, which is a
part of the reformed teaching program for the fifth grade of the elementary school.
Successful reception means understanding of historical, religious, ethnographical and
linguistic data which poem contains and that could represent serious barrier for the pupils of
this age.
Analyzing possibilities for realization of aims and problems of the teaching program
which refers to the development of the national and state affiliation and preserving of the
Serbian culture and tradition throughout school books takes a special place in this work.
12