priča izašla u "ILustruvanoj politici" 12.4.2016.

1. Камен за под главу
„Свака сличност са стварношћу је случајна.“
ТВ серија „ Ред и закон“
Све ово се догодило у једној варошици . Једног јунског
праскозорја господин Шумић враћао се из треће смене .
Радио је у Ткачкој радњи „ Младост“. Пролазио је путем
који је водио преко суморних градских улица које су се
будиле уз звук шкрипања врата и решетки ,тек отворених
радњи из којих је мирисао хлеб. Зора се помаљала иза
зелене планине. Корачао је мирно . У себи је певушио
песму „ Сина мајци из наручја ...“ Понекад би чуо
отпоздрав: „Добро јутро! „ Људи су се губили и нестајли
у уличицама. Онда је кренуо путем који је водио преко
Турског гробља. Чуо је неке гласове. Туп бол. Није знао да
ли сања , да ли је умро или жив. Чуо је гласове и кад се
након неколико тренутака подигао видео је две црне сенке.
Пробудио се након неколико дана . Ничега се није сећао.
Пред очима му се стално понављала слика људи који су
носили црне капуљаче. Бол се исто тако враћао. Туп,
подмукао... Сећање као да се избрисало. Ничега и никога се
није могао сетити. Није распознавао људе ни по лику, ни по
гласу.
Господин Црквењаков
У малу варошицу, негде из Горњег Баната, дође младић
широк, крупан , црне косе и великих радозналих очију . Иако

2. је био млад, постао је начелник полиције. Први његов
задатак по пријави Болнице беше да открије ко је ударио
,можда, покушао убиство или је то несрећан случај“,
господина Шумића. Обилазио куће људи који су живели у
близини „места злочина.“Свуда је налазио на
гостопримство, али на ћутање и увек: „Ништа нисам
видео, ништа нисам чуо.“Ова средина наизглед
пријатељска, почела је да га мучи. Мучило га је што се
његов случај није померио даље „од нуле“. Звао је на
разговор и родбину, пријатеље и колеге. Увек иста прича:“
Ко би , њега убио? Свашта? Шаљивчија.Боем.“ Или: „Тај
ни мрава не би згазио.“ Један човек, колега господина
Шумића, господин Лилић, рече онако кроз причу , између
редова, шкргућићи зубима и готово су му излетеле речи
између зуба о тајнама жртве.Волео је он, Лану Вукчевић,
лепушкасту и помало брбљиву девојку. Хтео је са њом да се
ожени. Младићу почеше бранити због њене мајке, Лепе,
лепотице и љубавнице , неких градских моћника.Лани су пак
бранили што би јој Шумић, можда, могао отац бити.
Црквењаков помисли да би ту могао бити мотив, повод и
узрок. Господин Лилић је и даље причао незнанцу о девојци,
Мари Мирић, која је била у вези с Шумићем , негде, око три
године. Док се говорило о свадби, веза пуче због Лане. Мара,
његова сестра од тетке, и данас тугује због њега. Она је
лепушкаста девојка већ у годинама кад се хватају
последњи возови. Тугује и пати. Чека. Не зна куда даље. Све
то чува у себи. Изгара је патња и губитак. Њена браћа

3. претили су Шумићу , али он је увек био са оним његовим
боемским друштвом тако да ништа нису ни
покушали.Градић, налик на касабу, у којој је време стало и
изгубило се у малим уличицама.
Господин Пеко
Ћутао је и господин Пеко, полицајац и стари градски вук.
Говорило се за њега да зна све што се догађа у граду и да
има неки тајни споразум са криминалцима и пробисветима
. Све случајеве је решавао олако, без реда, без грижње
савести. Он то ради да се не замера људима на власти и
људима с којима живи. Ваља њему опстати у овим
врлетима , међу овим гороштацима. Рекао је, док су
сркали јутарњу кафицу, да ће написати извештај и
проследити га градским вестима. Господин Црквењаков
чудио се Пеку како пише извештај као вест. Пеко није волео
превише приче , а за Лилића је причао као за непоузданог
приповедача који превише увеличава ствари. Сутрадан,
господин Црквењаков је прочитао: „ 29.7. 80. У Улици
Липа , М.Ш (45) нешто око 6. часова ујутру задобио је
тешке повреде главе услед ударца каменом.За починиоцима
се трага. Моле се сви који су чули о овом случају или нешто
знају да се јаве Полицији.“Ишао је Пеко код чувеног др
Лекића да му објасни дијагнозу господина Шимића. Питао
га је : „Да ли би услед умора са оваквом дијагнозом могао
сам да падне?“ Лекић се чудио овом питању, али није хтео
да се замера и да детаљно објашњава дијагнозу.
„Вероватно“, рече Лекић.

4. „Вртоглавица , халцинације ?“
Лекић је мирно одговорио:“ Све је могуће. На његовој глави
постоје ударци тупим предметом. У улици је још крвав
камен. Ви сте полицјац, донесите сами закључак. Ви сте ту
и суд да донесете одлуку. Моје је да помажем људима и да
дајем дијагнозе“.
После месец дана
Господин Шумић, након месец дана, вратио се у родни град.
Био је блед, мршав и ћелав. Није личио на себе. Слабо је
говорио, готово тихо. После неколико дана, дођоше
службено да посете жртву, господин Пеко и Црквењаков.
Питали су Шумића: „Сећаш ли се догађаја?“
Он им одговори: „Добио сам камен под главу. Једино чега се
сећам , а више не знам да ли је то сан или јава, видео сам
две особе у црном. Обе су нешто носиле као косу или мач.
Осетио сам ударац, пад , крв је текла по мом лицу, кошуљи.
Заспао сам и пробудио се у болници. Не бих препознао. Да
дођете после пола сата , ни Вас не бих препознао.Губим
памћење, ничега и никога се не сећам.Доктори кажу да
имам амнезују и да ће ми се сећање вратити.“
После два месеца
Малим градом је одјекнула вест да је умро господин
Шумић. Господин Пеко је мислио да је то само један
несрећан случај. Вредан, радан и одговоран , Црквењаков,
је случај ставио у црвену фасциклу и написао на корицама:
„Случај није решен „ . Надао се да ће код људи прорадити
свест, грижња савести , несаница, неспокој који не

5. дозвољава да мирно живиш. Такви људи одмах признају
убиство или зашто су то учинили. Надао се да ће убица
некоме испричати, „похвалити се „ , „ одати се „. Неко ће
морати то пријавити.
После двадесет година
Црквењакова и даље мучи случај Шумић. Понекад
размишља док се шета уличицама градића о убици. Дуго
посматра ове људе , али истину није сазнао. Мучи га
тишина и мирноћа овог градића који прича приче, а које он
не чује или не може да их чује . Камен и даље стоји на
истом месту. Он ћути као и улица која се губи у
свиленкастој магли.
Татјана Крповић
О аутору
Зовем се Татјана Крповић рођена сам у Новој Вароши.
У Новој Вароши завршила сам Основну и Средњу школу.
Филолошки факултет у Београду. Као ученик освајала сам
награде на литерарним конкурсима. Поборник сам
покрета доживотног учења.Обожавам децу, посао који
радим, књижевност, уметност, филм, музику…