Прича

1. Тетка Олга
„Ако сам ја оно што имам и ако изгубим оно што имам, шта сам онда ја?“
Ерих Фром
У старом албуму окрзаних ивица и пожутелих страница нема њених слика. Она
живи у сећању као страшна опомена у породичном женском родослову. Сумљичавом
оку приповедача звучи као болна успомена . Други је и не памте или не знају ништа о
њој. Приповедач може да каже по навици, да се такве судбине у овој породици
појављују у шестом колену . У гладним годинама рађају се мушка деца, а у
благостању женска деца. Неки говоре да ће се ово племе угасити јер „ женско дете
је туђа кућа“ , а у овoj породицu се рађају мушкарци „ од којих ниједна жена
није побегла“. Људи их памте по честитости и дару за причање прича.
Господин Шуша
Онај ко приповеда ову причу је извесни господин Mијат Шуша, потомак ове
породице . Био је дете кад се овај догађај збио. У то време ништа није разумео, али
кад је одрстао схватио је компликованост мушко-женских односа.
Била је весела, беле коже и готово прозрачна , нежна, плавушкаста , више смеђа,
коврџаве косе, плавих готово модрих очију. Ако се занесеш и више је гледаш, могао би
видети свој одраз у њима. Њен весели глас и песма терали су тугу. Нема момка,
мушкарца, жене који је не би погледао. Била је миљеница породице. Све јој се угађало
и чинило по вољи.
Јесењег дана, кад прође, Госпојински пост пред њихову кућу дођоше просци , богатог
трговца , Јована Куге. Олга не хтеде да чује за Јована.
Рече: „Да је ваљао, досада би се оженио. Не би мене чекао. Залуд су му његове паре
кад је већ превалио четрдесет. Удаћу се за кога ја хоћу и тачка.“
Јованов отац рече: „ Не ваља, ћерко , одбијати првог просца“. Јован, готово сузних
очију рекао јој је : „Никад срећна нећеш бити!“
Сваке недеље долазили су просци, а она их је одбијала и свакоме налазила ману. Те „
онај има крив нос“, „ мајка му је вештица“, „отац пробисвет“, „ те онај је сипљив“....
На вашару поред цркве угледа је Ненад Вујица, младић, гороштак , црних и
продорних очију. Да се упозна са њом, наговори оца да купе волове које продаваше
Олгин брат. Касније је сваког дана долазио, а све по изговору да је види. Олги се поче
допадати момак помало причљив и лепушкаст. Седмог дана је запроси и Олга оде у
нову кућу. У почетку је све било као у бајци. Њени су мислили да је срећна. Али,нико

2. не зна, шта се догађа иза четри зида. Мушкарци знају да прикрију тамну страну
своје личности . Не каже се залуд у овом крају: „Док те мами , и, шећером те ваби, а
кад те премами , и хлеба ти забрани.“У неким породицама срећа коју приказују свету
је само привид, лаж и глума. Била је роб своје младалачке заљубљености и
лудости.Почео је закључавати у собу где су њих двоје живели. Ако би желела његова
родбина да је види, излазила би да их послужи, погнутих очију и насмејана. Кад би
чаврљала с неким, смешкала се , добијала би његове прсте на образима као печат .
Почела је све више да ћути , да скрива модрице и сузе. Лице јој више није било бело,
прозирно, већ тамно и старо. Ненад сазнаде да је трудна и поче опет да је пази и
негује. Негде , пред порођај, кад је нико није пазио реши да се врати у род. Хтела је
да буде срећна са онима који је воле и који је прихватају баш каква је . Није је
занимало шта ће свет причати и што ће је осуђивати. Ако им се не буде допадало,
отићи ће она са својим дететом и на други крај света само да му ојачју крила. Није
више хтела да јој неко мери речи и броји залогаје, да уместо милих речи добија
модрице и ожиљке на срцу. У плнини , у снегу, сустиже је муж и врати је кући.
Породи се у тешким мукама. Рекоше да има врућицу и да је дете ,мушко,
недоношче. Рођен пре времена, плакао је тањушним гласићем као нека тичица
остављена на милост и немилост. Увили су га у поњаву, довели дојиљу да га нахрани.
Није престајао да плаче. Сутрадан, рекоше да су обоје умрли. Вратише је у род да је
сахране. Ненад је пред светом , бесан и љут урлао: „Нек је терају одакле је дошла.
Дете које је под скутом носила, није моје!“ Приђе му Гвозден , његов друг, ошамари га
и рече :“ Рђо једна, уништио си анђела ! „ Причају људи „ да се одива никад не
враћа у свој род, а да то не доноси добра „. После ње умре јој сестра, мајка и отац од
туге за њом. На крају гробља направили су споменик и написали: „Овде почива Олга
Вујица рођена Шуша са својим тек рођеним сином. Споменик подиже породица
Шуша“.
Поп Вито
После двадесет година у кућу Олгиног брата, изненада, бану поп Вито. У руци је
носио неки плави коверат. Окупи породицу и рече: „Донео сам Ненадово писмо, моли
Вас за опроштај“.
„Какав опроштај?“, упита Олгин брат.
„Моли вас, да му опростите што је убио вашу сестру и сестрића , јастуком. Иначе,
неће моћи да умре. У великим боловима и мукама је.Долизива Олгу и чује детињи
плач.“

3. Олгин брат , Благоје, после уздисаја и дугог ћутања рече: „ Ко сам ја ? Ко? Мали човек.
Ја му опраштам, а господ Бог нека му суди. Надам се да су моји сада нашли мир
негде на небу.“
Приповедач се сећа да је његов отац отворио кутијицу са сликом моста на
Миљацки, ставио у њега писмо. У тој малој кутијици налазила се бисерна огрлица,
сребрене минђуше и прстен.
„Ех, што ти је живот, стане у кутијицу!“
Татјана Крповић
Школска зграда бб
31312 Мачакт