zoran

1. LUN
IRAZMENA
" 8391 ZLA
ZABAVNI ROMANI % 45 DINARA

3. F. Ešton
LUN I RAZMENA ZLA
Den Kostei
MALI PITER

4. HHEBHHK Direktor NIŠRO »DNEVNIK«
VrrOMIR SUDARSKI
Glavni i odgovorni urednik OOUR »IZDAVAČKA DELATNOST«
VLADIMIR STEVANOV
Odgovorni urednik Redakcije književnih izdanja
MILORAD PREDOJEVIĆ
Urednik Izdanja
GRADIMIR PAŠĆANOVIĆ
Recenzent
VLADISLAV URBAN
Korektori-
DRAGINJA NASTASIJEVIĆ
ANĐELKA SILAK
EMILIJA JOVOVIĆ
EVA ŠIKMAN
Tehnički urednik
SLAVKA BOŠNJAKOVIĆ
Tlraž: 120.000 primeraka. I Izdanje
Izdaje I ttampa: Novinska, Izdavačka I štamparska radna organizacija »DNEVNIK«, OOUR
»IZDAVAČKA DELATNOST«, Bulevar 23. oktobra 31, Novi Sad, telefon (021) 621-555. Broj
ilro-računa: 65300-603 6350.
RUKOPISI SE NE VRAČAJU

5. F. Ešton
i
Pošto provuče ruku kroz prosedu
i od ležanja zamršenu kosu, Lester
Sparbek iziđe na prostranu terasu,
koja je na jednoj strani gledala na
Bećelor Strit, a na drugoj ka Liver-
pul Rodu. Njegovo telo čvrste grade
lako se strese od prolećne hlad­
noće, jer, posle ponoći, duvao je nad
Islingtonom prohladan vetar.
- Opet. si napolju, Lese - začu se
s desne strane iza njega.
On se okrenu i pri slabom svetlu
ugleda svoju ženu Prisilu, čije lice je
virilo između dva prozorska krila.
- Jesam li te probudio izlazeći?
- upita Sparbek.
On prede terasu i otvori vrata
koja su vodila u sobu njegove žene.
Spadali su u posebnim i luksuzno
opremljenim sobama, koje je delilo
zajedničko kupatilo, pa su radije
jedno k drugome dolazili preko te­
rase.
- Džonkit se još nije vratio -
reče spuštajući se na ivicu kreveta
dok se ona s druge strane zavlačila
pod topli pokrivač.
- I ti zbog toga ne možeš da spa­
vaš?
- Sama znaš da ranije nisam to­
liko brinuo.
- Kaži mi već jednom šta se to
događa... Šta te muči? Zabrinut si i
nesrećan.
- Imam razloga... Ali nikad te
nisam opterećivao svojim poslo­
vima i brigama - odgovori on i
opet iziđe na terasu.
Opet se uhvati dugim i snažnim
rukama za metalnu ogradu, i os-
lušnu. Tada se izdaleka izdvoji zvuk
motocikla. Lester je bio siguran da
3

6. je prepoznao Džonkitovu hondu I,
malo kasnije, ugleda je kako dolazi
vozeći sredinom puta. Kad stiže na­
spram Klodesli placa, Sparbak je i
pored kacige i motociklističkih nao-
čara prepoznao svog sina. iza koga
je, priljubljena uz njegova leda i ta-
kođe s kacigom i naočarima, bila
Meiisa Habard.
Lester Sparbek oseti da je uz
njega stala Prisila i on je privuče k
sebi ne odvajajući pogled od motoci­
kla, koji je dolazio njišući se pod
uličnim svetiljkama.
- Sada im je hladno... Mrzim taj
njegov motocikl i zato sam mu ku­
pio dvoja kola... - govorio je Spar­
bak, a onda uzdrhta.
Pucnji koji odjeknuše izgledali su
mu nekako slabaćki prema huča­
nju moćne honde. Da su to bili puc­
nji, otac je samo naslutio, a strašne
istine postade svestan tek kad se
motocikl povi desno i levo, a onda
se preturi i vrtoglavo* otkliza do
ivice ulice. Telo njegovog sina nije
se odvajalo od izvrnutog motocikla,
a devojka je bila pala, i udarivši o
pločnik, zaustavi se uz ogradu obliž­
nje kuće.
- Pušku' - viknu Lester Spar­
bek i utrća u svoju spavaću sobu.
Uprkos svojih šezdeset godina,
on hitro otvori vrata svoje radne
sobe i sa zida skide skupocenu lo­
vačku pušku. U trku je napuni me­
cima uzetim s police pored puške.
Kad se opet nade na terasi, ugleda
jedan automobil tamne boje, koja
se odavde nije mogla tačno odre­
diti. kako naglo krenu s mesta zlo­
čina i nestade iza ugla Brofild
Strita. Lester nije stigao da puca.
Zato se zgrči, spusti pušku na pod
terase i jauknu kao ranjena zver.
Prisila je bila pala na pod kao da ju
je nešto oborilo, pa tek tada ciknu:
- Ubili su ih!
Tog trenutka dole stigoše poli­
cijska kola, a iz zaustavljenih auto­
mobila, ometenih u prolazu leše-
vim a i motociklom, izlazili su ljudi i
žene. ali niko nije prilazio unesreće­
nima. Lester se uspravi i ukruće-
nim korakom, savlađujući drhtanje
i nemoć, uđe u svoju spavaću sobu i
poče da se oblači. Uđe i njegova
žena plačući.
- Da li da se i ja obučem? -
upita ona.
- Obuci se, ali ostani ovde... Još
bolje, idi gore i probudi Harija, a
onda telefoniraj Ivoni - odgovori
Lester.
- Ali zašto da sada. usred noći,
užasnem Ivonu? Još ne znamo da li
je... Možda su živi njih dvoje dole...
- grcajući u suzama, reće Prisila.
- Možda si u pravu što se tiče
vremena, ali što se tiče mogućnosti
da su Džonkit i Meiisa živi... No,
čini kako misliš da je najbolje. Ja
idem na ulicu - zaključi Sparbek.
Kad stiže na pločnik, zaustaviše
ga policajci. On reče da je otac
žrtve i ljudito pođe dalje. Jedan in­
spektor Skotland Jarda mu pođe u
susret, jer beše čuo šta pridošli,
sedi muškarac govori.
- Ne prilazite žrtvama — reče
inspektor.
- Jesu li oboje mrtvi? - upita
Sparbek.
- Na žalost, jesu .. Po tuce rana
iz automatskog oružja. . A i pad je
doprineo da sve bude gotovo u tre­
nutku - odgovori inspektor tra­
žeći i ne nalazeći prigodnije reći
kojima bi ocu saopštio nesrećnu
vest.
Policajci su već tražili svedoke
zločina i Sparbek reće da je očeki­
vao sina stojeći na terasi i da je sve
video.
- Ali broj automobila nisam
uspeo da vidim odozgo sa trećeg
sprata — zaključi on.
Zatim zatraži da i on ide ambu­
lantnim policijskim kolima, koja
povezoše leševe, ali mu ne dopu-
stiše. Inspektor ga upita da li je u
stanju da odmah da izjavu.
- Ne, nisam... Ni ja, ni moja su­
pruga Prisila. A moj mlađi sin Hari,
koji sa porodicom živi na četvrtom
spratu, ništa nije ni čuo, ni video. Pa
4

7. već je prošla ponoć . Nama svima
potreban je lekar - odgovori Spar­
bek potresenim glasom.
- Hoćete li da mi pozovemo le-
kara9 - upita inspektor.
- Ne treba U blizini živi naš po­
rodični lekar i prijatelj doktor
Birbi Pozvacemo ga, i on će biti uz
nas - već smirenije reče Sparbek.
Izlazeći iz posebnog lifta, koji je
služio samo za treći i četvrti sprat
kuće u kojoj je živeo i čiji vlasnik je
bio, Lester Sparbek srete svog dru­
gog sina. Ćuteći se na ćasak zagr-
liše.
- Osvetićemo se, Hari - jedva
izusti otac.
- Silazio sam, ali me je policajac
vratio - reče sin. - Ko ih je ubio
oče9
- Znam ko treba da odgovara, a
ko je pucao i nije tako važno - od­
govori otac još uvek stojeći pred lif­
tom. - Strepeo sam, jer pretili su
m i...
- Ko, oče?
- Mnogo ih je . Govorićem o o
svemu kad bude trebalo. Nešto ćeš
ćuti čim se porodica okupi - odgo­
vori otac, pa pođe holom.
- Ipak smo javili Ivoni i Lajo-
nelu... Oni će stići najkasnije za
pola sata - govorio je sin idući za
ocem.
*
Počinjalo je da sviće kad se poro­
dica našla na okupu. Lester Spar­
bek je s vremena na vreme podizao
glavu i osmotrio ponekog od prisut­
nih. Njegova kći Ivon Holt imala je
na licu tragove suza i podnadule
oči, ali sada je ćutala i lice joj je
imalo izraz kakav se dobije kad se
snažno stežu zubi. Njen muž Lajo-
nel Holt ju je gledao iskosa i ispod
oka. Imao je zabrinut izraz lica
Mlađi Lesterov sin Hari imao je od­
lučan izraz, kao da želi da se jedini
pokaže čvrstim u toj skupini ojađe­
nih Njegova žena Sofija nije mogla
da sakrije želju da i u ovakvim tre­
nucima istakne svoju lepotu. Bila je
uredno našminkana i svoje lepe
usne držala je napućene, a glavu
malo nakrivljenu na levu stranu.
- Hoćeš li nešto da nam kažeš,
Lese? - prva se oglasi Prisila Spar­
bek.
Na svim licima se pojavi izraz
olakšanja što je neko započeo da
govori.
- Da, moram da govorim. . Kriv
sam za smrt našeg Džonkita... -
započe Lester s umornim izrazom
lica
- Zašto ti? - upade njegova kći
Ivona.
Bile su to prve reći koje je izgo­
vorila od trenutka kad su se svi sa­
kupili.
- To je duga priča ali treba da je
čujete - nastavi Lester Sparbek. -
Svi znate da sam već čitavih dvade­
set i pet godina jedan od trgovaca
oružjem. Umešan sam u mnoge pos­
love. .. Bogatstvo svih nas potiče od
te trgovine.
- O tome znamo, oče - upade
njegov sin Hari. - I sam radim na
popravkama stokova oružja. Naš
zet Lajonel je takođe uključen...
- Ali vi ipak ne znate sve - pre­
kide ga otac. - Trgovina oružjem
nikada nije sasvim čist posao. No,
to je ipak svojevrsna trgovačka
roba. Ja sam pokušavao da ne mis­
lim o onima koji ginu od prodatog
oružja, jer da ga ja ne prodajem, či­
nio bi to neko drugi.
- M olila sam te da ipak preki-
neš trgovanje oružjem - primeti
Prisila Sparbek.
Njeno mladoliko lice i pored četr­
deset i jedne godine starosti imalo
je nekakav tvrd izraz, koji je bio
upadljiv baš zbog finih linija. Kovr-
dže nameštene u toku dana i pored
toga što je spavala bile su uredne,
pa je njena kosa izgledala kao tek
očešljana.
- Ima poslova u kojima se ostaje
doživotno — uzdahnu Lester. —
Ipak vas sve molim da mi verujete
da nikada nisam zagazio u zločine,
kao mnogi drugi trgovci oružjem.
5

8. - Mi to svi znamo - reče njegov
zet ' Lajonel Holt. - Možda je u
tome sva tvoja krivica za Džonki-
tovu smrt. Zato sebi ne treba ništa
da prebacuješ.
- Znam šta govorim —
smrknuto nastavi Lester. - Prisila
je u pravu kad kaže da me je molila
da ostavim trgovinu oružjem. Ona
nije majka moje dece, ali vam želi
dobro kao da jeste. I meni je olak­
šala početke starenja... Ali neke
stvari joj nisam poveravao, kao ni
vam a ostalima. Neću ni sada reći
sve. No, treba svi da znate da trgo­
vina oružjem postaje sve prljavija.
Od mene se tražilo nešto neprihvat­
ljivo. Baš u vašem interesu pokušao
sam da sebe i sve vas zadržim iz­
van onoga što je očito zločin.
- Zar bi neko mogao i da po­
misli da je drugačije, oče? - reče
Ivon i opet stisnu zube.
- Do sada je bilo tako... Ali sada
se sve menja. Ja ne mogu dalje... -
reče Lester i glas ga izdade.
Neko vrem e je ćutao i svi prime-
tiše da mu ruke drhte, a onda on
podiže glavu i oštro nastavi:
- Učenjem sam životima svih
vas i mojih unučica. Dokazali su mi
da se ne šale i da će ostvariti svoje
grozno pretnje. Odlučio sam da
sprečim nove zločine nad meni dra­
gim osobama na taj način što ću
postati poslušan. To znači da se svi
morate od mene udaljiti na način
koji će vas dovesti u bezbedan polo­
žaj. Hari i Sofijasa sa svojim dete-
tom otpoćeće novi posao. Isto važi
za Lajonela i Ivonu...
- Ja ne želim da istupam iz
posla - reče Lajonel Holt. - Znam
da nisam sposoban za drugi posao,
a ovaj već poznajem ...
- Znaš li da nastaju nove opasno­
sti? - prekide ga Lester Sparbek.
- Znam! - oštro odgovori zet.
- Postaćeš krijumčar droge! -
uzviknu Sparbek, sada ljutito.
- Radiću ono što budem morao
- smrknuto odgovori Holt.
- Videćemo sve to još... Imam
načina da te isključim iz svojim pos­
lova. Naravno, to je u tvom i Ivoni-
nom interesu...
- I ja želim da ostanem uz tebe,
oče - upade Hari Sparbek — Sam
si rekao...
- Ni reć više! - uzviknu otac
oštro dižući ruku. - Razgovara-
ćemo o svemu i pojedinačno. Pože-
leo sam da bez mnogo ubeđivanja
svi počnemo da radim o ono što je
najbolje za spas svih nas. O vako...
No, videćemo. Važno je da svi izbe-
gavate novinare i javnost, pa se pri­
krivajte.
- A policija? - upita Holt.
- Policija zna da sve konce
držim ja i prihvatiće moj zahtev da
vas ne uznemirava — odgovori Le­
ster Sparbek i rukom dade znak da
se svi raziđu.
*
Kad je osetio da uticaj snažne in­
jekcije za smirenje, koju mu je bio
dao doktor Birbi počinje da slabi,
Lester Sparbek pozva svog sobara i
reče mu da pozove Harija. Lesterov
sin stiže nakon tri minuta, kao da
je spreman očekivao očev poziv.
- Kako si, oče? - upita on sto­
jeći uz orman za knjige.
- Tvoj stari još uvek ima snage
- odgovori otac i glasno uzdrhta.
On rukom pokaza sinu da sedne
u fotelju, pa se i sam spusti u drugu
naspram njega. Neko vrem e kao da
je prikupljao snagu, a onda poče:
- Sine, jesi li spreman da mi
olakšaš borbu?
- Jesam, oče - odmah odgovori
Hari. - Učiniću sve da osvetimo
Džonkita.
- Onda potraži neki ugodan
grad daleko od Londona i tamo se
prikrij najmanje nekoliko meseci.
Naravno, odvešćeš ženu i sina. To
će mi pomoći... — objašnjavao je
otac.
- Sta ćeš učiniti, oče? Sta možeš
da učiniš? - u pita Hari.
6

9. - Znam mnoge stvari... Nije tre­
balo da dirnu u mene .. Ubili su mi
sina. To je najstrašnije što su mogli
da mi učine. No, oni mogu da mi
nanesu još veće zlo. Ne bih podneo
da ubiju i tebe i tvog sinčića. Za to
im neću dati povod - pričao je šez-
desetogodišnjak koji se odjednom
pretvorio u pravog starca.
- Rizik postoji... No, mi imamo
novca, a mnogi ljudi... - zausti nje­
gov sin.
Lester ga pogleda zakrvavljenim
očima i skoro jeknu:
- Džonkita ne mogu osvetiti pla-,
ćeni ubice1To bi ga i mrtvog opr-
ljalo.
Hari pomisli kako je njegov otac,
kad je lično pogođen, odjednom
postao preosetljiv na moralne za­
kone. Htede da mu to kaže, ali se
uzdrža. Nije video kako bi se na
neki pošten način osvetila Džonki-
tova smrt. Istina, mogli bi otac i zet
zajedno s njim da istražuju i ne­
koga kazne. Ali, više izgleda je bilo
da krivci pokose njih.
- Pa kako onda misliš da post­
upiš, oče? - upita tiho Hari Spar-
bek.
- Postoji jedan ćovek... No, o
tome drugom prilikom. Kao sinu
trebalo bi da ti naredim šta da či­
niš, ali ja te molim da se skloniš sa
porodicom - reče Lester.
- Ne želim da ti protivurećim, ali
sad ja tebe molim da me ne isključu­
ješ iz nećeg u čemu ćeš se sam naći
- odlučnim glasom odgovori Hari.
- Ali ženu i dete moraš ..
- Njih hoću. Imamo kuću u Pon-
ders Endu. Neka budu tamo - sioži
se Hari.
- Onda budi uz mene Vodićeš
sve svoje ranije poslove i deo mojih,
pod izgovorom da starim i da sam
bolestan. Idi i sam pokuša) da se
negde na sigurno skloni i Ivona s
decom, kad Lajonel neće Dok ste
on i ti izloženi...
- Nikad ne bih izdao svoju ženu
i dete'... Mislim da je i Lajonel čvrst
ćovek - reće Hari
- Čvrst?... Šta znači biti čvrst?...
Lajonel, zajedno smo saznali, ima
veze sa sumnjivim ženama. Viđaju
ga sa izvesnom Mejpl Knolt... - pri-
meti otac.
- Sve to znam, oče. Ali ipak... No,
imaćemo sve okolnosti u vidu -
prekide ga sin.
Otac ga je zamišljeno gledao ću­
teći nekoliko dugih minuta, a onda,
kao da se na nešto odluči, tiho reče:
- A sada idi i radi ono što se
ukaže za potrebno. Ja danas imam
i suviše posla. Svakog časa može da
se pojavi inspektor iz Skotland
Jarda, koji je sinoć stigao na mesto
Džonkitove smrti. Zove se Kliv
Braun. Evo, zabeleži njegove bro­
jeve telefona. I upamti da je to je­
dan od poštenih ljudi u policiji.
II
Bližilo se podne kad je devojka za
spremanje u stanu otvorila inspek­
toru Braunu. Rekla mu je da ga oče­
kuju i zam olila da sačeka u holu, a
onda je izvestila gospođu Prisilu.
Ona požuri i pozdravi inspektora,
pa ga odvede u mali salon.
- Ja ću da pozovem Lestera -
reće iako je im ala na raspoloženje
poslugu. - Želim i da procenim
kako je. Veoma je potišten i slom­
ljen.
- Sasvim vas razumem, gospođo
Sparbek - osmehnu joj se inspek­
tor i spusti se u polufotelju kod
stola.
Kad je ušla u Lesterovu radnu
sobu, koja je bila i biblioteka i ar­
hiva za najvažnije dokumente poslo­
vanja, ona se trže. Zapahnu je jak
dim duvana, iako je Lester još pre
četiri godine prestao da puši, po
zahtevu lekara. Ona htede da uzvi­
kne u čuđenju zbog toga što ponovo
u njegovoj ruci vidi cigaretu, ali se
uzdrža i samo reče da je stigao in­
spektor Kliv Braun.
- Otvori prozor, a onda ga
uvedi... I ne gunđaj, dođavola! Pu-
šim i tako hoću' - uzviknu on lju-
tito.
7

10. - Pa nisam ništa rekla - bra­
nila se žena.
- Ali si pomislila. A to je u su­
štini isto. Ćini mi se da mi cigareta
pomaže da se ne srušim... A znam
da nije... Znam, ženo! - govorio je
kao za samoga sebe.
Prisila otvori prozor i zastade
nekoliko trenutaka, a onda dovede
inspektora. Upita čime bi mogla da
posluži gosta. Umesto inspektora
odgovori Lester:
- Pića imamo u mom ormanu, a
ti pošalji kafe. Imamo o čemu da
porazgovaramo.
Inspektor klimnu glavom u znak
saglasnosti, pa kad Prisila iziđe, on
upita:
- Da li se dobro osećate? Da li
možete da izdržite razgovor?
- Mogu - kratko odgovori Spar-
bek. — No, vi ste došli sami, što
znači da neće biti zapisnika i zva-
nićne ukrućenosti...
- Baš tako, gospodine Sparbek
- odgovori inspektor Braun. - Vi
ste ćovek s kojim moram da saradu-
jem, iako bih vas najradije uhapsio
Trgovac ste oružjem, a na svakog
trgovca vaše vrste sumnja se i da je
krijumčar. Mislim na slanje oružja
u zaraćene zemlje i svuda gde to
zabranjuju naši zakoni, ili neki
drugi vladin dokumenat...
Vaš otvoreni način razgovora
samo me ohrabruje. Svemu što ste
rekli ima mesta. Istina, neposredno
nikad nisam krijumčario, ali nisam
uvek ni znao gde je završila neka
moja pošiljka. Dakle, spreman sam
da na vaša pitanja iskreno odgo­
vorim, ako me ne optužuju - reče
Sparbek.
- Možda se čudite što neću »njuš­
kati« po vašim poslovima, mada
bih, da mi nije naređeno da ne gu­
ram nos tamo gde ne smem.
- O, vi me obavezujete, inspekto­
re! Takva iskrenost je ili vrlo dobro-
namerna, ili je neka stupica.
- Nije stupica. Moj posao je
samo to da otkrijem ko je ubio va­
šeg sina. Znate li ko je to učinio? Ko
su mu bili neprijatelji?
- On nije im ao neprijatelja, iako
je vukao sa sobom tu filmsku star-
letu. Voleo ju je... A ja sam se uspro­
tivio braku i on se nije oženio, dok
moj mlađi sin već ima i sina...
- Na koga sumnjate? - prekide
ga inspektor.
- Takvo pitanje u ovom slučaju
ne odgovara... Ne radi se o jednom,
ili o tri čoveka. Ima ih na stotine! A
ja želim da im se osvetim.
- Sve ih ne možete kazniti.
- Sumnjam na neke koji su u
poslovima prodaje oružja, ali i ne­
kim drugima. Ovo vam kažem kao
čoveku. Kao inspektoru mogu da
kažem samo: ništa ne znam! Ja
imam sina i kćer, a oni imaju svoju
decu. Svi će završiti kao nesrećni
Džonkit... Dakle, nisam vam sve-
dok ni u kom trenutku. Moram da
nađem drugi, bolji način da se osve­
tim. Do tada vam ne mogu reći ni
reć optužbe protiv bilo kog svog
neprijatelja, ma koliko veliki zloči­
nac bio - izloži Sparbek svoju reše-
nost da za sada ćuti.
Baš u tom trenutku zazvoni tele­
fon i Lester se javi.
- Ovde Stiv Habard, otac ubijene
Melise Habarđ - javi se glas iz slu­
šalice.
- O ... Zajedno smo unesrećeni...
Primite moje saućešće u žalosti -
reće Lester.
- I ja vama izjavljujem saućešće
- odgovori Habard. - Pored toga,
koristim priliku da vas zamolim da
se sretnemo. Valjda nećemo ost­
aviti neosvećenu smrt svoje dece!?
- Trenutno ovde imam gosta .
No, recite kada želite da se nađemo,
i gde. Spreman sam da dođem k
vama, ili da vas primim u svoj dom
- reće Sparbek.
- Verujem da znate da stanujem
u zabačenom Grejfordu. Džonkit je
dolazio k nama po Melisu... Zato,
ako vam to ne smeta, ja bih svratio
k vama, jer inače sam u Sitiju već
od jutra.
8

11. - Kad god budete imali vre­
mena, dodite k meni. Ja ću celog
dana biti u svojoj kući. Znate li
adresu?
- Znam. Biću kod vas taćno u pet
sati posle podne. Do tada treba da
se nađem sa inspektorom Klivom
Braunom - reće Habard.
- Nisam pomislio na to... Pa in­
spektor je ovog ćasa kod mene.
Možda možete da se dogovorite —
reče Sparbek i obrati se inspek­
toru: - Otac devojke ubijene za­
jedno sa Džonkitom. Treba da se
nade s vama.
- Da, uputio sam mu poziv.
Možda ne bi bilo loše da on odmah
dođe ovamo — predloži inspektor
Braun.
- Želim da se s njim vidim na­
samo. Dva nesrećna oca će možda
jedan pred drugim lakše otkriti
svoju tugu. I, uopšte... - usprotivi
se Sparbek.
- Razumem vas i ne zameram.
Za sada, ostaću samo kod izveštaja
o utiscima dobijenim iz razgovora s
vama. Možda zapisnički uzeta iz­
java neće ni zatrebati. Dakle, niste
spremni da Skotland Jardu pružite
neku pomoć u otkrivanju ubica va­
šeg sina? - reče inspektor usta-
jući.
- 1 ako ih nađete, biće to samo
neposredni izvršioci zločina. Krivce
vidim mnogo dalje od njih - uz­
dahnu Sparbek i sam ustade
- Pretpostavljam da znate u
kakve opasnosti zapadate ako sami
nešto preduzmete - reče inspek­
tor.
- Znam ih. . Rekao sam da ništa
neću preduzeti - zaključi Sparbek.
- A ja vam ne verujem - os-
mehnu se inspektor Braun. - Ja
znam ponešto o gospodinu Ha-
bardu. Upozoriću ga u kakve opas­
nosti možete sami da upadnete, a u
kakve da povučete i druge.
Sparbek je samo klimnuo glavom
pa se nije znalo je li to znak poz­
drava, ili saglasnosti. Isprati inspek­
tora čak do izlaza iz kuće. Kad je­
dan drugome stisnuše ruke, inspek­
tor dodade:
- Ako prihvatite Habardove
predloge, nastaće možda velika
gužva. Ne znam samo ja ko su Ha-
bardovi prijatelji.
- Ne razumem vas, inspektore
- reče Sparbek.
- Razumećete kad budete čuli
šta sve kaže nesrećni Habard -
odgovori inspektor i još jednom se
nakloni, pa ode.
Lester Sparbek je neko vreme
zamišljeno gledao za njim, pa pre­
pusti vrata devojci koja bese prišla
da ih ona zatvori.
- Samo on... Ako on bude hteo i
mogao...
- Nisam razumela šta ste rekli,
gospodine - reće devojka koja
beše zatvorila vrata stana.
- Nisam govorio tebi — od­
mahnu rukom Sparbek, pa požuri u
svoju sobu.
Tamo je već bila njegova žena.
- Ostavi me samog, Prisila I
neka me niko ne uznemirava do
dolaska Štiva Habarda — reće um­
orno.
Kad njegova supruga iziđe, on se
sklupča na kauču, koji se nalazio
između orrrlana za knjige, pa pokri
lice dlanovima i ostade tako nepo­
mičan. Nije mogao tako dugo da
miruje i razmišlja, jer je zazvonio
telefon. Javi se redakcija lista u
kom je radio reporter Artur Mar-
kinć. Govorila je njegova sekreta­
rica.
- Dajte ga već jednom! - ljutito
reće Sparbek.
Čuo je kako neko preuzima sluša­
licu, a onda se oglasi Markinć:
- Pre svega, prim ite moje du­
boko saučešće u žalosti zbog nes­
reće koja vas je zadesila.
- Hvala - hladno odgovori Spar­
bek.
- Znam da vam je teško, a ipak
vas molim da me prim ite na kratak
razgovor - nastavi reporter.
- To mi se ne dopada, ali.. Pa vi
ste jedini londonski novinar koga
9

12. neću da odbijem. Međutim, moje
obaveze omogućavaju mi da vas pri­
mim tek u vrem e večere. Ućinićete
mi zadovoljstvo, pa čak i uslugu,
ako pristajete da zajedno večeramo
i provedemo to vrem e u razgovoru
- reče Sparbek - Obično veče­
ram u osam naveče.
- Znači li to da mogu doći ma­
kar pola sata ranije9 - upita Mar-
kinč.
- Slobodno dođite i čitav sat ra­
nije Razgovaraćemo. Imam raz­
loga Sto želim da dođete Još više
bih se radovao da dođete s izves-
nim gospodinom - neodređeno
reče Sparbek.
Ali Markinć je naslutio istinu, pa
zaključi:
- To ne mogu da vam obećam,
gospodine Sparbek. Već dugo ne­
mam veze s čovekom na koga pret­
postavljam da mislite.
- Onda dođite vi, gospodine M ar­
kinć - zaključi Sparbek.
Odmah zatim on opet htede da
legne, ali tek što je bio otišao neko­
liko koraka od telefona, opet zaz­
voni.
- Sparbek ovde' - uzviknu kao
da je spreman na svađu. - Ko je
tamo0
S druge strane ćulo se samo lako
zujanje uključenog telefona, a onda
dopreše reći:
- Mi se ne znamo. Govorim u
ime poslovnih partnera...
- Ne radim ovih dana. Nikakvi
poslovi1 - odlučno reče Sparbek.
- Ipak me saslušajte! - začu se
odgovor. — Izgubili ste sina... To
treba da vas natera na razmišlja­
nje. ..
- Ko ste vi, ćoveće?
- Moje ime nećete saznati. Nalo-
ženo mi je da vas opet opomenem
Vi imate još jednog sina, kći, snahu,
unu^.d...
- ota hoćete time da kažete7
- Mogli bi i oni di. poginu - od­
govori neznanac
- Valjda neće... Mislim da se
neću protiviti izvesnim zahtevima.
a onda očekujem da moja porodica
bude pošteđena - slomljenim gla­
som reče Sparbek.
Ali u istom trenutku lice mu se
razvuče u grimasu koja bi se mogla
razumeti i kao nasilan osmeh i kao
napor da se uzdrži.
- To je pametno, gospodine Spar­
bek Ako se toga držite, onda vaša
porodica nema čega da se plaši -
reče nepoznati. - No, ima još ne­
što. ..
- Šta još? - upade iznenađeno
Sparbek.
- Policija će se raspitivati o
svemu. Mi imamo mogućnosti da
saznamo šta ste govorili. Ne otkri­
vajte poslovne tajne, niti išta iz obla­
sti trgovanja oružjem i drugim.
- Mislim da vas dobro razumem.
Inspektoru Braunu nisam ništa re­
kao, a neću ni bilo kome drugome.
S te strane možete biti bezbrižni.
Kažite to svima koji žele to da znaju
- odjednom smirenije reče Spar­
bek
Kad je spustio slušalicu, stajao je
neko vreme kod pisaćeg stola ukra­
šenog skupim duborezom, pa onda
udari šakom o sto i potvrdno
klimnu glavom
*
Očekujući Habarda, razmišljao je
o značenju onoga što je rekao in­
spektor Braun »Ako prihvatite
Haberdove predloge, nastaće
možda velika gužva Ne znam samo
ja ko su njegovi prijatelji-, ponovi
Lester Sparek u mislima reći in­
spektora Brauna.
Habard stiže tačno u zakazano
vreme. Zvono na vratim a odjeknulo
je zajedno sa otkucajima ćasovnika
koji je izbijao sedamnaest sati. Njih
dvojica ponoviše konvecionalne
reći utehe i spustiše se u fotelje.
Habard odmah poče:
- Ja sam odlučio da ne oprostim
ubicama. A vi. gospodine Sparbek7
- Ni ja ne mogu da se pomirim s
pomisli da ubice ostanu nekaž­
njene - odgovori Sparbek.
10

13. - Jeste li sigurni da želite pravi
obračun? - upita opet Habard.
Sparbak ga je neko vreme gledao
pravo u oči ćuteći, a onda reče:
- Cak i kad bih znao da ću pogi­
nuti. ako osvetim sina postigao
sam ono što želim. Jedino se plašim
za mlađeg sina, kći i unučad. Zbog
toga..
Sparbek zastade
- Recite sve, gospodine Sparbek,
jer samo tako vredi naša saradnja
- upozori ga Habard
- Preduzeo sam mere da zlo­
činci misle da sam se uplašio i da
sam spreman da ih poslušam u
svemu. Međutim, najveći deo svog
bogatstva spreman sam da utrošim
da bih kaznio ubice - odgovori
Sparbek.
- Eh, da to može! - uzdahnu
Habard. - No, u novac se ne m o­
žemo pouzdati. Plaćene ubice... To i
nije prava osveta. To je prljavo. Ja
imam jedan drugi plan.
- Ni ja nisam mislio na plaćene
ubice, već da novcem pomognem
čoveku koji bi otkrio i kaznio
ubice...
- To bi opet bio plaćeni ubica.
Novac bi prihvatili samo određeni
ljudi, ali ovaj ne - i nehotično reče
Stiv Habard.
- Na koga mislite? - upita Spar­
bek.
- Postoji ćovek, koga znam ... To
je neko na koga bismo mogli da se
oslonimo. Ali prvo dajte reć da ni­
kada i nikom nećete reći ono što
vam budem kazao - odgovori Ha­
bard.
- Dajem vam časnu reć i zakli-
njem se životom svoje dece. Daćete
i vi meni časnu reć, jer i ja imam
jedan plan - reče Sparbek.
- Kunem se! Pre ću umreti, nego
pogaziti svoju časnu reč, koju vam
ovog trenutka dajem — izjavi sveča­
nim glasom Stiv Habard. - A sada
mogu da vam kažem. Vi znate da
sam elektrotehničar, ali da sam
zbog povrede u penziji već deset
godina. Moja znanja bila su po­
trebna slavnom naučniku Donaldu
Sikertu, pa me je vodio u svoje sklo­
nište. ..
- Vi znate Luna?! — iznenadi se
Sparbek.
- Ne samo što ga znam već smo i
prisni prijatelji. Njemu je trebalo
pomagati u izvođenju mnogih insta­
lacija. Uzimao me je negde na dogo­
vorenom mestu i vozio u svoje sklo­
nište, ali tako da ja ne vidim gde je
ono. Posle smo danima radili za­
jedno i razgovarali. Ćuli ste o
njemu... - govorio je Habard.
- Mnogo toga sam čuo, a i sam
sam strepio neće li se jednom um-
ešati i u legalnu trgovinu oružjem,
koja je uvek bila blizu prljavoj trgo­
vini i krijumčarenju. No, ovog tre­
nutka ima još nešto neobično -
reče Sparbek.
- Slušam vas!
- Očekujući vas, a ne sluteći da
poznajete Sikerta, ja sam imao
nameru da vam predložim da ga
ntekako nađemo. Večeras k meni
treba da dođe reporter Artur Mar-
kinč. On je Lunov prijatelj...
- I moj, takođe.
- I njega poznajete, gospodine
Habard!? - opet je bio iznenađen
Sparbek.
- Poznajem ga i već sam se da­
nas video s njim. Video sam se, zah­
valjujući Markinću, i sa Lunom.
Dogovorili smo se da ja razgova­
ram s vama, a naveče da razgova­
ramo svi zajedno - odgovori Ha­
bard.
- Znači li to da, će i Lun?... —
upade Sparbek.
- On neće biti ovde, ali slušače
nas i moći će da učestvuje u razgo­
vorima - odgovori Habard.
- Ipak ne razumem.
- A trebalo bi... Pa znate da Lun
koristi radio-uređaje koji su uni­
kati i samo njegovo delo, ili pobolj­
šani uređaji kupljeni u Japanu -
objasni Habard.
- Počinjem da shvatam - reče
Sparbek. — Ostaje samo da vas pi­
tam na šta je mislio inspektor
11

14. Braun kad je rekao: »Ako prihva­
tite Habardove predloge, nastaće
možda velika gužva«...
— I sam inspektor Braun, iako
nema nikakve veze s Lunom, gaji
izvesne simpatije prem a kralju po­
noći. Bili su nekoliko puta u poteri
za zločincima i dogodilo se da je
Lun spasao Braunu život najmanje
dva puta — objašnjavao je Habard.
— Sada Braun počinje da razmišlja
o tome da ću ja potražiti Lunovu
pomoć, a potrebna su nam obave-
štenja koja vi imate, ili možete da ih
dobijete.
- Sad mi je sve postalo jasno.
Spreman sam da Lunu kažem sve
što znam i da učinim sve što on
bude zahtevao. Slobodno mu recite
da raspolaže i mojim novčanim
sredstvima, jer možda će biti po­
trebno plaćati privatne detektive i
praviti mnoge troškove — zaključi
Sparbek.
Nastaviše da razgovaraju. Povre­
meno su zapadali i u takve dijaloge
koji su izazivali suze i snažili tugu.
Artur Markinč je stigao taćno u
devetnaest časova. Kad uđe u Spar-
bekovu radnu sobu, on se sa Habar-
dom pozdravi kao sa starim znan­
cem. Odmah stavi na sto predmet
sličan kutiji za cigarete i reče:
— Mislim da možemo smatradi
da ste uvodne razgovore obavili vas
dva.
- Baš tako, Arture - odgovori
Habard. — U svemu smo se složili.
Gospodin Sparbek hoće da učini
sve što bude potrebno uključivši
davanja potrebnog novca za opera­
cije. Ostaje mi samo da pozdravim
dragog Donalda...
- Zdravo, Štive - začu se glas od
koga se Sparbek trže. iako je znao
da će posredstvom radio-primopre-
dajnika i Lun učestvovati u razgo­
voru. - Žalim zbog smrti vašeg
sina gospodine Sparbak. Gubitak je
nenadoknadiv. No, bar malo utehe
imaćete ako zločinci budu kažnjeni.
— Vi ste u pravu, gospodine Sike-
rte - snađe se Sparbek. - Zahva­
ljujem na saučešću i vašem intere-
sovanju za nesreću dva ucveljena
oca.
Markinč je posmatrao dva čo-
veka, koji su odjednom postali
starci. Sparbek je bio neobrijan i
neočešljan, ali se još uvek na njemu
videlo to da je nekad bio visok, lep
muškarac. Stiv Habard je bio obri­
jan, ali njegovo veom a naborano
lice otkrivalo je da je nekoliko go­
dina stariji od domaćina. Hobardov
nos je bio preveliki, a oči upale i
male, ali svetle kao dve žeravice.
Taj ćovek, moglo bi se reći, bio je
ružan, ali simpatičan.
- Postoji li neki trag? - upita
Lun preko primopredajnika.
- Ne nema neposrednog traga.
Ali znam da su krijumčari oružja
stvorili čvrste veze s krijumčarima
droga. Veze idu iz Londona u M i­
lano i na Siciliju, a onda dalje na Bli­
ski i Daleki istok... — poče da priča
Lester Sparbek.
Vrati se na istorijat svog učešća
u trgovini oružjem, a onda poče da
izlaže sve što je znao o modernom
krijumčarenju droge i oružja. Pomi-
njao je imena ljudi, mesta i banaka,
brodova, koji prevoze i policajaca,
agenata i službenika i nekoliko
zemalja, koji pomažu krijumča­
rima.
Markinč je postavljao pitanja
mnogo češće nego Lun, što je svedo-
čilo o tome da je kralj ponoći zado­
voljan onim što čuje.
III
- Slušaj i sve dobro zapamti. Šila
- govorio je robustni Dzordž Bogl.
- Od tebe mnogo šta zavisi. Ako se
nešto desi tom ćoveku, možeš da
sebi vežeš ruke i noge, pa da se ba­
ciš u Temzu tamo gde je najdublja i
najmutnija.
- Ćemu te pretnje, dragi!? - to­
bože iznenađeno reče devojka.
U istom trenutku Šila Pipson je
pomislila šta li to nagoni Džordža
da preti. Ona je već dve godine
»igrala« u njegovom timu. Putovala
12

15. je i nosila obaveštenje, prenosila
novac, pa ponekad i pakete droge
vredne stotine hiljada funti. I nikad
nije tako pretio. Dakle, taj Mengoci
je krupna zverka.
- Ne pretim bez razloga. Tvoja je
dužnost da ga ne ispustiš ni časak
iz ruku, a ako se što dogodi...
- Šta bi moglo da se desi?
- Na primer. policija ga uhvati...
- Zar ga gone?
- Goni ga italijanska policija, pa
možda ga ovde namiriše Interpol,
ili Skotland Jard. Boravi pod laž­
nim imenom i sa lažnim dokumen­
tima. Tvoja je dužnost da ga ubiješ
u slučaju da mu zapreti hapšenje.
Ubij ga ako možeš da ostaneš nepri-
mećena, ali i ako ne budeš mogla
da umakneš...
- Pa što ga odmah ne sma-
knemo? - upita Sila Pipson
- Nismo sigurni da nam još nije
potreban - odgovori Bogl. - On je
bankar i mi ovde ne znamo šta je
sve isposlovao u Rimu i Milanu. Pu-
tevi novca su zamršeni.
Šila Pipson obliznu svoje lepo naš­
minkane i vlažne usne Bila je to
vraški seksepilna i lepa devojka.
uvek živahna i duhovita. I bilo je
teško otkriti njenu pravu ćud. Tek
ponekad je njen pogled postao hla­
dan i oštar.
- Zašto ga ne strpamo u spremi­
šte pod temeljima moje prodav-
mce? - upita ona.
- On ima više poslova i moramo
mu omogućiti da radi, ali da nam
ne izmiče ispod nadzora. Tako glasi
poruka naših. Skrivače se u tvom
stanu, a posetiće banke i poslovne
partnere. No, ti moraš biti stalno uz
njega. To ću mu ja već reći - objaš­
njavao je Bogl.
Šila ustade i smesti se u njegovo
krilo. Vrtela je među prstima nje­
gove obešene brkove i dlanovima
prelazila preko njegovih širokih
obraza i snažnog vrata.
- Obećaj mi da ćeš mi pomoći
da nađem Feliksa* M ora da mi vrati
nakit, koji mi je odneo r da bude
kažnjen Još uvek nisam sigurna
kojom smrću treba da umre taj
srećković - reče ona.
Njegove oči benu postale veće i
pogled ukrućen, a prsti su mu se
znojili dok je rukama dodirivao i
stiskao njene skrivene lepote. Trže
se na zvuk telefona. Javi se i dok je
slušao, pokri mikrofon pa
šapnu:
- On je... Dolazi.
Njih dvoje popraviše svoj izgled i
Šila ode u drugu sobu, a Džordž
Bogl pozvoni pomoću skrivenog ta­
stera kod fotelje. Odmah stiže
mršav muškarac koji mora da je
imao m akar malo istočnjačke krvi
u sebi.
- Tu sam, šefe - javi se pruživši
ruke uz telo.
- Gde je Grejdi? - upita Bogl.
- Mislim da spava, jer od ponoći
je on bio na dužnosti — odgovori
istočnjak.
- Probudi ga, Zaki, a ti budi na
osmatračnici i pazi đa li je neko
pratio našeg gosta - reče Bogl i
rukom dade znal: svom pratiocu da
se povuče.
Taj Zaki Čausnil bio je Turčin i
pripadao je nekoj sekti zbog koje je
morao da beži iz Anadolije. Desilo
se da mu je Džordž Bogl u Istanbulu
dao veliku napojnicu za malu us­
lugu i otada se Zaki prilepio uz no­
vog gazdu. Bio je spreman da ubije
na jedan mig svog patrona, a umeo
je to da učini na mnogo istočnjač­
kih načina, kao da je izučio azijsku
školu ubijanja. Bio je ujedno i odli­
čan u gađanju pištoljem i bacanju
noža. Uz sve to bio je do nastranosti
štedljiv. Skupljao je svaki novčić i
već je u bankama imao lepu uštedu,
jer Džordž Bogl je umeo da nagra­
đuje vernost.
) Ig ra reći. je r Feliks na latinskom znači
Sretni
13

16. Malo kasnije pojavi se zdepasti,
ali snažni Grejdi Hiks i Bogl mu ob­
jasni da treba'saćekati gosta i uve­
sti ga ovamo. Malo kasnije doprati
gosta, koji široko osmehnut priđe
Boglu. Rukovaše se i sedoše.
- Sta ima novoga u tvojoj sunča­
noj Italiji! - upita Džordž Bogl.
Lice gosta se smrači. On malo
poćuta, pa reče:
- U celini ide dobro, ali za mene
lično vrlo rdavo. Morao sam da ulo­
žim najveći deo novca, kojim je ra­
spolagala banka, i to baš u nez­
godno vreme. Jedna »havarija*
usporila je povratak kapitala i za-
pretilo mi je hapšenje. Zgrabio sam
što se moglo, i nestao. Tvojih sedam
stotina miliona lira je u robi i ne
treba da brineš. Svi naši su na
svom, odnosno obezbedena je dobit.
Evo ti čak na dve hiljade funti na
ovdašnje banke. Svi su dobili svoje,
a ni ja nisam bez para.
- Zašto si došao u London? -
upita Bogl.
- Jer posle švajcarskih banaka,
najviše sam usmeravao novac
ovamo. Imam ga pod šifrom i mogu
da nastavim poslove krijući se. Uz
tvoju i Sparbekovu pomoć... - ob­
jašnjavao je Mengoci.
- Kažeš: Sparbekovu pomoć?! -
prekide ga Bogl. — Zar ne znaš šta
se dogodilo?
- Sve znam! Znam i šta si ti javio
Neriju. Strah je zao, ali čvrst gospo­
dar - nasmeja se Mengoci. - Po­
red toga, ja se odavna znam sa
Sparbekom i on ne sluti u kom
»kolu« se nalazim. Ako bude po­
trebno, spomenuću mu opasnosti *
kojima izlaže sebe i porodicu, ako
mi ne pomogne moram spremiti
utovar za »Pomonu*. Boginji vrtova
i voća treba mnogo lakog oružja,
jer traže ga u Maloj Aziji.
- Ja mogu da utovarim sedam
stotina i pedeset pušaka, trista pi­
štolja, dvanaest ručnih reaktivnih
bacača i milion metaka za sve to
oružje. Sada su cene naglo sko­
čile... Nisam m ogao da sakupim
više - izloži Bogl.
- Zato nekoliko puta više može
da isporuči Sparbek. On će i za tvoj
deo dati izvozna dokumenta. Ima
odlične veze za sve poslove. Da si ti
mogao ovde sam, ne bismo pritiski­
vali Sparbeka - reče Entore Men­
goci.
- Potrebna je krajnja opreznost,
jer ubijen mu je sin — primeti Bogl.
- Nadam se da si ga čvrsto zgra­
bio, pa neće ni pokušati da se odu­
pire - reče bankar. - Za sada je
važno gde ću se ja skloniti za neko
duže vreme.
- Cim mi je javljeno da ćeš doći,
postarao sam se da te ne samo do­
bro smestim već i obezbedim - nas­
meja se Bogl.
Odmah zatim on iziđe i vrati se
sa Silom Pipson. Ona se smešila
dok ju je predstavljao:
- Naša Sila... Vatrena, hrabra,
brza u svemu. Zna sve o našim pos­
lovima, a zna i neke druge stvari
To je, verujem, umetnost Neka
stalno bude uz tebe, Entore.
- Kad god mi to bude moguće,
biću s gospođicom Pipson — ga­
lantno izjavi Italijan i poljubi joj
ruku.
Ona mu na ćasak steže ruku, kao
da mu daje tajni znak, a onda reče:
- Predstavljaćete me kao sekre­
taricu i prevodioca.
- Ali ja govorim engleski...
Istina, s američkim naglaskom, ali
ipak... zbog nečega zbunjeno reče
Mengoci. - I ne mogu obećati da
ćemo stalno biti zajedno.
- A zašto ne? — nasmeja se Bogl.
- Spojićeš ugodno sa korisnim i
obaveznim.
- Obaveznim?! — začudi se Itali­
jan.
- Javljeno mi je da ti obezbedim
stalnu pratnju i zaštitu. Sila odlično
rukuje pištoljem, zna naše veze i
mogućnosti da se brzo pozove po­
moć. Dakle, sve što ti treba. Pored
toga.. Ne smeš se izlagati opasno­
stima da upoznaš drugu ženu, a to
14

17. nećeš ni poželeti pored nje - odgo­
vori Bogl trudeći se da u što više
reći prikrije grubost naređenja čo-
veku s kojim je ravnopravan u
svemu.
Naime, postjala je grupa od šest
ljudi, koji su sebe i u šali i za prak­
tične potrebe nazivali »Sekstet«.
Istina, niti su pevali, niti su svirali,
ali su složno priprem ali mnoge
grmljavine oružja. Znali su i izvesni
redosled u Sekstetu. Prvi je bio Vi-
ćenco Neri, Sicilijanac. drugi Frenk
Rajvensmit, gangster iz Nju Džer-
sija, treći sam Džordž Bogl. london­
ski zločinac koji se bavio i krijum­
čarenjem, i pljačkom i ucenjiva-
njem. već prem a prilikama, četvrti
Dani Tatuli, trgovac oružjem iz M i­
lana peti banker Entore Mengoci i
šesti kapetan i vlasnik broda »Po-
mona«.
- Valjda se nije kod .nekoga ja­
vila sumnja da bih mogao da nesta-
nem zajedno s dobrim delom zajed­
ničkog novca? — upita Mengoci.
- Ne, nije. Radi se o sigurnosti.
Ti si nam dragocen i ne shvatam
zašto se protiviš merama obezbeđi-
vanja tvoje ličnosti? — reče Bogl.
Mengoci je neko vreme ćutao, a
onda zaključi:
- No, onda dobro. Nije loše imati
gospođicu Šilu uz sebe.
Osmehnu joj se, a ona sede na
naslon njegove fotelje i poče da mu
šapuće.
- Za boravak u Londonu po­
trebna su lepa odela, dosta novca i
nešto opreznosti. Sve to imamo. .
- I mnogo više od toga — nas-
meja se bankar. - No. ja sam već
zakazao posetu Lesteru Sparbeku i
treba da budem kod njega u vreme
ručka. Možemo Ii da krenemo?
- Dok ste vi razgovarali, ja sam
se spremila. Jedino me brine što
počinje kiša - odgovori devojka.
- Pozvaćemo taksi - reče ban­
kar.
- O, nije reć o tome — brzo reče
devojka. - Mene brine vlaga, od
koje se opusti moja kosa. Inače, ja
sam i vaš vozač. Imam nova i brza
kola... A mogu li da vas oslovlja­
vam po imenu?
- Naravno, gospođice Pipson1 -
uzviknu bankar. - Zovite me
Entore, ili jednostavno, skraćeno
En.
- A ti mene Šila. ili samo Pip,
kako su me oslovljavali u porodici.
Pip mi je nadimak izveden od prezi­
mena.
- Hoćemo li onda, Šila? - upita
bankar.
Ona mu se obesi o ruku i njih
dvoje izađoše. Džordž Bogl je zamiš­
ljeno gledao za njima. Bila mu je
odavno dosadila ta devojka i želeo
je da je nekome prepusti, ali sada je
imao osećaj da je u nečemu zaki­
nut.
*
Pošto je Boglov stan bio u Isling-
tonu, to njih dvoje iz Rićmond ave­
nije brzo stigoše do Bečer Strita.
Jedna kola su baš kretala i Šila Pip­
son zaustavi na prazno mesto. Gle­
dala je u bravu iz koje je vadila
ključ za paljenje kola, kada se onaj
automobil naglo povarti unazad i
zatvori im izlaz. Sem Entore Men­
goci kasno shvati šta se događa, a
devojka je inače bila smetena klju­
čem. No, brzo se snašla i potegnula
pištolj, jer nekakav predmet probi
vrata njenog automobila i začu se
šištanje vazduha. Bankar i devojka
klonuše paralisani. ali ostajući ot­
vorenih očiju.
Glomazan muškarac otvori jedna
i druga vrata, jer se skrivena buši­
lica za ubrizgavanje gasa beše po­
vukla u ležište velikih crnih kola.
Kao da vuče mačiće, nepoznati pre­
nese jednom rukom prvo devojku, a
onda bankara, na zadnje sedište.
- Mislim da nas niko nije video,
Same - reče Lun.
Napadači su. dakle, bili Lun i mor­
nar Makferson.
- Vozi, sto mu ulovljenih mors­
kih pasa! Pramcem, momče! - ša­
lio se mornar. - Mislim, da li nas je
15

18. Sparbek upozorio na tako zna­
čajnu zverku podzemlja, kakva on
misli da je bankar Mengoci, koji se
ovde krije pod lažnim imenom kao
Ugo Alibrandi? - pitao se Lun.
*
I Mengoci i Šila Pipson mogli su
da shvate to da su zarobljenici Do-
nalda Sikerta. Rekao im je to on
sam u prisustvu snažnog muškarca
za koga su zaključili da je mornar
Samjuel Makferson. Nikako im nije
išlo u glavu to što nisu zabrinuti
zbog toga, niti osećaju bilo kakvu
potrebu da pruže otpor. U njima su
živeli tragovi starog načina mišlje­
nja, ali nije bilo ni traga od stalne
spremnosti na laž, otpor i napad.
Dakle, zločinačka agresivnost je
sasvim nestala.
- Da, ja sam jedan od članova
Seksteta - priznavao je Entore
Mengoci, skoro smireno i bez
straha od posledica. - Treba znati
da se krijumčarenjem droge i
oružja u stalnoj sprezi ne bavimo
samo nas šestorica i naši ljudi.
Rade to i naročiti činovnici izves-
nih država...
- Mene interesuje samo ono što
tačno znaš — prekide ga Lun — Ko
su članovi Seksteta?
Mengoci ih pažljivo nabroja
onim ustaljenim redom u kome je
on bio peti.
- Ko je još u Londonu, osim tebe
sada? - pitao je dalje Lun.
- Ja sam samo^privrem eno ovde.
Pobegao sam iz Italije, jer neke
stvari su pošle kako ne valja, pa mi
je zapretila opasnost da budem
uhapšen — pričao je smireno Men­
goci - Stalno ovde radi Džordž
Bo!g. On stanuje u Islingtonu, Rič-
mond avenija broj devetsto devede
set.
- Šta on radi? Koje poslove obav­
lja? - upita Lun.
- Pa on .. - poče Mengoci.
- O tome i ja dosta znam. Cak
mi je poznato da jedan naoko neva­
žan posao, on smatra najvažnijim.
Baš sada sprema dva čoveka za to
- upM e Šila Pipson.
- Budi malo jasnija, devojko —
upozori je Makferson.
- Džordž ima skladište oružja i
kupuje sve što se na tržištu nađe po
povoljnim cenama. Skriva drogu
kad treba do časa kad se jedan deo
rastura ovde u Londonu i Velikoj
Britaniji uopšte, a drugi otprema u
Sjedinjene Države Amerike. Sada
često šalje drogu i u Nemačku, a
tamo kupuje oružje - pričala je
devojka. - No, ni sama ne znam što
on regrutovanje m ornara za neki
brod smatra svojim veoma važnim
poslom.
- Je li spominjao ime broda? -
upita Lun.
- Nije, ne znam koji je to brod —
odgovori devojka.
- Ali ja znam - reče Mengoci. -
Zove se »Pomona«, po imenu bogi­
nje vrtova i voća Plovi pod panams­
kom zastavom, a kapetan je Rej-
mond Farlou...
- Šesti član Seksteta, zar ne? -
upita Lun
- Da - potvrdi Mengoci. - On
transportuje qružje iz evropskih i
američkih luka, jer njegov brod je
putnićko-teretni po registraciji, ali
retko prevozi putnike. Brz ie, nov i
ima dizel-električni pogon
- Koliki je to brod? - pitao je
dalje Lun.
- Veliki. To je brod duge plo­
vidbe od hiljadu i trista tona nosivo­
sti. Njegova gradnja je započeta u
seriji fregata, pa im a čvrst, žilav
trup i brzinu od trideset i pet čvor­
ova. No, koliko god je bio dobar,
ostao je nerentabilan kao putničko
teretno plovilo sve dok ga nije s
određenom namenom kupio Farlou
- pričao je Mengoci.
- Koliko broji posada9 - pitao
je dalje Lun.
- Automatizacija i moderni ur­
eđaji omogućavaju da plovi s naj­
manje petnaest ljudi, a najviše mu
treba trideset - odgovori Mengoci.
16

19. - Kako ti sve to znaš? - upita
Lun.
- Plovio sam nekoliko puta na
njemu i u časovima dugog vremena
razgovarao sam sa Rejmondom -
objasni bankar.
Tada nastadoše dugi razgovori o
zamršenim bankarskim poslovima.
Jedan deo kapitala bio je ulagan na
šifre i mogao se podići ovde u Lon­
donu, ili u Svajcarskoj. Lun se tru­
dio da nađe način kako bi oduzeo
što više tog novca zločincima Pa
kad više nije imao šta da dozna od
bankara i devojke, on ih pripremi
za izvođenje iz svog podzemnog, ali
udobnog i izvanredno opremljenog
skloništa.
*
Inspektor Kliv Braun izlagao je s
izvesnim uzbuđenjem šta se dogo­
dilo toga dana:
- Svodi se sve na to da Donald
Sikert jednostavno nije želeo da
bude egzekutor. Dželatski posao je
prepustio nama, tako što nam je
poslao zločince u takvom stanju da
ništa nisu mogli skrivati. Mengoci
priča sve te neobične priče o Sek­
stetu, nabraja imena i otkriva da je
član zločinačkog vrha ovde Džordž
Bogl. Proverili smo i našli da se on
zaista bavi trgovinom oružjem, ali
nije kršio zakone...
Sef odeljenja u Skotland Jardu
Ramsi Linds ga je mirno slušao, a
onda ga prekide:
- A dokazi, Klive? Ima li dokaza
za sve to?
- Naravno da nismo stigli da
stvorimo bilo kakve dokaze. Imam
na umu da bi bilo dobro da na taj
brod, koji za nekoliko dana stiže u
našu luku, ubacimo svog čoveka —
odgovori Braun.
- I još šta?
- Tražićem o od Interpola. . I od
italijansjse policije dokaze o zloči­
nima ovih ljudi, a Bogla ćemo mi
držati pod nadzorom. On je pod
sumnjom i za smrt Džonkita Spar-
beka i Meilse Habard - odgovori
Braun.
- Naš iskusni inspektor Kliv
Braun odjednom se pretvorio u
naivčinu samo zato što ga zbunjuje
potez Luna, kralja ponoći. Pa on
nam pruža mogućnost da pravimo
gužvu, ali ne da postižemo rezul­
tate, a on će pokupiti novac iz šifro-
vanih uloga, a zatim će nastaviti po
svome. Zato pustimo Mengocija i
devojku, pa ih držimo pod prismo­
trom. Odmah proveri ima li šta pod
šifrom u bankama, ili je Lun bio
brži - dade Linds nalog.
Uskoro je inspektor Kliv Braun
bio načisto da je neko već podigao
tri četvrtine novca uloženog pod ši­
from. Na ostatak, iako je znao šifru,
inspektor nije mogao da stavi za­
branu, pa je s malom komisijom
podigao sto pedeset hiljada funti i
stavio ih u blagajnu Skotland
Jarda. Završio je i dokumentovao
izjave uhapšenih. Oni su se baš
sada menjali. Popuštalo je dejstvo
tricijanoaminopropena sa dodat­
kom nekih drugih sredstava, pa su
Entore Mengoci i Šila Pipson poka­
zivali strah i sve teže odgovarali na
pitanja. Sad su pitali oni.
Konačno je inspektor Braun orga-
nizovao uhođenje i nadzor nad
njima, pa ih je pustio. Bilo mu je
mrsko što je agentima morao da
skrene pažnju da će se možda kod
osumnjičenih u blizini opet naći
Donald Sikert. A šta treba uraditi
ako se otkrije Lun. znali su već
odavno svi policajci Londona.
*
Šila Pipson je brzo razmišljala.
Našla se na slobodi, ali u smrtnoj
opasnosti od Bogla i njegovih ljudi
ako saznaju šta je sve govorila
Lunu i policiji. Brzo se odlučila.
- Hajdemo k meni - reče ona.
- Imam stan koji niko ne zna...
- Mi smo u očajnom položaju -
đrhtureći, iako je bilo toplo pro-
lećno veće, reče Mengoci. - Znaš
17

20. šta smo sve govorili. I šta nam bi?
Nije nas mučio, pa čak ni pretio...
- Ali nam je ubrizgao svoju zlo­
glasnu drogu, za koju svak zna da
je na bazi tricijanoaminopropena,
ali koju niko ne ume da koristi kao
on - odgovori devojka.
- Prekršili smo zakon ćutanja!
- uzviknu Mengoci. - To se kaž­
njava smrću. Treba da b.ežimo.
Možda ćemo stići mi pre Luna da
podignemo novac sa šifrovanih
uloga u Švajcarskoj Ja imam i dru
gog novca, za koji je dokumentacija
deponovana kod mog advokata.
Treba da bežimo.
- I ne sanjaj o tome. Lun neće
zakasniti, jer ima prijatelja u Švaj­
carskoj. Radio-porukama brzo će
im dati uputstva kako da uzmu no­
vac - reče devojka. - No, sada
idemo da se sklonimo. Uzmimo
taksi.
Pokolebani Mengoci je posluša.
Prosto se prepuštao njenoj inicija­
tivi A ona ga je odvela u Rićmond.
Iskoristila je priliku i pozvala dva
momka spremna na svaku vrstu
zločina. U ponoć su ga Viloubi Ro­
dom odvukli pod Rićmond Bridž. Tu
pod mostom su ga onesvešćenog
obesili.
IV
- Neka sam i ja jednom važna
ličnost, hiljadu mu naduvenih me­
nadžera! - smejao se mornar Sam-
juel Makferson. - Ako ne znam i
ne umem šta drugo, ali pronaći
ljude koji posreduju pri zapošljava­
nju mornara, za mene je šala Malo
je teže pronaći dobre i poštene m or­
nare bez posla, ali hulja i pijanaca
ima koliko te volja. .
- Ne hvali se, stari moj - pre­
kide ga Lun. - Važno je da nadeš s
kim radi Džordž Bogl i da uspešno
•udeneš* nas dvojicu na taj Far-
iouov brod.
- Samo jedan je pravi posrednik
za mornare bez pasoša i dokume­
nata. Taj falsifikator i derikoža
zove se Mordri Mejsers. A ja umem
s njim. Važno je samo da iziđe foto­
grafija nas dvojice maskiranih u
mornare koji beže zbog ubistva u
tući - odgovori mornar.
- Pomogla je naklonost inspek­
tora Kliva Brauna i već sada treba
da se prodaju novine s našim foto­
grafijama na kriminalističkoj hro-
nici - odgovori Lun.
- Onda ja krećem - zaključi
Samjuel Makferson. - Jesi li sigu­
ran da sada ne ličim na onu foto­
grafiju u novinama?
- Sasvim siguran, Same. Idi i
pokušaj da obaviš posao reče Lun.
Bližilo se podne kad Samjuel
Makferson uđe u mračni suteren
Agencije za zapošljavanje mornara
»Nauta« u Slendi Stritu blizu Rojal
Albert doka. Stara, preterano na-
puderisana sekretarica ga dočeka
sumnjičavim pogledom i upita:
- No, šta želite? Ako tražite po­
sao, onda niste došli u dobar čas.
Imamo preko stotinu nezaposlenih
mornara na svojoj vezi, a ne traži
se nijedan...
- Vi ste nešto pitali, gospođice, a
ne date mi da vam odgovorim, već
pričate ono što me ne zanima Ja
imam svoj brod i neću vaše m or­
nare. Želim da vidim starog lupeža
Mordrija, i to odmah!
- On nije ovde... Ne može da vas
primi, jer radi važan posao - odgo­
vori sekretarica za koju sem Mak-
fersona niko ne bi rekao da je go­
spođica.
Ali on je već znao da se stara
Megi Čisholm nije nikad udavala,
već je ostala večno zaljubljena u
nastranog, starog M ordrija Me-
jersa, vlasnika male agencije, koji
je bio udovac Makferson je znao i
to da Mejers ima jedanaest odras­
lih sinova i jednu kći koju voli više
nego sinove, a zatim da ima sedam­
naest unučadi, ako im se u međuv­
remenu broj nije povećao
- Ipak idem ja unutra - reče
Makferson i namignu joj saućes-
nički. - Priznaću gazdi da sam na­
18

21. silno ušao. a vi malo galamite za
mnom kad budem ulazio.
On za njegovu tešku telesnu
građu začuđujuću lako, umesto da
otvori niska vratanca, preskoči
pult i nađe se pred vratim a Mejer-
sovog biroa, pa ih otvori. Za njim je
vikala Megi Cisholm;
- To je nasilje, gospodine! Ja ne
dozvoljavam! Vratite se ili ću zvati
policiju...
- Ne verujem da stari jarac
Mordri želi dustabanlije ovde u svo­
joj jazbini. Zar ne, Mejers? - sme-
jući se reče Makferson.
- Sve ie u redu, Megi! Neka go­
spodin ude - reče Mejers.
Mornar zatvori vrata za sobom,
smesti se u fotelju i ogromnom ru-
čerdom potapša sto pred sobom, pa
reče:
- Ne može se reći da si baš ljuba­
zan prema gostima, Mordri.
- Hteo sam biti stvarno neljuba­
zan prema jednom nasilniku, jer
nisam shvatio da si to ti, Same -
odgovori vlasnik agencije. - 1neka
me sprže svi grom ovi uhvaćeni lon­
donskim gromobranima, ako ti se
ne bih obradovao da se ne plašim
da mi donosiš samo neke brige.
- Sto mu prolećnih grom ova i
hiljadu jesenjih oluja, pa ja ti dono­
sim posao. Tu su dva dobra, višeci-
frena čeka, hiljadu mu penija —
mahnu Makferson čekovima izva­
đenim iz džepa na grudima.
Odmah zatim ih vešto baci na sto
pred Mejersa. Njegovo četrvtasto
lice kao da se još malo raširi, a
krupne oči pod narogušenim obr­
vama postadoše još veće. Tu u svo­
joj agenciji on je ipak imao šešir na
glavi, nakrivo ulubljen na temenu.
Pored toga, M ordri Mejers je oko
vrata, niz revere tamnog sakoa,
imao komad kanapa dug verovatno
dva jarda. Paperjasti pramenovi
kose, koji su oko slepooćnica u ne­
redu stršali ispod šešira, malo se
zatresoše. On skide šešir i onaj ka-
nap, pa ih otisnu dalje k ivici stola.
Tek tada uze čekove i pogleda.
- Oh! - jeknu. - Moram li za
ove pare dati polovinu svoje dece,
ili izazvati treći svetski rat?!
- Ne, Mordri. do sto crnih đavo­
la! - odgovori Makferson. - To ti
je za malu uslugu, koju ćeš nam uči­
niti.
- Malu? - upita M ordri iskri­
vivši glavu.
- Sasvim malu! Tolicnu! - po­
kaza M akferson vrh nokta.
- Može li da ja ipak ne činim ni­
kakvu uslugu i da ti lepo vratim
čekove, ponudim čašu pića i mah-
nem »baj, baj. Same«? - upita Me­
jers i lice mu dobi lukav izraz.
- Ne može, Mordri, srećice moja!
Ne može. tako mi svih morskih ta­
lasa! Neka nestanu i neka se uki-
sele i zablate sva mora i okeani.
Evo pogledaj ove novine... Taj čla­
nak okružen olovkom! — čas podi­
žući, a čas spuštajući glas, reče Sam-
juel Makferson. —
Vlasnik agencije uze novine i od­
jednom smireno i polako pročita
članak, pa upita:
- 1šta sad da ja učinim za njih?
- Video si tu da su u bekstvu9 -
upita Makferson.
- Jesam... I plašim se da će
teško umaći?
- Video si i to da nisu ubili zbog
pljačke, ili slične prljavštine, već
zbog uvrede ljudskog dostojanstva?
- Video... To što su im momci
rekli da su hulje, nije bilo dovoljan
razlog da potegnu pištolje i ubiju
dva jadnika.
- Ali hulje nisu bili oni već ta
dva ’■jadnika«. Uzgred mora da si
primetio da su ta dva momka bili
Trozubac Bil i Unjkavi Asparg, koji
su se izazivajući dva moja štićenika
spremali da ih iz čistog zado­
voljstva napune olovom.
- Uh! Eto, s takvim ljudima ja
treba da radim - reče M ordri M e­
jers i nečuveno veštim, mađioni-
ćarskim potezom poteže kratku
dvocevku i uperi je na Makfersona.
- Kog vraga to okrećeš ovamo?
- odmahnu Makferson - 1da li ti
19

22. stvarno znaš da rukuješ tom lupa-
rom? I znaš li zašto se ona tako
zove?
- Od dosade... Dok sam malo
bio iza rešetaka, jedino što su mi
mučitelji dali bio je udžbenik latins­
kog jezika. Dakle, lupus je vuk, a
puška sicilijanskih čobana je lu
para. Istina, to je posle postalo
oružje Mafije. Mislim da su lupare
ubile mnogo više homusa, nego lu-
pusa - pričao je Mejers.
- Dobro, ostavi luparu za nekog
li;pusa i budi pametan Mejerse. Ti
ono imaš jedanaest smova?
- Imam! - odgovori Mejers i
puška mu uzdrhta uzdrhata u ru­
kama.
- Imaš i kći Diksi Blu, zar ne?
Ono Blu je umetničko ime, a ona je
Điski Mejers. Lepa, sto mu jada!...
- Imam je, ali je u Am erici! -
uzviknu Mejers i malo spusti
kratke cevi lupare.
- Lažeš, Mordri, milion mu gre-
hova! Video sam je skoro u varije­
teu »Lavdju«. Silno sam uživao dok
je igrala!
Mejers spusti pušku na sto i hu-
knu:
- Pa šta onda?
- Još samo da nabrojimo tvoje
sinove, videćeš da sve znam - na­
stavi Makferson - Tom ima čistio­
nicu odeće u Vest Herriu, Artur lepo
radi u svom restoranu u Vembliju.-
samo Leon je crna ovca porodice i
ima polutajnu javnu kuću u So-
hou...
- Ćemu sve to7 - splasnu nes-
rećni M ordri Mejers, pa spusti
pušku pod sto i odmače stolicu tako
da se vidi da više ne preti.
No, Makferson nastavi brojeći i
dalje desnom prste leve ruke:
- Herb s agencijom za kućne
pomoćnice, Henri držeći šeširdži-
nicu i Hari vozeći svoj taksi mirno i
lepo rade..
M ornar je već levom rukom
držao prst desne ruke. pa uze
drugi:
- Ne može se zam eriti ni Geriju
što zarađuje kao učitelj igranja, ni
Glenu kao atletskom treneru...
Sad je i Mejers levom rukom
držao kažiprst desne i čekao da
Makferson nastavi.
- Tvoj Mark mi je popravio dva
zuba i još uvek me služe kao da ni­
kad nisu imala mrljicu ni za vrh
igle - reče mornar. - Najrede vi­
đam skitnicu Dejvida, koga spre­
maš da bude tvoj naslednik u ovoj
agenciji. No, lako ga je naći medu
mornarima u lučkim krčmam a..
Makferson sklopi i palac svoje
teške pesnice, pa ponovo uze mali
prst leve ruke.
- Ostao je Nevil, fotograf. Kao
prijatelju učiniću ti da se ime najm­
lađeg zaboravi, ako dođe do pokolja
ostalih - zaključi Makferson.
- Hvala ti, Same! Utešio si me -
uzdrhtalim glasom reče M ordri
Mejers. - I tačno si nabrojao sve
moje sinove, što meni ne uspeva
bez liste koju mi je sastavila još po­
kojna Sara. Iz zahvalnosti zbog
toga što si tako divan drug, učiniću
sve što želiš. A ti nećeš želeti nešto
preterano opasno, zer ne?
- Ništa strašno - nasmeja se
Makferson. - Hiljadu mu mornars­
kih knjižica, za koje si znao da su
lažne, a ipak si ih priznao posredu­
jući pri ukrcavanjima mornara na
morske olupine, treba samo da
neka dva momka ukrcaš na jedan
brod kao dobre radnike. A oni su
prvoklasni pom orci i stručnjaci.
Kemp Šerer je elektroničar, elektri­
čar i mehaničar, a ume i ponešto
drugo da radi...
- Kakav dragulj za svaki prekoo-
keanski brod1Pošto se sigurno više
ne vraća... - upade Mejers.
- O drugom, odnosno o Gaju Lar-
senu, ne treba ništa da ti pričam.
Pogledaj mene. Znaš šta vredim na
jednom brodu, zar ne?
- Znam! Sve od perača palube
do kapetana. I ne zna' se jesi li ve-
štiji s koltovima, ili sa sekstan-
tom ...
20

23. - Ćut!.. Sto mu uhoda, pa i zi­
dovi, kažu, imaju uši - zaustavi ga
Makferson.
- Ali. Same, pa za to mi ne treba
plaćati toliki novac1 Smestiću vas
vrlo brzo kao prijatelje ..
- Ali na jedan određeni brod -
primeti Makferson.
- Pa i u tom slučaju... Eto. re­
cimo da bi mnogo bio i jedan ček
od pet stotina funti - odgovori Me-
jers i privuče jedan od ona dva
čeka.
- Ali to m ora da bude brod »Po-
mona«, koji će za dan ili dva uplo­
viti u Temzu - dodade Makferson.
Mejers se zagrcnu i lupi se pesni­
com u gradu, a onda reče:
- Za to će jedva biti dovoljna oba
čeka Već sam bio našao tri m or­
nara po zahtevu izvesnog gospo­
dina. ..
- Po zahtevu Džordža Bogla -
upade mornar.
- I to znaš9! — iznenadi se M e­
jers - Pa da... Kad znaš gde su i
šta rade mojih jedanaest sinova,
moraš znati i sve ostalo. I ne reci
mi da znaš i šta hoće inspektor
Skotland Jarda gospodin Kliv
Braun!
- To ćeš ti meni reći, tako mi
tvoje lepe kosice. ili ću te sasvim
očupati misleći da je to gušćije
perje - nasmeja se Makferson.
- Hoću - uspi se Mordri Mejers
usnama kao da je probao nešto ki­
selo.
- I on hoće na isti brod, na »Po-
monu«, čiji kapetan je Rejmond Fa-
rou, koji uzgred ploveći po morima
uvek ustreli ponekog od svojih m or­
nara, a to lepo sakrije i prijavi da
su mu pobegli. Ima na brodu tuce
njemu sličnih ubica.
- To mi se ne sviđa — primeti
Makferson. — Možeš li nekako da
ga izostaviš?
- Ne mogu. Već sam morao da
se mučim kako bi moj ćovek opio i
izazvao onoga koga uklanjam da bi
došao inspektor. Već sam dao da se
falsifikuiu dokumenta za njega...
- A šta je s moja dva ćovek a9 -
upita mornar.
- Vas ću .. - ote se Mejersu, pa
pokri na časak usta. Za tu gospodu
moram sve da učinim Valjda cu
uspeti da spremim mornarska do­
kumenta za tog gospodina Šerera
i... i Larsena. Treba da su to stare
knjižice, pune pečata i overa, pa da
ni u čijim rukama ne izazovu podoz
renje. Je li tako?
- Sve si shvatio, M ordri1 I znaj
da si stekao pravo da u nekom času
ti od mene tražiš pomoć. Svake ne-
delje čitam oglase u tom istom listu.
Tamo se javi pod šifrom »M ordri -
Samu«. Odmah ću ti se javiti. Pa
ipak smo mi stari poznanici, a
posle ovoga moći ćemo se smatrati
i prijateljima.
- Pa to se razume! — uzviknu
Mejers i do jednog orm ana odnese
ona dva ćeka, pa ih sakri, a otuda
donese bocu brendija.
*
U istom tom trenutku Donald Si-
kert razgovarao je sa Džordžom
Boglom. Imao je preooruku od Le-
stera Sparbeka, pa ¡ja je Bogl pri­
mio u svom prizemnom birou u
istoj zgradi u kojoj je i stanovao
- Kako to da vas ja ne znam, go­
spodine Sohumi? - upita Bogl. -
Mislio sam da poznajem sve
trgovce oružjem.
- Ne i onim kradenim - nas­
meja se tobožnji Abdul Sohumi. -
Gospodin Sparbek mi je skrenuo
pažnju na to da s vama moram biti
iskren i da vas ni u čemu ne smem
prevariti. No, što se tiče cena, tu
sam slobodan.
- Ja ne radim s ukradenim oruž­
jem - smrknuto reče Bogl
- Štete... A ja radim baš s tak
vim Vojna skladišta američkih
trupa u Evropi samo su simbolično
obezbeđena. To su oružja nadohvat
ruke. Radio sam u Nemaćkoj, Italiji,
Belgiji... Sada sam ovde. I nudim
dvesta »hobi« raketa zemlja - vaz-
21

24. duh. Lansiraju se iz ruku ratnika i
sustižu svaki avion. Cena je po­
voljna: pet stotina funti po komadu!
Isporuka brza i gde god želite -
ispriča Lun s naglaskom koji je
opravdavao ime Abdul.
- A izvozna dokumenta Njih sva­
kako nemate! - primeti Bogl.
- Eekli smo da moram biti is­
kren. Izvozni papiri postoje, ali su
falsifikovani. No, tako su dobro ur­
ađeni da ih ni samo Ministarstvo
rata ne bi prepoznalo - odgovori
tobožnji Sohumi.
- Zbunjuje me taj broj od dvesta
raketa Pre nekoliko dana iz ame­
ričke baze u Nemaćkoj ukradeno je
baš dvesta i baš takvih protiva-
vionskih lakih raketa Otkud one u
Londonu? - upita Bogl.
- Stigle su kao redovna pošiljka
am eričkih vojnih jedinica iz Ne-
mačke, bazi u Meriportu - odgo­
vori Lun i otvori svoju torbu, pa na
sto pred Bogla izruči utovarne i
kontrolne liste.
Sve je bilo overeno od lučkih vla­
sti i carinskih službi.
- Ali u Meriportu ne postoji ame­
rička baza - primeti Bogl.
- Pa ni rakete nisu ostale tamo
- smejao se lažni Abdul Sohaoit«, -
Lepo su prenete kamionima do Lon­
dona. Zbog toga im je i cena malo
viša od one po kojoj sam ih kupio.
- Recite iskreno da li ste ih pla­
tili više od pedeset dolara po ko­
madu? - upita Bogl.
- Kako ste samo pogodili, gospo­
dine Bogl?! - iznenadi se Lun. -
Ali još toliko je potrošeno dok su
rakete prenete do broda i ukrcane,
dok su stvorena dokumenta i pokrp-
ljene sve rupe na situ kroz koje
ističe novac pri ovakvoj trgovini.
Ko bi bolje od vas sve to znao!
- To je još uvek sto dolara po
komadu - reče Bogl. - A vi tražite
po dvesta funti za jednu...
- Bogami tražim! - uzviknu
Lun. - To je vruća roba i stalno mi
peče prste. A treba još da ih pre­
dam tamo gde kupac želi.
- Po sto pedeset funti za komad
kupujem celu količinu. Utovar u
Brajtonu. Isplata preko Lestera
Sparbeka kad on kaže i kako na­
loži da treba da bude - predloži
Džordž Bogl i pruži ruku.
Lun je prihvati i protrese ne go­
voreći ništa. Bogl ga je neko vreme
gledao ispod oka, pa popravi svoju
dugu kosu i pomilova obešene
brkove. Onda ustade i ponudi gosta
pićem.
- Imam malo nastran ukus -
osmehnu se Lun. - Ja bih sada naj­
radije čašicu nekog likera
- Tu imam samo liker s mentom
— reče domaćin i pokaza bocu sa
zelenom tećnošću.
- To je baš ono što želim - složi
se Lun. - Ostaje samo da se dogo­
vorim o još o nečemu...
- Zar ima još nešto? - pronic­
ljivo ga pogleda Bogl.
- Ima... U kojoj moneti želite da
platite? - upita Lun.
- Funte... dolari... nemaćke
marke... Skoro sasvim je isto -
odgovori Bogl.
- A u beloj moneti ne bi moglo?
- Hpita Lun.
- Ne, nikako... M i nemamo teš­
koća s razmenom praha, jer sada je
droga sigurnija od zlata. Cene brže
rastu. No, ako biste vi nama mogli
da ponudite, bilo bi vam lepo. Ma-
nite se opasnog posla i ne mešajte
se u poslove koje sada nadziru
vlade, otjaveštajne službe i tajne te­
roristička organizacija. Vi lepo kra-
dite, prijatelju - smejući se zak­
ljuči Bogl.
- Mislio sam ... Ali sigurno ću
poslušati vaš savet. Vi ste u poslo­
vima trgovine oružjem kompetent­
niji od mene - takođe se nasmeja
Lun.
- Ako sve ide kako treba, kas­
nije možemo da se sporazumevamo
za sve što budete nudili - zaključi
Bogl i neprimetno pod svojim sto­
lom pritisnu treće dugme u nizu od
pet.
22

25. To je značilo da gosta treba da
prate Boglovi ljudi. No nije im
uspelo. Kad je izišao, Lun se brzo
izgubio idući pešice prema Riči
Stritu. Grejdi Hiks, koji ga je pratio,
vratio se pokunjen.
- Išćezao je odjednom, kao da je
postao nevidljiv - obavesti on Bo-
gla.
- Jednom ćemo znati sve o tom
lupežu Sohumiju — ljutito reče Bogl
i rukom dade znak Hiksu da iziđe.
V
Prvi na brod »Pom ona« stigao ie
inspektor Braun. Uzdao se u to što
je služio neko vrem e u ratnoj m or­
narici da će mu pomoći da se snađe
kao mornar na trgovačkom brodu.
Brižljivo je bio pregledao sve udžbe­
nike o brodovima i zvanjima m or­
nara Upoznao je i osnovne uređaje,
pa se javio kao rukovalac dizalice
za unutrašnji teret i vozača viljuš-
kara u skladištu.
Dočekao ga je stražar na stepeni­
štu i odveo ga do oficira palube.
Ovaj ga upita kakva dokumenta
može da pokaže i Braun mu ih
pruži zajedno s kopijom ugovora
načinjenog u Agenciji Mejers, a na
poleđini je bilo rukom dopisano da
je sve urađeno uz zahtev i saglas-
nost izvesnog DŽ. B. Braun je poga­
đao da se iza tih inicijala skriva
ime Džordža Bogla. Dok je oficir
pregledao dokumenta, Braun se
zabrinuto osvratao. Tada ugleda
kako za njim dolaze dva m ornara s
džakovima i omanjim koferim a u
rukama.
- Ko su oni?
- I to su novi mornari, kao i ti -
odgovori oficir i sačeka da ona dva
čoveka priđu.
Glomazni mornar, koji se malo
njihao u hodu priđe, odloži prtljag i
sačeka da i njegov drug učini isto.
Onda pozdravi i kratko reče:
- Mornar Gaj Larsen i mašinist,
ili šta li je već, Kemp Šerer1 Jav­
ljamo se s dokumentima, da bismo
se ukrcali radi posla!
- Eto kako se postupa, gospo­
dine Vinter - podsmešljivo se
obrati oficir inspektoru Braunu. -
No, naučićeš, ako ti dugo koža ost­
ane čitava.
- Potrudiću se da sve bude kako
želite, gospodine - odgovori in­
spektor Braun.
- Pošto kapetan broda sam
prima posadu, to ću vas odvesti k
njemu. Samo vas smo očekivali, pa
da isplovimo - reče oficir i njih tri
pođoše za njim.
Postrojiše se u kapetanovoj ka­
bini kod komandnog mosta, jer ka­
petan je još uvek bio u posebnom
manjem salonu, koji je koristio za
sebe i ponekad za oficire, koje bi
pozvao u društvo. Ušao je pušeći
tanku i mirišljavu cigaru. Neko
vreme stajao je i gledao tri tek pri-
spela čoveka. Svakome je posvetio
nekoliko trenutaka gledanja oči u
oči. Oni izdržaše poglede ostajući
mirni i ozbiljni. Jedino se Makfer-
son nasmeši.
- Sta je tebi smešno, grm alju? -
upita kapetan.
- Smejem se samome sebi, go­
spodine - odgovori Makferson. -
Nesrećni Gaj Larsen video je i bolje
dane. Jedno vreme sam imao i svoj
brod, na kome sam bio kapetan.
Napredovao sam unazad kao rak i
sada čekam ovde da dobijem bilo
kakav posao na brodu. Drugo je
Kemp Kemp Šerer! To je ovaj
ovde. On je mašinist, električar,
elektronićar, a nije epileptičar...
- Zaustavi se, stari moržu! Što
manje budeš govorio, to ćeš imati
više šansi. O vama već znam ono
što treba. Svi vi od nečega bežite. Pa
pripazite da ne poželite da najdalje
pobegnete od ovog broda. Nema pi-
jančenja, niti iskrcavanja s broda
dok ja to ne kažem. Već sam odre­
dio poslove za Šerera i Vintera.
Prvi će raditi na elektronskim ur­
eđajima, a drugi u skladištu na sor­
tiranju tereta tokom plovidbe. No,
šta da dam tebi, glomazni? - go­
vorio je kapetan Farlou.
23

26. - Da ja predložim? - upita Mak-
ferson.
- Reci - smrknuto odgovori
kapetan.
- Najviše bi mi odgovaralo me-
sto prvog oficira, ali mogu da bu­
dem i krmanoš i nostromo...
Momci bi me slušali, jer ja brzo uda­
ram - smeškajući se nabrajao je
Makferson.
- Nema nostroma na ovom
brodu. Jedini nastromo) sam ovde
ja sam. Plovimo sa smanjenim bro­
jem mornara, jer visoka automati­
zacija nam to omogućava. Zato je i
organizacija službe postavljena dru­
gačije. Od oficira, pored mene su
još samo prvi oficir i oficir palube,
koji je i krmanoš. Svaki mornar
radi po više poslova. No. zato je sme-
štaj udoban. Mi smo putnićko-te-
retni brod. koji ne uzima putnike,
pa su u kabinama po jedan ili dva
mornara. Živi se dobro, jer kuvar je
najbolji. No i brzo se umire... Niko
ne sme mnogo da njuška po brodu i
da se meša u poslove koji ga se ne
tiču. Vas trojica dobićete dve ka­
bine, pa se smestite kako želite -
ispriča kapetan.
- Nas dvojica smo došli zajedno,
pa ćemo deliti i kabinu - prvi put
se oglasi tobožnji Kemp Šerer.
- Dobro - klimnu glavom kape­
tan Farlou. - Vinter i Larsen mogu
da idu i da se smeste, a ti Šerer ost­
ani još malo ovde.
Lun klimnu glavom u znak da je
razumeo, pa se pomeri da prođu
M akferson i Braun. Donald Sikert
beše prepoznao inspektora Brauna,
jer on nije mnogo učinio na pro-
meni svog izgleda, ali inspektor
nije ni slutio ko stoji uz njega.
- Sedi! - pokaza kapetan nisku
i za pod uz sami zid kabine učvrš­
ćenu polufotelju. - I pričaj mi kako
se desilo to da ubijete Trozupca
Bila i Unjkavog Asparga?
- Larsen je brz i na pesnici i na
pištolju . A ja sam bio s njim i mo­
rao sam mu pomoći. Događalo se i
na drugim m estim a Tako smo se
jedva spasli u Serburu. a već smo
upali u blato u Londonu — pričao je
Lun.
Znao je da je ostala tajna ko je
ubio tri francuska policajca u Ser­
buru, pa je aludirao na to. On je sa
Makfersonom brižljivo priprem io
životne priče, pa je svoju sada brzo
ispričao kapetanu Farlou.
- A kako to da si tehničar elek­
tronike, elektrike i još uz to mehani­
čar? - upita Farlou.
- Završio sam studije, jer me je u
Cikagu školovao gospodin Mašimo
Papalardo2), jer je imao planove...
Kad je ubijen, ja sam pokušao da se
osvetim ubicama. Malo sam pucao
po Cikagu, ali sam morao da bežim
što dalje. Našao sam mesto na jed­
nom starom brodu. I tako je počeo
moj mornarski život. Na tom brodu
sam radio uz mašinistu, pa kao inži-
njer elektronike brzo sam postao
bolji od njega - pričao je Lun bez­
voljno.
- Taj žderač slanine bio je veliki
gangster - prim eti Farlou.
- Bio je... No, sad ga više nema
— uzdahnu Lun. — Smem li ja vas
nešto da pitam?
- Smeš, Šerer.
- Da li smo mi na vašem brodu
tako sigurni kako nam je rekao iz-
vesni gospodin u Londonu? - upita
tobožnji Šerer.
- Ako stvarno znaš elektroniku i
elektriku kako valja, onda budi bez
brige. Mogu da te snabdem i dru­
gim dokumentima. Ako uz to ne si­
laziš s broda, onda nema opasnosti
da te iko otkrije - odgovori Farlou.
- Je li to sve?
- Želim da znam još to čime se vi
sami najviše bavite, kapetane? Šta
prevozite i kuda?
- Trgovina oružjem ... I još pone­
što. .. No, od mnogo znanja o meni
lako se umire, momče - odgovori
Farlou. - Da li te to brine?
- Mnogo manje nego da ste u
običnim poslovima - osmehnu se
Lun.
* Papalardo je italijansko prezim e, koje u prevodu
znaći ždere slaninu
24

27. - Nadam se da nema više pita­
nja - reče kapetan i ustade.
- Treba da znam ko još sa
mnom radi na elektronici - reče
Lun i sam ustajući.
- Nadam se da vam neće sme­
tati što je to već prava ruševina od
ćoveka. Da se ne bi bacio u more,
zadržava ga još samo piće. Kad je
pijan, onda je podnošljiv, ali ne
može da radi. Držimo ga pod stra­
žom treznog dok ne obavi va : . e
poslove, a onda mu damo piće. Zi va
se Everet Krezlejk i inžinjer je elek­
trotehnike, ali razume se i u elektro­
niku i u mašine, baš kao i ti. Serer.
Baš kao i ti, i on beži od zakona, jer
ubio je svoju ženu i dva njena lju­
bavnika - ispriča kapetan stojeći.
- Hvala na obaveštenju - po­
kloni se Lun.
- Postaraj se da te Krezlejk ne
zavede da zajedno pijete, jer on, kao
i svaki drugi pijanac, voli da podeli
s nekim piće - opomenu ga kape­
tan Farlou.
- Nadam se da neću podleći nje­
govom uticaju - smireno odgovori
Lun i iziđe.
Napolju zavi oko kapetanskog
mosta i na uglu se umalo sudari s
jednom ženom. Ona ga prvo začu­
đeno pogleda, onda ga odmeri od
glave do pete, pa koketno zatrepta
očima.
- Predstavite mi se! - odgovori
ona kao da naređuje.
- Brodski elektrotehničar Kemp
Serer - posluša Lun i malo se po-
maće da propusti ženu.
- Mislim da ste trenutno naj-
lepši mušakarac na brodu - pro-
ceni ga ona i primaće mu se. pa ša­
patom dodade: - Kapetan će mo­
triti. ali mi ćemo ga već prevariti.
- Svetla perspektiva! - odgo­
vori Lun i sam se trudeći da je
gleda zavodljivim pogledom.
- U h L. Neka se dogodi nešto
novo i lepo na ovom prokletom
brodu - reče ona i prođe.
Osvrnula se skrećući ka kape­
tanskoj kabin i Lun je bolje osmotri.
Imala je besprekoran stas i bila je
dovoljno lepa da uzbudi bilo kog
m uškarca Baš zato mogla je i da
izazove brdo neprilika.
Lun nije bio ni prim etio prvog ofi­
c ira koji je stajao uz ogradu. Ovaj
mu sada mahnu rukom da dođe
Kad mu je Lun prišao, oficir ga je
nekoliko trenutaka radoznalo pos-
matrao pa onda reče:
- Zovem se Ron Ouks...
- Pravo ime? - upita Lun uz
nekakav poslovni izraz lica, kao da
je sasvim prirodno sumnjati u valja­
nost nečijeg imena, a pogotovo kad
je on prvi oficir palube.
- Tako me ovde zovu - odgo­
vori Ouks. - Da si me to pitao, Se­
rer. u trenutku kad nisam dobre vo­
lje. sasuo bih ti nekoliko zuba u
grlo. Ovako, ništa se ne ljutim.
Verujem i da je ime Kemp Serer
lažno, ali ne tiče me se dok sve ide
kako treba Čekao sam da iziđeš, pa
da ti pokažem brod i tvoje dužnosti.
Prvo dolazi opomena: ako ne budeš
siguran da ćeš umeti da radiš svoj
posao, onda odmah kaži, jer tako
ćeš sačuvati glavu, ali ne i posao. U
protivnom, platićeš svojom kožom
zbog lažnog perja.
- M islim da ćemo se slagati,
Ouks. M eni je jasno da si ti prvi ofi­
cir, ali meni se poveravaju elektro­
nika i svi uređaji na brodu. To nije
šala Neću trpeti da mi se nepo­
trebno naređuje i da mi se iko
meša u posao - reče Lun mirno.
- A, tako?! - iznenađeno reče
Ouks. - Ako još kapetanu uzmeš
Marion, onda si laf svih mora i
okeana. Da znaš da nemam ništa
protiv tebe. pa te zato opominjem
da ne diraš u ono što Farlou smatra
svojim zabranom. Već je bilo mo­
maka koji su pomislili da se može
krišom pipnuti u draži te devojke.
pa su već odavno mrtvi. Kapetan
vidi više nego što to izgleda. On već
zna da. ako ti nećeš prvi započeti
flert, hoće devojka.
') Nostromno - vođa palube (ital, ali u upo­
trebi kod mnogih mornarica)
25

28. - Zahvalan sam na opomeni -
reče Lun. - Kad bih još znao kako
da izbegnem devojku...
- To nije lako, jer ako je bacila
na tebe oko, a ti je odbiješ, opet ti je
smrt sigurna. Možda će te ona
sama ubiti u pogodnom trenutku i
reći da si je napadao - odgovori
Ron Ouks.
- Očito ti je potreban neki prija­
telj na brodu, Rone, pa procenjuješ
da bih to mogao da budem ja. Nisi
se prevario. I, još jednom hvala na
savetima - zaključi Lun.
Redala su se jedno za drugim iz­
nenađenja za Luna. Brod je bio
opremljen elektronskim uređajima
ne starijim od dve godine. Dizel
motori okretali su električne agre­
gate, čija moćna energija je ujedna­
čeno okretala dve brodske elise. No,
najviše su iznenađivali uređaji na
teretnom delu broda. Bili su pode­
šeni da omoguće istovar i u malim
Rukama, pa i uz neuređenu obalu. U
rezervi su stajali splavovi od plute i
drveta, a unutrašnje dizalice imale
su šine za podizanje na palubu. Na­
ročito je bio neobičan uređaj na le-
vom boku, kojim su mogli da se ukr^
čaju i predmeti pod vodom. Grotla
su bila elipsasta i duga samo četiri
metra. To je bilo malo za utovar i
najlakše podmornice. Lun nije mo­
gao da zna zašto je uređaj izgrađen,
jer komora s ulivenom vodom zauzi­
mala je prostor od najmanje sto
tona.
Elektronski uređaji su bili čudo
za sebe. Bili su podešeni za navođe­
nje udaljenih elektronskih apara­
tura. Iza svega mogle su da se skri­
vaju mnoge tajne.
- Zbunjuje, zar ne? - upita
Ouks.
- Pitam s- čemu ovoliko vrlo
skupih uređaj - primeti Lun.
- Saznaće- — odgovori Ouks i
povede ga dal; .;.
U skladištu-"*, je bilo sanduka s
robom koja s'- odvozila.
- Treba li da znam šta je u san­
ducima? - upita Lun primetivši da
ih s vrata udaljenih desetak koraka
gleda inspektor Kliv Braun.
- Oružje... Uvek oružje - odgo­
vori Ouks. - Ovo smo ukrcali u
Antverpenu. Ovde smo uzeli vas tro­
jicu i kupili nešto oružja, koje ćemo
ukrcati u Brajtonu. Onda plovimo
kroz Gibraltar i u Italiji dopunja­
vamo utovar. Krcati oružjem plovi-
ćemo tamo gde se naredi.
- I sve to legalno? - upita Lun.
- Trgovina oružjem ima moćne
zaštitnike - odgovori prvi oficir. -
Da nije tako, bili bismo samo jadni
gusari, koji žive od danas do sutra.
Ovako..
Ouks je ćutao neko vreme, pa zak­
ljuči:
- Niko me ne vuče za jezik, a ja
brbljam.
Lun se nasmeja i njih dvojica po­
đoše opet na palubu, pa preko nje u
krmenom prolazu siđoše do elektro­
motora. Bili su novi i ispravni. Je­
dino im je trebalo malo više održa­
vanja. To Lun i reće, pokazujući
prah kod moćnih statora.
- Kvara i zastoja ne sme biti -
reče Ouks.
- Pogledaću i dizel motore - na­
javi Lun. - To mogu i sam. Ima li
tamo neki mašinist?
- Ima - odgovori prvi oficir. -
No, jedan nije dovoljan, pa smo mu
pridodali jednog mornara da se
obučava za pomoć. Ipak ću i ja s to­
bom, jer brod kreće tek za dva sata.
*
Za to vreme Samjuel Makferson
je obilazio brod, s grupom m or­
nara Svi su želeli da od novog
člana posade saznaju kako je u Lon­
donu, a i da procene kakav je to čo-
vek. Jedan mornar ga je zadirkivao
da je trapav i da neće moći da
prođe kroz sva vrata na brodu.
Makferson ga jednom rukom
zgrabi za kaiš na pantalonama. pa
ga lako podiže i reče:
- Gde ja ne budem mogao da
prođem, poslaću tebe.
26

29. Svi su ga gledali s divljenjem, a
izazivač se četvoronoške dočeka na
tlu i tiho opsova, ali se udalji od
Makfersona. Malo kasnije u grupi
se nađe i inspektor Kliv Braun. Po­
češe odmeravanja i s njim. Jedan
Irac ga je izazivao na rvanje. Braun
pristade, ali se umeša Makferson.
- Ovaj momak se ukrcao na
brod kad i ja Prem a tome, mi smo
u nekom smislu rođaci. Ko želi da
ga muči, neka se prvo do mile volje
iskali na meni. Evo, ja ću prvi da se
rvem. Nađite samo jače kaiše za
opasivanje, jer ovi na nama nisu
dovoljno čvrsti za tu vrstu rvanja
- Ja sam se samo šalio. Nisam
hteo da mučim novog člana posade
- reče izazivač i povuče se.
- O nda jesmo li primljeni bez
»protrčavanja«? - upita M akfer­
son.
Iako nisu bili sigurni na šta on to
misli, verovali su da pita hoće li izo­
stati šale na račun novih članova
posade, pa potvrdiše da je sve u
redu.
- S nama je stigao i izvesni
Kemp Šerer... - zausti Makferson.
. - Znamo — smejući se upade je­
dan od članova posade i pruži no­
vine u kojima je pisalo da policija
traži Kempa Šerera i Gaja Larsena.
Dok ih je Makferson gledao,
preko njegovog ramena se naklo­
nio i inspektor Braun. Iako su no­
vinske fotografije bile slabe, on na
njima prepoznade Larsena i Še­
rera. M akferson ga sumnjičavo po­
gleda, pa iscepa novine, ostatke
zgužva, a zatim ih baci preko
ograde.
- Lažu novine, milion im slova!
- uzdahnu Makferson i krenu da­
lje.
Uskoro brod napustiše lučki poli­
cajci i carinici, i »Pomona« isplovi.
Pre večere prvi oficir Ron Ouks je
izveštavao kapetana o svemu što je
trebalo, ali najviše je govorio o tri
nova člana posade. Za Šerera reče
da je pokazao poznavanje svih elek­
tronskih, električnih i mašinskih
uređaja i da će za koji dan moći na
svima da radi. Ispriča i detalje o
Makfersonu, kao i to da su mornari
već saznali da londonska policija
traži Larsena i Šerera zbog dva
ubistva.
- Naša je sreća što smo baš sada
stigli i prihvatili ta dva momka —-
reče kapetan. - A kakav je treći?
- Vidi se da razume posao i već
radi na učvršćivanju tereta, kao da
je preživeo mnoge bure na moru -
odgovori Ouks.
- Onda je sve u redu. Do Braj-
tona preuzmi sve poslove komando-
vanja brodom, a onda ću te ja sme-
niti - zaključi kapetan Rejmond
Farlou.
Marion Benks je lakirala nokte i
s dosadom slušala razgovor.
VI
Ćim se avion spustio u Rimu,
Dani Tatuli se javio telefonom
Frenku Rajvensmitu. Ovaj mu kaza
da ga čeka helikopter i da će se
njih dvojica videti s prvim članom
Seksteta.
- Voleo bih da te ugostim ovde u
Rimu, ali poslovi stoje tako da je
potrebno žuriti - zaključi Rajvens-
mit.
Tatuli se odveze taksijem do
kraja aerodroma i uskoro se nade
kod ulaza za uzletanja i sletanja he­
likoptera. Već su ga čekali, i nakon
desetak minuta leta nađoše se nad
ostacima antičkog Laurentuma, pa
se spustiše preko Lida di Kaštel Fu-
sano, blizu same tvrđavice. Jedan
automobil ih je čekao, pa se ćutljivi
pratilac i Dani Tatuli odvezoše do
borove šume oivičene dugom i viso­
kom zidanom ogradom, iznad koje
su strčali ukrasni kolci.
U šumi je bila mala luksuzna vila
u kojoj Tatulija sačeka ćovek koji je
morao biti stariji od šezdeset go­
dina. Nije bio mnogo sed, ali ono
malo kose jedva se držalo na posive-
loj i naboranoj koži. Lice mu je bilo
izbrijano i negovano, ali i ono je ot­
27

30. krivalo znatnu starost, ili bar iživlje-
nost tog čoveka. Tatuli mu priđe s
izrazom poštovanja i divljenja
Milo mi je što te vidim u do­
brom zdravlju, Vićenco' - uzviknu
dok su se rukovali
Stari Vićenco bio je nekada strah
i trepet Los Andelosa, ali je pro-
teran iz Sjedinjenih Država zbog
toga što se znalo da je gangsterski
voda Istina, dokazali su mu samo
utaju poreza, pa su ga se oslobodili
pod tim izgovorom i zauvek mu za­
branili povratak preko Okeana
Vićenco Neri zbog toga nije propao.
Na svojoj rodnoj Siciliji našao je
Mafiju ugrađenu u sve životne to­
kove, koja ga je zbog veza u Am e­
rici prihvatila kao jednog od važ­
nih šefova Sam Vićenco umeo je da
brzo učvrsti svoju vlast i proširi
poslove. Sada su konci njegove or­
ganizacije dosezali do Milana, Lon­
dona i Njujorka, a poslovi i mnogo
dalje.
- I meni je milo što sam te sreo,
ali voleo bih da nas nije sastavila
nužda. Ti još i ne znaš kako rđave
vesti pristižu jedna za drugom -
reče Vićenco Neri i okrenu se ka
jednom svom revolverašu da do­
prati u kućni bar u prizemlju vile
Frenka Rajvensmita čim ovaj bude
st igao.
Njih dvojica uđoše i smestiše se u
fotelje. Dotrča momak iz posluge i
ponudi pića. Oni odabraše ćuteći i
posmatrajući jedan drugoga.
- Sta ima novo? - upita ko­
načno Dani Tatuli.
- Ima novosti - reče Neri. -
No, da ne ponavljamo isto, saćeka-
ćemo Frenka. A sada ti priča o do­
gađajim a tamo na severu.
- Poslovi idu dobro. Jedino
imamo neprilika zbog novca, jer,
kao što znaš, Entore Mengoci je
morao da se ukloni - odgovori
Dani. - I još se nije javio.
- I neće nikad više - uzdahnu
Neri.
Dani Tatuli ga začuđeno pogleda,
ali nije ništa pitao, već nastavi da
govori o tome da je prodaja droga
sve bolje organizovana ne samo u
Milanu nego u svim gradovima se-
vera od najmanjeg do najvećeg. Isto
se događa i u ostalim zemljama od
Skandinavije do Balkana
- Sada je i cena ujednačena.
Heroin je prava valuta, koja odre­
đuje vrednost drugih ne samo u
trgovini oružjem nego i u celoj raz-
meni — reče na kraju.
- Razgovaramo kao državnici...
A, boga mi, to i jesmo - osmehnu
se Vićenco Neri.
U tom času stiže Frenk Rajvens-
mit., pa se brzo pozdravi s njima i
zatraži da budu sami. To je značilo
samo da se povuče Nerijev pratilac,
jer vila je pripadala Rajvensmitu, i
on je, ulazeći, naredio da njemu i
gostima niko ne smeta. Kazao je i
gde da ostanu dva stražara, koji će
sve prilaze držati na oku, ali neće
čuti razgovor.
- Dakle, mi smo na Siciliji učvr­
stili sve kako valja, a sada, eto poči­
nju havarije na severu, pa i dalje -
reče Neri.
- Imam poruke iz Pariza, i one
objašnjavaju šta se događa - reče
Rajvensmit.
- Dakle, Entore Mengoci neće
moći da nam kaže koliko zla nam
je naneo - reče Neri.
- Ja vas još uvek ne razumem -
reče Tatuli.
- Onda slušaj - reče Rajvens­
mit. - Mengoci je pao u ruke poli­
ciji, ali posle je nađen obešen pod
mostom na Temzi. Ne verujem da
se ubio, već ga je neko obesio. Sa
njim je, po onome što kaže Džordž
Bogl, bila izvesna Šila Pipson To
sumnjivo stvorenje ima još da
priča.
- Može li Bogl da sve to tamo sav­
lada? — upita Tatuli. - Ćuo sam da
je uspešno sredio Sparbeka.
- Počelo je kako ne • alja, jer
Sparbek je pristao da rad; ...ako mu
se kaže, ali na scenu je stupila poli­
cija, a postoji opasnost da se k
nama okrenuo i londonski mračni
28

31. tip, koga znamo pod nadimkom
Lun, kralj ponoći. On može da bude
neprijatniji od policije.
- Po čemu znamo da je i Sikert...
zove se Donald Sikert ... u igri? -
upita Dani Tatuli.
- Mi to ne znamo, ali Bogl je
kasno otkrio da je na nišan uzeo
devojku mladog Sparbeka, čiji otac
je Lunov prijatelj. Taj starac se
skriva, a onda počinju neprilike. Po
onome što je do nas doprlo iz poli­
cije, u igri je i Lun - izlagao je Raj-
vensmit.
Neri i Tatuli su ga gledali prikri­
vajući izraze zavisti i povlačeći
glave u senku. Frenk Rajvensmit je
bio najmlađi od svih članova Sek­
steta. Imao je trideset i pet godina.
Gustu plavu kosu češljao je na levi
razdeljak, a nosio je negovanu
bradu i brkove. Da u pogledu njego­
vih sivih očiju nije bilo neke večne
sumnjičavosti, moglo se reći da je
vrlo lep muškarac. Stasit, snažan i
brz kao munja, bio je i opasan pro­
tivnik. Nekoliko puta te osobine su
mu pomogle, a u pojedinim suko­
bima mu i život spasle. U Rimu je
živeo kao am erički građanin koji
drži trgovačko predstavništvo za
šest velikih američkih ■firmi. Iza
nekih se skrivala trgovina oružjem.
- Možemo li znati i nešto određe­
nije? - interesovao se Neri.
- O Lunu? - upita Rajvensmit.
Neri potvrdi klimanjem glave.
- Obavešten sam da su u Skot-
land Jard sami stigli Entore Men-
goci i Šila Pipson - odgovori Raj­
vensmit. - Svi znamo da je to pos-
lednje mesto na svetu na koje bi
Mengoci stigao po svojoj volji. Za­
što je išao tamo i zašto je pušten? O
tome se u birou za droge ne zna
mnogo. No, sigurno je da je
brbljao...
- Zato ga je Bogl i obesio -
upade Tatuli.
- Baš to nije tačno. Razgovarao
sam s Boglom. On će da zgrabi tu
devojku i saznaće šta se dogodilo.
Svakog časa treba da stigne po­
ruka od njega - odgovori Rajvens-
mit.
- Mislim kakve li je dokaze mo­
gao Mengoci da pruži inspekto­
rima Skotland Jarda - reče Neri.
- Izgleda, mnogo je pričao, ali
nije mogao da pruži dokaze. Zato je
Skotland Jard udesio da inspektor
Braun, sa lažnim dokumentima na
ime Berta Vintera, stigne na »Po-
monu« - odgovori Rajvensmit.
- Policijski inspektor na našem
brodu?! - poskoči Tatuli. - Je li
Farlou obavešten?
- To sam prvo obavio odgo­
vori Rajvensmit. - I savetovao sam
Farlou da dobro motri, jer do sada
špijun nije mogao da otkrije išta
što ne znaju kompanije, pa i vlade s
kojima radimo. Sad je pitanje kako
da se inspektor mirno otera s
broda. Ne želimo gužvu.
- Šta je rekao Farlou? upita
»/'Neri.
- Ima načina i za to — rekao je
posle kratkog razmišljanja, On je
sada tamo u vatri i plašim se da i
njega ne izgubimo - ispriča Raj­
vensmit.
Bilo je neobično slušati kako teče
taj razgovor o opasnostima, smrti,
oružju, drogama i zločinima svih
vrsta. Ličilo je to na mirne poslovne
razgovore, promišljene i bez uzbu­
đenja, proračunate i dozvoljene.
Skup zločinaca ličio je na susret
uglednih poslovnih ljudi-, I*t: ’ a, Raj­
vensmit i Tatuli su za javnost to i
bili. Jedino je bilo poc’o . -orja kad
se čulo ime Vićenco Neri. >- i on je
na Siciliji bio cenjeni » x ;.’ro ae«.
*
Toga jutra Šila Pipson probu-
dila ranije nego drugih dana. Probu­
dio ju je unutrašnji nemir, i ona
ustade, osluškujući. Nalazila se u
svom stanu u Goldenguđ Stritu u
Vulviču. Dok se kupala i oblačila,
razmišljala je o svemu što se dogo­
dilo i o tome šta će reći Đžordžu
Boglu kad se nađe s njim. Pošto je
bila sama u stanu, ona poče da pri­
29

32. prema doručak. U poslu je prekide
zvonjenje telefona. Javi se Bogl:
- Ovde Džordž! Jesi li dobro,
lutko?
- Ne baš najbolje. To što mi se
dogodilo... No pričaću ti o svemu
kad se vidimo - odgovori ona
- Ja moram na put... Ako bismo
mogli odmah da se vidimo, ispričao
bih ti i šta sam saznao o Feliksu. On
je sada na brodu »Pomona« i plovi
pod imenom Ron Ouks, prvi oficir.
Brod je još u luci i mogli bismo da
ga posetimo. Kapetan je moj prija­
telj - ispriča Bogl.
- Volela bih da vidim Feliksa. Da
se nađemo kod broda? - upita ona.
- Prihvaćeno! — reče Bogl.
Kaza joj da se nađu u jedanaest
sati kod broda i objasni joj kako da
nađe -Pomonu«. Ona spusti sluša­
licu i ostade zamišljena nekoliko
trenutaka, a onda poče da se
sprema.
*
Tek što je Džordž Bogl spustio slu­
šalicu, njegov telefon zazvoni. Javi
se, iz Rima. Frenk Rejvensmit:
- Imam važne vesti. U naše pos­
love su se umešali momci iz konku­
rencije. ..
- Kako to čine? - upita Bogl, jer
davno je bilo dogovoreno da reć
konkurencija znači policija.
- Pa kod njih su bili Petica i
neka devojka Mnogo su lepo pri­
čali o svima nama - reče Rajvens-
mit. - No, sve to biće jasnije kad
saznaš detalje. Sada želim da ti iz­
diktiram dimenzije metalnih pro­
fila, koji se traže...
Bogl je znao šta to znači, pa uze
olovku i papir da piše. Zabeležio je
brojeve, a onda spusti slušalicu.
Uze logaritamske tablice i po dogo­
vorenom sistemu poče da dešifruje
brojeve. Polako su se redala slova u
reći:
»... Mengoci i Šila sve priznavali.
Izgleda drogirani. Opasnosti mno­
gobrojne. Na »Pomonu« se ukrcao
policijski špijun. Zove se Džordž
Braun, a lažno ime je Bert Vinter.
Obavesti Rejmonda i učini šta
tre b a ..«
Dalje je Rajvensmit tražio da ga
Bogl pozove na telefon vile kod
tvrđavice Fusano. Bogl spusti
olovku i razmisli, pa opet pozva
Silu. Obavesti je da se nešto sum­
njivo događa oko broda, pa moraju
sačekati. Moguće je sledećeg dana
dočekati brod u Brajtonu gde treba
nešto da utovari. N a kraju Bogl
reče:
- Pošto si se već spremila, dođi
do mene da se o svemu dogovor­
imo. Očekujem te, draga!
Ona je predosećala opasnost, ali
nije našla snage da preduzme neki
odlučan korak. Nadala se da poli­
cija nadzire i nju i Bogla, pogotovo
od trenutka smrti Entora Mengo-
cija. Zbog svega toga grozničavo je
razmišljala, ali odgovori da će doći.
Tek što je spustila slušalicu, zaću
se zvono na ulazu. Pogledala je kroz
okular. Napolju su stajala dva uni-
formisana policajca. Ona im otvori.
Rekoše joj da su došli po nju, jer
viši inspektor Serbruk želi da raz­
govara s njom.
- Već sam spremna. Možemo da
krenemo - reče ona i samo pruž!
ruku da uzme svoju torbicu.
Policajac je zamoli da joj pogleda
torbicu, pa joj je vrati. Siđoše do
automobila i odvezoše se ka Skot-
land Jardu. Ćim je izvedoše pred
Šerbruka, ona poće da govori:
- I sama sam htela da dođem,
gospodine viši inspektore. Čuli ste
da je nađen mrtav izvesni Entore
Mengoci. Mene i njega saslušavao
je inspektor Braun. Pozovite ga, i
on će vam reći...
- Inspektor Braun je odsutan i
ne mogu ga zvati, no ja znam šta se
dogodilo. A zašto ste hteli da do­
đete? - reće Serbruk.
- Mislim da se Mengoci ubio od
straha, ili je nateran da to ućini -
odgovori Sila Pipson. - Plašim se
za sebe. Zaštitite me na neki način.
30

33. - A, tako... Pa, videćemo - neo­
dređeno reče Šerbruk. - Kad biste
nam rekli ko je ubio Mengocija. jer
utvrđeno je da je prvo onesvešćen
pa ubijen, mogli bismo da nađemo
pravi način kako da vas zaštitimo.
- Ako ste čitali izveštaje o našim
iskazima, onda znate da ja ni pre
nisam mnogo znala. Izvesni Džordž
Bogl me je odredio da budem u
Mengocijevom društvu... Pa, znate
već kako to ide - reče Šila Pipson.
- Ali sve vaše izjave su takve da
mi trPT'utno nemamo nikakve do­
kaze. n en i ostaje da utvrdim niste
li vi ubili M engocija - nastavi, viši
inspektor. - Gde ste bili u toku
noći kad je on ubijen?
- Moglo se dogoditi da budem
sama i da nemam alibi, ali slučaj je
hteo da sam pozvala svog suseda
da provedemo noć zajedno. To je
trgovac Bremil... Neću da skrivam
prirodu naše veze, iako je trgovac
oženjen - odgovori ona.
- Proverićemo to na diskretan
način. Naši ljudi će vas držati na
oku, pa gledajte da im olakšate po­
sao - otvoreno reće viši inspektor
Šerbruk.
Šila Pipson je grozničavo razm iš­
ljala. Instinkt joj je govorio da joj
preti opasnost, jer mnogo toga se
splelo oko nje. Sad se kajala što je
učinila da Mengoci bude ubijen. No,
bilo je učinjeno i trebalo se spasti.
Zbog toga ona odlučno reče:
- Želim da radim za policiju, dok
se stvari ne razjasne. Treba da
znate da me je pozvao Džordž Bogl
i da je već trebalo da budem kod
njega.
- Imaćemo to u vidu. Uzmite
taksi i idite tamo - zaključi viši in­
spektor Šerbruk. - Bićemo u vezi.
Ako nešto saznate, javite na ovaj te­
lefon.
On joj pruži listić papira s od­
štampanim brojem i ona ga stavi u
torbicu.
Taksijem, Šila Pipson brzo stiže
do Islingtona. Dočeka je Hiks i od­
vede je u sobu koja je Boglu služila
za rad, ali i za kartanje i boravak
tokom dana. Jedan zid zauzimali su
ormani s knjigama, a drugi, sobni
bar i sto za kartanje. Uz treći zid,
pored prozora, bio je pisaći sto s
garniturom od šest fotelja ispred.
Tako je prostorija, iako vrlo pro­
strana, izgledala puna nameštaja.
Bogl je stajao uz barski pult i spre­
mao piće.
- Kasniš, draga - primeti on gle­
dajući je ispod oka.
- Desilo mi se nešto nepredvi­
đeno - reče ona. - Tek što sam ti
rekla da ću doći. stigla su dva poli­
cajca i odvezla me u Škotland Jard.
Tamo me je o Mengocnevoj smrti
ispitivao viši inspektor Šerbruk.
- O! - ote se Boglu. - Pa šta sve
to treba da znači?
- On je zahtevao da radim za po­
liciju i dao mi broj telefona - odgo­
vori ona i pokaza listić s brojem. -
Rekao je i da će me pratiti njegovi
ljudi. Istina, ja ih nisam primetila,
ali možda su to oni činili dovoljno
vešto...
- Činili su - klimnu glavom
Bogl. - Moj ćovek mi je telefonirao
Ti si mi dovela agente na vrat.
- Nisam ja kriva - reće odlučno
Šila. - Ako sam šta zgrešila, to je
zato što sam zbog straha prećutala
neke stvari. Sad više neću da ćutim.
- Onda govori - reče Bogl i po­
kaza joj da sedne u fotelju pred pi­
saćim stolom.
Ne pitajući je, jer je znao šta bi
ona pila u ovom času, on prinese
velike čaše pune koktela s malo al­
kohola a više osvežavajućeg soka.
Šila otpi i poče da priča o tome
kako je Donald Sikert zarobio nju i
Mengocija. Nije skrivala ništa, pa
ni to da su njih dvoje »dobrovoljno«
otišli u Skotland Jard i pričali sve
što su umeli i znali.
- Kako to da vas je saslušavao
inspektor Kliv Braun, a sada je s
tobom razgovarao njegov šef viši
inspektor Šerbruk? - prim eti Bogl.
- To sam se i ja pitala, pa sam
zatražila objašnjenje. Šerbruk je
31

34. odgovorio da*je Braun odsutan -
odgovori Šila.
Džordž Braun je razmišljao šta
da uradi. Postalo mu je jasno da je
Skotland Jard obavešten o Sekstetu
i njegovim poslovima i da policijski
agenti sada grozničavo rade na pri­
kupljanju dokaza. Već i sam Brau-
nov odlazak na brod potvrđivao je
to sasvim jasno. Bio je odlučio da
muči i ubije ženu koja je otkrivala
njegove tajne, iako ih nije dobro
znala. No, sada je to bilo teško izve­
sti, jer Zaki Ćaušnil ju je pratio od
njenog stana i posle izlaska iz Skot­
land Jarda. Da je prate policijski
agenti, javio je svom šefu telefo­
nom.
- Pa šta da radim o s tobom? - s
uzdahom upita Bogl.
- Držaču se dalje od tebe. To je
sve što mogu da učinim — odgovori
Šila.
- Želela si da nađeš Feliksa.
Možda je najbolje da se sada tome
posvetiš - reče Bogl.
Toga trenutka pomislio je kako
da je zauvek ukloni, pa je ispitivao
mogućnost da je pošalje u neku
zamku, iz koje neće izaći živa.
- Pokušaj da pobegneš od Ser-
brukovih agenata, pa požuri u Braj-
ton. Tamo se ukrcaj na brod i vidi
šta da učiniš sa Feliksom, odnosno
sa sadašnjim prvim oficirom »Po-
mone* Ouksom. Da li ti to odgo­
vara? - reče Bogl.
- To je najbolje — složi se Šila
Pipson.
Odmah zatim Džordž Bogl je ot­
prati do izlaza. Čim se vrati, on
pozva vilu u Italiji i samo kratko
reče:
- Potvrđujem da je verovatno
sve što ste mi javili. Sam ću otići u
Brajton da proverim posao oko ukr­
cavanja robe, pa ću istim brodom
dalje. Da li se slažete?
Tamo je telefonsku slušalicu bio
podigao Bajvensmit i on se posave-
tova s ostalim, pa upita:
- Znači li to da nećeš više dozvo­
liti konkurenciji da te vidi?
- Da - potvrdi Bogl. - Mislim
da i vi treba da učinite isto, bar dok
se ne vidimo.
- Biće tako - odgovori Rajvens-
mit. - Objasni sve Rejmondu, pa
neka i on dođe s tobom ovamo. Ti
znaš gde smo. zar ne?
- Znam — potvrdi Bogl. - Do
viđenja!
Baš kad je završio razgovor, stiže
njegov revolveraš Zaki Čausnil i
ispriča mu kako je pratio devojku.
Video ju je i kad je izašla odavde,
ali uzalud je bio za petama agenata
Skotland Jarda, jer Sila je uspela
da umakne i od njega i od njih.
- Tako treba i da bude - reče
Bogl.
Odmah zatim naredi Causnilu i
Hiksu da uzmu svoje pasoše, uvek
spremne za upotrebu, pa da spa-
kuju laki prtljag i budu spremni za
putovanje. Sam sede da užurbano
radi. Spaljivao je neka dokumenta,
spakovao novčana dokumenta i
čekovne knjižice, pregledao oružje i
svoje stvari, i krenuo. Nije imao po­
rodice, ali s tužnim izrazom lica gle­
dao je svoj luksuzni stan. Imao je
ra’ ' a da veruje kako nikad više
ne loći u njega.
*
U Agenciju »Nauta« ušli su neko­
liko minuta pre prestanka rada.
Bogl svojim pratiocim a beše nare­
dio da ostanu kod stare Megi Čis-
holm, a on će ući kod Majersa. Tako
i postupiše. Grejdi Hiks ističe tablu
koja je označavala da agencija ne
radi, pa zaključa vrata i spusti za­
store.
- Šta to radite? 1 - - uzviknu
M egi Ćisholm i poseže rukom k tele­
fonu.
Zaki Čausnil je žestoko ošamari i
zapreti joj najružnijim recima koje
je znao. Ona zaplaka, sklupća se iza
stola i ostade da tiho jeca.
Za to vrem e Džordž Bogl je sedeo
u fotelji naspram M ejersa Vlasnik
agencije se trudio da zadrži osmeh
ljubaznosti na licu, ali mu nije uspe-