2. опет скаменио. Taj чудни, неуравнотежени субјект баци поглед на наше даме и, као да је
* Видети Појмовник на крају књиге (ирим. уредншишва).
5
Борис Акуњин
АЗАЗЕЛ
донео неку одлуку, упути се дугим корацима право ка њима. Застаде покрај клупе па, обраћајући се младој
госпођици, узвикну лакрди-јашким фалсетом:
- Госпо! Да ли вам је неко већ рекао да сте неподношљиво лепи? Госпођица, која је одиста била веома лепа,
загледа се у дрзника, од
страха благо отворивши усне боје зрелих јагода. Чак и њену поста-рију дружбеницу запањи ова нечувена
фамилијарност.
- Поражен сам на први поглед! - настављао је лакрдију овај не-знанац, мора се признати, сасвим пријатне
спољашњости (модерно ошишани зулуфи, високо, бледо чело, смеђе очи које су пламтеле од узбуђења). -
Дозволите ми да на ваше невино чело спустим један још невинији, братски пољубац!
- Господине, фи сте сасфим пијани! - прибра се дама са плетивом, при чему се показа да говори са
карактеристичним немачким акцентом.
- Пијан сам од љубави - рече дрзник, a онда истим, неприродним, цвилећим гласом завапи. - Један једини
пољубац, иначе ћу овог момента да дигнем руку на себе!
Госпођица устукну и окрену се ка својој заштитници. Ова, пак, без обзира на сву озбиљност ситуације,
показа потпуно присуство духа:
- Гупите се офог момента! Фи сте полудели! - она подиже глас и истури преда се своје плетиво са иглама
које су ратоборно штрчале. - Посфаћу полицајац!
Тада се догоди нешто невероватно!
- Тако дакле! Мене одбијају! - са глумљеним очајањем завапи мла-дић, патетично заклони очи руком и
одједном из унутрашњег џепа извуче мали револвер чији црни челик заблиста на сунцу. - Вреди ли после
овога живети? Једна ваша реч, и ја ћу живети! Једна ваша реч, и ја сам мртав! - рече он госпођици, која је и
сама седела ни жива ни мртва. - Ћутите? Онда, збогом!
Призор са господином који размахује пиштољем није могао оста-ти непримећен. Неколико људи који су се
затекли у близини - пуни-ја дама са лепезом у руци, достојанствени господин c Крстом свете Ане око врата,
две ученице у истим, смешним хаљиницама c пелери-нама - укипише се у месту; чак и са друге стране
ограде, на тро-тоару, застаде један студент. Речју, могло се очекивати да he ce ружна сцена окончати.
A онда се све зби за трен ока, тако да нико не стиже ни да се
умеша.
- Насумице! - узвикну пијанац (а, можда и лудак) и ко зна зашто подиже руку са револвером високо изнад
главе, заврте буренце на њему и прислони цев уз слепоочницу.
-Клофн! Фићфирић! - прошишта храбра Немица показујући со-лидно знање руског говорног језика.
Младићево лице, и до тада бледо, посиве, позелене, он се угризе за доњу усну и зажмури. Госпођица, за
сваки случај, такође затвори очи.
И добро је урадила; тако је избегла кошмаран призор: у тренутку када је праснуо пуцањ, глава самоубице
нагло се цимну у страну и из ране, тек мало изнад левог уха, шикну црвено-бели млаз, као из
фонтане.
Настаде нешто неописиво. Немица се стаде узбуђено обазирати око себе, као да све присутне позива за
сведоке ове нечувене дрско-сти, a затим продорно завришта, придруживши се цики ученица и пуначке даме,
које су већ неколико секунди испуштале пискаве крике. Госпођица је лежала без свести, само је начас
отворила очи и одмах поново обамрла. Са свих страна сјатише се људи, a студент ко-ји је стајао крај ограде,
осетљива душица, напротив - јурну на другу страну, преко калдрме у правцу Мохове улице.
Ксаверије Феофилатович Грушин, истражни пристав Кримина-листичке управе при московском
обер-полицајмајстеру, одахну c олакшањем и одложи у страну, на гомилу „прегледано", извештај o важним
преступима за јучерашњи дан. Ни у једноме од двадесет и четири рејона града са шест стотина хиљада
становника, за претход-на двадесет четири часа, то јест 13. дана месеца маја, није се догоди-ло ништа
значајно, ништа што би захтевало ангажовање кримина-листичке полиције. Једно убиство у тучи пијаних
фабричких радни-ка (убица је ухапшен на лицу места), две пљачке кочијаша (нека се тиме, молим лепо, бави
рејонска полиција), нестанак седам хиљада осамсто педесет три рубље и четрдесет седам копејки из касе
Руско--азијске банке (TO je y потпуној надлежности Антона Семјоновича из
Борис Акуњин
3. АЗАЗЕЛ
одсека за привредне злоупотребе). Хвала богу, престали су да у Управу шаљу разне тричарије попут
џепарења, собарица што су дигле руку на себе и напуштених беба - за то сада постоји Полициј-ски иреглед
градских догађаја који се свако поподне шаље у све рејоне.
Ксаверије Феофилактович слатко зевну и преко цвикера c рамом од корњачевине баци поглед на писара,
чиновника XIV класе Ераста Петровича Фандорина, који је, по трећи пут, преписивао недељни извештај за
господина обер-полицајмајстера. Ништа не мари, помис-ли Грушин, нека се од малих ногу учи уредности,
још he ми за то и хвала рећи. Види ти каква је сад мода уведена, шкрабају челичним перима, чак и високом
руководству. He, братац, ти ћеш полагано, по старински, гушчјим перцем, све са завојима и кукицама.
Његово превасходство су стасали у време императора Николаја Павловича, поштују ред и претпостављене.
Ксаверије Феофилактович је момку искрено желео све најбоље, очински га је волео. Ваља рећи да се
судбина грубо поиграла c новопеченим писаром. Са деветнаест година остао је сироче без оба родитеља -
мајку је изгубио још у детињству, a отац, усијана глава, страћио је иметак на неостварљиве пројекте, и
раставио će c душом. У време железничке грознице се обогатио, у време банкарске грознице - пропао.
Прошле године, кад су почеле једна за другом да пропадају комерцијалне банке, многи угледни људи
падоше на просјачки штап. Најсигурније хартије од вредности претворише се у смеће, у ништа. Тако и
господин Фандорин, поручник у пензији, пошто га изненада удари кап, ништа осим меница не остави
сину-јединцу. Требало је да дечко заврши гим-назију, да крене на факултет, a уместо тога - изволи у свет,
трбухом за крухом. Ксаверије Феофилактович се сажаљиво накашља. Сиротан је положио испит за
колегијског регистратора, није то никакав проблем за тако васпитаног момка, али шта га је само довело у
полицију? Боље би му било да је отишао у статистику, или макар у судство. Све је то романтика у младим
главама, сви машта-мо како ћемо да јуримо тајанствене Кардудале. A код нас, драги мој, Кардудала нема
(Ксаверије Феофилактович c негодовањем одмахну главом), код нас: лепо загреј столицу - пиши записнике o
томе како је граћанин Голопузов у пијаном стању усмртио секиром закониту супругу и троје мале деце.
Ево, трећа недеља како млади господин Фандорин ради у Кри-миналистичкој полицији и Ксаверије
Феофилактович, искусан агент, прошао сито и решето, већ је дубоко убеђен да од младића неће бити вајде.
Сувише је нежан, сувише фино васпитан. Кад га је ономад, већ прве недеље, Грушин повео на место злочина
(кад је заклана супру-га богатог трговца Крупнова), Фандорин - само што је погледао уби-јену - сав је
позеленео и, држећи се зида, истрчао у двориште. Она, поштено говорећи, и није изгледала баш привлачно:
грло пререзано од увета до увета, језик испао, очи избечене, a крви (то се, брате драги, подразумева) - до
колена. На крају, Ксаверије Феофилакто вич мораде сам и да води истрагу и записник да напише. Ствар је,
мора се признати, била прилично једноставна. Настојник Кузикин је тако „шарао" погледом да је Ксаверије
Феофилактович одмах наре-дио полицајцу да га зграби за врат и стрпа у ћузу. Већ две недеље лежи
Кузикин, тврди да је невин, али, нека га - признаће он; та, нико други није могао да закоље трговчеву
супругу - неће ваљда пристава њух да превари после тридесет година службовања. A Фандорин ће и у
канцеларији добро доћи. Савестан је, писмен, зна језике, бистар је, у разговору пријатан, a не као она
пијандура Трофимов што је прошлог месеца пребачен из писара у млађе помоћнике полицијског надзорника
на Хитровку. Е, нека сад тамо буде дрзак са надређени-ма и нека код њих пијанчи.
Грушин љутито задобова прстима по столу, обложеном обичном канцеларијском чојом, извади из џепа на
прслуку часовник (ох, до ручка има још доста) и одлучно привуче нови број Московских новина.
~ Хм, чиме he данас да нас изненаде - промрмља он наглас, a млади писар спремно одложи мрско гушчје
перо, знајући да he шеф сада почети да чита наслове и све остало, пратећи читање својим комен-тарима, што
јесте била навика Ксаверија Феофилактовича.
- Погледајте само, Ерасте Петровичу, на првој страни, на ударном месту!
Борис Акуњин
АЗАЗЕЛ
Најновији амерички корсет
„ЛОРД6АЈРОН"
од најтврђих китових уси, <
за мушкарце који желе да буду витки. Струк - палац, рамена - сажењ!
И слова - огромна! A испод сасвим ситно:
i i
Цар путује у Емс ј
l l
•'
Па, наравно, шта да помислиш!? Та, цар и није битан, „Лорд Бај-рон" то je већ - нешто!
4. Гунђање честитог Ксаверија Феофилактовича изазвало је нео-бичну реакцију код писара. Он се збуни,
образи му се зацрвенеше, a трепавице, дуге као у девојке, срамежљиво задрхташе. Кад смо већ поменули
трепавице, право је време да мало подробније опишемо спољашњост Ераста Петровича, јер је њему суђено
да у необичним и страшним догађајима који ће убрзо уследити, одигра кључну улогу. Био је то врло љубак
младић, црне косе (којом се потајно поносио) и плавих очију (авај, боље би било да су црне), доста висок,
белог тена и са проклетим, неуништивим руменилом на образима. Искори-стићемо прилику да објаснимо и
разлог зашто се тако збунио колегијски регистратор. Наиме, он је још пре два дана потрошио трећину своје
прве месечне плате управо на такав, тако нахваљени корсет: шетао се у „Лорду Бајрону" већ други дан,
трпећи приличне муке зарад лепоте и сада је посумњао (сасвим неосновано) да је проницљиви Ксаверије
Феофилактович погодио порекло витешког држања свог потчињеног и да је желео да му се подсмехне.
A шеф је читао даље:
Зверства турских башибозука у Бугарској
Па, то баш и није за читање пред ручак...
Експлозија на Лиговки
Наш дописник из Санкт Петербурга обавештава нас !
да је јуче у 6.30 ујутро, у Знаменској улици, у кући за ј
издавање саветника Вартанова, дошло до експлозије !
која је потпуно уништила стан на 3. спрату. Наиме, I
полиција је, приликом увиђаја на лицу места, затекла i :
унакажене остатке млађег мушкарца. Стан је био ј
изнајмљен неком господину П., приват-доценту, чије je l
тело, очито, ту и пронађено. Судећи по изгледу стана, |
у њему је била организована некаква тајна хемијска ! лабораторија. Државни саветник Брилинг, који води
истрагу, претпоставља да су овде израђиване паклене
машине за терористичку организацију нихилиста. !
Истрага се наставља.
- Мм, да, хвала Свевишњем, ми нисмо у Питеру.
Млади Фандорин је, судећи no cjajy y очима, био другачијег ми-шљења. Читав његов изглед јасно је
говорио: ето, у престоници се људи баве правим послом, јуре бомбаше a не преписују по десети пут
којекакве папире у којима, ако ћемо право, и нема ничега заним-љивог.
- Тако, - зашушта новинама Ксаверије Феофилактович - да погле-дамо шта има у градској хроници.
| Први иосковски естернат |
i Позната енглеска добротворка, бароница Естер, чијим [ | су залагањем, у више земаља, основани
такозвани | ј „естернати" - узорни дечји домови за дечаке-сирочад, ј I саопштила је нашем новинару
да је коначно и у ј I „златоглавој" отворила своја врата прва установа те ! I врсте. Леди Естер,
која је прошле године почела да I шири своју делатност и у Русији и већ успела да i отвори естернат у
Петербургу, одлучила је да добро-! чинствима обаспе и московске сирочиће...
10
11
Борис Акуњин
АЗАЗЕЛ
Ммм..
Усрдна захвалност свих Московљана... Па, куд се де-доше наши Овени и Естери?
Но, добро, Бог c њима, сирочићима. А, шта овде имамо?
t
Циничан испад
Хм, занимљиво.
; Јуче се у Александровском парку десило нешто веома
. тужно, сасвим у духу циничне нарави савремене мла-
дежи. Пред очима пролазника убио се г. К, наочит
младић од 23 године, студент Московског универзите-
та, једини наследник милионског иметка.
Охо!
Пре него што ће се одлучити на овај неразумни пос-
тупак, Н. се, по речима очевидаца, разметао пред при-
сутнима машући револвером. У почетку, очевици су
5. његово понашање протумачили као дрскост пијанца.
Међутим, Н. се није шалио и опаливши себи у главу
остао је на месту мртав. У џепу самоубице пронађено
је писамце огавно атеистичког садржаја, из кога се
јасно види да поступак Н. није био тренутни порив или ;
последица делиријум тременса. Дакле, модерна епиде-
мија безразложних самоубистава, која је до овог дога- I
ђаја била бич Петропоља, докотрљала се и до зидина '!
мајчице-Москве. O темпора, o морес! До ког ступња ,
неверовања и нихилизма је дошла наша златна
младеж да чак и од сопствене смрти прави лакрдију?
Ако је такав однос наших Брутова према сопственом
животу, треба ли се онда чудити што они потцењују
животе других, много угледнијих људи? Колико је nervine у речима уваженог Фјодора Михаиловича
Досто-ieecKor из управо објављене мајске свеске Пигачевог "дневника: „Драги, добри, честити (јер, ви сте
све то!), куда идете, због чега вам се омилио тај мрачни, пусти гроб? Погледајте, на небу је јарко пролећно
сунце, пу-пи дрвеће, a ви сте се уморили и не проживевши."
Ксаверије Феофилактович срдито ушмркну и испод ока строго по-гледа свог младог помоћника - да ли га
овај пажљиво слуша, па на-стави знатно сувљим гласом.
- И тако даље, и тако даље. Времена c тим, поштено говорећи, немају никакве везе. Чудна ми чуда! Код нас
у Русији су за такве још давно говорили „од добра живота побрљавио". Милионски иметак? Ко би то могао
бити? Е, вала, ови начелници рејона прави су нева-љалци, за тричарије шаљу званичне дописе, a ово нису
укључили у извештај. Сад чекај преглед градских догађаја! Мада, нема ту ничег нарочитог, случај је јасан,
извршио је самоубиство наочиглед толи-ких сведока... Али, свеједно, занимљиво је. Александровски парк
-то je у надлежности другог рејона Градске полиције. Знате шта, Ера-сте Петровичу, учините ми услугу,
тркните до њих у Мохову улицу. Тобоже ради контроле, знате већ. Пре свега, распитајте се ко је тај Н. Н. и,
драги мој, обавезно препишите опроштајно писамце, показаћу га вечерас Јевдокији Андрејевној, она воли
такве сентименталне стварчице. И немојте се много задржавати, брзо се вратите.
Последње речи беху изговорене у леђа колегијском регистратору који је толико журио да напусти свој
туробни, мушемом покривени сто, да само што није заборавио шапку.
#*#
У рејонској полицији младог чиновника Криминалистичке поли-Ције одведоше право начелнику, a овај,
видевши да су му послали не богзнакако значајну персону, није губио време на објашњења, већ позва
помоћника.
- Ево, изволите за Иваном Прокофјевичем - учтиво рече начел-ник момку (јесте да је „ситна риба", али ипак
је из Управе). - Он he
IZ
13
Борис Акуњин
АЗАЗЕЛ
вам све показати и испричати. Управо он је јуче ишао у покојников стан. A Ксаверију Феофилактовичу мој
дубоки наклон.
Фандорина сместише за висок писаћи сто и донесоше му фасцик-лу са предметом. Ераст Петрович прочита
заглавље
ПРЕДМЕТ- самоубиство
уваженог грађанина Петра Александровича КОКОРИНА, 23 године, студента Правног факултета
Московског императорског универзите-та. Предмет отворен месеца маја, дана 13-ог, 1876. године. Затворен
месеца__, дана__ 18__године.
и прстима дрхтавим од предстојећег ужитка, развеза врпце.
- Синчић Александра Артамовича Кокорина - рече Иван Про-кофјевич, мршав и кракат службеник, c лицем
као да га је крава жва-кала. - Био је врло богат. Фабрикант. Три године како је преминуо. Све је сину
оставио. Morao je студент лепо да живи и да се радује. Шта то људима стално недостаје?
Ераст Петрович климну главом јер није знао шта да каже на то, па се удуби у читање исказа сведока. Било је
прилично записника, десе-так; најподробнији је био сачињен према изјавама кћерке тајног саветника
Јелизавете фон Еверт-Колокољцеве, 17 година, и њене гувернанте - уважене Еме Пфул, 48 година, са којима
је самоубица разговарао непосредно пре пуцња. Уосталом, никакве информације осим оних које су читаоцу
6. већ познате, Ераст Петрович у запис-ницима није нашао - сви сведоци понављали су мање-више исто,
раз-ликовали су се само по степену проницљивости: једни су говорили да је младићева појава одмах код њих
пробудила лош предосећај („чим сам погледала у његове безумне очи, одмах су ме подишли жмарци" -
изјавила је супруга титуларног саветника Хохрјакова, која је, међу-тим, у наставку тврдила да је младића
видела само c леђа); други све-доци су, пак, говорили o грому из ведра неба.
ГТоследње у фасцикли било је изгужвано писамце на плавој харти-ји са монограмом. Ераст Петрович
просто „прогута" очима непра-вилне редове (ваљда од узбуђења).
Гисиодо, ви шшо живише иосле мене!
To miuo чиШаше моје Гшсмо значи да сам вас већ наиусшио u сио-знао шајну смрши, која је за вас скривена
иза седам иечаша. Сло-бодан сам, a вама осшаје да живише даље u мучише се. Али свеједно, могу да се
кладим да овде где сам ја сада u одакле се, како рече иринц дански, ниједан иушник не враћа, нема ама баш
ничега. Ко се са мном не слаже, нека, молим леио, ировери. Уосшалом, ни са ким од васја немам нишша, a
ово иисмо иишемда не бисше иомислили како сам ја, шобоже, дигао руку на себе због неке цмиздраве
глуиосши. Мука ми је од вашег свеша и, доисша, шај разлог је сасвим довољан. A да нисам иошиуни скош,
доказ је кожни ирибор за Гшсање.
Пешар Кокорин
„He бих рекао да је писано у душевном растројству" - помисли Ераст Петрович.
- O каквом кожном прибору је реч? - упита он.
- Никакав кожни прибор код њега није нађен. Шта бисте ви хтели, човек није био при себи. Можда је
намеравао нешто да уради, па се предомислио, или заборавио. Очигледно, господин је био мало ћакнут.
Јесте ли читали како је вртео буренце? Знате, у буренце стаје шест метака, a био је убачен само један. Ја сам,
на пример, мишљења да он уопште и није намеравао да пуца, већ да мало заго-лица своје нерве, тако рећи:
да појача животне осећаје. Да потом и храна буде слађа, и теревенке пикантније.
- Само један од шест метака? О, Боже мој, како није имао среће -растужи се због покојника Ераст Петрович,
коме кожни прибор није давао мира.
- Где он живи? To јест, где је живео...
- Стан са осам соба у новој кући у Остоженки, и врло раскошан -радо изнесе своје утиске Иван Прокофјевич.
- Од оца је наследио кућу у Замоскворечју, тачније дворац са помоћним зградама, али није хтео тамо да
живи, побегао је од трговине.
- И шта, ни тамо није било кожног прибора? Помоћник начелника рејонске полиције се изненади:
- Шта је по вама требало да урадимо, да извршимо претрес? Рекао
вам, стан је такав да није препоручљиво пуштати агенте по
14
15
Борис Акуњин
собама - да их ћаво на грех не наведе. A и зашто? Јегор Никифоро-вич, истражни судија из окружног
тужилаштва, дао је покојниковом собару четврт сата да сакупи ствари, наравно под надзором полицај-ца, да,
не дај боже, не здипи нешто газдино, и наредио ми је да запечатим врата. До проглашења наследника.
- A ко су наследници? - заинтересовано упита Ераст Петрович.
- Е, ту постоји зачкољица. Собар каже да Кокорин нема ни браће ни сестара. Постоје неки, треће-четврто
колено, али њих он није ни на праг пуштао. Ко ли ће онолике новце добити? - са завишћу уздах-ну Иван
Прокофјевич. - To je страшно и замислити... Али, то није наша брига. Адвокат или извршиоци тестамента he
ce појавити већ сутра-прекосутра. Још није прошло ни двадесет и четири сата. И те-ло лежи код нас на леду.
Можда he сутра Јегор Никифорович затво-рити предмет, тада ће све да се заврти.
- Ипак је чудно - примети млади писар мрштећи се. - Ако је човек у опроштајном писму посебно поменуо
некакав прибор за писање, није то тек онако. И оно „потпуни скот" није баш најјасније. Шта ако је у том
прибору нешто важно? Ви како хоћете, али ја бих обавезно прегледао стан. Мени се чини да је читаво
писамце и написано због тог прибора. Има ту нека тајна, часна реч.
Ераст Петрович поцрвене, плашећи се да му је детињасто излете-ло ово o тајни, али помоћник начелника не
наће ништа чудно у том размишљању.
- Па, јесте, требало је погледати барем папире у радној соби - при-знаде он. - Само, Јегор Никифорович
стално жури. Има осморо чеља-ди код куће, тако да се он увек труди да што пре клисне кући са уви-ћаја или
истраге. Старији човек, још годину до пензије, шта бисте хте-ли... Hero, знате шта, господине Фандорине?!
Да ли бисте хтели да ми одемо тамо? Заједно ћемо погледати, a ja ћу после ставити нови печат, није ми
тешко. Јегор Никифорович неће замерити. Још ће нам се и захвалити што га нисмо још једном потезали.
7. Рећи ћу му да је из Управе Криминалистичке полиције био упућен захтев, шта велите?
Ерасту Петровичу се учини да би мршави помоћник начелника напросто желео да мало боље разгледа
„раскошни" стан, a што се тиче стављања новог печата, то баш и није најбоље решење, али искушење је
било исувише велико. Овде је заиста мирисало на тајну.
АЗАЗЕЛ
*##
Покућство у стану покојног Петра Кокорина (најлепши спрат у богатој кући за издавање, недалеко од
Пречистенске капије) није оставило нарочит утисак на Фандорина - у време очевог вртоглаво стеченог
богатства и сам није живео ништа горе. Зато се колегијски регистратор није задржавао у мермерном
предсобљу са венецијан-ским огледалом од три аршина и позлаћеним гипсаним радовима на плафону, већ
поће право у дневну собу - широку, са шест прозора, у најмодернијем руском стилу: са шареним шкрињама,
храстовом резбаријом на зидовима и отменом, каљевом пећи.
- Лепо се живело, рекао сам вам - због нечег шапатом, каза прати-лац Фандорину у потиљак.
Ераст Петрович је сада задивљујуће личио на једногодишњег сетера, први пут пуштеног у шуму и
ошамућеног примамљивим мирисом блиске дивљачи. Завртевши главом лево-десно, он непо-грешиво
одреди:
- Ова врата воде у радну собу?
- Тачно, господине.
- Идемо!
Кожни прибор за писање брзо су нашли - био је на средини ма-сивног писаћег стола, између мастионице и
пепељаре у облику се-дефасте шкољке. Али пре него што ће Фандоринови нестрпљиви прсти дотаћи смеђу
шкрипаву кожу, поглед му паде на фотографи-ју у сребрном раму, која је стајала ту, на столу, на упадљивом
мес-ту. Лице на фотографији било је толико упечатљиво да Ераст Пет-рович заборави на прибор за писање:
главе мало искренуте у страну, у њега је гледала Клеопатра, бујне косе, огромних, зага-ситоцрних очију, са
гордим прегибом високог врата и једва приметном окрутношћу на хировитој линији усана. Више од свега,
колегијског регистратора је опчинио израз мирне и самоуверене властољубивости, тако неочекиван на
девојачком лицу (ко зна зашто, Фандорин је пожелео да она обавезно буде госпођица, ни-како госпођа).
- Боме, лепотица - уз тихи звиждук каза Иван Прокофјевич, који се нашао ту поред. - Ко ли је то?
Дозволите...
Борис Акуњин
АЗАЗЕЛ
И он, без и најмањег устезања, богохулном руком извуче чаробни лик из рама и окрену позадину. Тамо је
косим, развученим рукопи-сом било написано:
Пешру К.
И Пешар тишавши наиоље илакаше горко. Заволевши, не одричи
се!
А.Б.
- Она то њега пореди са апостолом Петром, a себе, мора бити, са Исусом? Каква амбиција! - фркну
помоћник шефа месне полиције. -Да није због дотичне особе студент дигао руку на себе? Аха, ево и нашег
прибора за писање, нисмо залуд долазили.
Отворивши кожне корице Иван Прокофјевич извуче један једини лист исписане плаве хартије, већ познате
Ерасту Петровичу, али овога пута са печатом јавног бележника и са неколико потписа у дну.
- Одлично - задовољно климну главом полицајац. - Пронађен је и тестамент. Хм, да видимо, баш ме занима.
Документ је он прелетео очима за минут, али Ерасту Петровичу се тај минут учинио као читава вечност, a да
загледа преко туђег раме-на било му је испод части.
-Ето ти га, на! Баш леп поклончић за рођаке! - узвикну Иван Прокофјевич са несхватљивом злурадошћу. -
Гле ти Кокорина, свима је натрљао HOC. Ово је урађено баш на наш - руски начин! Само, није нимало
патриотски. Сад је и оно o „скоту" јасно.
Ераст Петрович, изгубивши, од нестрпљења, сваку представу o пристојности и уважавању надређених,
истргну листић од старијег по звању и прочита следеће:
Тесшаменш
Ја, долеиоишисани Пешар Александрович Кокорин, ири иуној свесши u здравој иамеши, у ирисусшву
долеиошиисаних сведока осшављам следећу оиоруку у вези са имовином коју иоседујем.
Сву своју расиоложиву имовину, чији се сиисак налази код мог адвокаша Семјона Јефимовина Берензона,
осшављам гђи бароници
Есшер, држављанки Бришаније, ради коришћења свих иредмешних средсшава у целосши ио њеном
8. нахођењу, a за иошребе образовања u васиишавања сирочади. Чврсшо верујем да he гђа Ес-шер расиолагаиш
овим средсшвима разборишије u иошшеније него шшо шо чине наши генерали са средсшвима намењеним у
добро-шворне сврхе.
Овај мој шесшаменш је иоследњи u коначан, има иравну снагу u ионишшава мој ирешходни шесшаменш.
За извршиоце оиоруке овлашћујем адвокаша Семјона Јефимовича Берензона u сшуденша Московског
универзишеша Николаја Сшеиа-новича Ахширцева.
Овај шесшаменш сачињен је у два иримерка, од којих један осшаје у мојој својини, a други се иредајв на
чување адвокашској канцелари-ји г. Берензона.
Москва, 12. мај 1876. године
Пешар Кокорин
18
19
-11
Глава друга,
9 KOjoi нема иичега оснм разговора
Како ви хоћете, Ксаверије Феофилактовичу, али ипак је чудно! - узрујано понови Фандорин. - Ту постоји
нека тајна, часна реч! - И тврдоглаво настави. - Да, управо тајна! Просудите сами. Прво, убио се некако
глупаво, „на божју вересију", јед-ним метком из буренцета, као да уопште и није намеравао да пуца. Какав
фаталан баксузлук! И тон опроштајног писма је, морате при-знати, некако чудан; рекло би се да је написано
на брзину, успут, а, са друге стране, тиче се веома значајне ствари. Није шала! - глас Ераста Петровича чак
зазвони од навале осећања. - O тој ствари ћу после, сада бих да поразговарамо o тестаменту. Зар вам се не
чини сумњивим?
- A шта вам то, драги мој, у њему изгледа сумњиво? - благим гласом упита Грушин са досадом
прелиставајући Полицијски иреглед град-ских догађаја за протекла двадесет и четири сата. Ово штиво, не
са-свим лишено сазнајне вредности, обично је било предмет ишчитавања у поподневним часовима, јер
документ није имао веће важности -углавном, разне безначајне ситнице, најобичније глупости, мада би се
понекад нашло и понешто интересантно. Овога пута, ту је било и обавештење o јучерашњем самоубиству у
Александровском парку, али, као што је и предвидео искусни Ксаверије Феофилактович, без икаквих детаља
и, наравно, без текста опроштајног писма.
- Ево шта! Кокорин је пуцао кобајаги од шале; па ипак, тестамент је, без обзира на изазивачки тон, сачињен
строго по пропису - у при-суству бележника, са потписима сведока, именовани су извршиоци тестамента -
на прсте је набрајао Фандорин. - Мора се узети у обзир и да је иметак огроман. Распитао сам се: две
радионице, три фабрике, куће у неколико градова, бродоградилиште у Либави; само акције у Државној
банци вреде пола милиона!
Z1
Борис Акуњин
------------- ..... • -^
- Пола милиона? - узвикну Ксаверије Феофилактович подигавшц поглед са папира. - Посрећило се
Енглескињи, баш се посрећило.
- И објасните ми, уосталом, какве везе c тим има леди Естер? Зашто је баш њој све остављено, a не неком
другом? Какве везе имају она и Кокорин? Е, то треба испитати!
- Па, он је и написао да нашим крадљивцима државне имовине не верује, a Енглескињу већ неколико месеци
у свим новинама кују у звезде. He, драги мој, боље ви мени ово кажите: Како то да ваша ге-нерација живот
сматра тако јефтиним? Сваки час - бум, па још тако, c патосом, c презиром према целом свету. C каквим
правом, молим вас? - Ту се Грушин наљути сетивши се како је јуче дрско и без пош-товања разговарала са
њим његова вољена кћи, шеснаестогодишња гимназијалка Саша. Уосталом, питање је било више реторичко,
мишљење писара o тој теми мало је интересовало уваженог приста-ва месне полиције и зато се он поново
удуби у извештај.
Али Ераст Петрович још живље продужи:
-To и јесте проблем o коме сам хтео посебно да разговарамо. Размислите o људима као што је тај Кокорин.
Судбина му је дала све
- и богатство, и слободу, и образовање, и лепоту (лепоту је Фандорин поменуо онако, успут, мада o
спољашњости покојника није имао појма). A он се игра са смрћу, и најзад се убија. Желите да знате зашто?
Нама младима је у вашем свету рђаво, Кокорин је баш то и написао, само није разрадио. Ваши идеали -
каријера, новац, почасти - за многе од нас не вреде ништа. He сањамо ми o томе. Шта ви мис-лите, случајно
се пише o епидемији самоубистава? Најбољи међу образованом омладином одлазе угушени услед
9. недостатка духовног кисеоника, a ви, очеви друштва, не извлачите поуку из тога!
Изгледало је да је сав оптужујући патос упућен самом Ксаверију Феофилактовичу, c обзиром да у близини
није било других „очева друштва". Ипак, Грушин се ни најмање не увреди и чак са видним задовољством
климну главом.
- Е, ево баш на рачун недостатка духовног кисеоника -подсмешљиво прогунђа он
гледајући у извештај. - У Чихачевској улици, у шрећем рејону Мешчанског кварша у десеш часова
ошкривено је мршво шело обешеног обућара Ивана Јеремејева Булдигина, 27 година. Према сведочењу
иазикуће Пешра Силина,
АЗАЗЕЛ
V убисшва је иомањкање средсшава за иијанчење. Тако he и отићи сви најбољи. Само ћемо ми, старе будале,
остати.
_ Ви се смејете - горко рече Ераст Петрович. - A y Петербургу и Варшави нема дана да се не убије или не
утопи неки студент, сту-денткиња или гимназијалац. Вама је смешно...
„Кајаћете се, Ксаверије Феофилактовичу, али биће касно" - осве-тољубиво помисли он, мада му до овог
трена мисао o самоубиству није ни падала на памет, био је момак пун живота. Завлада тишина: Фандорин је
замишљао скромну хумку, изван црквене ограде и без крста, a Грушин је час прстом подвлачио редове, час
шушкао лис-
товима.
- Ипак, нека будалаштина ту постоји, заиста - прогунђа он. - Нису ваљда сви они полудели? Ево, два
извештаја, један из трећег рејона Мјасницког кварта, на осмој страни, други из првог рејона Рогошког
кварта, на деветој страни. Дакле: У 72 часова u 35 минуша у Пошко-локољну улицу, у дом Московског
ирошивиожарног друшшва ио-зван је иолицијски надзорник Федорук, a на захшев калушке cuax.ii-нице
Авдошје Филииовне Сиицине (са иривременим боравишшем у хошелу „Бојарска"). Госиођа Сиицина је
изјавила да је крај улаза у књижару, на њене очи, један ирисшојно одевен госиодин, ио изгледу око 25
година, иокушао да изврши самоубисшво: ирислонио је ииш-шољ уз слеиоочницу, али оружје је очигледно
зашајило u особа која је иокушала самоубисшво се сакрила. Гђа Сиицина је захшевала да иолиција иронађе
младића u иреда гадуховним власшима ради одре-ђивања црквеног иокајања. Исшрага није иокренуша услед
шога шшо иресшуиа није ни било.
-Ето видите, шта сам вам рекао! - ликовао је Ераст Петрович, осећајући се у потпуности освећеним.
- Станите мало, младићу, то није све - прекину га шеф. - Слушајте Даље. Страна девет. Извешшај
иолицајца Семјонова (то је из Рогошког), иозваног нешшо иосле десеш часова од сшране грађани-на
Николаја Кукина, шрговачког иомоћника у бакалници „Брикин u синови", која се налази иреко иуша Малог
јауског мосша. Кукин је изјавио да се неколико минуша upe шога на камени сшуб мосша ус-иузао некакав
сшуденш u ирислонио уз главу иишшољ, изражавајући очиШу жељу да изврши самоубисшво. Кукин је чуо
шкљоцање, али
n
Z3
Борис Акуњин
АЗАЗЕЛ
иуцња није било. Након шкљоцања сшуденш је скочио на калдрму u брзо несшао иуш Јауске улице. Других
очевидаца није било.
Кукин моли да се на мосшу иосшави иолицијска сшража, јер се ирошле године на исшом месшу ушоиила
једна девојка лаког морала u од шога је шрговина ирешриела шшешу.
- Ништа не разумем - Фандорин рашири руке у недоумици. -Какав је то ритуал? Није ваљда тајно удружење
самоубица?
- Ма какво удружење - процеди Ксаверије Феофилактович. Затим поче да говори све брже и брже, постепено
постајући и сам све живахнији. - Нема ту удружења, драги мој господине, све је много простије. Сада ми је и
за буренце јасно, a раније ми није било ни на крај памети! Све је то један исти, овај наш студент
Кокорин, лудовао! Гледајте овамо! - Он устаде и жустро приђе мапи Москве, што је висила на зиду покрај
врата. - Ево га Мали јауски мост. Одав-де је пошао Јауском улицом, шврљао је некуда око сат времена и
нашао се у Потколокољној, недалеко од Противпожарног друштва. Испрепадао је спахиницу Спицину и
кренуо даље, према Кремљу. После два је дошао до Александровског парка, где се његово путо вање
завршило на већ познати начин.
- Али, зашто? И шта све то значи? - Ераст Петрович је пажљиво разгледао мапу.
- Шта значи - није моје да судим. A како су се ствари одвијале, могу да наслутим. Наш студент, богатун,
припадшк златне младежи, решио је да свима каже „адио'-. Али пре смрти је ггожелео да се мало поигра
10. својим нервима. Читао сам негде o томе, зове се „амерички рулет". To су измислили у Америци, у
рудницима злата. Убациш у буренце један метак, окренеш и, бум! Ако си имао среће, ти си победник, ако
ниси, онда збогом. И кренуо је наш студент на путешествије по Москви да искуша судбину. Сасвим је
могуће да није пуцао само три пута, него више, али неће сваки очевидац да позове полицију. Та спахиница,
за спас душе, и Кукин, са својим приватним интересом, показали су будност, a колико је пута Кокорин
покушао - сам Бог зна! Или је погодбу сам са собом направио: рецимо, толико и толико пута ћу се поиграти
са смрћу и доста. Ако преживим, тако је требало да буде. Уосталом, то ја већ фантазирам. Никаквог
фаталног баксузлука у Александровском није бшго, просто је сту-
дент до три сата потрошио сву своју фортуну.
- Ксаверије Феофилактовичу, ви сте прави-правцати аналитички таленат - искрено се одушеви Фандорин. -
Лепо могу да замислим како је све било.
Заслужена похвала, па била она и од жутокљунца, пријала је Грушину. -Тако ти је то. Може се понешто
научити и од нас старих будала
- поучно каза он. - Требало је да служите у истражном у моје доба, не у ова данашња висококултурна
времена него у време цара Нико-лаја Павловича. Тада се није гледало да л' је нешто посао
Кримина-листичке полиције или није; заправо, тада у Москви није ни било на-ше Управе, чак ни истражног
одељења. Данас трагаш за убицама, сутра стојиш на вашару - да се народ не осили, прекосутра по
бирцу-зима јуриш индивидуе без докумената. Тако стекнеш способност опажања, упознаш људе, огрубиш, a
без тога се у нашем полициј-ском послу не може - алудирајући на нешто заврши пристав, и одјед-ном
примети да га писар и не слуша, него се мршти због неке своје мисли, очигледно не нарочито пријатне.
- Ма, шта вас то мучи, реците.
-Ево шта, не разумем... - Фандорин нервозно подиже своје лепе обрве, налик на два полумесеца. - Taj Кукин
je говорио да је на мосту био студент...
- Наравно студент, па ко би био?
- A откуд Кукин зна да је Кокорин студент? Он је био у суртуку и са шеширом, у Александровском парку га
нико од очевидаца није означио као студента... Тамо се у записницима стално помиње „младић" и „дотични
господин". Врло загонетно!
- Вама су само загонетке у глави - одмахну руком Грушин. - Глуп је тај ваш Кукин и готово. Види младог
племића, у цивилу, и закључи
- студент. A можда трговачки помоћник има оштро око, препознао је студента - та, од јутра до вечери je c
купцима.
- Кукин у свом дућану таквог купца као што је Кокорин никада очима није видео - оправдано примети Ераст
Петрович.
- И, шта c тим?
- Па не би било лоше мало подробније испитати спахиницу Спицину и калфу Кукина. Вама, Ксаверије
Феофилактовичу, нарав-
Z4
Z5
Борис Акуњин
но, не пристаје да се бавите таквим ситницама, али, ако дозволите, ја бих могао... - Ераст Петрович се чак
подиже са столице, жарко је желео да му Грушин то одобри.
Ксаверије Феофилактович хтеде да покаже строгост, али се пре-домисли. Нека момак омирише живи рад,
нека научи да разговара са сведоцима. Можда he од њега нешто и бити. Значајним гласом рече:
- He браним. - И предухитривши радосни узвик који само што не слете са уста колегијског регистратора,
додаде. - Али, прво извештај за његово превасходство изволите завршити. И, знате шта, драги мој? Beh je
прошло три. Ја hy да кренем кући. A ви ћете ми сутра испричати откуда трговцу идеја o студенту.
Глава
у којој се појављује „пошени штдат"
Од Мјасницке улице, у којој је била смештена Управа Кримина-листичке полиције, до гостионице
„Бојарска" где је, судећи према извештају, „привремено боравила" спахиница Спицина, требало је
двадесетак минута хода и Фандорин, без обзира на нестрпљење које га је притискало, одлучи да крене
пешице. Мучи-тељ - „Лорд Бајрон", који је писару немилосрдно стискао бокове, на-правио је тако велику
рупу у његовом буџету да је трошак на фија-кер могао веома темељно да се одрази на младићеву исхрану.
Жваћу-ћи успут пирошку c рибом, купљену на углу Гусјатникове улице (не заборавимо да је Ераст Петрович
у узбуђењу истраге остао без ручка), он је одлучним кораком ишао низ Чистопрудни булевар, по-крај
препотопских старица у пелеринама и са капицама на главама, које су мрвицама храниле дебеле, халапљиве
11. голубове. Калдрмом су брзо промицала лака кола и кочије које Фандорин није могао да су-стигне, и њиме
овлада осећање увређености. Заправо, агент никако не може без изврсног коња и кола. Још је добро што је
„Бојарска" на Покровки, али одатле треба табанати још на Јаузу, до трговачког помоћника Кукина, a TO је
добрих пола сата. У оваквим ситуацијама одуговлачење је налик смрти, раздраживао је сам себе Ераст
Петро-вич (да будемо искрени, мало је претеривао), a господину приставу било је жао да да 15 копејки из
државне касе. A сам, по свој прили-ЦИ, за сталну кочију добија од управе по осамдесет рубаља месечно. To
су, дакле, привилегије шефова: један се у личној кочији вози кући, а Други по службеној дужности ломи
ноге.
Али, са леве стране, изнад крова кафане код Сушеа, већ се нази-Рао звоник Цркве Св. Тројице у чијој се
близини налазила и „Бојар-ска", те Фандорин убрза корак, предосећајући важна открића.
Z6
n
Борис Акуњин
АЗАЗЕЛ
Пола сата касније, потиштеним и несигурним кораком он се вукао низ Покровски булевар, где су голубове,
исто онако ухрањене и дрске као и на Чистопрудном, храниле овога пута не племкиње, већ жене трговаца.
Резултат разговора са сведоком био је поражавајући. Спахиницу је Ераст Петрович ухватио у последњем
тренутку - већ се спремала да седне у дрошку, претрпану ковчезима и завежљајима, како би отпутовала из
Москве кући, у Калушку губернију. Због уштеде Спицина је путовала на старински начин, не железницом
већ својим колима c коњима.
Ту је Фандорин неоспорно имао среће: да је спахиница журила на воз - од разговора не би било ништа.
Ипак, суштина разговора са говорљивом сведокињом, којој је Ераст Петрович покушао да приђе на разне
начине, сводила се на следеће: Ксаверије Феофилактович је у праву и Спицина је видела управо Кокорина -
поменула је и суртук, и округли шешир, и, чак, лаковане ципеле са дугмићима, које нису поменули сведоци
из Александровског парка.
Сву наду је сада полагао у Кукина, за кога је Грушин највероват-није опет у праву. Налупетао трговац без
размишљања, a ти сад због њега табанај по целој Москви излажући се још и подсмеху свог надређеног.
Бакалница „Брикин и синови" излазила је стакленим вратима са сликом главе шећера право на кеј, и мост се
одатле видео као на длану - то Фандорин запази одмах. Приметио је он и да су прозори дућана широм
отворени (очигледно због запаре), па, мора бити да је Кукин могао да чује и „гвоздено шкљоцање", јер је до
најближег каменог стуба на мосту било највише петнаестак корака. Иза врата радознало провири мушкарац
од неких четрдесетак година, у црвеној кошуљи, црном сукненом прслуку, сомотским панталонама и
лакираним шљаштећим чизмама.
- Да ли желите нешто, ваше благородије? - упита он. - Да нисте изволели залутати?
- Кукин? - строго узврати питањем Ераст Петрович, не очекујући од предстојећих објашњења ништа
утешно.
- Тачно тако, господине - узнемири се трговачки помоћник, поди-гавши густе обрве, али се одмах досети. -
Ви, ваше благородије, мора
да сге
из полиције? Покорно захвалан. Нисам очекивао да ћете тако
бпзо одвојити део вашег драгоценог времена. Господин полицијски надзорник је рекао да he надређени
размотрити, али нисам очекивао, господине, никако нисам очекивао. Ох, што стојимо на прагу! Изво-лите у
радњу- О, тако сам вам захвалан, тако захвалан.
Пошто се поклонио, он широм отвори врата и још га позва руком -изволите, изволите, али Фандорин се не
помаче c места. Рече c висине:
_ Ја, Кукине, нисам из округа, него из Криминалистичке полиције. Имам налог да пронађем сту... лице o
коме сте ви обавестили поли-цијског надзорника.
- Оног штудента? - спремно притече у помоћ трговачки помоћ-ник. - Та, врло добро смо га запамтили.
Уплашили смо се, Боже по-мози. Чим сам вид'о како су се успузали на стуб и прислонили оружје уз главу,
о'ма сам обамро - крај, мислим се, биће ко и лане, опет ни-ког ни колачем у радњу нећу моћи намамити. A
шта смо ми ту па криви? И шта они, све им иде ко по лоју, a они руку на себе дижу? Што не оду тамо до
реке наше Москве, тамо је и дубље, и мост је виши, a и...
- Ућутите мало, Кукине - прекину га Ераст Петрович. - Боље опишите студента. Како је био одевен, како је
изгледао и зашто сте ви уопште помислили да је студент?
- Па, јасно је да је штудент, видело се по униформи, ваше благоро-дије - зачуди се трговац. - И мундир, и
дугмићи, и наочале на носу.
12. - Какав мундир? - узвикну Фандорин. - Зар је он у мундиру био?
- A, y чем' другом, господине? - Кукин сажаљиво погледа глупа-вог чиновника. - Оклен би' ја знао да је
штудент, ил' да није? И ко Да ја по мундиру не разликујем штудента од чиновника?
На ову оправдану примедбу Ераст Петрович није имао шта да ка-же, те извади из џепа уредни блокчић са
оловком - да запише изјаву сведока. Фандорин је купио блок пред ступање на службу у Крими-налистичку
полицију, три недеље га је носао у џепу и тек му је данас затребао, тога јутра је колегијски регистратор већ
исписао неколико страница ситним рукописом.
- Испричајте како је изгледао тај човек.
-Чо'ек ко чо'ек. Неизгледан, у лицу мало бубуљичав. Наочале, пак...
Z8
Z9
Борис Акуњин
АЗАЗЕЛ
- Какве наочале - баш наочари или цвикер?
- Па, такве, на трачици.
- Значи, цвикер - записивао је оловком Фандорин. - Још неки особени знак?
- Били су погурени, јако. Рамена још мало па изнад темена... Шта ту, штуденат ко штуденат, рек'о сам вам...
Кукин је у недоумици гледао „чиновника", a овај је неко време ћутао, жмиркао очима, мрдао уснама,
шушкао свешчицом. Уопште, дубоко се замислио o нечему.
„Мундир, бубуљичав, цвикер, јако погурен" - гласила је забелешка у блокчићу. Хм, мало бубуљичав, то је
ситница. Што се тиче цвикера, o њему у опису Кокоринових ствари није било ни речи. Да га није негде
испустио? Могуће. Очевици, такође, не помињу цвикер, али њих нису нарочито испитивали o спољашњем
изгледу самоубице -зашто би? Погурен? Хм. У Московским новосшима, описан је, ако се не варам, „витак
младић", али репортер није присуствовао догађају, Кокорина није видео, тако да је могао да уметне
„младића" да звучи ефектније. Остаје још студентски мундир - то се већ не да оповргну-ти. Ако је на мосту
био Кокорин, онда испада да се у времену између десет сати и пола један он из неког разлога пресвукао у
суртук. А, занимљиво, где? Од Јаузе до Остоженке и онда натраг - до Московског противпожарног друштва
- није близу, за сат и по не можеш стићи.
Схватио је Фандорин, док му је срце узбуђено лупало, да постоји само један једини излаз: да зграби Кукина
за врат, па у Одсек у Мохову, где у мртвачници још увек, обложено ледом, лежи тело самоубице, и да
организује идентификацију. Ераст Петрович замис-ли разбијену лобању са корицом сасушене крви и мозга
и, сасвим логичном асоцијацијом, сети се заклане жене трговца Крупнова, која га до дана данашњег посећује
у ноћним кошмарима. He, никако му се није ишло у „ледару". Али, између студента са Малог јауског моста
и самоубице из Александровског парка постојала је веза коју је обавезно требало пронаћи. Ко може да
одговори да ли је Кокорин био бубуљичав и погурен, да ли је носио цвикер?
Пре свих спахиница Спицина, али она је, сигурно, већ надомак калушке карауле. Онда, собар покојника,
како се оно презиваше?
. важно, њега је агент ионако избацио из стана, па сад пронађи га можеш .' Остају још очевици из
Александровског и, пре свих, оне даме f којима је Кокорин разговарао у последњим тренуцима живота, оне
су га свакако добро виделе. Ево, у блокчићу је чписано: „Кћи вишег тајног саветника - Јелиз. Александровна
фон Еверт-Колокољцева, 17 год., уважена Ема Готлибовна Пфул, 48 год., Мала Никитска, кућа у
власништву." Овога пута се није могло без кочије, без обзира на трошак.
БОГ °
Дан беше веома дуг. Бодро мајско сунце, које је неуморно обас-јавало златоглави град, невољно се спуштало
ка линији кровова кад је Ераст Петрович. сиромашнији за 40 копејки, сишао из кочије испред отмене виле са
дорским стубовима, лепом фасадом и мер-мерним тремом. Видевши да муштерија неодлучно застаде,
кочијаш рече:
- To je TO, TO je генералова кућа, не брините. Толике године возим по Москви...
„Овде ме неће пустити" - срце Ераста Петровича задрхта од страха пред могућим понижењем. Подигао је
звекир и ударио два пута. Масивна врата са бронзаним лављим чељустима одмах се широм отворише и
помоли се вратар у богатој ливреји са златним ширитима.
- Код господина барона? Из канцеларије? - пословним гласом упита он. - Да најавим или само да се преда
неки папир? Та, уђите.
У пространом предсобљу, јарко осветљеном лустером и лампама на гас, посетилац сасвим изгуби храброст.
- Ја, заправо, идем код Јелизавете Александровне - објасни он. -Ераст Петрович Фандорин, из
Криминалистичке полиције. Хитно је.
13. -Из Криминалистичке? - презриво се намршти чувар двери. -Није ваљда због оног јуме? He долази у обзир.
Госпођица је готово пола дана преплакала и ноћас је лоше спавала. Нећу вас пустити, a Ни најавити. Његово
превасходство су већ припретили вашима из Месне полиције да ће им главе пооткидати што су јуче
Јелизавету Александровну мучили саслушавањем. Напоље, молим, напоље. - И стаде подлац још и својим
дебелим трбухом да га гурка ка излазу.
30
31
Борис Акуњин
- A госпођица Пфул? - у очајању узвикну Ераст Петрович. - Ема Готлибовна, четрдесет осам година? Дајте
макар c њом да поразго-варам. Ово је државна ствар!
Вратар охоло цмокну уснама.
- Код њих ћу вас пустити, нека вам буде. Ево овуда, идите испод степеница. Ходником, трећа врата десно.
Тамо борави госпођа гувернанта.
На куцање отвори висока, веома мршава особа и ћутке се загледа у посетиоца округлим смеђим очиш.
- Из полиције, Фандорин. Ви сте госпођица Пфул? - несигурно рече Ераст Петрович и за сваки случај
понови на немачком. -Полицајамт. Зинд зи фројлајн Пфул? Гутен абенд.
- Добро фече - хладно одговори мршавица. - Да, ја сам Ема Пфул. Уђите. Седите на офу столицу.
Фандорин седе где му је било речено - на столицу у бечком стилу, са савијеним наслоном, покрај писаћег
стола, на којем су на најуред-нији могући начин били сложени некакви уџбеници и гомиле папира за
писање. Соба је била лепа, светла, али некако веома монотона, као да се у њој не живи. Само су у прозору
стајале чак три саксије са раскошним пелагонијама, једина светла тачка у читавој просторији.
- Фи сте сбог оног глупог младића који је покушао да се упије? -упита госпођица Пфул. - Јуче сам
одгофорила на сва питања госпо-дина полицајца, али ако желите још нешто да питате, питајте. Ја снам да је
посао полиције феома фажан. Moj ујка Гинтер је слушио у саксонској полицији као наредник.
-Ја сам колегијски регистратор, - објасни Ераст Петрович, не желећи да мисле како је и он наредник -
чиновник четрнаесте класе.
- Да, ја се расумем у чинове - климну главом Немица показујући прстом латицу његовог мундира. - Дакле,
господине колегијски ре-гистраторе, слушам фас.
У том моменту се врата отворише без куцања и у собу улете госпођица светле косе и чаробно руменог лица.
-Фројлајн Пфул. Morgen fahren wir nach Kuntsevo!* Часна реч! Тата нас je пустио! - забрза она још c врата,
али угледавши незнанца застаде и збуњено ућута, док су, без обзира на то, њене сиве очи c великом
радозналошћу биле упрте у младог чиновника.
АЗАЗЕЛ
' Сутра идемо у Кунцево! (нем.)
_ Лепо фаспитане паронесе не јуре, фећ лагано корачају - рече c ЈКНОМ строгошћу гувернанта. - Особито
ако им је пуних зедамна-1 ст година. Ако не јурите, фећ корачате, онда имате фремена да фи-дите
непознатог господина и да се лепо поздрафите.
- Добар дан, господине - прозбори чаробно привиђење. Фандорин скочи и поклони се, осећајући се сасвим
лоше. Девојка
му се веома допала и јадни писар се уплаши да ће се сад одмах, на први поглед, заљубити у њу, a TO никако
не би смео себи да дозволи. Ни раније, у срећна времена, док је отац био жив, таква принцеза не би му била
nap, a сад тек не сме ни да помисли на то.
- Добар дан - одговори он суво, љутито се намршти и у мисли-ма додаде: „Мислите да ми доделите јадну
улогу? Он беше титу-ларни саветник, она - генералска кћи? He, поштована госпођице, неће моћи! Ја и до
титуларног морам још да служим и служим." -Колегијски регистратор Фандорин Ераст Петрович, управа
Кри-миналистичке полиције - представи се он званичним гласом. -Водим истрагу поводом јучерашњег
тужног догађаја у Александ-ровском парку. Појавила су се нека питања на која је неопходно да добијем
одговор. Али, ако је вама непријатно, a ja савршено ра-зумем да сте били растројени, биће довољно да
разговарам c го-спођицом Пфул.
- Да, било је ужасно. - Девојчине очи, и без тога огромне, рашири-ше се још више. - Додуше, ја сам
зажмурила и готово ништа нисам видела, a онда сам изгубила свест... Али, ово је тако интересантно!
Фројлајн Пфул, дозволите да и ја останем? Молим вас! Уосталом, и ја сам исто тако очевидац као и ви!
-Ја бих са своје стране, у интересу истраге, био почаствован ако би бароница присуствовала - клону духом
Фандорин.
-Ред је ред - климну главом Ема Готлибовна. - Ја сам фам, Лиз-хен, уфек гофорила: Ordung muss sein.*
Морамо се покоравати зако-нима. Можете да останете.
14. Лизењка (Фандорин, који је већ губио главу, тако у себи поче нази-вати Јелизавету Александровну) спремно
седе на кожни кауч, гледа-ЈУћи у нашег јунака широм отворених очију.
Он се прибра и, окренувши се ка фројлајн Пфул, упита:
~ Опишите ми, молим вас, изглед дотичног господина.
'Ред
пре свега (нем.).
32
33
Борис Акуњин
АЗАЗЕЛ
- Господина који пуцао у зебе? - желела је да прецизира она. - ]fa ja.* Смеђе очи, смеђа коса, доста фисок,
праде и пркофа нема, зулу. фа такође нема, лице засфим младо, не нарочито лепо. Сада одећа..
- Одећа касније - прекину је Ераст Петрович. - Кажете: лице не нарочито лепо. Зашто? Због бубуљица?
- Пицкелн - поцрвеневши преведе Лизењка.
- А, ја, пупуљице - c уживањем понови гувернанта реч коју није одмах разумела. - He, тај господин није
имао пупуљице. Имао је лепу, здрафу кошу. Лице му није било нарочито лепо.
- Зашто?
- Било је зло. Гледао је као да хоће да убије неког другог, a не зебе. О, било је ушасно! - узбудила се Ема
Готлибовна присећајући се. -Пролеће, зунце, даме и господа шетају, сфе у цфећу, дифне заднице фоћа!
На те речи Ераст Петрович се сав зарумене и са стране погледа Лизењку, али она је, очигледно давно
навикнута на тај оригиналан изговор, гледала своју дружбеницу c непомућеним поверењем, блис-тавих
очију.
- A да ли је имао цвикер? Рецимо, не на носу, него, на пример, да му је вирио из џепа? На свиленој
пантљици? - сипао је Фандорин питања као из рукава. - И да ли вам се учинило да је погурен? Још и ово.
Знам да је био у суртуку, али да ли се по нечему могло наслути-ти да је студент, на пример, по панталонама
од униформе? Нисте приметили?
- Ја уфек сфе приметим - достојанствено одговори Немица. - Пан-талоне су пиле опичне, кариране, од
скупог фуненог штофа. Цфикера није било. Похурен? He! Taj господин je имао лепо др-шање. - Она се
замисли, a онда неочекивано упита. - Похурен, цвикер и штудент? Зашто сте то поменули?
- A што? - Ераст Петрович наћули уши.
- Чудно. Тамо је био један господин. Похурени штудент са цфикером.
- Како?! Где?! - узвикну Фандорин.
- Фидела сам такфог господина... jenseits... c друге стране ограде, на улици. Стајао је и гледао у нас. Ја сам
мислила да тај господин штудент нама помоћи да отерамо онај ушасни чофек. И био је фрло
ja сам га фидела после, кад је онај господин зебе фећ убио. се окРенУ° и 6РС0' 6РСО отишао- и Ја сам
фидела како је он хурен- То се Дешава када децУ У Д£ТИЊСТВУ не Уче Да прафилно П°де Прафилно
зедење је феома фашно. Moje питомице уфек зеде прафилно. Погледајте фројлајн бароницу. Фидите како
она дрши
леђа? Фрло лепо!
Сада, пак, Јелизавета Александровна поцрвене, али тако љупко да фандорин на трен изгуби нит, мада је
изјава госпођице Пфул несумњиво била од огромног значаја.
35
Гша четврта,
KOJOJ се прнча o погубној моћн лепоте
Сутрадан, нешто после десет сати, Ераст Петрович, пошто га је пристав благословио и, штавише, опскрбио
са три рубље за екстра трошкове, стиже пред жуту зграду Универзитета у Мо-ховој улици. Задатак није био
тежак, али је захтевао мало среће: требало је пронаћи погуреног, неугледног и помало бубуљи-чавог
студента са цвикером на свиленој пантљици. Сасвим је могуће да овај сумњиви господин уопште не похађа
Моховски универзитет, већ, рецимо, Вишу техничку школу, Шумарску академију или неки геодетски
институт, па ипак, Ксаверије Феофилактович (који је свог младог помоћника сада гледао c извесним
радосним чуђењем) у пот-пуности се слагао c Фандориновом претпоставком: по свој прилици, „похрбљени"
је, као и покојни Кокорин, био студент Универзитета и, веома могуће, такође - Правног факултета.
Ераст Петрович, одевен у цивилно одело, стрелимице устрча уз излизане металне степенице на главном
улазу, прође крај брадатог послужитеља у зеленој ливреји и заузе згодну позицију у полу-кружном
удубљењу прозора; одатле су се одлично видели и предвор-је c гардеробом, и двориште, и приде, улази у
оба крила. Први пут °ткад му је умро отац и младићев живот скренуо c правог и спокој-ног пута, гледао је
