Via Romana roman Vuka Draskovica

2. VIA ROMANA
Издавач НИД Компанија „Новости” ад Трг Николе Пашића 7, Београд
Генерални директор и Главни уредник Манојло Вукотић
Извршни директор издавачке делатности Александар Бацковић
Уредник Миломир Краговић
Корице !
Марко Марковић
Фотографија на корицама Зоран Јовановић
Коректура Слађана Ковчић
СЛОГ~~
Никола Цветковић
15В№. 978-86-7446-213-3
Тираж
10.000
Штампа
Књига комерц, Београд

3. VIA
RОМАNА

4. ЈАСЕНОВО
Jа сам ти, Мали, рођена за несрећу" - рекла је.
Само сам за њу био Мали. Тако ме је прозвала у првом гимназије.
„Онда сам и ја рођен за несрећу“ - хтео сам да се нашалим и пружио
јој шаку шумских јагода убраних на пропланку, у кланцу испод мог
села Јасенова.
„Мајка говори да је шејтан у мени и да сам злослутница“ - уздахнула
је. „И јесам, јесам..
Пишем, а видим је и чујем. Како је знала шта ће бити?
Несрећа се није привукла као лопов, изненада и кришом. И њој, и
мени, и нама свима, примицала се јавно, свакога дана и годинама,
само што је она била невидљива, јер је на себи носила заводљиве
хаљине јед- накости, правде, братства и среће за све људе, народе и
вере у једној држави, у којој сам рођен, које више нема, а звала се
Југославија.

5. - х- х- х-
Прогледао сам, проходао, проговорио и сударио се са животом и
васионом у селу Јасеново, сакривеном од света и неба, а у центру
самом несреће и људске патње. Далеко од сваког друма, којим су
ишле војске и трговци, високо међу олујним брдима, у једној ували
око речице Сушице, а никад није пресушивала, опкољено литицама и
густим шумама, село је крило себе и личило на неку одметничку
јазбину. Име је, изгледа, добило по огромним јасеновима, који су
заклањали све те кућице и били искићени птичијим гнездима. Због
дивље климе, ништа питомо није могло да се прими у Јасенову. Ни
шљива, ни крушка, ни јабука, ни трешња. Расле су само дивљаке,
како смо их звали, од којих су шкрипали и трнули зуби. И шумски
лешници, шумске јагоде, дивље купине по трњацима, дивљи шипури
и дрењине. Од пролећа до јесени, у висове око села, а често и у сеоске
куће и јасенове, ударале су муње. Гинули су људи, гинуле су нам овце,
коњи и говеда, а нама је, под јасеном иза куће, гром убио и пса. Из
котлине око реке, боље рећи потока, свакога маја селили смо се из
села на планинске пашњаке, далеко од села, усељавали у дрвене
колибе и подизали торове за стоку поред њих. Аветињски мра- чне
ноћи, поготову кад би кишни облаци заклонили и месец и звезде,
биле су заклон вуковима, медведима и лисицама, да се привуку до
колиба и торова. Ја сам и громове и звери и све страхове од њих
подносио лак ше од зимске чамотиње, када би се људи и стока заба-
рикадирали у куће и појате, заметени дубоким снегом и огромним
наметима, који би затрпавали и врата на кућама. Ужасе зиме
преживљавао сам нарочито кад сам завршавао четири разреда
основне школе у Јасенову и када сам следећа четири разреда морао
да похађам у Сузници, до које се пешачило више од десет
километара. Десет километара до школе и десет километара од
школе, сваке године и сваке зиме.
Ту недођију је на посебан начин походила историја, а село ништа
није записивало, него је памтило и живело у свом памћењу. Можда

6. митском, можда нестварном, можда и погрешном и по људе у
Јасенову штетном памћењу, али и једином за које су они знали.

7. X- X- X-
Било је лето, а бака је, под старост, и преко лета остајала у кући у
Јасенову. Око подне, тројица људи у цр ним униформама, са пушкама
и под капама на којима је блештала црвена петокрака, поред наше
куће провели су неког младића. Руке су му биле конопом везане на
леђима, а око врата носио је воловски јарам и, крварећи из уста,
узвикивао: „Ја сам Стаљинов во и народни издајник. Узео сам
каменчић и затрчао се да гађам оне људе са пушкама и у црним
оделима. Бака је потрчала за мном, а један од њих, кога сам погодио
каменом, ухватио ме за уво, снажно га заврнуо и подигао ме увис.
Ујео сам га за руку, а он ме је бацио на земљу и ћушнуо прашњавом
чизмом. „Што бијеш ђецу, Бог те нагрдио - викнула је бака, узела ме у
наручје и однела у кућу. Верујем да је била 1950. година. Још су
хапсили Стаљинове људе у Јасенову, а из затвора пуштали
Стаљинове непријатеље. Међу њима и мог ујака Михаила.
Стигао је у Јасеново по првом мраку, не застајкујући нигде и
гледајући само у земљу. Мршав, по- грбљен и лица као креч, ушао је у
своју кућу, стотињак корака изнад наше, и залупио врата за собом.
Глас да се вратио из затвора пукао је Јасеновом и по катунима изван
Јасенова.
- Вељко, јеси ли ти при себи - памтим мајчино чуђење. - Он је мој
брат и ја морам да га обиђем.
- Он је издајник! - лупио је отац шаком о сто. - Слуга окупатора и
народни непријатељ, па нека ти је стотину пута брат. Из ове куће у
његову кућу се не може!
- У оној кући ја сам рођена. Не стидим се ни свог рођења, ни оне
куће, ни свог брата. Само се стидим... - прекрати бес и узе ме за руку. -
И Дамјан иде са мном, да види и упозна ујака. Дуже му је ујак на
робији него што Дамјан има година.

8. - Стани, стани мало, Видосава - дрекну отац на мајку. - Кога се то
стидиш? Заврши оно што си била заустила.
- Стидим се твоје памети! - одбруси она. - Мој брат није никога
убио, осим ако је неког усташу. Да ли је мој брат због тога издајник?
Или је издајник због тога што је, прије тебе и мене, препознао
Стаљина? Зашто је, Вељко, мој брат издајник? Кога је он издао?
- Иди ђе оћеш, али мој син неће са тобом - скочи отац са столице
и оте ме од мајке.
- Оће, Бога ми! - помами се бака. - Идемо да га обиђемо, и
Видосава и Дамјан и ја. Чик нас заустави... Буди човјек и пођи са нама.
Теби је Михаило само добро у животу чинио.
Смркнут и покуњен, и мој отац оде са нама у посету. И сада, док
истрзаним сећањима копам по свом животу, тај долазак у кућу
ујакову покреће у мени само тугу. Очекивали смо да ћемо тамо
затећи многе комшије из Јасенова, али не затекосмо никога. Ујак
Михаило, ујна Мара и њихови синови, обојица по десетак година ста-
рији од мене, седели су око великог стола у соби, неми и сломљени,
као да је неко умро. Не знам јесу ли нам се обрадовали. Нико не рече
ништа, само сви поустајаше. Ујак се, ћутке, пољуби са сестром, мојом
мајком, и са баком Василијом, а оцу пружи руку. Мене није ни при-
метио. Висок и повијен у леђима, упалих образа и проређене седе
косе, унезверено се освртао око себе, и даље стојећи и не нудећи нас
ни да седнемо. Тек тада ме опази.
- То ти је сестрић Дамјан - проговори ујна.
- Дођи свом ујаку - приђе ми он и ухвати ме мрша- вим и
кошчатим длановима испод оба пазуха, ваљда у жељи да ме подигне
и пољуби, али брзо одустаде од те жеље, јекну и седе.
- Кичму ти поломили, куку мени - рече мајка.
- Све су му поломили - хукну бака. - Боли ли те што, мој Михаило?
- Јок! - одговори он и закашља се.

9. Био је то неки чудан кашаљ, који се није смиривао ни од мајчиних
благих удараца у ујакова леђа, ни кад отпи мало воде из лименог
лончића испред њега.
- Жива јаја помијешана са медом, то ти је најбољи лијек - рече
бака. - И не пуши толико, гром га спалио.
Он је ћутао, а ја сам, припијен уз баку, јео кришку хлеба премазану
ујниним младим кајмаком. Отац започе да куцка прстима по столу,
смишљајући да нешто пита или каже.
- Па, ево, како да ти кажем, Михаило, паметан си човјек... овај, све
буде и прође... пуштен си, а то је најважније. Није лако никоме, видиш
и сам шта се ради... револуција је револуција, стално сијемо и
просијавамо... како да ти речем, чистимо и радимо. Чистимо кукољ и
пљеву, а радимо на све стране... ето, да знаш, сад ћемо у задругу, а
градимо и школу у Јасенову.
- Маро, додај ми мало кисјелине - рече ујак ујни. - Колико ти је
година? - спусти длан на моју главу.
- Сад ће четири.
- Још само мало, па ћеш поћи у школу.
- Не дају ми мајка и бака.
- Шта ти не дају?
- Оћу одмах у школу. Знам неке бројеве и доста слова.
- Није ти то паметно, Михаило - љутито ће отац. - Ја ти нешто
рекох, а ти нећеш ни да чујеш... Оно тамо, на зиду, поред слике, јесу
ли твоје старе гусле?
- Није оно слика, него наша крсна слава, Свети Алимпије -
насмеја се ујна. - А гусле си нам, послије женидбе, ти поклонио.
- Па реци му, кад неће са мном да прича, да не гуди по старом.
Нека им длаку премаже воском или лојем, да занијеме. За његово

10. добро, за ваше добро, ово вам говорим... Брзо, кад уђемо у задругу,
забранићемо и крсне славе!
Ујак, ни тада, не рече ништа, нити подиже поглед са стола. Мене је
зачудило зашто се ујна прекрстила, а мајка примакла столицу до
брата и загрлила га.
- Моју славу нећете забранити! - дрекну бака.
- Морамо, тако је и у Русији! - одбруси отац.
- Турци су против славе, не петљај Русију са Турцима - разгалами
се бака. - Проклети Стаљин и проклети Турци!
Ујак се осмехну, једва приметно, и захвали баки погледом. Поче да
замотава нову цигарету, помери столицу, мало је искоси и окрену
леђа мом оцу.
- Мени га нећеш окретати леђа - плану отац и ус- таде. - Једном
кулак, вазда кулак - као да му припрети.
- Ти си, а не ја, био у затвору, а изиграваш ми неког бега и силу! -
изађе и тресну вратима.
Не прође дуго времена, стиже наредба да Јасеновчани угасе своје
крсне славе и да све што имају, и њиве и стоку, уведу у задругу. Да
ништа не буде ничије и да све буде свачије. Људи у црним кожним
капутима дођоше у Јасеново и окупише сељаке баш испред наше
куће.
- Нова фаза револуције захтијева. нову свијест и нове људе -
загалами један бркајлија, а ја гурнух баку и упитах је шта је то фаза.
- Несвјесни елементи у нашој социјалистичкој до- мовини -
подиже бркајлија руку и запрети - опиру се изградњи комунизма и
подмећу клипове у точкове на- ших кола... четнички и усташки
непријатељ наставља своју издају, а неки недовољно свјесни чланови
Партије моле се Богу и неће у задруге...

11. Хтедох да питам баку шта су то елементи, има ли клипова и у
точковима наших воловских кола, хоће ли Партија да и њу подмлади,
да и она постане нова, али тада бака хукну: „Тешко ти је нама“.
- Још док је трајала оружана фаза наше револуције, чули сте и
дознали од наше славне Партије да нема Бога и да је религија опијум
и оружје класних непријатеља и
народних издајника. Нема Бога, нема слава! - раскора- чи се и спусти
руку на раме мог оца који је стајао поред њега. - Друже Вељко,
Партија рачуна на тебе и твоју кућу. Гаси славу и улази у задругу, за
свијетли примјер свима у Јасенову!
- Не залијећи се, брко - повика моја бака. - Кућа није Вељкова,
него моја. А слава је оних који су горе, иза брда, на гробљу. Иди, па
питај њих! Они славили, ми од њих наслиједили.
Мене подиђоше трнци и најежих се од хладноће на летњој врућини.
Како ће мртви да изађу из земље и да говоре? Ко ће их откопати? Јесу
ли гладни? Имају ли и они пиштоље и пушке?
- Језик за зубе, реакцијо! - дрекну бркати.
- Није она реакција, друже Тодоре - рече отац. - Она је моја мајка.
- Срамота! - заврте главом друг Тодор. - Мајка члана Партије, а
онако говори.
. - Моју свијећу нећете гасити! - повика ујак Михаило. - Не дам крсно
име, не дам имовину, не дам ништа што је моје, не дам... - прекиде га
напад кашља.
- Ко је он? - упита Тодор мог оца, а он му, презноја- вајући се пред
погледима Јасеновчана, нешто објасни шапатом.
- Банда остаје банда! - опет друг Тодор подиже руку и запрети. -
Теби је, изгледа, било мало затвора.
- Ево ти, друже Тодоре, моју партијску књижицу-проби се до
бркајлије наш комшија Лука. - Не могу и нећу да слушам Стаљина!

12. - Шта рече? Шта то рече? - зину Тодор од чуђења.
- Рекох то што си чуо. Стаљин је оптужио Друга Тита и нашу
Партију да нијесмо прави комунисти, да се нијесмо одрекли вјере и
приватног власништва, да не оснивамо социјалистичке задруге... за
то нас је опту- жио. Ви хапсите оне који су за Стаљина, а ође сте
дошли да нас присиљавате да играмо како Стаљин свира... Нећу, не
могу. Враћам партијску књижицу...
Тај збор се брзо заврши, а комшију Луку, сутрадан, одведе милиција.
Никада га више нисмо видели. Отац и његов брат, мој стриц Ђорђо,
жестоко се посвађаше. Стриц одби да угаси нашу славу, Светог
Николу, пристаде да уђе у задругу, али напусти Партију. Свашта су
говорили један другоме, псовали се и гуркали. Мајка их је
растављала и преклињала да се не свађају, а ја сам се био заценуо од
плача и нисам их ни слушао. Бака је галамила на обојицу, шакама се
ударала у прса и псовала Партију и Стаљина. За који дан, отац и
стриц више нису живели заједно. Ми смо се преселили у малу кућу са
само једном собом, поплочаним ходником и огњиштем у ћошку
ходника. Месецима након деобе, бежао сам у стричеву кућу, код баке,
и спавао у њеном кревету.
Ово ружно сећање прати и памћење мени драгих задружних дана у
Јасенову. Велика стада оваца, чобани и пси, крда говеда и коња, и
сада су ми пред очима. Огромни торови, колибе крај торова, и у њима
на по- лицама послагане дрвене карлице препуне млека прекривеног
младим кајмаком. Мајка је била планинка у једној од колиба и често
сам бивао са њом. Тај кајмак, о који сам се отимао пре задруге, јер се
штедео и било га је мало, код мајке планинке, у задружној колиби, јео
сам колико сам могао и желео. Увек, међутим, онда када бисмо у
колиби били само нас двоје.
На чаирима, кад су кошени, колона косаца, све је- дан иза другог.
Уживао сам у фијуцима коса кроз траву, у оној музици када би косци
оштрили косе или када би их откивали. Отац није косио, него је ишао
поред коса- ца и надгледао.

13. - Боље то и пажљивије, пола не покосиш... - рече отац једнога
дана комшији Николи.
- Не може боље, Вељко - одговори он.
- Ти си међу првим косцима. Може боље, него нећеш, саботираш.
- Оћу ја, ама неће коса... не ваља коса, па нека је сто пута Титова.
- А чија је твоја што ти је код куће? - примаче му се отац, а остали
косци окупише се око њих. - Да није Перова?
- Нека је таман и Перова, боља је од ове Титове.
- Повуци ријеч, скупо ће те коштати - повика отац и оте Николи
косу из руке - Сједи и откуј је! - нареди.
Идућег лета неће бити задруге, у нашој сиротињској кући неће бити
славе, ноћу нећу бежати до баке, опет ћу бити жељан младог кајмака,
гром ће нам убити коња Зекана, ујак ће добити писмо и пакет из
Канаде, од брата Божа, мог другог ујака, за кога сам тек тада чуо, али
нећу сазнати ко је Перо чија је коса била боља од Титове. Тек у
школи, иако ми то није рекао учитељ, нити сам прочитао у књигама,
у Перу сам препо- знао краља Петра и разумео да се на оном чаиру
нису препирали Вељко и Никола, него партизани и четници, нова
Југославија и поражена Краљевина.

14. X- X- X-
Не могу никада заборавити полазак у школу, тек озидану школуу
Јасенову. Септембар, ведар дан, а сунце приждило као усред лета.
Мајка и бака ме окупаше, у обору под јасеном, и обукоше ме у ново и
најбоље што су за тај свечани дан биле припремиле. Сивасте вунене
чакшире, тесне и претесне, без ичег платненог испод њих, и некакву
шарену кошуљу, дугачку и прешироку, па ми руке нису ни вириле из
рукава. Некако заврнуше рукаве и кошуљу увукоше у онај оклоп
грубе вуне, а чакшире, да ми не спадну, увезаше конопом. Дадоше ми
и вунене чарапе и нове, сјајне, гумене опанке. „Што си ми лијеп, благо
мени данас“, загледала ме је бака, а ја сам корачао као да сам без ногу
и ударио у плач.
Учитељ Живко беше инвалид. Десно стопало било му је искошено
према левом и ја сам се чудио што он не искрене и лево стопало, па
хода нормално. На сре- дини зида висила је слика човека у искићеној
војничкој блузи и жутим ширитима, украшеној капи са звездом
петокраком. Маршал ФНРЈ Јосип Броз Тито, прочитао сам испод
слике. Иако сам у школу пошао са непуних шест година, знао сам сва
слова и добро читао. Нас седамнаест, све мушкарци, поседасмо у
дрвене клупе, а учитељ, храмљући, крену од једног до другог, сваког
питајући колико му је година, како му је име и чији је. Био сам
најмлађи, а Војкан најстарији. Имао је дванаест година. Готово
трећина ђака првака, у тој првој школи у Јасенову, била је без оца.
Изгинули у рату. Учитељ позва Војкана да изађе из клупе и стане
испод Титове слике, лицем окренут ка разреду. Научи га да се укипи
мирно, принесе десну песницу десној слепоочници и да узвикне: „За
домовину, са Другом Титом, напријед. Ми смо, у ставу мирно, у један
глас, одговарали: „Здраво, здраво, здравоГ Тако ће нам почињати
школски часови све четири године.

15. - Морате научити да правилно говорите - нареди нам учитељ већ
на првом часу. - Исправно је „хоћу“, а не „оћу“ исправно је „гдје“, а не
„ђе“, „дјед“, а не „ђед“...
Вунене оклопе на голим ногама носили смо сви у разреду, многи и
подеране или закрпљене. Пред зиму, први пут видесмо, и у школи
добисмо, бели хлеб и жути сир из конзерви, на којима је писало да је
то поклон на- рода Америке. Штедео сам своје следовање и носио га
кући. Гутао сам сваку реч учитеља Живка, памтио сваку страницу из
књига, читао и памтио оно што је писало у Борби, новинама које би
ми поклањао, када би их он прочитао.
- Није онако како си ме учила - рекох једнога дана баки. - Није
Вук издао на Косову.
- Од кога си чуо тај кастиг? - зачуди се она.
- И није Милош Обилић убио дванаест хиљада Турака. Нико није
издао, него су Турци били јачи и побиједили. Тако пише у једној
књизи, а тако каже и учитељ.
- Ћути и не причај ту бруку више никоме - потегну ме она за уво.
X- X- X-
Снијег се полако топио, кад ујак Михаило проја- ха кроз Јасеново.
Јахао је на свом дорату, насмејан и певушећи: „Стиже абер из Русије,
Стаљину се чапра вије!“ Певушио је поред свих кућа, никог не
гледајући и ништа друго не говорећи. На свој начин, прослављао је
Стаљинову смрт. Мало иза тога, поред наше куће прођо- ше друг
Тодор и још двојица. Ујака су дигли из постеље и одвукли га у
подрум, крај великих буради, у којима одавно није било вина. Увече,
ујак испусти душу. Цело Јасеново слегло се на гробље. Нико није смео
да оде до Сузнице, где је најближа црква, и зовне попа, а и да су га
звали, не би смео да дође. Стајао сам поред самог гроба, уз мајку,
забрађену у црно. Нико не рече ништа. Само Никола, који је на чаиру
кудио Титову косу и жалио за Перовом, насу мало ракије у чашу, три
се пута прекрсти и очита најкраћу молитву коју ћу чути у

16. досадашњем свом животу: „Покој души крстауши, што се Богу
представила и код Бога преселила“.
Бака ми умрије само неколико дана пред крај мог школовања у
Јасенову. „Заспала у јаду, а осванула у рају“, рекла је моја мајка.
турци у школи
До Сузнице и школе у Сузници, из Јасенова се стиже низ кањон, на
чије литице су се, по причама старијих Јасеновчана, пред вече пели .
Тај кланац нагло је избијао на пространи друм, који је кривудао
поред питоме котлине са реком спорог тока и бистрих вирова. Друм
је давно пробио Херцег Стјепан, као крак дубровачког трговачког
пута, који се звао Уш Котапа. Њиме је, често, долазио до ледене воде,
што је шикљала из утробе планине, извор је уоквирио каменим
престолом, са уклесаним својим грбом, крстом и укрштеним
мачевима. Пут су, касније, проширили Турци и продужили га до
Мостара.
Први силазак на Уш Котапа памтим као сусрет са бајком. Метални
стубови са кабловима за струју и дрвени, катраном умазани диреци
спојени танким те- лефонским жицама, које су чудно зујале, вијугали
су поред друма, а ми, ђаци, често смо засипани облаци- ма прашине
што се подизала иза аутобуса, камиона и аута. Ничег сличног у
Јасенову није било. А у Сузници смо, првога дана, жмиркали од
чуђења. У школи неко- лико учионица, на свим плафонима сијалице,
велико двориште око школе, игралиште, стабла ораха, јабука,
крушака и шљива, чесма и у школи и у дворишту. У близини школе,
зграда поште, а поред поште још већа зграда, са таблом изнад
улазних врата, на којој је, ћирилицом и латиницом, писало: Станица
народне милиције. Моје дивљење Сузници сенчила је завист, а зими
и мржња. Имала је свега, а била је мања од Јасенова. Живела је у рају,
како се мени причињавало, само због друма Херцег Стјепана. Да је он,
као што није, пут окренуо према Јасенову, и да је, крај врела Зилкаве,
озидао свој камени престо, не бих учио уз лампу, писма и пакети

17. стизали би у нашу пошту, имали бисмо јасеновачку продавницу и
народну милицију.
Веровао сам да се Сузница, и бајком о свом имену, умилила Херцег
Стјепану. Давно, давно, гром у планини убио чобанина, а његова
драгана, седам дана и ноћи, плакала поред њега, мртвога. Плакала,
све док није издахнула и сузама напунила планину. У њеном
подножју изби вода, бистра као сузе девојачке, и ледена као њена
несрећа. Народ извору даде име Сузница, а то име доби и село крај
извора.
Беше нас у разреду тридесет и двоје. Нас петоро из Јасенова, а остали
из других села око Сузнице. Све мушкарци. Сиромашни сељаци тада
су у продужетку школовања тражили будућу срећу само за своје
синове, а нада женске деце везивана је за добру удају. У октобру, кад
су нам од кора ораха били пожутели прсти, директор школе прекиде
час и уведе двојицу нових дечака у нашу учионицу. Подрхтавале су
панталоне на њима и држали су се за руке. Запеле би те панталоне за
наше очи, све и да нису дрхтале, јер су биле од штофа, а не од вуне.
Сви смо их желели, а нико их није имао.
- Ово су, дјецо, ваши нови другови - рече директор.
- Болест их спријечила да се упишу прошлог мјесеца,
кад и ви, али ће то они да надокнаде... Ово је Тахир, а ово је Сејдо -
представи их.
- Турци! - најежих се од нечега. Од страха или сећања на детиње
страхове од Турака и усташа, од бакиних клетви и вечерњих прича у
Јасенову после гусларских песама, које је најпотресније певала моја
мајка? Ни данас не знам. Није било гусала без Турака и усташа, а и
усташе су били Турци. Није било посела у Јасенову без истог плача
жена и њихових клетви, и кад Турци, на Косову, убијају Лазара, и кад
Турци пуне јаме по Херцеговини, у страшном рату који тек што је био
протутњао. Време је полако прекривало и јаме и ране, гласно се
славило братство и јединство. Стаљина није било, из затвора су се

18. вратили његови, Друг Тито је посетио Русију, и опет смо сви могли да
је, јавно, зовемо својом мајком, а бакином смрћу умрло је и сећање на
мог стрица Станка, који је био у четницима, а убиле су га усташе. Са
Турцима се~нисмо сретали, јер их у Јасенову и том читавом крају
није ни било, па смо замишљали да изгледају као онај Црни Арапин
из народне песме.
Одједном, као да је гром ударио у школу и учионицу, испред мене и
мојих другова стајали су Турци, прави и живи Турци. Обојица плавих
очију и косе боје зреле ражи, збуњени, уплашени, а у господским
панталонама, које смо сањали.
- Ваши нови другови помијешаће се са вама - рече директор. -
Боље је да се помијешају са вама, него да сједе заједно... Је ли тако? -
помилова Сејда по глави.
Сејда седе поред „издајника“ Милимира, јединог у разреду који је
навијао за Партизан а не за Звезду, а Тахир западе мене.
- Како се зовеш? Из ког си села? - упита ме он, чим директор
изађе из учионице.
- Шта те брига - одбрусих, после краћег ћутања, померих се од
њега и окренух му леђа.
- Не гурај ме, гаде један! - повика Милимир. - Друже наставниче,
он хоће да се бије... нећу да сједим са њим.
- Лаже, лаже... ништа му нијесам урадио - заплака Сејдо.
Данима и данима нико од нас није хтео да прогово- ри ни реч са
њима двојицом. Њима нико није шаптао када би их наставник
прозвао, а нису могли ни да пре- писују од мене и Милимира, јер смо
им окретали леђа и свеску крили раширеним дланом. На великом
одмору, када бисмо се растрчали за лоптом или се поделили да
играмо „између двије ватре“, Тахир и Сејдо стајали би по страни. И
тада смо их одбацивали. Једнога дана, не дођоше у школу, а директор
уђе у нашу учионицу.

19. - Срам вас било... ви сте мали шовинисти, ви сте... ко вас је тако
васпитао?! - галамио је. - Тахир и Сејдо су се исписали... срам вас било!
- тресну вратима кад изађе.
X- X- X-
Четири године будили су ме петлови у Јасенову. Два сата бих
пешачио до школе, радујући се рају у Сузници, и два сата се,
несрећан, враћао у своје село или на пашњаке изван села, да одменим
мајку код оваца и говеда или помогнем оцу у данима орања и
косидбе. Ништа се није мењало у Јасенову. Само се, полако, село
осипало и празнило. Неки одоше према Сарајеву и Мостару, да буду
смећари, портири или стражари на градилиштима, а неке бели хлеб
одвуче у Орлово, да копају угаљ из Орловачког поља или да
тестеришу балване у пилани. Ти одласци у нови живот и срећу
нарочито учесташе када за синовима, које у градове одвукоше
школе, кренуше и родитељи. Међу њима и моји.
Отац продаде или поклони стрицу све и одсели у Орлово, у трошну
кућу на периферији, са баштицом и малом шталом на врху баште,
под самим брдом, које се звало Сломиврат, и у чијим су се стенама
гнездили орлови. Преселисмо се по највећој врућини. Отац журио да
селидбу заврши пре септембра и мог поласка у гимназију.
У Сузници ме није мучила туга за Јасеновом, јер сам му се сваки дан
враћао, него жалост што му се морам враћати. Али, када се моја
породица, тога врелог августа, спусти низ јасеновачки кланац, на Уш
Котапа, па се попесмо на каросерију камиона, и кад камион забрунда
и крену, мени се свртеше сузе. Још и некако, док смо путовали ка
Сузници, соколила ме је мисао да остајем међу својим брдима, али
кад њу прођосмо и од- макосмо далеко, када уђосмо међу мени нове
планине, кад угледах Орлово испред себе, кад са каросерије дру- гог
камиона, који нас је пратио, поче да риче наша крава Маша, покоси
ме жалост за Јасеновом и свим што је остало у њему.
- Ево ти кључеве, Вељко, и нека вам је са хаиром

20. - сачека нас неки човек пред кућом, са црвеним фесом на глави. -
Мало сам поспремио, помео под и окречио зидове.
- Хвала ти, Незире - узе отац кључеве. - Да буде и теби берићетно.
- Ево и моје хануме - погледну Незир ка жени у димијама, која је
прилазила са кантом на врх главе, не- каквом у колут увијеном
крпом испод канте, а у рукама је носила два претрпана шарена
цегера.
- Добро нам дошле, комшије - рече она, потури те- рет из руку и
скиде са главе канту пуну воде. - Ја сам Незировица... Халима, ето да
ми знате име... Вода је изворска, ледна, сијече као гром... Велим,
можда сте гладни, дугачак је био пут... ево, мало сомуна, пите, сира и
кајмака, а скухала сам и кахву - распричала се и стално погледује
према мојој мајци и оцу. - А ово су вам, безбели, синови?
- Дамјан, овај старији, а Милутин, овај млађи - рукова се мајка са
њом. - Зовем се Видосава... хвала ти, није требало, понијели смо ми и
ића и пића са собом.
- Виђех, Вељко, да си доћерао и нешто стоке? - седе Незир поред
мог оца.
- Једну краву и двије свиње. Због млијека и меса, мора се...
Како и откуда да се, тада баш, присетим Сејда и Тахира? Указаше ми
се обојица пред очима и обузе ме стид. На њима не беше ни феса ни
димија, не изустише ниједне турске речи, нити било чиме личише на
Турке, а ми смо их замрзели и од њих се оградили зидом ћутања и
презира. Сада, пред нашом кућом у Орлову, гледао сам у фес и димије,
а нисам ни помишљао да су испред мене Турци. Школа ми је
отворила очи, а нарочито књиге које сам подизао у библиотеци, и
као благо неко, носио их у Јасеново. Био сам опчињен историјом
Грчке и Рима, напамет знао неке грчке митове, римске императоре и
битке, а један роб, гладијатор Спартак, посећивао ме је и у сновима.
Књиге ме упознаше и са Турцима, са њиховом славом коју започе
Емир Осман, оснивач царства и његове османске лозе. Веровао сам да

21. све знам о Турској и Турцима, нисам их се више пла- шио, нити од
њих зазирао. Ипак, поглед на фес и ди- мије сметао је нечему у мени
и надимао тескобу, па ни Незирова љубазност ни Халимина пита,
коју поједох халапљиво, не одагнаше жаљење што отац не купи кућу
у крају где су, углавном, живели Срби, него је купи од Незира, под
брдом, где су, док је владала Турска, живе- ли само Турци. Још,
додуше, нисам знао ко су били ти турски Турци у Орлову, кад су се и
где одселили, нити сам јасно разумевао шта ће Незиру и Халими
турски фес и турске димије, и због чега су они неопредељени по
нацији, а опредељени по вери и џамији.
Орлово је врвело од димија и фесова, са минарета џамије хоџа је
говорио молитве на неком туђем и неразумљивом језику, а нама,
десетак дана по пресељењу, неко ноћу отрова свиње. Од свих
комшија посетио нас је само Незир и, снуждено, признао да је „тај
кастиг и очекивао“. Још ће, рекао је, доста воде протећи док се не
опаметимо. „И ви и ми, јер смо једнако задрти“, дигао се и отишао.
Очеви ратни другови убедише га да не диже прашину. „Ако ћемо
поштено, мало си и ти крив... размисли, доћерао си крмад у
муслиманску махалу“, потапшао га је један од њих. Преко тих
партизанских веза отац се запосли као курир у општини и купи, на
вересију, платнене панталоне, ципеле и белу кошуљу за мене. У томе
и кренух у први гимназије, али ме мајка натера да обучем и нови
капут, који је донела из Јасенова. Сукнени, од вуне, али вуне која је
прошла кроз ступу и није много гребала.

22. ТУРКИЊА ИЗ ОРЛОВА
Многи парчићи мог сећања су погубљени, па их не могу ређати тачно
и правилно, према редоследу проживљеног. Тешим се да је то и
непотребно и бесмислено. Само нам се причињава да је рођење
извор, а смрт увир нашег живота. И обрнутим смером, и на прескок,
стижемо до истога. Када би старац почео да се подмлађује, да му дани
теку уназад, вратио би се и у младост и у детињство, али би се вратио
и у мајчину утробу, а одатле у свој нестанак, у исти нестанак који
следи и умирањем. Зато и не придајем значај прескоцима и
празнинама у овој исповести.
На првом часу, у првом разреду, професор Саво рече да нам је он
разредни старешина, отвори дневник и поче да нас прозива. Читао је
презиме, па име, сваког од нас.
Брковић Ненад, Јусуфспахић Џемал, Петровић Милимир, Крњевић
Фатима, Крњевић Радојка, Беговић Алија, Смиљанић Јован, Бољанић
Енвер, Арсланбеговић Зејна, Хајдуковић Нада... прозва и мене.
- Чавка Дамјан - подиже поглед.
- Овдје - придигох се, а разред прасну у смех.
У крају из кога сам дошао, нико се није ни чудио ни подсмевао мом
презимену, јер су била честа и презимена необичнија од мојег.
Гузина, Пичета, Кравић, Црномуд, Бјелогуз, Квочка, а наш први
комшија у Јасенову презивао се Џукела. Таква презимена, кажу,
настала су по надимцима, а у матичне књиге завела их је Аустрија,
педантно записујући пакост комшија. Кад су њени чиновници, по
паду турске управе, кренули да попишу и нове поданике бечког
царства, у Јасенову и оближњим српским селима често би затицали

23. закључане куће, јер су укућани бивали у брдима и по катунима, па су
податке о њима узимали од суседа, а они, из злобе или шале,
надимке казивали као презимена.
- Доста смијеха, ништа није смијешно - рече професор Саво. -
Врана је презиме као и сва друга - направи омашку и покрену нови
смех ђака и гласна добацивања.
- Врана... врабац... јастреб... сврака... кокот... врапчић - праштало је
око мене, а све очи, као чичкови, качиле су се за „гуњаша“, за мој
сивасти капут од ваљане вуне.
Истога дана, сузних очију, бацих капут пред мајку и рекох да та брука
више неће на мене. „Нећу да будем једини гуњаш у разреду и да ми се
сви ругају.“ Она само рече: „Нећеш ову љепоту, а прикладан је и за
сватове“. Прећутах ругање свом презимену и посебну муку због
добацивања да сам „врабац“ или „сврака“. И стасом и телесном
грађом био сам најнижи и најслабији у разреду, па поређење са
врапцем и свраком и није било без разлога.
Не прође дуго, троје нас из разреда прозваше да идемо у зборницу.
Унутра директор гимназије, професор Саво, још неки професори и
„важни другови из Сарајева“. Сваке године, један најдаровитији ђак
из првог разреда добија државну стипендију. Фатима, Енвер и ја
имали смо најбоље оцене из основне школе, а показали смо се и као
први на почетку гимназије.
То „мало“ потраја неколико сати. Одведоше нас у једну празну
учионицу, дадоше нам папир и графитне оловке. Да напишемо
слободни састав о свом детињству. Имамо само двадесет минута...
Расписах се о Јасенову, о томе како сам овцу отимао од курјака у
планини, о првом свом сусрету са белим хлебом и мармеладом, о
пробијању до Сузнице, кроз намете и олујне мећаве, све у вуненим
чакширама, које су, кад се наквасе, драле кожу са бутина... Кад
завршисмо, на табли исписаше једначину са две непознате, а ја је
реших из залета и лако. Онда поче пропитивање из историје. Ко је
Друг Тито? Ко су партизани? Ко су били фашистички окупа- тори и

24. домаћи издајници? Понављао сам, непогрешиво, све што је писало у
књигама. Један од професора из Сарајева постави питање: „Имате ли
узоре у историји других народа?“ Фатима и Енвер одговорише да
немају и да је, за њих, Друг Тито „једини узор и почетак исто- рије“.
Енвер рече и „сва историја“. Знао сам да од њихо- вих одговора не
може бити бољих, али језик не издржа, па рекох да сам опчињен, баш
опчињен, Спартаком и побуном робова, коју је он покренуо и
предводио. Они се згледаше, а један с наочарима, сед и мало зрикав,
затражи да објасним због чега сам опчињен.
- Због тога, друже професоре, што би Спартак био члан Партије,
само да је живио у нашем времену - одговорих, а у топлини њихових
погледа предосетих наду. Једно по једно, кад се пропитивање
заврши, ишли смо у директорову канцеларију. На „додатни и
завршни разговор“. Онај с наочарима, прелиставао је папире испред
себе и понављао: „Одлично, одлично“. Одједном, задржа се на некој
од хартија, погледну ме, заврте гла- вом, па упита:
- Од кога ти је мајка?
- Од Попадића, друже професоре.
- Добро, добро... Је ли билау партизанима?
- Није носила пушку, а била је за партизане, за кога би друго.
- Отац, стриц, мајка... добро, добро. А ујчевина? - скиде наочари.
- Немам ја ништа са њима! - одговорих без премишљања.
Жеља за стипендијом, са лакоћом, надвиси ујака Михаила, иако не
знам да ли сам се њега, тек тада, одре- као. Пре ће бити да су књиге
из којих сам учио, учитељи и наставници, новине, филмови који су
нам прикази- вани у некадашњем задружном дому у Сузници, били
гумица која га је, свакодневно, брисала, брисала, и об- рисала. И њега
и стрица Станка и сву њихову војску. Учио сам и говорио да су, сви
они, били „издајници и сарадници окупатора“.

25. - Срећо мајчина, надо наша - грлила ме је и љубила мајка,
неколико седмица касније. - Јавили из Сарајева да си добио
стипендију!
- Плату, а не стипендију - рекао је отац, јер је награда за моје
школовање износила колико и пола његове месечне зараде.
Знао сам, ипак, да је стипендија и њихова, очева и мајчина заслуга. И
Фатима и Енвер били су одлични ђаци, али сам их надвисио и
победио у оном „додатном и завршном“ пропитивању у директоровој
канцеларији. Обоје ратна сирочад, али деца очева - усташа. Да су ми,
којим случајем, родитељи били на ујаковој страни, у Сарајеву би
прекрижили и мој писмени састав, који ће се касније читати у школи,
и ону једначину, и римског роба Спартакуса.
- Убићу те! - скочи једног дана;отац на млађег ми брата
Милутина. - Стоко без репа! - помамно га је шамарао.
Милутин, основац, а шерет откада је проходао, имао наставницу
историје, која би, често, ђаку постави- ла неко питање и, убрзо,
заспала за катедром. Упитала, тако, Милутина: Ко је 1937. дошао на
чело „наше славне Партије“? Он сачекао да она заспе, па одговорио:
„Краљ Петар!" Прочуло се школом, стигло и до партијског Комитета,
па секретар позвао оца на рибање...
Секретар је, причало се, у првим месецима после рата, био шеф једне
власти која се звала ОЗНА и била јача, чак, и од Партије. По угледу на
Стаљинове Ознаше, носили су дугачке кожне капуте, и зими и лети,
обично црне. Сељак без школе, тада и неписмен, али ратни херој и
фанатични верник Партије, секретар доби брзојав од Озне из
Мостара: „Хитно јавите јесу ли Милан Матић и Милан Машић
индентична особа. Стоп“. Сутрадан, он узврати депешом:
„Захваљујући муњевитој и енергичној акцији органа Озне, народни
непријатељи Милан Матић и Милан Машић признали да су
индентична особа. Стоп!“... Смешкам се, ево, и док се сећам.
х- х- х-

26. Мраз је стезао, лице, моје уши и нос добијали боју зреле лубенице, а
прсти се мрзнули, када ме одабраше да, испред свих ученика и
професора гимназије, говорим на протестном збору због убиства
Патриса Лумумбе.
- Слуге међународног империјализма и заклети непријатељи
братског народа Конга, злогласни Чомбе, Мобуту и Касавубу, убили
су друга Патриса Лумумбу, великог борца за слободу и правду,
комунисту и пријатеља свих нас и нашег вољеног Друга Тита... -
прекидоше ме повици.
- Доље реакција! Доље Америка! Живио Друг Тито! Живио друг
Лу... Му... - презиме убијеног нико није умео да изговори. - Доље краљ
Петар! - продера се неко.
А кад, у пролеће, пуче вест да су се „Руси отиснули у васиону“, Орлово
се запали, али и подели. На митингу, испред зграде Комитета, са
бине, на којој сам опет стајао као један од говорника, брзо и лако се
препознавало да Срби пламте пијанством од среће, а да „неопре-
дијељени“, скоро сви, само ћуте, мешкоље се и слушају. И они су
аплаудирали, али овлаш и, видело се, преко воље.
- Јуриј Гагарин, наш брат, син исте нам мајке и сим- бол исте
звијезде петокраке, отиснуо се међу небеске звијезде, да однесе горе,
у бескрај, славу Друга Тита! - чинило ми се да ће ми, од напрезања и
узбуђења, попу- цати и гласнице и набрекле вратне жиле.
- И Бог је Рус! - узвикну неко.
- Нема Бога, будало! - са бине му одбруси секретар Комитета.
Можда је и то спомињање Бога на Гагариновом ми- тингу подстакло
секретара Комитета да позове код себе директора гимназије и
затражи да најбољи ђаци крену у посете верски затуцаним и
необразованим становни- цима Орлова, пре свега оним старијим, и
објасне им да Бог не постоји, и да се Земља окреће. „Морамо калити
омладину и гурати је у битку“, пренео нам је директор заповест
секретара Комитета.

27. Цео један час, професор Географије посветио је „практичној обуци“
нас четворо одабраних за „научну битку“. Милимир Петровић, који је
и даље навијао за Партизан, доби задатак да изађе из клупе, стане на
чистину и глуми Сунце. Тога дана он доби и надимак Сунцивоје, који
ће га пратити све до погибије. Девет ученика поређаше се око
Сунцивоја, глумећи планете. Зејна Арсланбеговић глумила је Земљу.
Сунцивоје се само окретао око себе, а планете и око себе и око
Сунцивоја, све док се и Сунцу и планетама не би завртело у глави, па
кренули у тетурање и међусобно суда- рање. Професор Саво нас
подучи да говоримо „кратко и увјерљиво“. Ако Бога има и ако је он
све створио, онда је и њега неко створио, па тог неког опет неко, јер
не може нико да створи себе самога. Да може, не бисмо ни имали
своје родитеље. Рече нам још и то да не спомињемо ни еволуцију ни
Дарвина. „Затуцани свијет то не може разумјети, много је
компликовано“, одмахнуо је руком.
- Ти, Дамјане, мораш да освијестиш бабу Рабу - рече директор.
- Чуо сам за њу, али је не познајем и не знам ни гдје јој је кућа.
- Нека ти Зејна покаже, поведи је са собом. А мог- ли бисте да
обиђете и Зејнину мајку и тетку. Нијесам сигуран да им научно
васпитање није потребно - као да мало пецну своју ученицу.
- Ја то нећу и не могу! - дочека она.
- А зашто нећеш? И како смијеш да нећеш? - приђе јој директор.
- Неће њих двије, добро их познајем... Код бабе Рабе хоћу, али код
мојих...
- И код твојих... хоћеш, хоћеш и код твојих - при- прети директор
и оде.
Зејни се нимало не обрадовах. Била је најлепша у разреду и у
гимназији, надрасла своје године и стасала у зрелу девојку. Висока,
дугачке косе која се расипала низ леђа, набреклих груди, а танка у
пасу и погледа као да одапиње стреле. Увек, нажалост, плаховита,

28. непредвидива и дивља. У разред је долазила са треском, као да је
официр а не ђак, седала у клупу са треском, устајала уз буку и
гурњаву столице. Говорила је мало или нимало. Ретко кад би се
насмејала, а међу обрвама је стискала сталну неку муку и бес. На часу
биологије, Мевлудин је само чупнуо за косу, благо и отпозади, а она
се окренула, шаком га ударила по носу и раскрвавила. „Гарибе један!“
- продерала се на њега. Кад је глумила Земљу, остале планете и
Сунцивоје држали су је на оку, да узмакну, ако пукне гнев међу оним
њеним обрвама, па нагло замахне руком и дрекне да неће, да више не
може да се врти око себе и Сунцивоја. За њом, дивљом и прелепом,
окретала се чаршија, кад би промарширала асфалтом, никог не
примећујући и сва смркнута.
Нађосмо се испред гимназије и кренусмо до бабе Рабе. Марширала је
поред мене, за главу виша и ћутећи. Носила је као ветар лаку хаљину,
плаву хаљину са црвеним и белим тачкицама. И кожне сандале,
потковане гвозденим плочицама, да ђон дуже траје. Кораци њени,
због тог гвожђа, подсећали су ме на коњски топот.
Бабу Рабу затекосмо како седи на каменим степе- ницама испред
своје куће, у шаренкастим димијама и са истом таквом марамом,
којом је оквиривала смежурано лице. Ближила се деведесетој, а
пушила је „као Турчин“, како се то каже у Орлову. Ону жуту
херцеговачку шкију мотала је у новину, цигарету би некако залепила
за доњу усну и више је, док не изгори, не би ни пипнула.
- Зејно, срећо, јеси ли то ти? - дланом наткрили обрве. - Нека си
ми дошла, шућур Алаху... а ко је овај мали са тобом?
- Мој друг из разреда - одговори Зејна.
- А од којих си, сине? - загледа се Раба у мене.
- Како од којих, баба Рабо?
- Он је од онијех - смрси Зејна.

29. - Нека, нека, шућур милом Алаху... Нека је са се- ламетом, а не са
белајем... Сједите, ђецо моја, хоћете ли по лимунаду и баклаву?
Поједох баклаву, па и гурабију, попих још једну лимунаду, али никако
да ми се развеже језик и обавим оно због чега сам и дошао.
Збуњеност и несигурност појачавало је и Зејнино ћутање.
- Баба Рабо, нешто бих те питао, само да се не наљутиш - једва
проговорих.
- Питај, сине, шта ти је воља... Само ћу ти одмах рећи да ништа не
знам и да мене одавно нико ништа и не пита.
- Ко је, шта мислиш, мене створио? Ко је створио Зејну? Ко је
створио тебе?
- Алах свемогући и премилостиви - одговори
она.
- Нас су из школе послали да ти објаснимо да то не може бити.
Мене није створио нико други него моји родитељи, а тако је и са
тобом и са Зејном и са сваким чељадетом... Када би било Бога, као
што га нема, онда би и он морао да има оца и мајку...
- Шути, мили сине... куку мени шта то чујем. Алах свемогући и
једини није имао ни оца ни мајку, нити је он био ожењен и правио
себи ђецу... Он је инсана направио од шаке земље... Овако ти је и
никако друкчије!
- догоре јој цигарета и опече је за усну, а Зејна ме уплаши, јер се
насмеја, и то гласно.
- Пао си из познавања Бога, иди на поправни - додаде ми клупко
пређе из корпе поред Рабе. - Клупко округло, Земља округла, планете
округле, све округло - опет се осмехну.
- Шта то причаш, Зејно? - зачуди се Раба. - Јесте ли то дошли...
власт вас послала да ми се ругате?

30. - Таман посла - седох поред ње. - Послали нас из школе да
ширимо знање и науку... Ето, ова Земља, на којој живимо, није равна,
није никаква плоча, него је лопта... да, лопта, као и ово клупко, као...
као - погледнух у небо. - Као Сунце што је округло... Баба Рабо,
погледни горе, видиш ли да је Сунце округло?
- Знам то, сине, откад памтим за себе. Вазда је било округло.
- Вазда било и вазда биће. Али и Земља је округла, као и Сунце.
Округла је и окреће се... дупло се окреће, око Сунца и око себе... - обли
ме зној.
- Куку мени, шта вам дају у тој школи? - пљесну се она дланом по
уснама. - А шта је оно горе? - показа прстом према брду.
- Оно су стијене Сломиврат.
- А шта је оно тамо, преко поља?
- Планина Милогора.
- Сине мили, да је ова Земља као клупко пређе, и кад би полуђела,
па се окретала, онда би Сломиврат понекад био ђе је Милогора, а
Милогора тамо ђе је Сломиврат... Шути, сине, не причај никоме!
Снужден због неуспеха да Раби ишта покажем и до- кажем, кренух
кући, али ми Зејна не даде. Морам, рече, и до њене мајке и тетке.
Морам, директор је наредио. Не морам да им ишта објашњавам и да
падам на испиту, као код бабе Рабе, али морам свратити. „Не уједамо
и не кољемо. - рече без повода и разлога, изненада и дивље, како је
само она умела.
Водила ме је у Сарај. Тако су Орловчани називали дворац на брегу,
усред Орлова, опасан високим бедемима и чађав од прохујалог
времена. Сарај је, мислио сам, име добио по Сарајеву, или неком
давном паши или бегу из Сарајева. Споља посматрано, иза зидина су
вирила само два горња спрата Зејнине куће и кров од камених плоча
обраслих маховином. Зејна застаде пред малом капијом, вратима
уграђеним у бедем, изва- ди велики кључ из торбице, откључа их и

31. закључа чим уђосмо. Тада угледах унутрашњи зид, који не беше ни
од камена ни од цигала, него од ружних лимених плоча. Као кроз
тунел, Зејна ме спроведе између вањског каменог бедема и ограде од
лима, унутар зидина дворца. Тај тунел се прошири пред приземном
кућицом и баштицом испред ње.
- Ту ми живимо - застаде Зејна. - Оставили нам само ову кућицу
за слуге, а сарај отели - сагну се, нађе неки камичак и баци га преко
лимене ограде, према огромној дасци прикованој на врата дворца и
великим, црвеним словима на њој: НАРОДНА ИМОВИНА.
- Несрећо једна, опет си побјегла из школе - зага- лами жена која
изађе из кућице.
- Ево, мајко, довела сам свраку - зацерека се Зејна и показа на
мене.
- Какву швраку, шврака ти очи избила? - зачуди се њена мајка.
- Није сврака него чавка - насмејах се. - Знате, другарице, Зејна се
мало шали, јер се презивам Чавка.
- Зиба, Зиба, а не другарица... Ти си онај Гагарин... сад сам те
познала, била сам на дернеку на коме си го- ворио - осмехну се. -
Хајдемо у кућу... Или више волиш да сједнемо у башту?
- У башту, мајко, јер птице воле слободу - пецну Зејна поново, а
из куће изађе и њена тетка Хајрија.
- Зејно, послужи малог неким шербетом - рече Зиба. - Ђе научи
да онако збориш... фино, фино, далеко ћеш доћерати. Тако мали, а
тако велики... Фино, Алаха ми... а сад опрости, морам да залијем
цвијеће - диже се. - Не можеш сама - устаде и Хајрија.
Личиле су ми на две пчеле које лете од цвета до цвета, нежно
сипајући воду из великих ибрика са ре- шетком на грлићу, па је
изгледало да цвеће шкропи киша. Препознавао сам руже, кадифе,
љубичице, незаборавак, и ништа више.

32. - Оно су ти хризантеме, а оно кана из Сирије, онај жбун
поријеклом је из Кине, а и хортензија је из Кине
- објашњавала ми је Зејна. - Оно ти је бијели божур, а црвени је
најчешћи на Косову, оно тамо ти је пузави јасмин... мајко, прескочила
си јапанске бијеле љиља- не... Иза овог лименог страшила, наша је
ђул башта са шадрваном... била башта и била наша, памтим је као
кроз измаглицу - скочи са столице, зграби грумен земље и баци га
преко лимене ограде.
- Ништа она не памти - приђе њена мајка и седе поред мене. - Све
до онмх проклетих задруга, наш сарај чувао је љепоту старог земана,
из Сарајева су долазили да сликају и дворац и башту са шадрваном
испред њега. Имали смо све цвијеће познато у дуњалуку, шпарали на
свему само не на цвијећу, мој сине - уздахну и неочекивано ме загрли.
- Отеше кућу, отеше башту... отели и сатрли, све пропало и пропада, а
ми, јадни, одавде гледамо како умиремо и како се распадамо...
- Јесте ли у башти имали и кукуријека? - омаче ми се, а Зиба зину
од чуђења.
- Ћути, мајко - рече Зејна. - Он те ништа не разумије. Њему је
кукуријек цвијеће... њему и његовијем, што нам кућу опасаше овим
кастигом - сијевну погледом према огради од лима. - Подигли сте тор
у сарају!
- зграби ме за мишицу. - Као да смо хајвани, а не инса- ни... џаба
вам тај ваш Гагарин, нијесте макли даље од кукуријека!
- Омакло ми се, опрости - знојио сам се од срамоте.
- Омакло ти се, све се, безбели, вама омакне, па ни лук јели ни
лук мирисали - повика Зибина тетка Хајрија.
- Само да знаш, ја сам се тамо уселила - унесе ми се Зејна у лице и
руком показа према дворцу. - Пронашла сам рупу, увукла се унутра,
поломила прозоре и нама- мила голубове... Пун је сарај голубова, ја

33. им дала имена... Екрем, Мурат, Бајазит, Ахмед, Хамид... сваки ми се
одазива, сваки зна које му је име. Џаба вам сила и ваш зорт, ја сам...
- Нека си! - скочих са столице. - Хајде, поведи ме унутра... Дворац
је припадао твојим прецима...
- Њеним и нашим, само нашим - прекиде ме Хајрија. - Озидао га
Арслан-бег, за царског земана и
дивана, и вазда био наше фамилије. То су почитова- ли и цар у
Стамболу и цар у Бечу, а сада, погледај овог кастига!
- А цар у Београду? - загледах се у Хајрију.
- Безбели, безбели, и он је почитовао сарај Арслан- бега. Јесте,
нећу да гријешим дупгу. И за вријеме рата, нико нас није дирао ни
преграђивао, а свакакве војске су се смјењивале.
- Тетка, ни ријечи више - рече Зејна. - А ти хајде са мном - узе ме
за руку и одведе у кућицу. - Не да ми шејтан мира, не замјери -
примаче ми се на двоседу и приљуби уз мене. - Нећеш да шпијаш?
- Шта да шпијам? - помислих да смера нешто интимно између
нас, па тражи да чувам тајну.
- Да не шпијаш никоме ово што ћу ти рећи - одмаче се од мене и
поче да прича.
Оца није ни запамтила. Она је посмрче. „Убили га ваши при крају
рата“, рекла је и, одмах, додала да је не запиткујем ништа, јер су, и за
њу и за њене, партизани и четници били једнаки душмани. Јесте,
убили су га као усташу, али не у борби, него заробљеног, и не метком,
него су га каменовали усред Орлова. Има два старија брата, Османа и
Рефика, раде у руднику. Обојица су пред женидбом, али како да се
жене, где да живе кад дођу деца? Имају дворац, али у дворцу се
гнезде голубови. Њена тетка Хајрија, срећом, нема никога, сем себе.
Мужа јој мобилисали и послали на Русију. „Проклета Русија, многе је
прогутала“, рекла је Зејна шапатом. У школу иду сирочад. У школу
иду и српска сирочад, али се њиховим очевима подижу споменици, а

34. деца им са поносом изговарају име. Њен отац, за њу, не постоји.
Имала га је, а може да пострада призна ли, јавно, да га је имала, и
спомене ли му име. Може и она, као Енвер, као Мирза, или као Енеса,
да се утркује у љубавним изјавама према Маршалу Титу и
партизанима. Може, а не може, нешто је кочи и држи заробљену.
„Шејтан се уселио у твоју Зејну“, опет се приљубила уз мене. И рече
нешто што се није смело ни помислити, а камоли рећи било коме.
„Твој Тито је највећи злочинац!“ - тргла се, чим је то изговорила, и
одјурила из куће.
Неколико седмица раздирали су ме страх, сумње у њу и њене намере,
стид од себе што је не пријавим директору гимназије и нека ледена
језа ако то учиним. Зашто је казала све што је казала? Зашто баш
мени? Са тим питањима одлазио сам и на спавање. Шта ако је
задужена да ме провери? Да се покаже какав сам и јесам ли достојан
стипендије. Ако је шпијам, њој се ништа лоше неће десити. Ако је не
шпијам, изгубићу стипендију, а можда ће ме истерати и из школе.
Шта, међутим, ако Зејна није глумила наручену и научену улогу, него
је, ко зна зашто, пожелела да се изјада на мом рамену? Или ако је, без
обзира што је била најлепша у Орлову, годину дана старија од мене и
за целу главу изнад мене, нешто осетила према „свраки“, како ми се
тог дана об- раћала? Изгубио сам апетит и нагло смршао, али сам
чувао тајну и стрепео од ње.
Онда се деси нешто неочекивано. Директор гим- назије прекиде час
српског језика и књижевности, и то када сам, по жељи професорке
Вере, ја био професор и говорио о Фјодору Достојевском.
- Вама, драги ученици и ученице који сте неопре- дијељени,
преносим важно упутство из Сарајева - поче директор, некако
свечано и опрезно. - Саслушајте пажљиво и ништа не питајте. Више
не можете бити неопредијељени, него се морате опредијелити за
један од наших братских народа - свима нам застаде дах и завaлада
ледена тишина. - Још сте малољетни, па се посавјетујте са
родитељима и вашим најближим. Слободни сте да се опредијелите
или за Словенце или за Македонце или за Црногорце или за Хрвате

35. или за Србе - мало се зачудих зашто је Србе споменуо последње. -
Данас више неће бити часова, а сјутра ћете ми саопштити шта сте
одлучили - диже се иза катедре и оде.
Оде и професорка Вера, а сви ми, као приковани, остадосмо у
клупама. Владао је мук. Шеснаест Срба и шеснаест неопредељених
удисали су исту тишину. Погледнуо сам, крадомице, према Зејни.
Одсутно је зурила у зид, као да је скамењена.
Кад дођох кући, ништа не испричах ни оцу ни мај- ци. Не знам зашто.
Слутио сам да је вест коју је донео директор била као мина, а како ће
пући, и хоће ли неког ранити или убити, нисам могао ни да
замислим.
Та мина пуче наредног дана, тихо и брзо. Директор, чак, није морао
ни да прозива неопредељене. Енвер, Алија, Фатима, Мевлудин,
Мирза, Енеса, Рефик... ус- тали би из клупе и рапортирали: Србин или
Српкиња. Назиф рече: Хрват.
- Одлично, хвала вам и поздравите ваше родитеље
- осмехну се директор и крену да устане. - Зејно, чини ми се да се
нијеси јавила - погледну према њој и седе.
- Нијесам, и нека нијесам! - дрекну она, замахну руком и закачи
Сунцивоја, који је седео поред ње.
- Како то нека нијеси? - намршти се директор.
- Тако... ето, тако ми је ћеф! Нећу силом... нећу да будем оно што
нијесам, а не дате да будем оно што сам. Нећу, избаците ме из школе!
- Смири се, дјевојко - крену директор према њој.
- А шта то желиш да будеш, а ми ти не дамо?
- Ето, рецимо, да сам Ескимка или Апач Индијанка.
- Не може, драга дјевојко, јер тих народа нема у нашој држави -
рече директор.

36. - Нити их је икада било - додаде професор Саво.
- Не могу и нећу да будем ништа друго него оно што желим и
што јесам... Ја сам... ја сам Туркиња! - обори књиге са клупе, тресну
ногом о дашчани под, чак и одгурну директора, и јурну ка вратима. -
Избаците ме из школе! - викну кад је излазила.
Нису је избацили. Прочуло се било да је секретар Комитета тражио,
чак, и Зејнино хапшење, али су се успротивили професори у
гимназији, а стигла је и наредба из Сарајева да се „испад заташка и
смири“. После десетак дана, Зејна се појави у разреду, мргоднија него
што је била и лепша него икада. „Мајка ме натјерала да се вратим“,
рекла је и, пркосно, села. „Нека ме директор опредијели како је њему
ћеф“, загледала се у професора Мајцена, а он јој се само осмехнуо.
Сви су професори имали надимке. Због логаритамских таблица,
математичара прозвасмо Мајцен, директор школе постаде Оњегин,
јер је предавао руски и терао нас да напамет учимо Пушкинове
стихове, а професор Саво преметну се у Хегела. Две младе
професорке из Србије, српског и музичког, које су говориле екавски,
а орловачка гимназија била прво њихово одредиште после
завршених студија у Београду, дуго нису имале надимке. Али, кад
многи на полугодишту попа- даше из српског, професорка Вера
постаде Епилепсија, а Зага из Крушевца доби надимак Сарајчица.
Стално нас је присиљавала да, наглас, певамо њој омиљену:
Сарајчице, хајдемо, бона, хајдемо, и са часа изгонила „музичке
дудуке“ како је говорила. Међу тим „дудуцима“ био сам и ја.
Надимци су заменили и наша имена и презимена, а рађале су их,
углавном, догодовштине у разреду. Алија постаде Калигула истога
дана када одвали да је Бечки конгрес одржан у Риму. Сунцивоје,
одмах, срочио и стихове: Окрену се, поГледа Фатиму, Бечки комрес
био је у Риму. Веселинка доби надимак Коза, јер је на часу срп- ског
одговорила да су „козаци Тараса Буљбе јахали на козама“. Наопако
пришапнух Светозару да је, на руском, сланина кромотина, а на
српском крметина, што сведочи о заједничком корену два језика. Већ

37. на следећем часу, он није био Светозар него Кромотина, а Радован...
ве- сели Радован ослони се на Енверово шаптање и рече да је, уместо
на Хирошиму, прва атомска бомба бачена на село Галешину, па за сву
гимназију, а ускоро и Орлово, он постаде Бомба и, као Бомба, отићи
ће и на студије у Сарајево. Само Зејна и ја остадосмо без трајног
надимка. Њу је Кромотина био прозвао Султанија, али му је она
ноктима нагрдила лице, па се више нико није усудио да њен надимак
и спомене. „Са уживањем сам, Голубе, про- читала ваш састав о
Достојевском“, похвали ме професорка Епилепсија, а она се
ученицима обраћала са „ви“. Побркала је чавку и голуба, изазвала
урнебесни смех, и ништа више. Чавка не постаде Голуб и због тога
што су, често, и остали професори, правили сличне омашке. Понекад
бих био Гавран, понекад Врана, понекад Јастреб, а за Зејну само
Врабац или Сврака, па ниједна од тих пти- ца није могла да потисне
моје презиме Чавка.
х- х- х-
Са сетом и тугом, из бунара вадим ове парчиће свог живота. Са сетом,
јер ми се чини да то беху срећни дани. Са тугом, због оног што ће
касније доћи, некако постепено и нечујно, као кад гмиже змија.
- Шта је то са тобом, сине? - упита ме мајка у четвртом гимназије.
- Више си са њиховим, него са нашим.
- Којим њиховим?
- Час си код Енвера, час код Шерифа... мало мало, па трчиш код
Енесе на гурабије... А ко је, душе ти, она Зејна, она роспија?
- Паметна и прелијепа дјевојка.
- Како паметна и како може бити прелијепа, кад лаје да је
Туркиња? Одмакни се од ње, боље ти је. Држи се ових нашијех.
Булдожери, камиони и радници-опколише сарај Арслан-бега и
почеше да руше и дворац и бедеме. На тој узвишици, одлучено је,
зидаће се зграда партијског Комитета и Дом културе, а испред, на

38. тргу, биће велики споменик Маршалу Титу. Зејну, њену мајку, браћу
и тет- ку иселише у један стан у солитеру поред пијаце, а она
престаде да долази у школу. у
Нисам је виђао седмицама. Тек у мају, при самом крају школске
године, појави се на корзоу, са новим и младим доктором Хасаном. И
те вечери, на варошко шеталиште, изашао је са кожном лекарском
торбом у руци. Зејна је већ носила штикле и била у црвеној хаљи- ни.
„Хеј, Мали“, добацила је, кад су прошли поред мене.