Recommended
More Related Content
Similar to "Kako se sporazumevati sa vanzemaljcima?", prof. dr Dragan Gajić
Similar to "Kako se sporazumevati sa vanzemaljcima?", prof. dr Dragan Gajić (20)
More from Astronomsko drustvo Alfa
More from Astronomsko drustvo Alfa (20)
"Kako se sporazumevati sa vanzemaljcima?", prof. dr Dragan Gajić
- 1. Астрономско друштво “Алфа” Департман за физику ПМФ-а КАКО СЕ СПОРАЗУМЕВАТИ СА ВАНЗЕМАЉЦИМА? Проф. др Драган Гајић, ПМФ Ниш
- 3. Prof. dr Dragan Gaji} Kako se sporazumevati sa vanzemaljcima?
- 4. OK. Recimo da oni postoje. I da su inteligentni i da imaju svoje civilizacije. I da su možda i pametniji od nas (novija događanja na Zemlji pokazuju da to i nije tako teško) i razumeju (a možda i govore) sve svetske jezike. Što bi rek´o moj kolega Gajić „odgovor na ova uobičajena pitanja je vrlo kvazi-perpendikularan“ i njegova elaboracija bi trajala znatno duže od nekoliko sati predviđenih za ovo predavanje! Kako onda da uspostavimo kontakt sa njima i razumemo se međusobno, što bi bilo vrlo povoljno za naš opstanak u opasnoj Vasioni, pogotovo ako su kooperativni i spremni za saradnju? Ko zna, možda bi bilo i vrlo nepovoljno? Nemamo pojma kakvi su. Možda su krvoločni (setimo se monstruma iz „Osmog putnika“)? Možda su ekspanzionistički nastrojeni, pa je bolje da im ne stavljamo do znanja da postojimo?
- 5. Najpre, komunikacija sa vanzemaljcima podrazumava da su oni inteligentni. Šta to znači? Neki autori definišu inteligentni vanzemaljski život kao organizam koji može da se komunicira sa ljudima na način koji je prepoznatljiv kao inteligentan. To podrazumeva sposobnost za prenos poruka i rešavanje problema. Drugi kriterijumi za definisanje inteligentnog vanzemaljskog života podrazumevaju njihovu sposobnost da razvijaju tehnologije. Ove kriterijume treba shvatiti uslovno, jer nemamo nikakva saznanja o njihovom postojanju u svemiru, pa samim tim ni o mogućim modalitetima njihove „inteligencije“, čiju raznovrsnost teško možemo i da zamislimo.
- 6. Interesantno je da kada govorimo o vanzemaljskim civilizacijama (VZC) podrazumevamo da su one „organske“. Od sredine XX veka se, međutim, najpre pojmovno, a u poslednjih nekoliko decenija i suštinski, razvija veštačka inteligencija, softverski program koji računarima omogućava da se „ponašaju na inteligentan način“. Pošto se snaga kompjuterskih procesora danas eksponencijalno povećava, brojni autori smatraju da veštačka inteligencija mogla takođe eksponencijalno brzo da evoluira i da „nadvlada organsku civilizaciju“. Jedan od zagovornika ovakvog stava je i ser Martin Ris („O budućnosti“), britanski astrofizičar i kosmolog. Radi se o naučniku čiji je naučni renome neupitan. Na položaju je Kraljevskog astronoma, a bio je i dekan Triniti koledža (Kembridž) i predsednik Kraljevskog društva.
- 7. S obzirom na iskazan stav o veštačkoj inteligenciji, Ris ukazuje da bi organska ljudska inteligencija mogla da postoji kratak period, pre nego što mašine postanu dominantne na našoj planeti. Dakle, ako vanzemaljska inteligencija evoluira na sličan način kao i na našoj planeti, malo je verovatno da bismo je „uhvatili“ u kratkom periodu vremena kada je još bila u biološkoj formi. Takva veštačka inteligencija mogla bi da se razvija i „širi“ Kosmosom milionima godina, za razliku od biološke inteligencije čiji je vek tek mala vremenska sekvenca u kosmičkoj skali vremena. Savremeni ubrzani tehnološki razvoj ljudske civilizacije menja i naše tradicionalne poglede na vanzemaljski život i VZC.
- 8. Pre daljeg razgovora o komunikaciji i sporazumevanju sa VZC treba razmoztriti značenje ovih pojmova. Pritom, treba izbegavati pomalo šovinistički koncept komunikacije prisutne u ljudskoj vrsti na Zemlji. Taj koncept podrazumeva da sva inteligentna bića (entiteti) mogu da razumeju zemaljske jezike (čitaj: engleski) ili poseduju algoritam meta jezika, koji bi im omogućio da razumeju i analiziraju strukturu i funkcionalnost zemaljskih jezika na apstraktnom nivou. Jasno je da to isto važi i za ljudsku civilizaciju, ukoliko želimo da komunikacija bude obostrana. Komunikacija podrazumeva prenos (ma kako on realizovan) informacija, ideja, stavova, osećanja. Ključni elementi komunikacije su: poruka ili informacija koju treba preneti, pošiljalac poruke, primalac poruke, sredstvo (kanal, metod) za prenos poruke, povratna informacija, koja je odgovor primaoca na poruku.
- 9. Uspešne komunikacije podrazumevaju poruke koje su jasne, dobro formulisane i r a z u m lj i v e p r i m a o c u, što je za ovo predavanje od posebnog značaja. Komunikacija sa VZC je izazovna tema, prisutna u naučnoj zajednici, u naučno-fantastičnoj umetnosti i naučno- popularnoj literaturi. Postoji veliki broj predloga i pokušaja za njenu realizaciju. Neki od njih obrazloženi su u izvanrednoj knjizi Danijela Oberhausa „Vanzemaljski jezici“.
- 10. Kako sada stvari stoje svi naši pokušaji komunikacije sa VZC nisu imali potvrdu, tako da su ostali na nivou teorijskih koncepata. Nemamo nikakve dokaze uzvratne poruke, niti da smo detektovali bilo kakav signal iz Kosmosa koji bi poticao od VZC. Takva komunikacija bi bila izuzetno složena s obzirom na ogromna rastojanja između nas, različite vremenske sekvence egzistencije postojanja u komunikacionim fazama, moguću razliku u evoluciji, senzorskim, perceptivnim i kognitivnim sposobnostima. Osim toga ne znamo da li VZC postoje, ni gde se nalaze. Za sada, poput svetionika, šaljemo signale i poruke na sve strane, pa ko ih vidi vidi.
- 11. OK. Komunikacija sa VZC ima principijelne probleme i nije isključeno da bi slanjem poruka samo potvrđivali činjenicu da postojimo. Ako postoji i mala šansa, zar nije najbitnije kako bismo komunicirali? Mislim da je bitnije pitanje: Zašto bismo to radili? Odgovor na njega leži u našoj, čini se urođenoj potrebi, da saznamo suštinu svog postojanja, svoje poreklo i svoju budućnost. U NASI su 1998. formulisana kanonska pitanja astrobiologije: Kako nastaje život i kako se razvija? Postoji li život i na drugim mestima u Kosmosu? Kakva je budućnost života i inteligencije na Zemlji i u Kosmosu? Pitanje komunikacije sa VZC je povezano sa nalaženjem odgovora na kanonska pitanja, kao i na pitanje o postojanju VZC u Kosmosu. Mnogo polemike oko toga otvorio je skepticizam Fermijevog pitanja „Where is everybody?“ - „Gde su svi (oni)?“.
- 12. Pitanje je na prvi pogled lapidarno i trivijalno. Formulisao ga je jedan od najvećih fizičara svih vremena Enriko Fermi, posle dužeg razmišljanja, na ručku sa prijateljima Telerom, Jorkom i Konopinskim, 1950. g. u Los Alamosu.Tom prilikom su komentarisali, tih dana u „Njujorkeru“ objavljenu karikaturu Alana Dana. Ona je „objedinila zbivanja” u SAD: da su od 1947. g. mediji u SAD bili preplavljeni vestima o navodnim susretima sa vanzemaljcima i NLO–ima i da su u isto veme misteriozno nestajale kante za đubre sa ulica Njujorka. Tako je nastao čuveni Fermijev paradoks.
- 13. Fermijevo pitanje zasnivalo se na činjenici da se do sada nismo sreli ni sa jednom VZC, iako bi njihov broj u Kosmosu morao da bude veliki. To je logično, jer ogroman je broj zvezda i planeta na kojima bi život bio moguć (najmanje reda veličine 1021 - 1022), a i starost Vasione je preko 13 milijardi godina, što je dovoljno dugo da se u njoj razvije mnogo civilizacija. Osnova za njihovo postojanje le`i u sledećim pretpostavkama: 1) Postoji jedinstven zakon razvoja materije u Kosmosu 2) Prihvata se materijalistički pristup procesima razvoja života na Zemlji (i u Kosmosu, uopšte) 3) Podaci savremene astronomije potvrđuju tipičnost razvoja Sunčevog sistema i ne daju nikakve osnove za bilo kakav privilegovan funkcionalan položaj Sunca u odnosu na ostale zvezde Galaksije.
- 14. Konstantin Ciolkovski je 1933. g. formulisao jedno od najstarijih objašnjenja “Velike tišine” (silentium universi): ljudi poriču postojanje VZC, jer ako one postoje njihovi predstavnici bi posetili Zemlju ili bi nam poslali znake svog postojanja. Brojni odgovori na Fermijevo pitanje i razloge zbog čega nemamo dokaze za njihovo postojanje mogu se dobiti u fenomenalnoj knjizi “Gde su vanzemaljci?” Stivena Veba.
- 15. Najjednostavniji odgovori su da smo sami, da su među nama, ali mi to ne znamo, da su jako udaljeni (prostorno, samim tim i vremenski, u slučaju komunikacije ograničenom brzinom u odnosu na naš savremeni trenutak), da nemamo energetske resurse za komunikacije, da nismo u stanju da dešifrujemo poruke koje nam šalju, da ne znamo na kojim frekvencama da komuniciramo, itd. Mogući odgovor je i da su VZC toliko retke, da čovečanstvo nikada do sada nije uspostavilo kontakt sa njima i neće to uraditi tako skoro. Pitanjem broja N civilizacija koje mogu da učestvuju u komunikacijama u Galaksiji bavio se Frenk Drejk (Univerzitet Kornel).
- 16. Na koferenciji posvećenoj traganju za VZC, on je 1960. u Grin Benku obrazložio jednačinu (Drejkova jednačina) za određivanje ovog broja. N=R fs fp ne fi fj fc L Jednačina deluje logično, ali je njen problem što parametri (verovatnoće) koji u njoj figurišu, su, uglavnom, spekulativni, tako da je i broj N dosta neodređen. R je brzina nastanka novih zvezda u Galaksiji, fs definiše koliki deo novonastalih zvezda je sličnih Suncu (one su najpogodnije za nastanak života).
- 17. fp je verovatnoća da zvezda slična Suncu ima planetarni sistem, ne je broj planeta koje su pogodne za nastanak života u datom planetarnom sistemu, fi je procenat nastanjivih planeta u njemu na kojima se razvio život, fj je procenat planeta na kojima je taj oblik života inteligentan, fc je procenat inteligentnih vrsta koje čine tehnološku civilizaciju, L je trajanje civilizacije u komunikativnoj fazi izraženo u godinama..Verovatnoće koje figurišu u ovoj jednačini su tzv. nezavisne, tako da ako bi bilo koja od njih bila nula, to bi kao posledicu imalo da u Kosmosu osim naše nema drugih civilizacija sposobnih za komunikaciju.
- 18. Iza svakog člana u Drejkovoj jednačini stoji teorijski model koji određuje njegovu vrednost, ali je ona uglavnom neodređena, tako da je teško napraviti realnu procenu. Grube procene broja komunikacionih civilizacija u ovom trenutku su od nekoliko miliona u Galaksiji do jedne u nekoliko galaksija. Problem je nedostatak empirijskih i posmatračkih činjenica koje relevantno ocenjuju valjanost teorijskog modela. Zato Drejkova jednačina ima mnogo neodređenosti i kao njen rezultat su velike razlike u proceni broja civilizacija koje mogu da komuniciraju.
- 19. Ali, ne treba gubiti iz vida Ajnštajnovo zapažanje iz Marfijevog zakona: “Ukoliko se formule odnose na realnost, nisu sigurne; ukoliko su sigurne, ne odnose se na realnost!”. Vi sad vidite! Na osnovu najrealnijih procena taj broj je između 10 i nekoliko hiljada. Prema novijim podacima vidljivi deo Galaksije ima dimenzije oko 120 000 sg. Na osnovu kretanja okolnih patuljastih galaksija procene su da su dimenzije Galaksije, uz uključivanje tamne materije koja je okružuje, znatno veće – oko dva miliona sg. To znači da se u idealnom slučaju prosečno rastojanje između VZC u vidljivom delu Galaksije meri stotinama ili hiljadama sg. Vreme od kada bezuspešno tragamo za VZC je tek nekoliko decenija, a vreme za razmenu bilo kakve komunikacije sa njima bilo bi mnogo, mnogo duže od jedne ljudske generacije.
- 20. Ako bi komunikacioni vek civilizacija, sličnih našoj, bio 100 ili 200 godina (naša civilizacija u tom smislu stara je tek stotinak godina) onda bi ih u ovom trenutku u Mlečnom putu bilo tek 10 do 20. Mali broj takvih civilizacija i njihov „upitni“ nivo tehničkog razvoja, velika rastojanje među njima i ograničena brzina signala komunikacije, bitno produžavaju vreme za razmenu poruka. Sa stanovišta trajanja prosečnog životnog veka ljudi takva komunikacija gubi smisao, osim ukoliko se ne svede na komunikacije „naše“ i „njihove“ veštačke inteligencije, kada vremenski faktor postaje irelevantan.
- 21. Prema stepenu razvoja, 1964. g. ruski astrofizičar Nikolaj Kardašev je kosmičke civilizacije svrstao u tri tipa. Nešto kasnije Karl Segan je, na osnovu energije koju civilizacije mogu da kontrolišu, u ovu tipologiju uveo nešto finiju podelu. K je koeficijent tipa civilizacije, W je autput snage (snaga kojom civilizacija raspolaže). Tip I (K I) su civilizacije koje kontrolišu energiju svoje planete. Mogu da utiču na klimu, predupređuju zemljotrese. Kontrolišu energiju kojoj odgovara 1016 -1017 W.
- 22. K I su ipak suočene sa strahom od izumiranja u prirodnim kataklizmama (sudar sa kometom, asteroidom, …). Po Seganu naša civilizacija pripada tipu 0.72 (2007. g.). Čovečanstvo koristi 0.16% energetskog budžeta Zemlje (1018 W). Kada bi kontrolisalo sve energetske resurse planete i (uključujući i energiju koja do nje dolazi sa Sunca) tip naše civilizacije bio bi 1.12.
- 23. Tip II (K II) su civilizacije koje u potpunosti kontrolišu energiju matične zvezde. Raspolažu energijom kojoj odgovara 1026 W. (luminoznost Sunca je 3.84 . 1026 W). Mogu da kolonizuju bliske zvezdane sisteme i da regulišu prirodne potencijalno opasne procese na planeti (trusovi, vulkani, …), kao i da uklanjaju opasnosti od mogućih sudara sa kometama i asteroidima (skretanjem sa putanje, uništavanjem, zarobljavanjem, …). Prividno su imune na mogućnost izumiranja. Njihovi tragovi mogu se uočiti na rastojanjima do deset miliona svetlosnih godina.
- 24. Tip III (K III) su civilizacije Bogova. Kontrolišu energiju svoje galaksije (1037 W). Mogu da upravljaju vremensko-prostornim kontinuumom. Njihovi tragovi uočljivi su do deset milijardi svetlosnih godina. Ako u Galaksiji postoje K II ili K III do sada bi ih već uočili. Do danas tako nešto nije detektovano. Znači da su takve civilizacije ili jako daleko ili su ekstremno retka pojava, a možda i ne postoje, jer se samouništavaju pre nego što dostignu nivo K I.
- 25. Weinberger i Hart (2002) iz Insbruka obavili su pregled neba I i II Palomarske opservatorije (Atlas ESO&SERC). Radili su 25 godina i utvrdili da nema tragova postojanja civilizacija II i III tipa 10000 – 20000 sg oko nas.
- 26. Novozelandski astrobiolog Čarls Lajnviver je u časopisu Icarus (153 (2001) 307- 315) objavio interesantnu analizu. Na osnovu argumenata koji se odnose na astrofizičku nukleosintezu i kosmološke hipoteze, on je pokazao da su u Galaksiji zvezde slične Suncu prosečne starosti 6.4 milijardi godina, da je oko 75% zemljolikih planeta starije od Zemlje za oko 1.8 milijardi godina. Mi bi to morali da uočimo i na velikim rastojanjima, ali se to ne dešava. Koji je razlog? Možda su izumrle? Vrlo malo znamo o životnom veku i nivoima razvijenosti mogućih civilizacija u Kosmosu. Uz pretpostavku da važi princip osrednjosti (kopernikanski princip), onda bi na bilo kojoj od tih planeta, i biosfera (samim tim i civilizacija) za toliko bila starija od zemaljske, pa bi i njihov uticaj na matične planete bio još izraženiji.
- 27. Za bilo kakvo kakvo uspostavljanje kontakta sa eventualnim VZC potrebno je da znamo da li postoje i gde se nalaze u Kosmosu (ili bar u kom su pravcu), oko kakvih su zvezda i sl. Potreba da se dobije odgovor na pitanje jesmo li sami u svemiru, a to znači i traganje za VZC je drevna, ali je ona bila sporadična. Sistematska potraga za VZC započela je sredinom XX veka. Đuzepe Kokoni i Filip Morison su 1959. g. u časopisu Nature objavili rad u kojem su obrazložili mogućnost da se kosmička komunikacija obavlja na talasnoj dužini λ=21 cm (odnosno na frekvenci od 1420 MHz). To je talasna dužina koja odgovara liniji e.m. spektra iz hipefinog stanja atoma vodonika. Nastaje usled magnetne spinske interakcije elektrona i protona u atomu vodonika. Ova mikrotalasna linija u radio opsegu nije detektovana u terestričkim uslovima. Zato je pogodna za traganja za VZC, jer se može izdvojiti od Zemaljskog „background-a“.
- 28. Njihovu ideju je 1960.g. realizovao Drejk u Nacionalnoj radio astronomskoj opservatoriji (NRAO) u Grin Benku (Zapadna Virdžinija). Bio je to eksperiment Ozma, kojim je započet niz modernih projekata potrage za VZ inteligencijom SETI (Search for Extraterrestrial Intelligence). Ozma je dobio ime po istoimenoj princezi iz Oza u čuvenom delu „Čarobnjak iz Oza“, u kojem dečji pisac Frenk Baum uspostavlja radio kontakt sa izmišljenom zemljom Oz. Cilj eksperimenta bio je da se putem međuzvezdanih radio talasa traže znaci života u udaljenim planetarnim sistemima. Drejk je radio-teleskopom od 26 m pratio zračenje zveda τ Ceti (udaljena oko 12 sg) i ε Eridani (udaljena oko 10.5 sg). Radi se o zvezdama koje su blizu Sunca i koje su mu slične. Danas znamo da imaju planete, čak u habitacionim zonama. Dakle pravi kandidati za naseljenost VZC.
- 29. Skenirano je radio zračenje u opsegu od 400 kHz blizu frekvencije markera od 1420 MHz, sa propusnim opsegom od 100 Hz. Oko 150 sati povremenog posmatranja tokom perioda od četiri meseca nisu otkrili nikakve signale koji bi poticali od VCZ. Jedan signal je bio „sumnjiv“, ali je utvrđeno da potiče od letelice na velikoj visini. Drejk je ponovio eksperiment 2010. g. ali i ovog puta bez očekivanih rezultata. Usledili su i brojni drugi SETI projekti (Kiklop, META, BETA Serendip,...), od kojih su neki bili visoko precizni sa milionskim brojem kanala. Treba naglasiti da su ovi projekti metodološki u tesnoj vezi sa projektima za slanje poruka u Kosmos.
- 30. SETI se sastoji od više važnih programa, od kojih su neki i danas aktivni. SETI@home je bio jedan od najpoznatijih projekata. Radi se o distribuiranom računarskom projektu koji je koristio neiskorišćene resurse računara širom sveta kako bi analizirao radio signale snimljene od strane moćnih radio teleskopa (pre svega sa teleskopa Aresibo, u Portoriku, koji je zbog teške havarije prestao sa radom decembra 2020.). Oko pet miliona ljudi na kućnim računarima, uz korišćenje besplatnog softfera analiziralo je signala dobijenih na više miliona kanala . SETI@home je završen 31. marta 2020. godine.
- 31. Breakthrough Listen je veliki projekat sa nekoliko najmoćnijih radio-teleskopa i optičkih teleskopa na svetu kako bi pretražio milione zvezda i drugih objekata u potrazi za signalima VZC. Ima dugoročni cilj da pretraži 1 000 000 najbližih zvezda i 100 najbližih spiralnih galaksija. SETI Institute je nezavisna istraživačka organizacija koja se bavi proučavanjem potencijalnog postojanja vanzemaljskog života. Sarađuje s drugim istraživačkim grupama, koristi različite teleskope i instrumente, i vodi brojne projekte u potrazi za vanzemaljskim signalima. Sprovodi obrazovne programe i promoviše javnu svest o SETI istraživanjima.
- 32. Allen Telescope Array (ATA) je radio-teleskop sastavljen od 42 parabolične antene. Razvijen je u okviru SETI instituta. Koristi se za kontinuirano snimanje neba i analizu radio signala u potrazi za neobičnim ili veštačkim signalima. Koristi mrežu od 42 parabolične antene od po 6m. Služi za proučavanje zvezda, galaksija, pulsara i drugih kosmičkih, gama bleskova, kao i za potragu za VZC.
- 33. S obzirom na detekciju potencijalnih signala VZC u različitim frekventnim opsezima, SETI program se suštinski razvijao u dva pravca: Radio SETI i Optički SETI (OSETI). Oba pristupa, imaju za cilj prepoznavanje neobičnih signala koji bi mogli biti indikacija prisustva VZC. Kombinacija radio i optičkih tehnika pruža širu perspektivu. Radio SETI se bavi pretragom radio signala iz svemira u potrazi za eventualnim znacima VZC. Koristi radio-teleskope za snimanje i kasniju analizu radio signala iz svemira. Radio talasi su odabrani zbog svoje sposobnosti da prolaze kroz međuzvezdani prostor bez velikog gubitka i rasejanja.
- 34. OSETI koristi optičke teleskope i senzore za traženje potencijalne laserske ili svetlosne signale koji dolaze iz svemira. Fokusira se na detekciju kratkotrajnih bleskova svetlosti ili laserskih pulseva na različitim optičkim frekvencama, koji mogu biti potencijalni znaci aktivnosti VZC. Prirodni nanosekundni svetlosni impulsi (svetlosni pikovi) praktično ne postoje, tako da bi njihova detekcija ukazivala da oni potiču od VZC. Za razliku od radio SETI programa, koji vrše detekciju na nekim karakterističnim frekvencama, za OSETI ne postoje preferirane frekvence vidljive svetlosti.
- 35. Drugi prijemnik ovog teleskopa je posle tri minuta od detekcije bio upravljen ka pravcu signala nije zabeležio ništa interesantno. Američki astronom Džeri Ehman je pregledao listinge sa teleskopa tri dana nakon snimanja. Bio je zapanjen. Od kako funkcionišu SETI projekti, bilo je nekoliko desetina tzv. „alarma“ koji su odudarali od prirodnih signala. Uglavnom su poticali iz sazvežđa koja su u blizini galaktičke ravni, gde je najveća koncentracija zvezda, pa nije mogla da se utvrdi tačna lokacija “odašiljača“. Samo jedan uhvaćeni i snimljeni vanzemaljski signal je ulio malo optimizma za uspeh. Bio je to “Wow” signal, koji je 15.8. 1977. godine “uhvatio” jedan od dva prijemnika radio- teleskopa “Veliko uvo” („Big Ear“) Univerziteta Ohajo, u okviru SETI programa SERENDIP. Teleskop je snimio 72 s signala, pre nego što ga je izgubio, zbog Zemljine rotacije.
- 36. Na listinzima je beležen intenzitet primljenih signala na detektorima. Nizak intenzitet signala označen je ciframa 0-9. Kako je intenzitet rastao računar je za oznake počeo da koristi slovne oznake (intenzitet 10 označen je sa A, 11 sa B, itd.). Pomenuti signal imao je tok rasta intenziteta 6EQUJ5. Intenzitet označen sa U bio je najjači koji je teleskop ikad detektovao. Zato ga je Ehman i označio sa “Wow”. Zabeležen je na frekvenci približno 1420 MHz. Malo dstupanje od ove linije ukazivalo je da se izvor kretao brzinom od oko 10 m/s. Signal je bio toliko jak da su mnogi smatrali da se radi o „presretnutoj“ vanzemaljskoj komunikaciji. Širina signala bila je vrlo uska (manja od 10 kHz). Došao je iz jedne tačke na nebu u oblasti Čajnik, severozapadno od jata M55 u sazvežđu Strelac.
- 37. Ali “Wow” više nikada nije ponovljen. Za signalom se u poslednjih skoro pola veka tragalo više od 100 puta. To je rađeno na drugim radio-telsekopima pošto je Big Ear je zatvoren 1997. godine zbog finansijskih problema i nedostatka podrške. I ništa. To je dovelo u sumnju njegovo VZC poreklo. Sve ovo ukazivalo je da signal potiče od neke VZC. Postojali su različiti pokušaji da se ono objasni drugim mehanizmima: da je zemaljskog porekla, da potiče od satelita oko Zemlje, itd.
- 38. Interesantnu hipotezu o poreklu Wow signala dao je astronom Antonio Paris. Smatrao je da bi nebesko telo, koje se dovoljno brzo kreće, moglo da bude izvor signala. Po njemu Wow signal je poticao od kometa 266P/Kristensen i P/2008 J2 (Gibs), dok su proletale kroz područje koje je osluškivao teleskop „Veliko uvo“ sa Univerziteta Ohajo. U vreme prolaska kroz ovu oblast za ove komete se nije znalo. Signal je formiran u vodoničnom halou kometa. Hipoteza je odbačena jer je interpolacijom kretanja kometa utrđeno da se one nisu nalazile baš u pravcu emitera signala. Nije bio ni poznat mehanizam koji bi iz vodoničnog haloa kometa doveo do emisije signala.
- 39. S druge strane, učešće u međuzvezdanoj komunikaciji nadilazi zemaljske nacionalizme i tera nas da nastupamo kao jedinstvena civilizacija i vrsta sa planete Zemlje. Bez obzira na razočaravajuće rezultate SETI programa, nešto kasnije su započeti programi za sistematsko uspostavljanje komunikacija sa VZC. Kako stvari sada stoje, oni se odvijaju tako da vanzemaljcima stavljamo do znanja da postojimo i da predstavljamo zemaljsku civilizaciju. Ti pokušaji znače da razmišljamo na nivou više generacija ljudi. Mogući kontakt bi bio ostvaren sa VZC koja je najverovatnije udaljena više od 100 sg od nas. To znači da će proći znatno više od 200 godina za uzvratnu komunikaciju, što bi značilo da bi u nju bile uključene buduće generacije.
- 40. CETI (Communication with Extraterrestrial Intelligence) je koncept koji se bavi načinima kojima bismo mogli da komuniciramo sa VZC, ako ih otkrijemo. Obuhvata pitanja sadržaja i formi poruka koje bismo slali u svemir, načina sporazumevanja i izgrađivanja pouzdanih i održivih komunikacija. U Bjurakanu (Jermenija) je 1971. g. u Astrofizičkoj opservatoriji održana prva američko-sovjetska konferencija o komuniciranju sa vanzemaljskom inteligencijom. Naslovna tema skupa bila je upravo CETI. Po K. Seganu bila je to dobra igra reči: akronim za komunikaciju sa VZC, bio je to i genitiv od cetus – kit, a kitovi i delfini su inteligentne vrste na Zemlji, koje imaju svoje sisteme komunikacije, a sa kojima ljudi ne umeju da komuniciraju (kako ćemo onda sa VZC), i Drejk je u Ozma projektu proučavao zvezdu τ Ceti.
- 41. Interesantno je da je u periodu 1974-1999. g. izvršeno preko 50 SETI potraga, a da je emitovana samo jedna radio poruka u svemir. Na taj način CETI program se praktično gasio. Razlozi su u tome što realizacija SETi projekata iziskuje manje para i jevtiniju opremu, a CETI projekti troše mnogo više energije sa skupljom opremom. METI (Messaging Extraterrestrial Intelligence) predstavlja konkretne napore da se pošalju namerne poruke u svemir sa ciljem uspostavljanja komunikacije sa VZC. METI je započeo 1983. g. Ova vrsta aktivnosti može biti kontroverzna, jer postoji zebnja da bi slanje poruka moglo da dovede do kontakta sa neprijateljskim VZC, ili da bi to dovelo do toga da našu planetu napadnu zbog resursa koje poseduje.
- 42. Knjiga „Čovek na Mesecu“ engl. episkopa Frensisa Goldvina (1562-1633) posthumno je objavljena 1638. g. U knjizi piše da je let do Meseca ostvaren pomoću jata divljih gusaka, što je trajalo 11 dana. Na Mesecu žive ljudi, koji se sporazumevaju muzičkim jezikom, koji se sastoji od melodija i zvukova. Pre modernog METI programa bilo je mnogo predloga i pokušaja za realizaciju komunikacije sa VZC. Čuveni nemački matematičar Karl Fridrih Gaus (1777-1855) predlagao je da se u sibirskoj tundri napravi ogroman vizuelni dokaz Pitagorine teoreme. Sadilo bi se drveće po ivicama i ispunjavanjem unutrašnjih površina pšenicom. Time bismo VZC pokazali da smo ovladali poljoprivredom, geometrijom i logikom.
- 43. Gaus je izumeo heliotrop, spravu za signalizaciju na daljinu, koji je funkcionisao po principu reflektovanja sunčevih zraka pomoću teleskopa i ogledala. Za komunikaciju sa stanovnicima Meseca, planirao je da koristi niz od 16 heliotropa. Astronom fon Litrov je predložio da se u Sahari iskopaju ogromni rovovi raznih oblika, koji bi bili ispunjeni vodom i zapaljenim kerozinom. To bi po njemu mogli da vide stanovnici Meseca. Francuski izumitelj Šarl Kros predlagao je da se ogromnim ogledalom fokusira Sunčeva svetlost, čime bi se spaljivanjem ispisivale poruke na Marsu i Veneri. Predlagao je i da se snažnim električnim svetlima, poput Morzeove azbuke, šalju poruke Marsovcima. Sličan predlog sa rekonfiguracijom velikih nizova svetiljki imao je Nikola Kamij Flamarion.
- 44. Nakon crteža kanala na Marsu Đovani Skijaparelija i Persivala Lovela, krajem XIX i početkom XX veka, postojanje civilizacije Marsovaca podrazumevalo se kao notorna činjenica. Frensis Galton je postavio teoriju konstruisanja poruka vanzemaljcima na bazi Morzeove azbuke. One bi se sastojale od bleskova svetlosti sa tri različite dužine trajanja. Oni bi se kombinovali stvarajući reči i pojmove. Nikola Tesla je bio prijatelj Lovela i Hjuga Gensberga, oca naučne fantastike u SAD. Verovatno je pod njihovim uticajem bio ubeđen da je Mars nastanjen inteligentnim bićima. Tesla je 1900. g. izjavio da su radio signali koje je detektovao u laboratoriji u Koloradu Springsu poruke Marsovaca. Predlagao je da se uzvratna komunikacija sa njima obavlja preko radio talasa.
- 45. Moguće je da je Tesla detektovao radio šumove sa Jupitera. Oni nisu rezultat delovanja nekakve civilizacije, već su posledica elektromagnetnih interakcija u jonosferama Jupitera i satelita Io, koji u svom kretanju oko Jupitera stvara plazmeni torus.
- 46. Sličan stav imao je Guljelmo Markoni, koji je u tom cilju sproveo i nekoliko eksperimenata. Po svemu sudeći, snaga njegovih emitera bila je nedovoljna da bi emitovani radio signali „probili“ jonosferu Zemlje i produžili dalje ka međuplanetarnom i međuzvezdanom prostoru. Markoni je tvrdio da je komunikacija sa VZC tehnički moguća, ali da bi jezička barijera bila prepreka za njenu realizaciju. Isticao da je matematika ista širom fizičkog univerzuma i da ona može poslužiti za izgradnju jezičkog modela za komunikaciju sa VZC.
- 47. Kontakti sa inteligentnim vanzemaljcima mogu biti: a) neposredni (npr. uzajamno posećivanje) b) kanalima veze c) mešovitog tipa (slanjem kibernetičkih ili drugih sondi u određene reone Kosmosa) Sa razvojem veštačke inteligencije u našoj civilizaciji, sve je aktuelnija rasprava da li će se komunikacija sa VZC obavljati uz njenu pomoć ili da li će ona biti njen organizator i akter.
- 48. Komunikacija neposrednim kontaktom Iako je Kosmos pun galaksija i zvezda, prilično je šupalj. Rastojanja između zvezda su ogromna. Vreme trajanja letova do planeta sa VZC bilo bi stravično dugo, verovatno duže od trajanja naše matične civilizacije. Nerelativističkim brzinama putovanja bi trajala stotinama hiljada godina.
- 49. “Vojadžeru 1” , koji je lansiran 1977, bilo bi potrebno 76 000 god. da prevali rastojanje od 4.2 sg, koliko je od nas udaljena najbliža zvezda Proksima Kentauri. Njabrža letelica koju je čovek do sada poslao u svemir je sonda „Parker Solar Probe“, (lansirana 2018. g.), za proučavanje Sunca, dostigla je najveću brzinu oko 343 000 km/h (95,28 km/s). To je 3149 puta sporije od brzine svetlosti. Kada bi se tom maksimalnom brzinom kretala ka Proksima Kentauri bilo bi joj potrebno 13 350 god. da dođe do nje. Do udaljenijih zvezda vreme putovanja bilo bi višestruko duže. Posade bi jako dugo morale da budu u stanju hibernacije. Nije isključeno da bi za to vreme matična civilizacija izumrla (npr. zbog nuklearnog rata, uništenja veštačkom inteligencijom ili neke prirodne katastrofe). Putovanja koja bi trajala više generacija ne bi bila celishodna.
- 50. t Karl Segan je 1962. g. izneo hipotezu da su vanzemaljci posećivali našu planetu. Analizirajući frekventnost takvih poseta, njegovi proračuni su ukazali da u Kosmosu ima 106 (!) VZC. Ukoliko bi svaka od njih bar jednom godišnje slala brod za istraživanje, interval između dve posete druge civilizacije bio bi 105 godina. U istorijskoj epohi možda su nas i posetili. Na osnovu analize mitova, Sagan tvrdi da se to desilo u blizini sumerskog grada Erida, krajem IV milenijuma p.n.e. Nakon toga došlo je do skokovitog razvoja naše civilizacije. SVAŠTA!
- 51. K.E. Ciolkovski i A. Klark zagovarali su “kolonizaciju” Kosmosa i direktne kontakte sa drugim VZC građenjem satelitskih stanica i uspostavljanjem svemirskih kolonija.
- 52. U dalekoj budućnosti, putovanja i posete drugim civilizacijama preko međuplanetarnih stanica ili teraformiranih planeta bila bi kraća i efikasnija. Do bliskih zvezda putovanja bi trajala relativno kratko (na kosmičkoj skali vremena), ali je tu manja verovatnoća za nalaženje komunikativnih civilizacija.
- 53. Kako stoje stvari sa kretanjem brzinama bliskim brzini svetlosti? Kretanje relativističkim brzinama povezano je sa velikim energetskim problemima. Zbog relativističkog rasta mase, za ubrzavanje tela, koje ima masu mirovanja različitu od nule do brzine svetlosti potrebna je beskonačna pogonska sila. To, ipak, ne postoji! Takva tela se ne mogu ubrzati do brzine svetlosti, ma kakvu im energiju dodavali.
- 54. t Gledano sa Zemlje, u raketama koje se kreću brzinama bliskim brzini svetlosti, zbog relativističkih efekata kontrakcije dužina i dilatacije vremena, put doVZC bio bi skraćen, a vreme bi proticalo sporije. Ali šta vredi, što bi posada, uz kraću hibernaciju, u sistemu vezanom za Zemlju ostala relativno mlada, kada po povratku na matičnu planetu, verovatno, ne bi ni zatekla svoju civilizaciju. Čak i da je putovanje relativističkim brzinama moguće, tada bi sudar čak i sa mikrokosmičkim česticama bio poguban i za posadu i za brod. Magnetna zaštita broda nije uvek efikasna, jer sve čestice i tela ne moraju da imaju magnetna svojstva.
- 55. Nakon ovoga, svaki pravi i normalni ezoteričar i ljubitelj egzotičnih teorija postavio bi pitanje: “A šta ako nas posećuju prolazeći kroz crvotočine u prostor - vremenu!” Opšta teorija relativnosti predviđa da u blizini velikih masa postoji značajna zakrivljenost prostor-vremena, što je i eksperimentalno potvrđeno.
- 56. Ukoliko bi prostor imao više od 3+1 dimenzije, njegova zakrivljenost (ili bar nekih njegovih dimenzija) bila bi takva da su između paralelnih kosmosa mogući tzv. Ajnštajn- Rozenovi mostovi (1935.), koje astrofizičari zovu crvotočine. Ukoliko one postoje, dobronamernici (i oni drugi) mogli bi da se, prolazeći kroz njih, šetaju iz jednog kosmosa u drugi ili u okviru istog kosmosa iz jedne tačke u drugu, pri čemu bi put mogao da traje jako kratko. Materija u tački singularnosti postaje toliko sabijena da dostiže beskonačnu gustinu. Istovremeno, prostor-vreme prestaje da postoji onako kako ga znamo. Prostor postaje manji od 10-33 cm (Plankova dužina), a vreme manje od 10-43 s (Plankovo vreme).
- 57. Kako napraviti crvotočinu? U blizini singulariteta (na Plankovoj dužini) i kratkom vremenskom intervalu (Plankovo vreme) pojavljuje se kvantna pena, što omogućava da se dva singulariteta mogu da približe i stvore crvotočinu. Da bi prošli kroz nju to treba uraditi za Plankovo vreme i provući se kroz otvor Plankove dužine. Kako je proširiti? Ona bi tada nestala u eksploziji! Problem je u tome što, i teorijski, crvotočine ne traju dovoljno dugo da bi svemirski brod mogao da prođe kroz njih. Brod bi naleteo na singularitet tipa crne rupe, nakon što bi se crvotočina pokidala. To bi ga definitivno dokusurilo i od posete drugim civilizacijama ne bi bilo ništa.
- 58. Doduše, teorija daje mogućnost da neka napredna civilizacija drži crvotočinu otvorenom. Da bi to uradila potrebno je samo da poseduje materiju sa negativnom gustinom (ma šta to značilo). Obična materija (sa pozitivnom gustinom) daje zakrivljenost prostora nalik sferi, a sa negativnom nalik sedlu. Prema tome, najsigurnije je da imamo dobro zdravlje, duuuug život i neke moćne letelice, koje i ne moraju da se kreću brzinom svetlosti.
- 59. Dakle, neposredni kontakti uz ispijanje kafice face to face (kontakti treće vrste) zanemarljivo su verovatni. Uostalom, to nam nije ni neophodno. Ko zna kakvi su? A možda eventualni tvorac nije ni želeo da se međusobno družimo?
- 60. Komunikacija kanalima veze – najbrži i najjeftiniji način komunikacije bio bi preko elektromagnetnog zračenja. U tom slučaju signal komunikacije prostirao bi se brzinom svetlosti. Ukoliko bi vreme prostiranje signala bilo duže od vremena trajanja civilizacije, veza bi bila jednostrana. Problemi u ovom načinu komunikacije odnose se na samu tehniku komunikacije, izbor frekventnog područja i, možda najbitnije, Izbor jezika, odnosno korišćenja simbola u komunikaciji. Problemi mogu biti povezani i sa međuplanetarnom sredinom, odnosno atmosferama Zemlje i matičnih planeta VZC.
- 61. Signali pomoću svetlosti malo su verovatni zbog velike apsorpcije i rasejanja u međuzvezdanoj sredini. Snimci Zemlje danju i noću, napravljeni pomoću satelita koji kruže iznad njene površine jasno ukazuju da se veštačka svetlost kao rezultat delovanja savremene civilizacije sa planetarnih rastojanja ne bi uočavala.
- 62. Mogućnost komunikacije laserskim signalima u principu postoji. Pogodni su zbog uzanog snopa i monohromatičnosti. Problem: zbog međuzvezdane prašine snop bi se širio (samim tim i slabio), a dolazilo bi i do promene frekvence zbog Doplerovog pomeranja, što bi dovelo do ispadanja iz režima detekcije. Istraživači sa MIT su osmislili metod kojim bismo VZC mogli da ukažemo na naše postojanje. Signal lasera snage 2 MW emitovan kroz teleskop sa objektivom od 30 m jasno bi se video sa Proksima Kentaura, ali bi mogao da bude uočen i na rastojanju od 20 000 sg. Poruke ovim uređajem bi mogle da se šalju po principu Morzeove azbuke. Ostaje nerešen problem sadržaja poruka.
- 63. Karl Janski detektovao je prvi ekstraterestrički radio signal (doduše nije poticao od neke nepoznate civilizacije, već je dolazio iz središta Galaksije), što predstavlja rađanje radio astronomije. Ovaj sistem komunikacija suočava se sa sa više problema. Prvi je vezan za tehnologiju. Signali slabe, deformišu se i obogaćuju šumovima tokom prolaska kroz međuzvezdanu sredinu i atmosferu Zemlje. Proračuni pokazuju da je, na rastojanjima od 10 kpc, potrebna snaga za komunikaciju ovim putem reda 108 GW. Komunikacija radio signalima To je za 10 redova veličine veće od maksimalne snage svih komercijalnih transmitera na Zemlji. Treba naglasiti da je, s obzirom na brojnost veštačkih izvora zračenja, Zemlja u radio frekventnom području sjajnija od Sunca!
- 64. Za uzvratnu komunikaciju svakako je bitno detektovanje signala. Ova detekcija zavisi od odnosa njegove jačine prema prisutnom šumu (jačina signala mora da bude veća od praga opažanja). Javlja se i problem izdvajanja signala komunikacije od mnoštva nasumičnih šumova sa zvezda i iz međuzvezdane sredine. Kao kriterijumi ovog postupka su: mala ugaona dimenzija signala, promenljivost fluksa zračenja, postojanje monohromatskih linija na specijalnim frekvencama, karakteristična spektralna raspodela u signalu, itd.
- 65. Šumovi imaju gausovsku raspodelu jačine signala, što znači da treba tragati za negausovskim jačinama signala. Ni jedan prirodni fenomen ne emituje radio signale u uskom intervalu frekvenci. Širokopojasni signali (sa velikim talasnim opsegom) lako se utapaju u pozadinski šum. Otuda za prenos informaciaja do velikih udaljenosti treba koristiti uskopojasne signale (na tačno određenim frekvencama sa malim odstupanjima). Možda smo do sada tragali za strogo pravilnim signalima, koji se ponavljaju. Ispunjenost svih pomenutih kriterijuma još uvek ne znači da se radi o signalu neke civilizacije.
- 66. Bitan je izbor frekventnog opsega komunikacije. Apsorpcija radio talasa povezana je sa slobodno-slobodnim prelazima elektrona. Na niskim frekvencama međuzvezdana sredina neprozračna je na rastojanjima od 10 kpc (tu nema oblaka međuzvezdanog gasa) sa graničnom frekvencom od 106Hz (talasna dužina od 300 m). Na 10 kpc u ravni Galaksije prisutno je 102 velikih oblaka gasa neutralnog vodonika. Tu je granična talasna dužina 16 m. Donja granica talasnih dužina određena je apsorpcijom od strane međuzvezdane prašine i iznosi 35 mm.
- 67. Na kraćim talasnim dužinama za emisiju je potrebna veća količina energije, a na većim je prisutno mnogo više kosmičkih šumova od strane slobodnih elektrona. To su ograničenja za emisiju radio talasa, koja su uslovljena stanjem međuzvezdane sredine, i o njima se mora voditi računa prilikom emitovanja komunikacionih signala. U suštini, na frekvencama koje niže od 1 GHz pozadinski šum može da ekranira poslati signal. Na frekvencama višim od 30 GHz Zemljina atmosfera postaje previše „bučna“ i stvara smetnje. Najtiša oblast pogodna za emisiju (ali i prijem radio signala) je u intervalu 1-10 GHz.
- 68. Izbor frekventnog područja emisije radio talasa za komunikaciju sa VZC logično da se bazira na frekvencama onih elemenata ili molekula koji su najzastupljeniji u Kosmosu, što bi trebalo da bude poznato bilo kojoj civilizaciji sposobnoj za komunikaciju. Najpogodniji su radio talasi sa talasnom dužinom 21.1 cm, što odgovara emisiji neutralnog vodonika, koji je najzastupljeniji u Kosmosu. Upravo tu talasnu dužinu (frekvencija od 1420 MHz) predložili su Kokoni i Morison u “Nature” 1959. godine.
- 69. Interesantna je i linija OH grupe (18.3 cm), koja spada među najprisutnije molekule u svemiru. Njihove kombinacije daju vodu, tako da se taj frekventni opseg naziva vodena rupa (lokva, pojilo). ta oblast odgovara frekvencama 1.42-1.64 GHz. Pogodnost je i što su tu talasne dužine koje odgovaraju minimumu galaktičkog šuma (najtiša oblast), tako da bi u pomenutom intervalu frekvenci prirodni fon manje ekranirao veštačke signale. Interesantne su i talasne dužine koje odgovaraju vodi (1.35 cm) i amonijaku (1.25 cm). Radi se o jedinjenjima za koja se smatra da su pogodna za nastanak života kada su u tečnom stanju. Voda spada u pet najzastupljenijih molekula u svemiru.
- 70. Ne treba smetnuti s uma da je naša civilizacija tehnički sposobna da komunicira radio signalima tek stotinak godina. Naše prve radijske emisije su se odbijale od jonosfere i nisu odlazile dalje u Kosmos. Prvi signali “dobre” frekvence, čija je snaga bila takva da su mogli da „probiju“ jonosferu i da se otkriju sa daljine, je BBC-jev prenos sa Olimpijade u Berlinu 1936. g. Granica do koje su do danas stigli ovi signali je oko 20 pc. Prešli su preko nekoliko desetina zvezda (dvadesetak ih je od Sunca udaljeno do 3 pc). Još uvek nema odgovora, niti čestitki za uspešne rezultate na Olimpijadi. Više od 70 godina ljudska civilizacija emitujući radio talase, govori o svom prisustvu na Zemlji!
- 71. C 0 0 Problem je i nerazumevanje u komunikaciji među civilizacijama, jer se verovatno radi o drugačijim kognitivnim sistemima. Oni (ako postoje) mogu imati drugačije čulne organe, drugačije emocije, filozofiju. Mi na Zemlji ne možemo da komuniciramo čak ni sa delfinima i kitovima, za koje se pouzdano zna da međusobno komuniciraju. Utoliko je komunikacija sa VZC, koje su nastale u drugačijim astrofizičkim uslovima, znatno kompleksnija. U takvoj komunikaciji bi se javio složeniji problem dešifrovanja signala i izrade jezika za komunikaciju.
- 72. C 0 0 Osim toga, prilikom detektovanja signala postavlja se pitanje da li se radi o “uhvaćenom” signalu interne komunikacije ili je reč o signalu namenjenom za komunikacije među različitim civilizacijama, koji bi verovatno sadržao informacije o njima. Takve informacije mogu biti vrlo složene i apsolutno nerazumljive, ukoliko se ne dešifruju jasno i adekvatno.
- 73. Na našoj planeti, prema izvorima UNESCa, postoji 6000-7000 živih (prirodnih) jezika i dijalekata. Ne može se očekivati da će se komunikacija sa VZC obavljati na bilo kom od ovih jezika. Doduše, drugačiji stav o tome imao je Džordž Adamski najpoznatiji i najviše osporavani “kontaktirani”, inače vođa jedne UFO sekte u SAD. Tvrdio je da je više puta “boravio” na vanzemaljskim brodovima i da je kontaktirao (“razgovarao”) sa grupom pilota sa Venere, Marsa i Saturna. Uvodili su ga i unutrašnjost brodova. Imali su telepatske sposobnosti, a sa njim su komunicirali, o čuda, na engleskom. Adamski je „napravio“ najveći broj snimaka “venerijanskih” brodova. Tvrdio je da je od njih saznao da ljudska vrsta potiče od njih.
- 74. Ovakvu, ali i druge slične tvrdnje, odbacujemo kao notorne gluposti. S obzirom na drugačije mentalne sklopove, senzorske i perceptivne sposobnosti, a verovatno i poimanje fizičke realnosti, kao i drugačiju evoluciju u drugačijim okolnostima, postoji ogroman problem deširovanje signala i to na obe strane. U tom smislu za komunikaciju treba koristiti jezike simbola, koji su dosta apstraktni, ali i univerzalni. Izbor i razumljivost takvih simbola je kompleksan problem, mnogo komplikovaniji od onog „kako slepom objasniti kakva je žuta boja“. Potrebno je konstruisati meta jezik, koji se koristi za opisivanje ili definisanje drugih jezika.
- 75. Meta jezik se koristi kako bi se pružila apstraktna reprezentacija i analiza jezika, omogućujući nam da razumemo strukturu, semantiku i funkcionalnost drugih jezika na apstraktnom nivou. U stvaranju meta kosmičkog jezika, dešifrovanju i interpretaciji poruka gotovo ključnu ulogu će imati veštačka inteligencija. Takav njen značaj vezan je za njenu sposobnost da mnogo brže i efikasnije od čoveka obrađuje velike količine podataka, koji mogu biti deo poruka VZC (ili njihovih veštačkih inteligencija). Te poruke mogu biti toliko kompleksne da ih ljudski um ne razume ili bi ih teško razumeo. Ne treba gubiti iz vida da prisustvo ljudi i njihove intuicije može biti ključno u komunikaciji sa VZC.
- 76. Prilikom „konstruisanja“ univerzalnog kosmičkog jezika polazi se od korišćenja pojmova koji su na isti način prisutni u Kosmosu i fizičkoj realnosti. Smatra se da bi takvi pojmovi bili npr. zlatni presek, broj pi, fundamentalne fizičke konstante, hemijski elementi, formacije klastera i sl. Mnogi autori smatraju da je jezik matematike najpogodniji za prenošenje simboličkih poruka preko tih opštih, univerzalnih i sveprisutnih pojmova koji bi trebalo da budu poznati bilo kojoj civilizaciji. Upotreba simbola treba da stvara sofisticirane sisteme koji omogućuju prenos ne samo matematičkih, već i složenijih naučnih, psiholoških, socioloških, itd. informacija.
- 77. 4. Ako je neshvatljivo, to je matematika. Ako bismo na neozbiljan način pokušali da se kritčki osvrnemo na mogućnost korišćenja jezika matematike u komunikaciji se VZC, onda se treba setiti Cerfovog proširenja Prigodnog vodiča za modernu nauku iz fenomenlnog Marfijevog zakona, koji je samo na prvi pogled duhovit i neozbiljan, a u suštini je duboko tačan: U ovoj knjizi navodi se i Finmanov zakon o matematici: Niko ne želi da čita tuđe formule. Ako je to tako, zašto bi neko komunicirao na jeziku matematike!?
- 78. Pobornici matematičkog platonizma smatraju da je matematika sa svojim zakonima idealan mehanizam za komunikaciju sa VZC, jer ona postoji u nekoj vrsti idealne forme izvan prostora i vremena. Ona je u suštini nauka o obrascima, koji su univerzalni. ALI... Matematički antiplatonisti smatraju da to nije tako. Polaze od toga da je matematika koju poznajemo proizvod ljudskog uma, da je deo društvene kulture i društvena pojava, da ljudi kreiraju matematičke objekte. Možda VZC razvijaju druge sisteme matematike, koji su neprimenljivi za razvijanje svemirske komunikacije. Čak i ako je matematika jedna i jedinstvena, možda različite inteligencije različito vrednuju obrasce.
- 79. Setimo se npr. da Rimljani, za razliku od Arapa ili Maja, nisu imali cifru za broj nula, tako da je njihova matematička interpretacija poprimala drugačiju formu. To što imamo deset prstiju na rukama uticalo je da matematičke obrasce tretiramo dekadnim sistemom. Da kao junaci iz crtaća imamo po četiri prsta na svakoj ruci naša matematika bi možda bila drugačija. Čuveni matematičar Kurt Gedel je 1930. u Prvoj teoremi o nekompletnosti pokazuje da postoje granice formalnog sistema matematike. U njoj on tvrdi da za bilo koji dosledan formalni sistem koji je dovoljno moćan da izrazi osnovnu aritmetiku, postoji tvrdnja koja je istinita, ali ne može biti dokazana unutar tog sistema. Drugim rečima, postoje matematičke tvrdnje koje su tačne, ali se ne mogu dokazati pomoću aksioma i pravila tog sistema.
- 80. Sredinom XIX v. javila se potreba da se matematika, uz pomoć matematičke logike, definiše tačno i precizno, sa nadom da će se svako novo otkriće moći opisati tim jednostavnim jezikom. U to se uključio i David Hilbert (Hibertov program). Njegova ideja bila je da se napraviti konačan i kompletan sistem aksioma koji opisuje celokupnu matematiku i da se dokaže da je ovaj sistem bez kontradikcije. Hilbert je smatrao da bi se složeniji sistemi lako mogli svesti na jednostavnije i da bi se cela matematika mogla svesti na osnovnu aritmetiku. Ali, Gedel je pokazao teoremom o nekompletnosti, da će, ako se prihvati konačan sistem aksioma koje Hilbert predlaže, uvek postojati izraz koji neće moći da se dokaže ni opovrgne upotrebom tih aksioma. Ako se izađe u veći sistem, dokaz je moguć, ali onda taj novi, veći sistem ima svoje aksiome koji se mogu da dokažu u samo još većem novom sistemu, i tako u nedogled.
- 81. Gedel je srušio sve ono u šta su matematičari 19. veka verovali. Ne postoji apsolutna istina, ne postoji jedna teorija koja može da objasni celokupnu matematiku niti bilo koju drugu nauku. Možemo saznati mnogo, ali ne možemo saznati sve. Mnogi su to tretirali kao smrt matematike. Savremenici poput Džona fon Nojmana i Pola Bernajsa su odmah uvideli značaj Gedelovog rada. Neopterećen velikim imenima, siguran u svoje ideje i dokaze, ukazao je na greške i promenio matematičku logiku i celokupnu matematiku za sva vremena. Uveo ih je u 20. vek i omogućio im da velikim koracima grabe napred. Ali, Gedel ne osporava tačnost matematike kao nauke, već ukazuje na granice formalnih sistema. U kontekstu komunikacije sa VZC, Gedelova teorema stvara sumnju da se se iz njihovog formalnog sistema, mogu dokazati tvrdnje iz našeg formalnog sistema.
- 82. Danas se sve više kao mehanizmi komunikacije sa VZC zagovaraju apstraktniji pojmovi matematike, npr. iz teorije skupova, umesto jednostavnijih aritmetičkih pojmova. Interesantno je da postoje predlozi da se za komunikaciju sa VZC, koriste muzičke, odnosno umetničke poruke. Tvrdi se da bi iz njih mogle se vide ideje naše civilizacije o harmoniji, tonovima, itd. Ko nam garantuje da oni neguju estetski doživljaj? Možda kod njih ovaj predivan prizor ne bi izazvao bilo kakav estetski naboj. Osim toga ne znamo da li oni poseduju bilo kakva čula na osnovu kojih bi mogli da prepoznaju i reprodukuju umetničke poruke koje bismo im slali.
- 83. Bilo kako bilo, postoji više predloga za formiranje kosmičkog jezika, koji se, uglavnom, baziraju na korišćenju brojnih nizova i matrica brojeva za ispisivanje poruka. Zoolog Lanselot Hogben je 1952. izneo predlog plana za kosmički jezik Astroglosa – radio leksikon i sintaksu upotrebom brojeva. Fizičar Hans Frojdental je izgadio Linkos – nacrt jezika kosmičke komunikacije (od lingua cosmica). Polazeći od osnovnih brojeva i simbolične logike, on je formirao jezik za opisivanje koncepta fizičkih nauka. Aleksandar Olongren je 2013. predložio drugu generaciju Linoksa, Astrolingvistika – meta jezik koji bi primenom logike višeg reda vanzemaljcima omogućio da dešifruju poruke prirodnog jezika.
- 84. Radio teleskop Aresibo (306 m) u Portoriku. Nakon pucanja nosećih kablova, urušio se prijemnik i teško oštetio tanjir teleskopa. Prestao je sa radom decembra 2020. g. Za uspešnu razmenu poruka među kosmičkim civiliacijama bitan je vremenski interval evolutivne koincidencije civilizacija, tzv. “prozor mogućnosti”. Smatra se da on traje milion godina. Pokazuje se da je verovatnoća za radio komunikaciju sa VZC 10-10. Jeste malo, ali pametnom čoveku i komarac je muzika. Priča na daljinu sa malim zelenim je takoreći nemoguča. Za sada „čekamo Godoa“ i šaljemo poruke.
- 85. Digitalna poruka sa Aresiba bila je 1974. godine upućena ka kuglastom jatu M13, u sazvežđu Herkula, sa oko 30 000 zvezda, udaljenom oko 25 000 sg od nas. Zemljani (ako ih tada bude bilo) će odgovor možda dobiti tek kroz 50 000 godina. Ova poruka je bila u osnovi binarni kod koji je sadržao informacije o našoj DNK strukturi, broju stanovnika na Zemlji, hemijskim elementima i drugim osnovnim informacijama o našoj planeti.
- 86. Komunikacija mešovitog tipa Kontakt se može uspostaviti i na drugi način. Npr. na “Pioniru 10” nalazi se ploča na kojoj su ucrtani osnovni podaci o nama (simbolički je prikazan položaj Sunca u odnosu na najbliže kvazare, Zemlje u Sunčevom sistemu, izgled muškarca i žene u odnosu na sondu, itd.). Autori predloga sadržaja ploče bili su Karl Sagan i Frenk Drejk.
- 87. Diskovi sa mnogo više detalja o našoj civilizaciji nalaze se na „Vojadžerima“.
- 88. Na zlatnim diskovima koje nose „Vojadžeri“ nalaze se simboličko “uputstvo za upotrebu” audio i video zapisa, osnovni podaci o Zemlji i Suncu, pozdravi na 55 jezika (i srpskom), poruka Generalnog sekretara OUN i tadašnjeg predsednika SAD Džimija Kartera, zvuci Zemlje (pesme ptica, zvuci kitova, oluja, muzičke kompozicije: Bahov “Branderbuški koncert”, Čak Beri, Luis Armstrong, …). Uzimajući u obzir moguće razlike u posedovanju čula i kognitivnih sklopova ljudske civilizacije i VZC deluje naivno da bi ovakve poruke neko tamo mogao da protumači Ali nikad ne reci „nikad“!
- 89. Postoji predlog da se u Kosmos pošalju tzv. Brejsvelove sonde. Radi se o automatizovanim robotskim sondama koje bi se, poput fon Nojmanovih mašina, samoreplicirale od usput zahvaćenog kosmičkog materijala. To bi bio oblik osvajanja Kosmosa i uspostavljanja komunikacija. Koncept ovih sondi je 1960. g. predložio Ronald Brejsvel, kao moguću alternativu radio komunikaciji među udaljenim civilizacijama.
- 90. U funkcionisanju sondi na visokom nivou bi bila zastupljena veštačka inteligencija, kako u stvaranju algoritma za replikaciju, tako i u prenosu informacija drugim VZC, pogotovo što za nju vremenska distanca, za razliku od ljudi, ne predstavlja problem. Sonde bi delovale kao autonomni predstavnik njihove matične civilizacije i bile bi tačka kontakta između kultura. Nije isključeno da bi funkcionalne sonde mogle da nadžive civilizaciju koja ih je stvorila. Pošto Brejsv. sonda može da komunicira mnogo brže, na kraćim udaljenostima i velikim vremenskim rasponima, ona može da komunicira sa VZC efikasnije nego što bi to mogla razmena radio poruka. Problem je što one u komunikaciji mogu da koriste samo podatke koje imaju u svojoj memoriji. Neki autori tvrde da su B. sonde drugih civilizacija posećivale Zemlju i da su uticale na razvoj ljudske civilizacije.
- 91. S obzirom da još uvek nismo dostigli nivo ni K I, ovakvi vidovi komunikacije možda će za nas biti realnost tek u dalekoj budućnosti. Za sada nam ne preostaje ništa drugo, nego da lovimo signale koje su drugi, namerno ili slučajno, uputili u Kosmos.
- 92. U svakom slučaju, od komunikacija sa VZC za sada nema ni pomena. Rešenje problema možda leži u tome što se, u komunikativnom smislu, one, kao i naša, tek formiraju. U kosmološkoj istoriji gigantske eksplozije hipernovih sa ubitačnim gama bleskovima “sterilisale” su Kosmos. To su mehanizmi globalne regulacije – dinamički procesi koji sprečavaju ili zabranjuju uniformno nastajanje ili razvoj života u Galaksiji (Annis, J. Brit. Interplanetary Soc.,1999,52, 19). Sada kada su se ove eksplozije proredile civilizacije tek stasavaju. To bi značilo da se u Galaksiji dešava vrlo značajan fazni prelaz na relativno kratkotrajnoj vremenskoj skali koji će je od beživotnog, mrtvog mesta pretvoriti u sistem koji vrvi životom velike složenosti. To bi moglo da znači da nam kontakti tek predstoje!
- 94. Hvala na pa`wi! Ovo je bilo predavanje prof. Gaji}a!