Successfully reported this slideshow.
We use your LinkedIn profile and activity data to personalize ads and to show you more relevant ads. You can change your ad preferences anytime.

Naš prijatelj Mesec (2. deo)

213 views

Published on

Predavač prof. dr Dragan Gajić

Predavanje održano 18. jula 2019 povodom obeležavanja 50 godina leta prvog čoveka na Mesec, u okviru projekta "Apolo na mreži" koji realizuje AD Alfa uz podršku Centra za promociju nauke.

Published in: Education
  • Be the first to comment

  • Be the first to like this

Naš prijatelj Mesec (2. deo)

  1. 1. Астрономско друштво “Алфа” Департман за физику ПМФ-а Наш пријатељ Месец - II део - Проф. др Драган Гајић, ПМФ Ниш Предавање је подржао Центар за промоцију науке Београд “Аполо на мрежи”
  2. 2. Naš prijatelj Mesec Prof. dr Dragan Gaji} - II deo -
  3. 3. Sa razvojem nauke (i astronomskih instrumenata) predstave o Mesecu bile su sve realnije. Galilej je 1609. prvi put posmatrao Mesec kroz teleskop. Na crtežima objavljenim u “Sidereus Nuncius” 1610. vide se planine koje je uočio na površini Meseca.
  4. 4. Četdesetak godina kasnije (1651) italijanski atronom Đovani Batista Ričioli (1598-1671) je u svom delu “Almagestum Novum”, između ostalog, objavio i svoja istraživanja Meseca. Tu su prikazane i karte Meseca koje je on napravio sa Frančeskom Grimaldijem. Velika tamna polja na Mesecu, koja se sa Zemlje vide i golim okom, Ričioli je nazvao morima, jer je smatrao da se radi o vodenim površinama.
  5. 5. Šta danas znamo o Mesečevoj građi i reljefu? Mesečeva kora izgrađena je od stena bogatih kalcijumom. Na vidljivoj strani je debela 48 km, a na nevidljivoj 74 km. Razlike su posledice delovanja Zemlje. Zbog čestih udara meteorita ona je ispucala. Pukotine su duge do 100 km (u reonu nekih kratera i više), a široke su i duboke po nekoliko stotina metara. Ispod kore je silikatni stenoviti omotač, koji je u početku čvrst, ali je na dubini oko 1000 km je rastopljen, zbog rasta temperature sa dubinom.
  6. 6. Prosečna gustina Meseca ukazuje da se u njegovom središtu nalazi malo metalno jezgro (r-700 km), na šta upućuju slabi seizmički potresi (mesecotresi), kojih je do 3000 godišnje. Prosečna gustina Meseca mnogo je manja od gustine Zemlje, ali je približno jednaka gustini Zemljinog omotača.
  7. 7. Površina je pokrivena finom prašinom (regolitom), koji sadrži dosta silicijuma u obliku vulkanskog stakla. Ono se javlja kao glazura na fragmentima stena, efikasno reflektuje svetlost i “boji” okolinu. Debljina sloja regolita je 10-15 m (ali i manje). Sa dubinom veličina čestica raste. Regolit je nastao drobljenjem tla meteoritskim udarima. Tlo je male toplotne provodnosti (kao staklena vuna). U mladim morima debljina tla je oko 5m, a na starijim visijama oko 10m. Površinski sloj je zasićen jonima vodonika apsorbovanog iz Sunčevog vetra.
  8. 8. Interesantno je zapažanje kosmonauta koji su boravili na Mesecu. Njihova odeća je bila hermetički izolovana, ali su u kabinu modula na obući i odeći unosili lepljivu prašinu. Oni su tvrdili da regolit miriše na barut da na dodir podseća na sneg, “a i da mu ukus nije tako loš“.
  9. 9. Ispod površine se uglavnom nalaze vulkanske stene. Kristalizacija stena ukazuje da je ona vršena u magnetnom polju iako ga Mesec nema. Ispod površinskog regolita do dubine od 250 m je zgusnut sloj. Do dubine od 60 km je metamorfni bazalt (gabro) i njime se završava kora.
  10. 10. Mesec skoro da nema atmosferu (preko milijardu puta je ređa od Zemljine i njena ukupna masa je oko 10 000 kg). Temperatura na površini menja se za 270oC u toku lunarnog dana, a količina gasa blizu površine je 20 puta veća tokom noći, nego tokom dana. Zbog visoke dnevne temperature (120oC) i male gravitacije (brzina napuštanja Meseca je svega 2.38 km/s, a na Zemlji je 11.2 km/s) atmosfera mu se stalno osipa. Obnavlja je Sunčev vetar. Iako Mesec skoro da nema atmosferu ipak su uočene emisione linije koje su rezultat luminescencije molekula gasa pod delovanjem Sunčevog zračenja. Mesečeva atmosfera
  11. 11. Pošto na Mesecu nema vetra, a ni vode, nema ni erozije. Zato će tragovi ljudi tamo trajati milionima godina. Zbog nepostojanja atmosfere smena dana i noći je trenutna, nema zore ni sumraka, a granica između dana i noći je oštro definisana linija (terminator).
  12. 12. Nepostojanje atmosfere omogućilo je proveru Galilejeve tvrdnje da sva tela u slobodnom padu imaju isto ubrzanje, bez obzira na masu („Apolo 15“).
  13. 13. Mesec povoljno utiče na stabilnost Zemljine rotacije. Da nije njega Zemlja bi bila izrešetana i izbrazdana kraterima od udara “nebeskog kamenja”. To bi drastično uticalo na živi svet. Na Mesecu je preko 17 000 kratera većih od 3.5 km. Nastali su kao posledica udara meteorita, a mora su nastala topljenjem stena i izlivanjem “unutrašnjosti” nakon najvećih udara, kada je usledila vulkanska aktivnost.
  14. 14. I danas brojni meteoriti udaraju u Mese~evu povr{inu. Da nije njega mo`da bi padali na Zemlju, a onda ko zna {ta bi bilo. Najve}i broj udara desio se u vreme “velikog bombardovanja” pre oko 4 milijarde godina.
  15. 15. U toku očvršćavanja, nakon bombardovanja, u morima u stenovitom omotaču (mantiji) nastali su centri veće gustine – maskoni. U tim oblastima je veće ubrzanje na površini Meseca. Ove gravitacione anomalije (0.5% u odnosu na okolinu) mogu da budu uzrok nestabilnoti niskih orbita satelita koji kru`e oko Meseca. Satelit PFS-2, koji je 1972. g. postavio „Apolo 16“, pao je iz tog razloga na površinu i pored korigovanja putanje. Vulkanska aktivnost je zamrla pre 3.2 milijarde godina i od tada je Mesec tektonski skoro mrtav.
  16. 16. Interesantno je i saznanje da je ispod najvećeg kratera u Sunčevom sistemu, basena Aitken na južnom polu Meseca, otkrivena ogromna metalna masa. Krater, čija je širina oko 2000 km, nastao je udarom pre oko 4 milijarde godina. Neki autori (P. Džejms) smatraju da ogromna metalna masa predstavlja ostatke asteroida koji je oblikovao krater, koji su ostali u Mesečevom plaštu dok je veći deo uronio u Mesečevo jezgro. Ova metalna masa za oko kilometar povlači dno basena ka unutrašnjosti Meseca. Uzgred, u basenu Aitken otkrivene su i veće količine zaleđene vode zaostale nakon kasnijih udara kometa.
  17. 17. U svojoj ranoj istoriji Mesec je bio tektonski aktivan, ali u sadašnjem trenutku nema veću geološku aktivnost. Ona je danas lokalna (termička i erozija meteoritima). Astronauti koji su boravili na Mesecu uočili su i naglu degazaciju tla (teški gasovi poput argona). Sa Zemlje su uočena lokalna zagrevanja i bleskovi, zamagljivanje snimanih detalja. U dva slučaja snimljeni su spektri takvih gasova u krateru Alfons (Kozirjev, Ezerski,1958. g.). Spektri su nastali luminescencijom pod delovanjem Sunčevog zračenja. Novija snimanja pukotina na površini (“Lunnar Reconnaisancce Orbite”) pokazuju da se one smanjuju. To upućuje da se jezgro Meseca hladi i skuplja tako da neki delovi kore nadvlače nad druge stvarajući grebene. Procene su da se Mesec tokom svog razvoja skupio za oko 200 m i da to i danas traje.
  18. 18. Upravo to je jedno od iznenađenja koja su objavljena 2019. g. Smanjenje je oko pedesetak metara za poslednjih nekoliko stotina miliona godina. Zbog hlađenja jezgra Mesečeva krhka kora puca i stvaraju se rasedi na njegovoj površini. Analize snimaka sa Lunar Reconaissance Orbitera ukazale su na takve pukotine u dolini Taurus-Litrov. U prilog tektonske aktivnosti na Mesecu (za koju se smatralo da je davno zamrla) govore i detektovani potresi snimljeni pomoću četiri seizmometra postvaljenih u okviru misija „Apola“.
  19. 19. Zabeleženo je 28 plitkih potresa (dubine do 30 km) jačine 2 do 5 po Rihterovoj skali. Osam od ovih potresa inicirano je stvaranjem raseda i plimskim naprezanjima u položaju apogeja. Mogući uzroci ovakve stalne tektonske aktivnosti na Mesecu leže i u 1) termičkom naprezanju zbog smene dugih (14 dana) dana i noći, 2) zbog promene rastojanja od Zemlje na orbiti, što uzrokuje promenljivo gravitaciono naprezanje, 3) zbog postepenog udaljavanja od Zemlje tokom milijardi godina, pa struktura koja je davno uspostavljena nije više u ravnoteži i 4) zbog hlađenja unutrašnjosti što izaziva skupljanje.
  20. 20. Reljef na Mesecu Galilej je na Mesecu uočio planine, ali su još mnogo pre njega tvrdili da se radi o svetu koji je sličan Zemlji. Tako je mislio i Anaksagora (500-428 g.p.n.e.). Podrazumevao je i da je Mesec nastanjen. Takve stavove imao je i Plutarh. U mrljama na Mesecu ljudi su prepoznavali ljudska obličja (predstava o “čoveku na Mesecu”). Tako nešto pominje se i u Šekspirovom “Snu letnje noći”. Koreni ovakvih predstava sežu u praistoriju.
  21. 21. Mesec pokazuje dva različita tipa terena sa različitim gustinama udarnih kratera: svetlija brda i tamnija mora u niziji. Mesečeva brda pretrpana su velikim kraterima (prečnika 50 km i više). Mora se sastoje od ravnica bazaltne lave sa nekoliko većih kratera. Bazaltni baseni mora obogaćeni su gvožđem i titanijumom i imaju višak piroksena, a brda su bogata kalcijumom, aluminijumom i feldspatom.
  22. 22. Na nevidljivoj strani ima manje kratera i mora (dihotomija površine). Prvi fotografski atlas Mesečeve površine napravljen je 1897. g. Progres je nastao u kosmičkoj eri. SSSR 1959. šalje Lunu 3 iznad tamne površine. U periodu1966-67. pet lunarnih orbitera NASA snimili su 99% površine.
  23. 23. “Klementina” je preciznim laserom utvrdila visinu reljefa.
  24. 24. NASA-ina međuplanetarna stanica “Mesečev orbitalni izviđač” (“Lunar Reconnaissance Orbiter”, LRO) je od 23.6.2009. g. u orbiti oko Meseca. Od tada ona snima Mesečevu površinu. Njeni brojni instrumenti mere toplotno zračenje površine Meseca, tragaju za ledom u zasenčenim kraterima, detektuju refleksiju UV zračenja zvezda. Prave i kartu raspodele vodonikovih atoma na površini, precizno mere visinu reljefa, snimaju površinu satelita sa rezolucijom objekata do 50 cm.
  25. 25. LRO je napravio preko tri milijarde površinskih očitavanja koje je vršio laserski altmetar, potpuno je katalogizovao preko 5000 kratera širih od 20 km. Slika reljefa koja je dobijena pomoću LRO ukazuje da je on mnogo “krševitiji” nego što se ranije mislilo. Dobijieni obrasci ukazuju da su pre oko 3.8 milijardi godina dve asteroidne oluje šibale i Mesec i Zemlju.
  26. 26. Mesečeva mora: na vidljivoj polulopti zauzimaju 30% površine, a na nevidljivoj samo nekoliko procenata (tamo se teže formiraju jer je kora deblja). Prečnik mora je između 500 i 1000 km. Pokrivena su materijalom sličnom lavi. Najveće morsko prostranstvo je Okean Oluja, čija je veličina skoro kao Sredozemno more.
  27. 27. Većina mora je kru`nog oblika ili su delovi kruga sa jednostrukim ili višestrukim sistemom prstenova. More Ki{a
  28. 28. Najveće kružno more je More Kiša (Mare Imbrium) sa prečnikom od 1300km. Nastalo je pre 3.9 milijardi godina, udarom koji umalo nije raspolutio Mesec. Materijal od udara pokrio je čitavu površinu satelita.
  29. 29. Krateri su nastali udarom meteorita brzine 72 000 km/h. Dimenzije kratera su oko 15 puta veće od dimenzija udarnog tela. Manji su od cirkova. Obično su kružni (95%), osim ako impaktor nije samo “očešao” površinu. Kratera većih od 1km ima preko milion. Cirkovi su krateri okruženi planinama dužine do 250 km i visine do 5km. Dno im je uglavnom niže od okoline. Primer je More Krize.
  30. 30. Manji krateri od 10 km imaju oblik činije. Dubina im je 20% prečnika. Krateri između 10 i 150 km imaju spoljašnje zidove urušene u jamu. Obično su sa centralnim uzvišenjem. Duboki su nekoliko km. Veći krateri od 150 km okruženi su planinskim prstenovima, nastalih očvršćavanjem talasa rastopljenog materijala.
  31. 31. Planinski venci: dugi na stotine kilometara. Najviši je Lajbnicov vrh. Uzdiže se 9 km iznad srednjeg nivoa.
  32. 32. Pukotine su do 100 km dužine. Širine i dubine su po nekoliko stotina m. Doline su širine do 10 km, dužine 180 km i više. Svetli zraci izlaze iz kratera. Presecaju druge oblike reljefa. Primer su zraci iz kratera Tiho dužine skoro 4000 km.
  33. 33. Voda na Mesecu Poslednjih nekoliko decenija sve se češće govori o otkrićima vode na našem satelitu. Laicima to deluje izlišno: dovoljno ga je i golim okom za vreme vedrih i romantičnih noći pogledati i uveriti se da su njegove tamne površine najverovatnije prostrana mora.
  34. 34. „Clementine“ je 1994.g. na južnom Mesečevom polu detektovala vodeni led. Postojanje vode je još jedna interesantna posledica udara tela u Mesec.
  35. 35. Međutim, istraživanja koja su usledila na kvalitetnijoj teleskopskoj opremi, a pogotovu pomoću sondi i nakon spuštanja kosmonauta pokazala su da je Mesec suva, kamenita pustinja pokrivena regolitom i stenama.
  36. 36. Bez obzira na ovakve pokazatelje bilo je tvrdnji da na Mesecu ima uslova za postojanje vode, doduše ne u formi mora, reka i jezera, što se uklapalo u ranije romantičarske slike Meseca. Istraživanja u poslednih par decenija potvrdila su da na Mesecu postoji voda. K. Votson, B. Marej i H. Braun (Kalteh,1961) izneli su hipotezu da je moguće postojanje vodenog leda na dnu kratera na Mesečevim polovima. To je zato što Sunčevo zračenje nikada ne obasjava te kratere, čije t-re nikada nisu više od -170oC. I u hladnoj tami led isparava, ali ako je izmešan sa drugim česticama (npr. prašine) može da opstane i milionima godina.
  37. 37. Lunarni orbiter “Clementine” vršio je detaljno lasersko mapiranje Mesečeve površine. Tom prilikom na južnom polu detektovan je vodonik, što je ukazivalo na postojanje vodenog leda, za koji se pretpostavilo da potiče od pada kometa u oblast pola.
  38. 38. “Lunar Prospector” je 1998. g. neutronskim spektrometrom u polarnim regionima detektovao vodonik (50 ppm). To je potvrdilo otkrića “Clementine”. Neutroni su izbijani sa površine Meseca kosmičkim zračenjem. Na osnovu energija neutrona vršena je identifikacija sastava tla. Stručnjaci NASA procenili su da ukupne količine leda na Mesecu iznose 1-3 km3. Na osnovu fluorescencije pod delovanjem tvrdog zračenja sa Sunca, LP je pomoću gama spektrometra otkrio 56 elemenata u tlu Meseca. Napravio je kartu raspodele Ti, Fe, Al, K, Ca, Si, Mg,…
  39. 39. Inače, misija “Lunar Prospector” trajala je 158 dana i koštala je 63 miliona dolara. Kružio je po polarnoj orbiti. Dimenzije sonde bile su 1.4x1.6 m, a masa158 kg. Sadržao je gama, neutronski i alfa spektrometar, magnetometar, elektronski reflektometar, Dopler gravitacioni eksperiment.
  40. 40. Prisustvo vodonika potvrdilo je da na Mesečevim polovima postoji voda (kapilarna i zamrznuta), ostatak udara kometa.
  41. 41. Istraživanja su pokazala da 1-10% leda na južnom polu potiče od vode i da su količine vodenog leda u oblasti severnog pola još veće (za 50-100%), s obzirom da je tu veći broj kratera u senci. Ove zalihe vode ne podrazumevaju mogućnost postojanja vode u tečnom stanju . Led, verovatno, potiče od kometa (egzogena voda), koje su pale na Mesec. Voda se zadržala u kraterima koji su uvek u senci.
  42. 42. LP je namerno oboren krajem jula 1999. u krater Šumejker na juž. polu. Događaj je praćen sa Zemlje i Hablovim teleskopom, i pomoću sonde Cassini- Huygens koja je u to vreme u svojoj misiji prolazila pored Meseca. Na osnovu izbačenog materijala prilikom udara trebalo je da se utvrdi sadržaj leda. Ali, nisu detektovani ni oblaci prašine ni drugi efekti.
  43. 43. NASA je 2009. g. uspešno obavila robotizovanu misiju LCROSS. Sonda je lansirana u isto vreme kad i LRO (“Lunar Reconnaissance Orbiter”). Sa nje je oktobra 2009. ispaljen projektil prema površini u oblasti kratera Cabeus. Cilj je bio da se analizira materijal podignut sa dna kratera prlikom eksplozije od udara i da se utvrdi sastav tla u oblasti južnog pola Meseca. Oblak gasa je praćen sondom LCROSS koja je prošla kroz njega, pomoću LRO, teleskopa Habl i sa većih opservatorija na Zemlji, satelita “Odin”, ... Analize su pokazale prisustvo vode u količinama većim nego što se očekivalo.
  44. 44. Ispostavilo se da je u oblaku bilo ne manje od 100 kg vode (143-167 kg u obliku pare), a podaci sa LRO ukazivali su na 300 kg. Date su procene da u regolitu na juž. polu Meseca ima 2.7-8.5 % vode. Otkriveno je i prisustvo srebra, žive, ... LRO je juna 2009. utvrdio da je 22% površine kratera Šeklton na juž. polu pokriveno ledom. Indijska sonda “Chandrayan -1” je utvrdila da u blizini lunarnih polova dolazi do snažne apsorpcije u reflektovanom IC zrač. na talasnim dužinama koje odgovaraju pikovima apsorpcije hidroksilnim grupama i molekulima vode.
  45. 45. Marta 2010. instrument mini-RF na “Chandrayan -1” otkrio je zaleđenu vodu u oko 40 kratera dimenzija 2-15 km blizu sev. pola. Procene su da je u senovitim kraterima oko 600 miliona metričkih tona vodenog leda. Iznenađenje je bilo što je “Chandrayan -1” utvrdio apsorpciju reflektovanog IC zračenja i u oblastima koja su obasjana Suncem. To je ukazalo da na Mesecu postoji u manjoj koncentraciji i po čitavoj površini difuzno raspoređena voda u vidu hidroksilnih grupa i molekula vode.
  46. 46. NASA-in instrument za mineraloška istraživanja M3 na “Chandrayan -1” našao je dokaz o postojanju “magmatske vode” zarobljenoj u mineralima stena na površini Meseca. Po svemu sudeći ona “izvire” iz izvora duboko u stenama. Prilikom fotografisanja kratera Buliald, u blizini Mesečevog ekvatora, u centralnom delu kratera u poređenju sa okolinom uočena je mnogo veća količina hidroksila (OH). To predstavlja dokaz da stene u ovom krateru sadrže vodu, koja potiče iz Mesečevih dubina.
  47. 47. Postojanje vode i hidroksilne grupe na svim selenografskim širinama, pa čak i na ekvatoru usred Mesečevog dana (kada je temperatura na površini oko 120oC) ukazuje da se na Mesecu dešavaju nekakvi dinamički procesi koji omogućavaju jedan vid kruženja vode tokom Mesečevog dugačkog dana, koji traje oko 15 zemaljskih dana). Po svemu sudeći, voda na Mesecu stvara se tokom hladne noći (-130oC), a gubi se tokom najtoplijeg dela dana, tako da se cela Mesečeva površina hidrira tokom jednog dela dana.
  48. 48. Prelet “Deep Impacta” i sonde “Cassini” takođe su ukazali na postojanje endogene vode, koja je nastala na samom satelitu. Količina ove vode je veća nego što se i moglo pretpostaviti. Njena koncentracija u tlu je mala. Ima je oko 1l po toni tla (10 – 1000 čestica na milion). Ima je čak i na ekvatoru.
  49. 49. Ova voda je verovatno nastala tako što su protoni S. vetra prilikom “bombardovanja” Mesečeve površine razbijali hemijske veze u mineralima bogatim kiseonikom. Postoji verovatnoća da je došlo do vezivanja oslobođenog kiseonika i protona S. vetra. Takvi procesi formiranja vode mogu postojati i na drugim telima koja nemaju atmosferu i magnetosferu, koje mogu da spreče prodiranje visokoenergetskih protona S. vetra do površine. Takva tela su npr. asteroidi, Merkur, sateliti, itd.
  50. 50. Interesantno je da su u kontejnerima sa uzorcima sa Meseca koji su dopremani na Zemlju u misijama “Apolo” i “Luna” nađeni tragovi vode. Smatralo se da su se oni “ovlažili” u Zemljinoj atmosferi, jer kontejneri nisu bili vodootporni. Voda na Mesecu daje nadu za izgradnju kolonija na satelitu. Time bi se obezbedile zalihe vode za život kosmonauta , ali i vodonika koji bi se koristio kao pogonsko gorivo.
  51. 51. Međutim... Japanska letelica “Kaguya” je, na osnovu istraživanja kratera Šeklton, ustanovila da na južnom polu Meseca nema vode, što opovrgava već pomenute nalaze ostalih sondi “Clementine”, “Lunar Prospectora” i radioteleskopa Aresibo. Dilema oko postojanja vode na Mesecu ostaje!
  52. 52. I re~e Bog: neka bude svjetlost. I bi svjetlost. I stvori Bog dva vidjela velika: vidjelo ve}e da upravqa danom, i vidjelo mawe da upravqa no}u, i zvijezde. (Prva kwiga Mojsijeva koja se zove Postawe) Kako je nastao Mesec?
  53. 53. Stvarno kako je nastao Mesec? Postoji nekoliko teorija: 1. Binarni sistem Zemlja-Mesec nastao je pre 4.8 milijardi godina od iste mase, pa bi oba tela trebalo da imaju isti sastav. Sastav ova dva tela je sličan, ali ima i značajnih razlika. Na Mesecu su manje zastupljeni lako topivi isparljivi materijali, nema vode, ni oksida gvožđa. Ova teorija je napuštena. Kujper je 1954. modifikovao teoriju: radioaktivnost je otopila Mesečevo jezgro i dobar deo njegove mase je odbačen ka Zemlji. Zato se danas razlikuju gustine ovih tela (rZ = 5.5 g/cm3, rM = 3.3 g/cm3). 2. Dž. Darvin: Pre 4 milijarde godina Zemlja je brže rotirala (dan trajao 5h) i Mesec se “otkačio” od Zemlje. Fišer je tvrdio da je tako nastao Pacifički basen. Teorija nije mogla da objasni nagnutost Mesečeve ose u odnosu na Zemljin ekvator.
  54. 54. 3. Harold Urej i Horst Gerstekorn su tvrdili da je Mesec nastao kondenzacijom gasova u dubini Sunčevog sistema. Zbog neke anomalije (npr. udara asteroida) gurnut je u privlačno polje Zemlje, gde se sa bliske orbite ustalio na današnju. Problem je što postoji nesklad sadašnjeg kretanja Meseca i vremenskog perioda za to. Gilbert, Vegener i Mek Donald su napravili modifikaciju ove teorije – Zemlja je privukla više malih protoMeseca koji su se spojili u jedno telo. Teorijom bi se rešio problem putanje i mase, ali bi u tom slučaju Mesec bi morao da bude star manje od milijardu godina, a istraživanja pokazuju da su planinski venci na Mesecu znatno stariji.
  55. 55. Danas najprihvatljiviju teoriju dali su V. Hartman i D. Dejvis, 1975. godine. Po ovoj teoriji se tvrdi da je pre 4.527 milijardi godina (30-50 miliona nakon nastanka Sunca) Mesec nastao u sudaru jednog tela veličine Marsa sa, u to vreme, polurastopljenom Zemljom. Kameron i Vord su izračunali da su dimenzije tog tela morale da budu 1/3 RZ ili ~ak 1/2 RZ . Telo su nazvali Teja. 4.
  56. 56. Telo je udarilo u Zemlju pod velikim uglom. Površinski omotač Zemlje i telo impaktora su isparili i odleteli u okolinu planete. Rastopljena Zemlja je ponovo očvrsla, a od odbačenog oblaka kondenzacijom je nastao Mesec. Prvobitna orbita Meseca bila je mnogo bliže Zemlji od današnje. U to vreme dan na Zemlji trajao je oko 10 h. Zbog plimskih delovanja Mesec je prešao na današnju orbitu, a dan na Zemlji poprimio je današnje trajanje.
  57. 57. U sudaru je stvoren Mesec, ali je došlo i do promena u Zemljinom kretanju. Danas Mesec deluje stabilizirajuće na kretanje Zemlje.
  58. 58. Periodi Mesečeve rotacije i revolucije brzo su se poklopili po njegovom nastanku. Uticaj Zemlje doveo je do velikih razlika u izgledu strana. Tamna strana je za 5 km u proseku viša od svetlije u odnosu na centar masa koji je bliže Zemlji, a kora je na toj strani za 26 km deblja. Pošto je vidljiva strana niža, tu je vulkanska magma lakše isplivala na površinu i kroz pukotine plavila niske predele najvećih kratera, stvarajući bazaltna mora.
  59. 59. Jo{ malo prizora sa Mese~ine…
  60. 60. Otići gore ili ostati ovde? Nakon surovih činjenica i mnoštva slika odlučite sami!
  61. 61. HVALA NA PA@NJI Kraj II dela To be continued…

×