1. АНАТОМИЈА И ФИЗИОЛОГИЈА
Handout 1p-2009
1
ИСТОРИЈАТ АНАТОМИЈЕ И ФИЗИОЛОГИЈЕ
1.Анатомија
Дефиниција
Предмет анатомије је дефинисан на велики
број сличних начина. Као примером,
можемо се послужити
Енциклопедијом Колумбија у којој се
наводи:
Анатомија је грана биологије која се бави
проучавањем структуре тела разноврсних
организама, укључујући и човека.
Сам назив ове области биологије потиче из
грчког језика, односно грчке речи άνάτοµία
чија је транскрипција anatomia, а та реч
потиче од речи άνατέµνειν чија је
транскрипција anatemnein која значи
расећи или отворити.
Историјат анатомије
Развој анатомије почео је још у најдавнијој
историји када су испитивања вршена на
жртвованим животињама, док смо у
данашњем времену сведоци употребе
савремених технологија чијом се
употребом стичу увиди у најсуптилније
аспекте свих структура у телу.
Асирци и Вавилонци су познавали састав
тела и његових делова и органа, о чему
постоје докази на ископаним предметима и
натписима на њима се види богата
анатомска номенклатура. Ови подаци
датирају од око 4000. г.п.н.е. Пронађена је
тзв. вавилонска јетра сачињена од печене
земље.
Инуити и аустралиjски Аборџини су
развили детаљно знање анатомије сисара и
сложен речник анатомских појмова који су
примењивали за животиње и човека.
Египат
Египатској цивилизацији се приписује
први документ на коме се дискутује о
препознатим структурама и органима
човечијег тела. Слика 1. приказује познати
Едвин Смитов папирус за који се сматра да
је написан 1 600 г.п.н.е. али да је заснован
за сазнањима чији се датум порекла везује
чак за 3 000. г.п.н.е. Документ је добио име
по египтологу који је откупио 1862. године
овај документ у граду Луксор, у Египту.
Након његове смрти, документ је предат
Њујоршком Друштву Историчара, под
чијом надлежношћу је и преведен 1930.
године. Комплетан приказ папируса са
преводом на енглеском језику се налази на
следећој интернет локацији:
http://www.touregypt.net/edwinsmithsurgical.
htm.
Слика 1. Едвин Смитов папирус (1 600. г.п.н.е.).
Едвин Смитов папирус описује различита
анатомска запажања затим дијагнозе,
лечења. Описује лобањске структуре,
менингу, спољашњу површину мозга.
Доказује препознавање срца, крвних
судова, јетре, слезине, бубрега, уретре и
мокраћне бешике.
Поред Смитовог, познати су и Еберсов и
Бругшчов папирус који такође садрже
податке од непроцењиве историјске и
медицинске важности.
Кинези су своје енатомске појмове
подредили свом веровању у број 5 (пет
планета, пет елемената, пет боја, пет
основних органа: јетра, срце, слезина,
плућа и бубрези, пет својства материје).
Хиндуси су сматрали да се тело састоји од
7 делова: сок, крв, месо, маст, кости, срж и
2. АНАТОМИЈА И ФИЗИОЛОГИЈА
Handout 1p-2009
2
семе. Хиндуска анатомија не даје описе,
већ износи бројне односе, задржавајући се
најчешће на бројевима 5 или 7. Сматрали
су да у телу има укупно 360 костију.
Грчка
Грци су међу првима вршили секције на
животињама ради ближег упознавања
анатомског склопа. Алкмејон из Кротона је
открио и описао оптички нерв и
Еустахијеве цеви код козе, а Емпедокле из
Агригента описао је слушни лабиринт.
Једно од имена које и данас обележава
медицину као науку и делатност јесте име
грчког научника и лекара Хипократа (460.
– 377. г.п.н.е.) кога сматрају
утемељитељем клиничке медицине.
Осим Хипократа, велики допринос
анатомији и уопште медицини дао је
Аристотел својим списима у којима он
описује своја, емпиријски заснована,
сазнања која су прецизније описана него
код Хипократа и осталих аутора, а стечена
углавном дисекцијом на животињама.
Прва проучавања на људима спровели су
Херофилос (открио је јајнике) и
Ерасистратус у 4. в.п.н.е. када су дисекцију
спроводили на лешевима погубљених
злочинаца у Александрији под заштитом
тадашње Птоломејске династије.
Последњи чувени анатом Маринос
написао је анатомију у 20 свезака.
Гален
Међу најславнија имена анатомске науке
спада и име Галена који је у 2. в.н.е.
саставио збирку радова свих својих
научних претходника и обогатио је
резултатима до којих је самостално дошао
спроводећи вивисекцију на животињама.
Гален је био грчки лекар рођен у Пергаму,
граду који се данас назива Бергам и налази
се у Турској. Његови оригинални записи су
били доступни само лекарима у периоду
Ренесансе који су до њих дошли
наклоношћу Арапских лекара. Обзиром да
је његов рад осудила римокатоличка црква,
сва пронађена дела су била сакупљена,
означена као јерес и – спаљена.
Арапска Медицина
Након пада римске империје долази до
стагнације у напретку анатомије у
хришћанској европи. Међутим у
исламским земљама наука је цветала.
Персијски лекар Авицена (980-1037)
сакупио је анатомске технике Галена и
објавио спис Канон Медицине (1020) који
је касније са персијског превођен на
европске језике. Канон је осто најцењенија
књига све до Ибн ал-Нафиса (Ibn al-Nafis)
(1213-1288) који је 1242. први описао
плућну циркулацију, коронарну
циркулацију за које је сматрао да су два
основна циркулаторна система, те се
сматра творцем теорије циркулације.
Међутим, Канон је остао као главна књига
у Европи све до 16.века. Ibn al-Nafis је
такође дао свој опис метаболизма и развио
нови систем у анатомији и физиологији да
би заменио доктрине Авицене и Галена
побијајући многе њихове теорије (о
хумору, пулзацијама, костима, мишићама,
интестинуму, сензорним органима,
звучним путевима, једњаку, желудцу и
скоро свим другим деловима тела).
Арапски лекар Ибн Цур (Avenzoar) (1091-
1161) је био први за кога се зна да је радио
дисекције на људима и аутопсију. Доказао
је да шугу изазива паразит и оповрго до
тада важећу теорију Хипократа и Галена.
Саладински лекар Ибн Џумаи (Ibn Jumay)
је такође био међу првим Арапима који су
радили дисекције на људима и то захтевао
и од других лекара. Абд–ел-Латиф је 1200.
у Египту прегледавши велики број скелета,
открио да Гален није био у праву у погледу
кости доње вилице и крсне кости.
Анатомија у средњем и новом веку
Анатомија – уметност и наука
У средњем веку је забележен слабији
напредак, мада је проналазак штампарске
технологије допринео великој експанзији
до тада скупљених текстова заснованих
добрим делом на Галеновим текстовима и
текстовима које су накнадно додали
арапски лекари.
Ова фасцинантна област науке није никога
оставила равнодушним, што су на
3. АНАТОМИЈА И ФИЗИОЛОГИЈА
Handout 1p-2009
3
својствен начин изразили и уметници,
тачније сликари. Још 1559. године је Хуан
Валверде Амуско представио своју визију
незадовољене жеље за знањем кроз човека
који у једној руци држи сечиво а у другој
сопствену кожу.
Подједнако фасцинантни су и познатији
радови Рембранта (сл 2) и да Винчија, који
су, сваки у свом времену, изразили
човеково стремљење ка разоткривању свих
тајни које су стајале на путу напретка и
бољитка.
Слика 2. Слика Час Анатомије код др. Николаса
Тулпа, насликана 1632. године. Дело холандског
сликара Рембранта (Rembrandt Harmenszoon van
Rijn, 15.07.1606.– 4.10.1669.).
У периоду од 1500 до 1800 знање из
анатомије није циркулисало само међу
ученом елитом у виду књига, цртежа
јавних дисекција, већ и путујућим
позориштима, јефтиним публикацијама, у
виду малих анатомских лутки начињених
од слоноваче и дрвета. Неке од тих лутки
су имале покретне делове који су се
скидали да би се видели унутрашњи
органи. Постојала је разлика између
мушких и женских лутки, не само у
спољашњем изгледу већ и у грађи
унутрашњих органа. Неке од њих су
користиле лекарима да на пластичан начин
објасне болест болеснику. Слика (3 и 4).
Прву раскошно илустровану анатомију
штампао је 1545. Charles Estienne (De
dissectione partium corporis).
1543 Андреас Весалиус је написао уџбеник
анатомије De Humani Corporis Fabrica
(преко 600 страна) кој је цео био у
илустрацијама. Илустрације су се
заснивале на дисекцијама и нису садржале
уметничке представе, те је то био почетак
научне анатомије.
Процват анатомије настао је у 17. и 18.ом
веку. Томе је добрим делом допринело и
откриће штампарије те је тодопринело
бржем и лакшем ширењу знања. Студије
анатомије захтевале су известан таленат за
цртање. Анатоми су били популарни
онолико колико су умели добро да цртају,
они који у том нису били наручито вешти
ангажовали су уметнике. Многи уметници
су сами проучавали људско тело и
учествовали у дисекцијама, а цртеже
продавали.
Пред крај 17. века анатоми су почели да
сакупљају и излажу тела и делове тела.
Као што су скулптуре од воска и мермера,
тако су и ови експонати били излагани
(конзервирани па затим бојени; неки
костимизирани стављани у стакло или да
слободно стоје).
Анатоми су правили препарате у
различитим материјалима. Природни
препарати људског или животињског
порекла су бити тзв влажни (потапани у
посуде са алкохолом и запећаћени) или
суви (убризгаван им је рицинус или восак
а онда су сушени).
Слика 3 и 4. Анатомска лутка . Издубљена
слоновача (1500-1700)
4. АНАТОМИЈА И ФИЗИОЛОГИЈА
Handout 1p-2009
4
Фредерик Риш (1638-1731) је први
направио велику колекцију анатомских
препарата. Из целе Европе су долазили да
се диве колекцији. Колекција је садржала и
тела мртворођених и мртве деце а себи је
дао привилегију да их излаже без
сагласности анантома. Међутим, народ је
сматрао дисекције за скрнављње тела и
погребних обреда, те су се анатоми
сналазили набављајући препарате из
нижих друштвених слојева (осуђеници,
проститутке, сиромаси).
Између 1680. и 1800. анатоми су почели да
избацују имагинативне елементе из
научних илустрација. Сматрали су да је
права вредност анатомије била угрожена
визуелним метафорама, фантастичним
пејзажима и комичним позама. Са
напретком штампарских техника,
анатомски цртежи су били технички
прецизнији.
Издвоjила су се два стила реалистичког
приказивања људског тела: један је
приказивао реалност дисекције
укључујући и намештај и прибор за
дисекцију, а други је приказивао чисто
идеализовано тело или његове делове,
издвојено у празном простору, без
елемената дисекције.
Током 19.века анатоми су углавном
привели крају систематизацију и опис
људског тела. Развила се хистологија и
развојна биологија.
Историјат
Владика севиљски Исидор је у 7. веку
објасвио кратак анатомски спис састављен
као извод из дела античких писаца.
Напредак је најпре започео у северниим
италијанским градовима. Започет је најпре
у Салерну секцијама на свињама,
обновљена је александриска пракса
секције лешева најпре у Болоњи. У то
време 1300. Мондино да Лучи издао је
своју анатомију по узору на Галенову која
се одржала два и по века (последње издање
1550.).
Средњи век није унапредио анатомију али
је обновио античка анатомска знања и
анатомске секције. У Италији је стање по
анатомију и науку уопште, било најбоље
јер су се папе бавиле науком или
финансирали и подржавали научни рад
наручито у доба ренесансе када су
помагали изградњу института и штампање
књига. Папа Бонифације VIII забранио је
анатомске секције ради вађења утробе и
кување леша ради преноса умрлих у
туђини и њихове сахране у отаџбини како
је учињено са лешевима Фридриха
Барбаросе у Сирији и Луја Светог у
Тунису, али није забранио вршење
анатомских секција. Папа Клеменс VI је за
време куге у Сјени 1348. дозволио
званично вршење обдукција, а папа
Клеменс VII у 16. веку дозволио је вршење
анатомских секција у научне и наставне
сврхе. Папа Бенедикт ХIV разјаснио је
средином 18. века да се забрана папе
Бонифација VIII о анатомским секцијама
не односи на научне анатомске секције, па
је 1757. откупио за 1000 талира збирку
анатомских препарата у теракоти и воску и
поклонио их универзитету у Болоњи. Папа
Клеменс ХIV поклонио је римској болници
“San Spirito‚‚ 1772. веће количине
набављених анатомских препарата и
хирушких инструмената.
Због ограничених могућности слободног и
несметаног научног анатомског рада на
лешевима анатоми су прибегавали разним
лукавствима, па и крађама лешева.
Везалије је 1536. извршио прву забележену
крађу леша у Лувену, одсекавши и
одневши неке делове леша, кришом ноћу.
Другу крађу је извршио анатом Палфин
ископавши из гроба један леш и побегавши
испред полиције у Гент. Дуго су се
одржале гласине о вивисекцијама на
људима. У 16. веку италијански анатоми
су подвргли критици Галенову анатомију
која се углавном заснивала на секцијам на
животињама. Оснивачи научне анатомије
засноване на секцији на лешевима људи
поставили су Везалије, Фалопије и
Еустахије.
М.Р. Колумбус (наследник Везалијуса у
Падови, а затим професор у Риму) се бавио
анатомијом костију, дао је правилан опис
лобањских шупљина, плућне артерије и
аорте и њених залистака, описао је мозак и
5. АНАТОМИЈА И ФИЗИОЛОГИЈА
Handout 1p-2009
5
његове крвне судове, унутрашње ухо,
желудац и једњак.
У Француској је напредак анатомије ишао
спорије. Наука је била конзервативна,
критиковала новине и штитила галенизам.
Напредак је био отежан и због присвајања
монопола париског универзитета на
анатомски рад и мешања универзитета у
верске и политичке послове и заподевања
кавге са анатомима и хирурзима братства
светог Кузмана око отмице ретких лешева.
У Француској је њихов монопл нарушен
оснивањем више школе 1626. За време
револуције 1793. укинути су факултети и
колеџи и уместо њих у Паризу је
основанои укупно 12 катедри.
У Француској је најпре универзитет у
Монпељеу 1340. увео обавезно вршење
аутопсија. Париски факултет је извео
секције на лешевима тек 1478., а друга по
реду секција урађена је 1493.
Из Француске су се анатомска знања и
школе ширила на суседне земље. У
Енглеској је прво одобрење за вршење
секција на лешевима погубљених
злочинаца издао Хенрик VIII. Бербери-
хирурзи су имали право да изврше по 4
такве секције годишње. Краљица
Јелисавета је издала слично одобрење
1563. лондонском Лекарском друштву. У
Шпанији је прву такву дозволу дао краљ
Жуан I од Аргона 1391. универзитету у
Лерди.
Спори напедак на развоју анатомије
постојао је и у Немачкој. На универзитету
у Бечу прва секција на лешу урађена је
1404. 1435. одлучено је да се сваке године
врше по две секције и то једна на мушком
а једна на женском лешу. Секције су
трајале 3-8 дана, вршио их је берберин-
хирург у присуству многих
универзитетских и страних гледалаца. Због
великог интересовања за овакве
манифестације 1580. за вршење секција
саграђена је посебна дрвена зграда у којој
је могло да стане 300 лица. Настава из
анатомије извођена је према Мондиновом
уџбенику.
Холандија је после Италије била међу
првим европским земљама која је највише
унапредила анатомију. Наручито је за то
заслужан универзитет у Лајдену основан
1575. Лајденски универзитет је био
расадник анатомских, хирушких и
медицинских знања не само за Холандију
већи и за Русију (преко Бидлоа) и Немачку
(преко Халера) и Аустрију (Ван Свитен).
Лајденски универзитет је у почетку имао
само једног професора, ученика падовског
универзитета. Пјер Пав, трећи професор
ове школе подигао је раскошан анатомски
институт. Јан Ван Хорн је први засновао
научну анатомију и њену наставу и први
отворио школу ученика, из које су изашли
за оно време чувени анатоми, Халер, Риуш
(творац највеће збирке анатомских
препарата од које је један део 1717. припао
руском цару Петру Великом, а други део
пољском краљу Јану Собјеском који их је
поклонио универзитету у Вартенбергу),
Свамердам, Стенон, Дел Бое Силвиус, Јан
Блојланд, творац збирке од 2000
анатомских препарата. У Генту је
најпознатији анатом, иначе самоук, био Јан
Палфин (1650-1730), проналазач форцепса.
У Енглеској се анатомија почела развијати
тек у другој половини 17. века. први
антоми били су италијански ђаци:
Френсиси Глисон, Томас Вартон, и др.
Даљи рад на унапређивању анантомије био
је сконцентрисан у Едимбургу и Лондону.
Научни анатомски рад у Енглеској
помагала су приватна лица.
У немачкој анатомски рад није био праћен
никаквим донацијама и улагањима, те је
ипоред тога што су у периоду између 14.
ог и 16. ог века отворена 42 универзитета,
антомија је била заостала. Први
анатоммски институт подигнут је у Базелу
1589. у Берлину тек 1713. Међу познатим
немачким анатомима били су Албрехт
Халер, Јохан Готфрид Цин (описао
анатомију ока), Самуел Томас фон
Семеринг (писац најпотпунијег и
уметнички израђеног уџбеника анатомије
са сликама у коме је обрађен одељак о
нервном систему и класификацији
можданих нерава). У 19. веку немачка
анатомија је доспела до врхунца и заузела
прво место у Европи. За то су заслужни
берлинска анатомска школа Јоханеса
6. АНАТОМИЈА И ФИЗИОЛОГИЈА
Handout 1p-2009
6
Милера и Јакова Хенлеа и Бечка анатомска
школа Јозефа Хиртла и Карла Толта
(творац најпознатијег анатомског атласа).
У 19. веку Сер Вилијам Тарнер обрадио је
топографију мозга и упоредну анатомију
плаценте.
Венцеслав Грубер (1814-1890) ученик
прашког универзитета по позиву Пиргова,
прешао је у Русију. Он је оснивач Медико-
хирушке академије у Петрограду,
анатомског института који је снабдео
вредним анатомским музејем. И заслужан
је за образовање 8000 руских лекара.
Емил Цукенкандл (1849-1919) професор
анатомије у Бечу обрађивао је анатомију
носне шупљине.
Шведска је касно основала медицински
факултет (1738. у Упсали). Међу шведским
анатомима истичу се Олоф Рудбек (открио
је лимфне судове и ductus thoracikus). У
Стохолму најпознатији анатом био је
Адолф Андерс Рециус (1796-1860) који је
испитивао везу између кичмене мождине и
симпатичког нервног система, грађу јетре
и механизам срчаних залистака.
Проучавање анатомије је поново процвало
током 17. и 18. века када су многи
научници и лекари да размењују своја
знања и идеје. Стручњаци у анатомији су
тада били цењени попут стручњака у
сликарству и у том времену им није било
неопходно познавање латинског језика
како би се бавили овом облашћу.
Организоване су и јавне дисекције које су
биле врло популарне и посећене, нарочито
од стране студената медицине који су
путовали широм Европе како би
присуствовали овим, за то време,
несвакидашњим догађајима. Иако је
напредак постојао, црква је и даље строго
контролисала ове делатности и вршила
снажан притисак при издавању посебних
дозвола за бављење проучавањем и
дисекцијама.
Током 19. века се употпуњује
систематизација анатомских знања и
установљују дисциплине хистологије и
развојне биологије. Дисекције постају
учесталије до те мере да обезбеђивање
потребне количине узорака (лешева) бива
угрожено због чега је 1832. године уведен
Акт о Анатомији којим је легализован
поступак набавке узорака.
У том времену се појављује и уџбеник
Грејова Анатомија (Gray’s Anatomy) који
је и данас у употреби и представља темеље
савремене анатомије.
Анатомија данашњице
Данашња анатомија је плод скоро
стогодишњег развоја технологија за
визуелизацију структура.
Теоријске дисциплине развојне и
еволуционе биологије, молекуларне
биологије, ендокринологије итд., створиле
су теоријске основе које нам, уз помоћ
савремених апарата какви су магнетна
резонанца и рачунарска томографија,
омогућавају формирање потпуне представе
о скоро свим органима и ткивима. Слика5.
Слика 5. Тродимензионални приказ срца
помоћу 64-слајсног рачунарског
томографа.
Систематизација
Израз анатомија човека сажима у себи сва
разматрања о разноврсним структурама
које сачињавају човеков организам. У
ужем смислу она се бави конкретним
састојцима који чине одраслу јединку и
приказује их људском оку на различите
начине, користећи методу дисекције.
Посматрана у том контексту, анатомија се
може проучавати на два начина:
1) први начин је када се структуре
посматрају одвојено од целине – што
називамо СИСТЕМАТИЧНА или
СИСТЕМСКА АНАТОМИЈА (кости,
мишићи, крвни судови-артерије и вене,
живци, лимфни судови...)
7. АНАТОМИЈА И ФИЗИОЛОГИЈА
Handout 1p-2009
7
2) други начин је када се органи и ткива
проучавају са њиховим међусобним
односима – што називамо
ТОПОГРАФСКОМ или РЕГИОНАЛНОМ
АНАТОМИЈОМ (анатомија грудног коша,
анатомија горњих екстремитета, анатомија
трбуха, анатомија мале карлице, анатомија
доњих екстремитета, анатомија главе и
врата). Топографска анатомија има велику
примену у хирургији.
Међутим, поред посматрања голим оком,
врло важне информације се добијају тек
посматрањима под микроскопом.
Употреба микроскопа усмерава поступак
проучавања и упознавања људког тела у
два правца:
1) проучавање сићушних структура које
сачињавају делове тела зреле јединке које
називамо ХИСТОЛОГИЈА, и
2) проучавање људског организма у
његовим стањима непотпуне развијености,
која се смењују током унутарматеричног
развоја, а које називамо ЕМБРИОЛОГИЈА
и проучавамо организам од тренутка
оплодње јајне ћелије до тренутка
заузимања стања самосталног
функционисања.
Поред описаних основних области у
анатомији постоје и друге помоћне
области од којих издвајамо ПРИМЕЊЕНУ
АНАТОМИЈУ која се бави применом
основних знања из анатомије на
описивање разноврсних патолошких стања
кроз које организам пролази (или може
проћи) током свог постојања.
Детаљан приступ системске анатомије
омогућава класификацију простране
области анатомије на следеће подобласти
(односно следеће циљне регије у људском
организму):
1. ОСТЕОЛОГИЈА – проучавање коштаног
система односно скелета.
2. СИНДЕСМОЛОГИЈА – проучавање
спојева костију односно зглобова.
3. МИОЛОГИЈА – проучавање мишића. Уз
проучавање мишића се, погодности ради,
проучава и везивно ткиво које са
мишићним ткивом у сталном присном
додиру.
4. АНГИОЛОГИЈА – проучавање система
судова односно васкуларног система који
обухвата срце, крвне судове, лимфне
судове и лимфне жлезде.
5. НЕУРОЛОГИЈА – проучавање нервног
система.
6. СПЛАНХНОЛОГИЈА – проучавање
система унутрашњих органа. Систем
унутрашњих органа обухвата два
подсистема: подсистем грудног коша и
подсистем трбушно-карличног предела.
Подсетник:
• Која су два приступа у проучавању
анатомије?
• Које су подобласти анатомије према
предмету изучавања?
2. Физиологија
Дефиниција
Физиологија је научна дисциплина која
проучава процесе или фукције у живим
организмима.
Сам назив ове области потиче из грчког
језика, односно грчке речи φυσιολογία чија
је транскрипција physiologia, а значење је
physis = природа и logos = реч, наука.
Историјат физиологије
Историјски развој физиологије се прати од
нешто каснијих времена него што је то
случај код анатомије.
Источни народи нису имали анатомска
знања те стога нису имали ни физиолошка.
Асирци и Вавилонци су на основу
искуства у клању животиња и успутних
запажања сметрали да су тежиште
животних појава јетра и крв. Хипократ је у
свом делу „О Човечијој природи“ изнео
тадашња грчка физиолошка знања. Стари
грци су сматрали да се човечије тело
састоји од 4 елемента: земље, воде, ваздуха
и ватре и сваки елемент има једно од
четири својства: топло, хладно, суво и
влажно; да га чине чврсти и течни делови,
ови последњи су крв, флегма-слуз, жута
жуч и црна (атрабил) који су свему
усклађени и тиме условњавају здравље;
8. АНАТОМИЈА И ФИЗИОЛОГИЈА
Handout 1p-2009
8
живот се одржава захваљујући топлоти,
чије је средиште у левом срцу и која се по
телу распоређује подједнако и задржава
непрекидно на једној истој висини.
Сматрали су да је расподела топлоте
условљена непрекидни продирањем
ваздуха у срце куда он доспева кроз
трахеју и кроз артерије.”
Мозак је сматран средиштем мисли и воље
а задатак му је да сакупља сувишне сокове
у телу; “мозак је средиште за примање
спољашњих утисака а звук се преноси до
мозга кроз слушне кости, док се слике о
виђеним предметима стварају на зеници.
Зачеће и рађање настају спајањем мушког
и женског семена у материци, која је
двострана и у десној се зачињу мушка а у
левој женска деца.”
Грчки филозоф Аристотел (384. – 322.
г.п.н.е.) је међу првима разматрао рад
човековог тела. Сматрао је да је седиште
душе у срцу.
Александријска школа (основана
300.г.п.н.е.) иако је прва почела са
секцијама на лешевима и вивисекцијама
над осуђеним на смрт, незнатно је
унапредила физиологиу. Херофил поново
говори да је средиште душе у мозгу и
разликује моторне и сензорне нерве,
утврђује разлику између артерија и вена
наглашавајући да је у артеријама крв
помешана са ваздухом. Ерасистраус (304. –
250. г.п.н.е.) сматра утемељитељем
физиологије јер је први покушао да
примени законе физике у својим
проучавањима функција људског тела.
Уочио је разлику између моторних и
сензорних нерава али је сматрао да су
нерви шупљи и испуњени течношћу, као и
да ваздух улази у плућа и срце и
артеријама се разноси по телу. Први је
описао хилусне судове и жучне путеве.
Раније поменути Гален је такође један од
великих аутора у овој области. Сматрао је
да постоји покретач живота “spiritus” који
у сваком делу тела показује различита
својства: најзначајније је својство у мозгу
”spiritus anilmalis”, , затим у крви, “spiritus
vitalis”, а најмање у јетри ”spiritus
naturalis.” Све врсте spiritusa су тесно
повезане са исхраном. По Галену исхрана
се одвија у три варења: прво је у желудцу,
друго у јетри, трће у плућима. Дао је своју
теорију крвотока по којој је крвоток такође
у вези са свим врстама спиритуса и
проистиче из јетре и разноси се по телу
преко венског система, при чему један део
крви пролази кроз десно срце, где добија
топлоту, одатле иде у плућа, где се очисти
од „гара”. Десно и лево срце стежу се
једновремено. Десно срце потискује крв у
плућа ради његове исхране а потискује и
„гар“ ради чишћења крви, лево срце својим
усисавањем привлачи пнеуму из плућа у
артерије као и један део крви из десне
коморе, пошто је преграда између обе
срчане коморе „порозна и пропушта крв“.
Зидови артерија су чврсти, како се кроз
њих не би пробила пнеума, а зидови вена
јако порозни, како би кроз њих лакше
пролазила густа венска крв, која разноси
хранљиве материје у све делове тела. Из
крајњих артерија пнеума прелази у суседне
вене, како би се њен ”гар” избацио из
плућа. Крв се не враћа у срце, пошто се сва
искоришћава у телу и плућима за њихову
исхрану и ту нестаје потпуно. Пулс у
артеријама настаје у виду ритмичке плиме
и осеке, и то бива не услед срчаног рада,
него услед дејства „пулсирајуће силе“.
Гален је сматрао да је мозак повезан са
свим деловима тела осећајним нервима
који полазе из мозга и помоћу покретних
нерава који полазе из кичмене мождине.
Током средњег века физиолошка знања су
остала онаква каква их је оставио Гален.
Током 16. века уметници и сликари теже
да прикажу што вернију копију човечијег
тела и његових спољашшњих
физиолошких појава. Леонардо да Винчи
је поред многобројних анатомских
испитивања и запажања јасно утврдио и
разлику између артеријске и венске крви.
Напредак анатомије који се тада дешавао и
оповргавање неких анатомских ставова
античке анатомије дало је основа за сумњу
да и античка физиолошка знања нису
неприкосновена.
Највеће интересовање, па самим тим и
напредак показао се за физиологију
крвотока и дисања, а затим мишића,
варења и неурофизиологију.
9. АНАТОМИЈА И ФИЗИОЛОГИЈА
Handout 1p-2009
9
Реалдо Коломбо описује механизам малог
крвотока, а Мигел Сервет утврђује да крв
из десног срца доспева у плућа, а не у лево
срце, нешто касније Андреја Цезалпин
описује целокупан крвоток.
Напредак из области хемије, физике,
микроскопије у многоме је допринео
развоју физиологије јер су се тиме стекли
услови за егзактност, експериментални
рад, развијао се критички дух.
Физиологију као експерименталну науку
утемељиће тек Вилијем Харви (William
Harvey, 1578. – 1657.) у 17.ом веку, који је
показао да се крв у телу креће кроз систем
затворених судова. Малпиги је описао
плућни капиларни крвоток и открио
црвена крвна зрнца у мезентеријалним
крвним судовима жабе. Четири године пре
открића црвених крвних зрнаца Борели је
написао књигу у којој је заокружио све
тековине објаснивши хемодинамику и
истакавши рад срчаног мишића и
еластичност артерија.
У физиологији варења хране учињен је
напредак најпре открићем канала и отвора
жлезда за варење (Јohan Georg Virsung
пронашао је ductus pancreaticus, Tomas
Varton-ductus submaxillaris, Kaspar
Bartolinius-ductus Bartolinianus,
sublingualis, Stenoza- ductus parotideus,
Stenonianus). Упоредо са овим открићима
описана је и структура многих органа и
успут обележена и њихова функција.
Режњиће јетре као и њену капсулу и крвне
судове јетре описао је Френсис Глисон и
изнео мишљење да они излучују жуч у крв
уз садејство делова паренхима. Ван
Хелмонт, следбеник Парацелзијуса и
противник Харвејевог крвотока, не
обазирући се на анатомска открића и
бавећи се хемијом, тумачио је процес
варења хране хемијски, упоређујући га са
врењем. Францикус Силвијус, присталица
Харвејевог крвотока, сматрао је да су
процеси варења хране и ферментације
истоветни и да се у свему подударају са
хемијским реакцијама. Брунер је открио и
описао Брунерове жлезде у цревима и
приписао им секреторну улогу при варењу,
али је одрицао улогу гуштераче
(панкреаса) при варењу, на основу огледа
са удаљавањем те жлезде код пса који је
опстао у животу. Борели и његови
следбеници су сматрали да је варење
претежно механички процес и да се своди
на дробљење хране у устима, желуцу и
цревима.
Малпиги је оборио дотадашњу теорију да
се жуч образује у жучном мехуру и описао
бубрежне гломеруле. Лоренцо Белини је
описао праве мокраћне канале и изнео
мишљење о филтрацији мокраће из крви и
цеђењу мокраће у мокраћне каналиће.
Развоју физиологије дисања допринели су
углавном хемичари. Чувени оглед Роберта
Хука 1667. показао је да се дисање
наставља и после отварања грудног коша.
Сарторијус je први почео да изводи огледе
мерења у циљу израчунавања размене
гасова и за ту намену начинио многе
направе. Џон Мејов je 1669. открио да се у
ваздуху налази наручит саставни део који
се налази и у шалитри и да он изазива
сагоревање барута. Тврдио је да тај
саставни део ваздуха троше и животиње
при дисању. Ово откриће је заборављено
скоро читав век када је хемичар и
физиолог Лавоазије открио кисеоник и
развио хемизам дисања.
Физиологија чула се почела развијати
захваљујући открићима анатома и
физичара. Анатом Порта пронашао је
мрачну комору и први упоредио склоп ока
са њом. Физичар Кеплер je 1602 дао
основе диоптрике ока, 1604. објаснио
потребу за акомодацијом, суштину
рефракционих анаомалија и дејство
наочара. Шајнер (језуитски калуђер), је
1609. поазао стварање обрнутог лика на
животињском оку, а 1625. и на човечијем,
а касније је описао и „Шајнеров оглед
расипног круга“. Физичар Хајгенс je све те
огледе показао на вештачком моделу ока.
Њутн је оптичким огледима допунио
физиологију ока. Анатом Фредерик Руиш
открио је мрежњачу, Левенхук је видео на
њој слој прутића под микроскопом.
Физиологија слуха се развила тек после
првих анатомских открића Еустахија и
Скарпа али је њен развој ишао знатно
спорије услед недовољног знања из физике
и микроскопије.
10. АНАТОМИЈА И ФИЗИОЛОГИЈА
Handout 1p-2009
10
Физиологију мишића први је обрађивао
италијански анатом Маркети који је
описао 1652. перисталтичко стезање
цревне мускулатуре. Заблуду да је
контрактилност својствена само тетивама
и жилама оппврго је Нилс Стензен који је
први дао тачан микроскопски опис
мишића. Борели је први научно описао
контрактилност мишића. Френсис Глисон
утврдио је огледом на руци живог човека
да мишић при стезању не повећава своју
запремину. 1672. утврдио је да мишићима
својство која друга ткива немају и назвао
га „irritabilitas“.
Физиологија периферног и централног
нервног система дуго је била обојена
заблудама и ненаучним схватањима
заснованимна митовима. Старо мишљење
је било да су нерви изнутра шупљи да су
испуњени соком. Идеју о локализацији
појединих функција ЦНСа први је изнео
Вилис. Он је описао артеријски прстен на
бази мозга такозвани Вилисов шестоугао.
Из области ембриологије или
репроодуктивне физиологије, од 1961.
пеовладало је Хервејево мишљење да
човек настаје из јајета. Реније де Граф
открио је “Графове фоликуле”. Јан Хам је
1677. открио под микроскопом
сперматозоид, али је тек Антонио
Вализнери утврдио значај јајета у развитку
органиѕма.
У 18. веку фитиологија није још нашла
научну основу. Алберт Халер је учинио
пресуддан корак у правцу налажења
научне основе физиологије. Његова
физиолошка знања била су умногоме тачна
али и погрешна. У области физиологије
дисања први истиче активну улогу мишића
грудног коша и пречаге и пасивну улогу
еластичних плућа. Потцењивао је
уобичајно мишљење о разлици између
артеријске и венске крви, али истиче да
крв садржи гвожђе и да је оно у вези са
црвеном бојом крви. За собом је оставио
бројна писана дела.
Лавоазје (1743-1794.) творац аналитичке
хемије и проналазач кисеоника заједно са
енглеским хемичарем Пристлијем и
шведским Шелеом утврдио је састав
гасова у ваздуху. На основу огледа са
Лапласом доказао је да је стварање телесне
топлоте код животиња резултат хемијске
оксидације, која се не врши у виду
пламена већ у виду “лаганог сагоревања“.
Спаланцани је установио да се оксидација
врши у органима а не у крви како се до
тада мислило.
Напредак хемије омогућио је открића из
области састава масти, усиравања крви.
Вилијам Круикшенк је испитивао
састављање и регенерацију прекинутог
нерва, пролаз овума кроз Фалопијеву тубу,
физиологију апсорпције. Показао је да
кожа испушта исто толико угљене
киселине као и плућа.
Из области електрофизиологије
најзначајнија су открића Луиђи Галванија
(1791.) и Александра Волта (1974). Чарлс
Бел je 1811. утврдио на сисарима, да
предњи рогиви кичмене мождине
посредују при преносу покрета мишића.
Мажанди, оснивач француске физиологије
утврдио је 1822. да задњи рогови кичмене
мождине преносе осећаје. (Бел –
Мажандијев закон).
Мари Поазје (1799-1879) је изучавао крвни
притисак и вискозитет крви. 1828.
направио је хемодинамометар, изучавао је
брзину крвотока у капиларима и пронашао
вискозиметар за мерење вискозитета крви.
Немачка физиологија почетком 19. века
била је заостала. У склопу струја које су
тада биле актуелне у Бечу, Франц Јозеф
Гал засновао је нову науку френологију
која заправо и није имала научни карактер
пре свега због недостатка критичности.
Јоханес Милер (1801-1858.) изучавао је
мишиће међице, састав еректилних органа,
сплетове симпатичког нервног система.
дао је хистолошке описе хрскавице, кости,
везивног и бубрежног ткива. Описао је
прве фазе развоја људског фетуса и процес
његовод дисања. Испитивао је запаљење
костију, састав и облике тумора, анатомију
дегенерација, атрофије и туберкулозе.
Објавио је око 260 научних радова.
Чех Јан Евангелиста Пуркиње творац
појма “Пуркињеови феномени” изучавао је
физиологију ока и слуха. Открио је
клицину мрљу.
11. АНАТОМИЈА И ФИЗИОЛОГИЈА
Handout 1p-2009
11
Ернест Вебер, анатом иѕ Лајпцига 1845.
открио је да вагус успорава рад срчаног
мишића. Направио је „Веберов цикл“ за
мерење кожних перцепција и први је
исказао мисао о квантитативном односу
између јачине спољашњег надражаја и
добијеног осећаја, на основу кога је
физиолог Фехнер формулисао
психофизички закон Вебер –Фехнеров
закон .
Прави развој физиологије уследиће након
радова француског физиолога Клода
Бернара (Claude Bernard, 1813. – 1878.)
који је уочио да стање унутрашње средине
опстаје као релативно непромењено
упркос сталним променама у спољашњој
средини. Први је разрадио методику и
технику вивисекције. Прво његово откриће
1849. јесте изазивање вештачке
гликозурије после убода у дно 4. мождане
коморе (нервни центар за стварање
шећера). Утврдио је да трипсин гуштераче
делује на масти тако што их емулгује, да
угљена киселина делује отровно на
организам тако што се лакше везује за
црвена крвна зрнца него кисеоник и са
већим афинитетом., да отров кураре
паралише моторне нерве а штеди
сензитивне, да јетра поред лучења жучи
производи и гликоген. Открио је и доказао
механизам вазомотора. Низом
експеримената са лековима и отровним
дозама утврдио је да се при томе у
организму изазивају патолошки процеси
слични онима при извесним болестима.
Наглашавао је важност лабораторије и
експеримената за развој науке и сматрао да
је лекар будућности, лекар-
експериментатор. 1865. Објавио је своје
најзначајније дело: Увод у науку
експерименталне медицине.
Етијен Жил Мареј (1830-1904.) и Огист
Шаво (1827-1917.) су унапредили
методику физиолошких испитивања
применом графичког метода при
испиитивању фитиологије крвотока,
мишића и нерава. Користећи
кардиографске сонде које су стављали у
веће крвне судове и шупљине срца
испитиваних животиња као и употребом
сфимографа и кардиографа са прибором за
бележење на прецизан начин су утврдили
својства крвотока и рад нервно-мишићног
система. Мереј је измислио миограф, а
Шаво направу за мерење брзине нервног
спровођења.
Фридрих Велер (1800-1882) творац
органске хемије je 1828. у лабараторији
добио органско једињење –уреу и оповрго
схватање да је за синтезу органских
једињења неопходан живи организам.
Уследила су истраживања из области
хемијског састава намерница и органа,
метаболизма масти, угљених хидрата и
беланчевина и њихове улоге у организму.
Савременик Клода Бернара, амерички
физиолог Волтер Кенон (Walter Cannon,
1813 – 1945.) је први употребио појам
ХОМЕОСТАЗА који данас означава веома
важан концепт релативне сталности услова
у унутрашњој средини. У свом делу
Мудрост тела он наводи да бројни
механизми регулације у физиологији имају
једну једину сврху – одржавање унутарње
непроменљивости.
Слика 6. Слика Виртрувијански човек, Леонарда да
Винчија (15.04.1452. – 02.05.1519.) из 1492. године.
Леонардо да Винчи на цртежу представља
човеково тело уз опис склада у пропорцијама
човековог тела. Слика се често назива и Канон о
Пропорцијама или Пропорције Човека.
Карл Лудвик (1816-1895) оснивач чувеног
немачког физиолошког института у
Лајпцигу дао је велики допринос
едукацији нових научних кадрова (преко
200 потоњих чувених научника, немачких
и страних међу којима је и Сјеченов,
велико име руске физиологије). Његова
12. АНАТОМИЈА И ФИЗИОЛОГИЈА
Handout 1p-2009
12
најзначајнија открића су увођење и
разрађивање метода за изучавање притиска
помоћу Лудвиковог кимографа,
проналазак и примена многих
лабораторијских инструмената (Blutpumpe
и Stremur), одржавање исечених органа у
животу, одржавањем вештачке
циркулације у њима, теорија о механизму
излучивања мокраће путем осмозе теорија
о стварању лимфе, откриће и инервација
пљувачних жлезда.
Херман фон Хелмхолц (1821-1894) творац
офталмоскопа, бавио се тонским осећајима
и истакао да никада не осећамо једнаке
тонове него акорде, у којима основни тон
преовлађује а горњи тонови стварају ”боје”
звука. Разрадио је физиолошку
психологију тонова, естетске законе
хармоније. Касније се бавио термо и
хидродинамиком.
Рудолф Хајденхајн (1834-1902) вршио је
хистолошка испитивања секреторних
жлезда и протумачио процес секреције као
унутарћелијски феномен. Испитивао је
дејство отрова на субмандибуларне
жлезде, трофичка и секреторна влакна
секреторних нерава као и механизам,
метаболизам и производњу топлоте у
мишићима при раду.
Шарл Браун Секар (1817-1894) имао је
бројне радове из области неуропатологије
(Браун-Секаров синдром последица
једностране повреде кичмене мождине).
Иван Михајлович Сјеченов (1829-1905)
измислио је апарт за дисање. Испитивао је
инхибиторне центре великог мозга код
жабе, који коче рефлексе кичмене
мождине.
Густав Фрич (1838-1891) и Едуард Хициг
(1838-1907) су 1870. утврдили електричну
ексцитаблност мозга и огледима доказали
да се неки телесни покрети и грчеви могу
произвести стимулацијом одговарајућих
можданих центара и да се исецањем и
удсаљавањем тих центара могу изазвати
парализе и губици функција извесних
делова тела.
Чарлс Скот Шерингтон је открио појаву
узајамне инервације мишића антагониста и
описао појаве децеребрационе ригидности.
Карл Фојт (1831-1908) је творац науке о
исхрани и метаболизму. На основу
лабораторијских и статистичких података
утврдио је „Фојтову формулу рациона”.
Иван Петрович Павлов (1897-1936) био је
ученик Лудвика и Хајденхајна. Бавио се
физиологијом варења а познат је по
огледима на псима и теорији условних
рефлекса. Истицао се изваредном
хирушко-физиолошком вештином. Добио
је 1904. Нобелову награду за откриће рада
главних дигестивних жлезди.
Ернест Леополд Салковски (1844-1923)
открио је низ супстанци у нормалној и
патолошкој мокраћи и развио методе
откривања различитих супстанци у
ткивима и соковима организма.
Макс Ферворн (1863-1921) је писао о
значају ћелијског једра и важности
ћелијске физиологије.
Густав Теодор Фехнер (1801-1887)
професор физике у Лајпцигу, донео је
Фехнеров закон који каже да су интензитет
опажени стварне дражи у логаритамском
односу.
Анђело Мосо (1846-1910) професор
физиологије у Торину увео је нове
истраживачке методе и измислио
лабораторијске направе и приборе:
плетизмограф, сфингоманометар,
ергограф, миотономметар.
Аугуст Волонеј Валер (1816-1870),
професор физиологије у Бирмингему,
бавио се дијапедезом црвених крвних
зрнаца. Открио је зависност исхране
нервних влакана од ганглијских ћелија као
„трофичких центара“ и описао „Валерову
дегенерацију“.
Шарл Рише (1850-1935) обрадио је 1888.
науку о пасивном имунитету, а 1882.
открио стање анафилаксе. Ови радови су
му 1914. донели Нобелову награду.
И бројни други научници су дали свој
допринос развоју физиологије, међутим,
највећи део данашњег знања проистекао је
током 20. века када је употреба
експерименталних техника, које су се
упоредно развијале, допринела стварању
изобиља информација о свим нивоима
функционисања организма. Тај развој се и
данас наставља несмањеном брзином.
13. АНАТОМИЈА И ФИЗИОЛОГИЈА
Handout 1p-2009
13
Систематизација
Физиологија је уређена према
организмима којима се бави и нивоима
организације тих организама. Тако се
хумана физиологија бави искључиво
хуманим организмима, док се целуларна
(ћелијска) и системска физиологија баве
специфичним организационим нивоима у
организму.
Иако су речју физиологија Грци описали
проучавање природних појава, овако
дефинисан задатак је неминовно довео до
поделе у уже дисциплине које ми називамо
природне науке попут физике, хемије,
биологије, медицине, анатомије,
физиологије итд., које су међусобно
повезане. Тако хумана физиологија
обухвата проучавање биофизичких и
биохемијских аспеката функционисања
човечијег тела, органа и ћелија које га
чине. Другим речима, хумана физиологија
проучава порекло склада у организму и тај
склад тумачи као координисан рад
неколицине основних подсистема који се
сажето представљају следећом табелом:
1. НЕРВНИ СИСТЕМ
Функција: интерпретира сензорну информацију;
регулише функције тела помоћу електрохемијских
импулса.
Органи: мозак, нерви, органи чула.
2. МИШИЋНО-СКЕЛЕТНИ СИСТЕМ
Функција: подупире тело; штити унутрашње
органе; омогућава покретање скелета од стране
мускулатуре; покреће скелет; продукује топлоту.
Органи: мишићи, тетиве, кости, лигаменти.
3. ЦИРКУЛАТОРНИ СИСТЕМ
Функција: преноси О2 и хранљиве материје до
ткива и уклања отпадне продукте.
Органи: срце, крв, крвни судови.
4. ГАСТРОИНТЕСТИНАЛНИ СИСТЕМ
Функција: промене хране до једноставних
хемијских материја који могу бити апсорбоване
или искоришћене.
Органи: желудац, црева, јетра.
5. РЕСПИРАТОРНИ СИСТЕМ
Функција: размена О2 и СО2 између ваздуха и
крви
Органи: плућа, трахеја (душник).
6. УРИНАРНИ СИСТЕМ
Функција: разлагање разградних продуката крви;
регулација волумен и рН крви.
Органи: бубрези, мокраћна бешика, уретра.
7. ИМУНОЛОШКИ СИСТЕМ
Функција: механизам препознавања и
разликовања сопствених материја (ткива и ћелија)
од страних материја (ткива, ћелија и супстанци)
као и неутрализација или уништење страних
материја употребом специјализованих врста
протеина.
Органи: ћелије беле крвне лозе, тимус, лимфни
чворови, лимфни канали.
8. ЕНДОКРИНИ СИСТЕМ
Функција: регулација телесних функција преко
хормона.
Органи: ендокрине жлезде: тироидна жлезда,
питуитарна жлезда (хипофиза), и др.
9. РЕПРОДУКТИВНИ СИСТЕМ
Функција: продукција јајних ћелија и сперме; код
жена омогућава место за развој ембрио-фетуса.
Органи: оварији (јајници) и утерус (материца) код
жене, тестиси и простата код мушкараца.
10. ПОКРОВНИ СИСТЕМ
Функција: баријера за патогене и хемикалије;
спречава прекомеран губитак воде.
Органи: кожа, коса, субкутано (подкожно) ткиво.
Овај начин систематизације је услован зато
што физиологија посматра људско тело
као систем организован на више нивоа
чији је крајњи, најсложенији, вид
координације управо набројан скуп
система који међусобно комуницирају и
формирају целину човековог тела. Тако су
описани системи заправо „хоризонтална“
класификација система спроведена на
највишем нивоу организације. У наставку
представљамо „вертикалну“ организацију
– од најпростијег ка најсложенијем:
1. ХЕМИЈСКЕ МАТЕРИЈЕ – сврставају
се у неорганске и органске материје.
Неорганске материје су вода, кисеоник,
угљен диоксид и минерали (Fe, Ca, Na).
Органске материје су значајно сложеније
али увек садрже угљеник и водоник. У ову
групу спадају: угљени хидрати, масти,
протеини и нуклеинске киселине.
2. ОРГАНЕЛЕ – су мале структуре у
унутрашњости ћелије у којима се спроводи
једна или више ћелијских функција (једро,
митохондрије, лизозоми, Голџијев апарат
итд.)
3. ЋЕЛИЈЕ – су основне функционалне
јединице свих биљака и животиња.
Структура и функције су им разноврсне
али имају бројне заједничке особине.
14. АНАТОМИЈА И ФИЗИОЛОГИЈА
Handout 1p-2009
14
Познавање ових основних особина је
основа разумевања анатомије и
физиологије.
4. ТКИВА – представљају групе ћелија са
истом структуром. Људски организам
граде четири основне врсте ткива:
епителијално, везивно мишићно и нервно.
5. ОРГАНИ – представљају јединице
прецизно уређених ткива организоване
ради обављања специфичне функције.
Граде их најмање две а најчешће од све
четири врсте основних ткива.
6. СИСТЕМИ ОРГАНА – представљају
групе органа класификованих као
јединствени због тога што поседују
заједничку функцију или чак групу
заједничких функција.
7. ОРГАНИЗАМ – организам је жива
јединка која се може састојати из једне
ћелије (једноћелијски организми) или
скупа међусобно повезаних система
органа.
Нагласак у физиолошким проучавањима
почива на механизмима одвијања процеса
у организму. Физиологија даје узрочно-
последичне повезаности између надражаја
(или покретача) и крајњих производа у
здравом организму. Посебна наука
ПАТОФИЗИОЛОГИЈА се бави
проучавањем начина на који се
физиолошки процеси мењају у условима
болести или повреда.
Хомеостаза
Реч ХОМЕОСТАЗА је један од ретких
израза којим можемо у великој мери
обухватити циљ и суштину структура и
функција које се одвијају у човечијем
организму. Дефиниције хомеостазе су
бројне и веома сличне. У суштини оне
описују:
Постојање и одржавање релативно
константне средине унутар организма.
Сви нивои организације у организму
учествују, на својствен начин, у
хомеостази. Хомеостаза је од животног
значаја за организам а услед њеног
прекомерног и дуготрајног поремећаја
(одсуства) наступа прекид живота.
Физиолошки механизми одржања
хомеостазе.
Координисан рад свих нивоа организације
у организму се спроводи на један од
следећа два начина: негативна и позитивна
повратна спрега. Сви регулациони
механизми у телу користе један од ова два
принципа управљања.
Литература:
1. В.Станојевић. Историја Анатомије у
Историја Медицине. Медицинска књига
Београд-Загреб 1962: 125-137.
2. В.Станојевић. Историја Физиологије у
Историја Медицине. Медицинска књига
Београд-Загреб 1962: 151-177.
3. Енциклопедија Британика, електронска
верзија 97’.
4. Dream Anatomy. U.S. National Library of
Medicine, 8600 Rockville Pike, Bethesda,
MD, 20894.
Подсетник:
1. Који системи органа постоје у
лјуцком телу?
2. Који су вертикални нивои
организације људског организма?
3. Шта је хомеостаза?
4. Чиме се бави патофизиологија?
5. Који су општи механизми
одржавања хомеостазе?
15. АНАТОМИЈА И ФИЗИОЛОГИЈА
Handout 1p-2009
15
ОСНОВНИ ПОЈМОВИ ИЗ ФИЗИОЛОГИЈЕ
АБДОМЕН је део тела који се налази
између грудног коша и карлице. Садржи
унутрашње (висцералне) органе.
АБСЦЕС је смеша микроба, леукоцита и
некротичног ткива у малом ограниченом
делу простора.
АБСОРПЦИЈА је кретање материје кроз
ћелијску мембрану или епител. Абсорпција
може бити процес у коме постоје
посредници или једноставно дифузија.
Генерално је описана кроз унос хранљивих
материја из пробавног тракта.
АДЕНОЗИН ТРИФОСФАТ је универзални
преносилац енергије у организму који
производе све живе ћелије. Молекул
аденозин трифосфата се састоји из
пуринске базе адениина и шећера са пет
угљеникових атома који се зове рибоза, а
на који се додаје низ три фосфатне групе.
АДИПОЗНО ТКИВО је везивно ткиво
састављено из ћелија које су нагомилале
велике количине масти.
АДСОРПЦИЈА је прилепљивање једне
супстанце на површину друге супстанце.
Резултат је повећање концентрације
прилепљујуће супстанце на тој површини.
АЛКАЛНОСТ је мера концентрације
хидроксилних јона (ОН—) у неком
раствору. Други назив је БАЗНОСТ. Базни
раствори имају високу алкалност што је
супротно киселим растворима, у којима је
алкалност веома ниска.
АКЦИОНИ ПОТЕНЦИЈАЛ је брза
промена напона (разлике потенцијала) на
мембрани ексцитабилне ћелије под
утицајем одговарајуће дражи.
АНДРОГЕН је било која хемијска
супстанца која поседује (истиче) мушке
квалитете, попут хормона тестостерона.
АНЈОН је негативно наелектрисан јон
(нпр. Сl, НСО3—). Назив је добио због
тога што је у раствору привучен од стране
позитивно наелектрисане електроде која се
назива анода.
АНТИБИОТИК у буквалном тумачењу
значи противживотно. Хемијска материја
створена од стране микроорганизама која
је способна да спречи развој или убије
друге микроорганизме. Специфични
микроорганизми се узгајају, у
комерцијалне сврхе, да би се антибиотске
хемијске материје које оне производе
касније изоловале и користиле у лечењу
одређених заразних обољења.
АНТИТЕЛО је молекул протеина који
ствара лимфно ткиво као одзив на
присуство неког страног материјала у телу.
Молекул антитела специфично реагује са
страним материјалом (који се назива
антиген) који је узроковао његово
стварање. Савременији израз за антитело је
имуноглобулин.
АФЕРЕНТНИ НЕУРОН је неурон чије је
тело смештено изван централног нервног
система. Он спроводи акционе потенцијале
од периферних рецептора ка централном
нервном систему.
АФИНИТЕТ је покретачка сила која
међусобно привлачи објекте. Неке
компоненте су везане чврсто и испољавају
јак међусобан афинитет. Друге су слабо
везане и испољавају слаб међусобан
афинитет.
БАРОРЕЦЕПТОР је специјализовани
рецептор који реагује на промене у
притиску. Барорецептори су смештени у
зидовима лука аорте и у тачкама
разгранавања (бифуркације) артерија. Они
непрекидно надзиру стање притиска и
генеришу акционое потенцијале који се
преносе у центре у медули.
БЕНИГНИ је показатељ доброћудности. У
медицини се користи како би означио
немалигност, односно склоност опоравку.
БРАДИКАРДИЈА је успорење ритма рада
срца.
ДИФУЗИЈА је случајно кретање молекула
или јона које на крају ствара једнолик
распоред свих компоненти. Укупна
дифузија је увек усмерена од области више
концентрације ка области ниже
концентрације.
16. АНАТОМИЈА И ФИЗИОЛОГИЈА
Handout 1p-2009
16
ЕГЗОКРИНЕ ЖЛЕЗДЕ су било која ћелија
или скуп ћелија који избацује своју
излучевину кроз канал који се завршава у
спољашњој средини.
ЕКСКРЕЦИЈА је ослобађање или
елиминација отпадних материја њиховим
пражњењем из тела.
ЕКСЦИТАБИЛНОСТ је способност
генерисања одзива на надражај. Што је
неко стање ексцитабилније то је лакше,
или уз мању снагу надражаја, могуће
добити одзив.
ЕКТОДЕРМ је површински од три
клијајућа слоја из којег настаје нервни
систем, епидермални слој коже и из њега
изведена ткива.
ЕНДОКРИНЕ ЖЛЕЗДЕ су жлезде без
канала које своје излучевине, хормоне,
избацују у циркулаторни систем. На овај
начин жлезда је у стању да утиче на
активност ћелија или органа који могу
бити удаљени од изворне ћелије или
жлезде.
ЕНДОДЕРМ је унутрашњи од три
герминативна (клијајућа) слоја из кога
настаје пробавни тракт, мокраћна бешка и
уретрални канал и дисајни тракт.
ЕНДОРФИНИ су група малих
протеинских молекула које стварају ћелије
нервног система а који су веома моћни
опијати – ублаживачи болова.
ЕНЗИМ је биолошки катализатор.
Углавном протеински молекул који има
специфичну функцију убрзавања промена
код одређених супстрата без сопственог
подлегања било каквој промени.
ЕРИТРОПОИЕЗА је процес стварања
еритроцита (ћелија црвене крвне лозе).
ЕСЕНЦИЈАЛНЕ АМИНО КИСЕЛИНЕ
чине оних 8 до 10 амино киселина које се
не могу синтетисати у човековом телу у
довољној количини да задовоље потребе
тела. Из тог разлога се морају исхраном
уносити у тело.
ЕСТРАДИОЛ је најјачи природно
синтетисан естроген. Синтетишу га
јајници.
ЕСТРОГЕНИ су група женских
стероидних сексуалних хормона који се
синтетишу у јајницима и плаценти и, у
мањој мери, у кори надбубрежне жлезде.
Одговорни су за равој секундарних
женских полних карактеристика.
ЕУКАРИОТСКЕ ЋЕЛИЈЕ су ћелије које су
окружене ћелијском мембраном и садрже
једро које је окружено једарном
мембраном.
ЕФЕРЕНТНИ НЕУРОН је неурон који
прености акционе потенцијале из
централног нервног система како би
активирао неки од ефекторских органа или
други неурон. Пренесено значење би било
„силазни неурон“.
G-АКТИН је протеин мишића
молекуларне масе 46000. У присусву АТР
и Са2+, он се полимеризује у F-актин.
ГАМЕТ је сазрела полна ћелија (јајна
ћелија односно сперматозоид).
ГЕН се у класичном смислу сматра
јединицом наследности. Ген је ограничен
низ нуклеотида у ДНК који кодира
редослед амино киселина у протеину.
Остали низови нуклеотида служе за
регулисање активности осталих делова или
гена у ДНК.
ГЛИЈАЛНЕ ЋЕЛИЈЕ или ГЛИЈА ЋЕЛИЈЕ
(НЕУРОГЛИЈЕ) су ненервне ћелије у
централном чија је функција потпора,
изолација, исхрана и уопштено посматрано
одржавање неурона.
ГОНАДЕ су органи који производе полне
ћелије (јајници односно тестиси).
ИНТЕРСТИЦИЈАЛНИ је део простора
између ћелија у ткиву. Међућелијски
простор.
КАРИЈЕС (зубни) је молекуларно
распадање калцијумског (калцификованог)
дела зуба које је изазвано деловањем
микроорганизама на угљене хидрате.
Праћен је губитком калцијума из зуба
(декалцификација). Овај процес води ка
распаду органских материја.
КАТЈОН је позитивно наелектрисан јон
(нпр. Н+, Na+, К+, Са2+). Назив је добио
због тога што је у раствору привучен од
стране негативно наелектрисане електроде
која се назива катода.
КИСЕЛИНА је било које једињење
способно да ослободи јон водоника (Н+)
када се налази у раствору. Она једињења
која Н+ јоне ослобађају лако и у великим
количинама се називају јаке киселине. Она
