2. Napoleon I Bonaparta (fr. Napoléon Bonaparte; 15.
avgust 1769 — 5. maj 1821) je bio general u
Francuskoj revoluciji i kao vođa bio je prvi konzul
Francuske Republike od 11. novembra 1799. do 18.
maja 1804. i car Francuske i kralj Italije od 18. maja
1804. do 6. aprila 1814. i onda ponovo na kratko od 20.
marta do 22. juna 1815.
3. Napoleon je rođen na Korzici, a učio
je u Francuskoj za artiljerijskog
oficira. Postao je poznat u tokom
Francuske revolucije, kada je kao
general vodio uspešne pohode protiv
Prve i Druge koalicije koje su bile
usmerene protiv Francuske. Godine
1799. Napoleon je izvršio državni
udar i postavio sebe za prvog
konzula; pet godina kasnije je sam
sebe krunisao za cara Francuske.
Tokom prve decenije 19. veka, zaratio
je sa skoro svakom važnijom
evropskom silom, dominirajući
kontinentalnom Evropom nizom
pobeda - od koje su najslavnije one
kod Austerlica i Fridlanda - i
uspostavaljanjem saveza, imenujući
bliske saradnike i članove porodice za
vladare ili ministre u državama
kojima su dominirali Francuzi.
4. Katastrofalna francuska invazija Rusije 1812. je bila
prekretnica. Ovaj pohod je desetkovao njegovu
Veliku armiju, koja nikada više nije obnovila svoju
nekadašnju snagu. Godine 1813. Šesta koalicija ga
je porazila kod Lajpciga, zauzela Francusku i
primorala ga na abdikaciju u aprilu 1814. i
igznanstvo na ostrvo Elbu. Nakon manje od godinu
dana, Napoleon se vratio u Francusku, ponovo
preuzeo kontrolu, ali je vladao 100 dana do poraza
kod Vaterloa u junu 1815. Svojih zadnjih šest godina
života proveo je pod britanskim nadzorom na ostrvu
Sveta Jelena.
5.
6. Napoleon je 1795. služio u Parizu, kada su rojalisti i
kontrarevolucionari 3. oktobra organizovali protest
protiv Nacionalnog konventa. Napoleon je
komandovao improvizovanim snagama, koje su
branile Konvent u dvorcu. Uz pomoć mladog
konjičkog oficira Žoašena Mira dovukao je artiljeriju
kroz masu, koja je protestovala. Sledećeg dana je
koristio artiljeriju da bi odbio napadače. Napoleon je
tako spasio Nacionalni konvent i odjednom je postao
slavan. Novi Direktorijum je postao Napoleonov
pokrovitelj, a posebno vođa Pol Baras.
7. Na insistiranje svojih maršala
Napoleon je abdicirao 6. aprila 1814.
u korist svoga sina. Saveznici su sa
druge strane zahtevali bezuslovnu
predaju, pa je Napoleon ponovo
abdicirao 11. aprila, ali ovaj put
bezuslovno. Po Sporazumu iz
Fontenbloa pobednici su ga izgnali na
ostrvo Elbu, koje se nalazilo 20 km od
italijanske obale. U Francuskoj su
rojalisti preuzeli vlast i vratili na
presto kralja Luja XVIII. Napoleon je
bio odvojen od žene i sina, koji su bili
pod austrijskom kontrolom. Osim toga
nisu mu dodeljivali novce obećane po
sporazumu iz Fontenbloa, a čuo je i
glasine da ga nameravaju prognati na
udaljeno ostrvo na Atlantiku. Zbog
toga je Napoleon 26. februara 1815.
pobegao sa Elbe. Stigao je na kopno 1.
marta 1815. godine.
8. Luj XVIII je poslao 5. puk pod komandom Mišela Neja, koji je
bio Napoleonov maršal. Taj puk je presreo Napoleona 7.
marta 1815. godine. Napoleon se sam približio puku, sišao
je sa konja i rekao vojnicima: „Vojnici Pete, vi me poznajete.
Ako bi bilo ko pucao na svoga cara, može to sada i da
učini“. Nakon kratkoga zatišja vojnici su uzviknuli „Živeo
car“ i sa Napoleonom su krenuli na Pariz. Stigao je 20.
marta 1815. godine i brzo je prikupio vojsku od 140.000
vojnika i 200.000 dobrovoljaca i vladao je sto dana u
periodu zvanom Napoleonovih sto dana.
Napoleon je bio konačno poražen od strane vojvode od
Velingtona i Gebharda fon Blihera u bici kod Vaterloa 18.
juna 1815. godine. Predao se na moru 15. jula 1815. blizu
luke Rošefor, kada je brodom Belerofon pokušao da
pobegne za SAD.
9. Napoleon je zatvoren i prognan na
britansko ostrvo Svetu Jelenu (2.800
kilometara od Gvinejskog zaliva u
južnom Atlantiku) od 15. oktobra 1815.
godine. Dok je bio na Svetoj Jeleni sa
malom grupom pristalica diktirao je
svoje memoare i kritikovao je one koji su
ga zatočili. Bio je bolestan većinu
vremena dok je boravio na ostrvu, sve
do svoje smrti 5. maja 1821. godine.
Njegove poslednje reči su bile „vođa
armije“. Njegovo nasledstvo je
podeljeno njegovim pristalicama, među
njima i generalu Marbou, kojeg je
zamolio da nastavi pisanje njegovih
memoara. U svom testamentu tražio je
da bude sahranjen na obali Sene, ali
pokopali su ga na Svetoj Jeleni u „dolini
vilenjaka“. Njegovi posmrtni ostaci su
1840. na fregati Bel-Pul prevezeni u
Francusku, gde je sahranjen u sarkofagu
u Domu invalida u Parizu. Više stotina
miliona ljudi je od tada posetilo njegov
grob.
10.
11. Napoleonu se pripisuje uvođenje koncepta
moderne armije na principu regrutovanja.
Posle njega to su učinile i druge države u
Evropi. Nije on uneo mnogo koncepata u
francuski vojni sistem. On je većinu
pozajmio od prethodnih teoretičara, a
realizaciju od prethodnih francuskih vlada.
On je samo proširio ili razvio ono što je već
postojalo. Korpusi su kao najveće jedinice
zamenile divizije. Artiljerija je integrisama
u rezervne baterije, a konjica je ponovo
postala ključna formacija francuske vojne
doktrine.
Napoleonov najveći uticaj je u načinu kako
se vodi rat. Oružje i tehnologija se nisu
mnogo menjali za vreme revolucionarnih i
Napoleonskih ratova, ali strategija iz 18.
veka je bila bitno restruktuisana.
