strup

1. 3 NEJZI,SPUUN.u.n» — ^
_
ROTO
B18U0HEKA
X*1CX)
KRIMI
BROJ 998 • 600 DINARA T. H. GREJC

3. 998
T. H. Grejč
HEJZI, ŠPIJUNI
UBICE
aV ^ X“100 f.

4. Odgovorni urednik
MILORAD PREDOJEVIĆ
Urednici izdanja
GRADIMIR PAŠČANOVIĆ
JOVAN CANADANOVIĆ
Recenzent
R. DURM AN
Izdaje i štampa NIŠRO ^Dnevnik''. OOUR Izdavačka delatnost. Bulevar 23 oktobra
31. Novi Sad. telefon (021) 621-555 9 žiro-račurt 65700-603-6350 • Direktor
NIŠRO -Dnevnik«: Jovan Smederevac • Rukovodilac OOUR Izdavačka delat­
nost: Ilija Vojnović • Glavm i odgovorni urednik: Todor Đurić • Tehnički urednik
Juliš Arvanitidis • Sekretar Redakcije Zdenka Karabasil • Korektor: Dragan
Matović Vera Manojlović
Tiraž: 32.000 primeraka

5. T. H. Grejč
HEJZI, ŠPIJUNI,
UBICE
K cLoliko imamo gostiju? — upita
Bendžamin Dvajers.
— Poslala sam tačno sto pozivni­
ca, dragi — odgovori njegova dva­
deset godina mlađa supruga, viso­
ka, plavokosa Evelin.
— Imam utisak da ih je bar dvos­
truko više — progundao je. — Ne
pamtim ovakvu gužvu. Od dve stoti­
ne prisutnih ne poznajem više od
dvadeset. Ponekad se zapitam kak­
va je svrha ovakvih masovnih prije­
ma.
Stavila mu je ruke oko vrata, iz-
digla se na vrhove prstiju i ovlaš ga
poljubila.
— Zar sve mora imati neku svrhu,
dragi?
— Ne umem da razmišljam na
drugi način.
— U tom slučaju... jednostavno,
volim gužvu, volim prijeme, volim
ljude oko sebe, volim nova lica. Zar
to nije dovoljno?
Potapšao ju je po stražnjici i blago
je odgurnuo.
— U redu, u redu... Idi sad, Eve­
lin. Gosti te nestrpljivo očekuju.
Dužnost domaćice na ovakvim pri­
jemima nije nimalo laka.
Odmakla se i pogledala ga.
— A ti?
— Treba li da ti pomognem...
— Oh, ne! — odmahnula je gla­
vom. — Samo pitam.
Slegnuo je ramenima.
— Dosadivaću se.
— Ovde su i neki tvoji prijatelji.
— Znam. Možda ćemo otići u moj
kabinet i odigrati partiju pokera.
Dokle će ovo trajati?
Sad je ona slegnula ramenima.
— To niko ne zna. Zavisi kako se
sve bude odvijalo. Možda i do jutra.
Uzdahnuo je.
— Da li je neophodno da i ja osta­
nem do kraja?
— Nije. U ovoj gužvi niko neće
primetiti da nisi tu. Odlazim, dragi.
Baj-baj!
Vrhovima prstiju mu je poslala
poljubac i otišla.
Ostao je samo na prostranoj tera­
si trideset i osmog, poslednjeg spra-
ta oblakodera »Mogli« u Laver Ist
Sajdu. Zamišljeno je pušio, posmat-
rajući mirnu vodu Hadsona koji se
nekoliko stotina metara dalje uli-
vao u more. Mostovi su bili preplav­
ljeni automobilima. Sa druge strane
reke vldela su se svetla Kvinsa, na
levoj i bruklina, na desnoj strani.
Bendžamin Dvajers imao je čet­
rdeset i šest godina. Bio je srednje
visine, širokih ramena i inteligen­
tnih crta lica. Nosio je fotosenzitiv-
ne naočare sa okvirom od tanke,
zlatne žice i elegantno sivo odelo,
šiveno kod nekog od najboljih nju-
jorških krojača.
Na Jel univerzitetu diplomirao je
prava i ekonomiju. Bio je uspešan
biznismen i berzanski stručnjak, a
poslednjih nekoliko godina bio je
na mestu generalnog direktora »Ist
Menhetn banke«, jedne od najvećih
multinacionalnih bankarskih orga­
nizacija u Volstritu. Bio je veoma

6. Imućan, sopstvenim kapitalom još
uvek je aktivno igrao na berzi i u to­
me je bio uspešan.
Njegova supruga^ dvadesetšesto-
godišnja vitka i prozračna Evelin,
duge kose boje zrelog žita i prekras­
nih plavih očiju, bila je poznati
modni kreator. Kreirala je uglav­
nom ekskluzivne modele za visbko
društvo, modele koji su često šiveip
samo u jednom primerku, tako da
im je bila zagarantovana ekskluziv-
nost. Zahvaljujući tome poznavala
je više društvene slojeve u Njujorku
i među tim ljudima i ženama imala
je dosta prijatelja i prijateljica.
Cesto je priređivala raskošne pri­
jeme na koje je pozivala »ceo Nju-
jork«. Istaknuti ljudi i žene iz sveta
mode, šou-biznisa, estrade i umet-
nosti bili su redovni gosti na blista­
vim prijemima Evelin Dvajers i biti
pozvan na neki od njenih prijema
predstavljalo je posebnu čast.
Biznismenu i bankaru Bendžami-
nu Dvajersu prijemi i gužve na nji­
ma nisu bili ni najmanje privlačni
ali ih je strpljivo podnosio, kao je­
dan od hirova svoje mlade i manje-
-više besposlene supruge. On je
obično prisustvovao počecima, ru­
kovao bi se sa gostima i sa svakim
izmenio nekoliko konvencionalnih
rečenica, a zatim bi se povlačio u
svoj radni kabinet, koji se nalazio
na pretposlednjem spratu istog ob-
lakodera, gde bi, sa još nekolicinom
prijatelja, vreme provodio u ispija­
nju viskija, razgovoru i kartanju.
Odlučio je da tako učini i ovog pu­
ta.
Pažljivo je ugasio opušak u umet-
nički izrađenoj stojećoj pepeljari,
ušao u veliki salon, probio se kroz
gužvu koristeći laktove i zatim se
spustio sprat niže, gde su bile njego­
ve privatne prostorije: pored kabi­
neta i veliki salon, spavaća soba i
nusprostorije.
Tu nije bilo ni gužve ni buke.
Otvorio je vrata dnevne sobe i os-
mehnuo se.
Šestorica njegovih prijatelja sede-
li su za dugačkim, ovalnim stolom i
ispijali viskije.
— Gde si do sada, do đavola. Be­
ne? — reče jedan od njih, krupan
čovek dvostrukog podvaljka i sitnih
očiju lukavog pogleda.
Prišao je stolu, privukao slobod­
nu stolicu i seo.
II
Kan Gudmen, pravim imenom
Karlo Gudići, bio je niski debeljuš-
kasti čovek koji je prvi oslovio Dva-
jersa. U crnom odelu sa leptir maš­
nom na kao sneg beloj košulji i rav­
nom, izrazito crnom kosom sa jasno
uočljivim razdeljkom na levoj stra­
ni, ličio je na junaka gangsterskih
filmova iz tridesetih godina.
Čovek koji je sedeo sa nje^ve
desne strane zvao se Hari Čen Sen.
Poreklom sa Formoze, sin bele ame-
rikanke i Kineza, imao je karakte­
ristične, istočnjačke crte lica, tanke
usne i kose oči. Nosio je naočari sa
crnim, plastičnim okvirom i debe­
lim staklima. Dugo je radio u »Soni-
ju« u Japanu, kao vrhunski struč­
njak, a pre šest godina je došao u
Države i zaposlio se prvo u Kalifor-
niji, u čuvenoj Silikonskoj dolini, a
zatim je prešao u Njujork, gde je os­
novao sopstvenu konsalting firmu
za »prodaju pameti«. Bio je doktor
elektrotehničkih nauka
Bert Donahju, krupni, riđokosi
Irac crvenog lica i velikih, klempa­
vih ušiju, ljubitelj viskija i dobre
hrane, bio je kompjuterski ekspert.
Dugo godina je radio u firmi »Sin-
kler« u Londonu, a kada je vlasnik
te firme propao, prešao je u SAD
g ie je, u Njujorku, isto kao i Hari
Cen Sen, osnovao sopstvenu kon­
salting firmu. Upućeni su ga smat­
rali jednim od najvećih svetskih
stručnjaka za kompjutere. Softveri
koje je pravila njegova specijalizo-
vana firma bila su prava remek de-
la i postizali su odličnu cenu.

7. Ron Kuper bio je visok i mršav,
aristokratskog držanja. Imao je^ja­
jastu glavu, duguljasto, inteligentno
lice a iz mirnih, sivih očiju zračio je
inteligentan pogled. Dugo je kao as-
trofizičar radio za NASU a trenutno
je predavao astrofiziku na njujor-
škom Kolumbija univerzitetu. Tako-
đe je bio poznat i cenjen stručnjak.
Džordž Šimons imao je oko šezde­
set i pet godina. Bio je niskog rasta,
takođe mršav. Kosa mu je bila pot­
puno seda a oči plave i žmirkave.
Bio je penzionisani general avijaci­
je.
Doktor Hans Vanmiler, poreklom
Nemac iz Dizeldorfa, bio je biolog.
Vrhunski stručnjak, poslednjih ne­
koliko godina bio je šef laboratorije
na Medicinskom institutu u Njujor-
ku.
Dakle, to su bila šestorica koja su
očekivala domaćina. Bendžamina
Dvajersa, u njegovoj sopstvenoj
dnevnoj sobi.
— Verovatno te je Evelin zadržala
— nastavi Karlo Gudići, videvši da
mu Dvajers ne odgovara. — Ne svi­
đa joj se što na svakom prijemu
odeš nakon prvih pola sata. Ah, te
žene! — odmahnuo je i napravio
grimasu, kao da hoće da kaže da o
njima ne treba ni govoriti.
— To je bio samo mali prijateljski
razgovor, Karlo — osmehnu se Dva­
jers. — Sa Evelin ima dogovor: ona
se ne meša u moje a ja u njene po­
slove. Oboje se trudimo da ga poštu­
jemo.
Dohvatio je flašu ^Devars« viski­
ja, otvorio je i napunio čašu.
— Vidim da smo svi tu — reče po­
što je prešao pogledom po licima
prisutnih. — Hoćemo li se kartati?
Ovo gore će trajati do jutra.
— Ja neću — odmah se izjasni
Hari Čen Šen. — Prošli put sam iz­
gubio nekoliko hiljada dolara. Moje
finansije su ozbiljno uzdrmane.
— Ni ja nisam zainteresovan —
reče penzionisani general Džordž
Simons. — Opredeljujem se za viski
i neki dobar film na televiziji.
— Ako hoćeš porniće, imam neko­
liko novih kaseta — obavesti ga
Dvajers. Danas sam ih dobio iz
Švedske. »Tinejdžer seks«.
— S obzirom na moje godine, to
me ne zanima. Bene! — reče šezđe-
setpetogodišnji penzionisani gene­
ral i svi se nasmejaše. — Kad čovek
dođe u moje godine više nije pod
garancijom i takve stvari ga više ne
interesuju.
— Iznad vrata velikih javnih kuća
u Hamburgu krupnim slovima piše
»crekcija zagarantovana« — ubaci
Irac, Donahju. — Tek kad se čovek
pažljivo zagleda, može da pročita i
ono što piše sitnim slovima.
Svi ga pogledaše.
— »Erakcija zagarantovana samo
za one ispod trideset godina«! — ob­
jasni Irac. — Zbog toga nisam ni
ulazio.
POnovo se svi nasme aše.
— Znači, Džordž i hari nisu za
kocku — reče Dvajers. — 3ta ćemo
nas petorica?
— I ja se opredeljujem. za televi-
zor i viski, javi se Ron Kuper, — Pri
igranju pokera treba mnogo misliti,
a to me zamara.
— Kako možeš da predaješ astro­
fiziku a mrzi te da misliš? -- zainte-
resova se Bert Donahju. — Uvek
sam mislio da je to jedan od najte­
žih predmeta i da ga mogu preda­
vati samo veoma inteligentni ljudi.
— Dosta mi je razmišijanja dok
radim, Berte — objarsni šef katedre
za astrofiziku. — Zato svaki trenu­
tak kad to ne moram, koristim da
ne mislim. A šta je za to boiie od do­
brog viskija i dobrog filina?
— Ništa — umesto Donahjua kon-
statova, Dvajers. — U redu, sad ima­
mo plan, Hari, Ron i Džordž će da
piju i da uživaju u filmovima a nas
četvorica ćemo igrati poker.
Ustao je i iz jedne od fijoka doneo
nekolilio neraspakovanih špilova
karata i bacio ih na zelenu čoju
ovalnog stola.
Džordž Simons, Ron Kuper i Hari
Čen Šen se preseliše u fotelje. Na

8. niskim stočićima rasporedili su fla­
še sa viskijem, čaše, posude sa le­
dom i pepeljare.
Četvorica za ovalnim stolom ras-
pakovaše jedan špil, prebrojaše kar­
te u Gudići ih promaše i poče da da­
li.
Ron Kuper daljinskim upravlja­
čem uključi televizor, pronađe 'od­
govarajući kanal i pripali cigaretu.
— Krimić po romanu T.H.Grejča
— najavio je. — Nadam se da će
nam se svideti.
— Ako je Grejč napisao scenario
onda ne može biti loše! — nasmeja
se Hari Čen Šen, pripali jednu od
tankih i dugačkih »saratoga« ciga­
reta i udobnije se namesti u fotelji.
Film je upravo počinjao.
III
1ako je bilo na trideset i sedmom
spratu.
A na trideset i osmom?
Tamo je zabava bila u punom je­
ku. Oko dve stotine zvanica razmi-
lelo se po salonima ogromnog sta­
na Dvajersovih. S obzirom da je
stan imao površinu od četiri stotine
kvadratnih metara, to je značilo da
je svaki gost imao na raspolaganju
približno dva kvadratna metra. No,
kad se uračnaju kuvarice i posluga,
članovi dva orkestra i nameštaj, iz­
lazi da na svakog gosta ne dolazi vi­
še od pola kvadratnog metra. A kad
se još uzme u obzir da je dobar deo
njih stalno bio u pokretu, da su
mnogi parovi igrali a da su mnogi
pijanci posrtali... onda je gužva za­
ista bila neopisiva.
Evelin Dvajers, u prozračnoj,
svetložutoj haljini i istim takvim ci­
pelama, vešto je održavala kakav
takav red. Nenametljivo je davala
znake muzičarima, konobarima i
ostaloj posluzi da učine ono što ona
smatra da je u tom času potrebno.
Istovremeno je stizala da sa svakim
razmeni po nekoliko rečenica, tipa
»Ah, draga divno izgledaš, duge te
nisam videla, ta haljina ti je pre­
krasna«, ili »Oh, Džone, srce, drago
mi je što si došao, kako je bilo na
Madagaskaru, nadam se da si se le-
po proveo«.
Nasmejana. lepa, prijatna i šar­
mantna, ona je bila prava kraljica
te večeri. To su morale da priznaju i
one koje su je mrzele-jer je bila mla­
da, lepša i uspešnija od njih i koje
su uzalud tražile neku, bilo kakvu,
zamerku, domaćici ili samom prije­
mu.
Točila su se skupa pića (najviše vi­
ski i konjak). Čaše od kristala su ne­
prestano bile pune, za to se starala
četa konobara, za ovu priliku ek­
skluzivno iznajmljena od »Valdorf
Astorije«.
Orkestri su se smenjlvali, tako da
pauza između dve muzičke numere
nikad nije bila duža od dve minuta;
Pladnjevi sa sendvičima od mesa
jastoga i sličnim, manje uobičaje­
nim specijalitetima iznošeni su na
srebrnim poslužavnicima i diskret­
no nuđeni svakom gostu.
Za one koji su želeli da se osame
bilo je pripremljeno nekoliko soba
na istočnoj strani, odakle se pružao
prekrasan pogled na ljudski mravi­
njak zvani Menhetn.
Besprekorno čisti kristalni lusteri
rasipali su blagu svetlost iznad za-
grejanih, elegantno odevenih,us-
pešnih i bogatih ljudi i žena a snaž­
ni uređaji za klimatizaciju nepresta­
no šu u sve prostorije ubacivali svež
i prohladan vazduh sa Ist Rivera.
Ukratko, sve je bilo u najboljem
redu.
Nestanak doirtaćina i šestorice
njegovih prijatelja kao da niko nije
ni primetlo.
IV
JHIari Čen Šen, general.Džordž Si-
mons i Ron Kuper su dremali u
ugodnim foteljama i povremeno is­
pijali viskije dok su se ostala četvo­
rica kartali.
Film se iznenada, nenajavljeno
prekide i na ekranu televizora poja­
vi se telop »poslednja vest«.

9. — Šta je sada? — trže se general
Džordž Simon^. — Da nisu opet ubi­
li predsednika?
— Možda je berzanski krah? —
nagađao je Hari Cen Šen.
— Ne budi lud, Hari — podsmeh-
nu mu se Ron Kuper. — Berza ne
radi noću. Ovo je vest u vezi nečega
što se dogodilo ove večeri.
Ostala četvorica su se i dalje kar­
tali, ne obraćajući pažnju na njihov
razgovor.
Sa ekrana nestade telopa i po avi
se ozbiljno lice unutrašnjepolitičkog
komentatora Frenka Lajtnera.
Ron Kuper daljinskim upravlja­
čem pojača ton.
— »Predstavnik za štampu Bele
kuće pre nekoliko minuta je saop-
štio da je Predsednik večeras pri­
hvatio ostavku državnog sekretara
za odbranu, Džaspera Vajngertne-
ra. Predsednik je kao novog kandi­
data za mesto ministra odbrane od­
redio svog dosadašnjeg savetnika za
nacionalnu bezbednost, Glena Tom-
psona«. — Zašto Vajngertner odla­
zi? — upita Ron Kuper. — O bitnim
stvarima ima različito mišljenje od
Predsednika?
General Džordž Simons slegnu
ramenima.
— Pričalo se da podnosi ostavku
zbog toga što mu je supruga teško
bolesna. Sačekujmo i sve ćeir.o čuti.
Bendžamin Dvajers se okrete pre­
ma njima.
— Zašto ste, do đavola, pojačali
ton? Utišajte ga malo.
— Važno sacmštenje. Bene — oba-
vesti ga Hari Cen Šen. — Ministar
odbrane je podneo ostavku. Sledi
objašnjenje i komentar.
Bendžamin Dvajers spusti karte
na sto.
— Ovo mora da čujem. Predla­
žem pauzu od nekoliko minuta.
Njegovi suigrači se složiše klima-
njem glave i takode spustiše karte.
— »Personalne smene bilo kog ni­
voa nikad nisu, same po sebi, doga­
đaji koji bi obeležavaii sudbinu sve­
ta — čak ni onda kada se smanjuje i
ministar odbrane SAD, jedne od
dveju supersila. Večerašnja smena
na čelu Pentagona, ministarstva od­
brane, mogla bi međutim da bude
smena sa ukusom istorijskih nago-
veštaja koji mogu bitno i trajno iz-
meniti život sledeće i mnogih nared­
nih generacija«.
— Zvuči teatralno — progunđa
general Simons.
— Ćuti, Džordž — naredi Dvajers.
— Ovo me interesuje.
— »Odlazak Džaspera Vajnger-
tnera posle sedam dugih godina na
čelu tog ministarstva bio bi naravno
značajan događaj čak i kad ne bi iz­
ražavao neku važnu političku sim­
boliku. Kad se zna da je upravo on
tokom tih sedam godina postao pra­
vi simbol žestoke trke u naonižava-
nju i šampion one toliko slatke za­
blude da »druga strana beznadežno
zaostaje, samo je potrebno da mi još
malo dodamo gas« — Vajngertne-
rov odlazak sa položaja šefa Penta­
gona mogao bi postati nagoveštaj
„drugačijeg razdoblja ne samo u
američko-sovjetskim odnosima, ne­
go i šire, u celokupnim međunarod­
nim odnosima. Zaključak nikako ni­
je prejak«<
— Pričam ti priču — progunđa
Karlo Gudiči.
— Ćuti!
— Da, zaključak nikako nije pre­
jak. Četiri dobre decenije posle rata
i sporazuma u Jalti i Potsdamu svet
je stupio na ivicu ere pregovaranja
a tome se Vajngertner, to treba ot­
voreno reći, svesrdno, hrabro i muš­
ki odupirao i blokirao je. Ono što
dosad najratoborniji od svih naših
ministara posle Džona Fostera Da-
lesa, šefa Stejt departmenta iz pede­
setih godina i vremena hladnog ra­
ta — jednostavno nije prihvatao,
jeste spremnost na pregovore sa Ru­
sima na osnovama koje pružaju du­
goročne i trajne izglede na mir uz
priznavanje strategijske ravnoprav­
nosti obe supersile. Za njega je bilo
suviše snažno, upravo neodoljivo is­
kušenje, verovanje da će naša moć­
na ratna mašinerija na kraju posta­
ti toliko nadmoćna Rusima da ćemo

10. onda lako moći da diktiramo dragoj
supersill uslove u stilu »Paks Ameri-
kana«, kao nekada moćna Rimska
imperija.«
— Ovaj je daleko otišao — ne iz-
drža riđokosi Irac, Bert Donahju. —
Svi znamo kako je Rimska imperija
završila. Americi ne preti takva
opasnost. ,
— Nikad se ne zna — filozofski
reče general Simons. — U svakom
slučaju...
Nije stigao da završi.
— Prekinite, obojica! — autorita­
tivno reče Bendžamin Dvajers. —
Već sam vam rekao da ovo može da
bude veoma interesantno.
— »Za sedam godina Vajngertne-
rovog boravka u petougaonoj zgra­
di vašingtonske centrale odakle se
komanduje američkim vojskama ši­
rom sveta, naš ministar odbrane us­
peo je da iz naše privrede, koju još
uvek smatraju najjačom na svetu,
ispumpa fabuloznu sumu od preko
dve hiljade milijardi dolara. Strate­
gijski paritet time ipak u Volstritu
nije bitnije poremećen. Jedino se u
poslednje vreme dolar zaljuljao.
Crni ponedeljak 26. oktobra, došao
je u neku ruku kao poslednje upozo­
renje za Predsednika. Ma kolika bi­
la njegova bliskost sa Vajngertne-
rom, ličnim i političkim prijateljem
još iz starih dobrih vremena — ne­
što se moralo menjati. To »nešto«,
ovog puta je bio ratoborni šef Pen­
tagona«.
— Znači da su priče o bolesnoj že­
ni samo farsa — reče Ron Lajtner.
— U politici je sve farsa — pro-
gunda general Simons.
— »Takva je logika svake politike
— nastavi komentator. — Kad se
neka prepreka pojavi na putu sa ko­
jeg jednostavno više nema povratka
— onda su njeni dani izbrojani, pa
makar ona bila od najboljeg čelika
ili armiranog betona. Tako je bilo i
sa Vajngertnerom. Tako bi bilo i sa
nekim drugim da se nalazio na nje­
govom mestu. U svakom slučaju od­
lazak Džaspera Vajngertnera, bri­
ljantnog i ratobornog pojedinca, ko­
8
ji je za svega nekoliko meseci »pod­
bacio« apsolutni rekord Roberta
Maknamare u dužini ostanka na
položaju ministra odbrane, postaje
u tom kontekstu mnogo značajniji
međunarodni događaj. Svet je već
toliko pun nesigurnosti, briga, eko­
nomskih problema, rivalstva, ne­
pravde i rizika — da se jednostavno
dalje ne može srljati stazama hlad­
nog rata i sve opasnijeg sukobljava­
nja. Ivica je danas previše blizu. To
je ono što nije na vreme shvatilo ra­
toborno krilo administracije koje je
gonilo našeg predsednika da pre
nekoliko godina nazove drugu su-
persilu »^iarstvom zla«. Danas su
njegove izjave mnogo drucačiie. d o -
mirljivije i razumnije. Očigledno je
da je u međuvremenu nestalo nekih
iluzija. Upravo u tome i jeste pravi
značaj večerašnje smene u Pentago­
nu.«
Komentar je bio završen.
Ron Lajtner pritisnu dugme na
daljinskom upravljaču i ekran tele­
vizora potamni.
Svi se okrenuše ka Bendžaminu
Dvajersu.
— Zašto si nas učutkivao. Bene?
— upita dr Hans Vanmiler. — Ne vi­
dim u tome ništa što bi nas sedmori­
cu trebalo posebno da zainteresuje.
Domaćin pripali novu cigaretu.
Izduvao je prvi dim i pogledaa ih.
— Šta mislite šta će dalje biti sa
tim Vajngertnerom? — postavio im
je pitanje, pre nego što je odgovorio
na Vanmilerovo.
— Ne razumem te — zbunjeno re­
če Ron Kuper. ^ Na šta misliš?
— Sad više nije ministar. Šta će
da radi?
— Ne plašim se za njega — gun­
đao je general Simons. — Velike
multinacionalne kompanije grabiće
se za njega. 1svi raniji šefovi pojedi­
nih ministarstava uvek su se kasni­
je zapošljavali na odličnim mestima
u velikim firmama koje se bave
svetskim biznisom. Postojali su ge­
neralni direktori, savetnici i slično.
Tako će verovatno postupiti i Vaj-
ngertner.

11. — O tome se i radi — reče Be-
ndžamin Dvajers. — da, o tome se i
radi — ponovio je, zadovoljno se os-
mehnuvši.
Šestorica ostalih i dalje nisu ni
naslućivali njegove misli, a još ma­
nje njegove ideje.
V
P onovo su se sastali sledećeg da­
na u jedanaest sati prepodne. Pored
sedmorice od prethodne večeri u
velikoj dnevnoj sobi Bendžamina
Dvajersa sada je bio i osmi čovek.
Visok, snažan, star oko trideset i pet
godina, inteligentnog ali odlučnog
lica i mačije žutih očiju, pronicljivog
pogleda. Izgledao je uglađeno ali is- .
pod njegove uglađenosti vešto oko
lako bi moglo da nasluti opasnost.
— Ti si dugo bio jedan od operati-
vaca u tajnoj službi, Hektore — reče
Dvajers. — Kasnije si bio i jedan od
šefova, zar ne?
Hektor Kon lako klimnu glavom.
— Tačno, šefe. Prešao sam kod
vas jer sada zarađujem deset puta
više.
— Potrebno mi je tvoje znanje o
tajnoj službi — odmah pređe na
stvar Bendžamin Dvajers.
— Šta vas interesuje?
— Sve. Kad završiš, postaviću ti
pitanja o onome što me posebno za­
nima.
Hektor Kon nije izgledao ni naj­
manje zbunjen ovim neobičnim za-
htevom.
Prebacio je nogu preko noge, pa­
zeći da ne izgužva besprekorno is-
peglane pantalone i počeo da govo­
ri.
— Tajna služba (Secret Service), je
specifična vladina agencija koja je
osnovana još 1865. godine, odmah
nakon završetka građanskog rata i
ubistva Abrahama Linkolna. To
specijalno odeljenje sačinjavalo je
nekoliko desetina hrabrih i neko­
rumpiranih ljudi koji su bili sposob­
ni da brzo potežu oružje. Njihov sta­
tus u osnovi je isti i danas. Trenutno
tajna služba ima stalno uposlenih
hiljadu i šesto specijalnih agenata,
od toga trideset žena. Budžet tajne
službe je oko tri stotine miliona do­
lara godišnje.
— Kako se biraju ljudi za/tajnu
službu, Hektore?
— Ako je kandidat star najviše tri­
deset godina, visok prosečno izme­
đu 180 i 190 santimetara, atletski
građen, s izvanrednim refleksima,
odličnom fizičkom kondicijom i sav­
ršenim vidom i sluhom, a završio je
koledž i specijalnu višu školu za po­
licajce, on će prvo proći kroz seriju
jednostavnih i složenih testova lič­
nosti i testova situacije. Zatim će biti
podvrgnut ocenama sposobnosti za­
pažanja; psiho-fiziološkim merenji-
ma pri čemu se obavezno koristi de­
tektor laži, ugrađen u stolicu na ko­
joj ispitanik sedi za vreme testiranja
i serum istine, takozvana narkoana-
liza. Kod nekih testova nisu najvaž­
niji odgovori — temeljito se analizi­
ra vreme reagovanja, smer pogleda
ispitanika, pokreti njegovih kapaka,
promene bo e glasa i brzine govora
i disanja i slično. Jedna od metoda
ispitivanja budućih agenata sastoji
se u posmatranju širenja ženica po­
moću kamere koja to snima, broja­
nju otkucaja srca i ispitivanju pro­
mene električnog otpora oznojene
kože.
Svi su ga pažljivo slušali.
— Dobijeni rezultati navode na
zaključke o raspoloženjima, kao što
su osećaj krivice, neiskrenost, plaš-
Ijivost, napetost i drugo. Od mnoš­
tva testova ličnosti, najčešće se
upotrebljavaju Menslijev (Mansley)
inventar ličnosti, Katel-upitnici
(Cattel) i višefazni test univerziteta
Minesota. Ovaj test se sastoji od 566
elemenata koji se mogu primenjiva-
ti u 212 različitih kombinacija. Nji­
ma se može saznati ne samo druš­
tveni položaj pojedinca, njegova že­
lja za napredovanjem, stepen muš-
kosti ili ženstvenosti, razne skrive­
ne želje, interesi, politički pogledi,
njegova religioznost i moralni kvali­

12. teti, već se prepoznaje, a primer, i
neiskazana nadarenost za košarku
ili bejzbol.
Niko ga nije prekidao,
— Kada uz sve to stigne i poziti­
van izveštaj FBI o političkoj i biog­
rafskoj pouzdanosti, agenti-kandi-
dati prolaze kroz rigorozan i teme­
ljit trening u Beltsvilu, u državi JVIe-
rilend (Beltsvill, Mai-yland). Tamo
nekoliko meseci uvežbavaju praće­
nje tobožnjeg ininistra kroz gomilu
do vozila koje čeka, kao i kroz speci­
jalno sagrađene dvorane, hotelske
foajee i druge prostorije, sve pod
pucnjavom i to pravim mecima.
Uvežbavaju se kako i kada otvoriti
vrata limuzine, kako ugurati u vozi­
lo osobu koju štite kad joj prati
opasnost, na koju stranu prvo treba
pogledati i tako dalje. Najtemeljitiji
deo obuke posvećuje se vežbama
vatrenim oružjem, jer biti agent taj­
ne službe znači postati elitni strelac
koji je sposoban da sa daljine od
dvadeset metara, kroz ili preko raz­
dragane gomile, jednim metkom
pogodi između obrva atentatora ko­
ji nišani u čoveka koga štiti.
Ugasio je cigaretu i odmah pripa­
lio novu,
— Na poligonima za vežbu obič­
no se koriste pokretne mete, kontro-
lisane i usmeravane kompjuterski,
a koje fingiraju i potencijalne ubice
i bezopasne građane. Agenti mora­
ju potegnuti i otkočiti oružje u deli-
ću sekunde, u pokretu i iz mesta, iz
stojećeg, kleeećeg ili padajućeg sta­
va pucati u pokretnu metu s niša­
njenjem ili instiktivno. Nepokretan
protivnik se uvek gađa u pojas ili u
glavu, onaj koji odlazi u pojas a
onaj koji dolazi u grudi, Tek ako je i
taj deo obuke uspešno završen, dip-
lomac stiče stručni stepen »viši tajni
agent«, a popularno »G-man« {dži-
-men). Tada je spreman da uz platu
od sedamdeset hiljada dolara godiš­
nje u svakom trenutku bude živa
meta i žrtvuje svoj život da bi spa-
sao život osobe koju čuva a da za
vreme svog zasluženog godišnjeg
odmora stalno pliva, roni, vesla, ski­
10
ja se, igra golf i tenis, odnosno da
neprestano održava izuzetnu fizič­
ku kondiciju.
— Naoružanje? — upita Bendža-
min Đvajers.
— Najpopularnije automatsko
oružje među pripadnicima tajne
službe je izraelski automat »uzi« ka­
libra 9 milimetara, u standardnoj
verziji sa preklopnim metalnim
kundakom i u varijanti sa kratkom
cevi sa ili bez prigušivača, takozva­
ni »mini-uzi«. Svi tajni agenti tvrde
da koriste to oružje izraelske proiz­
vodnje zbog njegove kompaktnosti,
malog trzaja, jednostavnosti mani­
pulacije i izrade, što sve znatno
olakšava jednoručno držanje i palj­
bu i povoljno utiče na preciznost ga­
đanja pri rafalnoj vatri, uz provere-
nu sigurnost.
— Revolveri?
— Agenti najčešće koriste one ti­
ma smit-veson (Smith and Wesson)
u klasičnoj i varijanti »Magnum«
(Smith and 'Vv^esson 357 Magnum) i
model 547 — magnum 44.
— Pištolji?
— Standardni kolt 45 automatik
kaUbra 11,44 milimetra.
— Zašto baš on?
— Najviše zbog toga što zbog piš-
toljske municije velikog kalibra ima
strahovitu udarnu moć, odnosno
veliku snagu delovanja na bliske ci­
ljeve.
— Nose li agenti tajne službe još
neka oružja o kojima se ne zna?
— Naravno da nose.
— Koja?
— Najsavršenije tehničko oružje
kojim raspolaže tajna služba je ata-
še-torba.
— Torba nije oružje.
— Ova jeste — tiho se nasmeja
Hektor Kon. — Minijaturna oprema
kojom je opremljena ta torba može
se uporediti sa onom ugrađenom u
avione tipa AWACS. Naizgled obič­
na, torba je načičkana uređajima za
špijuniranje i nadzor, od koji su
mnogi prikriveni u predmetima za
svakodnevnu upotrebu. Kutija ciga­
reta svetlećim znakom upozorava

13. da se u blizini nalazi uključen mag­
netofon. Nalivpero zasvetli ako su u
blizini prislušni uređaji. U burmut-
nici je skrivena razorna bomba. Sa
unutrašnje strane ručke torbe nala­
zi se okidač skrivenog automata ko­
ji puca pojedinačnom ili rafalnom
paljbom a da se torba uopšte ne ot­
vara. Uz to, ona ima i odbrambene
sposobnosti. Pritiskom prsta aktivi­
ra se jak izvor svetlosti čiji bljesak
može potencijalnog napadača da
oslepi za vreme od četiri sata. Tu je i
bežični telefon sa ugrađenim ure­
đajem za izazivanje smetnji, kao i
priručni uređaj koji registrujući na­
petost u glasu otkriva da li sagovor-
nik govori istinu. Slično deluje i bes-
kontaktni merač toplote ljudskog
tela, het spaj (heat spy). Materijal od
koga je torba napravljena odbija
metak ispaljen iz revolvera mag-
num. Da li sam. bio preopširan?
— Nikako, Hektore — umiri ga
Bendžamin Dvajers. — Ima još ne­
koliko pitanja.
— Slušam vas, gospodine.
— Koliko agenata tajne služe je
neprestano uz ministra koga su za­
duženi da čuvaju i štite?
— To nije precizirano. Ne postoje
utvrđena pravila.
— Šta je uobičajeno?
— Ako se ide u masu, onda je po­
trebno više agenata. Ako je ministar
u kući ili stanu, neprestano ga čuva­
ju četvorica. Ako se ide u inostran-
stvo ili u područja gde je moguće
očekivati atentat, idu timovi agena­
ta.
— A ako ministar podnese ostav­
ku pre isteka mandata.? Da li i dalje
ima pravo na agente tajne službe
koji će ga čuvati?
— Zavisi od resora koji je »pokri­
vao« u vladi. Ministri najvažnijih re­
sora, kao što su vojska i inostrani
poslovi, još godinu dana su čuvani.
— Zašto godinu dana?
— To ne znam taeno. Pretpostav­
ljam da postoji neka procena da
važne informacije koje oni znaju u
roku od godinu dana više neće biti
toliko važne, da će biti zastarele i da
ih zbog toga više ne treba čuvati.
— Koliko agenata tajne službe ču­
va ministre koji su pre vremena
otišli iz vlade?
— Svaki ima pravo na po četvori­
cu.
— To se odnosi samo na ministra
vojske i ministra inostranih poslo­
va?
— Da.
— Da li si saznao i ono što me po­
sebno interesuje, Hektore?
— Saznao sam sve što se u ovom
trenutku može saznati, gospodine.
Džasper Vajngertner je izjavio da
najmanje godinu dana neće prihva­
titi nikakav nov posao. To vreme
navodno će provesti u pisanju me­
moara.
— Gde će živeti?
— Ima veliki ranč u Kaliforniji i
ogromno imanje u Montani. Još nije
doneo odluku da li će otići u Kali-
forniju ili u Montanu.
— Od čega to zavisi?
— Vajngertner čeka mišljenje
konzilijuma lekara o tome koja kli­
ma će bolje odgovarati njegovoj
oboleloj s^ipruzi.
— Kad će se to znati?
— Najkasnije sutra.
— Odlično, Hektore. Zadovoljan
sam tobom. Budi i dalje u toku. Kad
Vajngertner bude doneo odluku
gde će živeti saznaj sve o tom ranču,
ili imanju, svejedno. Nabavi preciz­
ne mape. Interesuju me i putevi, ae­
rodromi, telefonske i druge veze,
policijske stanice, železnica, reka i
sve što bi moglo da bude važno. Po­
kušaj da saznaš sve što možeš i o
agentima koji su određeni da ga u
narednih godinu dana čuvaju. Kas­
nije ćemo proceniti da li nekoga od
njih možemo »ubediti« da radi za
nas. Jasno?
— Da, gospodine.
~ Imaš li neko pitanje?
— Nemam, gospodine.
— Onda, idi.
Bivši tajni agent ustade, lako
klimnu glavom i izađe.
Džasper Vajngertner sačeka dok
11

14. on za sobom nije zatvorio tapacira-
na vrata a zatim se okrete ostalima.
— Šta kažete na ovo? — upitao je.
VI
T ek st novinarke Isidore Slips u
»Njujorkeru«.
»Industrijska špijunaža«
UNOSNE TAJNE
— Izuzetno interesovanje sovjet­
skih vojnih planera za najnovija
američka tehnološka dostignuća
izaziva zabrinutost u Vašingtonu
i posebno u Pentagonu
Bizarna operacija koju su sredi­
nom maja izveli agenti Federalnog
istražnog biroa, zaustavljajući avi­
on koji se upravo pripremao da po­
leti za Moskvu, dramatizovala je
rastuću zabrinutost koju u Vašin­
gtonu izaziva naglašeno interesova­
nje sovjetskih vojnih planera za za­
padnu tehnologiju.
Nekoliko minuta pre nego što je
^Aeroflotov« mlažnjak dobio odob­
renje da poleti sa međunarodnog
aerodroma »Oa/as«, kraj Vašingto-
na, agenti FBI su ušli u avion i za-
plenili tri paketa za koje se sumnja­
lo da sadrže opremu značajnu za
odbranu.
Na kraju se ispostavilo da je teret
bio legalno ukrcan a carinska služ­
ba je kasnije objavila da je interve-
nisala po netačnoj dostavi.
Ova epizoda — koju je Moskva
osudila kao terorizam i gangsteri-
zam« — pokazuje da je vašington-
ska administracija resila da zausta­
vi oticanje zapadnih'- tehnoloških
tajni u Rusiju.
Problem nije u nedostatku kon­
trole. Embargo, koji postoji već go­
dinama za opremu koja može da
ima direktnu vojnu upotrebu, sada
je postao totalan. Predsednik SAD
ga je znatno pooštrio nakon mos­
kovske invazije na Avganistan a sa­
dašnji Predsednik želi da ga još više
pooštri.
SAM I SU UZELI
U međuvremenu se pokazalo da
je postojeća barijera šupljikava.
Funkcionari Stejt departmenta
tvrde da je izvoz američkih proizvo­
da, indirektno, preko saveznika i
neutralnih^ zemalja — naročito
Švedske i Švajcarske, veoma visok.
Dok je vrednost prodaje svih
vrsta robe Sovjetskom savezu opala
sa predviđenih 4,8 milijardi dolara
na samo 1,5 milijardu, sovjetski
uvoz iz zapadnih zemalja povećao
se za 18 procenata. Među glavnim
saveznicima iz NATO pakta, samo
Velika Britanija nije povećala svoju
trgovinu sa SSSR-om.
Senator Henri Džekson tvrdi da
^oticanje tehnologije* samo po­
tvrđuje ono što je pre mnogo godina
tvrdio Lenjin — da će pohlepni za­
padni kapitalisti Rusiju »snabdeti
uietom* o koje će ona da obesi Za­
pad. ^Sjedinjene Države i njeni sa­
veznici su već prodali uže Sovjeti­
ma. Ono što im nismo prodali ili
prepustili, oni su sami uzeli^, kaže
Džekson.
Rezultat toga je neprekidno otica­
nje osetljivih i vitalnih tehnoloških
znanja Zapada u ruke sovjetskoj
vojnoj industriji. Veličinu tog rus­
kog napora možemo da ilustrujemo
nabrajanjem nekih uspeha koji su
obelodanjeni tokom poslednjih go­
dina:
— Jedna amei'ička kompanija iz
K alifornije prodala je Sovjetskom
Savezu vrlo složena lejzerska ogle­
dala, iako je zabranjen izvoz. Smat­
ra se da ta oprema može da se upot­
rebi za pojačavanje sovjetskih istra­
živanja lejzerskog oružja.
— Seizmografska oprema, legal­
no nabavljena kod jedne teksaške
firm e za istraživanje nafte, ugrađe­
na je u sovjetske rodove. Umesto da
se koristi za istraživanje nafte, ova
osetljiva oprema se upotrebljava za
12

15. pronalaženje američkih podmorni­
ca.
— Uprkgs zvaničnom američkom
protestu, Švedska je prodala jedan
sistem za kontrolu vazdušnog saob-‘
raćaja, koji je toliko savremen da
može da razlikuje avione od raketa,
i da prati navođenje avione koji ne
emituju nikakav radio-signal.
— Pošiljka američke superkom-
pjuterske opreme u vrednosti od 1,5
milion dolara — čiji je izvoz u SSSR
bio sprečen zbog visokog stepena
savršenosti — bila je prošvercovana
putem mreže posrednika iz Kana­
de, Australije, Izraela i Holandije.
Nije izvesno da i druge tehnološ­
ke tajne nisu bile do sada prodate
ili ukradene. Jedino što je sigurno,
to je da je Sovjetski Savez, posled-
njih godina ostvario znatnu korist,
kako legalnom trgovinom sa Zapa­
dom, tako i ilegalnim operacijama.
Vojni analitičari smatraju da še ta
korist najbolje vidi u poboljšanju
sistema balističkih raketa, u boljim
komunikacijama, u uspešnoj proiz­
vodnji oružja i u znatno savremeni-
jim kompjuterima.
Majls Koustajk, stručnjak za trgo­
vinu, koji je često ispitivao emigran­
te iz Sovjetskog Saveza, tvrdi da je
ukupna vrednost zapadnog dopri­
nosa sovjetskoj vojnoj moći tokom
poslednjih dvadeset godina, veća od
sto milijardi dolara!
Nedopušteni sovjetski poduhvati
nisu nešto novo. Ali, današnji sov­
jetski juriš na zapadnu tehnologiju
ima drugačije oblike nego u pro­
šlosti. Moskva je organizovala ono
što zapadni stručnjaci opisuju kao
kompleksnu operaciju koja se odvi­
ja od kompanija sa savremenom
tehnologijom iz Kalifornije pa do
poslovnih višespratnica i sporednih
ulica drugih industrijalizovanih na­
cija.
NOVA STRATEGIJA
Najupadljivije u novoj sovjetskoj
strategiji je bujanje klasične špiju­
naže koja je usmerena na firm e ko­
je proizvode kompjutere, lejzere, fi-
bersku optiku, elektroniku i drugu
stratešku opremu. Te kompanije se
danas nalaze u žiži interesovanja
Sovjetske obaveštajne službe.
Rusi imaju lak plen. Samo u jed­
noj oblasti — u kalifornijskoj Sili­
konskoj dolini — stotine firm i sa vi­
sokom tehnologijom primaju pover-
Ijive podatke. Sirom zemlje, osetlji-
ve tehnološke Informacije rutinski
stoje na raspolaganju više od 11000
američkih kompanija — od koje ne­
ke imaju samo slabu službu unut­
rašnjeg obezbedenja.
Zabeleženi su mnogi prim eri sov­
jetskih napora da se domognu nove
tehnologije. Na primer, federalni
agenti su uhapsili u Nju Džersiju
američkog državljanina Majkla Vaj-
nklera zbog pokušaja iznošenja iz
zemlje najsavremenijeg osmatrač-
kog prijemnika širokog opsega. Do­
kazano je da je Vajnkler, koji je kas­
nije proglašen krivim zbog kršenja
zakona o izvozu, nameravao da ure­
đaj proda Rusima.
KGB je uspešno »ušao* u kompa­
niju TPW, jednu od najvažnijih life-
ranata za potrebe odbrane, i uspeo
da se dočepa tajni osetljivih američ­
kih komunikacionih procesa.
Pokazalo se da je u pitanju »Rus­
ka veza* i u jednom drugom inci­
dentu, koji je okončan hapšenjem
Austrijanca koji je imao poslovne
interese u Sjedinjenim Državama i
Kanadi. Manfred Svarofski je uhva­
ćen na njujorškom aerodromu »Ke-
nedi* kad je pokušavao da prošver-
cuje specijalnu vojnu kameru koja
se upotrebljava uz topovski nišan
na lovcima F-4. Postoje dokazi da ga
je u Beču očekivao čovek iz. sovjet­
ske trgovinske komisije kome je tre­
balo da isporuči ovu napravu.
Poslednjih godina, kažu američki
funkcioneri, Sovjeti su započeli veli­
ku ofanzivu protiv američke kom­
pjuterske i raketne opreme. Američ­
ki stručnjaci izjavljuju da je jedna
organizacija agenata bazirana u
Floridi, pokušala da pribavi neke
od najsavremenijih navigacionih
13

16. sistema kompanije Lajton, i podatke
o kompjuterskim sistemima koje
proizvodi korporacija Memoreks.
Ova organizacija je najzad razbije­
na, ali nijedan njen član nije osu­
đen.
Ukoliko špijunaža podbaci, Rusi
pribegavaju podmićivanju. So^eti
često nude američkim privrednim
rukovodiocima, kako tvrde eksperti
CIA-e, velike sume novca za pover-
Ijive informacije o novim tehnologi­
jama.
Drugo oružje u sovjetskoj strate­
giji je ucenjivanje. Obaveštajni
stručnjaci kažu da Moskva budno
motri ne bi li našla način da kom-
promituje američke privredne ru­
kovodioce i tehničare koji su u dodi­
ru sa najsavremenijom tehnologi­
jom i da se i u tom pravcu preduzi-
maju intenzivna istraživanja.
Treći liaćin je, bar na prvi pogled
najlakši. U SAD postoje mnoge fir­
me koje se, polulegalno, bave indus­
trijskom špijunažom. Na nezakonit
način saznaju poverljive poslovne i
druge tajne nekih firmi i kasnije te
podatke skupo prodaju direktnoj
konkurenciji u istoj branši. Jedna
firma godinama radi na razvoju ne­
kog novog proizvoda i u to investira
stotine miliona dolara. Privredni
špijuni dokopaju se svih planova i
podataka o tom proizvodu, prepro­
daju ih drugoj, konkurentskoj firmi
tako da se često na tržištu prvi poja­
vi proizvod te konkurentske firme a
zna se, onaj koji se sa novim proiz­
vodom prvi pojavi na tržištu, zara­
đuje najviše. Pored toga, u ovom slu­
čaju, ta firma nije imala nikakve
troškove oko istraživanja i razvoja,
što drastično povećava profit.
Takvim špijunskim firmama je
svejedno za koga rade. Rusi su to
saznali, i u poslednje vreme se veo­
ma mnogo koriste njihovim usluga­
ma. Ruski agenti ništa ne rizikuju a
mnogo dobijaju.
SLABE KARIKE
Često Sovjeti ne moraju čak ni da
traže slabe karike u lancu. Izveštaji
14
pokazuju da Moskva ponekad uživa
plodove potpune saradnje sa ame­
ričkim kompanijama koje joj otvo­
reno isporučuju tehnologiju.
Nedavno je kompanija za optička
istraživanja SPOR iz Korone u Kali-
forniji, isporučila Sovjetima super-
-lejzerska ogledala, koja mogu od­
lično da posluže u razvijanju savre-
menog lejzerskog oružja. Ova po­
slovna transakcija je bila legalna.
U jednu još misteriozniju transak­
ciju bila je uvučena kompanija LI.
Indastriz, takode iz Kalifomije. Po­
što joj je bilo onemogućeno da di­
rektno isporuči sistem za proizvod­
nju mikrokompjutera, koji su želeli
Sovjeti, neki nameštenici kompanije
uredili su da se oprema izveze iz
Sjedinjenih Država sa bezazlenim
deklaracijama kao »mašine za pra­
nje veša« i »klima uređaji«. Tada je
zapadnonemački posrednik poslao
sanduke preko izmišljenih firm i u
Kanadi, Svajcarskoj, Zapadnoj Ne-
mačkoj — Sovjetskom Savezu!
Čak i kad Vašington može uspeš-
no da se suprotstavi takvim akcija­
ma od kojih ima korist Sovjetski Sa­
vez, američki saveznici odmah us-
kaču da popune takvu prazninu.
Teoretski, i Japan, i zemlje člani­
ce NATO-a zalažu se za saradnju sa
Vašingtonom da spreče izvoz opre­
me koja može da se koristi u vojne
svrhe. Međutim, ceo sistem pati od
»curenja tehnologije<^.
Šta to znači?
Prošle godine, na primer. Sjedi­
njene Države su obustavile legalan
posao jedne američke firme na iz­
gradnji ogromne čeličane za Sovje­
te, pošto bi to direktno moglo da do­
prinese povećanju sovjetske vojne
moći. Za samo mesec dana, glavni
proizvođač čelika u Francuskoj, fir­
ma Krezo Loar, zaključila je ugovor
u vređnosti od 350miliona dolara —
za taj isti posao.
Jedna druga američka firma je
morala da se povuče iz velikog po­
sla izgradnje aluminijumskog kom­
binata u Sovjetskom Savezu, pošto
su američki funkcioneri tvrdili da

17. bi takav ugovor pružio Sovjetima
ključ za »procesnu tehnologiju« ko­
ja bi im omogućila da brže i kvali­
tetnije izgrađuju svoju vlastitu in­
dustriju. Jedna zapadnonemačka
korporacija, uprkos američkim pro­
testima, brzo je preuzela posao oko
izgradnje kombinata.
TEŽAK POSAO
Vrednost takve politike se najbo­
lje vidi po tome kako sovjetska voj­
na m oć profitira od velikog priliva
zapadnih proizvoda. Najdrastičniji
primer, kako misle stručnjaci iz
Pentagona, pruža razvoj sovjetskih
interkontinentalnih balističMh ra­
keta. Sistem za navođenje M IR V
ruske ogromne nuklearne rakete
SS-18, kako tvrde vojni eksperti, za­
visi od preciznosti kugličnih ležaje­
va. Vojni stručnjaci dalje kažu da su
Sovjeti pribavili alat za proizvodnju
tih delova, putem legalne kupovine
najsavremenijih kompjuterskih
brusilica firm e »Brajant« iz Ver-
monta.
Putem legalne nabavke Sovjeti su
takođe nabavili i kod jedne američ­
ke firme najveći deo tehnologije i
opreme za izgradnju velike fabrike
kamiona na reci Kama — prividno
civilni objekat. Međutim, javna je
tajna da je ta fabrika doprinela po­
većanju sovjetske proizvodnje voj­
nih vozila..
Ponekad su čak i jednostavniji
tehnološki postupci od velike važ­
nosti za sovjetsku vojsku. Na pri­
mer, firma ^Simental Inkorporejšn«
iz Pensilvanije, dobila je važeću do­
zvolu da proda tehnologiju za proiz­
vodnju i primenu keramičkih oblo­
ga za mlazne motore. U poslednjem
trenutku američki stručnjaci su se
setiU da bi to moglo da izazove ^ve­
liko povećanje sposobnosti morna­
rice i vazduhoplovnih snaga Var-
šavskog pakta.« Naravno, prodaja
je odmah obustavljena.
Za tvorce američke politike vero-
vatno je najkritičkije pitanje dopri­
nosa Zapada razvoju eksploatacije
ogromnih sovjetskih zaliha gasa i
nafte. Pažnju privlači pom oć Zapad­
ne Nemačke, Francuske i još četiri
druge evropske zemlje u projekto-
vanju ogrom nog sovjetskog gasovo-
da, koji bi prenosio gas iz Sibira u
sovjetske i zapadnoevropske grado­
ve. Američke stručnjake brine što bi
taj gasovod u nekoj budućoj krizi
mogao Kremlju da pruži novo oruž­
je za pritiske usmerene na cepanje
zapadnog saveza. Uz to — on svaka­
ko jača i sovjetsku industrijsku ba­
zu.
Kontinuirano sovjetsko nastoja­
nje da se nabavi zapadna tehnologi­
ja suočava Belu kuću sa teškom
probom. Analitičari se slažu da uko­
liko sadašnjoj državnoj administra­
ciji ne pođe za rukom da pronađe
načine da se suprotstavi sovjetskoj
taktici, prem oć Sovjetskog Saveza
bi mogla da ugrozi američku vojnu
obnovu koja će u narednih pet godi­
na koštati hiljadu i pet stotina m ili­
jardi dolara.
Verovatnoća uspeha Bele Kuće
procenjuje se kao neznatna. Jedan
od razloga je i taj što ne postoje pra­
vi dokazi da su američki saveznici
spremni da žrtvuju unosnu trgovi­
nu sa Sovjetima, naročito posle od­
luke Bele Kuće da ukine američki
embargo na isporuku žitarica Mos­
kvi.
Analitičari veruju da će i slože­
nost problema osujetiti napore Bele
Kuće. Oni upozoravaju da Am eri­
kanci izdaju 75000 izvoznih dozvola
godišnje i da samim tim američke
agencije nisu u stanju da otkriju sve
ilegalno ukrcane terete.
Samo tokom proteklih dćset me-
seci, izjavljuju federalni carinski
funkcioneri, zaplenjeno je u gradu
Los Anđelesu bespravno ukrcanog
tereta u vrednosti od osam miliona
i tri stotine hiljada dolara. Reč je o
najsavremenijoj tehnologiji.
Rusi ne odustaju i nema te cene
koju neće platiti, samo da bi se do­
čepali podataka koji ih interesuju.«
15

18. Na čelu najmoćnije multinacio­
nalne organizacije za privrednu
špijunažu, koja je imala sedište u
SAD, nalazio se ugledni biznismen i
bankar Bendžamin Dvajers. Njego­
vi pomoćnici, sve sami vrhunski
stručnjaci u pojedinim oblastima
nauke i tehnologije, bili su Karl
Gudmen, Hari Cen Šen, Bert Do-
nahju, Ron Kuper, Džordž Simons i
dr Hans Vanmiler.
— Zašto da ga otmemo? — upita
Ron Kuper. — Kome je potreban
r^inistar koji je smenjen sa svog po­
ložaja pre isteka predviđenog man­
data?
Bendžamin Dvajers ga pogleda.
— Ima toliko razloga »za«, da bih
mogao da ti ih nabrajam satima.
Ipak, biću kratak: zbog zarade. Sve
što radimo radimo da bismo zaradi­
li. Ni ovaj posao neće biti nikakav
izuzetak.
— Ipak nam o tome moraš reći
nešto više. Bene — umeša se i dr
Hans Vanmiler. — Na koji način se
može zaraditi otmicom bivšeg fede­
ralnog ministra?
— Pre svega, to nije bilo kakav
ministar, nego ministar vojske,
Hanse, Možemo dosta objektivno
da pretpostavimo šta sve on zna i
od kakve je to važnosti.
— Znači, predlažeš da ga otmemo
i da ga iscedimo a da zatim sve to
obilje poverljivih i veoma važnih in­
formacija ponudimo na slobodnom
špijunskom tržištu?
— Može i tako, ali ne mora.
— Sta može, a šta ne mora, Bene?
— Možemo učiniti tako kao što si
rekao Hanse. Oteti ga, iscediti i pro­
dati informacije, druga alternativa
je da informacije ne prodajemo u
rinfuzi.,
— Nego?
— Da prodamo Džaspera Vaj-
ngertnera.
Svi se trgoše.
— Živog?
— Naravno, živog! — prasnu Ben­
džamin Dvajers. — Kome je potre­
VII
16
ban mrtav čovek, pa bio on i minis­
tar? Mrtvaci u našem poslu nisu in­
teresantni. Od njih se ništa ne može
saznati!
— Kome bismo ga prodali? Rusi­
ma?
— Onome ko bude zainteresovan
— lakonski odgovori Dvajers. — A
apsolutno sam siguran da ono što
on zna interesuje mnoge. Kosmička
oružja, strategija odbrane SAD, no­
ve, hipermoderne tehnologije u
službi vojske, razne tajne vojne in­
dustrije. . . Da ne nabrajani dalje.
— U redu, ubedio si nas da bi se
na tome moglo mnogo zaraditi —
konstatova Karl Gudmen. — Veo­
ma, veoma mnogo. Ali, kako to da
izvedemo? Hektor nam je ispričao
da će smenjenog ministra još godi­
nu dana čuvati četvorica specijal­
nih agenata tajne službe. Da i ne
govorim o tome da će i Vajngertner
verovatno angažovati pored njih
četvorice još čitavu četu telohranite-
Ija.
— I mi imamo sposobnih ljudi.
— Nemamo toliko sposobnih. Po­
sao je veoma opasan i veoma rizi­
čan.
— U tom slučaju ostaje otvorena
mogućnost angažovanja nekog sa
strane.
— Koga?
— Isto kao što postoje vrhunski
stručnjaci za ubijanje, postoje i
vrhunski stručnjaci za otmice. Zna
se da je najbolji izvesm Norman Hil.
Zovu ga superotmičar. Kažu da ne­
ma otmice koju on ne bi mogao da
izvede. Naravno, j cene njegovih us­
luga su srazmerne njegovoj struč­
nosti. Pored Normana Hila, ne bi bi­
lo loše kad bi, samo za ovaj posao,
angažovali i Tomasa Bakstera. Da li
ste čuli za njega?
— Ja jesam — reče riđokosi Bert
Donahju. — Zovu ga »pregovarač«. 1
za njegovo ime vezuju se neki spek­
takularni poduhvati. Samo, ne vi­
dim zbog čega nam je on potreban?
Ne spada u tvrde momke — one ko­
ji pucaju, ubijaju, otimaju i bave se
sličnim poslovima.

19. — On će nam biti potreban za
drugu fazu — objasni Bendžamin
Dvajers.
— Koju?
— Kad Džasper Vajngertner bude
u našim rukama na scenu će stupiti
pregovarač Bakster. Njemu ćemo
dati zadatak da iznese našu ponudu
1da stupi u vezu sa svim zaintereso-
vanim državama, firmama i poje­
dincima. On će pregovarati u naše
ime i za naš račun.
— Zašto ne neko od nas?
— Neko je već rekao da je posao
veoma opasan i rizičan i' sa tim se
potpuno slažem. Ne želim da se bilo
ko od nas eksponira, jer bi to moglo
da dovede i do provala u našu orga­
nizaciju. Ne. Neka drugi rade za
nas prljave poslove! Dobro ćemo im
platiti a mi ćemo ostati u pozadini.
Veoma je važno da za nas i dalje ni-
ko ne zna. Razumete?
Svi se složiše. Razmišljanje Dva-
jersa zaista je bilo logično.
— Imaš li neki konkretan plan.
Bene? — upita penzionisani gene­
ral Džordž Simons.
Dvajers odmahnu glavom.
— Imam, ali samo za uvodni deo.
— Slušamo te.
— Hektor treba da sazna da li će
narednih godinu dana Džasper Vaj­
ngertner provesti na ranču u Kali-
forniji ili u planinama Montane. Za­
tim superotmičar Normann Hil tre­
ba da, na osnovu svih podataka ko­
je budemo mogli da pribavimo,
»snimi« to mesto i da zajedno sa na­
šim ekspertima i Tomasom Bakste-
rom sačini efikasan i siguran plan
kako da otmemo Vajngertnera, ka­
ko da ga transportujemo sa mesta
otmice i gde da ga sklonimo. Nakon
toga treba da odlučimo da li da po­
kušamo sami da od otetog iscedimo
sve što zna i da zatim to preko pre­
govarača Bakstera ponudimo zain-
teresovanima, ili da ga ponudimo
živog. O tome ćemo kasnije odlučiti.
— Znači, prvo treba saznati gde
Vajngertner namerava da provede
narednih dvanaest mesecl. Zatim
treba sve saznati o tom mestu i o
obezbeđenju smanjenog ministra,
stupiti u vezu sa superotmičarom 1
Baksterom 1zajedno sa njima sači­
niti konkretan plan otmice — saže­
to ponovo Dvajersovo izlaganje ge­
neral Simons. — Da li sam te dobro
razumeo, Bene?
— Jesi, Džordže. Hektor će danas
ili sutra saznati minlstrovu odluku
u pogledu mesta boi'avka. Odmah
će početi da prikuplja sve potrebne
podatke. Superotmlčara i pregova­
rača treba što pre pronaći 1pozvati
Ih da dođu ovamo. TI bi bila prva fa­
za.
Pogledao je na sat 1ustao.
— Moram krenuti, za dvadeset
minuta ml počinje sastanak u banci.
— Kad ćemo se sastati. Bene?
— Clm mi Hektor bude telefoni­
rao. A superotmlčara i pregovarača
treba potražiti odmah 1 rezervisatl
m za naš posao. Potražnja za njiho­
vim uslugama je veoma velika.
— Uzeću to na sebe i Izdaću po­
trebna naređenja našim operatlvcl-
ma — reče general Simons. — Bak­
stera lično poznajem. Ranijeg još
dok nisam bio u penziji, obavio je za
vojsku nekoliko poverljivih poslova.
— U redu, to je dogovoreno. O
vremenu održavanja sledećeg sas­
tanka javiću vam na uobičajeni na­
čin.
Zajedno su izašli Iz zadimljene
prostorije.
VIII
M a d £la se, zbog same prirode svog
posla, superotmičar Norman Hll
klonio javnosti, neki njegovi poduh­
vati svo evremeno su dobili neslu­
ćen pub icitet 1o njima je pisala sva
svetska štampa.
Jedan od takvih poduhvata Nor­
mana Hila bio je onaj u maloj, egzo­
tičnoj državi Malanga, koja se nala­
zi u srcu Afrike 1poznata je po tome
što se tamo predsednlci 1 diktatori
smenjuju češće nego u južnoamerlč-
klm »banana« državama.
17

20. Strani novinari često su pisali da
se prvi ljudi u Malangi menjaju češ­
će nego što su se menjali šerifi u
Teksasu u vreme osvajanja Divljeg
Zapada. No, između diktatora u Ma­
langi i šerifa na Divljem Zapadu po­
stojala je još jedna sličnost; ni jedni
ni drugi nisu umirali prirodnom
smrću.
Tog dana Bukavi, glavni grad
države Malange, bio je na nogama.
Kusi Tembelaga, general koji je
državnim udarom preuzeo vlast tek
pre šest dana, trebao je tačno u pod­
ne da održi prvi zvaničan govor i da
narodu predstavi svoj program, od­
nosno da saopšti svoja buduća op-
redeljenja u pogledu budućnosti
Malange. Govor Kusija Tembelage
sa nestrpljenjem su očekivali mno­
gobrojni strani dopisnici i reporteri
jer je i svetsko javno mnjenje bilo
zainteresovano za ličnost do tada
relativno nepoznatog generala i sve
je zanimalo kakav društvenopolitič-
ki sistem će Tembelaga pokušati da
izgrađuje, odnosno sa kojim vojnim
blokom će se povezati.
Dvadeset minuta pre dvanaest ča­
sova, kolona motocikala između ko­
jih se nalazio oklopljeni »mercedes
600 SL« sa generalom Tembelagom
i ostalim visokim ličnostima iz nje­
gove pratnje, dostojanstveno je kre­
nula ispred vile u kojoj se nalazila
rezidencija predsednika Malange.
U mnoštvu ljudi i žena koji su buk­
valno preplavili ulice nalazilo se na
stotine policijskih doušnika i agena­
ta u civilu, a sa krovova svih zgrada
duž Centralne avenije, kojom se ko­
lona kretala, budnim okom motrili
su elitni strelci, snajperisti, i pazili
da neko ne pokuša da ugrozi život
•voljenog predsednika«.
Koloria se konačno zaustavila na
glavnom trgu i Kusi Tembelaga je
izašao iz »mercedesa« i opkoljen
snažnim, robustnim telohranitelji-
ma, krenuo prema govornici oki-
ćenkoj cvećem. Za trpn oka bio je
okružen masom sveta u kojoj su se
u prvom redu nalazili novinari sa
priručnim magnetofonima, kaseto-
t8
fonima, fotoaparatima i snimatelji
sa televizijskim i filmskim kamera­
ma.
Samouvereno, uz nadmoćan os-
meh, predsednik je koracao kroz
masu, rukujući se sa desetinama iz
one šume ruku koje su se pružale
prema njemu.
Iznenada, čovek tridesetih godi­
na, belac u svetlom, platnenom
mantilu sa belim kačketom zelenog
oboda na glavi, uspešno se progura
kroz masu i stiže do samog pred­
sednika. Agenti iz ličnog obezbeđe-
nja postali su oprezniji i budno su
motrili svaki čovekov pokret. Od­
mah su uočili da nije naoružan i da
na reveru belog mantila od tankog
materijala nosi jasno vidljiv bedž,
kojim je samo nekolicina odabranih
novinara počastvovana za ovu prili­
ku, da može sasvim da se približi
predsedniku i da mu, eventualno,
uputi neko pitanje.
Ipak, telohranitelji koji ništa ne
prepuštaju slučaju, bili su spremni
da i ovog puta, ako to bude potreb­
no, munjevito reaguju i izvade piš­
tolje koje su nosili u specijalno na­
pravljenim futrolama skrivenim is­
pod besprekorno sašivenih sakoa.
Događaji koji su usledili u nared­
nim sekundama, dokazali su da su
telohranitelji ovog puta bili prespo-
ri. Panterskim skokom, čovek u be-
lom odelu stvorio se pored svoje
žrtve, i pružio ruku prema predsed­
niku koji mu je mahinalno uzvratio
istim gestom, misleći da čovek kao i
ostali oko njega, ^eli samo da se ru­
kuje. Ta lakovernost skupo je staja­
la Kusija Tembelagu. U rukavu na­
padača bile su lisice koje su se istog
trenutka sklopile oko predsedniko-
vog zgloba !
Napadač je rukom za koju su mu
bile pričvršćene lisice, privukao
predsednika k sebi,a drugom, pred
očima zapanjenih agenata koji su
već izvadili revolvere i uperili ga u
njega, razgrmio mantil. Ukazao se
prsluk oranž boje sa dvadeset šta­
pova eksploziva!
— Opominjem vas! Opominjem

21. vas! Posle prvog vašeg pucnja ili
prvog pokušaja da me napadnete,
predsednik će biti mrtav! Dovoljan
je samo jedan vaš nepromišljen po­
kret!
Na znak šefa obezbeđenja, agenti
su se iikočili.
Nisu znali šta da preduzmu jer se
za ovakav napad na predsednika
nikad nisu uvežbavali.
Na_licu napadača pojavio se pre­
zriv dsmeh.
Očigledno se nije plašio i nije ga
zabrinjavalo to što se nalazi pred
cevima desetak pištolja i automat­
skih pušaka.
— Predsedniku se ništa neće do­
goditi ako me budete slušali. A ako
ne budete... ja sam spreman da od-
letim u vazduhj A vi?
Oni najbliži šu nehotice napravili
nekoliko koraka natrag i povukli se
rta pristojnu razdaljinu.
Kusi Tembelaga drhtao je od stra­
ha i niz crno, mesnato lice slivao
mu se znoj.
— Ne dirajte ga! Lud je! Čekajte!
Videću šta hoće! Nikako ne pucajte
i ne napadajte ga!
Napadač polako krenu, vukući
uplašenog diktatora za sobom.
— Šta želite od mene? — prvi put
mu se Kusi Tembelaga direktno ob­
ratio. — Imam novac. Državna bla­
gajna je i moja blagajna. Tražite ko­
liko želite i biće vam isplaćeno!
Napadač ga skoro nije ni slušao.
— Samo polako, Tembelaga! —
odvratio je, pažljivo motreći sve oko
sebe. — Biće vremena za razgovore.
Sada je najvažnije da nestanemo
odave pre nego što neki od tvojih
’ nervoznih telohranitelja ne povuče
obarač. To bi bio kraj i za mene i za
tebe, a mi to ne želimo, zar ne?
— Ko si ti i šta želiš? — bio je upo­
ran Tembelaga. — Zašto ne želiš no­
vac? Zbog čega si me onda oteo,
ako ti novac nije potreban?
— Kasnije, Tembelaga, kasnije!
Povukao je uspaničenog generala
prema malom kamionetu parkira­
nom uz ivičnjak i naterao ga da sed-
ne pored vozača, dok je sam seo za
upravljač. Vozio je bez problema ia­
ko je jednom rukom lisicama bio ve­
zan za otetog predsednika.
Agenti iz obezbeđenja pratili su
ih na motociklima, ne znajući šta da
preduzmu. Bez direktnih naređenja
svog genrala osećali su se kao ribe
na suvom.
Kamionet je izašao iz centra gra­
da a zatim je kroz periferijske ulice
došao do otvorenog polja. Na jed­
nom mestu, pored samog puta, sta­
jao je helikopter velikog radijusa
kretanja, bez ikakvih oznaka. Čim
je opazio kamionet, pilot helikopte­
ra je okrenuo kontakt—ključ i veli­
ke elise počele su da se okreću,
prvo polako a zatim sve brže i brže.
Kamionet se zaustavio i iz njega
su izašli otmičar i general Tembela­
ga, još uvek povezani čeličnim lisi­
cama. Otmičar je prstom pozvao še­
fa generalovog obezbeđenja koji je
u međuvremenu takođe stigao, voz­
eći motocikl iza samog kamioneta.
— Vi, naravno, možete izdati na­
ređenje da vaši ljudi obore helikop­
ter. 1sami znate šta bi to značilo i u
tom slučaju lično ćete snositi odgo­
vornost za sve što se generalu bude
dogodilo, a mislim da je sasvim jas­
no kako bi se taj vaš pokušaj za­
vršio. Helikopter bi eksplodirao i
srušio se, ja bih poginuo, ali ni Tem­
belaga ne bi ostao živ. Kao što sam
rekao, sami biste snosili odgovor­
nost za sve što se dogodi. Savetujem
vam da ništa ne pokušavate jer ni­
šta i ne možete učiniti?
Okrenuo se i pošao prema heli­
kopteru, vukući Tembelagu za so­
bom.
— Ne pucaj, M’Boa! — vikao je ge­
neral, plašeći se za život. — Naređu­
jem da niko ne puca! Biću pušten
posle pregovora i plaćanja učene!
Ponavljam: ne koristite oružje i pus­
tite ga da me odvede!
Ušao je u helikopter zajedno sa
otmičarom.
Moćna letelica je odmah vertikal­
no uzletela.
Tri časa kasnije, helikopter je sle-
teo u Durbanu, u rasističkoj Južno­
^ 19

22. afričkoj republici. Na improvizova-
nom aerodromu pored ranča u bli­
zini grada, otmičara i generala su
dočekala tri belca neodređenih go­
dina, u belim odelima i lica opalje­
nih suncem.
— Nisam verovao da je ovako ne­
što moguće! — rekao je prvi, dok su
zajedno sa otmičarom sedeli u hla­
du natkrivene verande i ispijali
hladne viskije sa kockicama leda,
pokušavajući da se osveže. — Oteti
šefa države ispred nosa njegovih te-
iohranitelja! Liči na naučnu fantas­
tiku!
Otmičar je u međuvremenu ski­
nuo oranž prsluk sa eksplozivom i
pažljivo ga odložio. Sad je na sebi
takode imao beli platneni sako, kao
i njegovi domaćini.
— Sve je moguće, gospodo! — re­
kao je. — Čovek je spreman na
mnoge stvari, samo da bi zaradio
novac. Sve zavisi od toga koliko mu
se nudi da bi nešto učinio. Da, moj
stav je da je sve moguće i da sve
ima svoju cenu.
General je u međuvremenu već
bio zatvoren u betonirani podrum
ispod glavne zgrade na ranču, za
ovu priliku pretvoren u pravu za­
tvorsku ćeliju.
— Ne interesuje vas zbog čega
nam je Tembelaga potreban? —
upita drugi belac i ispitivački pogle­
da otmičara.
Ovaj se osmehnu i energično od­
mahnu glavom.
— Ni najmanje. Ja sam profesio­
nalac, gospodo. Radim za novac.
Otimam ljude za one koji imaju
novca da naručeni posao plate. Raz­
lozi otmice nikada me ne zanimaju.
— Otmičar koji otima ljude za
druge otmičare?
— Otprilike tako — ponovo se os­
mehnu čovek koji je oteo Kusija
Tembelagu na spektakularan na­
čin. — Nadam se da nemate ništa
protiv mog načina razmišljanja,
gospodo?
Sva trojica su se složili s njim.
— Ćuli smo za vas nakon što ste
u^3pešno izvršili otmicu pl|ačkaša
20
poštanskog voza, Ronalda Bigza.
Odmah nakon toga smo odlučili da
vas angažujemo.
Otmičar je klimao glavom.
Sećao se tog poduhvata, koji je od
svih njegovih spektakuralnih akci­
ja, zahvaljujući ličnosti otetog, ipak
dobio najveći publicitet.
Osmog avgusta daleke 1963. godi­
ne, Ronald Bigz je sa osamnaest sa-
učesnika, usred noći zaustavio po­
štanski voz na liniji Glazgov — Lon­
don i pobegao sa tri miliona funti
sterlinga. Ovaj poduhvat je nazvan
»pljačkom stoleća«. Svih osamnaest
pljačkaša je utiapšeno u mesecima
nakon pljačke dok je Ronald Bigz,
mozak celog poduhvata, jednostav­
no nestao.
Interpol i sve policije sveta traga­
le su za njim punih dvadeset godi­
na, ali je on vešto izmicao svim po-
terama i zamkama, neprestano me-
njajući identitet i seleći se iz države
u državu, sa kontinenta na konti­
nent.
Skotland Jard, kao i sve policije,
nije želeo da ga jedan usamljeni
pljačkaš godinama vuče za nos. Po­
što niko nije uspeo da uhvati Bigza,
tajnim kanalima, preko posrednika
Tomasa Bakstera, došao je u kon­
takt sa superotmičarom Norma­
nom Hilom i objasnio šta želi. Nor­
man Hil je bez razmišljanja pristao.
Postavio je i uslov; za taj posao je
tražio dve stotine hiljada dolara,
Skotland Jard je pristao.
To je bilo prvi i jedini put do tada
da superotmičar Norman Hil obav­
lja neki posao za policiju.
U to vreme Ronald Bigz živeo je u
Rio de Ženeiru. Nije ni slutio šta ga
očekuje. Dok je jednog podneva is­
pijao pivo u svom omiljenom kafeu,
na ivičnjaku se zaustavio mali »mi-
nibus« iz koga je izašao čovek koji je
brzim korakom pošao prema Bigzu
i, držeći u ruci sprej za zaštitu od si-
ledžija, štrcnuo mu u lice mlaz gasa
koji trenutno onesposobljava.
Ronald Bigz se poluonesvešćen
srušio a snažni čovek ga je podigao
i ubacio u »minibus«, uskočio na

23. vozačevo sedište i odmah krenuo.
Sve je trajalo svega nekoliko sekun­
di i za to vreme slavni Ronald Bigz
je od slobodnog čoveka postao za­
tvorenik.
Istog dana superotmičar Norman
Hil predao je Bigza agentima Skot-
land Jarda koji su mu isplatili iznos
od dve stotine hiljada dolara.
Takav je bio čovek koga je Ben-
džamin Đvajers želeo da za njegona
organizaciju privrednih špijuna, ot­
me bivšeg ministra vojske SAD,
Džaspera Vajngertnera.
IX
N a prvi pogled, posredovanje i
pregovaranje nisu bili poslovi koji
bi nekom kriminalcu mogli da do­
nesu međunarodnu reputaciju. No,
to je bilo tako zaista samo na prvi
pogled.
Tomas Bakster je u vrhunskim
krugovima internacionalnog orga-
nizovanog kriminala bio pravi mit.
Uvek kad bi neki veliki bos, ili neka
moćna gangsterska, špijunska ili te­
roristička organizacija želela po­
srednika za svoje mutne, prljave po­
slove, poslove koji su trebali da bu­
du skriveni od očiju i ušiju javnosti,
obraćala se Baksteru.
Nije bila tajna da su mu se u oso­
bito delikatnim situacijama obraća­
le i razne državne specijalizovane
obaveštajne službe i da on ni takve
poslove nije odbijao. Naravno, za
svoje usluge uvek je tražio astro­
nomske sume novca koji su mu iz
faznih tajnih, nelegalnih fondova
bez problema isplaćivane.
Jedan od poslova kojima je Bak­
ster stekao međunarodnu reputaci­
ju »čoveka broj 1 za poverljive za­
datke«, bilo je posredovanje pri pro­
nalaženju otetog američkog gene­
ralnog konzula iz njegove kuće u
Veroni.
Šira javnost o ovome nije ništa
znala, sve dok novinari »Tajma«,
Džonatan Biti i Bari Klab nisu sve
saznali i o tome objavili senzaciona­
lan tekst, posle koga su mnogi uti-
cajni ljudi u Federalnom istražnom
birou, Centralnoj obaveštajnoj
agenciji i italijanskoj obaveštajnoj
službi SISMI, morali da podnesu os­
tavke.
Prema svedočenju dvojice iskus­
nih novinara, sve je počelo kada su
u večernjim časovima 19. januara
teroristi oteli američkog general­
nog konzula, provalivši u njegovu
kuću u Veroni. Otmica je pokrenula
najveći lov na čoveka u istoriji Itali­
je. Četrdeset i dva dana kasnije, ita-
lijanski komandosi upali su u jedan
stan u Padovi i oslobodili otetog
konzula.
Bio je to zapanjujuće dobro obav­
ljen policijski posao koji je nagra­
đen pohvalama iz celog sveta. lotov-
remeno, bio je to događaj koji je
obeležio početak kraja jedne od po­
znatih italijanskih terorističkih gru­
pa.
Međutim, ono što se događalo iza
kulisa ove velike potere i spektaku­
larnog uspeha koji je na kraju sle­
dio, moglo bi se opisati kao nevero-
vatna priča o trijumfu i nesposoVj-
nosti, o »konsiljerima« iz Bruklina i
»mafiozima« iz Milana, o jui’nja-va­
ma niz njujoršku Petu aveniju i nao­
ružanim kriminalcima na trgu oba-
veštajnih agenata duž italijanskih
auto-strada.
Šefovima italijanske obaveštajne
službe SlSMl trebalo je samo dva
dana da uvide kako bi bilo korisno
obratiti se mafiji za pomoć u prona­
laženju generalnog konzula, Džefri-
ja Normana. Mada je mafija dugo
ispoljavala prezir prema teroristi­
ma, funkcioneri SISMI su dobro
znali da bi se javnost odlučno uspo-
rotivila ako bi ikada saznala da je
jedna oficijalna vladina agencija
stupila u direktnu »poslovnu« vezu
sa zloglasnom mafijom — gnojnim
čirorp na društvenom tkivu Italije.
Zbog toga je razrađen mnogo slo­
ženiji i suptilniji plan.
Odljučeno je da se prvo uspostavi
veza sa mafiozima u Sjedinjenim
Američkim Državama i da .še od
njih zatraži da kontaktiraju sa mafi-
21

24. ozima u Italiji. Patricio Pikoli. tada
vojni ataše italijanske misije pri uje­
dinjenim nacijama, počeo je diskret­
no da se raspituje u krugovima ita-
lo-američkih »porodica« koje su če­
ličnom rukom upravljale ne samo
podzemljem Njujorka nego i pod­
zemljem SAD.
Međutim, nije naišao na »odušev­
ljen« prijem.
Radeći pod šifrovanim imenom
»Pilot«, Patricio Pikoli je stigao do
uticajnog mafijaškog »konsiljera« iz
Bruklina, koji zarađuje za život po­
mažući Italijanima iz Evrope da se
ilegalno ili legalno usele u SAD.
»Gnjurac«, nadimak pod kojim je
ovaj uticajni mafijaš bio poznat u
SAD i Evropi, savetovao je Pikoliju
da se poveže sa »pregovaračem« To-
masom Beksterom, jer je Bakster,
navodno, čovek koji može sve.
Tomas Bakster je bio rođeni Itali-
jan. Pravo ime mu je bilo Renato
Fornoni. Dok je radio kao advokat u
Milanu, u samom početku svoje ka­
rijere, zastupao je, između ostalog, i
Đanfranka Pekorelija, glavnog ma­
fijaša u ovom gradu.
Patrico Pikoli je uspostavio vezu
sa Baksterom i ukratko mu saopštio
zbog čega mu je potreban i šta se od
njega očekuje.
Bakster je razmislio i odmah se
setio svojih starih veza u milan­
skom pozdemlju. Zbog toga je i pri­
stao na Pikolijev predlog, znajući da
će mu milanski mafiozi pomoći. Za­
tražio je od Pikolija fantastičnu su­
mu od pet stotina hiljada dolara za
usluge.
Pikoli je konsultovao nadležne u
SISMI-ju jer sam nije mogao da od­
luči o isplati tako velikog iznosa. Iz
Rima je ubrzo stigao teleks u kome
je bio lakonski odgovor od samo
jedne reči: »Pristanil«
Veliki posao Tomasa Bakstera
mogao je da počne.
Samo pet dana posle otmice, zna­
či 24. januara, Bakster je pozvao
Marija Freata, šefa spoljnih opera­
cija SISMI u Rimu. Informacija je
glasila da je oteti konzul Džefri
22
Norman zatočen negde u trouglu'
Padova — Verona — Bolonja. A već
narednog dana, posle nekoliko du­
žih telefonskih razgovora sa svojim
vezama u rimu i Milanu, Tomas
Bakster je saopštio Pikoliju i SISMI
da je američki konzul sasvim sigur­
no zatočen u Padovi.
Sam Bakster nije mogao da da
preciznije podatke o lokaciji zgrade
koju su teroristi odabrali kao zatvor
za konzula, ali je svojim sagovorni-
cima predložio da stupe u vezu sa
Đanfrankom Pekorelijem, koji je u
to vreme bio u zloglasnom milan­
skom zatvoru San Vitore, zbog svo­
jih mafijaških delatnosti, jer bi on
lakše mogao da sazna adresu.
Kako se Pikoli kolebao, Bakster je
izneo drugi predlog: da on sam raz­
govara sa Pekorelijem, ali, naravno,
da mu SISMI to omogući, pošto je
Pekoreli u dobro čuvanom zatvoru
maksimalne sigurnosti.
Pikoliju se, opet naravno, ovaj
drugi predlog mnogo više svideo.
Međutim, kako to obično biva, u
svemu su se pojavili naknadni pro­
blemi.
Kako je bakster bio ilegalni use­
ljenik u SAD, Pikoli je morao da raz­
radi poseban plan na koji način da
ga rebaci u Evropu, tačnije u Italiju,
do milanskog zatvora San Vitore.
Bakster nije imao regularan pa­
soš, pa je Pikoli zbog toga za njega
morao da smisli i nov identitet. Uz
pomoć »Gnjurca«, Pikoli je uspeo da
dobije broj socijalnog osiguranja
jednog instruktora vožnje iz Brukli­
na, koji ništa o svemu što se doga­
đalo nije znao, kao i krštenicu od
sveštenika spremnog za saradnju.
Sa tamnim naočarima, u farmeri-
cama i patikama, Bakster je 28, ja­
nuara došao u pasošku službu u Pe­
toj aveniji. Mada su ga uveravali da
neće biti problema, Bakster, kome
se pridružio i Pikoli, stigao je čitav
sat ranije, kako bi lično proverio da
li je zona bezbedna i da li mu je po­
stavljena neka zamka.
Skoro odmah, i Bakster i Pikoli su
primetili previše muškaraca kiš­

25. nim mantilima koji su, oslonjeni na
zidove, tobož nehajno čitali novine.
Naslutivši zamku, Bakster je ot­
rčao niz pokretne stepenice, izleteo
na ulicu i zaustavivši prvi taksi koji
je upravo naišao, nestao u reci vozi­
la koja je neprekidno tekla Petom
avenijom.
Iznenađeni i zbunjeni Pikoli je od­
mah sledio njegov primer. Ni on, ta­
da, nije znao šta se događa i ko su
ljudi koji su ih čekali u zasedi.
Kako se kasnije saznalo, ljudi u
mantilima, »čitači novina«, bili su
agenti Federalnog istražnog biroa
koji su preko doušnika iz podzemlja
nekako saznali da važan saradnik
mafije koji ilegalno živi u SAD, tač-
nije u Njujorku, namerava da dobije
lažni pasoš kako bi se zbog nekih
mutnih poslova vratio u Italiju.
Svega nekoliko časova kasnije,
nakon događaja na Petoj aveniji,
agenti Federalnog istražnog biroa
su pritisnuli »Gnjurca« i Pikolija da
kažu zbog čega Italijani pomažu
međunarodnom kriminalcu kao što
je Tomas Bakster da se vrati u Evro­
pu.
Pomalo zaplašen, Pikoli je pozvao
telefonom Marija Freata, šefa spolj-
nih poslova SISMl-ja u rimu i upi­
tao ga je šta sme a šta ne sme da ka­
že Federalnom istražnom birou.
Stvari su se dalje brzo odvijale.
Sef spoljnih poslova SISMI-ja od­
mah je pozvao glavnog agenta CI-
A-e u rimu, izvesnog gospodina koji
je bio poznat samo po svom šifrova-
nom znaku »M«, koji je i ranije delo-
vao kao veza između američke i ita-
lijanske obaveštajne službe i objas­
nio mu je ceo zaplet.
»M« je bio čovek koji je brzo shva-
tao stvari. Odmah je nazvao centra­
lu ClA u Lengliju, nedaleko od Va-
šingtona i u dužem razgovoru sve
ispričao i objasnio šefovima CIA,
uspevši da ih zainteresuje.
Na kraju krajeva, ipak se radile o
američkom generalnom konzulu u
Italiji.
Odmah posle toga, iz vašingtona
je naređeno da se F^ederalni istražni
biro hitno povuče iz celog posla. Su-
revnjivost između američkih policij­
skih i obaveštajnih službi je od rani­
je poznata. Ovog puta pobeđila je
CIA a FBI se povukao.
Zatim su agenti CIA stupili u di­
rektne kontakte sa Baksterom, no
ubrzo su se razočarali. Iskusni, in­
ternacionalni kriminalac dao im je
na znanje da ne želi da sarađuje.
Posle događaja na Petoj aveniji po­
stao je još oprezniji nego inače. Jed­
nostavno, bavio se takvim poslom
da je bio primoran da se uvek pona­
ša tako da ništa ne rizikuje.
- Tada su agentima CIA došli u po­
moć i agenti SISMI-ja, ali bakster je
ostao neumoljiv.
Dragoceno vreme je brzo protica-
lo.
Bakster je tražio da mu Ameri­
kanci pruže zaštitu i da se obavežu
da će po obavljenoj misiji moći le­
galno da se useli u Sjedinjene Ame­
ričke Države.
Tek posle određenih pritisaka sa
samog vrha. Ministarstvo pravde
SAD je odobrilo ovu pogodbu i po­
četkom februara bakster je pošao
na prvo od svoja dva putovanja u
Vašington, da bi se u četiri oka sreo
sa agen tima CIA.
Međutim, kako se to ponekad
dešva, Baksterov put u Italiju odlo­
žen je>iz nepoznatih razloea. Prema
italijanskim obaveštajnim izvorima,
razloge je trebalo tražiti u suparniš­
tvu između Patricija Pecija i Serena
Pizana, glavnog šefa SISMI-ja.
Konačno, 23. februara, Tomas
Bakster se ukrcao u veliki »Džam-
bo«-džet« na aerodromu »Kenedi«,
odnosno postao je putnik »Alitaliji-
nog'< leta Njujork — Rim.
U patnji Patricija Pikolija i prei’u-
šeri, zahvaljujući veštoj šminki i pe-
riki, Bakster je nosio dokumenta ko­
ja mu je obezbedila svemoćna CIA
na ime Len Vilis, čijim će se identi­
tetom koristiti za svo vreme svog
boravka u Italiji.
Na rimskom aerodrom a »Fjumići-
no« putnike je dočekao »M« i pro­
brana »pr’ct postava« vrhunskih
23

26. američkih i italijanskih obaveštaja-
ca. Bakster je otpremljen u hotei ko­
ji se nalazio samo nekoliko koraka
od zgrade u kojoj je bila smeštena
američka ambasada. Sledećeg da­
na, Bakster se dva puta sreo sa Di­
nom Alazio, kurirkom terorista koji
su oteli konzula, uhvaćenoj dve ne-
delje ranije u Rimu. Italijani su ve-
rovali da Alazijeva, čija porodica je
imala neke »poslovne« veze sa pod­
zemljem, može da pruži Baksteru
dragocene informacije.
Usledilo je novo razočarenje, Ala­
zijeva je tvrdila da zna samo da je
oteti konzul zatočen negde u Pado­
vi, što je Bakster već znao.
Najzad je došao trenutak za bak-
sterov susret sa nekrunisanim kra­
ljem milanske mafije, koji se trenut­
no nalazio u zatvoru, Đanfrankom
Pekorelijem.
U noći 26. februara Bakster je
ušao u beli »alfa-romeo« i sa četiri
policajca, krenuo u Milano. I2a njih,
u drugom vozilu, nalazili su se Pat-
ricio Pikoli i drugi visoki funkcione-
ri SISMI. No, oni su bili samo deo
čudne povorke koja je te noći jurila
autoputem »Del Sole«. Na neupad­
ljivoj razdaljini kretala su se četiri
»mercedesa« u kojima su sedele elit­
ne ubice mafije, naoružani mašin-
skim puškama. Oni su imali preciz­
no naređenje da po svaku cenu za­
štite Bakstera i da nikako ne dozvo­
le da mu se bilo šta neprijatno do­
godi.
Kasno noću stigli su u Milano. Svi
automobili zaustavili su se pred Pa-
latom pravde, gde je za ovu priliku
bio prebačen mafijaški super-bos,
Pekoreli.
Agenti SlSMl su ostali pred vrati­
ma a u prostoriju u kojoj je bio Pe­
koreli ušao je samo Bakster.
Agenti SISMI su im obećali razgo­
vor u četiri oka.
— Za Amerikance je veoma važno
da pronađu tog prokletog konzula
— rekao je Bakster šefu mafije. —
Hoćeš li da pomogneš?
Bakster nije pitao »Možeš li da
pomogneš?«. Znao je da Pekoreli to
24
može, bilo je samo pitanje da li ho­
će.
Đanfranko Pekoreli bio je čovek
niskog rasta, tamnog tena i crnih
očiju. Iako se nalazio u zatvoru još
uvek je bio nekrunisani kralj pod­
zemlja i njegova naređenja i dalje
su se bez pogovora izvršavala.
— Sta doMjam? — odgovorio je
pitanjem na pitanje. — Zašto bih po­
mogao tim Amerikancima? Ne vo­
lim ih, a ni oni mene.
Bakster je bio iskren. Znao je da
bi bilo kakva neiskrenost u razgo­
voru sa svemoćnim i sveznajućim
mafijaškim bosom mogla da ga sta­
je života.
— Meni su dali pet stotina hiljada
dolara za taj posao. Ja ti od toga da­
jem polovinu.
— Imam dovoljno novca, Bakste­
ru — odgovorio je Pekoreli. — Može
li nešto drugo?
Bakster je znao na šta Pekoreli
misli. Imao je da »odleži« još dvana­
est godina i interesovalo ga je da li
postoji neka mogućnost da ranije
izađe iz zatvora San Vitore.
— Odmah posle pristanka bićeš
prebačen u bolji zatvor. U stvari, do-
bićeš poseban apartman u zatvor­
skom krugu, Imaćeš pravo na dva
momka da te poslužuju. Poseta sup­
ruge svake nedelje po šest časova.
— Dalje?
— Funkcioneri sa kojima sam
razgovarao tvrde da imaju uticaja i
na pravosudne organe, treba da
podneseš još jednu žalbu. Oni će
uticati da ti se kaz;na smanji na po­
lovinu. '
— Da ostanem u zatvoru još šest
godina umesto još dvanaest?
— Da.
Pekoreli je razmišljao.
— Da i da pristanem ili da ne pri­
stanem? Šta mi ti savetuješ, Bakste­
ru? Da li da tražim više?
Pregovarač podzemlja je odmah­
nuo glavom.
— Borio sam se sa njima danima,
Đanfranko. Borio sam se kao za se­
be. Poznaješ me. Ovo je maksimum
što sam izvukao od njih. Više ni oni

27. neće popustiti. A pitanje je da li više
i mogu.
Pekoreli je pripalio cigaretu koju
je izvadio iz zlatne tabakere.
— O. K. Baksteru! — najzad je re­
kao. — kaži im da pristajem.
— Znaš li gde se nalazi oteti kon­
zul?
— Naravno da znam, Baksteru.
NaraTio da znam.
Bukster je još nekoliko nedelja ra­
nije stupio preko posrednika u vezu
sa Pekoreli)em i preneo mu šta se
od njega očekuje, tako da bude
spreman. Pekoreli je iz svoje zatvor­
ske ćelije odmah dao naređenje svo­
jim mafijašima da pronađu trag po
svaku 'cenu. Istovremeno, Pekoreli
je naredio da se neke linije snabde-
vanja podzemlja heroinom privre­
meno preseku, kako bi »ohrabrio«
iznenada uskraćene narkomane da
pruže moguće informacije. Pekoreli
je ispravno pretpostavio da će u za-
menu za obaveštenja o otetom kon­
zulu italijanske vlasti biti blaže pre­
ma njemu i nije pogrešio.
Bakster je otvorio vrata i pozvao
agente SISMI-ja.
Prvi je ušao Patricio Pikoli.
Zaustavio se i pogledao Đanfran-
ka Pekorelija koji je mirno sedeo u
fotelji i pušio.
— Znate li?.., — počeo je oprez­
no, ali ga je mafijaški bos odmah
prekinuo.
— Nalazi se u ulici Vićence broj
113 u samom centru Padove. Stan
broj devet, na trećem spratu. Čuva­
ju ga četiri momka naoružana do
zuba. Imaju naređenje da ga ubiju
ako neko pokuša da ga otme.
Pikoli je bio zaprepašćen.
— Do đavola! — najzad je promu­
cao. — Kako ste uspeli to da saznate
sedeći u zatvoru? Za njim više od
mesec dana tragaju hiljade specijal­
no obučenih ljudi!
Đanfranko Pekorelio je prsnuo u
smeh.
— Ne zasmejavajte me, gospodi­
ne! — rekao je. — Znam to već neko­
liko dana!
Posle tog posla ime Tomasa Bak-
stera postalo je pojam za.dobrog
pregovarača u međunarodnom
podzemlju. Još izvesno vreme za­
držao se u Evropi, ali kako se nepri­
jatno osećao jer je znao da ga oba­
veštajci raznih država sada prate u
stopu, jedne večeri u Parizu, na Jeli-
sejskim Poljima, jednostavno je ne­
stao.
Njegov čovek mu je već pripremio
i predao mu lažna dokumenta i To-
mas Bakster je sledećeg dana pono­
vo bio u Njujorku.
To je bio drugi čovek koga je Ben-
džamin Dvajers želeo da angažuje
da za njegovu organizaciju privred­
nih špijuna učestvuje u velikom po­
slu oko otmice bivšeg ministra voj­
ske Sjedinjenih Američkih Država,
Džaspera Vajngertnera.
X
N a dvadeset i trećem spratu Hili
bildinga, u samom srcu mnogoljud-
nog Menhetna, vladali su mir i tiši­
na. Slavni privatni detektiv Majki
Hejzlvud Hejzi je dremao u udobnoj
kožnoj fotelji sa nogama podignu­
tim na pisaći sto i flašom »kentaki-
ja« na dohvat ruke. Povremeno bi se
budio, osvežio se gutljajem viskija i
nastavljao da drema.
Ulazak atraktivne sekretarice, ko­
ja je na poslužavniku nosila dve
vrele crne kafe, narušio je ovaj idili­
čan mir.
Spustila je poslužavnik na niski
stočić, sela u fotelju i nakašljala se.
— Hej! Slavni šefe!
Lenjo je otvorio levo oko.
— Nešto se dogodilo?
— Zar nešto treba da se dogodi da
bi se ti probudio?
— Zar treba da se budim iako se
ništa nije dogodilo?
Uzdahnula je.
On se odmah mašio flaše.
— Želim da razgovaram sa to­
bom, Hejzi.
Majki Hejzlvud spusti bocu.
25

28. — Rekla si da se ništa nije dogodi­
lo?
— Tačno. 5
— Zašto onda želiš da razgovaraš
sa mnom?
— Zar s tobom mogu da razgova­
ram samo ako se nešto dogodi?
Sad je on uzdahnuo.
— Počni, draga. Slušam te.
Mej Parsons je bila vitka, visoka
crnka, lepog lica, preplanulog tena
i dugačke, crne kose. Imala je oko
dvadeset i četiri godine i svakim da­
nom je izgledala sve bolje. Ona i
Hejzi bili su jedini narneštenici
agencije »Majki Hejzlvud, privatni
detektiv«.
— Želela bih da idem na godišnji
odmor, slavni šefe.
Trgao se.
— Zar ove godine već nisi koristi­
la svoje slobodne dane?
— Samo pet dana, Hejzi. preosta­
lo mi je još dvadeset radnih, što sa
nedeljama čini ukupno dvadeset i
četiri.
— Kako nameravaš da provedeš
to vreme?
— Putovaču.
— Kuda?
Ustala je, dodala mu kafu i pono­
vo sela.
— O tome sam i želela da govo­
rim s tobom.
— Još uvek mi ništa nije jasno.
— Vidiš, ti provodiš uzbudljiv i di­
namičan život a ja dane provodim
sedeči u kancelariji.
— Pretpostavljam da sad ti želiš
da malo uživaš u »uzbudljivom i di­
namičnom životu«?
— Dobro pretpostavljaš.
— Kalvva treba da bude moja ulo­
ga u svt;nm tome? Želiš li da ti pru­
žim nuilo uzbuđenja? One koje su
me probai .', Ivrde da sam u krevetu
nenadmašrui.
— Zn nii :, ' si fosil, slavni šefe —
prezrivo jn } ‘:)digla nos.
— No, !jet,lo drugo je u pitanju.
Treb;. ini tvoj savet. Kuda da putu­
jem?
Op;'.:.'.no je otpio gutljaj vruće ka-
fe.
— Kuda? Hm, hm, to je teško pita­
nje. Rekla si da želiš nesvakidašnja
uzbuđenja?
— Da.
— Idi negđe u centralnu Afriku.
Idi u Južnu Ameriku. Idi na Severni
ili Južni pol.
— Ne sviđa mi se ni jedno od tih
mesta. Želela bih da sredina bude
urbana ali opasna.
— Neki kažu da je Njujork najo­
pasniji na svetu.
— Živim ovde već godinama, ali
me još niko nije napao.
— Želiš da te napadnu?
— Želim malo opasnosti.
— Hm, hm, takvih mesta ima. Tre­
ba li svaki predlog i da obrazložim?
— Ako ti nije teško, slavni “šefe.
— Kad si ti u pitanju, ništa mi nije
teško, draga.
— Onda počni.
— Pre toga ću se još malo okrepi-
ti.
Nivo viskija u boci ponovo se
smanjio.
— Hm, hm, pa pokušaću da bu­
dem turistički vodič, mada mi po­
sao cicerona,iskreno govoreći ne le­
ži. Predložiću ti četiri idealna mesta
za odmor u paklu. Ako odeš na bilo
koje od njih, šanse da se vratiš ne-
opljačkana, nenapadnuta i nesilo-
vana su otprilike dva procenta. Šan­
se da se vratiš živa su oko pet proce­
nata. Da li ti to odgovara?
— Savršeno! — zapljeskala je. —
Koje je prvo mesto na tvojoj top lis­
ti?
— Soveto u Južnoj Africi. Jedini
problem je što je zabranjen za bel-
ce, osim za one koji su snabdevači
neke od prodavnica. Možda bi ne­
kako mogla da dobiješ propusnicu,
pošto te policija dobro proveri. Sa-
vetujem ti da uđeš isključivo u vre­
menu od osam do jedanaest sati pre
podne.
— Zašto?
— Noću su ulice neosvetljene. Du­
boko u Sovetu, tamo gde se prave
stvari dešavaju, niko nema struju.
-- Znaš li nešto i o istorijatu"*
— Naravno, draga. Ja sam sves­
26

29. tran i dobro ohavešten. Sve je poče­
lo još 1976. godine. Afrikanci su po­
kušavali da se izbore za sopstveni
jezik. Bela policija odlučila je da in-
tervenlše. Hiljade mladih izašlo je
na ulice i organizovalo protestni
marš na Johanesburg. Bilans: 176
mrtvih, ako veruješ podatku zvanič-
nih vlasti, preko hiljadu mrtvih, ako
veruješ demonstrantima.
— Kako da stignem u Soveto?
— Automobilom iz Johanesburga.
Moderna, dobro održavana autos-
trada vodi do Soveta. Možeš i voz­
om, ako voliš vagone. Čak i u vozu
rizikuješ da te siluju i ubiju ili da te
uhapsi policija. Po nekima, Soveto
počinje još u vozu za Soveto.
— Koga treba posebno da se ču­
vam?
— Svih, ali posebno »Stotsisa« i
»policije«.
— Ko su Stotsisi?
— Huligani. Imaju obrijane glave,
nose kožne jakne, pantalone sa og­
romnim nogavicama i sandale. Pre­
ko zime upotrebljavaju ćebad umes-
to kaputa. Petkom uveče Stotsisi na­
padaju voz iz Juhanesburga i oduzi­
maju plate radnicima. Ubijaju bez
trunke samilosti, bez obzira da li je
žrtva crnac ili belac. Velemajstori
su za ubistva u gužvi. Žrtve se otkri­
ju tek nakon nekoliko stanica, kad
ubice već izađu iz voza.
— A policija?
— Noću su u Sovetu jedini belci
policajci. Voze se u žutim oklopnim
vozilima. Kada im se neko učini do­
voljno beo, uključuju snažne reflek­
tore i megafone i viču »Hej, da li si
ti belac ili polutan?« Polutani su u
Sovetu dozvoljeni. Ako privedu ne­
kog belca, zadržavaju ga u zatvoru
najmanje sedamdeset i dva sata.
Kada se dokaže da je imao veze sa
politikom anti-aparthejda, automat­
ski dobija najmanje sedam godina
zatvora.
~ Zvuči primamljivo. Kakav je
provod?
— U Južnoj Americi, crncima nije
dozvoljeno da prodaju alkohol. Taj­
ni barovi u Sovetu, nazvani Šibins
(»Shebeens«) obično su preuređene
dnevne sobe ili garaže. Ima ih više
od pet hiljada. Svaki ima svog »kra­
lja« koji ubira prihod od prodaje pi­
ća.
— Kako da pronađem te barove?
— Postoje dva načina. Prvi je da
pogledaš gde ima parkirano najviše
automobila.
— Drugi?
— Potraži kuću koja ima metalna
vrata.
— Muzika?
— Neki od ovih barova imaju sop-
stvene orkestre. Zahvaljujući novcu
opljačkanom preko dana, Stotbisi
se svake noći opijaju. Odmah skaču
na svaku devojku koja se pojavi.
Ako neka ne želi seks, ubijaju je.
— Najbolje mesto za provod?
— Noćni klub »Pelikan«. Ima čak i
veliki bazen za trežnjenje gostiju. To
sam prvi put video. Pijance jednos­
tavno bacaju u bazen. Ko ispliva, is­
pliva. .. Legendarni noćni klub. Pra­
vo kult-mesto. Vlasnik je militantni
»Crni panter« i nosi ogroman dija-
mantski prsten. Na ulazu je obave­
zan rutinski pretres. Vlasniku se ne
sviđa ideja da neko uđe naoružan.
Ozvučenje je odlično. Najviše se slu­
šaju Marvin Gej, Majki Džekson i
Otis Reding. Nešto manje Persi
Sledž.
Otpio je gutljaj viskija.
— Dakle, to je Soveto. Najveći ge­
to na svetu, dva miliona crnaca sa­
mo deset kilometara od Juhanes­
burga, na rekordno malom prosto­
ru, Najveća stopa zločina u Africi:
više od dve i po hiljade ubijenih go­
dišnje. Preko vikenda jedna žrtva
svaka dva sata. Da li će ti odgovara­
ti?
— Prvo bih želela da čujem šta još
nudiš? Koje je sledeće na tvom spis­
ku mesta za odmor u paklu?
— Rio De Žaneiro.
~ Opšti podaci?
— Autobus krivudavlm putem ka
Sao Konradu u prošeku vozi brzi­
nom od 110 kilometara na sat. Tač-
no 593 puta vezuju ovo otmeno ku­
palište Ria sa Rošinom, gde je bor­
27

30. ba za život još uvek glavni sport.
Treba da znaš da deset posto sta­
novnika u Brazilu poseduje devede­
set procenata celokupnog bogat­
stva zemlje. Što se tiče lokacije Ria,
on je neka vrsta gigantskog ostrva.
Na jednoj strani je zona Sul, bogata
četvrt koja se završava Kopakapa-
nom i Ipanemom, svetski poznatim
plažama. Na drugoj strani je tzv.
»Severzna zona«, siromašno pred­
građe koje kao da će se svakog časa
srušiti u luku. U centru Ria nalazi
se Lapa. To je preko dana poslovni
a noću centar seksa, droge, nasilja i
sličnih zabava.
— Postoje li huligani?
— Naravno. Zovu se Molevkes,
Obično su organizovani u grupama.
Dane provode Idvćći turiste i kocka­
jući se. Zovu ih i pacovima sa plaže.
Obično su stari od dvanaest do šes­
naest godina. Ako nemaš »roleks«,
»patek« ili vokmen, zadovoljiće se i
tvojim džemperom. Imaš dva nači­
na da ih sretneš: šetajući se, ili se
vozeći autobusom, ishod je isti. Ve­
ćina od njih nose noževe. Prvo ih
upotrebe a kasnije postavljaju pita­
nja.
— Rekao si da je Lapa noću i cen­
tar seksa, Šta je s tim?
— Pre tri godine, vlasti su uspele
da proteraju prostitutke i makroe
sa Avenide Man de Sa, najpromet-
nijeg dela Lape, Sad su njihovo mes-
to zauzeli transsvestiti.
— Cena?
— Nije skupo. Od deset hiljada
kruzeirosa naviše, zavisno od kli­
jenta. Transvestiti vole svoj posao.
Ako na ulici zateknu nekog dečaka
odmah ga siluju. Ko odved^e nekog
od njih i nakon pružene usluge za­
boravi da plati, odmah mu iseku li­
ce oštrim sečivom. Ovakvih žrtava
puna je Centralna bolnica u Riju.
— Slobodne aktivnosti, Hejzi?
— Marakana je u ćelom svetu po­
znata po svojim dimenzijama. Tamo
ti preporučujem da odeš, isto toliko
koliko da sa sobom nosiš veću su­
mu novca. Nećeš biti vlasnik sop-
stvenog novčanika du’ e od deset
28
sekundi. Ima i boljih načina da bu­
deš pokradena ili opljačkana. Mo­
žeš da kreneš žičarom ka Hristo-
vom spomeniku, koji inače domini­
ra Rijom. Bez trunke sažaljenja će ti
sve izvući iz džepova.
— Gde je najopasnije?
— Neki kažu u Boki, a ja tvrdim u
Baiksadi.
— Zašto?
— Baiksada je neka vrsta skrive­
nog dela Rija. Nalazi se još severni-
je od Severne zone, prema aerodro­
mu. Tamo živi dva miliona ljudi a
od njih svake godine dve hil ade bu­
de ubijeno. Jedan od deset. Deo zlo­
čina priznaju »Eskadroni smrti«,
militantna ilegalna organizacija mi­
litarističke policije. Oni ubijaju poli­
tičke protivnike ali i lopove, prepro-
davce droge, prostitutke i sve osta­
le. Svoje žrtve često odvoze na auto-
puteve i, još žive, bacaju pod točko-
ve velikih drumskih krstarica. Rio
De Žaneiro ima osam miliona sta­
novnika. Četiri i po hiljade svake
godine bude ubijeno.
— Završio si sa Riom?
— Da.
— U redu. Apsolvirali smo Afriku
i Južnu Ameriku. Imaš li nešto i sa
ostalih kontinenata? Sta je sa do­
brom, starom Evropom?
— Iz Evrope preporučujem Am­
sterdam.
— Znači da za to imaš dobre raz­
loge.
— Ne dobre, nego loše. Amster­
dam je prestonica Evrope, bar kad
je u pitanju droga. Svake godine ov-
de oko sedamdeset mladih ljudi
umire samo zbog prejakih doza.
— Zašto samo mladih ljudi?
— Nema starih narkomana, de-
vojko. Droga ubija brzo i efikasno,
U Amsterdamu, svakog dana oko
deset hiljada ljudi odlazi u »zonu
crvenih svetala« da bi kupilo drogu.
U ovoj zoni, od podneva pa do tri
ujutro, svakog sata četiri čoveka bu­
du fizički napadnuta, a jedan od
petnaestorice napadnutih pogine,
— Gde je centar zone crvenih sve­
tala?

31. — Ulica Zidjik. Kreneš sa central­
ne železnlćke stanice u Amsterda­
mu i kad pređeš most, skreneš levo.
Ovaj grad van grada potpuno je
van jurisdikcije gradskih vlasti. Na
zgradama ostalih ulica u blizini za-
lepljeni su veliki posteri na kome se
turisti na četiri ezika upozoravaju
kakvi ih sve neobični doživljaji oče­
kuju u Zidjiku.
— Reci mi neki primer.
— Pa, ideš ulicom i prilazi ti crni
momak. »Hej, niala, dođi, slušaj...
Šta, nećeš da govoriš sa mnom?«
Polako ti stiska rame i dok ti objaš­
njavaš da nisi došla zbog droge, nje­
gov prijatelj već vadi mali paket i
gura ti ga pod nos. Ne '/redi ras­
pravljati jer treći iz čizme već vadi
nož na preklapanje. Možeš da vičeš
i da tražiš pomoć. Sa prozora će te
nezainteresovano posmatrati dro­
lje, pederi transvestiti i sličan »cvet
građanstva«. Dobrodošla u Zidjik.
— Šoping?
— U srcu »zone crvenih svetala«,
drogu možeš da kupiš dvadeset i če­
tiri časa dnevno. Preko dana možeš
da uživaš u pogledu na policajce
(idu samo u grupama), tučama, pre­
padima i ubistvima. Noću sve to ali
desetostruko gore.
— Zabava?
— Najinteresantnije mesto »zone
crvenih svetala« je Emilov klub,
smešten na uglu ulica Zidjik i Brug-
stid. Zidovi su obojeni u crno. Na
ulazu su dva snažna, do zuba nao­
ružana Crna pantera. Ima nekoliko
postera Muhameda Alija i Džejmsa
Brauna. Svi crnci u ovom baru nose
oružje. Najviše su u modi »kolt-
-magnumi«.
— Noćni klubovi?
— »Tri konja« i »Babalu«. Ulaz je
slobodan, nema redara. Selekcija se
vrši unutra. Treba da budeš oprez­
na. Neki se zadovoljavaju da ti pro­
spu piće, a neki su zadovoljni tek
kad prospu tebe.
— Preporučuješ li i neko egzotič­
nije mesto?
— Bejrut, »vrata Istoka«.
— Pune su ga novins.
— Pre građanskog rata, milioni
turista svake godine su odlazili u taj
raj na Mediteranu. I danas u sva­
kom baru možeš naći bar pedeset
vrsta viskija, mada turlsra više ne­
ma. Dok budeš ležala na peskovitoj
plaži moći ćeš da uživaš u pogledu
na nosače aviona, bojne brodove,
krstarice i razarače raznih armija.
Nad glavom će ti leteti »fantojTiii'
»miraži« i »migovi«. Od četiri dana,
tri dana nema struje. Zar nije egzo­
tično?
— Ne delim tvoje oduševljenje-.
Šta je sa znamenitostima?
■— Zapadni Bejrut ima oko sedam
stotina hiljada stanovnika. Njega
drže muslimanske snage. U Zapad­
nom Bejrutu se nalzi Stari grad, tu­
ristička meka iz ranijih godina, za­
tim gotovo svi značajniji barovi, ho­
teli, plaže i bioskopi. Istočni Bejrut
ima oko tri stotine hiljada stanovni­
ka. Tamo su na vlasti hrišćani. Iz­
među dva grada je samo jedan pro­
laz, »zelena linija«. Može se preći,
uz strogu kontrolu, samo u vreme­
nu ođ osam ujutro do pet sati posle
podne. Ostalo vreme je zatvoren.
Mej Parsons pruži ruku, uze bocu
sa detektivovog stola pa i sama otpi
gutljaj.
— Slušanje me zamara — objašrti-
la je, videći njegov začuđen pogldd.
— Koje je poslednje‘mesto na toA
spisku?
Osmehnuo se.
— Bronks.
Pogledala ga je.
— Bronks? Pa to je ovde. u Njajor-
kuDovoljno je da pređemo bilo-itojli'
od mostova preko Hstrlem RiyemU’
biću u Bronksu.
— Zašto mi ga
ješ?
— Zato što zaslužu^' Meso na
spisku paklenih građavjfc
šti podaci: Bronks se n a l^ i n »
ru Menhetna, između 145, i -u4!-
ce. Najokrutniji delovi su Južni
Bronks (oko 4!. policijske stanice,
podrugljivo nazvane »Fort Apači«),
kao i Severni Bronks, smešten po­
29

32. red Van Kartlend Parka (napuštene
ulice, spaljene kuće, sve razrušeno i
uništeno). Između su vrući kvartovi
u kojima vladaju Kinezi, Portori-
kanci. Crnci, Haićani...
— Koji put da odaberem?
— Najsigurnije je da kreneš lini­
jom broj dva ili linijom broj pet i si-
deš kod Džekson avenije. To ti.je
srce Bronksa Ako želiš nešto ris-
kantnije, kreni metroom od 145. ka
170. ulici. Prošetaj se preko Južnog
Bronksa, Tremonta i Morisanija.
Možeš usput da fotografišeš zapa­
ljene zgrade, što je neka vrsta uz­
budljivog safarija. Opasnije je ako
izađeš iz voza broj četiri, kod 241.
ulice i prošetaš do parka. Ako te ne
ubiju imaćeš mnogo sreće.
— Sta je sa noćnim životom?
— Postoji. Neki ga nazivaju »noć­
na smrt«. Možeš da posetiš neku od
tipičnih žurki. Provešćeš se odlično,
pre nego što te ubiju. Postoji lokal
»Disko groznica«, na uglu 167. ulice
i Avenije Džerom. Tu su i »Gran-
dmaster Fleš« i »Bronks River Cen­
tar«, gde se može videti najbolji
brejkdens na svetu. Posle ponoći
specijalitet: tuča sa ubistvima.
— Te bande se tuku i ubijaju me­
đusobno.
Hejzi blago odmahnu glavom.
— Ne, draga. Prošlo je vreme kad
su se ulične bande suprotstavljale
jedna drugoj. Ni kod jednih više nije
ostalo ništa vredno da se ukrade ili
otme. Sad svi čekaju na tebe. Puca­
če ti u glavu ili u stomak zbog gladi,
zavisti, droge, pljačke ili jednostav­
no što im je dosadno.
Uzeo joj je bocu i osvežio se,
— Čula si sve, Mej. Da li si se od-
,1a?
'olako je odmahnula glavom.
— Ćini mi se da ću ipak otputova-
vod babe u Vermont.
Nekoliko trenutaka, zapanjeno ju
j6 gledao a zatim prsnu u glasan,
riekontrolisan smeh.
U
XI
_ velikom salonu na trideset i
sedmom, pretposlednjem spratu ob-
30
lakodera »Mogli« u Laver Ist Sajdu
na Menhetnu, za dugačkim, oval­
nim stolom prekrivenom zelenom
čojom, sedela su devetorica ljudi.
Bendžamin Dvajers, Karlo Gudići,
Hari Čen Šen, Bert Donahju, Ron
Kuper, Džordž Simons, Hans Van-
miler, Hektor Kon i superotmičar
Norman Hil.
— Budimo ekspeditivni, gospodo
— bile su prve reči Bendžamina
Dvajersa. — Znamo zašto smo ovde
i odmah možemo preći na posao.
Okrenuo se ka Konu.
— Hajde, Hektore. Reci nam sve
što si saznao.
Hektor Kon, visok, snažan, star
oko trideset i pet godina, inteligen-
taog ali odlučnog lica i mačije žutih
očiju, pronicljivog pogleda, lako
klimnu glavom. Nekadašnji operati-
vac a kasnije i jedan od šefova u taj­
noj službi, koji je prešao u Dvajerso-
vu organizaciju iz istih razloga iz
kojih i vrhunski sportisti prelaze iz
kluba u klub bio je vrhunski profe­
sionalac, istreniran da slepo izvrša­
va naređenja šefova. Kako je sad
' radio za Dvajersa, njegove želje su
za njega bile zapovesti.
— Odmah šefe! — počeo je. — Če-
ril Vajngertner, supruga rriinistra
Vajngertnera, od lekara je odbila
preporuku da ode da živi negde po­
red mora, gde je klima suva i topla i
gde je vazduh zasićen slanim ispa­
renjima. Ne znam mnogo o njenoj
bolesti, priča se da je to neka vrsta
teške bronhijalne astme. Lekari
pretpostavljaju da će joj takva kli­
ma najviše odgoyarati.
— Znači, neće ići u Montanu? —
konstatova Bert Donahju.
Hektor Kon odmahnu glavom.
— Ne, ništa od toga. Bračni par
Vajngertner odlazi u Kaliforniju.
— Mesto, lokacija ranča i ostalo,
Hektore? — nestrpljivo ga požuri
Dvajers.
— Mesto se zove Pala Vista.
— Gde je to?
— Oko dve stotine kilometara se-
verno od San Dijega i oko tri stotine
kilometara južno od Santa Ane.