Kapetan oluja

PARTIJA KOCKICA
– Sedam!...
– Pet!
– Jedanaest!
– Četiri!
– Dupla šestica!
– Hiljadu mu turskih sabalja! Kakvu vi sreću imate, gospodine Perpinjano!
Za dve večeri ste mi odneli osamdeset cekina. To tako dalje ne može. Više
volim da me pogodi topovsko đule, pa čak i đule ovih neverničkih pasa. Bar me
ne bi ogulili posle zauzeća Famaguste.
– Ako je zauzmu, kapetane Lasinski.
– Zar sumnjate u to, gospodine Perpinjano?
– Da, bar za sada. Sve dok imamo najamnike Famagusta neće biti zauzeta.
Venecijanska Republika zna da bira svoje vojnike.
– To nisu Poljaci.
– Kapetane, ne vređajte dalmatinske vojnike.
– Uopšte nemam nameru, pa ipak, da su ovde moji sunarodnici...
Oko dvojice igrača podigao se preteći žamor, pomešan sa zveketom
mačeva koji je naterao kapetana Lasinskog da prekine rečenicu.
– Uh! – rekao je, menjajući ton i osmehujući se. – Dobro znate, hrabri
najamnici, da volim da se šalim. Već se četiri meseca zajedno borimo protiv tih
neverničkih pasa koji su se zakleli da će nas pobiti, pa znam koliko vredite.
Dakle, gospodine Perpinjano, pošto nas Turci malo ostavljaju na miru, da
nastavimo partiju? Još jedno dvadeset cekina luta mojim džepovima.
U tom trenutku, skoro kao da demantuje kapetana, začula se tupa
grmljavina topova.
– Nitkovi! Ni noću nas ne ostavljaju na miru – nastavio je brbljivi Poljak. –
Imaću još dovoljno vremena da zaradim još koju destinu cekina. Je li tako,
gospodine Perpinjano?
– Kad god želite, kapetane.
– Mora da vas je neko podučio ovom prepadu i kladio bih se u svoju glavu
protiv jedne turske brade da je taj neko Kapetan Oluja.
– Često igram sa tim hrabrim i plemenitim čovekom, ali me on nije naučio
bilo kakvom prepadu.
– Plemenit čovek! Hm! – odvratio je kapetan malo oporo.
– Ne verujete da je takav?
– Hm! Hm! Ko zna ko je on u stvari?
– Ipak je to mlad i ljubazan čovek izuzetne hrabrosti.

– Mlad!...
– Šta ste hteli da kažete, kapetane?
– A ako nije uistinu mladić?
– Nema svakako ni dvadeset godina.
Ova se scena odigravala pod jednim ogromnim šatorom koji je ličio na
cirkuske i koji je u isto vreme služio i kao kasarna i kao kantina, ako je sudeći
po brojnim dušecima postavljenim unaokolo, i po burićima nagomilanim iza
jednog grubog banka na kome je sedeo vlasnik barake, pijuckajući iz jedne boce
vino sa Kipra.
Pod jednom lampom od muranskog stakla koja je visila o središnom
podupiraču šatora, sedela su dvojica igrača oko kojih se okupilo jedno
petnaestak najamnika koje je Venecijanska Republika regrutovala iz
dalmatinskih kolonija i slala ih da brane njene posede na istoku, stalno
ugrožavane od strane Turaka.
Kapetan Lasinski je bio široka i debela ljudeskara, mišićavih ruku,
čekinjaste kose kao u bodljikavog praseta, ogromnih brkova, sa crvenim nosom
pijanca i malim i živim očima. Po crtama lica, po pokretima, po načinu kako je
govorio, on je na prvi pogled odavao plaćeničkog kapetana mačevaoca i
kavgadžiju po profesiji.
Perpinjano je bio sušta suprotnost, dosta mlađi od Poljaka, koji mora da je
već bio u četrdesetoj. Bio je pravi tip Venecijanca, dosta visok, malo mršav ali
snažan, crnih očiju i kose a nešto bledog lika.
Dok je prvi imao na sebi težak oklop i veliki mač o ogromnom pojasu,
drugi je nosio elegantno venecijansko odelo toga vremena: izvezenu bluzu koja
mu je padala do bedara, pletene čarape sa raznobojnim prugama, cipele, a na
glavi plavu beretu ukrašenu perom od fazana. On je pre ličio na paža
venecijanskog dužda nego na ratnika, čak i po oružju, koje se sastojalo od lakog
mača i malog noža.
Kapetan je, uz mnoge psovke, već izgubio još jedno pola tuceta cekina
kada se podigao kraj šatora i nova ličnost, uvijena u veliki crni ogrtač, na kome
je bio grb sa tri plava pera, stupila je unutra i rekla malo ironično:
– Gle! Ovde se kocka dok Turci pokušavaju da razore utvrđenje San Marko
i mine eksplodiraju bez prekida. Neka moji ljudi uzmu oružje i pođu za mnom.
Tamo je opasno.
Dok su najamnici, kada su čuli ovu komandu, sakupljali halebarde,
buzdovane i teške mačeve kojima se rukuje obema rukama, Poljak je, u lošem
raspoloženju zbog stalnog gubitka, živo podigao glavu i popreko pogledao
pridošlicu.
– Ah! Kapetan Oluja! – povikao je sa lako podrugljivim naglaskom. –
Mogli ste sami da branite utvrđenje San Marko i niste morali da dolazite da nam
pokvarite igru. Famagusta neće pasti ove noći.
Kapetan Oluja je brzim pokretom zbacio ogrtač, puštajući ga da padne na
zemlju, zatim jednu ruku stavio na bok a drugu na držak mača. Bio je to veoma

lep mladić, čak i suviše lep za ratnika, povisok, vitak, elegantnih oblika, crnih
očiju koje su ličile na dve žeravice, devojačkih usana i divnih zuba, duge, kao
ugalj crne kose. Sve u svemu, pre je ličio na ljupku devojku nego na plaćeničkog
kapetana. I njegova odeća je bila veoma elegantna, a pre svega uredna, i pored
neprekidnih turskih napada koji nisu ostavljali mnogo vremena da se bavi
svojom toaletom. Na sebi je imao potpunu čeličnu opremu sa malim grbom na
sredini grudi na kome su se videle tri zvezde iznad kojih je bila vojvodska
kruna; mamuze su mu bile pozlaćene, dok je za pojasom od plave svile, divno
izvezenim, nosio tanak mač srebrnog drška, sličan onima koje su u to vreme
upotrebljavali Francuzi.
– Šta hoćete da kažete, kapetane Lasinski? – upitao je melodičnim glasom
koji je čudno odudarao od grubog i hrapavog Poljakovog glasa.
– Da su Turci mogli da pričekaju do sutra – odvratio je pustolov sležući
ramenima. – Najzad, još uvek smo dosta jaki da možemo da ih poteramo do
Konstantinopolja i u njihove proklete arabijske pustinje.
Perpinjano, koji je bio vatreni obožavalac Kapetana Oluje i pod čijim se
rukovodstvom borio, stavio je ruku na mač i načinio je pokret da se baci na
Poljaka, kada ga je mladić jednim naglim potezom zaustavio i rekao:
– Branioci Famaguste isuviše su dragoceni da bi se ubijali, među sobom.
Ako kapetan Lasinski pokušava da zapodene svađu sa mnom kako bi sebi dao
oduška zbog večerašnjeg gubitka, ili ako sumnja u moju hrabrost, kako sam već
čuo da priča...
– Ja! – povikao je Poljak ustajući. – Muhamedove mi brade! Oni koji su
vam to pričali bednici su koje ću ubiti kao besne pse, bez obzira...
– Nastavite – rekao je Kapetan Oluja sa zadivljujućim mirom.
– Ja sumnjam u vašu hrabrost – odvratio je Poljak. – Isuviše ste mladi,
dragi moj, da uživate glas slavnog ratnika, a zatim...
– Dovršite – rekao je Kapetan Oluja sa ironičnim smeškom, zaustavljajući
zapovedničkim pokretom Perpinjana, koji je po drugi put stavio ruku na mač. –
Veoma ste zabavni, moj gospodine.
Poljak je udario po klupici, koja je do tada služila kao sto, takvom snagom
da ju je polomio.
– Svetog mu Stanislava, zaštitnika Poljske! – povikao je sučući nervozno
brkove koji su mu padali kao u Kineza. – Vi se sprdate sa mnom, Kapetane
Olujo? Recite mi to iskreno!
– Eh, to biste morali da opazite, kako mi se čini – odvratio je mladić
podrugljivo.
– Verujete da ste jači i veštiji mačevalac pa možete da se šalite sa starim
poljskim medveđom; dečače, ako... odista ste dečak i stoga i sumnjam.
Mladić je prebledeo a plamen mu je blesnuo u dubokim i crnim očima.
– Već četiri meseca se borim u rovovima i na utvrđenjima i dive mi se svi
moji ratnici i svi ostali – rekao je posle kraće pauze – a vi da me zovete i

smatrate dečakom? Vi, razmetljivče, niste pobili onoliko Turaka koliko ja,
razumete li, pustolove?
Sada je Poljak prebledeo.
– Pustolov ravan vama! – zaurlao je.
– Ne, jer imam vojvodsku krunu na mojoj košulji.
– Ja ću na svoj oklop da stavim kraljevsku – odvratio je Poljak, smejući se.
– Kako mu drago, vojvoda ili... vojvotkinja, ne biste imali hrabrosti da se
suprotstavite mome maču.
– Rekao sam vojvoda – povikao je mladi i lepi kapetan. – To ćemo da
objasnimo između sebe.
Vojnici koji su se postrojili iza Kapetana Oluje, načinili su korak napred da
se bace na Poljaka i raskomadaju ga. Čak je i vlasnik barake skočio sa klupe i
dokopao jedno prazno burence, spreman da ga baci na nerazumnog pustolova,
ali je Kapetan Oluja, kao što je malo pre obuzdao Perpinjana, jednim pokretom,
kome nema protivljenja, naredio svojim ratnicima da odlože oružje.
– Vi sumnjate u moju hrabrost? – rekao je sa lakom ironijom. – Svih ovih
dana jedan mlad i bez sumnje veoma hrabar Turčin dolazi pod zidine našeg
grada i izaziva najveštije mačevaoce da dođu i sa njim podele megdan. On će
doći i sutra. Osećate li se hrabrim da mu se suprotstavite? Ja, da!
– Progutaću ga u jednom zalogaju – odvratio je Poljak. – Ne plašim se
Turaka. Nisam ni Venecijanac ni Dalmatinac. Oni ne vrede koliko ruski Tatari.
– Onda do sutra.
– Neka me Belzebub pogodi gromom ako izostanem.
– I ja ću biti tamo.
– Ko će ga prvi ubiti?
– Kako vi želite.
– Pošto sam stariji, ja ću ga izazvati, a zatim pokušajte vi, Kapetane Olujo.
– Neka bude, ako vam se tako sviđa. Bar se neće govoriti da se branioci
Famaguste ubijaju među sobom.
– I biće mnogo razboritije – rekao je Poljak kezeći se. – Mač Lasinskog će
učiniti da vuk bude sit i koze na broju i smaknuće jednog opsadnika više iz
Mustafine vojske.
Kapetan Oluja je uzeo ogrtač koji mu je pružio jedan od njegovih vojnika,
prebacio ga preko ramena i izašao iz šatora, govoreći svojim ljudima:
– Na bastion San Marko. Tamo Turci posluju sa minama i tamo je najveća
opasnost.
Izašao je ne gledajući svoga protivnika, praćen Perpinjanom i najamnicima,
koji su osim halebardi nosili teške puške na fitilj.
Top je gruvao češće nego pre i s vremena na vreme zviždeći je proletala
vazduhom jedna od onih velikih i teških kamenih kugli i padala uz muklu
lomljavu na neki krov, probijajući ga i unoseći metež u stanovnike zgrade.

– Gadna noć – rekao je Perpinjano dok je išao pored Kapetana Oluje koji se
sav uvio u svoj široki ogrtač. – Turci nisu mogli da izaberu bolju noć za napad
na utvrđenje San Marko.
– Biće to uzaludan napor, bar za sada, – odvratio je mladi kapetan. –
Strašni čas pada Famaguste još nije odzvonio.
– Ali će svakako stići, gospodine, ako se Republika ne požuri da nam
pomogne.
– Biće bolje da se uzdamo samo u vrednost naših mačeva, gospodine
Perpinjano. Mletačka Republika je u ovom tenutku isuviše zauzeta odbranom
dalmatinskih kolonija, a turske galije krstare vodama arhipelaga i Jonskog mora,
spremne da potope venecijanske koje bi nam pošle u pomoć.
– Onda će doći dan kada ćemo biti prisiljeni da se predamo.
– I dopustiti da nas poubijaju, jer znam da je sultan izdao naređenje danas
sve nabiju na mač kako bi nas kaznili zbog dugog otpora.
– Hulja! Mi ćemo biti možda mrtvi i nećemo prisustvovati tom strašnom
pokolju, kapetane, – rekao je Perpinjano sa uzdahom. – Jadni stanovnici! Bilo bi
bolje da puste da ih sahrane sve pod ruševinama njihovog nesrećnog grada.
– Ćutite, poručniče – rekao je Kapetan Oluja. – Duboko me užasava
pomisao na trenutak kada će se te zveri, pridošle iz užarenih pustinja Arabije,
baciti na Famagustu, žedne krvi više no tigrovi.
Odred je izašao iz ulica grada i krenuo širokim putem koji su sa jedne
strane zatvarale kuće a sa druge visoko utvrđenje na kome su plamtele buktinje.
Pri ovoj crvenkastoj svetlosti videli su se mnogi ljudi u gvozdenim oklopima
koji su poslovali oko nekoliko topova. S vremena na vreme blesak bi naglo
probio tamu, praćen eksplozijom. Iza artiljeraca tiho su nastupale kolone žena,
od kojih su neke bile bogato odevene, koje su sa naporom nosile vreće i praznile
ih na vrhu utvrđenja, neustrašivo izazivajući kugle opsadnika. Bile su to hrabre
žene Famaguste koje su pojačavale bastion materijalom od svojih kuća
porušenih neverničkim bombama.

OPSADA FAMAGUSTE
1570. godina zlosrećno je počela za Venecijansku Republiku, najvećeg i
najjačeg neprijatelja turske sile. Od pre izvesnog vremena oslabila je rika lava sa
San Marka, i u Dalmaciji a potom na ostrvima grčkog arhipelaga, bile su zadate
prve rane i pored herojskih napora sinova lagune.
Pošto se učvrstio na Bosforu, odbivši Mađare i Austrijance, Selim II, moćni
sultan iz Konstantinopolja, sad već gospodar Egipta, Tripolija, Tunisa, Alžira,
Maroka i polovine Mediterana, samo je čekao pogodan trenutak da sinovima
Lava San Marka zauvek otme njihove istočne posede. Siguran u surovost i
fanatizam svojih ratnika i veoma snažan na moru lako je našao izgovor da
prekine sa Venecijancima, koji su već počeli da pokazuju znake opadanja.
Ustupanje Kipra Republici od strane Katarine Kornaro, bila je iskra koja je
potpalila barut.
Plašeći se za svoje posede u Maloj Aziji, sultan je naložio Venecijancima
da napuste ostrvo, bacajući na njih krivicu da su dali utočište gusarima sa zapada
koji su napadali podanike polumeseca. Kao što je i moglo da se predvidi,
venecijanski Senat je sa prezirom odbio ovu poruku varvarskog Prorokovog
potomka i sakupio snage rasute na istoku i u Dalmaciji, živo se pripremajući za
rat.
Kipar je u to vreme imao samo pet gradova: Nikoziju, Famagustu, Bafo,
Arines i Lamiso, ali su samo prva dva bila u stanju da pruže nekakav otpor, jer
su imale kule i utvrđenja. Bilo je naređeno da se što je bolje moguće pojačaju
ovi gradovi i da se načini široko polje sa šančevima u Lamisu kako bi mogle da
se prihvate venecijanske trupe, koje su već bile na putu pod komandom
Đirolama Zane i da se odmah pozove flota iz Kandije pod upravom Marka
Kvirinija, jednog od najsposobnijih pomoraca koje je u to vreme imala
Republika.
Tek je bio objavljen rat kada se pomoć koju je poslao Senat iskrcala živa i
zdrava u Lamisu, pod zaštitom Kvirinijevih galija. Te snage su se sastojale od
osam hiljada vojnika, koje Venecijanaca koje Slovena, od dve hiljade pet stotina
konjanika i dosta topova. Na ostrvu je tada bilo samo deset hiljada branilaca, što
sa halebardama što sa arkebuzama, četiri stotine dalmatinskih najamnika i pet
stotina konjanika, kojima su bili priključeni brojni stanovnici, među kojima
dosta venecijanskih plemića koji se nisu libili da se bave trgovinom.
Pošto su doznali da su Turci iskrcali ogromne odrede pod komandom
velikog vezira Mustafe, koji je uživao glas najsposobnijeg i najsurovijeg turskog
vojskovođe, Venecijanci su, podelivši snage na dva dela, pohitali da se zatvore u
Nikoziji i Famagusti, odlučni da iza čvrstih utvrđenja sačekaju nalet
neprijateljskih hordi.
Nikolo Dandolo, sa episkopom Frančeskom Kontarinijem, primio je na
sebe prvu odbranu; Astore Baljone, sa Bragadinom, Lorencom Tiepolom i

albanskim kapetanom Manolijem Spilotom, držao je drugu odbranu sve do
dolaska novih pojačanja koje je Republika svečano obećala.
Veoma brzo, sa moćnim snagama, sedam ili osam puta jačim od
venecijanskih, Mustafa se, skoro bez borbe, našao pod zidovima Nikozije, koju
je hteo prvu da osvoji, misleći da ovde može da naiđe na veći otpor.
Besni napad na utvrđenja Podakataro, Kostancu, Tripoli i Davil, prošao je
bez uspeha, štaviše, bio je porazan za nevernike, jer im je poručnik Čezare
Piovene, zajedno sa kontom Rokom naneo teške gubitke.
Devetog septembra 1570. Mustafa se vraća u napad i u cik zore baca svoje
nebrojene horde u juriš na tvrđavu Kostancu, uspevajući da je zauzme posle
strašnog okršaja. Videći da su izgubljeni, Venecijanci su otpočeli pregovore za
predaju, pod uslovom da se svima poštedi život. Perfidni vezir je na to pristao ali
je, tek što su njegove horde okupirale grad, hladno naredio, zaboravljajući dato
obećanje, da se izvrši opšti pokolj među hrabrim braniocima i među narodom
koji im je pomagao.
Heroj Dandolo prvi je pao a zatim je bilo pobijeno dvadeset hiljada ljudi,
što je nesrećni grad pretvorilo u ogromno groblje. Bilo je poštedeno samo
dvadeset venecijanskih plemića, za koje je surovi vezir očekivao znatan otkup,
kao i grupa najlepših žena i devojaka koje su bile poslate kao robinje u
Konstantinopolj.
Islamske horde, ponesene ovom lakom pobedom, odmah su se okrenule ka
Famagusti u nadi da će je zauzeti brzim napadom. Baljone i Bragadino nisu
sedeli skrštenih ruku te su u međuvremenu pojačali utvrđenja kako bi odoleli do
dolaska venecijanskih pojačanja.
Devetnaestog jula 1571. pojavile su se nepregledne turske horde pred
gradom, započele opsadu i već dan kasnije pokušale sa napadom; ali, kao i pre
toga u Nikoziji, bile su odbačene u svoje logore sa teškim gubicima. Tridesetog
jula, posle neprekidnog bombardovanja kome je bio cilj da oslabi kule i
utvrđenja, Mustafa je po drugi put poveo u napad svoje trupe, ali je hrabrost
venecijanskih ratnika ponovo trijumfovala. Svi stanovnici su pritekli u odbranu,
računajući i žene koje su se uporno borile rame uz rame sa snažnim ratnicima
Republike, ni malo zaplašene divljim urliciria napadača, njihovim strašnim
sabljama i užasnom grmljavinom topova.
Opsednuti su u oktobru primili obećanu pomoć od hiljadu četiri stotine
vojnika, pod komandom Luiđija Martinenga, i šesnaest topova. To je bilo veoma
malo za grad koji je opsedalo više od šezdeset hiljada neprijatelja, pa ipak je ovo
povećanje trupa koristilo da se podigne već dosta ugroženi moral opsednutih i da
ih natera da se još žešće bore. Na nesreću, hrana i municija su se smanjivali
naočigled a tursko bombardovanje nije Venecijancima davalo ni časa predaha.
Grad je sad već bio gomila ruševina. Kao najgore od svega, nekoliko dana
kasnije, stigao je na Kipar Ali-paša, veliki admiral turske flote, sa stotinu galija
na kojima je bilo još četrdeset hiljada ratnika.

Famagusta je sad bila zatvorena u krug vatre i gvozđa, obruč koji nikakva
ljudska sila više ne bi mogla da probije. Tako su stajale stvari u času kada smo
počeli, ovu našu priču.
Tek što su stigli na utvrđenje najamnici su odbacili halebarde, koje su u
tom trenutku bile nekorisne, i odmah su se postavili iza ono malo puškarnica
koje su još postojale, naoružani svojim teškim musketama, dok su artiljerci,
skoro svi mornari sa venecijanskih galija, nastavljali sa rikom svojih topova.
Nem i neustrašiv, posmatrao je Kapetan Oluja vatre koje su osvetljavale
ogroman turski logor. Šta li je to pokušavao da otkrije? To je samo on znao.
Najednom je osetio udarac nečijeg lakta dok mu je jedan glas, na rđavom
napolitanskom, šaputao na uvo:
– Evo me, gospodarice.
Mladić se brzo okrenuo, namrštena čela, a zatim je povikao:
– Ti, El-Kadure?
– Da, gospodarice.
– Ćuti! Ne zovi me tako. Niko ne sme da zna ko sam.
– U pravu si, gospodarice... gospodaru.
– Hodi!
Dohvatio je zatim čoveka koji je izgovorio ove reči i, stalno ga držeći za
mišicu, povukao ga sa bedema, vodeći ga na skrovito mesto koje je osvetljavala
jedna baklja i koje je u tome času bilo pusto. Pridošlica je bio obučen kao beduin
iz arapskih pustinja a preko ramena je imao široki ogrtač od tamne vune s
kapuljačom koja je bila ukrašena crvenom kićankom, dok je na glavi imao belo-
zeleni turban. Za pojasom je nosio dva duga pištolja i jatagan.
– Dakle? – upitao je Kapetan Oluja dok su mu oči svetlele čudnim sjajem.
– Vikont Lisije je još uvek živ – odvratio je El-Kadur. – To sam doznao od
jednog od vezirovih kapetana.
– Da te nije prevario? – upitao je mladi kapetan.
– Ne, gospodarice.
– Ne zovi me gospodaricom, već sam ti to rekao.
– Ovde nas niko ne može čuti.
– I gde su ga odveli, da li znaš?
Arapin je načinio gest očajanja.
– Ne, gospodarice, još nisam to mogao da doznam, pa ipak ne očajavam.
Postao sam blizak prijatelj komandanta koji, bez obzira što je musliman, pije
vino na buriće i nije ga mnogo briga ni za Koran ni za Proroka, pa ću jedne noći
uspeti da mu iznudim tajnu. Kunem ti se, gospodarice.
Kapetan Oluja, ili bolje, kapetanica – jer to nije bio muškarac – pala je na
lafet jednog topa, obuhvatajući glavu šakama. Dve suze klizile su niz lepo lice
koje je u tom času pobledelo. Arapin je stajao pred njom sa izrazom neopisive
tuge.

– Bilo bi bolje da nikad nisam videla Veneciju, tu čarobnu jadransku sirenu
i da nikad nisam napustila plave vode napuljskog zaliva – rekla je najednom kao
da govori sama sa sobom. – Moje srce sada ne bi tako strašno patilo. Ah, ta
divna noć na Kanalu Grande, među mermernim palatama venecijanskih
plemića! – Sve ponovo vidim, kao da je bilo juče, i kada na to mislim osećam
kako mi žilama prolazi drhtaj koji do sada nisam upoznala. On je bio tamo,
preda mnom, lep kao bog rata, sedeo je na pramcu gondole, gledao me smešeći
se i obraćao mi se divnim rečima koje su kao nebeska muzika padale na moje
srce. Zbog mene je zaboravio na brige koje su obuzele sve zbog tragičnih vesti –
dobijenih toga dana i zbog kojih su prebledeli čak i starci u Senatu i u Savetu, pa
i sam dužd. On je znao da su ga odabrali da dođe ovamo i odmeri svoje snage sa
ogromnom vojskom nevernika, znao je da ga je ovde možda čekala smrt da
pokosi njegov mladi i sjajan život, pa ipak se smejao, začaran mojim očima. Šta
će da učine sa njim ta čudovišta? Hoće li ga, kroz najstrašnije muke, naterati da
lagano umire? Nemoguće je da ga smatraju samo zarobljenikom, njega koji je
postao strah paša, njega koji je tolike poraze naneo varvarskim hordama, tim
vucima koji su se dovukli iz pustinje Arabije. Jadni i hrabri Lisije.
– Gospođo, – rekao je Arapin ustajući – šta treba da činim? Potrebno je da
iskoristim ovu tamu i da se vratim u turski logor.
– Da se stalno trudiš da doznaš gde su ga odveli – rekla je vojvotkinja. –
Bilo gde da se nalazi mi ćemo da pođemo da ga spasemo, El-Kadure.
– Sutra uveče biću ovde.
– Ako još budem živa – rekla je mlada žena.
– Šta govoriš, gospodarice! – povikao je Arapin prestrašeno.
– Zagazila sam u pustolovinu koja bi mogla loše da se završi. Ko je taj
mladi Turčin koji sve ove dane dolazi i izaziva hrišćanske kapetane?
– Mula-el-Kadel, sin paše od Damaska. Zašto to pitaš, gospodarice?
– Jer ću sutra da iziđem na dvoboj sa njim.
– Ti! – povikao je Arapin izobličena lika. – Ti, gospođo? Još ove noći ću da
odem u njegov šator i da ga ubijem da više ne izaziva kapetana Famaguste.
– Oh, ne boj se, El-Kadure. Moj otac je bio prvi mač Napulja i od mene je
načinio mačevaoca koji može da se meri sa najčuvenijim kapetanima.
– Ko te prisiljava da se odmeravaš sa tim nevernikom?
– Kapetan Lasinski.
– Taj pas koji je izgleda nešto potajno gnevan na tebe? Očima jednog sina
pustinje ništa ne može da izmakne i ja sam u njemu otkrio tvoga neprijatelja.
– Kapetan Oluja mora da pokaže svima da se ne plaši Turaka – odvratila je
vojvotkinja. – To je potrebno da bi se razbila svaka sumnja u moju ličnost.
– Dobro, gospođo – odvratio je El-Kadur – učiniću sve što želiš, ali ti se
kunem, ako te Turčin obori, da ću mu razneti mozak. Dopusti bar da te tvoj
verni sluga osveti u slučaju da ti se dogodi nesreća. Šta bi moj život vredeo bez
tebe?

– Učini ono što misliš da je najbolje, jadni El-Kadure. Sad idi pre nego što
zarudi zora. Ako zakasniš više ne bi mogao da odeš u nevernički logor.
– Slušam te, gospođo. Ubrzo ću doznati gde su odveli gospodina Lisijea to
ti obećavam.
Posle ovoga su izašli iz svog skloništa i popeli se na bedem gde su grmeli
topovi i muskete, snažno uzvraćajući na tursku paljbu. Kapetan Oluja je prišao
Perpinjanu koji je upravljao paljbom mušketira i rekao mu:
– Prekinite za nekoliko minuta paljbu. El-Kadur treba da se vrati u turski
logor.
– Ništa drugo, gospođo? – upitao je Venecijanac.
– Ne, ali me zovite Kapetan Oluja. Samo vas trojica znate ko sam, vi, Erico
i El-Kadur. Tiho, mogli bi da vas čuju.
– Oprostite mi, kapetane.
Arapin je nestao u tami.
Zatim se lagano vratio i stao u zaklon iza jednog zida, jer su velike kamene
kugle padale na utvrđenje. Jedan glas ga je prekinuo u razmišljanju.
– Zar još ništa, kapetane? – upitao je Perpinjano, koji je prišao posto je
naredio ljudima da, neštedimce nastave sa paljbom.
– Ne – odvratio je Kapetan Oluja.
– Znate li bar da li je živ?
– El-Kadur mi je rekao da je još uvek u zarobljeništvu.
– Gospođo, – rekao je poručnik – dopustite mi toliku milost da se borim sa
Turčinom. Ako podlegnem niko me neće žaliti jer sam poslednji potomak
kontova od Perpinjana.
– Ne, poručniče.
– Turčin će vas ubiti.
Prezriv osmeh zatitrao je na lepim usnama gorde vojvotkinje.
– Da nisam tako snažna i odlučna Roberto Lisije me ne bi voleo – rekla je.
– Pokazaću i Turcima i venecijanskim komandantima kako ume da se bori
Kapetan Oluja. Zbogom, gospodine Perpinjano. Nikad neću zaboraviti ni El-
Kadura, ni mog hrabrog poručnika.
Zatim se mirno uvila u svoj ogrtač, stavila levu ruku na mač i sišla niz
utvrđenje, dok su topovi grmeli sa sve većom žestinom, zlokobno obasjavajući
noć.

LAV IZ DAMASKA
Počela je da se rađa zora, obasjavajući dolinu Famaguste po kojoj su bile
rasute ruševine koje su se dimile. Te noći lopovi ni za trenutak nisu zaćutali i još
su grmeli, a njihov odjek se odbijao od starih kuća opsednutog grada i po uskim,
skoro potpuno razrušenim ulicama.
Kapetan Oluja se vratio pošto je obavestio komandanta puka o izazovu
između njega i Poljaka, i posmatrao je logor kroz dve puškarnice koje su čudom
izbegle kamenim đuladima. Na nekoliko koraka od njega, Poljak je, uz pomoć
svoga štitonoše, pričvršćivao svoj oklop, izbacujući stalno kletve. Bio je malo
bled i uznemiren, bez obzira što to nije bio prvi put da sa nevernicima odmerava
svoju snagu. Uz pomoć jednog Slovena Perpinjano je držao za uzde dva sjajna
konja, italo-arapska mešanca, pregledajući s vremena na vreme remenje i
mrmljajući za sebe.
– Ponekad slab remen može da dovede u opasnost čovekov život.
Topovska pucnjava je prestala na obema stranama. U neprijateljskom
logoru čuli su se glasovi mujezina koji su izgovarali jutarnju molitvu a koja se
uvek završavala pozivom da se unište đauri, to jest hrišćanski psi, na nasipima
utvrđenja Famaguste Venecijanci su doručkovali nešto maslina i malo hleba koji
je bio u takvom stanju da se skoro nije mogao jesti. Njihov provijant je bio tako
mršav da su jadni stanovnici, da ne umru od gladi morali da se hrane travom i
kuvanom kožom.
Samo što se završila molitva mujezina jedan turski konjanik napustio je
logor i u galopu pošao prema zidinama Famaguste, tačnije rečeno, prema
utvrđenju San Marko, praćen vojnikom koji je nosio stegna kome je bio
polumesec, konjski rep i marama od bele svile. Bilo je to mladić od jedno
dvadeset pet godina, bele kože, crnih brkova i živa i plamena pogleda, divno
obučen. Oko šlema je imao maramu od crvene svile, uvijenu u obliku turbana a
na vrhu dugo belo nojevo pero; na sebi je imao blistavi srebrn i izrezbaren oklop
dok je na rukama nosio čelične narukvice a na ramenima beli ogrtač. Na nogama
je imao široke čarape od čiste svile i kratke marokanske čizme, U ruci je držao
sablju dok je za pojasom nosio laki i malo povijen jatagan.
Kada je stigao na tri stotine koraka od utvrđenja dao je znak svome
štitonoši da pobije zastavu u zemlju da bi označio opsednutima da dolazi pod
zaštitom bele zastave. Pošto je nekoliko minuta sa velikom veštinom poigravao
na svom divnom arapskom konju, sasvim belom, sa crnom dugom grivom
ukrašenom trakama i kićankama, povikao je:
– Mula-el-Kadel, sin paše od Damaska, po treći put izaziva hrišćanske
kapetane na dvoboj hladnim oružjem. Ako ponovo ne prihvate smatraću da su
plašljivi šakali, nedostojni da se bore protiv snažnih ratnika polumeseca. Neka
dođu dakle da već jednom odmerimo snage ako u žilama imaju prave krvi.
Mula-el-Kadel čeka.

Kapetan Lasinski, koji je najzad sredio svoj oklop, popeo se na ivicu
utvrđenja i glasom koji je ličio na rikanje bika odvratio:
– Mula-el-Kadel neće više dolaziti da izaziva hrišćanske kapetane jer ću ga
kroz pet minuta, kao kakvog majmuna, prikovati za njegovog konja. Ovde nas je
dvojica koji su se zakleli da će te ubiti, psino nevernička.
– Neka dođu i neka odmere sa mnom snagu, jedan po jedan – odvratio je
Turčin, poigravajući na svome belom konju da bi pokazao kako je spretan jahač.
– Spremni smo – zagrmeo je Poljak.
Zatim se okrenuo Kapetanu Oluji, koji se upravo peo na svog konja, i rekao
mu sa izvesnom ironijom koja nije izmakla mladoj vojvotkinji:
– Probošću ga kao sovuljagu – rekao je Poljak. – Ako ja omanem nadam se
da ćete me osvetiti u ime časti kapetana Famaguste, bez obzira što prilično
sumnjam u vašu hrabrost i vašu mišicu.
– Ah! Odista? – povikao je Kapetan Oluja podsmešljivo.
– Verujem samo svom maču.
– A ja svom. Hajdemo.
Mlada vojvotkinja i Poljak jahali su jedno pored drugog, idući prema sinu
paše od Damaska koji ih je čekao uspravan, opipavajući oštricu svoje sablje.
Vojvotkinja je sačuvala hladnokrvnost i apsolutni mir čudesan za jednu ženu.
Najamnički kapetan je međutim, i pored svoga hvalisanja, izgledao uznemireniji
no ikad te je psovao konja koji mu nije izgledao dobro opremljen, i pored
Perpinjanove brige, niti dovoljno raspaljen za jednu ovakvu borbu.
– Uveren sam da će ova glupa životinja nešto gadno da mi priredi u času
kada budem probadao Turčina kao sovu. Šta na to kažete, Kapetane Olujo?
– Čini mi se da se vaš konj ponaša kao pravi borbeni ždrebac – odvratila je
mlada žena.
– Vi se ne razumete u konje, niste Poljak.
– Možda – odvratila je suvo vojvotkinja. – Ja se bolje razumem u mač.
– Vi tako ne mislite, zar ne, gospođo?
– Šta ste rekli? – upitao je Kapetan Oluja, zaustavljajući konja i nabirajući
obrve.
– Gospođo – ponovio je Poljak. – Boga mi, ja nisam budala kao svi ostali
da ne opazim da je čuveni Kapetan Oluja kapetan u suknji. Baš sam hteo da
izađem sa vama na dvoboj i da vam jednim dobrim udarcem mača, a da vas ne
ranim, polomim vaš oklop i pokažem drugima ko ste vi u stvari, moja gospođo.
Ala bi bilo smeha!
– Ili plača? – upitala je mlada vojvotkinja oštro. – Ja možda znam da
ubijem bolje od vas.
– Uh! Zar jedna žena?
– Pa dobro, pošto ste otkrili moju tajnu, kapetane Lasinski, ako vas Turčin
ne ubije mi ćemo posle borbe da priredimo narodu Famaguste još jedan
spektakl.

– Kakav?
– Dva hrišćanska kapetana će se potući kao dva smrtna neprijatelja –
hladno je odvratila vojvotkinja.
– Neka bude, ali obećavam da ću, pošto ste žena, pokušati da vam načinim
što manje zla. Biće mi dovoljno da vam polomim oklop.
Vojvotkinja ga nije udostojila odgovora i zaustavila je konja. Na deset
koraka od njih nalazio se sin paše od Damaska, koji je pažljivo posmatrao
dvojicu kapetana kao da prosuđuje njihovu snagu.
– Ko će prvi da odmeri snagu sa mladim Lavom od Damaska? – upitao je.
– Medved iz poljskih šuma – odvratio je Lasinski. – Ako imaš duge i
snažne kandže kao pustinjske zveri tvoje zemlje, ja imam moćnu snagu medveda
iz mojih močvara. Prepoloviću te jednim udarcem moga mača.
Izgleda da je ovo Turčin shvatio kao šalu jer je prasnuo u smeh a zatim
podigao sablju i izvukao jatagan, govoreći:
– Moje oružje vas čeka. Videćemo da li je stari Medved iz Poljske u pravu
ili Lav iz Damaska.
Više od sto hiljada očiju bilo je uprto u dvojicu boraca, jer su se mase
nevernika sakupile na ivici logora u želji da vide kako će se završiti ovaj dvoboj
konjanika.
Poljak je levom rukom potegao uzde svoga konja dok je mladi Turčin uzde
svoga uzeo među zube, jer su mu ruke bile zauzete, pa su se dva protivnika
gledala nekoliko trenutaka kao da pokušavaju jedan drugog da hipnotišu.
– Pošto lav ne napada, napašće medved – rekao je najzad kapetan Lasinski,
mahnuvši nekoliko puta mačem. – Ne volim mnogo da čekam.
Zatim je živo mamuznuo konja koji je zarzao i bacio se na Turčina, koji ga
je čekao, hladan kao stena, štiteći grudi i glavu sabljom i jataganom. Videći
kako se Poljak baca na njega, on je jednostavnim pritiskom kolena naturao
svoga belca da odskoči ustranu i zadao tako strašan udarac sabljom da bi
protivnik zlo prošao da ga je pogodio. Možda očekujući ovo iznenađenje, Poljak
se spremno i brzo zaštitio i odmah ga napao kišom udaraca. Dva konjanika su se
borila sa jednakom hrabrošću, štiteći u isto vreme i glave svojih konja kako u
jednom trenutku ne bi ostali bez njih.
Poljak je žestoko napadao, proklinjući po navici, da bi uplašio ili u
najmanju ruku zadivio Turčina i kleo se da će ga preseći na dva dela kao kakvu
žabu. Njegov mač je besno udarao o sablju, pokušavajući da je slomi i ponekad
dodirivao i oklop, ali ni Turčin nije štedeo udarce, tako da su sevale varnice.
Gledaoci bi ponekad snažno vikali da ohrabre borce.
– Daj mu, kapetane Lasinski! – vikali su venecijanski ratnici kada bi videli
da Turčin uzmiče pred besnim Poljakovim napadima.
– Ubij kaurina! – urlali su nevernici kada bi Mula napadao, naterujući
svoga konja da poskakuje kao gazela.
Kapetan Oluja je mirno stajao, nepokretan na svome konju. Pažljivo je
pratio udarce i parade, proučavajući igru mladoga lava iz Damaska kako bi

mogao da ga iznenadi u slučaju da bude primoran da se sa njim bori. Učenica
svoga oca, koji je uživao glas prvog mača Napulja, grada u kome su u to vreme
bili najpoznatiji mačevaoci i koji je imao školu cenjenu u celoj Evropi, osećala
se sposobnom da se snažno suprotstavi Turčinu i da ga pobedi bez velikog
rizika.
Dvoboj se nastavljao sa velikom žestinom. Poljak, koji je računao više na
svoju snagu nego na veštinu, opazio je najzad da Lav iz Damaska ima čelične i
neverovatno otporne mišice, pa je pokušao jedan od tajnih udaraca kojima su ga
nekad učili. Bila je to njegova propast. Turčin je to hitro odbio i odvratio tako
munjevitim udarcem sablje da nesrećni pustolov nije imao vremena da odbije.
Oštrica ga je pogodila iznad oklopa i zakačila desnu stranu vrata, načinivši
veliku ranu.
– Lav je pobedio medveda! – zaurlao je Turčin dok je sto hiljada glasova
pozdravljalo tu neočekivanu pobedu.
Poljak je ispustio mač. Jedan čas je ostao uspravno u sedlu, prinoseći ruku
rani kao da želi da zaustavi krv koja mu je obilno tekla bojeći njegov oklop, a
zatim se teško sručio na zemlju uz zveket gvožđa i ostao nepokretan pored svog
konja.
Kapetan Oluja nije ni trepnuo. Podigao je mač i krenuo ka pobedniku,
hladno mu se obraćajući:
– Sad je red na nas dvojicu, gospodine.
Osim što je bila izvanredan mačevalac, vojvotkinja je bila i izvrstan jahač,
pa je popustila uzde svome konju i kao uragan se sručila na Turčina, sa
uperenim mačem. U trenutku kada se ovaj pripremao da se zaštiti sabljom,
zadala mu je udarac u pravcu grla da mač ne bi skliznuo niz oklop. Turčin je
brzo odbio ali ne potpuno. Mač neustrašive, devojke podigao se naglo i pogodio
ga u kacigu i smaknuo je sa glave odbacivši je jedno deset metara.
– Evo divnog udarca – rekao je Lav od Damaska začuđen ovim munjevitim
potezom. – Ovaj dečak vredi više od medveda iz Poljske.
Kapetan Oluja je pustio konja da juri još jedno dvadesetak metara a zatim
ga je naglo okrenuo i poleteo ponovo na Turčina sa uperenim mačem. Prošao je
sa njegove leve strane, odbio jedan udarac sablje i okrenuo se mamuzajući
konja.
Mula-el-Kadel, iznenađen ovim manevrom, imao je pune ruke posla da se
održi pred ovim spretnim neprijateljem. Njegov zbunjeni konj igrao je na
zadnjim nogama i propinjao se kako bi stalno bio okrenut prema mladom
kapetanu, koji je ličio na živu vatru. Sa obe strane su se čuli povici koji su
hrabrili svoje junake:
– Na njega, Kapetane Olujo!
– Ubij kaurina!
– Alah! Alah!

Vojvotkinja, koja je sačuvala savršeni mir, malo pomalo je savlađivala
Turčina. Njene oči su plamtele a lice je oblila rumen. Krugovi su bili sve manji i
Turčinov konj, vrteći se stalno oko sebe, brzo je gubio snagu.
– Pazite, Mula-el-Kadele! – povikala je najednom.
Tek što je izrekla ovu opomenu a njen mač je pogodio Turčina ispod desne
mišice, tamo gde oklop nije štitio. Ovaj je kriknuo od besa a ujedno i od bola,
dok se među varvarskim hordama začulo strašno rikanje, slično onome koje
proizvodi more za vreme uragna. Na bedemima Famaguste venecijanski ratnici
su razvili zastave i marame i podigli na mačeve i halebarde svoje šlemove,
urlajući na sav glas:
– Živeo naš mladi kapetan! Lasinski je osvećen!
Umesto da se baci na ranjenika i da ga dovrši, što je bilo njeno pravo,
vojvotkinja je zaustavila konja i gledala ga sa ponosom u kome je bilo i
sažaljenja, jer je mladi Lav od Damaska ulagao krajnje napore da se održi u
sedlu.
– Priznajete li da ste pobeđeni? – upitala je priterujući konja.
Mula-el-Kadel je načinio pokret sabljom da bi nastavio borbu, ali ga je
najednom izdala snaga. Zaljuljao se, uhvatio za konjsku grivu a zatim pao kao
što je pao Poljak, uz tup zveket gvožđurije.
– Ubijte ga! – urlali su ratnici Farnaguste. – Nikakvog sažaljenja za tog psa,
Kapetane Olujo!
Vojvotkinja je sišla sa konja, držeći u ruci okrvavljeni mač i prišla Turčinu,
koji se podigao na kolena.
– Pobedio sam vas – rekla je,
– Ubijte me – odvratio je Mula-el-Kadel. – To je vaše pravo.
– Kapetan Oluja ne ubija onoga ko ne može da se brani – odvratila je
vojvotkinja. – Vi ste junak i ja vam poklanjam život.
– Nisam verovao da su hrišćani tako dobri – odvratio je Lav od Damaska. –
Hvala. Nikad neću zaboraviti velikodušnost Kapetana Oluje.
– Zbogom, gospodine, želim vam da brzo ozdravite.
Vojvotkinja se uputila prema svome konju, ali su je zaustavili divlji urlici.
– Smrt kaurinu! – urlala je nekolicina.
Osam ili deset turskih konjanika dolazilo je u besnom trku, podignutih
sabalja, u nameri da se bace na Kapetana Oluju i da osvete poraz Lava od
Damaska.
Među braniocima Farnaguste podigao se urlik besa:
– Kukavice! Izdajnici!
Mula-el-Kadel se podigao krajnjim naporom dok mu je pogled besno
plamteo.
– Bednici, – grmnuo je, obraćajući se svojim sunarodnicima. – Šta to
radite? Stanite, ili ću vas sutra sve nabiti na kolac kao nedostojne da pripadate
hrabrim i poštenim ratnicima.

Zbunjeni i uplašeni konjanici su stali. U tome trenutku su odjeknula dva
topovska pucnja sa utvrđenja San Marko i kiša karteča ih je pokosila, zajedno sa
konjima. Preživeli su pohitali da u trku pobegnu ka logoru, praćeni zvižducima i
smehom njihovih drugova koji nisu odobravali ovaj njihov nedolični potez.
– Dobili ste ono što ste zaslužili – rekao je Lav od Damaska dok ga je
njegov štitonoša pridržavao.
Turska artiljerija nije uzvratila na ova dva pucnja. Spreman da skupo proda
svoj život, Kapetan Oluja je sa mačem u ruci mahnuo Turčinu u znak pozdrava,
popeo se na svoga konja i pošao prema Famagusti dok su ga hrišćanski ratnici
pozdravljali uraganskim aplauzom. U trenutku dok se udaljavao, Poljak, koji još
nije bio mrtav, podigao je lagano glav u i promrmljao:
– Nadam se da ćemo se još videti, devojko.
Muli-el-Kadelu nije izmakao ovaj pokret.
– Ovaj nije mrtav – rekao je svome štitonoši. – Taj ima neuništivu dušu.
– Da li da ga dovršim? – upitao je štitonoša.
– Odvedi me do njega.
Oslanjajući se na vojnika i jednom rukom stežući ranu koja je obilno
krvarila, prišao je kapetanu.
– Hoćete li da me dovršite? – upitao je Lasinski krkljajući. – Ja sam sad vaš
vernik... jer sam odbacio krst. Zar biste ubili muslimana?
– Izlečiću vas – odvratio je Lav od Damaska.
– To je ono što sam želeo – promrmljao je za sebe pustolov. – Ah! Kapetan
Oluja će mi platiti!

MUSTAFINA OKRUTNOST
Posle ovog konjičkog dvoboja koji je uvećao slavu Kapetana Oluje, ovaj je
sad bio priznat kao prvi mač Famaguste. Opsada nesrećnog grada je nastavljena,
ali sa mnogo manje poleta nego što su to hrišćani očekivali. Izgledalo je da je,
posle poraza Lava od Damaska, opsadnicima ovladalo duboko obeshrabrenje,
jer nisu više onako besno napadali, a i bombardovanje je jenjavalo.
Uzalud su hrišćanski kapetani pokušavali da objasne ovu misteriju. Nije
bilo ni vreme ramazana, to jest turskog posta, kada Prorokovi obožavaoci čak
prekidaju i ratne operacije kako bi se molili i podvrgli dugom postu. Bilo je
nemoguće da je veliki vezir naredio tišinu kako se ne bi uznemirivala vojska
mladog Lava od Damaska, koji je, najzad bio samo sin jednog paše.
Prošlo je nekoliko dana, a za to vreme je izmenjano samo nekoliko
topovskih pucnjeva, kada su jedne noći Kapetan Oluja i Perpinjano, stojeći na
straži utvrđenja San Marko, videli kako se sa lakoćom majmuna jedna senka
vere uz poluporušeni zid.
– Jesi li ti, El-Kadure? – upitao je Kapetan Oluja, hvatajući za svaki slučaj
jednu arkebuzu koja je bila prislonjena uz zid i čiji je fitilj bio upaljen.
– Da, gospodaru – odvratio je Arapin. – Ne pucajte.
Kada se našao pred Kapetanom Olujom Arapin je upitao:
– Da li ste bili uznemireni zbog moje duge odsutnosti?
– Plašio sam se da su te otkrili i ubili – odvratio je Kapetan Oluja.
– U mene uopšte ne sumnjaju, budite uvereni, gospodaru – rekao je Arapin
– bez obzira što su me onoga dana kada si se borio sa Lavom od Damaska videli
sa pištoljima, jer sam hteo da ga ubijem u slučaju da te rani.
– Da li mu je bolje?
– Mula-el-Kadel ima tvrdu kožu, gospodaru. On već prezdravlja i za
nekoliko dana će se popeti na konja. No, nosim vam jednu drugu važnu vest
koja će vas zapanjiti.
– Kakvu?
– Da i Poljak brzo ozdravljuje.
– Lasinski! – povikali su u jedan glas kapetan i njegov poručnik.
– Da, on.
– Zar nije poginuo od udarca sablje?
– Ne, gospodaru. Izgleda da medvedi iz poljskih šuma imaju tvrde kosti.
– I nisu ga dovršili?
– Ne, jer se odrekao krsta i prihvatio Prorokovu veru odvratio je Arapin. –
Taj pustolov ima veliku dušu, kako izgleda, i isto toliko obožava krst koliko i
polumesec.

– To je bednik! – povikao je Perpinjano gnevno. – Tući se protiv nas, svoje
braće po oružju.
– Čim ozdravi biće naimenovan za kapetana turske vojske – dodao je
Arapin. – Jedan paša mu je to obećao.
– Taj čovek mora da me smrtno mrzi iako mu nisam učinio nikakvo zlo,
ukoliko me...
– Šta, kapetane? – upitao je Venecijanac videći da je ovaj naglo zamuknuo.
Umesto da odgovori Kapetan Oluja je upitao Arapina:
– Ništa više?
– Ništa, gospodaru – odvratio je El-Kadur. – Ne znam zašto se tako uporno
krije gde je odveden gospodin Lisije.
– Pa ipak je nemoguće da to niko ne zna – rekao je Kapetan Oluja
uzdahnuvši. – Da ga nisu ubili? Moj bože! Kakva sumnja!
– Ne, gospodaru, uveren sam da je živ. Verujem da su ga prognali u neki
zamak na obali u nadi da će ga naterati da primi njihovu veru. On je hrabar i
Turci rado primaju junake u svoje redove, koji bi vodili njihove brojne ali
nedisciplinovane horde.
Zahvaćen iznenadnom slabošću, Kapetan Oluja je pao na jednu gomilu
ruševina. Perpinjano i Arapin su ga gledali duboko uzbuđeni.
U tom trenutku je užasna graja najednom narušila tišinu noći. U turskom
logoru se čulo pištanje truba i gobovanje konjičkih doboša, besna vika i pucnji
vatrenog oružja. Kao kakvom čarolijom zapalile su se hiljade i hiljade baklji
koje su se grupisale u središtu logora, gde se uzdizao šator velikog vezira i
vrhovnog komandanta.
Kapetan Oluja, Perpinjano i El-Kadur brzo su prišli ogradi utvrđenja, dok
su trube hrišćanskih slražara trubile na uzbunu a ratnici, dokopavši oružje, trčali
na zidove.
– Pripremaju se za opšti napad rekao je Kapetan Oluja.
– Ne, gospodaru – rekao je Arapin mirnim glasom. –To je u turskom logoru
izbila pobuna koja se od jutros priprema.
– Protiv koga?
– Protiv velikog vezira Mustaie.
– Koji je razlog? – upitao je Perpinjano.
– Da pooštri opsadu grada. Već osam dana trupe sede neaktivne i šapuću.
– Zaista, svi smo to opazil i– rekao je Perpinjano. – Možda zato što je
veliki vezir oboleo?
– Naprotiv, dobro se oseća. Njegovo srce je međutim okovano.
– Šta hoćeš da kažeš time, El-Kadure? – upitao je Kapetan Oluja.
– Da ga je opčinila jedna hrišćanska devojka iz Kanea. Vezir je zaljubljen i
možda je, po savetu te lepotice, i dopustio ovako dugo primirje.
– Zar je moguće da oči jedne žene mogu da imaju toliko uticaja na tog
surovog vezira? – upitao je poručnik.

– Govori se da je to čudesna lepota. Ipak ne bih želeo da sam na njegovom
mestu jer cela vojska traži njenu smrt, smatrajući da je ona jedina prepreka
ratnim operacijama.
– Bićemo spremni da ih dočekamo kako zaslužuju – rekao je Perpinjano. –
Naši mačevi i oklopi su čvrsti a u našim srcima nema straha.
Kapetan Oluja je dao znak poručniku da ostane, a sam je otpratio Arapina
do ograde utvrđenja.
– Rekao si mi da je kapetan Lasinski još živ – rekao je.
– Tako je, gospođo, i izgleda da za sada nema želju da umre.
– Pazi na njega.
– Čega se plašiš od tog preobraćenika, gospodarice? – upitao je Arapin.
– U njemu osećam svog neprijatelja.
– Zbog čega bi te mrzeo?
– Otkrio je da sam žena a ne muškarac.
– Možda te voli a ne mrzi? – upitao je El-Kadur, dok mu se lik izmenio od
iznenadnog gneva.
– Ko to zna – odvratila je vojvotkinja. – Mogao bi da me mrzi zato što sam,
kao žena, oborila Lava od Damaska a isto tako i stoga što me tajno voli. Nije
lako razumeti ljudsko srce.
– Vikont Lisije, da, ali taj Poljak, ne! – rekao je Arapin drhtavim glasom.
– Zar bi mogao i da pretpostaviš da volim tog pustolova?
– Nikad to ne bih verovao, gospođo, ali da je tako... El-Kadur ima jatagan
za pojasom i zario bi ga do balčaka u grudi tog otpadnika.
U tom trenutku se na licu divljeg sina Arabije ogledao takav gnev da je
Kapetan Oluja bio zapanjen. Bilo je to strašno i veliko očajanje.
– Ne plaši se, jadni moj El-Kadure – rekla je vojvotkinja. – Ili Lisije ili
niko. Isuviše volim tog junaka.
– Zbogom, gospođo – rekao je Arapin. – Paziću na toga čoveka u kome
osećam i neprijatelja tvoje sreće i motriću kao lav plen za kojim žudim. Kada
budeš naredila, jadni rob će ga ubiti.
Zatim je, ne čekajući vojvotkinjin odgovor, skočio na ogradu i skliznuo niz
nasip, nestajući brzo u tami. Mlada vojvotkinja je ostala bez pokreta,
pokušavajući da razabere u senkama noći svog vernog roba.
– Kako mora da krvari njegovo srce – promrmljala je. – Jadni El-Kadure.
Bilo bi bolje da te moj otac nije oslobodio od tvog surovog gospodara.
Videći je samu, Perpinjano je prišao.
– Izgleda da su se Turci smirili – rekao je. – Da li su ubili hrišćanku? Ti
nevaljalci su sposobni na sve, kada ih obuzme bes ne poštuju ni žene ni decu.
– Na žalost – uzdahnula je vojvotkinja.
Tek što je zarudela zora, pojavila su se četiri turska konjanika sa zastavama
od bele svile na halebardama. Oni su došli pod utvrđenje San Marko na kome su
se obično sakupljali kapetani i vičući zatražili kratko primirje da bi izveli

izuzetan spektakl koji bi, kako su uveravali, mogao dosta da utiče na sudbinu
rata. Verujući da se radi o novom izazovu, kao što se često dešavalo,
venecijanski komandanti su pristali posle kraćeg savetovanja, ne želeći da
mnogo razgneve ove varvare, koji su sad već u svojim rukama držali sudbinu
nesrećnog grada. Obećali su da neće otvarati vatru pre podneva.
– Da li hoće da nas uplaše pokazujući snagu svojih pukova? – upitao je
Perpinjano Kapetana Oluju koji je sve to posmatrao.
– To ne znam – odvratila je mlada vojvotkinja. – No, nešto se mora
dogoditi.
Samo što je izgovorila ove reči snažno su odjeknule trube dok su talambasi
zamuknuli. Kolone su se razmaknule pred utvrđenjem San Marko i opsednuti su
videli Mustafu kako nastupa u oklopu sa ogromnim turbanom na čelenki, koja je
blistala kao da je bila posuta dijamantima. Jahao je na belom arapskom konju
duge grive, raskošno opremljenom. Konj je na glavi imao svežanj divnih nojevih
pera, zatim široke uzde kakve upotrebljavaju Marokanci i Berberi, išarane i
pozlaćene, dok je podloga za sedlo bila od grimiznog somota sa zlatnim
kićankama, i najzad, uvlake za pištolje od plavog velura sa velikim srebrnim
polumesecima.
Njega je pratio jedan herald sa dugom trubom i zastavom od zelene svile, a
zatim devojka na beloj magarici, uvijena u dug beli veo, ukrašen malim zlatnim
zvezdama tako da joj se nije moglo videti lice, i najzad, paše i kapetani, svi u
svojim bleštavim srebrnim oklopima.
Zadržavajući čvrstom rukom svog vatrenog konja, tako da je išao korakom,
veliki vezir je došao na tri stotine metara od utvrđenja, pogleda uprta u
hrišćanske kapetane, a zatim je izvukao sablju, okrenuo se svojim ratnicima i
zagrmeo:
– Evo kako vaš vezir lomi svoje lance!
Zatim je iznenada obo svoga konja koji ga je velikim skokom odveo do
magarice, uspravio se na uzengijama i strašnim udarcem oružja odsekao devojci
glavu koja je daleko odletela. Obezglavljeno telo zadržalo se još nekoliko
sekundi u sedlu dok se beli veo prekrio krvlju, a zatim je palo na zemlju, što je
bilo propraćeno krikom užasa od strane hrišćana.
Veliki vezir je obrisao sablju o pokrivač svoga konja, stavio je hladno u
korice a zatim povikao strašnim glasom, preteci gradu stisnutom pesnicom:
– A sada, kauri, platicete krv koju sam prosuo! Noćas ćemo se ponovo
videli!

NAPAD NA FAMAGUSTU
Pretnja velikog vezra proizvela je dubok utisak na hrišćanske kapetane, koji
su poznavali smelost i čvrstinu ovog izvanrednog ratnika, kome se do tada uvek
osmehivala pobeda i pored velike hrabrosti venecijanskih vojnika.
Uvereni da će te noći uslediti besan napad, strašniji od svih dosadašnjih, i
znajući svoju slabost, odmah su preduzeli potrebne mere da dočekaju strašnu
opasnost koja im je pretila. Straže su bile udvostručene, naročito na kulama, a
topovi su bili postavljeni na najviša mesta kako bi mogli da tuku napadače
kartečom. Obavešteni, stanovnici su, i pored oslabelosti zbog dugog posta,
spremno dotrčali da pojačaju najoštecenija utvrđenja, materijalom od svojih
porušenih domova. Ogroman nemir je ovladao svima. Instinktivno su osećali da
je kraj Famaguste blizu i da ih čeka užasan pokolj.
Pošto su održali savet sa guvernerom, kapetani Bragadino, Martinengo,
Tiepolo i Albanac Manoli Spiloto, odlučili su da preduhitre turski napad besnim
bombardovanjem i da tako drže na udaljenosti minere i spreče turske topove da
se neometano smeste na najboljim tačkama. I zaista, tek što je prevalilo podne
zagrmeli su pakleno svi topovi sa utvrđenja i kula, potpomognuti arkebuzama
koje su imale za cilj da smire minere koji su se stalno privlačili.
Ovo zaglušujuće gruvanje trajalo je sve do sunčevog zalaska,
prouzrokujuči kod opsadnika znatne gubitke i uništavajući mnoge topove. Tek
što je pao mrak, odjeknule su trube na uzbunu pa je svo stanovništvo dotrčalo u
odbranu. Rasuta po tamnoj dolini, turska vojska je bila spremna za opšti napad.
Trube su ječale a talambasi odjekivali. Strašan urlik je zlokobno odjekivao u
ušima venecijanskih ratnika, a u kratkim predasima mujezinovi povici su
ohrabrivali i raspaljivali sinove Islama.
– U ime alaha! Uništite! Ubijte! Jer nema boga osim alaha a Muhamed je
njegov prorok!
Hrišćanska odbrana je bila koncentrisana na utvrđenju San Marko jer se
znalo da će glavni neprijateljski udar da bude na tom mestu, pošto je to ključ
Famaguste. Tu su se sakupili najbolji kapetani, među kojima je i Oluja, sa
svojim družinama, i koncentrisano dvadeset najvećih topova. Vatra iz ovih
grotla mogla je da načini velike breše među turskim kolonama koje su napadale
u gustim redovima, prkoseći smrti. I sa kula se besno pucalo, što je načinilo
masakr u konjici koja je galopirala sa svih strana kako bi potpuno opkolila grad i
sprečila bekstvo stanovnika, sad već osuđenih na pokolj. Tek što je započeo ovaj
vatreni uragan, kada je El-Kadur, koji je napustio logor pre nego sto je počeo
napad, skočio na bastion i prišao Kapetanu Oluji:
– Gospođo, – rekao je drhtavim glasom, gledajući je veoma brižno. – Evo
poslednji čas odzvanja Famagusti. Osim kakvog čuda, grad će sutra biti u
rukama nevernika.

– Svi smo spremni da umremo – odvratila je vojvotkinja malodušno.
– A gospodin Lisije?
– Spašće ga bog.
– Još ima vremena da se odavde pobegne. Prekrivena mojim arapskim
ogrtačem, mogla bi neopaženo da prodeš kroz strašni haos koji će za koji čas da
nastane.
– Nemoguće je. Kapetan Oluja ne može da obeščasti sebe.
– U redu, gospodarice, – rekao je Arapin sa nekom vrstom ushićenja. –
Umreću pored tebe.
Zatim je dodao za sebe:
– Smrt gasi sve i jadni rob će se mirno odmoriti.
Paljba je ža to vreme postala užasna. Dve stotine turskih topova otvorilo je
vatru rušeći utvrđenja i kule, već polusrušene višemesečnom opsadom.
Gvozdene i kamene kugle padale su u velikom broju i kosile branioce a muskete
su praštale bez prestanka. Tamna dolina je ličila na vatreno more a grmljavina
topova je bila tako strašna da su utvrđenja podrhtavala i mrvila se, rušeći se u
šančeve pod bedemima.
Potpomognute snažnom artiljerijom, približavale su se turske mase stalno
podstrekivane mujezinovim urlicima:
– Ubijte! Uništite! Prorok i alah vam to naređuju.
Janičari su bili na čelu ove strašne vojske, vodeći u napad Albance i
neredovne trupe iz Arabije i Male Azije. Mineri nisu gubili vreme. Koristeći
zbrku i mrak bacali su se sa ludom hrabrošću pod kule i utvrđenja i, ne brinući
za to što mogu da odlete u vazduh, potpaljivali su buriće baruta kako bi načinili
breše kroz koje bi mogla da prođe pešadija.
Na utvrđenje San Marko bila je koncentrisana njihova aktivnost te su ga
minirali sa svih strana. Strašne eksplozije odjekivale su bez prekida, rušeći
spoljne zidove. I pored toga, ono malo sinova venecijanske lagune nije
prestajalo sa pucnjavom, desetkujući kolone nevernika koji su posejali dolinu
mrtvim i ranjenim. Neustrašivi, u kiši kamenja i bacani u vazduh eksplozijama
od kojih im je nestajalo tlo pod nogama, branioci su čekali nalet neverničkih
sabalja. Strašna buka je rasla iz minuta u minut. Divljim urlicima napadača
odgovarali su u daljini plač i molitve žena i krici dece. U vazduhu zasićenom
dimom i prahom ječala su zvona koja su pozivala stanovnike, ukoliko ih je još
bilo u gorućim kućama. Mase varvara su prilazile lagano i teško. Hiljade, i
hiljade su se pele padinom utvrđenja, kao kakvo pakleno more, dok su mine
tupo praštale.
– Alah! Za Proroka! Smrt i uništenje kaurima! – rikalo je sto hiljada
glasova prekrivajući topovsku grmljavinu.
Janičari su već stigli pred utvrđenje San Marko i pripremali se da ga
napadnu, kada je snažan blesak probio tamu, praćen strašnom lomljavom. Jedna,
neaktivirana mina bila je zapaljena ili komadom užarenog kamena ili gorućom
strelom te je eksplodirala, cepajuci zid na dvoje. Kiša kamenja pobila je veliki

broj janičara, čije su se kolone uskomešale, i pala delom i na utvrđenje. Kapetan
Oluja, koji se nalazio pored jedne puškarnice spreman da se suprotstavi
napadačima, bio je oboren jednim komadom koji ga je pogodio u desnu stranu
oklopa. Videći kako je njegova gospodarica ispustila štit i mač i kao pokošena
pala na zemlju, El-Kadur je poleteo vičući užasnuto:
– Ubili su je! Ubili su je!
Sav izvan sebe, El-Kadur je dokopao gospodaricu, stisnuo je na grudi i
bezglavo poleteo sa utvrđenja, trčeći prema gradu i ne vodeći računa o kuglama
i komadima kamenja koji su zasipali ulice i krovove kuća. Kuda je bežao? Samo
je on to znao.
Jedno pet stotina metara je išao duž unutrašnjeg zida a zatim je stao ispod
jedne od starih kula grada koja je već bila porušena minama. Svuda su se
uzdizale gomile kamenja na čijim su vrhovima grmeli topovi. El-Kadur se
uzverao uz ove mase i uvukao u jedan otvor, koji je izgleda vodio u neko sad
već napušteno sklonište. Išao je puzeći stiskajuei mladu vojvotkinju koju je
najzad blago položio na zemlju.
Zatim je podigao ogrtač u koji je vojvotkinja bila uvijena i pogledao oklop.
Na desnoj strani videlo se duboko ugnuće sa rupom u sredini odakle je izlazio
mlaz krvi. Komad kamena ili gvožđa probio je čak i čelik. Veoma pažljivo je
skinuo oklop i odmah ispod ramena opazio dosta duboku ranu koja je obilno
krvarila.
– Samo da se nije neki komad zario u meso. Moja gospodarica neće umreti
– prošaputao je Arapin. – Udarac mora da je bio neobično jak.
Zatim je pocepao vojvotkinjin ogrtač koji je bio od fine i lake vune, načinio
od njega zavoje i namočio ih u ulje koje se nalazilo u jednom sudu. Potom je
nežno zavio ranu da bi zaustavio krv, posle čega je više puta snažno dunuo u lice
Kapetana Oluje da bi ga povratio.
– Jesi li to ti, verni moj El-Kadure? – upitala je najednom vojvotkinja,
otvarajući oči.
Glas joj je bio prigušen a lepo lice bledo kao komad platna.
– Živa je! Moja gospodarica je živa! – povikao je Arapin. – Ah! Gospođo,
verovao sam da si mrtva.
– Šta se dogodilo, El-Kadure? – nastavila je vojvotkinja. – Više se ničeg ne
sećam... gde smo... ko puca na nas? Zar ne čuješ gruvanje od koga mi puca
glava?
– U jednom smo skloništu, gospođo, bezbedni od turskih metaka.
– Turci! – povikala je mlada žena, pokušavajući da se digne i sedne, dok su
njene oči blesnule. – Turci! Da li je pala Famagusta?
– Još ne, gospođo.
– A ja sam ovde dok ostali ginu..?
– Ranjena si.
– Istina je... osećam ovde oštar bol... jesu li me ranili mačem ili je to bilo
neko zrno? Ničeg se više ne sećam.

– Komad kamena ti je polomio oklop.
– Bože, kakav haos.
– Turci napadaju.
– Da li je grad izgubljen?
– To ne znam, gospođo, ali ne verujem. Čujem kako topovi sa tvrđave San
Marko stalno gruvaju.
– El-Kadure, idi i pogledaj šta se događa.
– A ti gospođo? Kako mogu da te ostavim samu?
– Ti si korisniji na bedemu nego ovde.
– Ne usuđujem se da te ostavim.
– Idi – rekla je vojvotkinja zapovednički. – Idi, ili ću ja da ustanem i makar
morala da umrem na ulici, napustiću ovo sklonište. To je strašan trenutak, kada
se svi bore, pa želim da i ti i toj borbi učestvuješ, pogotovu što si odbacio
Prorokovu veru i postao hrišćanin kao i ja.
Arapin je oborio glavu, oklevao jedan trenutak gledajući u vojvotkinju
vlažnim očima a zatim je izvukao jatagan i poleteo napolje, mrmljajući:
– Neka me bog štiti da spasem moju gospodaricu.

KRVAVA NOĆ
Dok je Arapin jurio prema utvrđenju San Marko turske horde su već uspele
da pređu ravnicu, i pored snažne vatre branilaca, pa je tako počeo glavni napad.
Famagusta se nalazila u obruču vatre i gvožđa koji se lagano ali sigurno sve više
stezao.
Glavni udar je bio upravljen na utvrđenje San Marko, ali su i druga mesta
bila pod snažnim naletom velikih masa. Bez obzira što su imali velike gubitke i
što je dolina bila prekrivena njihovim, leševima, janičari su najzad stigli pod
utvrđenje i hladnim oružjem napali, sa paklenom žestinom, grupe Slovena, dok
su Albanci i neregularne trupe Male Azije pokušavali da se popnu na kule i
osvoje ih. Neverrnici su se sa besom izgladnelih tigrova verali po liticama i
ruševinama, sa jataganima među zubima i sabljama u rukama, zaklanjajući se
gvozdenim štitovima ukrašenim konjskim repovima i srebrnim polumesecima.
Karteč je ponekad unosio nered u njihove redove, ali su preživeli gazili preko
mrtvih i zbijali svoje redove, urlajući na sav glas.
– Ubijte! Uništite! Prorok to želi!
Bled i bez šlema, sa pancirom koji je na više mesta probilo tursko oružje,
guverner je, okružen svojim kapetanima, pokušavao da reorganizuje čete
venecijanskih mornara i Slovena kako bi pokušao novu i još očajniju odbranu.
Iza utvrđenja se pružala prostrana platforma koju je štitio jedan mali zid, neka
vrsta kruga koji je služio za vežbe vojnika i koji je sa dve strane imao mala
utvrđenja. Videći da je tvrđava izgubljena, guverner je naredio da se još
upotrebljivi topovi povuku na ovo mesto i da se izvrši napad na Turke.
– Pokušajmo da se održimo do u jutru, deco! – Vikao je hrabri Baljone. –
Još uvek ćemo imati vremena da se predamo.
U tom trenutku je stigao El-Kadur. Videći Perpinjana, koji je sređivao četu
Kapetana Oluje, on mu je prišao.
– Jesmo li izgubljeni?– upitao ga je.
Videći ga samog, Venecijanac je poskočio.
– A kapetan? – upitao je.
– Ranjen je, gospodine.
– Video sam kako ga odnosiš.
– Ne bojte se, na sigurnom je mestu, i ako Turci uđu u Famagustu neće
uspeli da ga nađu.
– Gde se nalazi?
– U podrumu kule Bragola, koja je skoro potpuno u ruševinama. Ako
izbegnete smrti, dođite da nas potražite.
– Doći ću, svakako. Evo neprijatelja. Čuvaj se, El-Kadure, i ne izlaži se
isuviše opasnosti. Treba da živiš da bi spasao kapetana.

Venecijanski ratnici su se povlačili u neredu prema novom uporištu,
pokušavajući da spasu, ako ne sve, ono bar deo svojih ranjenih drugova.
Guverner Famaguste imao je, na sreću, vremena da reorganizuje svoje snage
koje su bile pojačane izvesnim brojem stanovnika. Pošto su savladali uspon,
janičari su preskočili ogradu, stalno urlajući:
– Smrt kaurima! Ubijte! Uništite!
Pri svetlosti artiljerije videla su se njihova lica iskežena od besa i divlje i
svetle oči.
– Na vas je red, artiljerci! – vikao je guverner, nadjačavajući svojim glasom
grmljavinu topova i urlik neprijatelja.
U istom trenutku planuli su topovi, potresajući utvrđenje do temelja i
zasipajući nevernike kartečom. Prvi redovi ovih divljih ratnika popadali su,
pokošeni ovim gvozdenim uraganom ali su se oni iza njih odmah besno bacali u
napad kako ne bi dali vremena tobdžijama da ponovo napune svoje oružje. Pošto
su na čas došli do daha, venecijanski ratnici i slovenski borci su krenuli u
protivnapađ. Pokrivajući se štitovima, navalili su na janičare zamećući nov i još
bešnji boj. Sudarale su se sablje i mačevi sa štitovima i oklopima, dok su
buzdovani lomili šlemove a halebarde se besno zarivale u telo. Ništa više nije
moglo da zaustavi nepregledne vezirove mase u napadu na Famagustu. Iscrpeni
višemesečnom opsadom, venecijanski ratnici su padali u grupama i izdisali sa
imenom Svetog Marka na usnama, divlje prigušivani jataganima koji su se
zarivali u grla.
Na Famagustu se spuštao oblak dima od topova, svu je obavijajući. Zvona
više nisu zvonila a glasovi žena, koje su se sklonile u crkve, gubili su se u
urlicima nevernika. Nadolazilo je ljudsko more, strašnije od okeana, pa je čak
izgledalo da se čuje njegova zlokobna rika. Ratnici koji su prešli preko zidova
popadali su po gradu kao izgladneli gavranovi. Venecijanci, Sloveni, stanovnici,
svi oni koji su uzeli učešća u odbrani, očajno su bežali uskim ulicama
Famaguste, pokušavajući da se skriju u ruševinama kuća, u podrumima, u
crkvama, sejući strah svojim povicima:
– Neka se spasava ko može! Turci! Turci!
U četiri časa ujutro, kada je tama počela da se proređuje kao i gusti oblak
dima, janičari su, uz pomoć konjice, potpuno razbili odbranu, osvajajući kuću po
kuću od onih koje su još ostale, surovo ubijajući sve koje su unutra nalazili.
Najzad su stigli pred staru crkvu Svetog Marka.
Guverner Famaguste, hrabri Baljone, stajao je uspravan na poslednjem
stepeniku, gordo oslonjen o mač, koji je bio okupan turskom krvlju. Oko njega
je bila šaka ratnika, onih koji su izbegli pokolju. Bio je bez kacige a njegova
pancir košulja je visila u komadima, no nijedna bora nije brazdala široko čelo
venecijanskog vojskovođe, dok je njegov pogled izgledao vedar.
Janičari, koji su ga odmah prepoznali, zastali su a njihovi divlji krici su
zamukli. izvanredan mir ovoga heroja izgleda da je u času stišao ove demone
žedne krvi. Jedan paša, sa blistavim šlemom sa tri zelena pera i ogromnom

sabljom, nestrpljiv da svrši sa ovom grupom kaura, probio se kroz janičare, na
konju koji je poigravao.
– Ponudite vaše glave sabljama mojih ljudi – povikao je. – Pobeđeni ste!
Na usnama venecijanskog vojskovođe zatitrao je prezriv osmeh, dok je
strašan plamen blesnuo u njegovim očima.
– Ubij, dakle, jer se žuriš – odvratio je, bacajući mač – ali znaj da lav
Svetoga Marka ne umire u Famagusti i da će se njegova rika čuti jednoga dana
među zidinama staroga Vizanta.
Zatim je pružio ruku prema otvorenim crkvenim vratima i nastavio:
– Tamo imate žene i decu za ubijanje. Oni neće pružiti otpor. Obeščastite
ako hoćete slavu istočnih ratnika. Istorija će vam suditi.
Paša je bio nem. Kapetanove reči su ga pogodile u srce i on nije nalazio
odgovora. U tom trenutku su se začuli talambasi i trube i redovi janičara su se
razmaknuli, pribijajući se uz zidove kuća. To je dolazio veliki vezir sa svojim
kapetanima i albanskom gardom. On je stigao na trg sa golom sabljom u
rukama, gordo uspravan na svom divnom, nakićenom konju. Bio je namršten a
oči su mu surovo blistale. Prošao je kroz redove ne udostojivši ni jednim
pogledom junake koji su se žrtvovali da mu predaju u ruke Famagustu, a zatim
je pokazao sabljom na grupu venecijanskih ratnika i rekao svojoj gardi:
– Zarobite pobeđene.
I dok su njegovi ljudi izvršavali naređenje, on se popeo konjem uz
stepenice i ušao u crkvu u kojoj su svetlele sveće, i zaustavio se na sredini, ispod
glavnog svoda. Sve žene su bile na kolenima i stezale decu na grudi. Kada su
ugledale vezira užasnuto su kriknule, dok je stari sveštenik podigao krst kao da
je hteo da impresionira okrutnog predstavnika velikog sultana iz Vizanta. Bio je
to strašan trenutak. Bio je dovoljan samo jedan znak pa da janičari provale kroz
vrata i da se bace na ove bednice i da ih pokolju. Veliki vezir je ćutao,
posmatrajući krst koji je sveštenik podigao. Žene su jecale a deca pištala, dok su
janičari žamorili u dnu hrama, nestrpljivi da počnu sa pokoljem. Najednom sve
ove majke podigoše decu i obratiše se veziru, jecajući:
– Poštedi našu decu! Ona su nedužna!
Glavnokomandujući je oborio sablju koju je već bio podigao da naredi
masakr, a zatim se okrenuo svojim ratnicima i zagrmeo:
– Sve one pripadaju sultanu! Teško onome ko ih dirne.
Bila je to milost.

U SKLONIŠTU
Videći da je Famagusta izgubljena i da se više ne može pružiti bilo kakav
otpor, El-Kadur je poleteo prema skloništu u kuli Bragola, gde se osećao
sigurniji nego na bilo kom drugom mestu. Turci su već i na toj strani počinjali
da preskaču zidove i divlje napadaju poslednje branioce. Hitar kao antilopa,
Arapin je stigao do uzanog prolaza i uvukao se, odmah zatvarajući ulaz
kamenjem da se spolja ne bi mogla opaziti svetlost buktinje koja je još gorela.
Odmah je bacio pogled na gospodaricu.
Mlada vojvotkinja bila je zahvaćena snažnom groznicom. Pokretala je ruke
kao da odbija neprijatelje, verujući možda da ima mač u rukama.
– Tamo... evo ih, penju se... – Čule su se nevezane rečenice – tigrovi od
Arabije... koliko krvi... evo Muslafe... pucajte na njega... Lisije... noć u
Veneciji... crna gondola... divna noć... mesec blista... kupole San Marka... Šta to
odjekuje u mome mozgu... Ah! Da, vidim... penju se... Lav od Damaska ih
vodi... ubijaju!
Mlada žena se uspravila na ležaju, pružajući ruke, očiju raširenih od užasa,
gledajući oko sebe a ništa ne videći, zatim se ponovo sručila na dušek i sklopila
oči. Iznenadni mir smenio je ovaj napad groznice. Izgledalo je da je pala u
dubok san.
Niz El-Kadurov obraz, tekle su suze.
– Ja sam rob – rekao je muklo – verni pas moje gospodarice koga samo
smrt može da usreći. Bolje bi bilo da je sablja mojih nekadašnjih vernika probila
moje srce... sve žudnje, svi nemiri prezrenog roba bili bi sada završeni.
Časovi su prolazili a El-Kadur se nije pokretao. Mlada žena je spavala
dubokim snom. Tako je prošlo dosta vremena. Više se nisu čuli ni povici ni
gruvanje topova, samo bi ponekad prasnule arkebuze, praćene divljim urlicima:
– Uhvatite kaurina! Uhvatite ih! Uhvatite ih!
Taj kaurin mora da je bio neki jadni stanovnik ili vojnik otkriven u
ruševinama i zatim ustreljen kao besan pas.
Laki jauk je prenuo El-Kadura iz misli. On je ustao i prišao mladoj
vojvotkinji, koja je ponovo otvorila oči i pokušavala da se podigne.
– Jesi li to ti, moj verni El-Kadure? – upitala je ranjenica slabim glasom,
pokušavajući da mu se osmehne.
– Već mnogo časova bdim nad tobom, gospodarice – odvratio je Arapin. –
Nemoj se dizati, to nije potrebno, jer nam bar za sada ne preti nikakva opasnost.
Kako se osećaš?
– Dosta sam slaba – odvratila je vojvotkinja uzdahnuvši – i ko zna kada ću
moći da se prihvatim mača.
– U ovom trenutku on ne bi bio ni od kakve koristi.

– Onda znači da je sve gotovo? – upitala je mlada žena, dok joj se dubok
bol ogledao na licu.
– Sve.
– A stanovnici?
– Možda su pobijeni kao oni u Nikoziji. Mustafa ne oprašta onima koji su
mu se mesecima junački odupirali. To nije ratnik, to je tigar, gospođo.
– A šta li se dogodilo sa kapetanima?
– To ti ne bih znao reći.
– Da li su i oni pobijeni?
Arapin je oborio glavu i nije odgovorio.
– Reci mi, El-Kadure – bila je uporna vojvotkinja. – Da li se Mustafa
osvetio i na Baljoneu, Bragadinu, Tiepolu, Spiloti i drugima?
– Sumnjam da ih je poštedeo.
– Da li hi mogao da se nekako o tome obavestiš? Ti možeš, zbog boje tvoje
kože i odela, bez opasnosti da se krećeš.
– Ne bih se usudio da izađem po danu da te ne izložim sigurnoj smrti. Neko
bi mogao da vidi kako uklanjam kamenje sa prolaza i da posumnja da je tu
skriveno kakvo blago, te da me natera da ga uvedem. Sačekajmo veče. Sa
Turcima čovek nikad nije dovoljno oprezan.
– A moj poručnik? Jesi li video da je poginuo?
– Kada sam napustio tvrđavu San Marko još je bio živ, čak sam mu rekao
da si na sigurnom, u ovom skloništu.
– Kako li ćemo završiti, El-Kadure? – upitala je vojvotkinja posle nekoliko
minuta ćutanja. – Veruješ li da ćemo uspeti da neopaženo napustimo Famagustu
i krenemo u potragu za Lisijeom?
Arapin je zadrhtao a zatim je rekao muklo:
– Pusti gospodina vikonta, gospodarice, i mislimo kako da se spasemo.
– Samo sam te pitala da li ćemo uspeti.
– Možda, uz pomoć jednog čoveka, jer on jedini, među tolikim hiljadama
Turaka, ima veliko i plemenito srce.
– Ko to može da bude? – upitala je vojvotkin ja gledajući ga.
– Lav od Damaska.
– Mula-el-Kadel?
– Da, gospodarice.
– Čovek koga sam pobedila?
– Ali kome si poklonila život, a mogla si da ga ubiješ i da ti niko ne
prigovori, pa ni Turci. On je možda jedini čovek koji će u veziru da potakne
njegovu hrišćansku krv.
– Tako se ti nadaš da će da te primi?
– U to ne sumnjam. U slučaju da to bude potrebno, pribeći ću ratnoj varki.
– Kakvoj?

– Dozvoli da ti sad to ne kažem, gospodarice.
– Ako te ubije kao izdajnika?
– Jadni rob će da završi sa svojim patnjama – rekao je El-Kadur a zatim je
dodao: – Odmori se, gospođo, ima vremena do večeri.
Vojvotkinja je poslušala savet, ali je prošlo dosta vremena dok je uspela da
sklopi oči. El-Kadur se najednom trgao, zadržavajući dah. Učinilo mu se da čuje
lak šum napolju.
– Da nije neki Turčin otkrio naše sklonište? – upitao se zadrhtavši.
Izvukao je zatim pištolj i pažljivo prišao otvoru. Odmah je čuo kotrljanje
kamenja a zatim lak šum kao da se zemlja odronjava.
Čovek se i dalje peo i za kratko vreme je stigao pred otvor i počeo pažljivo
da uklanja kamenje. Kada se pojavila njegova glava, El-Kadur je brzo uperio
pištolj, govoreći:
– Ko si? Govori ili pucam!
– Stani, El-Kadure, to sam ja, Perpinjano.

EL-KADUR
Trenutak kasnije u skloniste je ušao poručnik Kapetana Oluje. Nesrećnik je
bio u jadnom stanju. Glava mu je bila uvijena zavojem umrljanim krvlju i
prašinom, košulja je visila u dronjcima, čizme rasparane, a od mača je ostao
samo palrljak umrljan krvlju. Za ovih petnaestak časova njegovo lice je tako
oslabilo kao da je gladovao osam dana.
– Vi, gospodine! – povikao je Arapin. – U kakvom vas to stanju vidim!
– A kapetan? – upitao je poručnik brižno.
– Mirno spava. Ne budimo ga, gospodine, jer mu je odmor potreban.
Pogledajte ga.
U trenutku kada se poručnik približavao vojvotkinji ova je, uznemirena
šumom, otvorila oči.
– Vi, Perpinjano! – povikala je radosno. – Kako ste uspeli da se živi
izvučete iz turskih ruku?
– Pravim čudom, Kapetane Olujo – odvratio je Venecijanac. – Da su me
otkrili, svakako me više ne biste videli, jer su mnogi begunci, koji su otkriveni u
ruševinama i podrumima kuća, pobijeni. Gnusni Mustafa nije nikome podario
milost.
– Nikome! – povikala je vojvotkinja užasnuto. – Čak ni kapetanima?
– Ni njima – odvratio je poručnik. – Bedni vezir je svojom rukom odsekao
desno uvo herojskom Baljoneu, kao i jednu ruku, a zatim je naredio da ga u
prisustvu janičara živog oderu.
Vojvotkinja je kriknula od užasa:
– Bednici! Bednici!
– Zatim je naredio da se pogube Astore Baljone, Martinengo, da se na
komade iseku Tiepolo i Manoli Spiloto i da se njihovo meso baci psima.
– A kako ste vi izbegli turskim sabljama?
– Rekao sam vam već, pravim čudom. Kada je sve već bilo izgubljeno i
kada su se janičari ispeli na utvrđenja, koja više niko nije mogao da brani,
krenuo sam za ono malo preživelih koji su napravili novi front na rotondi San
Marka. I ja sam bezglavo bežao, ne znajući gde bih našao sklonište, i već sam se
smatrao izgubljenim kada sam u ruševinama jedne kuće začuo ljudski glas.
– Ovamo, mladiću! – vikali su mi.
– Ko su bili ti velikodušni ljudi? – upitala je vojvotkinja.
– Da li je taj podrum daleko?
– Oko tri stotine koraka.
– Ti ljudi mogu mnogo da nam pomognu, gospodine Perpinjano.
– To i ja mislim, vojvotkinjo – odvratio je Venecijanac, po prvi put
titulišući plemkinju.

Mlada žena je ćutala nekoliko trenutaka kao da duboko razmišlja, a zatim
se okrenula prema Arapinu i naglo ga upitala:
– Jesi li još uvek odlučan?
– Da, gospodarice – odvratio je sin pustinje. – Samo nas taj čovek može
spasiti.
– Idi, El-Kadure – rekla je vojvotkinja. – Naša poslednja nada je u rukama
Lava od Damaska.
Arapin je ugasio fitilj pištolja, proverio da li se jatagan lako izvlači iz
kožnih korica ukrašenih srebrom, podigao nagorelu kapuljaču i uvio se u široki
ogrtač, govoreći:
– Na službi, gospodarice.
Poslednje reči zamrle su mu na usnama. Vojvotkinja od Ebolija je sela na
ležaj i pružila desnu ruku Arapinu. Divlji sin pustinje je prišao, kleknuo na jedno
koleno i spustio dug poljubac na belu ruku, koji je mladu ženu opržio kao vrelo
gvožđe.
– Idi, dobri moj El-Kadure – rekla je uzdahnuvši.
Arapin je ustao, dok su mu oči plamtele.
– Ili će te Lav od Damaska spasti, ili ću ga ubiti – rekao je odlučno.
Zatim je brzo uklonio kamenje i provukao se kroz otvor.
Ulice Famaguste potonule su u tamu jer su Turci sad već bili potpuno
uvereni da ne može da bude nikakvog iznenađenja, pošto su pobili ne samo
posadu nego i stanovnike sposobne da nose oružje. Arapin je video gomile
leševa, koje su čopori izgladnelih pasa divlje kidali da utole glad koju su trpeli
za vreme dugih meseci opsade. Pošto je tri ili četiri puta odbio napade ovih
životinja koje su izgleda pobesnele, El-Kadur je ubrzo stigao na prostrani trg
pred crkvom svetog Marka, koja je bila skromnija i manja kopija one čuvene u
Veneciji. Tu je, oko vatri, bivakovalo jedno stotinak janičara, pušeći i brbljajući,
dok su straže bile na svim uglovima trga i pred onim kućama koje su čudom
izbegle paklenu topovsku paljbu Turaka. Jedan Albanac, koji je sedeo na
crkvenom stepeništu, opazio je Arapina i uperio u njega svoju musketu:
– Ko si i kuda ćeš?
– Dobro vidiš da sam Arapin a ne hrišćanin – odvratio je El-Kadur. – Ja
sam vojnik Husein-paše.
– Šta radiš ovde?
– Nosim hitno naređenje Lavu od Damaska. Možeš li da mi kažeš gde se
smestio?
– Ko te šalje?
– Moj paša.
– Ne znam da li je Mula-el-Kadel još budan.
– Tek je devet.
– Još je bolešljiv, pa ipak, hodi. Smestio se u jednu od ovih kuća.

Stražar je ugasio fitilj svoje arkebuze, zabacio je na rame i uputio se prema
jednoj kući čiji su zidovi bili na mnogo mesta probijeni. Pred njom su stražarila
dva džinovska crna roba i dva ogromna arapska psa.
– Probudite vašeg gospodara ako je već legao – rekao je Albanac crncima.
– Ovde je glasnik Husein-paše koji treba sa njim da govori.
– Gospodar je još budan – odvratio je jedan od robova, pošto je sumnjičavo
pogledao Arapina.
– Idi onda i obavesti ga – rekao je Albanac. – Husein-paša se ne šali, a sem
toga, prijatelj je velikog vezira.
Rob je ušao u kuću, dok je drugi sa dva psa stao na vrata. Malo zatim se
vratio i rekao Arapinu:
– Pođi za mnom, gospodar te čeka.
El-Kadur je stegnuo jatagan pod ogrtačem i odlučno ušao, spreman na sve,
čak i da ubije sina moćnog paše od Damaska. Turčin ga je čekao u jednoj maloj
sobi u prizemlju. Još je bio malo bled od rane koja nije bila potpuno zarasla, ali
lep, sa svojim crnim i dubokim očima koje su bile dostojne da obasjaju lik jedne
od hurija muhamedanskog raja. Bez obzira što je još bio invalid, imao je na sebi
sjajnu čeličnu pancir košulju a oko struka svilenu plavu ešarpu o kojoj je visila
sablja sa zlatnim balčakom.
– Ko si ti? – upitao je Arapina pošto je robu dao znak da se povuče.
– Moje ime ti ništa, ne bi reklo – odvratio je Arapin. – Zovem se El-Kadur.
– Čini mi se da sam te već video.
– Moguće je.
– Šalje te Husein-paša?
– Ne, lagao sam.
Mula-el-Kadel je ustuknuo dva koraka, stavljajući brzo ruku na balčak
svoje sablje. El-Kadur ga je umirio jednim potezom i brzo rekao:
– Nemoj misliti da sam došao da nasrnem na tvoj život.
– Zašto si onda lagao?
– Jer me inače ne bi primio.
– Zbog čega si se poslužio imenom Husein-paše? Ko te je poslao?
– Žena kojoj duguješ život – odvratio je El-Kadur.
– Žena! – povikao je Turčin zapanjeno.
– Štaviše, to je hrišćanska plemkinja koja pripada najvišem italijanskom
plemstvu.
– I kojoj ja dugujem život!
– Da, Mula-el-Kadele.
– Ti si lud. Ja nikad nisam upoznao ni jednu italijansku plemkinju, kao što
mi nikad nijedna žena nije spasla život. Lav od Damaska može da se spase bez
ičije pomoći.

– Varaš se, Mula-el-Kadele – rekao je Arapin mirnim glasom. – Da nije
bilo velikodušnosti te žene, ne bi prisustvovao osvajanju Famaguste. Tvoja rana
još nije zarasla.
– Ali o kome ti to govoriš? Zar o onom mladom kapetanu koji me je oborio
sa konja?
– Da, o Kapetanu Oluji.
– Objasni bolje.
– To je bila italijanska plemkinja, koja ti je poštedela život a mogla je da te
ubije jer je na to imala prava.
– Šta govoriš! – povikao je Turčin, crvenoći i bledeći. – Taj kapetan koji se
borio kao kakav bog rata bio je žena! Ne! To je nemoguće! On ne bi mogao da
pobedi i obori Lava od Damaska.
– To je bila vojvotkinja od Ebolija, poznata među hrišćanima kao Kapetan
Oluja – rekao je El-Kadur.
Iznenađenje Mule-el-Kadela bilo je takvo da je nekoliko trenutaka bio
nesposoban da govori.
– Žena! – povikao je najzad bolno. – Lav od Damaska je obeščašćen i ništa
drugo mi ne ostaje nego da polomim svoju sablju.
– Ne, junak kao što si ti ne sme da slomi najčuveniju oštricu turske vojske
– rekao je Arapin. – Žena koja te je pobedila ćerka je najčuvenijeg mačevaoca
koga je Napulj imao.
– On me nije pobeđio – odvratio je Turčin skoro kroz jecaj. – Mene je
oborila jedna žena! Čast Lava je zauvek izgubljena!
– Ona koja te je ranila plemkinja je.
– I koja me svakako prezire.
– Ne, jer tvoja protivnica sada moli za velikodušnost Lava od Damaska.
Mladi Turčin je sevnuo pogledom.
– Potreban sam mojoj neprijateljici? Znači, Kapetan Oluja nije mrtav?
– Živ je, iako ga je komad kamena ranio.
– Gde je? Hoću da ga vidim! – povikao je Mula-el-Kadel.
– Da je ubiješ? Moja gospodarica je hrišćanka.
– Ko si ti?
– Njen verni rob.
– I vojvotkinja te je poslala k meni?
– Da.
– Da me pitaš da li hoću da joj pomognem da pobegne iz Famaguste?
– I možda još nešto.
– Zar neće biti u opasnosti za vreme tvoje odsutnosti?
– Ne verujcm. Njeno skrovište je sigurno, a sem toga, nije sama.
– Ko pazi na nju?
– Njen poručnik.

Mula-el-Kadel je uzeo sa jedne stolice ogrtač od tamne vune i dva pištolja
sa stola, i rekao Arapinu:
– Vodi me tvojoj gospodarici.
Mula-el-Kadel je pljesnuo šakama i čas kasnije su ušla dva crna roba. On je
sa njima izmenio nekoliko reči na jeziku koji je El-Kaduru bio nepoznat, a zatim
se obratio Arapinu:
– Pođi sa mnom, ovi ljudi će doći za nama.
Zatim su izašli iz kuće, neometano prešli preko trga, jer se straže nisu
usudile da ih zaustave, i lagano se uputili prema kuli, kao vojnici koji su pošli u
obilazak.
Kada se našao u skloništu, koje je bilo osvetljeno buktinjom, Turčin je
zbacio ogrtač i, pošto je sa Perpinjanom izmenio učtiv pozdrav, brzo prišao
ležaju na kome je bila vojvotkinja od Ebolija, još budna.
– Žena koja me je pobedila – povikao je uzbuđeno. – Prepoznajem vas,
gospođo.
Zatim se spustio na jedno koleno, kao kakav evropski plemić gledajući
vojvotkinju svojim crnim očima.
– Gospođo – rekao je sa poštovanjem. – Pred vama nije neprijatelj, već
prijatelj koji je imao prilike da se divi vašoj izvanrednoj hrabrosti i koji nije
gnevan što ga je pobedila jedna mlada žena. Zapovedajte: Lav od Damaska je
spreman da vas spase i da plati svoj dug.

VELIKODUŠNOST LAVA OD DAMASKA
Videći Turčina kako ulazi i prilazi njenom ležaju, vojvotkinja od Ebolija se
malo pridigla, uz Perpinjanovu pomoć, i pozdravila ga divnim osmehom.
– Vi! – povikala je.
Preko čela mladog Lava od Damaska prešla je senka a uzdah mu je zamro
na usnama.
– Pobeđen od mača jedne žene – rekao je sa izvesnom gorčinom.
– Ne, Mula-el-Kadele, već od mača Kapetana Oluje, koji je poznat kao
najbolja oštrica Famaguste. Lav od Damaska nije ništa izgubio od svoje
vrednosti, uostalom, dao je dokaza obarajući Medveda iz poljskih šuma čija je
snaga mišica ulivala strah.
Turčinovo čelo se razvedrilo, čak mu se i osmeh ukazao na usnama. Na
jedan njegov znak dva roba su prišla ležaju i otvorila korpe, vadeći iz, njih
nekoliko prašnjavih boca, hladno meso, biskvite i posudu punu još tople kafe.
– To je sve što za sada mogu da vam ponudim – rekao je Mula-el-Kadel. –
Čak ni Mustaia nema više na svome stolu jer ni mi nemamo obilje namirnica.
– Nisam se ni toliko nadala – odvratila je vojvotkinja smešeći se – i
zahvaljujem vam na tako divnoj brizi. Moji prijatelji mora da su gladniji od
mene.
Zatim je ispila jednu šolju kafe koju joj je ponudio Mula-el-Kadel i pojela
jedan biskvit, dok su se poručnik i Arapin bacili na meso jer nisu jeli više od dva
dana.
– Gospođo – tekao je Mula ustajući. – Šta mogu da učinim za vas?
– Da nas izveđele iz Famaguste – odvratila je vojvotkinja.
– Želite da se vratite u Italiju?
– Ne.
Mula-el-Kadel je ponovo bio iznenađen.
– Zar hoćete da ostanete na Kipru? – upitao je sa čudnim naglaskom u
kome je bilo žaljenja.
– Dok ne nađem čoveka koga volim i koji je vaš zarobljenik.
Senka je ponovo prešla Turčinovim čelom.
– Ko je on? – upitao je.
– Vikont Lisije – rekla je vojvotkinja.
– Lisije! – promrmljao je Mula-el-Kadel, prelazeći šakom preko lica kao da
pokušava da dozove neko davno sećanje. – To je jedan od malobrojnih plemića
zarobljenih u Nikoziji, koje je Mustafa poštedeo, zar ne?
– Da, jeste li ga upoznali? – upitala je mlada žena uzbuđeno.
– Čini mi se – odvratio je Mula-el-Kadel. – Čekajte malo, da, on je bio
zvezda i duša Nikozije... veliki junak, čuveni kapetan.

– Htela bih da doznam gde su ga odveli i gđe ga drži zarobljenog.
– To neće biti teško jet će to neko svakako znati.
– Ti plemići nisu odvedeni u Konstantinopolj, zar ne?
– Ne verujem – odvratio je Lav od Damaska. – Čini mi se da sam čuo kako
se govori da Mustafa ima neke naročite planove sa tim kapetanima. Hteli biste
da ga oslobodite pre nego što napustite Kipar?
– Upravo sam i došla ovamo da ga iščupam iz ruku vaših sunarodnika.
– Verovao sam da ste vi, gospođa i žena, uzeli oružje jer mrzite nas
muslimane.
– Prevarili ste se, Mula-el-Kadele.
Turčin se poklonio, galantno poljubio vojvotkinji ruku i pošao prema
izlazu, govoreći:
– Kunem se na Koran da ću održati obećanje koje sam vam dao, gospođo.
Do sutra uveće.
– Hvala, Mula-el-Kadele – odvratila je mlada žena uzbuđeno. – Kada se
budem vratila u moju zemlju, reći ću da sam među muslimanima našla
plemenite ljude.
– To će biti čast za tursku vojsku – odvratio je pašin sin. – Zbogom,
gospođo, ili bolje, đoviđenja.
El-Kadur je ukolonio kamenje da Turčun i robovi mogu da izađu a zatim ga
je vratio na mesto.
– Turci spavaju, gospodarice – rekao je El-Kadur. – Ti bednici su umorni
od ubijanja.
– Daj mi tvoj jatagan i pištolj, El-Kadure – rekao je poručnik. – Moj mač
više ne služi ničemu.
Arapin je dao oružje i ogrnuo ga svojim širokim ogrtačem kako bi izgledao
kao pustinjski sin.
– Zbogom, gospođo – rekao je poručnik. – Ako se više ne vratim samo
recite da su me Turci ubili.
Skliznuo je zatim niz ruševine i našao se u podnožju kule. Noć je bila
tamna i samo se čuo lavež pasa. Poručnik je upravo ulazio u jednu malu bočnu
ulicu kada je video jednog čoveka koji je na sebi imao živopisno odelo
janičarskih kapetana. On mu je odlučno preprečio put.
– Eh! Eh! – čuo se jedan ironičan glas. – Kuda to ide El-Kadur? Mnogo je
tamno, ali moje oči vide i u mraku.
Ove reči nisu bile izgovorene na turskom jeziku, već na lošem
venecijanskom sa izrazito stranačkim naglaskom.
– Ko si ti? – upitao je poručnik, odskočivši unazad i šireći ogrtač kako bi
bio spreman da potrgne jatagan.
– Zar El-Kadur ubija i prijatelje? – upitao je janičarski kapetan i dalje
podsmešljivo. – Ti si, dakle, još uvek divljak.
– Varaš se – odvratio je poručnik. – Ja nisam El-Kadur već Egipćanin.

– Jeste li žrtvovali svoju veru da spasete kožu, gospodine Perpinjano? Tako
je bolje, moći ćemo da nastavimo našu partiju kockica.
Poručniku se oteo povik:
– Kapetan Lasinski!
– Ne, Lasinski je mrtav – odvratio je Poljak, jer je to zaista bio on. – Sada
se zovem Jusuf Hamada.
– Lasinski ili Hamada, vi ste otpadnik – rekao je poručnik sa dubokim
prezirom.
Kletva se otela Poljaku, koji je odmah zatim nastavio svojim sladunjavim a
ujedno i podsmešljivim tonom:
– Nikome nije milo da izgubi život, dragi moj poručniče, i da nisam
prihvatio da postanem musliman glava mi se više ne bi nalazila na ramenima.
Ali šta vi ovde radite u obličju El-Kadurovom? Na časnu reč, pre nego što sam
vas čuo zamenio sam vas sa Arapinorn Kapetana Oluje.
– Šta radim ovde? – rekao je Venecijanac, ne znajući šta da odgovori.
– Ništa, šetam ruševinama Famaguste.
– Šalite li se?
– Ponavljam vam da ništa ne znam ni o El-Kaduru, ni o Kapetanu Oluji,
– Kapetanici Oluji – ispravio je Lasinski.
– Šta kažete?
– La, la! Zar verujete da nisam opazio da je to devojka, a ne muškarac?
Hiljadu mu vukova! Kakvu je mišicu imala ta žena i kako je bila hrabra!
Muhamedove mi krvi! Hteo bih i ja da ukrstim mač sa njom! Ko li je bio njen
učitelj?
– Verujem, kapetane, da ste u velikoj zabludi.
– Neka bude, kad vi ne želite da verujete u ono što sam vam rekao. Da li
mogu da vam budem od kakve koristi?
– Niko mi neće smetati u mojoj šetnji.
– Pazite, jer su Turci još u velikom broju ulogoreni oko Famaguste i ako
vas uhvate mogli bi da vas nabiju na kolac.
– Čuvaću ih se, kapetane – odvratio je Venecijanac.
– U slučaju, što je vrlo moguće da vam se dogodi kakva nesreća, ne
zaboravite da se zovem Jusuf Hamada.
– Neću zaboraviti to ime.
– Dobra sreća, poručniče.
On je pružio desnu ruku, ali se Venecijanac pretvarao da ne vidi i,
navukavši kapuljaču, udaljio se obazirući se i držeći poluisukan jatagan. Poljak
se takođe udaljio, brundajući i psujući. Ne gubeći ga iz vida poručnik je, kada je
stigao do ugla jedne stare kule, zastao i sakrio se u jednom ulazu.
– Hoću da vidim da li me prati – promrmljao je. – Takvom čoveku ne treba
verovati.

Nije prošlo ni dva minuta a on je video kako se pojavljuje kapetan. Iako je
još brundao, ipak je išao na vrhovima prstiju kako ga Venecijanac, za koga je
verovao da je nastavio put, ne bi čuo. Prošao je pored ulaza ne zaustavljajući se i
nestao ubrzo u jednoj maloj tamnoj ulici.
– Ipak me traži, lopuža – rekao je poručnik.
Zatim se vratio natrag i zavukao se među kućerke koji su bili u ruševinama,
pipajući nekoliko minuta u m raku.
– Treba da su ovde – rekao je najzad, preskačući jedan porušeni zid.
Zatim je uklonio kamenje i dopro do male rešetke i nekoliko puta pozvao:
– Papa Stake! Papa Stake!
U prvom trenutku niko nije odgovorio a zatim se iz dubine podruma začuo
promukli, skoro grobni glas:
– Jeste li to vi, poručniče? Već je bilo vreme da dođete. Verovao sam da su
vas pogubili i nabili na kolac.
– Podigni rešetku, starče. Da li je Simon još živ?
– Napola, poručniče. Ovde se umire od gladi i straha.
– Izađite odmah, uskoro ćete imati sigurno skrovište i nahranićete se.
– Evo reči od kojih krv ponovo življe teče – promrmljao je promukli glas. –
Upaliću dvadeset sveća u San Marku i četiri u crkvi San Nikoleto. Hajde,
Simone, protegni noge, dečače moj, ako hoćeš nešto da pregrizeš.
Rešetka je bila podignuta i dva čoveka su se izvukla s mukom iz otvora.
– Pođite za mnom, papa Stake – rekao je poručnik. – Nema opasnosti.
– Noge su mi slabe, gospodine poručniče, a čini mi se da ni Simonove nisu
mnogo hitrije.
– Pored ovog posta – rekao je njegov drug.
– Loš mornar – rekao je starac, upinjući se da se osmehne.
– Hajde, pođite pre nego što nas neka patrola ne otkrije – naredio je
Perpinjano.
– Kada se radi o Turcima bolje je pobeći, poručniče. Uopšte ne bih bio
voljan da okusim slasti koca.
– Onda trk, papa Stake.
Zatim su se, skoro trčeći, uputili prema kuli koja se nejasno videla u tami.
Brzo su se popeli na ruševine i Perpinjano je, pošto je razmaknuo kamenje, uveo
dvojicu mornara.
– To smo mi, El-Kadure – rekao je.
Arapin je uzeo baklju da bi osmotrio novopridošle. Papa Stake,
Dalmatinac, bio je lep starac od svojih šezdeset godina. Lice mu je bilo tamno i
izborano, sa dugom belom bradom i sivim i živahnim očima. I pored godina,
mora da je bio veoma snažan, što su dokazivali njegov vrat kao u bika i grudi
atlete. Drugi je bio mladić od možda dvadeset godina, visok i veoma mršav,
crnih očiju i jedva vidljivih brčića.

Posto je odgovorio na Arapinova pitanja, starac je, ugledavši vojvotkinju,
skinuo beretu i rekao:
– To je Kapetan Oluja. Evo jednog junaka koji je dobro učinio što se
spasao od turskih sabajja.
– Ćutite, papa Stake, i navalite na jelo – rekao je poručnik, gurajući dvojicu
izgladnelih prema korpama koje su doneli robovi Mule-el-Kadela.
Stari morski vuk je načinio smešan poklon pred vojvotkinjom, skidajući u
isto vreme beretu, a zatim se priključio mladom mornaru, mrmljajući:
– Naređenje je da se jede i spava i ja slušam pobednika, bolje rečeno,
junačku pobednicu prve muslimanske sablje.
Perpinjano je sačekao da stari zadrema a zatim je prišao vojvotkinji i rekao:
– Gospođo, uhode nas.
– Janičari? upitala je vojvotkinja brižno.
– Kapetan Lasinski.
Vojvotkinja je zadrhtala.
– Kako? – povikala je. – Znam da je taj čovek živ, ali nisam mislila da ću
ga tako brzo ponovo sresti.
– Postao je musliman da spase život.
– Ko vam je to rekao?
– On sam.
– On!
– Malo pre sam ga sreo nedaleko udavde. On kruži po ovom kraju i video
je Mulu-el-Kadela sa El-Kadurom.
– Da li taj čovek traži naše sklonište da bi nas predao Mustafi?
– Od tog avanturiste koji se odrekao svoje vere možemo sve da očekujemo.
Da sam imao mač a ne jatagan, ili da mi je fitilj pištolja bio zapaljen, kunem
vam se da ne bih oklevao da ga napadnem. Tajno me je pratio...
– Dovde? – upitala je vojvotkinja.
– Ne, uspeo sam da ga prevarim i on ne zna za naše sklonište.
– Zašto me taj čovek, koji se hrabro borio za lava svetog Marka, tako mrzi?
– Možda zato što vas kao ženu više cene i što ste pobedili Lava od
Damaska.
– Da, on je video da sam žena – rekla je vojvotkinja.
– U to nema sumnje, gospođo.
U tom trenutku se iz tamnog ugla čulo mrmljanje papa Stakea:
– Sto mu gromova! Zar nije moguće spavati u Famagusti? Ovi turski psi
uvek prave đavolsku buku svojim jataganima.

POLJSKI MEDVED
Sutradan uveče, posle deset časova, Mula-el-Kadel je, kao što je svečano
obećao, ušao u sklonište, praćen ne više crnim robovima, već četvoricom do
zuba naoružanih ljudi, u teškim pancir košuljama, od kojih je svaki nosio
ogromnu košaru. El-Kadur, koji je već čekao kod ulaza, spremno je otvorio
prolaz malom odredu.
– Evo me, gospođo – rekao je Lav od Damaska prilazeći vojvotkinjinom
ležaju. – Održaću zakletvu i možda više od toga. Donosim vam turska odela,
oružje, vesti, a tu su i šest konja, odabranih među najboljima iz albanskog puka.
– Nisam sumnjala, Mula-el-Kadele, da ste pošten i velikodušan – odvratila
je mlada žena pružajući mu ruku. – Srce jedne žene teško se vara.
Papa Stake, koji je baš praznio jednu bocu kiparskog vina, pomislio je mu
nije loše da i on nešto doda:
– Nikad ne bih poverovao da među Turcima ima plemenitih ljudi.
– Mula– El-Kadele – rekla je vojvotkinja, koja nije poklonila pažnju
starčevom brbljanju niste li opazili da vas neko prati.
– Zašto me to pitate, gospođo? – upitao je Turčin i na njegovom licu se
najednom ukazao nemir.
– Niste li nikoga sreli na svome putu?
Lav od Damaska je razmišljao jedan čas a zatim je odvratio:
– Ali da... jednog janičarskog kapetana, koji mi je izgledao pijan
– To je bio on! – povikao je Perpinjano.
– Ko? – upitao je Turčin gledajući ga pažljivo.
– Medved iz poljskih šuma – rekla je vojvotkinja.
– Kapetan koga sam oborio udarcem sablje i koji se odrekao svoje vere?
– Da – rekao je venecijanac.
– Zar bi se taj čovek usudio da me uhodi? – upitao je Lav od Damaska,
mršteći čelo.
– Možda pokušava da nas izda i preda Mustafi pre nego što napustimo
Famagustu – dodao je poručnik.
Turčin se prezrivo osinehnuo.
– Mula-el-Kadet više vredi od jednog, bednog otpadnika – rekao je. –
Neka pokuša da mi stane na put ako sme.
Zatim se, menjajući ton, obratio vojvotkinji:
– Hteli ste da doznate gde su moji sunarodnici otpremili vikonta Lisijea zar
ne?
– Da – rekla je vojvotkinja naglo listajući, dok joj se lice zarumenelo.
– Znam gde se nalazi.

– Da li je van Kipra?
– Ne, nalazi se u dvorcu Husif, gde će ostati do zaključenja mira, ukoliko
Venecijanska Republika bude htela da ga potpiše.
– Gde se to nalazi?
– U zalivu Suda.
– Da li ga čuvaju?
– Možda, ali vam to ne bih znao reći.
– Kako bi se moglo štići tamo?
– Morem, gospođo.
– Da li bismo mogli da nađemo neku malu galiju?
– I na to sam mislio, gospođo – rekao jo Mula-el- Kadel. – Znam komo vas
poveravam.
– Pođimo bez oklevanja, gospodarice – rekao je El-Kadur, naginjuči se nad
vojvotkinju. – Taj prokleti Poljak me plaši.
– Pomozi mi – odvratila je plemkmja.
Arapin je malo oklevao a zatim je uzeo nežno u svoje snažne ruke i
podigao tako lako kao da se radilo o detetu.
– Održaću se u sedlu – rekla je vojvotkinja Muli-el-Kadelu uz divan
osmoh. – Zar nisam Kapetan Oluja?
Turčin nije odgovorio, voć je gledao pravo u oči sa nekom vrstom
obožavanja.
– Gde su konji? – upitala je vojvotkinja.
– U podnožju kule, gospođo, čuva ih jedan rob. Obucite turska odela koja
sam vam doneo, jer bi vas ovako obučene lako prepoznali.
Zatim je otvorio jednu od četiri velike košare koje su doneli robovi i
izvadio jedno bogato albansko odelo, sa zlatnim dugmetia, kratku kabanicu
dvostrukih rukava i dugih gajtana, kratku i široku belu suknju.
– Za vas, gospođo – rekao je. – Kapetan Oluja će postati divni albanski
kapetan koji će zavrteti glavu svim ženama u Mustafinom haremu.
– Hvala, Mula-el-Kadete – odvratita je vojvotkinja.
Robovi su takode izvadili iz košara i druga odela, egipatska i arapska, za
dvojicu mornara i Perpinjana, kao i bogate pištolje sa sedefnim intarzijama,
handžare i jatagane koji su bili oštri kao brijači
– Boga mu! – povikao je nepopravivi morski vuk, koji je izabrao odelo
egipatskog memeluka. – Biću zaista divna figura i u trenu ću se pretvoriti u
beduinskog šeika. Šteta što nemam pleme kome bih zapovedao i jedno hiljadu
kamila...
– Kako hoćeš, mornaru, hajde, požurimo. U ponoć se menjaju straže na
ulazu u tvrđavu Erico i ne bih voleo da moram da se objašnjavam sa njihovim
komandantima. Jeste li spremni, gospođo?
– Da – odvratila je vojvotkinja.
– Ne gubimo vreme!

Četiri roba koja su donela odela išla su na čelu a dva mornara na začelju.
Perpinjano i Lav od Damaska jahali su pored vojvotkinje, spremni da je pridrže,
iako za to izgleda nije bilo potrebe. Za tren oka su prošli južni deo grada i stigli
do utvrđenja Erico koje je čuvao odred janičara.
Jedan kapetan je pošao pred njih i povikao:
– Stoj ili pucamo!
Kada su čuli ovaj glas, vojvotkinja i Perpinjano su zadrhtali, dok je El-
Kadur munjevitim pokretom izvukao jatagan.
– Lasinski! – povikali su u jedan glas.
Mula-el-Kadel je dao znak vojvotkinji i njenim drugovima da stanu a zatim
je obo svoga konja i doleteo do Poljaka, koji je stajao na pokretnom mostu sa
isukanom sabljom. Tri koraka iza njega, nepokretni kao kipovi, stajali su janičari
sa upaljenim fitiljima svojih arkebuza.
– Ko si ti da se usuđuješ da mi preprečiš put? – upitao je Mula potežući
sablju.
– Komandant utvrđenja, bar za ovu noć – odvratio je Poljak uobičajeno
potsmešljivo.
Zatim se okrenuo janičarima, koji su stajali bez pokreta, i zagrmeo:
– Zbijte se i pripremite se za paljbu.
Bes je blesnuo u očima Mule-el-Kadela.
– Zar biste pucali na Lava od Damaska? – povikao je, preteći janičarima
pesnicom.
Zatim se okrenuo svojim pratiocima i zapovedio:
– Izvucite sablje i u napad. Ja za sve odgovaram.
Pošto je ponovo obo konja, naleteo je tako snažno na Poljaka da je ovaj pao
pre no što je uspeo da se povuče.
– Nevaljalče! – urlao je kapetan, koji se otkotrljao do jendeka. – Pucajte,
janičari.
–Na njih! – povikao je Mula-el-Kadel.
Deset konjanika je poletelo na most sa podignutim sabljama, ali nisu uspeli
da ih upotrebe jer su janičari, umesio da pucaju, bezglavo pobegli, bacajući
oružje i vičući:
–Dug život Lavu od Damaska!
Odred je poleteo kao uragan i sručio se u polje, dok je papa Stake, koji se
čvrsto držao za konjsku grivu, mrmljao očigledno zadovoljan:
–Ovaj Turčin je izgleda zaista dobar momak. Nisam verovao da će se takav
jedan naći među ovim bitangama.
Na čelu grupe Mula-el-Kadel je pokazivao put. U daljini su se videle turske
logorske vatre, rasute po ogromnom prostoru, a čuo se i poneki zvuk trube.
Oko jedan čas ujutro odred je stigao do jednog bednog sela koje se
sastojalo od nekoliko tuceta krovinjara i malog zaliva u kome su se razbijali

Kapetan oluja

Recommended

Recommended

More Related Content

What's hot

What's hot (14)

Similar to Kapetan oluja

Similar to Kapetan oluja (13)

More from zoran radovic

More from zoran radovic (20)

Kapetan oluja