2. Током друге половине деветнаестог века, у Француској, група уметника из основа је
преобразила сликарство. Били су то људи различитог друштвеног порекла, темперамента
и политичких уверења, али подједнако незадовољни преовлађујућом уметничком климом,
огорчени својим неуспехом на званичним изложбама и решени да уведу нов начин
сликања.
Звали су се: ЕДУАР МАНЕ, КЛОД МОНЕ, ПЈЕР-ОГИСТ РЕНОАР, ЕДГАР ДЕГА, ПОЛ
СЕЗАН, КАМИЈ ПИСАРО, АЛФРЕД СИСЛЕ, ГИСТАВ КАЈБОТ, БЕРТА МОРИЗО, АРМАН
ГИЈОМЕН И МАРИ КАСАТ.
За разлику од признатих француских уметника тог доба, који су махом сликали свете,
историјске и митолошке теме, Моне и остали чланови групе волели су да приказују
стварни живот, свакидашње призоре и пејзаже. Радије су радили напољу него у атељеу и
користили јарке боје. Више су их занимали светлосни прелази него тачност цртежа.
Између 1850. и 1880. углавном су радили у Паризу. Године 1874. одржали су заједничку
изложбу. Тада их је један новинар са ниподаштавањем означио као ‘’импресионисте’’
желећи да каже како њихове слике представљају тек прву импресију, утисак. Сликари из
групе усвојише то име и са њим уђоше у историју.
3. МЕСТА
Прича о импресионистима одвија се претежно у Паризу, који је, са
Лондоном, један од најважнијих градова тог века. Први пут се на
њиховим сликама приказују живот велике грађанске метрополе,
диринчење сиротиње и разонода богатих. Париски локалитети чине
окосницу њихових живота и њиховог сликарства: четврт Батињол, где су
им били атељеи, мостови на Сени, састајалишта као Мулен д’ла Галет,
Лувр где изучаваху старе мајсторе, кафеи попут Гербоа и Нове Атине,
Опера и Мулен Руж, те Палата индустрије у којој су одржане прве велике
Светске изложбе да покажу уметност и техничка достигнућа са свих
меридијана. И околина Париза обезбеђује неисцрпну ризницу тема:
импресионисти ‘’хватају’’ атмосферу паланке, раде у шуми Фонтенбло, на
обалама Бретање, Нормандије и Провансе. Ипак, они нису сведени на
Француску: њихова уметност пробила се на велика међународна
тржишта, нарочито у Лондону и Њујорку.
4. Реноар, Клизачи у Булоњској шуми
Моне, Европски мост
Дега, Трг Конкорд
Моне, Булевар де Каписин
Писаро, Булевар Италијана
Писаро, Авенија Опере
Моне, Кеј Лувра
Моне, Станица Сен-Лазар
Реноар, Мулен д’ла Галет
5. НОВИ ПАРИЗ
Између 1800. и 1850. Париз се увећавао без икаквог реда. Становништво је са
500 000 нарасло на један милион и стискало се у средњовековном средишту
града у јадним животним и здравственим условима. По доласку на власт,
Наполеон III наложио је да се варош из корена преуреди и тај посао поверио
барону Осману, начелнику округа Сене. За седамнаест година лице Париза је
измењено. Читаве четврти сравњене су са земљом, срушено 20 000 кућа.
Тесне средњовековне улице замењене су 40 метара широким авенијама –
булеварима – што су испресецале град и дуж којих је подигнуто 40 000
савремених зграда. На булеварима је ницао Нови Париз, отмен и монденски,
драг импресионистима: Париз кафеа, ресторана и позоришта.
РАЗВОЈ ИМПРЕСИОНИЗМА
Године 1853., када Осман отпочиње радове, будући импресионисти су сви још
веома млади. Најстарији Писаро и Мане, тек су закорачили у трећу деценију;
најмлађима Касатовој и Кајботу, је так осам, односно пет година. Њихово
уметничко образовање одиграло се у тих седамнаест година током којих је
Париз преуређен. Расли су са градом. Осим Монеа и Касатове, сви су се
налазили у Паризу 1855., када је у Палати индустрије одржана велика Светска
изложба. Под њен кров смештена је највећа до тада виђена сликарска
смотра, са уметницима из 28 нација. Највише места заузели су французи,
нарочито познати Жан-Огист Доминик Енгр и Ежен Делакроа. Но, млади
уметници упознали су се и са сасвим другачијим радовима: платнима
непријатеља академичара, Гистава Курбеа, који је пркосио
традиционалистима излажући одвојено у Павиљону реализма.
7. КОПИСТИ У ЛУВРУ
У својој младости, будући импресионистички сликари често су посећивали
дворане музеја Лувр где су били у прилица да разгледају ремек-дела
италијанске, француске, фламанске и шпанске уметности.Ту су пресликавали
платна старих мајстора. Ту су пресликавали платна старих мајстора. Беше то
механички и не много занимљив посао, али веома добра вежба за сликаре који
су тако могли да се огледају спрам врхунских уметничких узора из прошлих
векова. Истовремено, неки од њих студирали су на Екол де Бозар (Школа лепих
уметности) чији предавачки методи беху сувопарни и традиционалистички.
Сврха Школе била је да обучи сликаре који ће стварати дела допадљива
државним и верским установама: слике са светим темама или темама из
митологије и древне историје.
У АТЕЉЕУ
Средином деветнаестог века, атељеи најпознатијих уметника играју значајну
улогу у уметничком животу Париза и несумњиво су утицајнији од академских
установа. Атеље није био само место где је мајстор смишљао и изводио своја
дела у самоћи или, како је често био случај код најчувенијих, уз бројне
помоћнике. Атеље је и школа. Ту би ученици савладавали основе цртања уживо,
сликарских поступака и мајсторовог стила. Штавише, атеље је служио и као
салон. Увече је то састајалиште других сликара, песника и писаца, муштерија и
познавалаца уметности, пријатеља и политичара. Сатима се воде пријатни
разговори о темама и идејама обично забрањеним у званичним школама.
8. МАЈСТОРИ РЕАЛИЗМА
Између 1850. и 1860. француско сликарство изменио је нови покрет који је предводио
Гистав Курбе: Реализам. Предмет реалистичког сликарства била је стварност онаква
каква јесте, ‘’лепа’’ или ‘’ружна’’ свеједно. По први пут сликани су сиромашни друштвени
слојеви: радници и сељаци изнурени радом, жене које пеглају, занатлије, градска и
сеоска сиротиња. Чак је и боја коришћена на нов начин. Широки и силовити замаси
четкицом, каквима су се служили Курбе и његови следбеници, беху претеча поступка
који ће употребљавати импресионисти за сликање у природи. Реалисти су изазвали
велико згражање у академским круговима. Одсуство грчких богова и светих призора на
њиховим платнима чинило се готово као светогрђе. Поред Курбеа, будуће
импресионисте занимали су и други мајстори: Жан-Франсоа Миле, који је на својим
сликама приказивао свет сељака, па и Жан-Батист Камиј Коро, уметник који је унео
дубоке промене у сликање пејзажа.
ПОД ВЕДРИМ НЕБОМ
Сликање ‘’en plein air’’ (под ведрим небом) бејаше велика, јединствена новина коју су
увели импресионисти. За њих, сликати није подразумевало затворити се у хладно
светло атељеа, већ понети штафелај, платно и боје и проводити дане на селу, у
настојању да се ухвате призори из природе, њено светло и боје. Била је то
револуционарна промена која је од сликара захтевала нове способности. Морали су да
раде брзо јер се светло стално мењало, да прибегавају брзом наношењу боје, без
претходног нацрта, и на платно непосредно преносе жив утисак (импресију) оног што
виде. Велика импресионистичка уметност родила се из сликања ‘’en plein air’’: најпре
безбројни пејзажи, онда градски призори, приказивање кафанског друштва и живота по
ресторанима и јавним местима.
9. Моне, Шетња литицом у Пурвилу Моризо, Кеј у Буживалу
Моне, Литице у Етрета Моне, Станица у Аржантеју
Моне, Уметников врт у Живернију Моне, Сена у Аржантеју
Мане, Моне у свом пловећем атељеу Писаро, Дуга
Писаро, Друм у Лувсијену Моне, Тераса у Сент-Адресу
Писаро, Сена у Порт-Марлију Сисле, Снег у Лувсијену
10. ПРИРОДА
Природа је општа тема ликовне уметности. Но, она се може
обрађивати на много начина и импресионисти су пронашли један
потпуно нов. У делима традициониста природа је често
улепшавана или унеколико мењана, или је, пак, чинила позадину
главној теми слике. За импресионисте, природа је говорила за
себе и задатак уметника био је да то прихвати и представи онако
како види. Природа је жива и покретна, а импресионистичко
сликарство поклањало је много пажње свему што је покрет:
комешању разлисталих грана, дрвећу што се повија на ветру,
одсјајима у води. Такође, захваљујући новооткривеним
поступцима, импресионистички сликари први су овладали
изузетном вештином и способношћу да раде брзо како би успели
да насликају тренутне призоре из природе. Готово увек користили
су чисте боје, не мешајући их пре наношења на платно. Боја је
наношена брзо, ситним оделитим потезима четке, тако да је
изледало као да се слика састоји од светлосних трептаја.
Импресионисти су први на платну ухватили оно што око види при
првом погледу.
11. Реноар, Удар ветра
Сезан, Пејзаж
Сезан, Сена у Берсију
Моне, Тополе
Гијомен, Сена у Шарантону
Моне, сврака
Писаро, Фебруарско сунце
Сезан, мртва природа
Мане, Бекство Рошфора
Мане, Руже и лале у вази са змајем
Моне, Тераса у Сент-Адресу
12. ЉУДИ
Осећај природности, остварен на импресионистичким портретима,
разликује их од традиционалистичких више због пажње коју су ови
уметници поклањали околини у коју је сликана особа смештана
него због постигнуте истанчаности или сличности. Портретисана
лица нису више била издвојени, мислени ликови равнодушног
изгледа некога ко позира. Они су на сликама живели, заједно са
стварима, пределом и светлом које их је окруживало. Премда су
им дата појединачна обележја, били су готово само објект међу
многим осталим објектима и чинили се саставним делом
сопственог окружења. Људско тело није више обрађивано као
општи анатомски модел. Савремени мушкарци и жене приказивани
су у својој свакодневици: у одећи коју су иначе носили, при свом
друштвеном животу, код куће, на улици – како свирају клавир, раде
у уреду, чекају иза кулиса да изађу на позорницу или, чак,
ослоњени о коцкарски сто. Њихов став није никада без значаја, чак
ни ако се лик одмара пошто и тај тренутак припада човековом
живљењу исто колико и радиност.
13. Мане, Фрулаш Реноар, Супружници
Сезан, Аутопортрет
Бернхајм д’Вилер
Реноар, Дечје поподне у Касат, Госпођа за Мане, Берта Моризо у
Варжмону столом за чај црном шеширу
Мане, Келнерица са
Дега, Породица Белели Реноар, Клод Моне чита
пивом
Дега, Хортензија Писаро, Продавачица
Дега, Лавор
Валпенсон деликатеса
Мане, Дечак дува мехуре
Реноар, Млада шваља Реноар, Нана
од сапунице
Дега, Берза памука у
Дега, Пеглерка Реноар, Акт на сунцу
Њу Орлеансу
Мане, Балкон Дега, Аутопортрет Сезан, Велике купачице
14. САСТАЈАЛИШТА
Кафеи, ресторани, састајалишта на отвореном, плесне дворане:
отмени париски живот није више припадао само племству него и
цватућем средњем слоју чије су друштвене вредности биле посве
различите. Живот је имао светлу и тамну страну: на једној су
површне љубавне везе, уживање у добром јелу, кабареи и провод;
на другој негативне појаве попут проституције и пијанства.
Импресионисти су на својим платнима неуморно обрађивали
кафеа и састајалишта. Ту су налазили прави париски живот и нови
сталеж у успону, који им је, уз градске призоре, био омиљена тема.
Као и увек, ограничавали су се само на сликање, без намере да
тиме нешто покуде или похвале. На њиховим сликама наћи ће се
сви ликови париског друштвеног живота: келнерица у бару Фоли-
Бержера, и жена са чашом апсинта, чланови оркестра и публика на
представи у Опери, буржоазија на концертима у вртовима Тиљери,
свирачи у кафанама под ведрим небом, и јефтине жене што су
ординирале по ресторанима и хотелима.
15. Реноар, Доручак веслача Мане, Коњске трке у Лоншану
Мане, Бар у Фоли-Бержеру Мане, Маскенбал у Опери
Мане, Код Чиче-Латија Дега, Кабаре
Дега, Жена у башти кафеа Дега, Примабалерина
Реноар, У крчми код Маме-Антони Ре Реноар, Мулен д’ла Галет
Дега, Тркачки коњи пред
Реноар, Игранка на селу
трибинама
Дега, Пред старт Реноар, Игранка у граду
16. ИЗЛОЖБА ИЗ 1874.
Дана 15. априла 1874. у атељеу француског фотографа Надара
(Булевар де Каписин 35) отворена је прва, историјска изложба
групе, на којој су приказани најбољи радови импресионистичких
сликара настали током изузетног стваралачког раздобља. Изложбу
је приредило Деоничарско друштво уметника, сликара, вајара и
гравера, које је годину дана раније основало тридесет уметника.
Сврха друштва била је пружање прилике члановима да излажу и
продају своје радове без позива или пристанка неког жирија. На
изложби су учествовали Дега, Писаро, Реноар, Моне, Сисле,
Моризова, Гијомен и Сезан. Мане је изостао. Изложена су укупно
163 дела. Датум је пажљиво одабран: две недеље касније требало
је да се отвори салон и Друштво је хтело да избегне утисак како је
ово смотра одбачених радова. Ипак, одговор публике и критике
био је неповољан и изложба се завршила неуспехом.
17. Дега, Кочија на тркама Моризо, Колевка
Сезан, Кућа обешеног у Оверу Писаро, Слана
Реноар, Ложа у Опери Моне, Импресија: рађање сунца
Моне, Булевар де Каписин у Паризу Моне, Врт инфанткиње
Писаро, Боалдјеов мост у Руану при
Реноар, Нови мост
заласку сунца
Моне, Улица Монторгеј Моне, Кеј Лувра
Кајбот, Кишни дан у Паризу Реноар, Трг Клиши
18. ПЈЕР-ОГИСТ РЕНОАР
Син кројача и раднице, Пјер-Огист Реноар родио се 1841. у
Лиможу, али је одрастао у Паризу. У раној младости радио је у
фабрици порцелана. Године 1862. среће Монеа, Сислеа и Базија и
слика у природи, у шуми у Фонтенблоу.Током 1869. често ради са
Монеом.
Учествовао на првој изложби импресиониста, као и оним из 1876. и
1877. Са успехом излагао на Салону и путовао у Африку и Италију.
Диран-Риел приредио је 1892. велику ретроспективну изложбу
његових радова, која је била веома успешна.
Последњих година Реноара је погодила озбиљна реуматска
болест. Наставио је са сликањем али је на крају био принуђен да
кичицу везује за шаке, изобличене од артритиса.
Умро је децембра 1919. по завршетку свог последњег дела
Купачице.
19. У погледу поступка Реноар и Моне
сликали су на врло сличан начин.
Било је то нека врста пријатељског
изазова. Реноарово се сликарство, у
већој мери од Монеовог, чини као
плод уметниковог уживања у
импровизацији и одликује се
неупоредивом свежином. Ипак, то је
само наизглед спонтаност; свежина
његових слика била је уистину плод
озбиљног промишљања и брижљивог
проучавања.
20. Мулен д’ла Галет беше плесна дворана у улици Лепик на Монмртру. Током празничних
поподнева била би пуна људи који су играли, разговарали и пили у раздраганој и безбрижној
атмосфери. Реноар је са штафелајем одлазио у Мулен и сликао на лицу места,
довршавајући рад касније у атељеу. Користио је ситне јарке намазе боја, играо се
светлосним ефектима које је стварало лишће на дрвећу и слободно распоређивао ликове.
На једном снимку пуном живости и боје приказао је сву чилост и мирис париског провода.
Због дела као што је ово, звали су га ‘’сликар радости
ШИРЕЊЕ СЕЧЕЊЕМ
Два лика за столом десно нагло су
ПРИКАЗИВАЊЕ ПОКРЕТА исечена како би се стекао утисак да
Служећи се одразима светлости и се призор наставља и изван оквира
сенке, те игром светлих и тамних платна.
боја, Реноар приказује кретање
ликова у позадини. Велике купачице
слика јасних обриса, настала у
атељеу 1884-1887., на којој се
У време кад је сликао Мулен д’ла Реноар удаљио од
Галет, Реноар је на Монмартру импресионистичког поступка
изнајмио стан-атеље окружен вртом.
На слици Врт у улици Корто Једрилице у Аржантеју
приказује он боје и свежину тог које је Реноар насликао 1874.,
пространог, запуштеног врта. Сваког показују Монеов утицај.
дана, пријатељи су му помагали да Моне је био надахнут истом темом.
платно Мулен д’ла Галет изнесе у
врт, где га је онда завршавао.
21. Реноар
Клизачи у Булоњској шуми
Мулен д’ла Галет У крчми код Маме-Антони
Удар ветра Игранка на селу
Млада шваља Игранка у граду
Дечје поподне у Варжмону Ложа у Опери
Супружници Бернхајм д’Вилер Нови мост
Клод Моне чита Трг Клиши
Нана Велике купачице
Акт на сунцу Врт у улици Корто
Доручак веслача Једрилице у Аржантеју
22. ЕДУАР МАНЕ
Рођен је у Паризу 1832. у имућној породици. Кад му је било
осамнаест година ступио је у атеље Томаа Кутира, али се врло
брзо бацио на властита истраживања, брижљиво проучавајући
дела италијанских и шпанских уметника изложена у Лувру.
Доручак на трави, насликан 1863., прво је од његових
‘’саблажњивих’’дела, коме се 1865. придружила Олимпија.
Својим презиром традиционалистичког сликања задобио је
поштовање импресиониста. Ипак, Мане се није придружио групи и
није учествовао ни на једној њиховој изложби. Од 1868. па
надаље, редовно излаже на Салону који је сматрао ‘’правим
бојним пољем’’ нове уметности. У каснијим годинама проширио је
распон својих тема на портрете и мртву природу.
Умро је 1883. од последица инфекције на нози, која га је мучила од
1876.
23. Доручак на трави
ТЕМА приказивање наге жене са
два одевена мушкарца, у којима се
Доручак на трави препознају Манеов брат и будући зет,
Манеова најчувенија слика, показује саблазнила је публику. До тада наго
јединственост овог сликара, како у тело, акт, допуштено је само у
поређењу са уметницима академског историјским или митолошким
усмерења, који су га мрзели, тако и у призорима
поређењу са самим
импресионистима, који су га
сматрали учитељем. Надахнуло га је,
заправо, дело из 16. века. Што се
ЗАСЕБНА ПОЗА поза десног
сликарског поступка тиче, сликар
мушкарца као да нема никакве везе
користи новине реалиста, који, ако не
са два друга лика. Призор врло
вољени, бејаху уважавани. Тема
вероватно није сликан уживо него
слике, нага жена што седи са
изведен у атељеу.
мушкарцима одевеним у савремену
одећу, изазивала је згражавање.
МРТВА ПРИРОДА
Корпа с воћем у левом предњем
плану слике, знак поштовања према
уметности мртве природе претходних
векова, обзнањује Манеову везу са
сликарством из прошлости
24. Аутопортрет
АМЕРИЧКИ РАТ Необична тема:
КОРИДА Госпођица Викторина у
догађај из Америчког грађанског рата,
ношњи еспаде, насликана 1862. Мане
насликан 1864. Борба Кирсејџа и
показује своје занимање за борбе с
Алабаме (вођена надомак Шербура у
биковима
Француској)
ТИЉЕРИ Године 1862. Мане је
САБЛАЖЊИВА ТЕМА
насликао Музику у вртовима Тиљери,
На слици Пијач апсинта, насталој 1859.,
један од првих приказа живахног,
Мане приказује алкохоличара. Жири
монденског расположења са концерта
Салона одбацио је овај рад
под ведрим небом.
25. КЛОД МОНЕ
Рођен у Паризу 1840., Клод Моне живео је од 1845. до 1858, у
Авру. Године 1859. враћа се у престоницу где похађа наставу на
Швајцарској академији. Током 1860. одаје се сликању у природи,
заједно са Базијем, Реноаром и Сислеом. Упознаје Манеа и узима
учешћа у париском културном животу.
Године 1870., усред рата склања се у Лондон где среће галеристу
Пола Дирана-Риела. У Француску се враћа 1871. после краћег
боравка у Холандији, и настањује се у Аржантеју.
Учествује на првој изложби групе 1874. Године 1883. сели се у
Живерни, село на Сени, северно од Париза, где ради на својим
серијама. Године 1886. Диран-Риел приређује изложбу у Њујорку;
1889. Моне са успехом излаже у П’тијевој галерији. Купио је кућу у
Живернију 1890. и тамо живео до смрти 1926., наставивши да
слика и поред озбиљних тешкоћа са видом.
26. Два су разлога из којих је Моне називан
‘’најимпресионистичкијим међу
импресионистима’’: његова непресушна
љубав за призоре на отвореном, паркове,
вртове и сунцем окупане сеоске пределе,
као и тачност са којом је спроводио своја
сликарска трагања у намери да прикаже
трепераву светлост и несталну боју ствари.
Његова доследност ставља га на чело
импресионистичке групе. ‘’Заборавите то
што видите пред очима’’ рекао је једном
приликом, ‘’дрво, кућу, поље и једноставно
мислите: ту је плави квадратић, тамо
ружичасти троугао, онамо жута пруга, и
сликајте тако како вам изгледа.’’
27. Једноставна композиција која се водоравно може поделити на три плана: небо,
сеоски предео омеђен честаром и поље испред. У средишту слике Пластови крајем
лета смештена су два пласта сена, уобичајено обележје сеоског пејзажа. Но, они су
Монеу само повод да представи нарочито својство светла, у овом случају
контрасветла. Како би постигао тај тешко изводљиви утисак, користио се низом
збијених потеза кичицом у више боја: плавој, белој, разним тоновима црвене и
љубичасте. Крајњи учинак је такав да пластови изгледају као два светлећа тела што
су прикупила сунчеву светлост и зраче је ка посматрачу
СВЕТЛО Да постигне светлосни утисак на већем од два пласта, Моне се служио
веома густим потезима четкицом у разним бојама, од црвене преко наранџасте до
ружичасте, уз плаве цртице и врло јарке трагове белог. Дрвеће и предео сложени су
од плавих и зелених тонова који се изблиза готово не разликују.
28. ВЕТЕЈ У ЛЕТО Од 1878. па до 1881.,
Моне је проводио време у Ветеју,
сеоцету на Сени, северно од Париза. Ту
је сликао разне призоре, у свим
годишњим добима.
ВЕТЕЈ У ЗИМУ На овом зимском
призору из Ветеја, Моне је за снег
користио бледе тонове, а тамне, хладне
боје да прикаже готово замрзнуту Сену.
БОРДИГЕРА Крајем 1883., Моне је
отпутовао на италијанску ривијеру.
Лимунова стабла у Бордигери један су
од његових радова из тог раздобља.
РИБЊАК С ЛОКВАЊИМА Локвањи
из његовог рибњака у Живернију
представљали су Монеу неисцрпан
извор надахнућа.
ТРКЕ ЈЕДРИЛИЦА Регата у
Аржантеју, насликана 1872., међу првим
је примерима Монеовог занимања за
разноликост боје у води.
29. ЕДГАР ДЕГА
Рођен у Паризу 1843., дипломирани правник Едгар Дега почео је
да пече уметнички занат у Баријасовом атељеу и у Лувру.
Године 1855 упознао је Енгра, ког је веома ценио. Између 1856. и
1859, често путује у Италију, где обилази Рим, Фиренцу и Напуљ.
По повратку у Париз 1859., упознаје Манеа, постаје редовни
учесник састанака у кафеу Гербоа и излаже на Салону.
Током француско-пруског рата ступа у Националну гарду. Када се
1873. вратио у Париз, са путовања у Њу Орлиенс, опет се повезује
са импресионистима и учествује на готово свим изложбама групе.
Један је од уметника на које су фотографија и јапанска уметност
највише утицали. Осамдесетих година прошлог века диви се
Гогену и путује у Шпанију и Мароко.
Његова прва и једина самостална изложба одржана је 1893. у
галерији Дирана-Риела. Крајем 19. века, готово слеп, посвећује се
и вајарству. Умро је септембра 1917.
30. Аутопортрет
‘’То што ја радим плод је размишљања
и проучавања... Не знам ништа о
надахнућу, спонтаности и осећању’’.
Та изјава помаже нам да разумемо
Дегаову јединствену личност. За
разлику од већине импресиониста, он
је радио искуључиво у атељеу, често
по сећању. Није се много занимао за
природу и веома је држао до цртежа.
Као и остали, међутим, занимао се за
текући живот и, попут њих, имао изуз
31. Позориште је међу главним забавама Парижана у другој половини 19. века. Атмосфера са
премијера у Опери, на концертима и балетским представама, оживљавана је на многим
сликама импресиониста. Но, Дега се занимао и за оно што се одвија иза кулиса, пре
извођења. Пробе су били невесели догађаји, лишени узбуђења премијерних вечери. Проба на
позорници - он хвата механичку природу једног посла као што је сваки други: балерине како
изнова и изнова увежбавају своје покрете, старог маестра, двојицу посматрача којима је
досадно. Цртеж је тачан и јасан, али је слика завршена у атељеу. ‘’Пресликавати оно што
гледамо сасвим је у реду’’, рекао је Дега, ‘’али је много боље сликати оно чега се сећамо’’.
БАЛЕРИНЕ Дегаов цртачки дар
види се у начину на који је скицирао ПЕГЛЕРКЕ Иако аристократа, Дега
балерине. Пре рада на слици се увек занимао за напорни рад
направио је низ припремних цртежа, жена. Једна од многих његових слика
изучавајући ставове и покрете на ту тему су и Пеглерке.
играчица, као и обрисе њихових
удова.
АПСИНТ У Чаши апсинта Дега
слика два примера људског АКТОВИ Излазак из каде. ‘’Актови
срозавања: боема и проститутку су до сада стално приказивани у
уништене алкохолом. Кадар је ставовима који подразумевају
скројен тако да истакне празне публику. Моје жене су, пак,
столове. Дега користи тек скучени једноставна, честита бића која само
колорит – црну, окер и белу да дочара воде рачуна о свом телу.’’
нечистоћу места.
32. ПОЛ СЕЗАН
Пол Сезан се родио у Екс-ан-Провансу 1839., у добростојећој
породици. Прешавши у Париз 1861. излагао је без успеха на
Салону одбачених 1863., а званични Салон редовно је одбијао
његове радове. Повезао се са импресионистима почео да слика у
природи и учествовао на изложбама групе 1874. и 1877.
Онда је отишао да живи у Прованси. Следећих двадесет година
није више излагао, али је продубљивао своју уметност личним,
самотним трагањем спроведеним са стрпљивошћу занатлије.
Крајем века пожњео је плодове свог тешког рада. Његова
самостална изложба 1895. била је велики успех. Узео је учешћа на
Салону независних 1899., 1900. и 1902. и афирмисао се на
Јесењем салону 1904. Попут других импресионистичких сликара,
често се враћао истим темама.
У познијим годинама живота, као шећераш, повлачи се у Екс где
ради на Великим купачицама, амбициозном делу коме је
претходило десет година припрема. Умро је 1906.
33. Сезанов пут био је вероватно
најоригиналнији. Због свог
занимања за природу, користио је
многа открића групе, укључујући
сликање у природи и поступак
‘’мацкањем’’, но са другачијим
учинком, нарочито у каснијим
годинама.
Док је већина импресиониста
постизала утисак пролазног и
импровизованог, Сезан је тежио
утиску трајног, монументалног.
Развио је мустру густог косог ткања
кратким, одвојеним упоредним
намазима. Предмети које је сликао
– камење, лишће, куће, претварали
су се у геометријске облике. Убрзо
затим, кубистички сликари развиће
даље тај поступак.
34. Како би насликао овај поглед на Монт Сент-Виктоар у Прованси, Сезан је радио у напуштеном
каменолому натрпаним стењем и далеко од предмета свог сликања. Слике чине четири
елемента: стене у првом плану, дрвеће, небо и удаљени обрис планине. Они су јасно
раздвојени, али, уз помоћ правилних, геометријских потеза четком и игром боја, Сезан успева
да их обједини и изаове осећање како у природи постоји неки дубоки поредак који сликарство
описује боље од било ког другог вида уметности
ВРХ ► Планинска маса, која као СТЕНЕ ► Оне су у првом плану,
да извире равно из каменоломa, насликане окер бојом, али чини се
изведена је углавном усправним, да припадају истој равни као и
сивим потезима који се постепено планина иако су веома удаљене
умекшавају док не допру до неба. од ње. Сезан их слика уредним и
геометријским потезима
ДРВЕЋЕ ► Потези четком код
дрвећа на левој страни дела много
су збијенији и замрљанији али у
њиховом косом правцу још има
неке равномерности
35. КУПАЧИЦЕ Велике купачице, насликане између 1898. и 1905.,
највеће су Сезаново платно и рад за који му је било потребно
највше времена. У купачицама, теми многих слика, Сезан је
видео савршени спој људи и природе
ЈАБУКЕ Сезан је био велики сликар
мртве природе и нарочито је волео да
КАРТАРОШИ Два човека за
при том слика јабуке. Том свакидашњем
коцкарским столом у празној, сиротињској
воћу привлачила га је њихова
просторији, усредсређени на карте,
једноставност и савршени облик. Њему,
обузети наизглед обредном игром која се
који је све видео у геометријским
понавља из дана у дан.
обрасцима, јабуке су служиле да вежба
лоптасте форме.
36. КАМИЈ ПИСАРО
Рођен на Сент Томасу (Девичанска острва, Антили) 1830. Писаро
се 1855. настанио у Паризу.
Испрва је под утицајем Короа и Добињија, али и друштвеног
обележја Милеовог сликарства. Убрзо раскида са академичарима
и излаже на Салону одбачених 1863. Године 1870. док је
Француска у кобном рату са Пруском, Писаро је са Монеом у
Лондону. Током тог боравка у енглеској престоници њих двојица
упознају галеристу Пола Дирана-Риела. Вративши се 1871. у
Француску, Писаро ради у Понтоазу и Ерањију.
После 1885. заинтересовао се за неоимпресионистичке теорије
Сераа и Сињака, али његов занос њиховим стилом није потрајао и
он се деведесетих вратио слободнијем сликању. Умро је новембра
1903.
37. Камиј Писаро може се назвати
патријархом импресионистичког
покрета. Он је једини члан групе
који није пропустио ни једну
њихову изложбу; био је
најприступачнији и најчовечнији
међу њима; њему су се млади
сликари обраћали за савет и
поуку. Снажно је утицао на млађе
колеге. Први је од сликара из
палете избацио битумен, црно и
сенку, померајући тако лествицу
боја ка много светлијим тоновима.
У својим недвосмислено
импресионистичким радовима,
успео је да обједини жив осећај за
боју са општом равнотежом
композиције.
38. ПРИРОДА И ИНДУСТРИЈА У фабрици
крај Понтоаза, Писаро спаја речни пејзаж
са фабричким димњацима.
ПРОСТ СВЕТ Жена пере судове,
платно из 1882., означава повратак
Писароовог занимања за сиромашни,
сеоски живаљ, сликан једноставно. Ово
дело припада низу од тридесет радова
које је Писаро приказао на изложби 1882.
Ово платно, Дивљина Ермитажа, показује до колике је истанчаности
могао да доспе неки импресионистички уметник при сликању пејзажа.
Све је застрто сенком коју ствара дрвеће, а две прилике у средини, коза
и човек што лежи, једва се виде. Потезима четке који су повремено
сићушни – за лишће а повремено знатно дужи – за стабла и служећи се
светлом које потиче од беле куће у позадини, Писаро је дочарао
преливе боја и шароликост шумске светлости
39. АЛФРЕД СИСЛЕ
Син имућног енглеског трговца који се настанио у Француској,
Сисле је рођен у Паризу 1839. Од 1861. похађа Екол де Бозар, а
затим атеље Шарла Глера, где остаје до 1864., спријатељивши се
са Монеом, Реноаром и Базијем.
Припада друштву из кафеа Гербоа. У току француско-пруског рата
склонио се у Лувсијен. Године 1972. Моне и Писаро упознали су га
са Полом Дираном-Риелом који је одмах откупио нека његова
платна.
Потом је учествовао на изложбама импресиониста 1874. , 1876.,
1877. и 1882. Последњих година животаосамио се у Море-сир-
Лоену, где 1899. и умире у беди.
40. Сисле је, пре свега, сликар
пејзажа. Насликао је многе призоре
својим омиљених места,
француских села у околини
Париза, и није се занимао за
приказивање градског живота. Као
и Монеа, подстицала га је велика
љубав према природи. Изнад
свега, опчињавали су га вода,
живот на реци и тиха дубина неба.
Његови радови, које вазда
одликује велика умешност у
коришћењу боје, често носе
обележја нежности и мекоће која га
издвајају и приказују као
истанчаног и осетљивог уметника
без обзира што је био лишен
новаторског дара осталих чланова
групе.
Реноар, портрет Алфреда Сислија
41. ПУСТОШ Године 1876. Сена се излила у
Марли-л’-Роа. На слици Поплава у Порт-
Марлију, Сисле показује пустош после
непогоде.
ЛУВСИЈЕН Улица Ла Машин у
Лувсијену: зимски призор, далекосежни
поглед и пространо небо дају слици
дубину.
У Лађама на Сени, делу насликаном у једном даху, Сисле је користио
тек неколико основних боја – углавном зелену и плаву – да дочара
обичан призор: лађе на реци и запослене људе на обали једног
облачног дана. За небо и воду употребио је исте боје. Разлике између
те две равни слике потичу од различитих праваца четкице:
водоравних до линије кућа, косих и испреплетаних за небо, како би се
боја смешала и ускладила.
42. БЕРТА МОРИЗО
Рођена 1841. у Буржу, Берта Моризо учила је у Паризу код
Гијшара, а од 1862. до 1868., заједно са сестром Едмом, била међу
Короовим ученицима. Све до 1873. редовно је примана на Салон.
После тог времена, а пре свега због утицаја Манеа ког је упознала
1868. и коме је позирала, кренула је изразито импресионистичким
правцем. Берта је вероватно била заљубљена у Манеа али је
њихов однос заувек остао на међусобном поштовању.
Удала се за Манеовог брата Ежена 1874. и умрла у Паризу 1895.
43. Стил Берте Моризо заснивао се на
коришћењу светлих боја што ће
утицати и на самог Манеа.
Учествовала је на готово свим
излежбама импресионистичког
покрета. Омиљене теме биле су јој
вода, пејзажи и породични призори,
увек дате непосредно и са великом
природношћу.
У познијим годинама користи
одлучније потезе кичицом и слике су
јој чвршће, али никад није изгубила
ону истанчаност, својствену њеној
осећајности однеговане и племените
жене.
44. МАНЕОВОМ РУКОМ Моризоова је ЛОРИЈАНСКА ЛУКА На овој слици
годинама била у чврстој вези са ведрих и крхких боја позирала је
Манеом који је насликао овај њен Бертина сестра Едма.
портрет. Мане ју је ценио и саветовао
је, мешајући јој се каткад у рад
КЕЈ У БУЖИВАЛУ Овај призор из
ТОАЛЕТА Париски ентеријери и варошице на Сени, недалеко од
жене како разговарају или се, као у Париза, насликан је 1883. Сликом
овом случају, улепшавају неке су од влада један једини тон који реку, њене
типичних тема Берте Моризо. обале и небо стапа у целину.
Две жене, мајка и кћерка, једна у црном а друга у белом, седе
у свој буржујском дому. На овој слици, названој Читање, за
коју су уметници позирале мајка и сестра Едма, Берта
Моризо исказује своју портретистичку умешност и своју
осећајност код сликања тужних околности као што су ове:
две жене, свака заточена у властитој самоћи, нису у стању да
успоставе везу.
45. МАРИ КАСАТ
Рођена 1845. у Питсбургу (САД), Мари Касат дошла је 1866. у
Париз. Већ је имала академско образовање, пошто је претходно
похађала Пенсилванијску академију лепе уметности. Излагала је
1868. на Салону.
После рата из 1870. доста је путовала, боравећи у Антверпену,
Риму и Севиљи. Када се вратила у Париз, спријатељила се са
Дагаом који ју је увео у импресионистичку групу. Пријатељица
Берте Моризо и Малармеа, учествовала је на свим изложбама
импресионистима од 1879., осим на оној из 1882.
Године 1894. настанила се у замку Бофрезне, северозападно од
Париза. Умрла 1926. године.
46. Осим по сликама из позоришта,
Мари Касат позната је и по својим
цртежима и бакрописима који
откривају њену танану осећајност и
велики утицај јапанске уметности.
Истраживала је атмосферу
грађанског дома, сликајући
породичне призоре, жене и децу.
Попут Дегаа, који ју је увео у
импресионистичку групу, Касатова
је сматрала да је композиција
веома важна и није се много
занимала за пејзаже.
47. Мари Касат до танчина је обрадила позориште, једну од омиљених разонада
буржоазије. Жена у црном у Опери њено је ремек дело међу многим
радовима посвећеним тој теми, а такође и прва слика те врсте која пажњу
усмерава на гледалиште. Осматрањем амбијента из унутрашњости ложе,
Касатова приказује позориште не само као место на ком се изводе представе
него и, а можда и пре свега, као позорницу монденског и друштвеног живота.
КУПАЊЕ Деца су, као тема, увек
занимала Касатову због своје
природности. Овај рад, деликатних
боја и прецизног цртежа настао је СТУДИЈА За ово дело везана је
1892. необична прича. Настало је из
опкладе са Дегаом да се стил може
пронаћи чак и код модела вулгарног
изгледа. Дега је изгубио опкладу и
ОМНИБУС Две жене и девојчица похвалио слику Касатове.
на цртежу који показује занимање
Мари Касат за јапанску уметност.
48. АРМАН ГИЈОМЕН
Рођен 1841. у Паризу, Гијомен је, пре него што се посветио
уметности, радио тешке послове: неколико година био је ђубретар.
Добитак на лутрији омогућио му је да се окрене сликарству. Убрзо
ступа у везу са Сезаном и Писароом, са којима слика у Понтоазу и
Оверу.
Учествује на првој изложби импресиониста и на готово свим
осталим. Дела су му приказана на великој изложби коју је Диран-
Риел 1886. приказао у Њујорку.
Умро је 1927. у Орлију, пошто је на познијим радовима исказао
своју блискост са новим токовима у француском сликарству, као
што је фовизам.
49. Уметност Армана Гијомена одликује се јасноћом и свежином боја; нису га
много занимали осенчени прелази. Слике му често одишу снагом,
неуобичајеном за импресионисте. Заузврат, недостаје им богатство сенки
или лака рука једног Монеа или Реноара. Гијомен ће значајно утицати на
следећи нараштај сликара. Његово занимање за лица и места индустријског
друштва било је нешто ново у француској уметности. Гијомен је први који ће
редовно сликати предграђа велеграда.
СЕНА У ПАРИЗУ Овај рад, из 1871., густих
тамних боја, био је изложен на трећој смотри
импресиониста, 1877.
ЗАЛАЗАК СУНЦА У ИВРИЈУ
АУТОПОРТРЕТ Гијомен на
Призор из предграђа, црвена
аутопортрету из 1878. Живео је
светлост сунчевог заласка
најдуже од свих импресиониста,
испругана димом из фабричких
надживевши Монеа и Касатову.
димњака; нема живе душе. Овим
За живота није био много
делом насликаним 1873., Гијомен
цењен. Његова уметност се
показује своје занимање за мање
сада открива.
лепе видове индустријског живота
50. ГИСТАВ КАЈБОТ
Рођен 1848. у Паризу. Кајбот 1873. среће Монеа који га ‘’открива’’ и
позива да узме учешће на првој изложби импресиониста 1874. Он
не само да је учествовао на пет изложби групе него је неке од њих
лично организовао и финансирао.
Сликање му је крајње савремено иако је његов првобитни
реалистички стил очигледан.
Умро је 1894. оставивши своју збирку од шездесет седам радова
највећих импресионистичких сликара држави, под условом да буде
изложена у Лувру. То се није догодило све до 1937. године.
51. Био је реалист који се,
уместо радницима и Кајбот је био сликар
сељацима од некада, париских призора и
бавио савременим служио се смелим
париским животом. резовима као на
Његове слике показују фотографији:
случајне пролазнике на пролазници на улицама
Европском мосту или које се пресијавају од
летимичне погледе на кише, булевари и нови
простране Османове мостови на Сени. На
булеваре. Његова његовим најуспелијим
уметност спаја сликама потези
занимање за стварно са четкицом су тако јасни и
смислом за боју коју тачни да га неки и нису
уочава код људи на сматрали
улици. импресионистом.
52. У једној грађанској кући у Паризу, три радника рендишу под. Кајбот је њихов
рад приказао у танчине. Човек десно поравњава ивице дасака, онај у средини
струже површину пода, а радник лево узима турпију да наоштри ренде. Лица
су им безизражајна због механичке природе посла. Избор теме сматран је
увредом за сликарство. Али, Кајботове присталице величале су новотарство
Стругача пода.
У ЧАМЦУ Кајбот је волео
КРОВОВИ ПОД СНЕГОМ веслање. Био је инжењер
Поглед на париске куће бродоградње, а у слободно
побелеле од снега, који је време је сликао. Моне га је
Кајбот насликао тачношћу упознао у Аржантеју и могуће
реалисте. замолио за помоћ у прављењу
свог чамца-атељеа.
МОНЕ Кајбот је гајио
искрену наклоност према
Клоду Монеу. Тема овог
платна је управо тај
сликар.
