1. УНИВЕРЗИТЕТ У КРАГУЈЕВЦУ
ФИЛОЛОШКО-УМЕТНИЧКИ ФАКУЛТЕТ
УНУТРАШЊА АРХИТЕКТУРА
Семинарски рад
Историја уметности 4
ЖАН-ОГИСТ-ДОМИНИК ЕНГР
Професор: Доц. др Јасмина Ћирић Студент:Милица Радојковић
Број индекса: 205030
Крагујевац, јануар, 2024.
2. Садржај:
1. Увод................................................................................................................................4
2. Стил................................................................................................................................5
3. Студије...........................................................................................................................6
3.1 Амбасадори Агамемнона у Ахиловом шатору, 1801...........................................6
4. Акт...............................................................................................................................6,7
4.1 Велика одалиска, 1814............................................................................................7
4.2 Турско купатило, 1862............................................................................................7
5. Портрет........................................................................................................................8,9
5.1 Наполеон на свом царском престолу, 1806..........................................................8
5.2 Ла Форнарина, 1814................................................................................................9
5.3 Портрет господина Бертена, 1832......................................................................9
6. Едип и Сфинга, 1808...................................................................................................10
7. Апотеоза Хомера, 1827..............................................................................................10
8. Закључак......................................................................................................................11
9. Литература...................................................................................................................11
3. Апстракт:
Жан-Огист-Доминик Енгр рођен је 29. августа 1780. у јужном француском граду Монтобан, а умро је 14.
јануара 1867. године. Био је француски сликар неокласицизма. У августу 1796. године путовао је у Париз
и ту је нашао место у радионици Жак Луј Давида и био је у класи Школе лепих уметности у Паризу.
Његов стил открива његово блиско проучавање италијанских и фламанских ренесансних мајстора. После
1824. године Енгр је доживео успех и основао је атеље у Паризу где су се школовали многи који су код
њега долазили да уче а добијао је и све већи број сликарских задатака, а постао је и професор Школе
лепих уметности у Паризу. У почетку је сликао у псеудокласицистичком стилу Жак Луја Давида а
касније сасвим према делу Рафаел Сантија. Енгр је гајио један строги стил класицизма у коме се ослањао
на античке узоре и карактерише се прецизним линијама и обрисима. Енгре је у то време постао веома
прихваћен као бранилац традиционалног сликарства и класицизма. Поред бројних студија, био је познат
по својим портретима који га чине јединственим сликаром неокласицизма.
Кључне речи: Жан-Огист-Доминик Енгр, неокласицизам, псеудокласицистички стил, строги стил
класицизма и портрети.
4. 1. Увод
Жан-Огист-Доминик Енг рођен у Монтобану 1780. године, кретао се бурним
токовима француске уметности током периода обележеног револуционарним жаром и
каснијим политичким променама. Рођен је 29. августа 1780. Његов отац је био вајар,
сликар, минијатуриста и учио га је сликарству и свирању на виолини. Дао му је свој
портфолио који је садржао преко 300 графика од највећих уметника. Доминик је познат
по свом прецизном цртању, нагласку на класичним идеалима и изразитом приступу
портрету. Започео је своје формално уметничко образовање на Академији у Тулузу пре
него што се преселио у Париз да би уписао Школу лепих уметности у Паризу.
Студирао је у атељеу код Жака-Луја Давида, водећег неокласицистичког сликара тог
времена. Ово менторство је имало дубок утицај на његов уметнички развој, утичући на
његову посвећеност класичној естетици и историјској теми. Његова дела су често
карактерисала идеализоване форме, прецизне линије и ригорозно придржавање
класичних принципа. Године 1801. добио је награду " Prix de Rome" која је студентима
била препорука за добијање стипендија за студије на академијама. Добио је
четворогодишњу стипендију и боравак у Француској академији у вили Медичи у Риму
коју је отишао 1806. године. Освојио је престижну Римску награду 1801. године, што
му је омогућило да студира у Италији, путовање које је додатно обогатило његову
захвалност за класичну уметност и ојачало његову посвећеност академској традицији.
Упркос почетним критикама савременика који су сматрали да је његов стил превише
педантан и академски. Доминик се суочавао са изазовима и променљивим уметничким
укусима током своје каријере, али је наставио да производи значајна дела.1
1813.
године, оженио се својом пријатељицом Мадленом Хапеле, са којом је имао веома
успешан брак, све док му супруга није умрла. Током његове ране уметничке каријере,
његов стил сликања, који је наглашавао чистоћу боја и није користио постепено
смењивање боја и сенки као на романтичним сликама, довео је до многих лоших
критика. Док је радио у Риму, а потом и Фиренци од 1806. до 1824. године, слао је
слике на Париски салон, где се надао да ће на тај начин срећи успех и прехранити своју
породицу. Тада му критичари нису давали високе оцене, јер су сматрали да је његов
стил био бизаран и архаичан. После 1824. Године Енгр је доживео значајан успех и
основао је сопствену радионицу у Паризу. У његовој радионици школовали су се
бројни уметници, након тога Доминик је почео добијати све више сликарских задатака.
Касније је постао и учитељ у Школу лепих уметности у Паризу. Када се враћа у Рим
где постао професор и директор Париске школе. У својим каснијим годинама постаје и
ректор Школе лепих уметности у Паризу. Његов утицај се може уочити у делима
каснијих уметника, а његова приврженост класичним принципима оставила је трајан
утицај на академску уметност у 19. веку. Задржао је своју посвећеност класичним
идеалима и скренуо пажњу на портрет.2
4
5. 2. Стил
Његове слике су често представљале идеализоване фигуре, одражавајући класично
схватање лепоте и савршенства. У почетку је сликао у псеудокласицистичком стилу
Жак Луја Давида. Његов сликарски стил карактерише педантна пажња према детаљима,
прецизно цртање и снажно придржавање класичних принципа. Доминик је био познат
по својим прецизним линијама и цртању контура. Веровао је у важност снажног, јасног
обриса за дефинисање облика на његовим сликама. Овај педантан приступ цртању
очигледан је у оштро дефинисаним ивицама и замршеним детаљима који се налазе у
његовим радовима. Његове слике имају богату и живописну палету боја, са пажљиво
одабраним нијансама за побољшање укупног визуелног утицаја. Вешто је мешао боје
да би постигао хармоничну и уравнотежену композицију. Привучен историјским и
митолошким темама, ствара велика и наративна дела која су често приказивала сцене
из древне историје, митологије и књижевности. Његове историјске слике, као што су
"Апотеоза Хомера" и "Турско купатило", показују његову способност да комбинује
класичне идеале са модерним сензибилитетом. Тражећи изузетније форме и
хармоничне линије, Доминик је проширио апстракцију људског облика изван
идеалистичких граница неокласицизма. Апстраховање његових фигура почело је са
основом у реалистичној конструкцији тела, наглашавајући грациозне контуре и
постижући визуелно пријатан ефекат. Ингресов стил се формирао рано у животу и
релативно мало се променио. Његови најранији цртежи, као што је „Портрет човека“
већ показују углађеност обриса и изузетну контролу паралелних шрафура које
моделирају форме. Веровао је да боја није ништа друго до додатак цртежу,
објашњавајући: „Цртеж није само репродуковање контура, није само линија; цртеж је
такође израз, унутрашња форма, композиција, моделирање. Погледајте шта је остало
после тога. Цртеж је седам осмина онога што чини сликарство.“ 3
1
T. Silvestre, Jean-Auguste-Dominique Ingres, Vietnam 2014, 77-78 стр.
2
https://www.theartstory.org/artist/ingres-jean-auguste-dominique/ (приступљено: 28.12.2023.)
3
Исто
5
6. 3. Студије
Ингресове студије су обухватале широк спектар класичне уметности, од основа цртежа
и анатомије до истраживања античких и ренесансних ремек-дела. Ове студије су
поставиле темеље за Ингресов препознатљив стил, који карактеришу педантан цртање,
класични идеали и посвећеност историјским и митолошким темама. Ингресове студије
код Жака-Луја Давида усадиле су му страст према историјским и митолошким темама.
Давидов нагласак на моралним и политичким темама у великој мери је утицао на
Енгра, и он је такође почео да истражује ове теме у својим делима. Његове скице пуне
су цртежа класичних статуа, показујући његову посвећеност разумевању људског
облика и принципа идеализоване лепоте. Задубио се у проучавање класичних
антиквитета, ренесансне уметности и дела старих мајстора. Излагање италијанској
уметности дубоко је утицало на његов приступ композицији, форми и теми. . Од прве,
његове слике карактерише чврстина обриса која одражава његово често цитирано
уверење да је „цртање право на уметност“.4
3.1 Амбасадори Агамемнона у Ахиловом шатору, 1801.
У Илијади, Агамемнон, вођа грчких снага током Тројанског рата, шаље амбасадоре у
Ахилејев шатор да га убеде да се поново придружи бици. Овај тренутак је критична
епизода у наративу и истражује теме поноса, части и динамике вођства током
Тројанског рата. Рад је замишљен као демонстрација Енгреовог мајсторства људске
фигуре у класичном историјском сликарству. Слика је у неокласичном стилу и припада,
а Одисеј је приказан у црвеном огртачу изведеном из скулптуре Псеудо-Фидије. Слика
приказује епизоду из Хомерове Илијаде, у којој Ахилеј одбија да саслуша посланике
које је послао Агамемнон да га убеди да се врати у Тројански рат.5
4. Акт
Доминик је црпео инспирацију из класичне уметности, посебно из древних грчких и
римских скулптура. Дивио се идеализованој лепоти и пропорцијама класичних актова.
Доминик је често сликао лежеће женске актове, познате као одалиске. Ови прикази су
обично представљали егзотичне и сензуализоване сцене, понекад смештене у
оријенталистичким или харемским окружењима. Његове фигуре су пажљиво
моделоване, а он је обраћао велику пажњу на анатомску тачност истовремено
уливајући осећај идеализације. Доминик је често издуживао пропорције својих фигура,
дајући им осећај елеганције и идеализоване лепоте. Ово издужење је посебно уочљиво
на његовим голишавим сликама, доприносећи грациозној и стилизованој природи
његових композиција.
6
7. 4.1 Велика одалиска, 1814.
Ингресове голишаве слике биле су славље женске лепоте, а својим темама је приступао
са извесном идеализацијом. Фигурице, било да су лежеће или стојеће, одавале су осећај
ванвременске елеганције и естетског савршенства, управо тако је приказао Одалиску.
Слика приказује издужене пропорције и луксузну атмосферу. Израз "одалиска" односи
се на жену у турском харему, а ова тема је била популарна међу европским уметницима
у 19. веку, одражавајући фасцинацију оријенталистичким и егзотичним темама.
Издужени врат и удови доприносе идеализованој и стилизованој представи, стварајући
осећај елеганције и сензуалности. Слика садржи елементе оријенталистичког
амбијента, са пауновом лепезом, богато обојеним тканинама и луксузном драперијом
која окружује одалиску. Егзотичност сцене доприноси укупној привлачности
композиције. Користио је богату палету боја, са топлим тоновима и живим нијансама.
Интеригра светлости и сенке на кожи фигуре доприноси осећају дубине и сјаја. Енгр је
радио у оквиру визуелне традиције која је укључивала уметнике као што су Ђорђоне
(Успавана Венера, 1510), Тицијан (Венера из Урбина, 1538) и Веласкез (Рокеби Венера,
1647-51).6
4.2 Турско купатило, 1862.
"Турско купатило" приказује сцену смештену у харему, са групом нагих женских
фигура у луксузном купатилу инспирисаном оријенталном. Слику карактерише складна
композиција и педантна пажња према детаљима. Једна од његових најсложенијих
композиција, тела као да се разливају преко граница округлог платна, скучена
просторна дубина као да умножава обилно месо. Слика приказује сложене
архитектонске детаље, као што су замршено поплочани зидови и сводови типични за
источну архитектуру. Композиција укључује и лежеће и стојеће фигуре, а њихове позе
преносе спокојан, али сензуалан амбијент. У "Турском купатилу" Енгр је користио
софистицирану употребу светлости и боја. Игра светлости на телу фигура и топли,
богати тонови доприносе укупној сензуалности композиције. Његова пажљива
композиција, пажња посвећена детаљима и приказ егзотичног окружења инспирисали
су каснија дела у оквиру оријенталистичке традиције. . Ово дело није насликао по
живим моделима, већ по скицама и неколико својих ранијих слика, поново користећи
фигуре „купача“ и „одалиске“ које је нацртао или насликао као појединачне фигуре на
креветима или поред купатила.7
4
https://www.khanacademy.org/humanities/ap-art-history/later-europe-and-americas/enlightenment-
revolution/a/painting-colonial-culture-ingres-la-grande-odalisque (Приступљено: 04.01.2024.)
5
Исто
6
T. Silvestre, Jean-Auguste-Dominique Ingres, Vietnam 2014, 36-38 стр.
7
T. Silvestre, Jean-Auguste-Dominique Ingres, Vietnam 2014, 74-75 стр.
7
8. 5. Портрет
Жан-Огист-Доминик Енгр је био познат по свом портрету, који је показао његово
техничко мајсторство, пажњу на детаље и способност да ухвати индивидуалност својих
седишта. Посветио је велику пажњу снимању детаља особина, одеће и околине својих
субјеката. Постижући висок ниво реализма, он је својим портретима често уносио
осећај идеализације и класичне елеганције. Доминик је насликао портрете неколико
историјских и политичких личности свог времена. Често је сликао портрете жена,
показујући низ израза и личности. Његова способност да пренесе индивидуалност
својих женских субјеката, било у формалној одећи или опуштеном окружењу,
допринела је разноликости његовог портрета. Његове портретне слике оставиле су
трајан утицај на традицију портретне уметности.8
5.1 Наполеон на свом царском престолу, 1806.
Мало светских лидера је боље разумело начине на које визуелна уметност може да ради
политички у њихово име од Наполеона Бонапарте. Од тренутка када је дошао на власт
током Француске револуције до његовог коначног смењивања са функције 1815.
године, Наполеон је користио уметност да би говорио о својој политичкој моћи.
Бонапарта није дозволио уметнику позирање: Доминик је тада био инспирисан
држањем портрета конзула из 1802. који је насликао Антоан-Жан Гро. На овој слици
Доминик приказује Наполеона не само као цара Француза, већ готово као да је
божански владар. Наслони за руке на његовом портрету направљени су од пиластра
који су на врху изрезбареним царским орловима и високо углачаним сферама од
слоноваче. На глави носи позлаћени ловоров венац, знак владавине (и шире, победе)
још од класичних времена. У левој руци Наполеон држи штап на чијем врху је рука
правде, док десном хвата скиптар Карла Великог. Наполеонове хаљине су богате
љубичасте боје, боје која се дуго повезивала са краљевством и Римским царством. Ова
поза је такође подсећала на легендарну статуу Зевса у Олимпији старогрчког вајара
Фидија. Хералдички штит са грбом Папске државе може се видети изнад његовог левог
рамена, што указује на његову позицију краља Италије. његова медаља Легије части
налази се на раскошној крагни од хермелина, а рука правде седи на врху штапа који се
суптилно укршта са мачем украшеним драгуљима (по узору на мач Карла Великог,
владара којег је цар желео да опонаша), представљајући равнотежу правичности и
моћи. Сви ови елементи: престо, жезло, мач, венац, хермелин, пурпур и сомот, говоре о
Наполеоновом положају као цара. 9
8
T. Silvestre, Jean-Auguste-Dominique Ingres, Vietnam 2014, 10-21 стр.
9
https://www.khanacademy.org/humanities/becoming-modern/romanticism/romanticism-in-france/a/ingres-
napoleon-on-his-imperial-throne Приступљено (о4.01.2024.)
8
9. 5.2 Ла Форнарина, 1814.
Првобитно замишљена као део серије слика које документују живот Доминикових
идола, Рафаела, Ла Форнарина приказује ренесансног мајстора у наручју његове
наводне љубавнице. Иако је Енгр на крају напустио пројекат, насликао је пет или шест
верзија ове сцене. То му је омогућило да покаже своје обожавање Рафаела и
демонстрира своје мајсторство прецизног и илузионистичког стила. У овом делу он
гледаоцу даје интиман увид у лични и професионални живот свог идола. Пажњу ове
две главне фигуре додатно компликују насликане фигуре: Рафаелова скица и Мадона
столице, видљиве у позадини. Радња се дешава у Рафаеловом атељеу. Рафаелова
манекенка, ла Форнарина је устала из своје позе да загрли уметника. Рафаел је и даље
заокупљен својим радом: у руци држи четкицу, а поглед му је чврсто уперен у своју
слику. Обе су засноване на Ла Форнарини, а све три жене гледају у посматрача док се
стварност и уметност спајају. Наравно, у Доминиковом сликарству, све фигуре су
фиктивне, али поента је стављена на то: за Рафаела, а самим тим и за Доминика,
постоји беспрекорни ток између уметности и живота. 10
5.3 Портрет господина Бертена 1832.
Упркос томе што је имао педантан, високо углађен стил академске уметности, његово
стварно сликарство фигура било је идеално прилагођено композицијама са само једном
или две фигуре, због чега су његови женски актови и портрети из 19. века издржали
тест времена боље од његових историјске слике великог формата. Његове највеће
портретне слике настале су након што је постигао велики успех у салону 1824. Добио је
низ наруџби за велике историјске слике и могао је да се фокусира на ове радове, без
потребе да слика портрете за новац. И поред тога био је тражен као портретиста и 1832.
добио је позив да слика Луја Франсоа Бертена. Портрет господина Бертена био је
Домиников први већи портрет човека и укључивао је доста припремних скица пре него
што је одлучено за праву позу. Најмање седам од ових скица је сачувано, укључујући
цртеж угљеном. Приказан је како седи у трочетвртинском профилу на столици од
махагонија са закривљеним леђима, на плиткој браонкасто-златној позадини. Његовим
дебелим торзом доминира црна боја сакоа и тамнобраон сатенски прслук, док су његове
здепасте руке, које се ослањају на бутине, изложене попут великих белих ракова на
црној боји његових панталона. Портрет господина Бертена био је веома одушевљен од
стране уметничких критичара и јавности када је приказан поред Доминиковог ранијег
Портрета мадам Девоке (1807) на Париском салону 1833, и наставио је да утиче на
бројне модерне уметнике, укључујући Пабла Пикаса и Феликса Валотона. Данас се
сматра једним од најлепших дела француског сликарства с почетка 19. века. 11
10
T. Silvestre, Jean-Auguste-Dominique Ingres, Vietnam 2014, 38-39 стр.
11
T. Silvestre, Jean-Auguste-Dominique Ingres, Vietnam 2014, 50-52 стр.
9
10. 6. Едип и Сфинга, 1808.
На овом делу Енгре приказује легендарну грчку митолошку сцену сусрета Едипа са
Сфингом. Сфинга, митско створење са телом лава и главом човека или животиње,
поставила је загонетку путницима, а Едип је славно решио загонетку, што је довело до
смрти Сфинге. Решен да докаже свој таленат, млади Доминик се посветио историјском
сликарству, најцењенијем жанру на Академији. Веран свом неокласичном образовању,
Доминик је своју тему одабрао из грчке митологије, али његов избор теме одступа од
стоичких Давидових хероја. Критичари су тврдили да контуре нису биле довољно јаке,
осветљење је било слабо, а однос између фигура није био довољно артикулисан.
Доминик се бавио овим напоменама касније у својој каријери када се вратио на платно
средином 1820-их и повећао га са три стране. Едипов израз лица одаје осећај
интелектуалне одлучности и самопоуздања док се бави Сфингом. Сфинга, с друге
стране, изгледа поражена и фрустрирана, отелотворујући коначну смрт митског
створења након што Едип тачно реши загонетку. Позе Едипа и Сфинге пажљиво су
размотрене, отелотворујући класичне идеале и истовремено преносећи осећај драме. У
миту, Сфинга је поставила загонетку путницима, а они који нису одговорили тачно су
прождирани. Едип је успешно одговорио на загонетку, која је питала које створење
хода на четири ноге ујутру, две ноге у подне и три ноге увече (одговор је човек,
симболизујући фазе живота), што је довело до пораза Сфинге.12
7. Апотеоза Хомера 1827.
Ингре је добио задатак да украси плафон у Хомеру као зачетнику западне
цивилизације. Он седи у центру композиције, овенчан ловоровим венцем од Нике,
богиње победе, и окружен персонификацијама своја два ремек дела, Илијаде (лево, мач
почива поред ње) и Одисеје (десно, весло наслоњено на њену ногу). Хомер је окружен
са преко 40 фигура из западног канона, укључујући грчког вајара Фидију (држи чекић),
велике филозофе Сократа и Платона (окренути један према другом у дијалогу лево од
Фидије), Александра Великог (крајње десно у златном оклопу), између осталих.13
Он
такође укључује фигуре из новијих векова; испод Александра Великог седи
Микеланђело, са таблом за цртање у руци. Вилијам Шекспир стоји поред сликара
Николе Пусена у доњем левом углу, а придружују му се Моцарт и песник Данте.
Ингресов јунак и инспирација, Рафаел је обучен у тамну тунику и рукује се са грчким
сликаром Апелом, а између њих, углавном затамњена фигура младалачког лица,
наводно је портрет самог младог Доминика. Енгреов неокласични стил је очигледан у
прецизном разграничењу форми, употреби класичних мотива и идеализованом
представљању људске фигуре. Рад се придржава принципа јасноће, равнотеже и реда
карактеристичних за неокласицизам.14
12
T. Silvestre, Jean-Auguste-Dominique Ingres, Vietnam 2014,
13
L. Rosenthal, Romanticism, Vietnam 2008,2012, 10-12 стр.
14
https://www.theartstory.org/artist/ingres-jean-auguste-dominique/ (Приступљено 04.01.2024.)
10
11. 8. Закључак
У 20. веку, многи уметници су признали суптилност којом је Доминик померао границе
академског стила у свом раду, манипулишући људском анатомијом и нормама
композиције. Жан-Огист-Доминик Енгр је био уметник од огромног значаја током прве
половине деветнаестог века. Током своје каријере, Доминик је показао изузетну
способност да споји класичне идеале са сопственом уметничком визијом, стварајући
дела која су одражавала прецизност, јасноћу и дубоко уважавање људског облика.
„Апотеоза Хомера“ и „Едип и Сфинга“ илуструју његову способност да митолошким
наративима унесе интелектуалну дубину и визуелну величину. Тражећи изузетније
форме и хармоничне линије, Доминик је проширио апстракцију људског облика изван
идеалистичких граница неокласицизма. Постижући висок ниво реализма, он је својим
портретима често уносио осећај идеализације и класичне елеганције. Енгре је гурнуо
апстракцију тела изван идеализма неокласичности. Његов уметнички пут, обележен
непоколебљивом посвећеношћу и мајсторским извођењем, наставља да плени и
инспирише генерације. Умро је у Паризу 1867. године и иза себе оставио је више од
4.000 цртежа.
9. Литература
T. Silvestre, Jean-Auguste-Dominique Ingres, Vietnam 2014.
L. Rosenthal, Romanticism, Vietnam 2008, 2012.
Sarah Archino, Jean-Auguste-Dominique Ingres, THE ART STORY, New York 2017.
https://www.theartstory.org/artist/ingres-jean-auguste-dominique/
(приступљено:28.12.2024.)
B. Zygmont, Painting colonial culture: Ingres’s La Grande Odalisque, Кhana Аcademy, New
York 2015. https://www.khanacademy.org/humanities/ap-art-history/later-europe-and-
americas/enlightenment-revolution/a/painting-colonial-culture-ingres-la-grande-odalisque
(приступљрно: 04.01.2024.)
Непознати аутор, The largest French paintings in the Louvre, Louvre, Paris 2021.
https://www.louvre.fr/en/explore/the-palace/think-big (приступљено 04.01.2024.)
11
