1. 1
Марија Тодоровић
Роман Велика Иза Алексиса Бувијеа
У Спомен-збирци Павла Бељанског, у оквиру Меморијала Павла Бељанског од
1968. године изложена је слика Велика Иза Влаха Буковца. Буковац је ово дело насликао
1882. године у Паризу, а потом се исте године са њом представио на Салону. Публика је
била више него одушевљена делом, у прилог чему говори и податак да је на хиљаде
репродукција слике умножавано. Инспирацију за слику Буковац је нашао у популарном
француском роману Велика Иза (La Grande Iza) Алексиса Бувијеа (Alexis Bouvier) који
је објављиван у наставцима у новинама La Lanterne. Прво издање књиге штампано је 1879.
године, а један од примерака овог тиража се чува и излаже у Меморијалу Павла
Бељанског. Књига Велика Иза Алексиса Бувијеа изложена је у витрини, поред каталога са
француског Салона из 1882., каталога аукцијске куће Друо из 1927. када је Павле
Бељански купио слику Велика Иза, као и репродукцијом слике, чиме се посетиоцима
нуди контекстуални сегмент настајања и набавке једног уметничког дела. На основу
оригиналног литерарног предлошка и уметничког дела, посетилац се упознаје са
популарном књижевном темом 19. века, омиљеном у француском друштву, као и о начину
на које се она визуализује.1
О популарности романа Велика Иза сведочи податак да је од 1879. до 1892. године
имало осам издања у Француској, једно у Енглеској и једно у Торонту. Осим тога, исте
године када је објављивана у La Lanterne, Велика Иза је публикована као фељтон и у
дневним новинама Сан Франциска Le Courrier de San Francisco, у периоду од 4. фебруара
до 28. маја 1879. године.2
Прво издање књиге штампала је издавачка кућа Rouff et C° 1879. године у Паризу.
Жил Руф (Jules Rouff) је основао издавачку кућу крајем осме деценије 19. века у тренутку
1
O слици Велика Иза Влаха Буковца у: (Jованов 2009: 44; Borozan 2012: 101‒112; Borozan 2013: 81‒91).
2
Дневне новине Le Courrier de San Francisco излазиле су у Сан Франциску од 1852., првобитно под називом
E' Echo du Pacifique. Током 1865. уредништво новина било је оптужено да је наклоњено Јужњацима у
Грађанском рату, те се након тога назив новина мења. Новине су излазиле сваког дана осим понедељком и
биле су штампане на француском језику. Постојале су до 1885. године.

2. 2
када се у Паризу појавила нова публика која жели да чита забавне булеварске романе,
који, притом, нису били скупи. У Руфовом издању романа, обима 435 страна,
репродуковано је 55 бакрореза, аутора А. Хаугера (A. Hauger) i A. Дениса (A. Denis),
потписаних на свакој илустрацији у доњем десном или левом углу. Илустрације дословно
прате радњу романа, а испод сваке од њих забележено je на коју се реченицу односи, као и
на којој је страни у књизи.
Булеварски роман и популарна дневна штампа
Француска књижевност 19. века била је веома популарна у Европи. Средином века,
поред преовлађујућег реализма, појављују се и други књижевни правци међу којима су
симболизам, натурализам и парнасизам. Развој реализма је у блиској вези са развојем
науке, историје и друштвених наука. Обрађујући теме из савременог живота и догађаја,
реалисти су своје романе често објављивали у наставцима у новинама. Међу таквим
романима најзаступљенијa су била дела Оноре де Балзака, једног од најистакнутијих
представника реализма. Другу врсту литерарног жанра представљају булеварски, тј.
сензационалистички романи, који су такође били веома популарни. Њихова радња је
драматична и узбудљива, а заплети се често стварају око злокобних завера, превара, тајни
из прошлости, мистерија, искоришћавања младих и наивних, криминала и љубави. Са
друге стране, булеварски романи, дајући приказ модерног Париза, грађанства и његовог
кодификованог морала, прописаних улога мушкарца и жене, описима проституције и
криминала, представљају документе којима се сагледава друштвени контекст времена.
Термин булеварски или сензационалистички роман дефинише ''мистериозни роман'' или
''роман са тајном''.3
Због поменутих мотива веомa наликује популарним детективским
романима 19. века, у којима је главна тема криминал и откривање наизглед нерешивих
случајева. Међутим, сензационалистички роман се веома разликује од детективског, јер
3
Термин сензационалистички роман је дуго разрађиван у теорији књижевности. Дефиниција упућује на
садржај романа који код читаоца изазива било какву физичку реакцију, каo и на оновремене документе о
криминалним радњама. Такође, термин се односи и на феномен успеха сензационалистичког романа као
књижевног жанра (Cvetkovich 1992).

3. 3
он, осим криминала, обухвата многе друге теме. Првенствено се криминалне радње односе
на преваре, користољубље ради финансијске добити, убиства и подстицања на
самоубиство. У сензационалистичким романима криминалне радње се описују, док је у
детективским романима злочин већ извршен, тј. роман почиње истраживањем мистерије,
стога не треба да изненађује чињеница да су читаоци волели овај литерални жанр, јер је
нудио богатији садржај и самим тим пружао много више узбуђења публици. Популарност
сензационалистичких романа такође лежи и у чињеници да су били доступни не само
грађанским слојевима и буржоазији, већ и трећој класи, тј. радницима.
Индустријализација, већа популација у градовима, урбанизација, као и потреба за
писменошћу становништва, допринели су да се у том периоду у Француској, највише у
Паризу, штампа велики број новина и магазина.4
Иако су библиотеке, тј. cabinets des
lectures, поčетком 19. века биле доступније и јефтиније, и даље су биле финансијски
неприступачне радницима, те новине и магазини постају све популарнији првенствено
због цене и доступности.5
Таква културна промена довела је до кулминације продаје
новина у четвртој деценији 19. века, када је француски часопис Le Pettit Journal покренуо
1836. штампање романа у наставцима, популарних romans-feuilletons. Убрзо су и друге
конкурентске новине – La Presse, La Siècle i Le Constitutionnel, почеле да објављују романе
у наставцима. Осим тога, уредници одлучују да умање цену претплате, чиме је доступност
овог облика штампе била на завидном нивоу. Већ средином 19. века готово све француске
новине објављују романе. Најуспешнија је била штампа која је објављивала
сензационалистичке приче и драме у којима су се описивале крими радње, преваре,
проституција, и у којима се разоткривао грађански слој Париза, као што су дела
Мистерије Париза и Јеврејин луталица Ежена Сијеа (Eugen Sue). Писци оваквих романа,
попут Сијеа, Стендала (Henry Beyle Stendhal), Флобера (Gustave Flaubert) и Золе (Émile
Zola) инспирацију за писање нових романа налазили су управо у новинским извештајима.
Теоретичари књижевности су указивали да су ова књижевна дела довела до пораста
4
У Паризу се отварају нове школе, као и административни центри, што указује да је постојала потреба за
описмењавањем становништва (Gillis: 380).
5
О популатности француске штампе и тиражима новина (Cragin 2006: 29‒39).

4. 4
криминала у Паризу у периоду од 1852‒1914.6
Такође, и оновремени градски челници, а
пре свега градски префект Осман, задужен за модернизацију и урбанизацију Париза, 1864.
године осудио је популарну литературу у којој је заступљена тематика насиља у породици
(Cragin 2006: 38; Gilliс 1994: 371‒381). Међутим, уредници новина, имајући у виду
популарност тематике, а ради повећавања профита, покренули су илустровање новинских
издања и тиме пружили визуелни ефекат читаоцима. До 1866. године дошло је до нагле
експанзије илустрованих новина у којима објављиване илустрације посматрачу, тј.
читаоцу, нуде забавни садржај. Све до 90-их година 19. века у новинама су илустровани
графички листови, након чега их, захваљујући све већој примени фотомеханичке
технологије, смењују фотографијама или ручно рађеним илустрацијама.7
Илустрације су
углавном радили графичари, што их чини битним медијаторима визуелне културе. Њихова
дела су била распрострањена у хиљадама копија, не само у илустрованим новинама већ и
у књигама. Појаву новинске илустрације, а самим тим и њихових аутора, треба
посматрати кроз социјално-економске услове у којима су графичари 19. века стварали
(услови рада, пре свега опремљеност радионица, обучавање и образовање аутора), као и
кроз однос према делу које стварају. У том контексту може се говорити о томе да ли је
било уметничке слободе и аутономије приликом израде новинских илустрација
немањених масовној популацији. Вилијам Андре Шато (William Andrew Chatto) је 1839.
године објавио Трактат о бакрорезу (Treatise on Wood Engraving: Historical and Practical) у
којем је истицао да су бакроресци заправо уметници града који не само да су хранили масе
уметношћу, већ су и својим делом подизали људски морал (Martin 2012: 1). Реалност је
пак била другачија, те у великим радионицама графичари нису имали никакву аутономију
6
Сматра се да је узрочно-последични однос новинских вести, писаца који их користе као полазиште радње
романа и пораст криминала у француској престоници био очигледан крајем 19. века. Социјалне промене и
криза које су уследиле довеле су до свеопштег мњења да Парижани болују од моралног и интелектуалног
пада. Париз као културна престоница Европе, у који долазе писци и уметници из целог света, препун је
кафеа, кабареа, јавних кућа, уметничких салона, чиме добија одредницу европског модела модерног града
(Cragin 2006; Gillis 1994; Johnson 2008: 1‒27).
7
Том Гретон у раду Difference and Competition: the Imitation and Reproduction of Fine Art in a Nineteenth-
century Illustrated Weekly News Magazine навoди колико је илустрација на годишњем нивоу било објављено у
француској штампи. Види: (Gretton 2000: 147‒148).

5. 5
нити су могли исказати креативност у стварању графика.8
За израду слике која ће се
репродуковати у новинама или књигама најбитније је савршенство у изради, а не
имагинација и креативност графичара. Већина новина запошљавала је бакроресце који су
израђивали илустрације на задате теме.
Пораст илустрованих магазина, осим што указује на нову комуникацију са
публиком, такође је у директној вези са развојем капитализма. С обзиром да је процес
продукције илустрованих новина у великој мери индустријализован, у Француској се
доносе правила које су одређивала димензије страница, њихов број (који је морао бити 16
или 24), као и начине на које ће се слике инкорпорирати у текст (Gretton 2010). Новине La
Lanterne, у којима се објављивао роман Велика Иза, нису одступале од поменутих
правила. La Lanterne су биле политичке новине које је основао Анри Рошфор (Henry
Rochefort) 1868. године, након што је Наполеон III либерализовао прописе на којима су
почивали услови оснивања и публиковања француске штампе.9
Први број је изашао 31.
маја 1868. године и продат је у 120 000 примерака. Због садржаја којим је често
критикована власт, државне институције и политика, новине су више одговарале
буржоазији него радничкој класи. Рошфор је сматрао да у сваком броју треба да се објаве
писма читалаца који су имали слободу да изнесу став о било којој теми, чиме се створила
нова комуникација и приснија веза са њима (Williams 1960: 325). С обзиром да се није
слагао са актуелном државном политиком, Рошфор је био принуђен да новине штампа у
Белгији, одакле су слате у Француску. Од 21. априла 1875. године La Lanterne су поново
излазиле у Француској са ознаком premiere anne, тј. прва година. У њима је уредништво
истакло да би требало да се зову La Marсeillasie, те да ће се због забране коју је донео
Привредни суд ипак звати La Lanterne. Такође, у уводном пасусу уредништво се
захвалило писцима који је требало да сарађују са новинама La Marсeillasie, и истакли да
ће Емил Зола, Алексис Бувије, Anri Маре (Henri Maret), Виктор Бержере (Vicтor Bergereт)
8
У социолошкој студији Мишел Мартин Nineteenth Century Wood Engravers at Work: Mass Production of
Illlustrated Peridocals (1840-1880) појашњава се феномен графичких радионица и велике продукције
графичких листова. У чланку се и анализира уметничка аутономија илустратора француских новина, као и
однос графичара и издавача (Martin 2012: 1‒19).
9
О Рошфору, условима оснивања новина La Lanterne, као и проблемина са влашћу због објављиваних
текстова у: (Williams 1960: 319-334).

6. 6
и др., без обзира на промену назива новина, ипак објављивати своје текстове.10
Исте
године у њима је објављен роман Алексиса Бувијеа Несрећа сиромашних (Malheur aux
Pauvres).
Осим објављивања романа у новинама, у La Lanterne je публикована 26.1.1879. и
препорука за роман Велика Иза. У њој је писало да је у питању нови роман Алексиса
Бувијеа у којем је описан прави Париз, онакав какав заиста јесте, као и да ће Велика Иза
водити читаоца у све сфере монденског света у којима се дешавају најзанимљивије
авантуре. Испод је написана адреса књижаре издавача Жила Руфа код којег се књига може
набавити, као и њена цена од три франка. Колико су Бувијеови романи били омиљени и
читани закључује се и по томе што су се и други његови романи током девете деценије
објаљивали у La Lanterne, напоменом да се уредништво нада да ће нови роман премашити
славу дела Велика Иза. За разлику од осталих новина које су излазиле тих година у
Француској, La Lanterne није илустровао ниједан Бувијеов роман. Једина илустрација која
се појављује у овим новинама, а да је вези са Бувијеом, је његов портрет објављен 1879.
године.
Алексис Бувије и роман Велика Иза
Иако је Бувије био популаран писац у другој половини 19. века, а његова дела
читала су се неколико земаља, делује парадоксално да данас се о њему не зна и не пише
много. Алексис Бувије је рођен у радничкој породици 1836. године у Паризу. До 1863.
израђивао је скулптуре у бронзи, након чега почиње да пише либрета са којима стиче
велику популарност. Од 1863. па до смрти 1892. године Алексис Бувије је написао преко
30 романа, међу њима: Брак једног осуђеника (Le mariage d'un forçat, 1873), Лепа
траварка (La belle herboriste, 1874), Љубав, беда и остало (Amour, misère et Cie, 1878),
Покојникова жена (La Femme du Mort, 1879), Велика Иза (La grande Iza, 1879), Осуђеници
(Les Créanciers de l’échafaud, 1879), Беда сиромашних (Malheur aux pauvres, 1880),
Доушник (Le Mouchard, 1880), Госпођица лепог осмеха (Mademoiselle Beau-Sourire, 1881),
Иза, Лолот и остали (Iza, Lolotte et compagnie, 1881), Мала војвоткиња (La petite duchesse,
10
Новине La Lanterne доступне су на сајту: gallica.bnf.fr

7. 7
1883), Лепи Алфонс (Le Bel Alphonse, 1883), Изина пропаст (Iza la ruine, 1885), Изина
смрт (La mort d'Iza, 1885), Нага жена (Le femme nue, 1888), Народне песме (Les Chansons
du peuple, 1891). Велики успех који је постигао писањем о лику куртизане Изе навео је
издаваче Flammarion-a да од 1884‒1897. објаве свих шест романа о Великој Изи у едицији
Cycle La Grande Iza, у којем су романи: Велика Иза; Иза, Лолот и остали; Покојникова
жена I и II; Изина пропаст; Изина смрт.
Осим што је писао сензационалистичке романе по којима је остао највише упамћен,
драмске текстове, шансоне, либрета за оперете и водвиље, Алексис Бувије је био и
политички активан. Револуционарна песма коју је написао 1863. године, Руља (La
Canaille), првобитно названа Песма просјака, доживела је велики успех у време Париске
комуне 1871. Њу је у градској кући отпевала славна певачица Розали Мартин, познатија
као Бардас (Rosalie Martin, La Bordas), а музику је компоновао Жозеф Дарси (Joseph
Darcier). Активност Алескиса Бувијеа зебележена је и у сећањима Виктора Игоа (Victor
Hugo), у којима Иго, наводећи дешавања из пете деценије 19. века често помиње Бувијеа и
Рошфора. Они су делили исте политичке ставове, борили се против социјалне неправде и
за слободу штампе.11
Још један занимљив податак о Алексису Бувијеу пружио је Малком
Банкрофт Џонс у тексту у којем обрађује популарност две Золине књиге штампане у
Америци 1884. и 1895. године (Bancroft Jones 1942: 24‒28). Наиме, као и у случају
Бувијеа, и Золина популарност је премашила тлe Француске. У јулу 1895. године
издавачка кућа Jewett and Buchanan из Чикага је у серији Популарних прича објавила
Золин роман Прва љубавна прича и друго (First love story and Others). Анализирајући ово
дело, аутор текста је закључио да то никако не може бити роман Емила Золе, већ Алексиса
Бувијеа, аутора, како га је Банкрофт Џонс назвао, многих фељтона.12
Џонс је тада
закључио да је Бувије веома добро познавао своју публику и тематику коју она жели да
чита, па су због тога његова сензационалистичка дела и доживела велики успех.
Инспирацију за ово дело Бувије је пронашао у стварним дешавањима у Паризу. Пратећи
штампу и судске извештаје написао је дело које има и документарну вредност. Са друге
11
Сећања Виктора Игоа видети у: (Hugo 2010).
12
У питању је роман Мала Војвоткиња који је 1883. године објављиван у La Lanterne, након чега је
штампана књига која је имала 26 издања (Bancroft Jones 1942: 28).

8. 8
стране, поставља се питање из којих разлога су амерички преводиоци роман потписали
као дело Емила Золе. Могуће да је у питању грешка преводиоца, јер су се 80-их година у
La Lanterne у исто време објављивали и Золин и Бувијеов. Са друге стране, вероватно је
Золина популарност ипак била већа у Америци од Бувијеове, те је у питању маркетиншки
трик, јер је било очекивано да ће се Золина дела одмах продати. Поменуто је да је Бувије
био политички активан. Bio je члан Бон‒Бок (Bon‒Bock) друштва које је основано 1875.
године. Друштво је основано након немачке победе над Француском, када је војска Треће
Републике сузбила Париску комуну. Многи интелектуалци су тада поставили питање
ауторитета и кредибилитета државних институција. Мане (Èdouard Manet) је ову тему
приказао на слици Le Bon Block коју је 1873. изложио на Салону, а на којој је приказан
брадати мушкарац са лулом у једној руци и чашом пива у другој. С обзиром да је
приказани мушкарац представник Алзасa, француске регије изгубљене у корист Немачке,
слика је постала популарни симбол преиспитивања државне политике. Портретисани
Емил Бело (Emile Bellot), убрзо после позирања Манеу, оснива друштво Бон‒Бок које је
скоро 50 година, једном месечно, организовало вечере на Монмартру својим члановима.
Чланови друштва су углавном били уметници, писци и глумци. Залагали су се за
формирање новог националног духа, промовисали нови концепт француског идентитета,
остајући у оквирима либералног републиканизма. Осим тога, подржавали су све видове
експеримената у уметности, чиме су јој често давали сатиричну ноту, чинећи је анти-
академском и анти-институционалном. За месечне вечере које су организовали у спомен
на француски пораз од Немачке, пласирали су памфлетe-позивнице за окупљање чланова.
Памфлете су израђивали сами чланови друштва и на њима се најчешће налазио текст
песме, илустрација песме и карикатура њеног аутора. Карикатуру Алексиса Бувијеа
видимо на позивници од 11. новембра 1879. године, за коју је Бувије писао стихове, а
илустрације урадио Жозе Фрапа (Joсè Frappa). Позната нам је још једна карикатура
Алексиса Бувијеа, дело Андре Жила (Andre Gill), у сатиричним новинама Људи данас (Les
Hommes d'aujourd'hui ), на којој је приказан писац како у руци држи велику тубу боје,
којом прска новине на којима стоји и на којима је исписано roman-feuilleton.
Друштвенe активности овог писца, успех његових романа, као и присутност у
париској штампи, потврђује успех и значај Бувијеовог дела у француској култури 19. века.

9. 9
Његови најуспешнији романи, пуни мистерија, преврата, изменађења, имали су по
неколико издања. Првенствено роман Велика Иза је за десетак година у Француској имао
осам издања. Прво издање романа Велика Иза изашло је 1879. године. Састоји се из
четири драматична поглавља: Уговорени брак, Злочин у улици Лакве, Изина пропаст и
Кућа Базила и Тартуфа, која су илустрована са 55 илустрација. Илустрације дословно
прате текст романа. Ради разумевања њиховог садржаја изнеће се кратак преглед радњи из
романа.
У првом поглављу репродуковано је десет бакрореза. Роман Велика Иза почиње
описом дешавања у кући Клода и Адел Тусо уочи венчања њихове јединице ћерке Сесил
са Андреом Одарoм. Клод Тусо, произвођач бронзе пред банкротом, уговорио је брак
ћерке са Одаром из користи, надајући се да ће им Одар финансијски помоћи. Први заплет
се ствара већ на почетку романа, јер лепа Сесил не жели да се уда за мужа који јој је
додељен, већ уочи договореног венчања планира самоубиство са младићем Морисом,
којег воли. Управо се за овај сегмент везује прва илустрација на којој су приказани Сесил
и Морис у његовој соби. План им је да се прво на симболичан начин венчају, а потом
отрују. Mеђутим, иако су Морис и Сесил попили отров, она се усред ноћи буди, затиче
мртвог Мориса и одлучује да изврши самоубиство скоком са моста у Сену. На наредном
бакрорезу је приказана свађa Адел Тусо и Одара, који су једно време били љубавници. У
међувремену, Шато који је пловио чамцем по Сени угледао је Сесилин скок са моста
након чега извлачи онесвешћено тело из воде и обавештава њене родитеље да је жива.
Пошто су Сесил одвели кући, она позива доктора да је прегледа, те се та сцена приказује
на петој илустрацији. Након што је саопштила мајци да је трудна са Морисом, Сесил јој
говори да жели да се уда за Одара, да би се дете родило у браку. Такође саопштава мајци
да зна за њену везу са Одаром, али да је то не одвлачи од замисли да се уда за њега ради
личних интереса. На шестој илустрацији је приказан тренутак када Адел и Клод Тусо
саопштавају Одару да Сесил ипак жели да се уда за њега. Након венчања, Одар и Сесил
остају сами у просторији, она му прети пиштољем и саопштава да је удовица, која носи
Морисово дете. С обзиром да је Одар решио да јој ''опрости'' овакву превару у циљу
одржавања имитације брака, он јој саопштава да је Морис жив. На наредној графици
приказан је Морис у болесничком кревету, са сестром која га негује. Морис сумња да је

10. 10
Сесил желела да га превари и да је побегла након што је он попио отров. Након сазнања да
је Морис жив, Сесил му пише писмо, због којег он плаче, што је и тема девете графике. У
овом сегменту се радња везана за Сесил и Мориса нагло прекида, те Бувије уводи нови
моменат који је приказан на последњој репродукцији првог поглавља. На њој је приказана
мртва млада, нага жена на поду, а инспектори и доктор испитују њену смрт.
Друго поглавље Злочинa у улици Лакве илустровано је са 13 репродукција. У њему
инспектори истражују претходно поменуто убиство, те хапсе недужног Мориса због
убиства. На првој илустрацији другог поглавља приказан је инспектор у продавници вина
док испитује продавачицу о Морису. Поднаслов у другом поглављу прекида радњу везану
за истрагу убиства и тада Бувије наглашава да се читалац коначно упознаје са хероином
романа. Радња се дешава дан након што је Морис ухапшен, у хотелу у којем се одржава
бал који је приказан на другој илустрацији. На балу двојица судија причају о прелепој,
мистериозној жени, о Изи Георгини Заритској, о којој су кружиле многе приче, од тога да
је љубавница императора, до тога да је немачка шпијунка молдавског порекла. Истина је
била та да је двадесетпетогодишња Иза била удовица богатог банкара Фернанда Сиглина.
На поменутом балу Иза упознаје инспектора Оскара од којег жели да сазна све о убиству
које се догодило претходне вечери, фасцинирана злочином почињеним из страсти. У овом
поглављу Бувије уводи и три нова лика, Луја, Бојера, и Лујеву мајку, која је и Бојерова
тетка на самрти, што је и приказано на наредне две графике. Бојер се нада наследству,
покушава да превари тетку тако што неће обавестити свог брата Луја да му је мајка на
самрти. Mеђутим, Луј ипак успева да стигне у Париз и да је види. Догађаји који су
задесили несрећног Мориса још се више драматизују наредном илустрацијом која
приказује отворен сандук на гробљу са женом коју је наводно убио.
Дешавања око Морисовог криминалног дела се прекидају када, описујући кућу у
којој је живела Велика Иза, Бувије пружа читаоцу другачију врсту узбуђења. Детаљним
описима намештаја, као и Изине тоалете, уводи се нови сегмент из којег читалац воајерски
сазнаје како живи једна куртизана.13
Изненађење постаје веће кад се обелодани да је Изин
13
У социолошким и културолошким анализама проституције 18. века закључује се да је дошло до извесних
промена. У литерарним и ликовним делима 18. и 19. века ствара се стереотип о животу проститутке. Оне су
углавном биле сиромашне девојке које су долазиле са села у град у којем почињу да раде код богатих

11. 11
љубавник Одар, муж Сесил Тусо. Управо у овом сегменту, на страни 169, на којој је
описано купање Велике Изе, налази се и реченица: ''Након што се освежила оријенталним
мирисима, распуштене косе, пружила се гола и предивна на црни баршун'', што је
инспирисало Влаха Буковца да уради слику Велика Иза.14
Наредне три илустрације у
роману приказују Изу и Одара, као и Одара и Сесил.
Треће поглавље Изина пропаст илустрована је са 12 репродукција. У њему Сесил
из новина сазнаје да је Морис ухапшен и оптужен за убиство. Овај део романа сведочи и о
битном социолошко-културолошком моменту из којег се ишчитава колико је дневна
штампа представљала битан сервис информација у 19. веку. Амели, Морисова сестра,
долази у посету Сесил, што је представљено на првој графици трећег поглавља. Одар је и
даље у притвору, оптужен за финансијску проневеру. Бувије овде опет прави неочекивани
обрт: инспектори сазнају да је убијена жена била још једна Одарова љубавница. Одар се
присећа ноћи када је убијена, када су пили вино. Отровано вино су заправо планирали да
купе Морис и Сесил, али је игром судбине оно доспело до несрећне жене. Наредних дана
Иза заводи инспектора Оскара у намери да спаси Одара, наводећи Оскара на погрешне
закључке везане за убиство. Пошто су се договорили да ће Иза бити Оскарова
секретарица, Иза га моли да посети Одара у затвору ради испитивања, међутим, видевши
Одарда, она се онесвешћује, што је и приказано на илустрацији. Изино поигравање са
Оскаром се даље наставља. Саопштава му те да је његово право име Жорж Голеско. Она
од Оскара тражи доказ љубави, и он обећава да ћеучинити св еза њу, али се веома
изненађује када схвата да Иза заправо жели да Одара ослободи из затвора. Након изласка
из затвора, Одар одлази у породични дом Тусоових, који су приредили вечеру за
пријатеље Луја и Шадија. Тада долази до инцидента између Луја и Одара. Сцена када Луј
напада Одара приказана је на следећој графици. Треће поглавље се завршава описом
Изиног дотеривања, пре него што ће јој у посету доћи нови љубавник, инспектор Оскар, за
породица. Међутим, газде или њихови синови их искоришћавају, уобличавају у своје љубавнице и
напослетку напуштају. Тако напуштене, оне су се предавале животу на улици. Осим описа живота
проститутки и њихових трагичних судбина, енглески и француски писци и сликари су описивали и
приказивали на који начин су манипулисале мушкарцима гестовима, козметиком и гардеробом (Speck 1980;
Carter 1999; Mudge 2000) .
14
Превод реченице преузет из (Uchytil-Kružić 2005: 32).

12. 12
којег се убрзо удаје због његовог богатства. Читаоцу је пружен еротски сегмент на
последњој илустрацији трећег поглавља, на којој је приказана нага Иза, сакривена иза
завесе.
У четвртом поглављу илустровано је 19 сцена. Иако је Одар ослобођен оптужби,
инспектор Уре не жели да прекине истрагу због чега се сукобљава са Оскаром. Он сазнаје
да је Иза имала несрећан живот, да је била на ивици глади, као и да је једва успела да
побегне из молдавског села које је турска војска спалила. Уре такође закључује да је
Морис недужан, те уз помоћ Шадија и Луја покушава да то и докаже. Оскар, да би
задржао Изу којој је обећао Одарову слободу, покушава на све начине да наговори
Мориса да призна злочин који није починио. Предмети из стана убијене жене се стављају
на аукцијску продају која је у Паризу најављена плакатима. У наредном сегменту Бувије
открива заверу коју кују Одар и Бајер, желећи да Морис остане у затвору. Инспектор Уре
успева да пронађе доказе против Одара, али се суђењу Морису ипак одржава. На
репродукцији је приказана сцена из суднице, када се Сесил онесвешћује приликом давања
исказа о дешавањима о ноћи када су покушали самоубиство. Након што Уре проналази
доказ против Оскара и Изе и преваре коју су извели, Морис је ослобођен свих оптужби.
Инспектор Уре хапси Одара. Не желећи да буде ухапшен, Одар се убија испијањем
отрова, а Иза успева да избегне хапшење.
Након великог успеха романа Велика Иза, Алексис Бувије је заједно са драмским
писцем Вилијемом Буснашом (Williaм Buсnach) написао његову драматизацију. Премијера
представе, која је такође носила назив La Grande Iza, најављена је плакатом. Драма у пет
чинова изведена је у Théâtre des Nations. Плакат као средство за најављивање и
рекламирање представе уобичајена јe појава која је доживела експанзију у 19. веку.
Плакатима и различитим памфлетима и рекламама у новинама француски издавачи су
најављивали објављивање књига и других издања. Посебно су били атрактивни плакати са
сликама, разумљиви и доступни свим слојевима друштва и довољно информативни за оне
који и нису били читаоци или позоришнa публикa. Штампани у великим тиражима, са
преко 1000 примерака, најављивали су различите културне догађаје, на великом броју
пунктова у граду. Од 1830. године париски издавачи покрећу рекламирање илустрованих
књига на великим црно‒белим литографијама које би израдио исти аутор који је

13. 13
илустровао и књигу. У том смислу се овај период може посматрати и као зачетник
планирања и стратешког рекламирања производа.15
На основу препричаних заплета и расплета у роману Велика Иза, јасно је зашто је
остварио толики успех у Француској. Пре свега, погодовао је укусу публике која је желела
да чита о тајнама и интригама у високом друштву. Осим тога, овај роман има
документарну вредност јер се њиме не контекстуализује само читалачка знатижеља, већ и
анализирају социлошко-културолошки и економски слојеви француског 19. века. Пре
свега се то односи на популарне теме о проституткама, јер роман нуди представу жене
која је неконвенционална и морално опасна. Она је морално посрнула, пуши, пије, и њено
постојање искушава грађански слој друштва који је жени задао јасно кодификоване норме
понашања. До 1890. године велики број романа је обрађивао тему проститутки, међу
осталима Нана Емила Золе, Изгубљене илузије Оноре де Балзака, Наше срце Ги де
Мопасана и др. Бувије нуди приказе монденског Париза, његови актери су свесни свог
положаја, свог пропадања и незаслуженог пада на друштвеној лествици. На тај начин,
описујући дешавања у породици Тусо и недаћама у којима се нашла након финансијског
слома, писац има прилику да описује разне немиле догађаје. Описујући више слојеве
друштва повезаних са криминалом, или у вези са представницима средње класе, Бувије у
овом роману читаоцу ипак даје оптимистичну поруку, која указује да морални и
финансијски пад главних протагониста није вечан. Они желе да поврате не само
достојанство, већ и положај на социјалној лествици. Такође, динамичност радњи,
узбудљивост и ишчекивање које оне производе код читаоца, понашање протагониста и
њихове емоције које су у конфликту са социјалним нормама, нуде читаоцима, понајвише
онима на најнижој социјалној лествици, могућност да завире у животе представника
високог друштва.
15
О развоју постера у Француској у 19. веку, њиховом пласирању и начину израде у: (Hyatt Mayor 1980).

14. 14
Извори:
Bouvier 1879.
Bouvier, A., La Grande Iza, Paris, 1879.
La Lanterne, доступне на сајту gallica.bnf.fr
Литература:
Bancroft Jones 1942.
Bancroft Jones, M., Two American Zola Forgeries, The French Review, Vol. 16, No. 1
1942, 24‒28.
Borozan 2012.
Borozan, I., Trajanje lepog: Velika Iza i Pavle Beljanski, Naučni skup posvećen Pavlu
Beljanskom (1892-1965), Spomen-zbirka Pavla Beljanskog, Novi Sad, 2012.
Borozan 2013.
Borozan, I., Velika Iza Vlaha Bukovca, Spomen-zbirka Pavla Beljanskog, Novi Sad,
2013.
Edge 1949.
Edge, F.O., Illustration as a Fine Art, College Art Journal, Vol. 9, No. 1, 1949, 3‒11.
Hyatt Mayor 1980.
Hyatt Mayor,A., Prints and People: a Social History of Printed Picture, Princeton
University Press, 1980.
Speck 1980.
Speck, W.A., The Harlot’s Progress in Eighteenth-century England, Journal for
Eighteenth-Century Studies, Vol. 3, Issue 2, 1980, 127‒139.

15. 15
Cvetkovich 1992.
Cvetkovich, A., Mixed Feelings: Feminism, Mass Culture, and Victorian
Sensationalism, Rutgers, 1992.
Gillis 1994.
Gillis, A.R., Literacy and the Civilisation of Violence in 19th‒century Paris, Sociological
Forum, Vol. 9, No. 3, 1994, 371‒401.
Carter 1999.
Carter, S., ‘This Female Proteus’: Representing Prostitution and Masquerade in
Eighteenth-Century English Popular Print Culture, Oxford Art Journal, Vol.22, issue 1,
1999, 55‒79.
Gretton 2000.
Gretton, T., Difference and Competition: the Imitation and Reproduction of Fine Art in a
Nineteenth-century Illustrated Weekly News Magazine, Oxford Art Journal, Volume 23,
Issue 2, 2000, 145‒162.
Mudge 2000.
Mudge, B.K., The Whore’s Story: Women, Pornography and the British novel
1684‒1830, Oxford University Press, 2000.
Samuels 2004.
Samuels, M., The Spectacular Past: Popular History and the Novel in Nineteenth-
Century France, Cornell Univesity Press, 2004.
Cragin 2006.
Cragin,T., Murder in Parisian Streets: Manufacturing Crime And Justice in the Popular
Press, 1830-1900, Bucknell University Press, 2006.

16. 16
Јованов ур., 2009.
Јованов, Ј., уредник, Спомен-збирка Павла Бељанског, Нови Сад: Спомен-збирка
Павла Бељанског, 2009.
Gretton 2010.
Gretton, T., The Pragmatics of Page Design in Nineteenth-Century General-Interest
Weekly Illustrated News Magazines in London and Paris, Art History, Vol. 3, Issue 4,
2010, 681‒709.
Johnson 2010.
Johnson, J.A., Conflicted Selves: Women, Art and Paris (1880-1914), 2010, online
edition:
http://www.google.rs/url?sa=t&rct=j&q=conflicted%20selves%3A%20woman%2C%20a
rt%20and%20paris%20(18801914)&source=web&cd=2&cad=rja&ved=0CC8QFjAB&u
rl=http%3A%2F%2Fqspace.library.queensu.ca%2Fbitstream%2F1974%2F1591%2F1%2
FJohnson_Julie_A_200811_PhD.pdf&ei=hQO1UaMkwY3tBoiwgKgN&usg=AFQjCNF
vEVK01XmYVP2Ei5Lf6t4F-iB7Yg&bvm=bv.47534661,d.bGE
Hugo 2010.
Victor Hugo, The Works od Victor Hugo, Golgotha Press, 2010.
Martin 2012.
Martin, M., Nineteenth Century Wood Engravers at Work: Mass Production of
Illlustrated Peridocals (1840-1880), Journal of Historical Sociology, No Issue Number,
2012, 1‒19.