2. „Рудолф Арчибалд Рајс био је
већи Србин по души и срцу него
сви остали Срби по крви...“
Рајс је рођен у Немачкој, по
држављанству је био Швајцарац.
Био је хемичар, професор на
Универзитету у Лозани, криминолог,
велики хуманиста и био је један од
мало људи који је пожелео да помогне
Србији у најгорим годинама и да са
њеним народом проведе цео живот.
Био је богат и угледан човек, велика
каријера била је пред њим. Све је то
Рајс оставио за собом и жртвовао зарад
Срба. Заволео је њих и њихову
ослободилачку борбу против далеко
надмоћнијег непријатеља.

3. Рајс је у Србију стигао 1914. године као званични иследник
српске владе и војске. Упознао је свет са злочинима које је
направила аустроугарска војска по Мачви и Подгорињу према
недужним српским становништвом. Прогласио је себе швајцарским
добровољцем српске војске, другом величанствених ратника
Шумадије, Дунава, Мораве, Тимока и Вардара. Спроводећи
истраживаље о злочинима које је починила војска „црно-жуте
монархије“, Рајс се није зауставио само на саслушању
аустријских заробљеника, него је одлазио на лице места:
прегледао је лешеве, отварао гробнице, испитивао је рањенике,
био ратни извештач.
На солунском фронту је одлазио на најопаснија места и неуморно
обилазио српске трупе, помагао раљеницима, слао извештаје...
Своје чланке о страдању српског народа објављивао је у разним
европским часописима, што му је навукло претње и нападање
Централних сила, чак и у неутралној Швајцарској

4. Препешачио је Албанију са српским народом, делећи
заједничку патњу и невољу. Помагао је избеглицама,
збрињавао сирочад у Швајцарској. Срби су му уручили медаљу
за храброст, а он је говорио да му је највећа награда
захвалност српског народа.
Када се рат завршио Рајс је помагао у градњи новог живота
на разореном тлу Србије.
Арчибалд је 1928. године саставио тестамент под називом
‘Чујте Срби’ и тражио да се он прочита тек након његове
смрти.
У тестаменту се у исто време дивио менталитету српског
народа али и подизао тешку оптужницу против криваца
пропасти Србије, корумпираних и неспособних полиичара.

5. Арчибалд Рајс је умро у 54. години
живота, услед тешке расправе са бившим
министром Миланом Капетановићем, који је
рат провео у иностранству и постао ратни
профитер.
Срби су полако, у миру заборављали рат и
његове страхоте, а са њима и жртву и
велико залагање несрећног швајцарца и на
крају га убили тешким речима.
Његова последња жеља била је да буде
сахрањен на Топчидерском гробљу, а да
његово срце почива на Кајмакчалану близу
његових другова који су страдали за
слободу своје отаџбине.

6. Његово срце однето је у урни
на Кајмакчалан, где је
сахрањено заједно са осталим
ослободиоцима Солунског
фронта. На урни је писало:
„Овде у овој урни, на врху
Кајмакчалана
Златно срце спава,
Пријатељ Срба из најтежих
дана,
Јунак Правде, Истине и Права,
Швајцарца Рајса, ком` нек је
слава.“
Нажалост, та урна је поломљена
приликом једног налета Бугара
у Другом светском рату.