1. Sanja Bratina

2. Istorijat
 Melaholija reč starogrčkog porekla – melan
(crn) i chole (žuč)
 Mania – mainesthai (biti mahnit)
 Melaholija i manija – nazivi za dva od tri tipa
mentalnih poremećaja koje je prepoznao i
opisao Hipokrit još u 4. veku pre nove ere
 Aretej iz Kapadokije (II vek pre ne) –
melanholija i manija su povezane
manifestacije istog poremećaja
 Krepelin (19 vek), manično – depresivna
bolest je jedan od dva osnovna tipa psihoza.

3. Simptomi
 tuga, beznadje, krivica, povlačenje od drugih,
nesanica ili prevelika potreba za snom,
promene apetita (nedostatak ili pojačan),
gubitak polne želje, gubitak zadovoljstava koja
su do tog stanja bila prisutna u životu osobe
koja je postala depresivna.
 Simptomi „maskirane“ depresije, agitiranost,
iscrpljujuće aktivnosti, preterana pričljivost...
 Uobičajeno, depresivne osobe su pasivne,
sporo i teško govore, češće ćute, umeju da
zanemare ličnu higijenu i izgled, da razvijaju
hipohondrijske tegobe, malodušne su, osećaju
nelagodnost i strah.

4. Simpotmi u odnosu na dob
pojavljivanja
 U svim životnim dobima
 Simptomi depresije variraju u odnosu na dob
pojavljivanja.
 Depresivna deca mogu biti preterano aktivna,
agresivna ili povučena, bez poriva ka kontaktu
sa drugima
 Adolescenti – negativizam, antisocijalna
ponašanja, pojačano osećanje neshvaćenosti
 Odrasli – zaboravnost, distraktibilnost, manjak
pažnje i koncentracije, a najtipičnije je
osećanje duboke tuge u često neskladu sa
stvarnom životnom situacijom.

5. Savremene teroije
psihopatologije
 etiopatogenetski činioci poremećaja: činioci
vulnerabilnosti, činioci i mehanizmi otpočinjanja
poremećaja, medijatori i moderatori izmedju
kauzalnih faktora, neposredni mehanizmi nastanka i
formiranja poremećaja, činioci i mehanizmi
održavanja poremećaja, činioci i mehanizmi
otpornosti i činioci relapsa
 mesto poremećaja u odnosu na ostale poremećaje u
šta spadaju: modeli prikazivanja poremećaja, priroda
granica izmedju različitih poremećaja, granica
izmedju poremećaja i normalnosti i odnos
konkretnog poremećaja sa ostalim poremećajima.

6. Epidemiološki pristup –
epidemiologija celoživotnog
toka
 Epidemiologija životnog toka, kao jedan
od epidemiloških pristupa, traga za
razumevanjem načina na koji su
determinante zdravlja i bolesti u
interakciji tokom celoživotnog raspona
ljudskog života.

8.  Šema br 1 nam pokazuje ključne faktore koje
treba uključiti u celoživotni model depresije
 Ključni periodi u životu – fetalni razovoj,
detinjstvo, adolescencija, odraslo doba takodje
predstavljaju tranzicije depresije
 Ovi tranzicioni periodi mogu biti pod uticajem
mnogobrojnih faktora rizika – stresni dogadjaji,
komorbidni mentalni poremećaji, nizak SES,
 Protektivni faktori – promocija mentalnog
zdravlja ili tretmani (primer – rani tretman
depresije)

9. Činioci otpornosti
 optimizam kao atribucioni stil,
 unutrašnji lokus kontrole,
 samoefikasnost,
 samopoštovanje,
 socijalne veštine,
 adekvatan socijalni milje,
 ekonomski status,
 zadovoljstvo profesijom,
 ekstraverzija,
 samouveličavajuće iluzije

10. Kako depresija utiče na ličnost
 Dijateza – stres modeli
 Model patoplasticiteta – ličnost
modifikuje tok i kliničku sliku
 Scar hipoteza – poremećaj menja ličnost
 Spektar hipoteza

11. Uticaj depresije na radnu i
životnu sposobnost

12. Podaci iz Srbije
 Najčešće korišćen zbirni pokazatelj – DALI označava godine života
korigovane u odnosu na nesposobnost (engl. DALY=Disability Adjusted
Life Years) koji predstavlja zbir izgubljenih godina života zbog
prevremene smrti (engl. YLL=Years of Life Lost) i izgubljenih godina
"zdravog" života zbog nesposobnosti (engl. YLD = Years Lost due to
Disability) (Murray i sar., 2001).
 Unipolarna depresija je, prema rezultatima studije globalnog
opterećenja bolesti u u 2000. godini sa 11,9% bila vodeći uzrok
izgubljenih godina života zbog nesposobnosti u svetu, kako kod
muškaraca (9,7%), tako i kod žena (14,5%) I četvrti uzrok ukupnog
opterećenja bolestima i povredama u svetu sa 4,5% svih DALIja.
 Prema procenama za 2002. godinu unipolarna depresija je sa preko 67
miliona DALI-ja (4,5% svih DALI-ja) i dalje četvrti uzrok ukupnog
opterećenja bolestima i povredama u svetu (Murray i sar., 2001; WHR
2003).
 U Srbiji bez Kosova i Metohije, prema podacima studije opterećenja
bolestima i povredama u Srbiji u 2000. godini unipolarna depresija je
bila odgovorna za 52.900 DALI-ja, i sa stopom od 7 DALI-ja na 1000
našla se na četvrtom mestu od ukupno 18 odabranih poremećaja
zdravlja za koje je opterećenje računato (Janković, 2003).

13. Faktori koji utiču na
perzistentnost bolesti
 preplavljujući uzroci (kao na primer u
epidemijama)
 neefikasnost prevencije (primer astma)
 teškoće da se bolest prepozna ili
dijagnostifikuje (primer karcinom pankreasa)
 rekurentnost i remisije bolesti (primer migrena)
 neefikasnost, neuspešnost tretmana (primer
hronična opstruktivna bolest pluća)
 osobe koje ne traže pomoć – tretman (kao na
primer hipertenzija)
 nedostupnost adekvatnog tretmana kada je
potreban i zahtevan

14.  depresivnost perzistira uled toga što
osobe ne traže tretman za svoju
depresiju kada se pojavi relaps kao i
usled toga što efektivan i proaktivan
tretman i kada je tražen često nije
dostupan

15. Prevalenca depresije
 U Velikoj Britaniji i SAD se prevalenca
depresije nije menjala tokom prethodnih
15 godina, pristup zbrinjavanju značajno
poboljšan.
 Stabilnost prevalence mentalnog
zdravlja tokom perioda od 40 godina je
izveštena i u istraživanju Murphy – a i
saradnika (Murphy et al, 2004)

16.  Francuski istraživači Kovess – Masfety, Briffault i Sapinho
(Kovess – Masfety, V., Briffault, X., i Sapinho, D., 2005) su
poredili prevalencu, faktore rizika i način tretiranja
depresije izmedju dva perioda u Francuskoj (1991 i 2005),
uzimajući u obzir promene u socijalnim uticajima i vrstu
zdravstvenog zbrinjavanja. Došli su do zaključaka da se
opšta prevalenca depresije lagano povećala tokom
perioda od 14 godina, medjutim, došlo je do dramatičnog
povećanja broja osoba koje su tvrdile da se osećaju
depresivno te prijavljivale neke od depresivnih simptoma.
Poroporcija osoba koje konsultuju psihijatre usled
depresivnosti se nije promenila, dok je proporcija osoba
koje se obraćaju lekarima opšte prakse umanjena, a
osoba koje se obraćaju psiholozima za konsultacije
uvećana tri puta. Upotreba psihofarmaka je značajno
umanjena, dok je upotreba psihoterapije povećana.

17.  U Kesslerovom istraživanju (Kessler,
prema Kovess – Masfety, V., Briffault,
X., i Sapinho, D., 2005) je izvešteno da
postoji značajno povećanje osoba koje
su se u SAD obratile za pomoć
profesionalcima iz oblasti mentalnog
zdravlja od 20.3% (1990) do 32.9%
(2003

18. Genetski podaci
 Procene učestalosti poremećaja raspoloženja bipolarnog tipa kod najbližih srodnika se
kreću u rasponu od 10 do 20
 Medju najbljižim srodnicima bolesnika sa bipolarnim poremećajem uočeno više
slučajeva unipolarne depresije nego bipolarnog poremećaja. Procene rizika obolevanja
najbližih srodnika osoba sa bipolarnim poremćajem iznose 6.4%, za bipolarni
poremečaj, a 13.2% za unipolarnu depresiju. Stepen konkordantnosti za bipolarni
poremećaj kod jednojajčanih blizanaca je bio 72%, a kod dvojačanih 14%.
 Dostupni podaci o unipolarnoj depresiji pokazuju da genetski činioci nisu tako značajni
kao kod bipolarnog poremećaja. Podaci ukazuju na to da srodnici osoba sa
unipolarnom depresijom imaju povećan rizik od oboljevanja, ali je taj rizik manji nego
kod osoba sa bipolarnim poremećajem Srodnici osoba sa unipolarnom depresijom
nemaju povećan rizik od bipolarnog poremećaja. Rizik povećava rana pojava depresije,
komorbiditet sa anksioznim poremećajima ili alkoholizam . Kod blilzanaca se u
studijama najčešće opisuje monozigotna konkordantnost od 40%, a dizigotna kod 11%
 Studijame usvojene dece pokazuju učestalije prisustvo poremećaja raspoloženje kod
bioloških roditelja dece, nego od onih koji su decu sa poremećajima raspoloženja
usvojili.

19.  Prevalenca velike depresije iznosi 4 – 5%, a
prema nekim autorima izmedju 10% i 25% kod
žena i izmedju 5 i 12% kod muškaraca
 Podaci o dobu pojavljivanja variraju od autora
do autora, neki navode da je prosečni uzrast
za prvo pojavljivanje bolesti izmedju 40 i 50
godina dok drugi tvrde da je najveći rizik za
pojavu velike depresivne epizode je u dobi
izmedju 18 i 44 godine, a najmanji kod osoba
iznad 65 godina starosti
 Depresiji su podložnije žene nego muškarci,
češće iz nižih socio-ekonomskih slojeva

20.  Bipolarni poremećaj je manje čest od
velike depresije, a prevalenca je oko 1%
 Prosečni uzrast pojavljivanja bipolarnog
poremećaja je oko 30 godina i
podjednako je zastupljen kod oba pola.
 11% žena i 5% muškaraca u SAD uzima
antidepresive

21.  Skoro trećina depresivnih je izvestila da
razmišlja o suicidu, a pokušaj suicida je imalo
9% depresivnih
 Prema rezultatima istraživanja izvedenog kod
nas, metodom “psihološke autopsije” na
uzorku od 200 samoubistava ispostavilo da
čak 75% ispitanika zadovoljava kriterijum
prisustva najmanje 5 od 9 simptoma depresije.
Ipak, samo 6% ispitanika je imalo
dijagnostifikovanu depresiju, što može ukazati
da najveći broj suicida izvrše osobe u prvoj
depresivnoj epizodi (Biro, M)

22. Komorbiditet
 panični poremećaj,
 agorafobija,
 socijalna fobija,
 generalizovan anksiozni poremećaj,
 postraumatski stresni poremećaj,
 zloupotreba supstanci.

23.  Problemi pri klasifikaciji poremećaja
raspoloženja se najčešće javljaju usled
njihove velike heterogenosti.

25. Distimija

26. Prevalenca distimije
- 3% do 6%, u SAD
- Holandija 4,6%
- U evropskim zemljama prevalenca ovog
poremćaja se kreće od 2.1% do 3.7% ili
čak 20.6%
- U Španiji je trenutna prevalenca
distimije u primarnoj zaštiti 4.8%

27. Komorbiditet distimije
 Uobičijani komborbiditet je sa velikom
depresivnom epizodom (do 75%),
anksioznim poremećajima (do 50%),
poremećajima ličnosti (od 20 d0 40%,
pa i više kod rane pojave poremećaja),
somatomorfnim poremećajima (2.8 do
45.2%) i zloupotrebom supstanci (do
50%).