Najveće vojskovođe srpske vojske u prvom svetskom ratu

3. Радомир Путник (Крагујевац, 12/24. јануар 1847 — Ница, 17. мај
1917.) био је српски војвода. Током своје богате војничке
каријере био је два пута начелник Генералштаба, пет пута
мининистар војни и начелник Штаба Врховне команде Војске
Краљевине Србије у Балканским и Првом светском рату.
Као питомац Војне академије, првобитно се школовао за
артиљеријског официра, али је касније променио интересовања
у правцу генералштабне службе. Борио се у српско - турским
ратовима 1876—1878. као командант Рудничке бригаде. Током
другог српско - турског рата је одиграо важну улогу приликом
ослобођења Ниша. За време српско – бугарског рата вршио је
функцију начелника штаба Дунавске дивизије, која је
учествовала у бици код Сливнице.
Од 1886. до 1889. године био је начелник Обавештајног, а затим
Оперативног одељења Главног генералштаба. Од 1890. обављао
је дужност помоћника начелника Главног генералштаба.
Пензионисан је 1896. године. После Мајског преврата,
реактивиран је и постављен за начелника Главног
генералштаба. На овом положају је остао до 1912. године.

4. У Балканским ратовима био је начелник штаба Врховне
команде. После Кумановске битке унапређен је у чин првог
војводе српске војске. У Битољској бици је одиграо кључну
улогу и правилним распоредом снага је Турцима нанео
велики ударац у Првом балканском рату. У наставку рата
је командовао продором ка Јадранском мору, који се
завршио опсадом Скадра. У сукобу са Бугарском за време
Другог балканског рата је нанео пораз бугарској војсци у
Брегалничкој бици, где није искористио сав потенцијал
победе да докрајчи Бугаре.

5. У Првом светском рату био је начелник штаба Врховне
команде, све до погоршања његове болести 1916. када га је
на том месту наследио генерал Петар Бојовић. Путник је
командовао српском војском за време све четири
непријатељске офанзиве на Србију. Током битке на Церу,
уз помоћ промућурног команданта Друге армије Степе
Степановића нанео је Аустроугарима велики пораз.
Противио се српској офанзиви у правцу Срема, али је на
притисак владе организовао офанзиву на непријатељску
територију. Након почетних успеха, због гомилања
непријатељских снага на Дрини, повукао је војску и
спремио се за нову одбрану Србије.

6. Његова одлука да напусти Београд и скрати фронт за време
Колубарске битке је била пресудна, јер је српска војска
добила време да се опорави и одмори. Препорођену српску
војску је повео у офанзиву која је нанела одлучујући
ударац Аустроугарима код Сувобора, након чега је
аустроугарска војска потиснута са територије Србије. Када
је почела четврта офанзива на Србију, Путник је већ био
тешко оболео и није имао много удела у оперативним
одлукама. Ипак, у околностима које су биле веома
неповољне по Србију, успео је да организује повлачење
српске војскепреко албанских и црногорских планина, на
албанско приморје.

7. Тешко болестан, Путник је стигао у Скадар 6. децембра
1915. године, а 9. јануара 1916. године је пребачен на Крф,
где се лечио до септембра исте године. Са Крфа је отишао у
Ницу да настави лечење, где је и преминуо. Његови
посмртни остаци су у Краљевину СХС, пренети тек 6.
децембра 1926. године, скоро десет година након његове
смрти. Сахрањен је 7. децембра на Новом гробљу уз све
државне и војне почасти. Уврштен је у ред највећих
војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје.

9. Живојин Мишић (Струганик код Мионице, 7/19. јул 1855 —
Београд, 20. јануар 1921.) је био српски и југословенски војвода..
На самом почетку своје четрдесетогодишње службе, био је
учесник српско – турских ратова (1876—1878), као питомац-
наредник, касније потпоручник. У тим ратовима стекао је прва
ратна искуства. Поред четворогодишње Артиљеријске школе
завршио је Аустро-Угарску школу гађања у Бруку на Лајти и
двогодишњу припрему за генералштабну струку. Такође је
учествовао и у краткотрајном Српско – бугарском рату 1885.
године. Пуних шест година поред редовних дужности предавао
је стратегију на Војној академији. Након Мајског преврата био
је приморан да се пензионише у чину генералштабног
пуковника, пошто је сматран превише блиским свргнутој
династији Обреновић, али је реактивиран 1909., током
анексионе кризе на лични захтев начелника Врховне команде
генерала Радомира Путника, који га је учинио својим
помоћником. Мишић је помогао генералу Путнику да састави
српски ратни план у евентуалном рату са Аустро-Угарском.

10. И у Балканским ратовима Мишић је такође био помоћник
начелника штаба Врховне команде, генерала Путника, и
био је његова десна рука. Непосредно је сарађивао на
планирању и руковођењу операцијама против турске
Вардарске армије, због чега је после Кумановске битке
унапређен у чин генерала. Посебно се истакао правилном
проценом ситуације првога дана битке на Брегалници,
када је српска Врховна команда у Скопљу разматрала
питање на којој линији ће примити одсудну битку.
Усвајање његовог предлога имало је пресудан утицај на
даљи ток и коначан исход одлучујуће битке Другог
балканског рата. По завршетку овог рата, Мишић је по
други пут пензионисан на исти начин заслугом официра
припадника Црне Руке.

11. Међутим, пред само избијање Првог светског рата, опет је
био реактивиран и постављен за помоћника начелника
штаба Врховне команде. Током Колубарске битке, генералу
Мишићу је предата команда над Првом армијом, која је
тада била у врло тешкој ситуацији. Највише захваљујући
његовим личним напорима и знању, Прва армија се од
јединице у расулу претворила у формацију способну за
борбу. Мишић је инсистирао на дубљем повлачењу,
скраћењу фронта целе српске војске, којим би се осталим
армијама дало времена за одмор, попуну залиха и
снабдевање. То његово коцкање се исплатило пошто је
аустроугарска војска превише раширила своје линије, па је
тешко поражена у потоњем српском контранападу. За
заслуге и извојевану победу, Мишић је 4. децембра 1914.
године унапређен у чин војводе.

12. Након новог здруженог напада немачке, аустроугарске и
бугарске војске на Србију у октобру 1915., када се српска
војска повукла на Косово, Мишић је предложио да се
изврши контранапад. Овај предлог су одбили остали
заповедници армија на састанку у Пећи и уследило је
повлачење. Након овога предао је команду армије и
отишао на лечење у Француску. Средином 1916. поново је
постављен за командата Прве армије која је зауставила и
натерала на повлачење бугарску војску и у бици код
Гоничева ослободила Битољ.

13. Пред крај рата у јуну 1918. заменио је формацијско место
са генералом Бојовићем и постављен је за начелника
штаба Врховне команде. Командовао је српском војском
приликом пробоја Солунског фронта у септембру исте
године, и за два и по месеца је ослобођена Краљевина
Србија. Од стране енглеског краља Џорџа V награђен је
титулом енглеског витеза бакалауреја. Као најзнаменитији
војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје, од
свог народа сматран је за легенду.

15. Степан Степановић – Степа (Кумодраж код Београда, 28.
фебруар/11. март 1856 — Чачак, 27. април 1929) био је
српски и југословенски војвода.
Учесник је српско-турских ратова (1876—1878), као
питомац-наредник, касније потпоручник. У периоду
између битака на Сливници и код Куманова обављао је
дужности команданта батаљона, пука, бригаде, дивизије и
помоћника начелника Главног ђенералштаба. Два пута био
је и министар војни. У том периоду Српска војска је у
организационом, стручном, материјалном и моралном
погледу била добро припремљена за предстојеће ратове. У
Првом балканском рату (1912—1913) Степа Степановић је
командовао Другом армијом.

16. У Другом балканском рату, армија под Степином командом
пожртвовано је бранила нишавску зону са утврђеним
логором у Пироту. Када је почео Први светски рат, као
заступник одсутног начелника Штаба Врховне команде
Радомира Путника, руководио је мобилизацијом и
концентрацијом Српске војске. После Путниковог
повратка у земљу, поново преузима дужност команданта
Друге армије и са њеним главним снагама изводи марш-
маневар преко Коцељеве и Текериша. У ноћном нападу, на
источним падинама Цера, поразио је 21. дивизију
аустроугарског 8. корпуса чиме је омогућио победу Срба у
Церској бици. За ту савезничку победу над Централним
силама, 20. августа 1914. године, унапређен је у чин војводе
(маршала).

17. Његова армија је у бици на Дрини пожртвовано бранила
Мачву, успешно одбијала више концентричних напада
надмоћнијих аустроугарских снага, приковала Поћорекову
Пету армију за обале Дрине и Саве и месецима
исцрпљивала и трошила њене снаге.
У Колубарској бици (од 16. новембра до 15. децембра 1914),
Друга армија је на десној обали Колубаре најпре
зауставила непријатељски напад, а затим учествовала у
маневарским подухватима војводе Радомира Путника и
генерала Живојина Мишића, што је довело до слома
аустроугарске Балканске војске.

18. За време инвазије на Србију у јесен 1915. године,
Степановићева армија је заједно са Тимочком војском,
осујетила покушај бугарске Прве армије да кроз нишавску
зону продре у позадину главних снага Српске војске
ангажоване на северном фронту и тиме умногоме
допринела пропадању Макензенових планова о брзом
окружењу и уништењу Српске војске. Иако је имао
значајну улогу у реорганизацији Српске војске на Крфу и
њеним првим успесима на фронту код Горничева, на
Кајмакчалану и око Битоља, највећи успех везан је за
пробој солунског фронта и избацивање Бугарске из рата.

19. Војници Степановићеве Друге армије су у јаком налету
пробиле непријатељски утврђени фронт на Добром пољу и
Козјаку и заједно са Првом армијом и савезничким
снагама, без предаха, гониле разбијене бугарске и немачке
трупе све док, 29. септембра 1918. године, нису принудиле
Бугарску на капитулацију и отвориле пут за коначно
ослобођење Србије. Та вешто изведена операција и прва
савезничка победа, коју је извојевала српска војска у
Церској бици, уврстиле су га у ред највећих војсковођа
Првог светског рата и српске ратне историје.

21. Петар Бојовић (Мишевићи код Нове Вароши, 4/16. јул 1858 —
Београд, 19. јануар 1945) био је српски и југословенски војвода.
Учесник је српско-турских ратова током којих је био у штабу Врховне
команде, а по завршетку ратова постао је водник батерије у Београду.
После српско-бугарског рата постао је водник коњице, а затим је 1891.
положио испит и добио чин капетана. Истовремено је постављен за
вршиоца дужности начелника Штаба Моравске дивизије у Нишу, где
је остао пет година. Мењао је неколико дужности све до избијања
Балканских ратова 1912. године, када је био командант Коњичке
дивизије.
У Првом балканском рату Бојовић је био начелник Штаба Прве
армије од октобра 1912. године. Истакао се током Кумановске и
Битољске битке, после којих је добио чин генерала. По окончању
Првог балканског рата, на његов предлог, а уз подршку војводе
Путника, склопљен је савез са Грчком, као противтежа опасности која
је тада долазила од Бугарске. У Другом балканском рату био је
начелник Штаба Прве армије која је однела победу у бици на
Брегалници, а после рата био је командант трупа Нових области на
Косову и Македонији.

22. У Првом светском рату је био командант Прве армије.
Учествовао је у завршним операцијама Церске битке, а по
ослобађању Шапца, са овом јединицом форсирао је, почетком
септембра, Саву и продро у Срем. Бива рањен у глежањ, па је
смењен са места команданта. Од новембра 1914. до новембра
1915. године генерал Бојовић је био на располагању, када је због
Тројне офанзиве, опет реактивиран. Опет је постао командант
трупа Нових области и успео је да пружи отпор непријатељу,
док се српска војска повлачила ка Косову. Када је донета одлука
да се трупе повлаче ка Албанији, Бојовић је тада (децембар
1915.) постављен за начелника Врховне команде. Поднео је
оставку начелника Врховне команде 19. јуна 1918. године, због
неслагања око проширења Солунског фронта. Затим је опет
постављен за команданта Прве армије, којом је командовао и у
бици код Доброг поља. Због ратних заслуга 13. септембра 1918.
добио је чин војводе.

23. После рата постао је командант Прве армијске области и на тој
функцији је остао до децембра 1920. године. Именован је
начелником Главног генералштаба војске Краљевине СХС у
јануару 1921. године. Децембра исте године стављен на
располагање, а убрзо и пензионисан. Враћен је у службу 1941. и
постављен за Врховног инспектора целокупне војне силе
Југославије. Током Априлског рата именован је по уставу, услед
малолетности краља Петра II, за помоћника врховног
команданта краљевске југословенске војске да би после
капитулације војске сам себи одредио кућни притвор у коме је
био све до краја рата. Пред крај рата ухапсили га прво Немци а
потом и партизани. У партизанском притвору је био изложен
разним тортурама, да бих убрзо био пуштен, а након тога од
последица је преминуо.
Одликован је Орденом Југословенске круне првог реда (1930.
године), Орденом Карађорђеве звезде првог реда (1933. године) и
француским Орденом Легије части (1936. године). Носилац је
многобројних највиших српских и савезничких одликовања.
Уврштен је у ред највећих војсковођа Првог светског рата и
српске ратне историје.

25. Павле Јуришић – Штурм (нем. Paulus Sturm, срп. Паул
Штурм; Герлиц, 10/22. август 1848 — Београд, 13. јануар
1922) је био српски, a касније и југословенски генерал. По
пореклу је био Лужички Србин. Академију је похађао у
Вроцлаву и Нансију. У Француско-пруском рату је био
водник на страни Краљевине Пруске. Дошавши у Србију,
променио је име у Павле Јуришић и додао своје бивше
презиме Штурм као надимак. Узео је учешћа у српско-
турским ратовима као поручник, да би био одликован и
унапређен у чин капетана. Учествовао је и у бици на
Сливници током Српско-бугарског рата. После тог рата је
више пута премештан да би био пензионисан августа 1900.
године. У службу је враћен годину дана касније.

26. Због свог пријатељства са краљем Петром I именован је првим
ађутантом и пратио га је на свим његовим путовањима. У
Првом балканском рату је био командант Дринске дивизије
првог позива и са њом је учествовао у Кумановској бици, после
које је добио чин генерала. У Првом светском рату је постао
командант Треће српске армије и њоме је командовао у Церској
и Колубарској бици, где је значајно допринела победи. Током
Тројне офанзиве на Србију његова армија је бранила
одступницу целокупној српској војсци током њеног повлачења.
Штурм је наредне три године провео на Крфу а затим и на
Солунском фронту где је се упознао са новим начином ратовања
и употребом авијације. После пробијања Солунског фронта
његова армија је учествовала у бици на Кајмакчалану, где је
имала бројне жртве. После ове битке Штурм је смењен, а у
октобру 1916. је послат да помогне команданту Добровољачког
корпуса у Русији. По подношењу извештаја о стању
Добровољчког корпуса, почетком 1917. преко Јапана се враћа
опет у Солун. Постављен је на дужност канцелара Краљевских
ордена и тај посао је обављао до пензионисања.

27. Одликован је Орденом Карађорђеве звезде, Орденом Белог
орла и савезничким одликовањима међу којима се истичу
Орден Италијанске круне, Орден Светог Ђорђа, Орден
Белгијске круне, Орден Легије части и Орден Светог
Михајла и Светог Ђорђа а највреднији орден био му је
Орден Пауловниа цвећа на великом крсту којим га је
лично одликовао Јапански цар. Такође је био носилац
Ордена Гвозденог крста, Орден Светог Леополда и Орден
Менџидије, ордења које су му доделиле будуће Централне
силе. Уврштен је у ред највећих војсковођа Првог светског
рата и српске ратне историје али није унапређен у чин
војводе.