Rad učenica 8.razreda

1. BORISLAV STANKOVIC
PROJEKAT RADILE: Milica Jankovic
Milica Stojanovic

2. • Po tematici on je najizrazitiji regionalista među našim realistima, a po
psihologiji likova, postupku i stilu jedan od začetnika naše moderne
proze. U svojim pripovetkama, dramama i romanima dao je sliku
rodnog grada Vranja na prekretnici između turskog vremena i
modernog doba, onako kako su to ranije učinili J. Ignjatović sa Sent-
Andrejom i S. Sremac s Nišom. Njegova tematika je socijalno
određena a u načinu prikazivanja preovlađuje unutrašnja, psihološka
perspektiva. Najveću književnu aktivnost razvio je u prvoj fazi svog
rada, na prelazu iz 19. u 20. stoleće, kada jednu za drugom objavljuje
tri knjige pripovedaka, "Iz starog jevanđelja" (1899), "Stari dani"
(1902) i "Božji ljudi" (1902), i dramu "Koštana" (1902), a započinje rad
na romanima "Nečista krv" (1910) i "Gazda Mladen" (1927).

4. • Stanković spada u one pisce kod kojih utisci i sećanja iz detinjstva imaju presudnu ulogu u
književnom radu. U više pripovedaka on je dao poeziju mladosti i nekadašnjeg života u rodnom
gradu (Đurđev-dan, U vinogradima, Nuška). Slika stvarnosti, svetla, prozračna, poetična,
pomućena je u drugim delima otkrivanjem društvenih sukoba i duševnih potresa. Stankovićev
svet, iako vremenski i prostorno udaljen, nije idiličan i beskonfliktan. Sukobi su stalni i raznovrsni,
između starog i novog, kolenovića i skorojevića, bogatih i siromašnih, pojedinca i društva. U
središtu svih zbivanja nalazi se pojedinac i njegova sudbina. Težište je prikazivanja na psihičkim
lomovima i unutrašnjim potresima, ali se pri tome nikada ne gubi iz vida dublja sociološka
zasnovanost likova i situacija. Sudbina Stankovićevih junaka odigrava se u trouglu sila koje čine
novac, moral i eros. Društveni moral sredine te materijalni interes i prestiž porodice
suprotstavljaju se erotskom nagonu pojedinca, nameću mu svoja ograničenja i zabrane — na toj
tački počinje individualna drama bezmalo svih Stankovićevih junaka. U više pripovedaka Stanković
je prikazao osujećenu ljubav usled toga što mladić i devojka pripadaju raznim staležima (Stari
dani, U noći, Oni, Stanoja, Uvela ruža). Među njima je najlepša "Uvela ruža", lirska, elegična
pripovetka, napisana u prvom i drugom licu, u stvari mali lirski roman. Ljubavna priča, kao i u
Disovim pesmama, pripada davnim danima, sva je u znaku mladosti, lepote, svežine letnjih večeri
i opojnih mirisa orijentalnih bašta. Ona oživljava u sećanju, u trenucima kada od svega toga ništa
više nije ostalo.

5. • Stanković otkriva svet poniženih i uvređenih. Čitava njegova zbirka "Božji
ljudi", sastavljena od kratkih pripovedaka i crtica, posvećena je onima koji
su odbačeni od društva, prosjacima i poremećenim, od kojih svako živi u
nekom svom nestvarnom svetu. Više nego i jedan drugi naš pisac Stanković
se bavio sudbinom žene. Žena je glavna junakinja u njegovim najboljim
delima, u pripovetkama "Uvela ruža" i "Pokojnikova žena", u drami
"Koštana" i romanu "Nečista krv". U "Pokojnikovoj ženi" junakinja se
nemoćno batrga u mreži patrijarhalnih običaja. Ona je obezličena do
anonimnosti: najpre sestra svoje braće, zatim žena svog muža a posle
muževe smrti njegova udovica, pokojnikova žena, uvek pred strogim
ispitivačkim pogledom rodbine i sveta, kao pred očima sudija. Istinska
ljubav stalno se potiskuje i na kraju sasvim odbacuje. Jedina odluka koju je
Anica samostalno donela životu bila je uperena protiv nje same: odbila je
ruku čoveka koga je oduvek volela i pošla za nevoljenog.

6. • "Koštana" je najznačajnija od tri Stankovićeve drame (druge dve, Tašana i
Jovča, nastale su dramatizacijom pripovedaka). To je "komad iz vranjskog
života s pevanjem". Polazeći od tradicionalne sheme ovog žanra, Stanković
je napisao potresnu dramu tragičnih ljudskih sudbina. Dve velike teme
njegovog sveta, tuga za prohujalom mladošću, "žal za mladost" i čulna
opsesija ženskom lepotom, sublimirane su ovde u trećoj, u temi pesme.
Narodne pesme koje peva Koštana nose u sebi čežnju za lepotom, u njima
je život slobodan od svih stega, pun radosti i pustolovine, one su utočište
od sivila prozaične svakodnevnice. Sve su ličnosti ispunjene tom čežnjom,
pesma u ovoj drami predstavlja svojevrsnu kolektivnu opsesiju, sličnu
opsesiji erosom u drugim njegovim delima, naročito u romanu "Nečista
krv".

7. • Taj roman donosi sumu Stankovićevog pripovedačkog iskustva i njegovog
poznavanja čoveka i sveta. Zasnovana kao društvena hronika rodnog grada,
"Nečista krv" prerasla je u izrazit roman ličnosti, psihološki utemeljen, a da
pri tome nije izgubila bitnih obeležja društvenog romana. To je, možda,
jedinstven slučaj u našoj književnosti da je postignut pun sklad između
sociološke i psihološke motivacije. Lik neobične lepotice Sofke, kao i likovi
drugih junaka romana, među kojima se izdvaja snažna ličnost gazda Marka,
Sofkina svekra, osvetljeni su iznutra, psihološki ili, čak, psihoanalitički,
frojdovski, ali sve što se s njima događa motivisano je sociološkim
činjenicama: istorijom dveju porodica koje pripadaju raznim staležima,
sukobom između starog i novog, između starih bogataša, čorbadžija, koji
beskrupuloznu borbu za samoodržanje prikrivaju gospodskim ponašanjem,
i novih bogataša, obično seljaka koji se spuštaju u grad, noseći u sebi svežu
krv, neistrošenu energiju i rušilačku agresivnost.

8. • Drugi Stankovićev roman, nedovršeni i posthumno objavljeni "Gazda
Mladen", jeste povest o sudbini čoveka koji je postao dobrovoljna žrtva
dužnosti; prosperitetu porodice on je žrtvovao sve, pa i voljenu ženu.
Umetnički je ostvaren drukčijim postupkom od Nečiste krvi. Sve je u njemu
sažeto, usmereno na ono što je glavno, nema epizoda ni digresija, iskaz je
najčešće lapidaran, skoro epigramatičan, rečenice ponekad liče na formule.
Gazda Mladen deluje, pre svega, celinom, a Nečista krv i obiljem
dramatičnih situacija, u kojima izvesni detalji često prerastaju u višeznačne
simbole. U oba ta romana i u čitavom svom nevelikom opusu Stanković je
stvaralac neobične, elementarne snage, koji je s velikom mukom nalazio
jezički izraz. Pod navalom osećanja i slika kao da mu se pero povija,
rečenica se zapliće i posrće, glas mu postaje zagrcnut, mucav, ali to je
"mucavost genija" koji je više od drugih naših pisaca proniknuo u ponorne
dubine ljudskog bića

9. UVELA RUZA

10. • Doživljaj ljubavi u delu Bore Stankovića, bez obzira da li se radi o jakim
emocijama ili samo o jakoj strasti, uvek je potpuno istinit. Žena i ljubav
prema ženi (odnosno, ljubav muškarca i žene) zauzimaju jedno od cenralnih
mesta u stvaralaštvu ovog pisca. Bilo da je u pitanju socijalno-ekonomska
drama jednog društva, porodični udes ili tragični život pojedinca, uvek je u
prvom planu ljubavna priča koja je, po pravilu, nesrećna.
• Dok je bio đak vranjske gimnazije, Bora Stanković je zavoleo devojku iz svog
susedstva, Pasu Zografovu. Međutim, mladalačka ljubav bila je prekinuta
njegovim odlaskom na dalje školovanje u Niš, a potom i u Beograd. Ova
ljubav je postala Borino trajno osećanje koje je prisutno u mnogim
njegovim pripovetkama sa motivom neostvarene ljubavi.

11. • Imena glavnih likova izmenjena su u odnosu na one iz stvarnosti:
narator priče, odnosno glavni junak pripovetke, postao je Kosta, a
Pasa je dobila ime Stana. Takođe, piščeva baba Zlata poslužila je kao
prototip za izgradnju lika Kostine babe, sa kojom junak uspostavlja
vrlo sličan odnos onome koji je Bora Stanković imao sa svojom baba
Zlatom. Kostina staramajka zadržala je mnoge od ključnih psiholoških
karakteristika koje je imala i baba Zlata, što će se pokazati kao veoma
bitno za dalje razrešavanje radnje i glavnog odnosa među likovima u
njoj. Pored pomenutih, pojavljuje se još Stanina majka Marija i
momak za koga na kraju udaju Mariju – Nikola, kao i nekoliko starijih
žena, koje čuvaju bolesnu Kostinu babu.

12. • Sama fabula pripovetke vrlo je jednostavana i nerazvijena. Glavni junak i
njegova baba, koju naziva staramajkom, žive u susedstvu i prijateljstvu sa
devojkom Stanom i njenom majkom Marijom. Kostina staramajka jedini
smisao svog života vidi upravo u svom unuku. Ona se nada da će on
povratiti izgubljenu porodičnu moć i slavu njegovih predaka. U
međuvremenu, između Koste i Stane razvija se iskrena mladalačka ljubav.
Ipak, od samog početka Kosta zna da bi njihova ljubav predstavljala veliku
prepreku njegovom školovanju, a samim tim i istaknutom mestu u društvu.
Kostino potiskivanje ljubavnih osećanja motivisano je time što je on
potpuno svestan svog visokog porekla, ali i majčinim ogromnim
pouzdanjem u njegovu budućnost i uspeh. Pod pritiskom velikih očekivanja
staramajke, Kosta se plaši i rasturanja starog porodičnog ugleda. Međutim,
kako je vreme prolazilo, Kosta je shvatao da je time što nije ostvario ljubav
sa Stanom, zauvek izgubio našto najčistije što je u životu imao.

13. • Iz takvog jednog emotivnog i psihološkog ugla, on započinje da se
tužno priseća prošlosti, shvatajući da je neostvarena lična sreća jedini
pravi čovekov udes u svetu. Prisećanje na san koji se neprestano javlja
(„Opet sam te snevao! Kako žalim što san ode te i ti s njime! Kako bih
voleo da to ne beše samo san, san i ništa više.”) i vraćanje prošlosti
kroz san predstavljaju piščevo sredstvo kojim upoređuje prošlost i
sadašnjost. Naime, glavni junak nije umeo u pravom trenutku, onda
kada još nije bilo kasno, da proceni vrednost i lepotu onoga što je
imao – ljubav prema Stani. To je i uslovilo njegovu, ali i njenu
nesrećnu sadašnjost.

14. • Dok na njega deluje moralni princip, Kosta osuđuje svoje postupke,
govori sam sebi kako je ono što radi nečasno, neispravno i za osudu;
međutim, kad prevagne emotivni princip, on mu se u potpunosti
prepušta. Znao je da neće naći verniju ljubav od njene. Međutim,
staramajka koja ga neprestano podseća na njegove pretke i njihovu
slavu, stalno mu je pred očima. Ona, kao pripadnica patrijarhalne
društvene sredine, po svaku cenu, ne birajući sredstva, želi da povrati
stari porodični ugled. Svojim pričama o nekadašnjem sjaju i bogatstvu
njihove porodice ona opominje Kostu da je njegova ljubav prema
Stani nemoguća.

15. • Ipak, moralni princip nije jedini razlog za neostvarenu ljubav u ovoj
Borinoj pripoveci. Veliku prepreku ispoljavanju ljubavi prema devojci
Stani predstavlja i nova, i njemu još uvek nepoznata urbana kultura,
čije prve nedostatke, ali i vrednosti on tek upoznaje. Upravo ta
razapetost između starog i novog postaje jedan od glavnih uzročnika
nesreće glavnog junaka Uvele ruže. Kosta se priklanja babinoj želji da
povrati nekadašnju porodičnu moć, ali istovremeno sam sebi dokazuje
da je moguće da se pobegne od osećanja. Novo osećanje života i
potreba za slobodom modernog čoveka kao da je nagovešteno ovim
činom Borinog junaka. Međutim, ovakav njegov postupak samo na
prvi pogled deluje kao moderan i moguć, ali se na kraju pokazuje kao
potpuno neostvariv, jer je očigledno koliko glavni junak pati.

16. • Sa druge strane, Stana u početku ne vidi nikakve klasne razlike koje bi
bile prepreka njihovoj ljubavi, pa naivno sanja o zajedničkoj sreći. Ona
misli da je jedini razlog što njih dvoje još uvek nisu venčani Kostina
nezavršena škola. Međutim, vremenom joj postaje jasno da njene
mladalačke nade uopšte nisu realne. Kada u poslednjoj sceni Uvele
ruže Kosta dolazi da još jednom vidi svoju babu na samrti, Stana je već
sasvim „uvela”.

17. • „Na tebi beše pocepan mintan i jedno veliko parče otkinuto od lakta
visaše ti; kroz šamiju provirivaše tvoja kosa, zanemarena. Bila si u
prljavoj košulji, iskrpljenim šalvarama, iz kojih virahu tvoja, od silna
rada razvijena, pljosnata stopala s ispucalim prstima.” Ona je sada
potpuno pomirena sa tragičnom sudbinom koja ju je snašla. Njen
odnos prema svetu određen je patrijarhalnim pogledom na život, a
njena tragedija je tragedija ličnosti koja se žrtvuje u ime kolektiva.

23. LITERATURA
•Iz knjige: Jovan Deretić Kratka istorija
srpske književnosti