Književnost i jezik

1. J o v a n D u n đ i n
SL I K E PR I R OD E U POE Z I J I JOV AN A D U CI ĆA
Dučić j e, od prvih svoj ih pesama, uneo u našu poeziju laki
zanos, i j oš lakše otrežnj enj e od pesničkog čaranj a. Ta zagonetna
lakoća emotivnog usklika nad stvarima, nad predelima koj i su za
mnoge samo senzacij e buđenj a, pokret čula, dodir, vidici ili noć
— Dučićev j e nepresušni izvor . A umetnički izraz, pesma po svoj oj
suštini ovaploćenj a — uvir j e poslednj i i konačni, tiha luka u koj oj
su sigurno zaštićeni svi brodovi, u koj oj se harmonij skim redom
smiruj e početni talas. Otuda se, često, i refleksi spontanij ih ose-
ćanj a organizuj u, i zaroblj uj u, u meditacij i , u zaklj učku i večnim
istinama, u poenti koj a dovršuj e nj egove „cele lepe pesme
"
. Umet-
nik tanan i vibrantan, od prvog stiha sva svoj a uzbuđenj a, doživlja-
je i doslućivanja — podređuje nekom sudbinskom razrešenju, zako-
nima forme, lepoti uopšte. „ Nij ednog zvuka nema (u Dučićevim
pesmama, n. p.) koji ne bi bio iskren, proosjećan, samo, u trenutku
čim se duša digne, nj en neposredni uzđah, j auk ili ushit dočepa
umj etnik, i zarobi ga u zlatnu krletku slike
"
(Velj ko Petrović).
Međutim, ta karakteristika poezij e Jovana Dučića, bolj e reći
karakteristika Dučića, kao pesnika-umetnika, ako se izvede iz sume
pesničkog postupka, ukazuj e nam i na dve uvek prisutne konsti-
tuente: na impresij u i nj enu racionalnu rezonansu ; na prirodu, čo-
veka, ženu — kao teme, čini mi se uvek pomalo prethodno motivi-
sane, i na samu delatnost duha, na misaono dograđivanj e, na samu
misao ili unutrašnj i izraz. Ali, pošto smatram da prva nij e samo
uvodna oznaka (ne komponenta, nego konstituenta, bitna složenica
poetskog impulsa), već odslikavanj e spolj ašnj eg ili unutrašnj eg
milj ea tokom cele pesme, i to izvesnim likovnim elementima, to se
ovde želi da razmotri prvo nj en sadržaj , a zatim iskaže ono preko
čega se ona predstavlj a, emituj e.
Bogdan Popović j e u predgovoru Dučićevim Sabranim delima
(1929. godine) istakao da je Dučić pesnik toplih osećanj a, Ijubavi i
tuge, i da nj egove teme „ iako raznovrsne, uvek su samo nežno ka-
zani razdragani i oduševljeni ili bolni utisci koj e pesnik prima od
lepih i dragih stvari, od lepoga u prirodi punoj sjaja i boja, od le-
poga i značaj noga u čovečj em životu, i naročito utisci lj ubavnih
doživlj aj a
"
.
Jovan Skerlić je, međutim, smatrao Dučića uglavnom deskrip-
tivnim pesnikom, čij i j e znatan deo pesama „samo . . . lepo izvedena
i impresivno izražena slika"
; da on „сак i oseća formom, onim što

2. Slike pr irode u poezij i Jovana Dučića 2 1
j e spolj no, neposredno dato
"
, te da j e u stvari više pesnik osećaj a
nego osećanj a.
Sadržaj pesnikovog impresionizma, prema navedenim stavo-
vima, nalazi se na dve uporišne tačke: za Bogdana Popovića taj
centar j e osećanj e, emocij a kao dubinska proj ekcij a opažanj a i
doživlj avanj a, a za Skerlića je to tačka na površini, osećaj , čulni
refleks kultivisan veštinom i izražaj nom snagom umetnika. Da bi
potkrepio svoj a uopštavanj a, Bogdan Popović navodi Dučićeve pes-
me Jablanovi, Sat, Tisina, Morska vrba, Jadranski soneti, Zvezde,
Podne. Te pesme su, prema njegovim rečima, najčistije slike pri-
rode, precizni crteži, sveže akvarele ili pasteli, „ slike vazda svetlo
i sj aj no, ali uvek blago i meko boj adisane, pune osećanj a
"
. Skerlić,
pak, vidi samo opise sa realistički tačnim poj edinostima, oblike i
konture, a posebno „vanredno j ako razvij en osećaj šumova"
, dakle
žive osećaj e spolj nog sveta, izražene potpuno, upečatlj ivo i sa iz-
vesnom suptilnošću za nj ihove kadence, ali ne i za boj e, za nj ihove
prelive.
Neophodno j e ovde pomenuti j oš dve karakteristike, koj e daj u
novij i istraživači Dučićeve poezij e, odnosno nj egovog pesničkog
postupka. Borislav Mihaj lović, u predgovoru svoga izbora u 52.
knj izi Srpske knj iževnosti u sto knj iga, o ovom pesniku, između
ostaloga, lcaže: „ . . .nj egove pesme su pričanj a o doživlj aj u i razmi-
šlaj nj u, a ne doživlj aj i misao; one obično počinj u opisom, atmo-
sferom, pripremom, a uvek završavaju filozofij om
"
. Mihaj lović j e,
tako, potencirao Skerlićev stav o Dučićevoj deskriptivnosti i u iz-
vesnom smislu ga apsolutizovao. Naveo j e samo četiri pesme (Sat,
Neprijatelj , Senka, Natpis) ,,u koj ima simbolika ima snagu vizij e,
znak i zvuk istinskog, dubljeg viđenja sveta". Ali, pošto je išao za
tim da, s j edne strane, istakne Dučićev umetnički odnos prema
pesmi, nj egov „kult prema pesničkom poslu
"
, kao i nj egovu svoj e-
vrsnu moć „zavođenj a čitaoca"
, lakoću i igru duha, a, s druge stra-
ne, slabosti i nezanimlj ivosti nj egove misaone poezij e, nj egove „arti-
ficij elne filozofij e
" — Borislav Mihaj lović j e pesnikovu slikovitost
izj ednačio sa manirom, sa nečim što se samo po sebi podrazumeva
kada j e reč o Dučiću, ne nalazeći u nj oj višti vrednost od dekora
skladno izvedenog.
Međutim, „oslanj aj ući se na kasnij eg, nemondenskog Dučića
"
(iz nj egove poslednj e knj ige pesama „ Lirika
"
, 1943), Miodrag Pavlo-
vić j e, u esej u Jovan Dučić danas i u predgovoru svoj e poznate
Antologij e, o pesnikovoj „ imažerij i" ovako zaklj učivao: . . plasti-
ka nj egovih opisa prirode slaže se u j edan poseban svet, rustičan i
metafizičan u isti mah, u kome se otvaraj u autentični prostori za
opstanak mašte
"
; „Bio j e izvanredan tvorac pesničkih slika, koj e
su bile i simbolističke i parnasističke, i pesničke uopšte
"
; „Nj egova
simbolotvorna imaginacij a protkana j e subj ektivnim lirizmom . . .
ili čak vizionar skim trenucima, ponekad i u j ednoj te istoj pesmi" .
Slike prirode nalaze se u skoro svim Dučićevim pesmama. Ali,
da bi se moglo postaviti pitanj e i dati neki odgovori radi klasifi-

3. 22 К њиж евносх и ј език
kacij e njegovih pesama prema tome koliko je u nj ima sadržana
transpozicija pej saža kao stvarno biće pesme, ukazuje se, kao prva
potreba, prikazivanje onih celina u koj ima su najvidnije istorodne
crte, bez obzira na nj ihovo vrednosno mesto u ukupnom pesniko-
vom opisu .
U ciklusu Senke po vodi realistički opisi prisutni su, takoreći,
u svim prvim scenografskim okvirima. Ali, oni su naj češće dati u
prepletu sa imaginarnim svetom tišine, samoće i tuge, u koj em su
pesnikova osećanj a inkarnirana u bića Tišine, Samoće, Tuge, Vre-
mena, toga Sata koj i kao skriveno zvono j ekne ,,i užaznom strep-
nj om, i panikom stvari" . Takve su pesme: Zalazak sunca, U sumra-
ku, Tišina, Novembar fgde j e eksterij erna slika gradirana tako pri-
rodno, da spontano proizlazi ispovedno pitanj e pesnika o svoj oj
sudbonosnoj a bezrazložnoj tuzi, ili o poslednj oj stazi života i smr-
ti), a zatim i pesme Morska vrba, Sat, Podne, Samoća. U svim ovim
pesmama stvarna slika j e nekako „produžena
"
. Nj u produžuje
pesnikovo osećanj e, koj e zaista, prema rečima Bogdana Popovića,
blago i meko boj i precizne crteže, neposredne snimke pej saža za
j edno uzbudlj ivo traj anj e. U pesmi Podne to se naj izrazitij e vidi :
N ad osr tvom punim čem r esa i bara,
M lado, kr upno sunce prži, puno plam a;
I tr ep ti nad šum om i nad obalam a
Slan i modar m ir is proletnj ega m or a.
Sve j e t ako t iho . I u moj oj duši
P r o d u žen o v i di m ov o m i r n o m o r e :
šum e oleandr a, lj ubičaste gor e,
I bled obzor št o se proteže i puši.
U pesmama Padanj e lišća, Poznanstvo, Čekanj e, Povratak,
Zašto, Moj a poezij a, pa i u pesmama Čežnj a, Zimski pastel, Jabla-
novi, i drugima — slika nij e primarna, već j e samo sadržana u po-
stupku i ekspresij i. Mogli bismo j e, uslovno, nazvati evokativnim
predelom u kontekstu pesme kao cel ine, odnosno j ednim „opštim
mestom"
u čij im se granicama razvija doživlj aj , ili se želi da sa-
opšti neka refleksij a. Obično u toj vrsti pesama slike nastaju se-
ćanj em ili pitanj em, podsticaj em iznutra, i nisu koherentne. Za te
pesme su karakteristična i imperfektivna ili aorisna uvođenj a:
K ada j e poznah , neb o beše m utno ,
V r ti su m r eLi s bolndm nest rplj enj em ;
Jesenj e vode šum ile zloslutno,
I sve očaj no žur ilo za m r enj em .
Ciklus Jadranski soneti prikazuj e nam se kao niz utisaka
jednog podneblj a, koj i su se negde naknadno otkrili kao mogućnost
lirskog putopisa. Slike su ovde komponovane prema j ednom odre-
đenom sistemu prenošenj a čulnih senzacij a u sfere duše (u njenom
standardnom metafizičkom značenju). Osećanja su prikrivena (ili

4. Slike pr irode u poezij i Jovana Dučića 23
ih uopšte nema), pa su priroda ili njeni odblesci uglavnom spoljna
stafaža „senzacij a emocije"
(izraz Borislava Mihajlovića). Svakako
najimpresivnija i „najčistij a" slika je u sonetu Selo, koj i je u isto
vreme i redak neposredni zapis.
Svoje slike-pesme Dučić stvara zaista slikarski, likovno. Ali,
iako se nj egove pesme temelj e ili na osećanj u, ili samo na osećaj u,
Dučić kao pej sažist nij e egzaltiran prirodom poput slikara impre-
sionista, koj i su težili za nj enim odrazom u magnovenj u, za fiksa-
cij om plenerističkog trenutka. No on od podataka iz prirode, tako-
reći u svim ciklusima i knj igama do poslednj e — Lirika, ne gradi ni
novu prirodu, u koj oj bi nj eni elementi pevali na izuzetan, subj ekti-
van način. On precizno crta i konturira. I to j e vrlo nedvosmisleno
uočio Skerlić. Ta preciznost u detalj isanj u ne napušta ga ni kada
zamišlj a predeo „ ргеко trij u mora
"
. Fantastike u kompletnij em
gradacijskom smislu nema u njegovoj poeziji. Međutim, svako
impresionističko platno j e u izvesnom stupnj u i pobuna protiv de-
finisanosti prirode — nj ene mene ne prouzrokuj u samo godišnj a
doba, već svaki drugi trenutak . Dučić j e impresionista po temama
i motivima, nj egove pesme su sa impresionističkim sadržaj ima.
Akvareli i pastele koj e vidi Bogdan Popović organizovani su
akademskim potezom faktografisanj a. Samo diskretna koloristika
j e ono što predstavlj a lirske varij acij e, što daj e atmosferu u koj oj
egzistira ovo ili ono osećanj e u težnj i za sublimisanj em , za poet-
skim otkrovenj em. U pesmama koj e sam naveo iz ciklusa Senke
po vodi, odnosno u onima gde j e podatak o eksterij eru u isto vre-
me i transponovana impresij a, produženo traj anj e slike — oda-
brana poređenj a i rafinirane stilizacij e stvarnosti, u protivstavlj a-
nj u tamnog i svetlog, naj viši su pesnički i slikar ski kvalitet Dučićev.
Slike prirode u poezij i Jovana Dučića mogli bismo razma-
trati i izdvoj eno iz konteksta drugih pesnikovih ciklusa i knj iga.
Ali, to bi zahtevalo podrobnij e ilustrovanj e. Pesme koj e sam pome-
nuo u ovom radu daj u naj manj e povoda za konfrontiranj e slike
kao nečeg manj e-više autonomnog, kao inspiracij e, sa slikovitošću
izr aza, sa kar akter istikam a Dučićeve stilisti ke. N aravno, nezaobi-
lazne su pesme Bor, Bukva, Suncokreti, ili poj edine strofe, odnosno
stihovi u drugim pesmama već pomenute poslednj e knj ige, koj e
predstavlj aj u istinske portrete j edne izuzetne „simbolotvorne ima-
ginacij e
"
, sa naglašenim, i tragičnim, duševnim (i duhovnim) živo-
tom, takoreći i prirode i čoveka, imanentnih pesnikovoj spoznaj i
s v e t a .
Pre Jovana Dučića postoj ao j e u našoj poezij i j edan izvan-
redan i značaj an pesnik pej sažista — Voj islav Ilić, pesnik od koga
j e i Dučić učio pre no što j e „ krenuo u svet"
, u prestonice evropske
umetnosti. I Voj islavlj eve mnoge pesme su opisi i ispisi prirode, ali
slike sa j ednim veoma uočlj ivim subj ektivnim elementom (karakte-
rističnim i za celu nj egovu poezij u), koj i Lj ubomir Nedić naziva
„elegični ton rastuženog srca". Taj ton se kod Voj islava doima i ka-

5. 24 К њиж евност и ј език
da obj ektivizira svoj e idile, istorij ske reminiscencij e, ili opisuj e
si t n or eali st i čk e scen e.
Za razliku od Voj islava, Dučić nema svoga tona. Dučić se u
svim svoj im pesmama lako i gospodstveno uznosi i u isti mah sa-
mim činom stvaranj a svoj e nadahnuće zaroblj uj e u „zlatnu krletku
slike"
, tako da nam se ponekad čini — da je kod Dučića važnije ose-
titi ono što sugeriše forma. A ona svoj om dovršenošću deluj e na
nas tako da, zaista, izvesne Dučićeve pesme-slike prihvatamo kao
simbole, čak i onda kada u podtekstu nije neka pregnantnija misao
ili sublimiraniji lirizam. Samo tamo gde je, prema tačnom zapaža-
nj u Miodraga Pavlovića, raspolažući veštinom dopustio sebi rutinu,
njegove pesme ostaju hladni a preciozno islikani medaljoni.