Intrnet

1. ДРАМА И ЊЕНЕ ОДЛИКЕ
 Књижевни род у форми стиха и прозе
 Сценско дело; у тесној вези је са позоришном уметношћу
 Драмски текст се састоји из текста намењеног публици → дијалози, монолози и
упутства намењеног редитељу или глумцима → дидаскалије (ремарке)
 Драма се дели на трагедију, комедију и драму у ужем смислу.
 Трагедија је најстарија драмска врста која у свим књижевним раздобљима
задржава опште карактеристике. То су: трагички јунак, трагичка кривица, трагичан
завршетак и узвишени стил. Тематика се, такође, временом мењала: од митске ка
историјској тематици или тематици актуелних друштвених сукоба.
 Трагедија буди у гледаоцима жељу за моралним и духовним подвигом, и
подстиче духовно прочишћење, тј. катарзу.
 Комедија је драмска врста настала у старој Грчкој, у 5. в. п. н. е, и то из
уличних светковина, посвећених богу Дионису, на којима се весела скупина
маскираних учесника (kosmos) забављала на рачун људи и богова. Комедија је ближа
свакодбевном животу: приказује обичне људе, стилом који је близак обичном говору.
Тежи показивању људских мана са циљем да изазове смех, како би се слабости
појединца или друштва поправиле.
 Према предмету који тематизује, комедија моће бити: комедија карактера,
комедија ситуације, комедија интриге и комедија конверзације.
 Драма у ужем смислу је најмлађа драмска врста; приказује догађаје из
савременог живота. У њој се преплићу елементи трагичког и комичког.
Драма се разликује по томе што се не завршава текстом, већ тражи да се реализује
у глумачком извођењу на позоришној сцени, радију или филму. Према томе, њено
изражајно средство није само језик, већ и све оно што стоји на располагању уметности
глумца у различитим медијима и о чему писац драме мора увек унапред водити
рачуна. У структурирању драме пресудна је њена намена: да ли се пише за позориште,
радио или, можда, за телевизију. Такође, битно је да аутор зна и када пише за
позориште, какво је то позориште: традиционално, са малом или великом сценом, са
отвореном сценом и сл.
С друге стране, драмски текстови се могу посматрати у њиховој текстуалности,
тј. могу се читати и тумачити као и други књижевни текстови.

2. ПОЗОРИШТЕ И ЊЕГОВА УЛОГА
Улога позоришта је моћна јер оно као синкретична уметност користи речи,
покрете, слике, боје, музику. Као такво позориште је разумљиво свима. Дубоко
повезано са животом, оно је кроз свој стални развој, садржало и чувало живот, културу
и традицију средине у којој постоји.
Позориште постоји више од две хиљаде година. Оно је увек било место на коме
се учи о људима, историји, мишљењу. У борби за слободу људи су се користили
позориштем да изразе своје идеје и идеале. На сцени су увек говорили језиком свога
народа. И данас у читавом свету се користе позориште или његови елементи да би се
људи научили писмености или да би им се помогло у решавању свакодневних
проблема.
Драмски дијалог и драмски лик
 Дијалог је главни део драмског текста и његово основно обележје. Драмски
дијалог је експресиван: изражава осећања, тежње и планове драмског јунака, о чијем
животу знамо само онолико колико је у речима испољен. Из изговорених речи
драмских ликова упознајемо не само њихов унутрашњи живот него и њихову
прошлост. Пошто се јунак драме целим својим бићем ангажује за оно што осећа или за
оно чему тежи, он долази у сукоб са другим људима, који мисле и осећају друкчије и
хоће друго. Зато драмски дијалог има конфликтни карактер. У њему се огледа сукоб
међу ликовима. Штавише, управо у дијалогу сукоб и настаје и продубљава се. Другим
речима, сукоб и покреће и развија драмску радњу.
 Дијалошки део драмског текста састоји се од репликâ, које измењују драмске
личности, и од краћих или дужих монолога, у којима они разоткривају саме себе, своје
емоције, мисли, планове, жеље, или у којима извештавају друге о ономе што се
догодило на неком другом месту или у неко друго време. Ако монолог није упућен
другима, већ је „говор за себе“ онда се он често назива солилоквиј.
 Дакле, драмска радња се највећим делом развија у дијалогу. Реплике су њени
главни покретачи.
Драмска сукоб и драмска радња
 Драма се заснива на драмском сукобу (агон). Агон означава конфликтни
карактер самог драмског лика, који је увек спреман да ступи у сукоб са другим
личностима. Подразумева и конфликтни карактер самог драмског дијалога, који често
добија облик жестоке препирке, а понекад прераста у праву свађу, па и физички сукоб.
Најбитније је да је агон у односу између ликова и да као такав покреће развој радње.
 Драма има причу, али за разлику од наративне књижевности, прича у драми се
претвара у радњу: јунаци излазе пред нас и пред нама живе свој живот. (У ствари
грчка реч драма и долази од глаголског корена дран-, који упућује на „радњу“,
„чињење“.) Радња подразумева деловање субјекта у околном свету. Носиоци драмске
радње су драмски јунаци → протагонисти; они се сукобљавају са околином,
међусобно или сами са собом. Протагонистима се супротстављају антагонисти.
 Одвијање радње се постиже драмским ситуацијама. То је однос јунака у
одређеној сцени.

3.  Драмски текст се дели на чинове (тематске целине), слике (измене на позорници
у оквиру једног чина) и појаве (промене лица на позорници).
Композиција драме
 Драма је усредсређена на један јединствени ток догађаја који води ка коначном
исходу. Зато драма има карактеристичну композицију.
 Етапе драмске радње: експозиција, заплет, кулминација, перипетија и расплет.
 Експозиција је почетни моменат у развоју драмске радње у коме се упознајемо
са ликовима, њиховим односима и миљеом у коме живе.
 Заплет настаје кад се међу личностима или у души главног јунака догоди
нешто што постаје узрок радње која следи.
 Кулминација представља место највеће напетости (оно драматично) у комаду;
на коме се снажно и одлучно јављају резултати нараслог сукоба.
 Оно што следи после кулминације назива се расплетом. Ка њему се не иде
одједном, већ постепено, с често новим компликацијама радње. У простору расплета
дешава се преокрет, перипетија.
НАСТАНАК ДРАМЕ
• Драма, какву данас познајемо, настала је у V и VI веку пре наше ере.
• Везује се за атинског песника Тесписа. По предању он је дошао у Атину са
својим хором и колима која су могла да се претворе у неку врсту позорнице. Освојио је
награду на светковини у част Диониса, коју је пре тога омасовио и озваничио владар
Пизистрат, заслужан за успон Атине од малог сеоског насеља у велики град. (Дионис
је бог вина, вегетације, плодности. Одговара римском богу Бахусу.) Теспис је и сам
као глумац, са својим хором ишао по целој Грчкој, дајући представе.
• Данас се користи устаљени израз, фразеологизам, Тесписова кола. Означава
„путујуће позориште“ или „театар у гостима“.
ДИОНИСОВО ПОЗОРИШТЕ
• Дионизије → највеће драмске светковине у класичној Атини. Одржаване су у
пролеће. Током пет дана Дионисове позориште испод Акропоља био је центар живота
у Атини. Светковина је почињала такмичењем у рецитовању дитирамба, песама које је
по традицији певао хор. Победници су добијали бронзани троножац, а било је
посебних награда за писце: бик, бокал вина, коза.
• Дионисово позориште у Атини могло је примити 17000 гледалаца.
• Преостали део такмичења је био посвећен драми, комедији и трагедији. У току
једног дана су представљане комедије (пет комада разних аутора). Такмичење за
најбољу трагедију, најзначајнији облик драме, по мишљењу филозофа Аристотела,
трајало је три дана. Тројица учесника су учествовала са по три трагедије, уз сатирску
игру за опуштање. Награде су на крају додељиване победницима, али су се оштро
кажњавали изгредници у публици који су се подсмевали.

4. Позорница и публика; глумци
• Архитектура грчког позоришта на отвореном је јединствена. Позоришта су на
падинама неког брда како би се омогућио бољи поглед на сцену. Усецани су правилни
степеници  седишта за публику (кавеје). У доба великих трагичара публика је седела
на дрвеним клупама поређаним у полукруг. Позоришта од камена су дошла касније,
после Еурипидовог времена. седишта су прављена полукружно у равни терена, у
облику амфитеатра, а у центру седишта је била кружна или полукружна оркестра,
намењена глумцима. Иза ње се налазила стална грађевина за смештај гардеробе, маски
и реквизита, као и сценска „машинерија“, с неком врстом дизалице која је омогућавала
да се глумац који представља бога спусти с неба (отуда израз deus ex machina).
• Акустика је у грчким позориштима била изузетна. Глумчев глас се чуо у
последњем реду једнако добро као и у првом реду кавеје.
• Улаз је био бесплатан за сиромашне грађане, па и у времену кад су уведене
улазнице.
• Глумци су носили маске од дрвета или плуте, које су представљале
пренаглашена осећања (страх, очај, мржња). Оне су омогућавале мушкарцима да
играју женске улоге, као и да играју више улога. Костими су били неконвенционални.
• Једно од најзначајнијих позоришта хеленског доба налазило се у Епидаурусу.
АНТИЧКА ТРАГЕДИЈА
 Сматра се да је античка трагедија настала из дитирамба, хорске песме у
част бога Диониса. (име настало од tragos, јарац и oda, песма) Јарац је био култна
животиња повезана са сатирима, Дионисовим пратиоцима. Дитирамб је био песма уз
игру и свирку. У почетку се састојао од наизменичног иступања хора и хоровође, који
је вероватно оличавао бога кога је хор славио и зазивао.
 Грчка трагедија се развијала кроз упоредне каријере тројице великих
трагичара: Есхила, Софокла и Еурипида.
 Есхил је на дионизијским пролећним представама увео у игру другог
глумца који је играо неколико улога заредом, те је тако створио битну претпоставку
драмске форме: дијалог. Код њега је хор још имао велику улогу, не само
коментаришући радњу него и управљајући реакцијама публике, тј. утичући на његову
моралну и религиозну мисао. Смањио је хор од 50 на 12 извођача.
 Сматра се да је Есхил (који је живео од 525. п. н. е. до 456. п. н. е.)
написао 90 трилогија, али је сачувана само Орестија.
 Софокле је увео трећег глумца, па су се на сцени могла истовремено
појавити три лица, због чега се тежиште драмске радње пренело с хора на ликове и
односе међу њима. Међутим, хор је имао још увек велику улогу јер је својим песмама
градио прелазе између појединих сцена и својим коментарима изоштравао песникове
поруке.
 Пријатан, љубазан и добар јавни службеник, Софокле је био веома
популарна личност којој су се у Атини дивили. Живео је од 496. п. н. е. до 406. п. н. е.
Његови су заплети сложенији, карактеризација оштрија. Нагласак ставља на немоћ

5. појединца пред силином судбине. Сачувано је седам његових трагедија, а Цар Едип је
данас можда највише извођена.
 Еурипид је живео у периоду од 484. п. н. е. до 406. п. н. е. Сматрао је да
хор одвлачи пажњу; није га одбацио у потпуности (то ће учинити његови наследници),
али учинио је да хор представља засебне лирске уметке чисто рефлексивног карактера.
Увео је пролог. Сачувани су: Медеја, Електра, Тројанке, Хекаба и др.
 Грчки трагичари су за предмет својих трагедија узимали искључиво
садржаје херојских легенди и митског предања. То им је обезбедило извесну
универзалност и мисаону дубину. Мит на који се трагедија ослањала већ је сам по себи
својеврсно тумачење живота, и то на основу колективног и древног сазнања. Личности
из митова нису индивидуалности за себе већ архетипови, тј. сликовна оличења
колективног искуства.
 Први теоретичар трагедије је Аристотел (Поетика).

6. појединца пред силином судбине. Сачувано је седам његових трагедија, а Цар Едип је
данас можда највише извођена.
 Еурипид је живео у периоду од 484. п. н. е. до 406. п. н. е. Сматрао је да
хор одвлачи пажњу; није га одбацио у потпуности (то ће учинити његови наследници),
али учинио је да хор представља засебне лирске уметке чисто рефлексивног карактера.
Увео је пролог. Сачувани су: Медеја, Електра, Тројанке, Хекаба и др.
 Грчки трагичари су за предмет својих трагедија узимали искључиво
садржаје херојских легенди и митског предања. То им је обезбедило извесну
универзалност и мисаону дубину. Мит на који се трагедија ослањала већ је сам по себи
својеврсно тумачење живота, и то на основу колективног и древног сазнања. Личности
из митова нису индивидуалности за себе већ архетипови, тј. сликовна оличења
колективног искуства.
 Први теоретичар трагедије је Аристотел (Поетика).