3. Рођен 19.(7.) јула 1894. или 1893. До неслагања
око „договора“ у вези са званичном годином
његовог рођења долази између његове мајке и
очевог службеника. Пореклом је из села које се
простире Кутајском губернијом државе
Грузије, под називом Багдади, тик поврх
планинске реке Ханис – Чали.
О својој родној земљи је рекао: „Ја знам:
глупости су едем и рај. Али кад се о томе
певало, мора бити да су песници
подразумевали радосну земљу Грузију.“
4. „Била је то револуција. Било је то у стиховима.
Стихови и револуција некако су се сјединили у
глави. “
У извесној мери, чак и више од „Економског
учења Карла Маркса“, али и Марксовог
капитала, Мајаковски је изучавао Ерфуртског,
који је био програм немачке социјал –
демократске писмености.У биографији чак и
бележи:
„Натрапам на „Ерфуртски“. Осредње.“
Програм донет на Конгреду у Ерфурту, 1891.
5. „Жене и мушкарци
имају
везу јаку
јер реч „Друг“
епитет је
дивни.“
6. Бродови и -
они у луке се слише.
Возови - на станицу терају и они.
А мене ка теби нешто тим више -
јер волим -
вуче и гони.
Пушкинов витез у подрум се скрива,
циција у своме новцу да ужива.
Тако ти се враћам
ја, драга, предано
Моје је то срце,
с дивљењем га гледам
и гар
са себе спира, брије се и мије.
Тако и ја,
теби враћајући се,
зар
не одлазим кући,
зар није?!
Коначној се враћамо мети.
Смрт земаљском наручју везе
Тако
тек што растанемо се
ја и ти,
непоколебљиво ти
тежим.
7. Титулу учитеља свог заната Мајаковски додељује Давиду Бурљуку.
Ни сам Мајаковски није поштовао одређене ствараоце, покаткад чак ни „браћу Русе“, попут
Чехова. Јесењина је називао „најсамозаљубљенијим“. За разлику од Чехова чије је стихове
сматрао испразним, бесмисленим, па чак и медиокритетским (Мајаковски Чеховљеву
публику смешта у онај аспект друштва који бисмо ми данас назвали „новопечени
богаташи“), Јесењина јесте поштовао, али је замерао „јесењинцима“ што су форсирали
извесне црте заосталости у песнику. Ову заосталост Мајаковски карактерише, између
осталог, извесним стилистичким разлозима, али и недовољно усхићеношћу коју је Јесењин
гајио према револуцији. Из свих ових разлога, Мајаковски је замерао Јесењину људе са
којима са дружио. Имао је Мајаковски за Јесењина и лепог за рећи (јер какав би то
Мајаковски био да није најпре оштар):
„Јесењин се отимао од идеализираног сељаштва, али, наравно, поклецавајући, и поред
стихова као што су:
„Мајко моја домовино,
ја сам бољшевик.“ ,
јавља се апологија „краве“
8. „Као да су се договорили: Јесењин је
сагледао револуцију и њене последице из
рјзанскје брезове шуме, мајаковски је,
међутим, изашао на трг. Јесењин је називао
за младог сеоског коња када се утркивао са
експресним возом, а Мајаковски је у
димњаку фабрике видео метафору. Обојица
су били јако приврженици револуције, само
су је сагледавали из другачијих углова.“
Давид Давидович Бурљук
Последње Владимировљеве речи упућене
Јесењину биле су осуда песнику који је
починио самоубиство, што му је Мајаковски
замерао.
9. „Мало је
весеља
на нашој планети.
Нека нас
будућност
са радошћу
веже.
У овом животу
није тешко
мрети.
Изградити живот –
далеко је теже.“
Алузија на последње стихове Јесењина: „У овом животу није ново
мрети, а ни живети није најновије.“
10. Алманах „Шамар друштвеном укусу“
био је први зборник руских футуриста,
покренут 1912. од стране Бурљука,
Каменског, Кручених, Хлебњиков,
Мајаковски. Зборник је изнео само две
песме Мајаковског – „Ноћ“ и „Јутро“.
11. („Облак у панталонама“) започет је 1913/14 године и у почетку се звао
„Тринаести апостол“. Када сам донео ту ствар на цензуру, питали су ме: „Зар
хоћете на робију?“ Рекао сам да то не желим ни у ком случају. Тада ми избаце
шест страница, и међу њима заглавље... Питали су ме - како могу да спајам
лирику и сушту грубост. Тада сам рекао: „Добро, ако хоћете – бићу као бесан,
ако хоћете – бићу изванредно нежан, не мушкарац, већ облак у панталонама.“ “
...
Изаћи ћу
прљав (од јендека, где проводих ноћи)
примаћи ћу му се ближе,
сагнућу се
и на ухо му реци:
Слушајте, господине Боже!
Како вам не досади
у желе облака мрескавих
замакати очи одебљале, а?
Хајде да организујемо
Вртешку
на дрвету познавања добра и зла!
Свемогући, ти си измислио
за сваког по две руке
и свакоме си по главу дао ти –
а зашто ниси измислио
да се без муке
може љубити, љубити, љубити?!
Мишљах - Божанство си, свемогуће, старо,
а ти си недоучени, мајушни богић
