1. XIII београдска гимназија
Ераст Петрович Фандорин – суперхерој деветнаестог века
Ментор:
Биљана Радосављевић
Ученик:
Ксенија Мишић
Београд, мај 2013.
2. 2
Садржајрада
Увод................................................................................................................................................ 3
Однос романа и јунака.................................................................................................................. 5
Фандорин као традиционални епски јунак и модерни суперхерој .......................................... 6
Јунак у борби ............................................................................................................................... 10
Суперхерој и његов помоћник................................................................................................... 11
Однос са женама ......................................................................................................................... 14
Закључак ...................................................................................................................................... 15
Списак литературе ...................................................................................................................... 16
3. 3
Увод
Један од најомиљенијих жанрова романа, серија и филмова са краја двадесетог и
почетка двадесет првог века су мистерије, трилери и криминалистика. Важан елеменaт тих
романа је и залажење у живот самог детектива и његову психу. Доказ о популарности тих
романа је, како пише британски Гардијан, да су две од три књиге које су позајмљене из
библиотеке били криминалистички романи.1 Међутим, када се говори о правој
књижевности, о класицима, тада се углавном мисли на великане руске књижевности.
Стога је детективски роман одбациван као другоразредна књижевност. Оно у чему је
Борис Акуњин (право име Григориј Чхартишвили) успео јесте то да је направио спону
између стила великих романа деветнаестог века и детективске тематике. Од око педесет
романа, најважније Акуњиново дело је циклус од тринаест романа и једне збирке
приповедака које говоре, не само о животу великог детектива Ераста Петровича
Фандорина, већ и о царској Русији крајем деветнаестог века. Све књиге из тог циклуса
могу се представити једном реченицом у којој се садржи читава поетика Бориса Акуњина:
„Успомена на деветнаесто столеће,
када је књижевност била велика,
вера у прогрес бескрајна,
а злочини вршени и откривани отмено и са стилом.“2
Уверљивост и проверљивост врло живописних и детаљних описа места на коме се
јунаци налазе, па и самих јунака произлази из тога што је писац по образовању доктор
историјских наука, посебно посвећен Русији и Јапану.
У описима залази у сваки део града у који и његов јунак долази, тако да кроз
дескрипцију можемо да доживимо живу, пословну атмосферу у палати генерал-
губернатора, али и озлоглашену Хитровку – пијацу која је центар московског уличног
криминала. Први роман, Азазел, и почиње описом парка у коме се дешава први инцидент:
1 Извор:http://m.guardian.co.uk/books/2011/feb/18/library-most-borrowed-books
2Посвета на почетку Азазела
4. 4
„Дуж алеја, поред расцветалих јоргована и јаркоцрвених лала у
околним цвећњацима, шетао се отмен свет – даме са чипканим
сунцобранима (да се чувају од пега), гувернанте са децом у матроским
оделцима, младићи у модерним штофаним суртуцима или у сакоима
енглеског кроја. Ништа није наговештавало неприлике; у ваздуху,
испуњеном мирисом зрелог, распламсалог пролећа, осећало се лењо
задовољство и пријатна досада. Сунце је прилично упекло и све
клупе у хладовини биле су заузете“3
Многи споредни јунаци, углавном значајна војна лица и особе на високим
положајима стварани су по прототиповима из стварности. Имена, карактеристике, али и
послови којима се баве су приближни, ако не исти као и историјске личности из периода
када се роман догађа.
Собољев, генерал – као прототип за лик генерала Собољева, у Ахилејевој смрти,
послужио је Михаил Димитријевич Скобељев (1843–1882), генерал ађутант и
пешадијски армијски генерал, син дивизијског генерала Дмитрија Ивановича
Скобељева (1821–1880). М. Д. Скобељев, који је одиста носио надимак „Бели
Генерал“ и „Ахилеј“, истакао се у време пољског устанка 1863–1864, у ратовима у
Средњој Азији – експедицијама на Хиву (1873) и Коканд (1875–1876), руско–
турском рату (1877–1878), освајању тврђаве Геок–Тепе и целе Ахал–Текијске оазе
(1881). Заступао је словенофилске и антигерманске ставове. Познат је његов говор
против „непријатеља Словенства“ – Немачке и Аустро–Угарске – из јануара 1882.
године, који је довео до дипломатског скандала. У Паризу је с пролећа 1882.
наступио још жешће, те је хитно опозван натраг у земљу. Умро је напрасно, у
Москви, у ноћи на 26. jун 1882.
Јунаци су верно приказани што се тиче порекла и сталежа. Сваки јунак говори у
складу са својим положајем, образовањм и послом. Тако, на пример, сусрећемо чланове
3Акуњин, Борис, Ахилејева смрт, Информатика а.д, Београд 2004.год, 312. стр.
5. 5
царске породице, али и дечаке који од малена зарађују од криминала. Они треба да
истакну колико је Фандорин, у ствари, „камелеон“. Може се свуда уклопити подједнако
добро, али у суштини највише воли да је изван центра пажње и да свој посао обавља
мирно.
Однос романа и јунака
Једна од значајних предности романа у односу на неке краће форме је управо то
што писац има довољно простора да детаљно развије свог јунака и све његове димензије.
Када се осврнемо на број романа о Ерасту Петровичу Фандорину, видимо да Борис
Акуњин има потпуну ширину и слободу да свог јунака развије по свим аспектима једног
људског живота, али писац се ту не зауставља те добијамо, поред ширења и обликовања
јунака, и суперхеројску димензију која је приказана кроз Фандоринове физичке вештине,
веома брзо прилагођавање новим околностима које носи прогрес у деветнаестом веку, али
и Фандоринова брзина учења.
Акуњин узима најбоље и од традиционалних и модерних романа. Солар у својој
Теорији књижевности наводи како јунак романа (у овом случају Дон Кихот) „...није
једнозначно одређен херој, него противуслован и психолошки сложен карактер, приказан
у свом развоју и у свом сукобу са светом.“4 Такође, у истом делу је наглашено да је јунак у
књижевном делу нераскидиво везан за смисао самог дела, те сваки елемент учествује у
његовој карактеризацији.5
Поред особина које су кључне за познавање јунака као што је Фандорин, писац га
још дефинише кроз сталне промене, морални и образовни напредак.У периоду од његове
двадесет друге године, када се први пут сусрећемо са Ерастом Петровичем, до педесете,
јунак, што по свом избору, што присилно, пролази кроз развој какав можемо видети код
сваког човека.
4Солар, Миливој, Теорија књижевности, Школска књига, Загреб 1980 год, 167.стр.
5Исто, 46.стр.
6. 6
Фандорин као традиционални епски јунак и модерни суперхерој
Као што је већ наведено, Акуњин настоји да помири традиционалне и модерне
обрасце у књижевности и створи лик који је оличење обе стране.
За увођење епског јунака у било који текст врло су битне његове карактеристике по
којима ћемо га препознати, чак иако није експлицитно речено да је то баш он. Примере за
то имамо и у српској народној епској поезији: народни певач, колективни аутор, приказује
јунака, Бановић Страхињу на следећи начин:
“Господаре, силан Влах-Алија, та л не видиш? испале ти очи!
Оно није цареви делија, − мој господар Страхинићу бане;
ЈА ПОЗНАЈЕМ ЧЕЛО КАКО МУ ЈЕ,
И ПОД ЧЕЛОМ ОЧИ ОБАДВИЈЕ,
И ЊЕГОВА ОБА МРКА БРКА,
И ПОД ЊИМЕ ПУЉАТА ЂОГАТА,
И ЖУТОГА ХРТА КАРАМАНА;
не шали се главом, господару!“6
Tако и писац уводи Фандорина у сваки роман на врло сличан начин, кроз најупечатљивије
физичке особине:
Витки и утегнути стас – Ераст Петрович свакодневно тренира да би био спреман за
нове авантуре које његово занимање доноси. У почетку је то типична европска
гимнастика, али касније, искусивши Јапан и њихове методе, опредељује се за
типичне јапанске методе
6Ђурић, Војислав, Антологија народних јуначких песама, Српска књижевна задруга, Београд 1987. год,
стр. 235
7. 7
„У хотелској соби, пространој и богато намештеној, гост се понео
веома необично. Свукао се до голе коже, претурио се наглавачке и,
готово не додирујући зид ногама, десет пута се на рукама подигао од
пода. Слуга Јапанац је господарево понашање примао као сасвим
нормално. Прихвативши од послужитеља две кофе напуњене
ломљеним ледом, источњак изручи једнаке сиве коцке у каду, насу
преко њих хладне воде из бакарне славине и стаде чекати да колегијски
асесор заврши са својом чудном гимнастиком.
Тренутак касније, сав црвен од вежбања, Фандорин уђе у купатило
и одлучно се спусти у застрашујућу ледену крстионицу.“7
Одећа која је увек по последњој моди – у епским обрасцима ово је најчешће
приказано кроз богатство одеће јунака.
„Опреми се Страхинићу бане,
Уд'ри на се дибу и кадифу,
Поноситу чоху сајалију“8
Писац главног јунака увек представља као изузетно модерно обученог човека, као
да је сишао са насловне стране париских новина. Фандорину нису стране чак ни
неке помало чудне новотарије које мода са собом носи. На самом почетку приче о
јунаку, он носи стезник јер сматра да је изглед веома важан у презентацији
озбиљног човека и полицајца – чему је он тежио. Јунак из руске књижевности који
му је по стилу одевања најближи је Евгеније Оњегин. Сличности између
Пушкиновог и Акуњиновог јунака престају на површини. Обојица су модерно
одевени, али је Оњегин у свему осталом површан.
7Акуњин, Борис, Ахилејева смрт, Информатика а.д, Београд 2004.год, 11. стр.
8Ђурић, Војислав, Антологија народних јуначких песама, Српска књижевна задруга, Београд 1987. год, стр.
235
8. 8
Образовање – Као што је већ поменуто у претходној ставки, Оњегин је углавном
површно образован – зна тачно оно што му треба за комуникацију и сналажење у
друштву. Фандорин, са друге стране, образовање сматра изузетно битним и
посвећује му се. Током читавог живота он се образује јер верује да је суштина у
духовном развоју.
Педантност, поготово његових црних бркова, али и косе и одеће.
И две најважније карактеристике које га издвајају из слике типичног дендија су:
Замуцкивање – оно постаје као костим за њега. Када је стање редовно, ништа га не
узбуђује, Фандорин замуцкује, али када је усред неке стресне ситуације, оно
нестаје – слично као што нестаје лажни идентитет хероја када је у свом костиму.
Седи залисци на иначе зифт црној коси.
Обе особине се појављују на крају Азазела и до последњег романа циклуса, дефинишу
Фандорина у тој мери да је једном чак и оптужен за убиство јер се убица представио као
он и уверљиво приказао баш ове две особине9.
Иако изузетно упечатљив у другим романима, на почетку Азазела, он је само
двадесетдвогодишњи младић. Први пут када се сусрећемо са њим, он изгледа доста
другачије него у каснијим причама.
„Био је то врло љубак младић, црне косе (којом се потајно поносио) и плавих очију
(авај, боље би било да су црне), доста висок, белог тена и са проклетим неуништивим
руменилом на образима.“10
9Акуњин, Борис, Државни саветник, Информатика а.д, Београд 2005. год
10Акуњин, Борис, Азазел, Информатика а.д, Београд 2005.год, 10. стр.
9. 9
Његова појава, поступци и осећања, дају нам утисак чистоте и неискварености младог
Фандорина кога живот вуче мимо његове воље.
Ераст Петрович био је, може се рећи, гурнут у борбу против добра и зла. Рано
изгубивши родитеље, он је морао да почне да ради и определио се за полицију.
Сличне обрасце можемо видети код суперхероја модерне уметности, јер многи од
њих су мотивисани управо губитком неког блиског – Бетмен је изгубио родитеље,
Спајдермен стрица, а Супермен човека који га је усвојио по доласку на Земљу. Таква
мотивација гура све те јунаке у борбу добра и зла. За Фандорина претпостављамо да се
определио за рад у полицији из истог разлога као и поменути хероји – да исправи
неправду која му је нанесена у периоду живота када би требало да буде релативно
безбрижан.
Још један од образаца који је узет из модерне књижевности је почетак приче. Млад,
без икаквог искуства који се бори да преживи - открива своје моћи или, у Фандориновом
случају, таленат за решавање мистерија и учење паралелно са током радње.
Успех какав је Фандорин постигао неочекиван је за једног младог и неискусног
детектива и после свега се очекује срећан крај који је наговештен када Ераст Петрович
запроси девојку коју упознаје као сведока током истраге. Неочекиваним преокретом, она
гине на дан њиховог венчања и то оставља дубоке последице по нашег јунака. То је узрок
муцања и седих зализака, али и његовог одласка у војску. Још једна од последица јесте да
је поменута чистота и наивност заувек нестала и од другог романа пред нама је напаћени
мушкарац, који је видео скоро све ужасе које је могао за тако кратко време.
Кључна разлика која Ераста Петровича издваја и од суперхероја и од
традиционалних епских јунака је да су они углавном стабилни и без већих промена, док
Фандорин има сталан физички и интелектуални напредак. Може се чак рећи да је он
оличење деветнаестог века: не плаши се технолошког прогреса, већ све прихвата оберучке
са великим интересовањем за све на шта наиђе. Са друге стране, сличност са
традиционалним јунацима јесте у томе што што сви наведени имају јака и непроменљива
морална начела и ни у једном тренутку не одустају ни од једног дела тога.
10. 10
Јунак у борби
Сваки јунак мора имати свој одраз у огледалу – непријатеља који ће му се
супротставити у борби епских размера која одлучује исход. Тај непријатељ не сме бити
инфериоран у односу на јунака, већ мора бити сличних способности. Једнакост две стране
у борби, осим што доприноси драматичности, такође увећава значај главног јунака јер би
свако слабији унизио онога ко из борбе треба да изађе као велики победник.Такав сукоб, у
коме се победник не назире до самог краја, познат нам је из епске поезије када се боре,
нпр. Марко Краљевић и Муса Кесеџија.
„Намјери се јунак на јунака,
Дели-Муса на Краљевић Марка;
нити може да обори Марка;
нит' се даде Муса оборити.
Носише се летњи дан до подне“11
Три категорије непријатеља су присутне у циклусу романа:
Прва категорија је непријатељ који се појављује у само једном роману и њиховим
хватањем се завршава главни део књиге. То је најучесталија врста јер сваки херој мора
имати препреку око које ће се изградити прича. Иако најбитнији, Фандорин у суштини
нема веких великих проблема са таквим противницима јер су углавном једнаки.
Друга врста је јунак који се јавља у неколико романа и директно или индиректно
учествује у злочинима који су основа приче. Разлика између првог типа, тзв. пролазног
непријатеља и овог који се понавља, јесте у томе што овај други оставља много већи
утисак на Ераста Петровича, окупира му мисли и најчешће је и надмоћан над главним
јунаком. Такав јунак је Ахимас који својом карактеристичном појавом оставља утисак на
Фандорина, толики да га се чак и он плаши: „...светле очи са црним тачкама зеница, танке
11Ђурић, Војислав, Антологија народних јуначких песама, Српска књижевна задруга, Београд 1987. год, стр.
321
11. 11
бескрвне усне.“12 Његову изједначеност са главним јунаком највише видимо у сталном
Фандориновом страху од Ахимаса, али и у томе да је писац посветио скоро половину
Ахилејеве смрти животу такозваног Белооког.
Последња врста су завереници који припадају систему и на сваки могући начин
покушавају да осујете Фандорина у његовим покушајима да ухвати кривца. Нису то увек
људи који су „на страни зла“, већ то могу да буду неке мање групе, врло блиске и
затворене које имају свој интерес да спрече да истина изађе на видело. Често су то војни
официри, али су некада то биле и јапанске нинџе или блиски сарадници. Разлози су
углавном били то што је Фандорин са својим моралним начелима стајао на путу, некад је
једноставно његов однос са кнезом Долгоруковим сметао другима, а у једном случају је и
лична нетрпељивост према Ерасту Петровичу била узрок проблема. Такве групе су увек
највећа препрека јунаку и некада чак и не успева да им се супротстави на прави начин и
они успевају да га надмаше. Он због тога напушта службу, а једном чак и одлази у
Америку и мења презиме Фандорин у Нејмлес: не може да се избори са великим
притиском, али и због великог разочарања у своју домовину.
Суперхерој и његовпомоћник
Књижевност, од самог настанка, велича однос хероја и његовог сапутника. Као што
Гилгамеш има Енкидуа, Дон Кихот има Санча Пансу, Марко Краљевић има Шарца или
Дилан Дог има Груча, тако Ераст Фандорин има Масу – дежмекастог, али врло вештог
Јапанца који се не одваја од њега.
Њихово пријатељство започиње током Фандориновог боравка у Јапану, када он
Маси, тада криминалцу, спасе живот. По јапанским обичајима, онај ко је спасен, постаје
вечни слуга свом доброчинитељу. Згрожен, Фандорин то упорно одбија, али Маса не
одустаје. На крају, ипак, пристаје да га поведе у Русију, али само ако престане да га зове
„господару“.
12Акуњин, Борис, Азазел, Информатика а.д, Београд 2005.год, 59. стр.
12. 12
Однос ова два јунака, иако заснован на древном обичају где спасени постаје
роб свом спасиоцу, више је пријатељски. Русија, ненавикнута на Азијате у било ком дугом
својству осим слугу, изненађени су начином на који Фандорин третира Масу – као
пријатеља. Маса формално ради као собар, али Фандорин њега посматра, а и понаша се
према њему више као према пријатељу него према слуги. Необични однос, крунисан је
када Маса одлучи да пређе у православље (само формално) и за кума бира Ераста
Петровича, на чији ужас узима његово име као патроним (Михаил Ерастович Фандорин).
Ипак, поред тог односа господар-слуга или врло присног пријатељства, Маса се често
понаша слично као старатељ Ерасту Петовичу, чак иде и до тираније у својој бризи. Такав
однос ова два јунака је извор многих комичних ситуација, на пример, када Маса наговара
Фандорина да се окрене услугама проституки, јер је и то важан део здравог живота.
Маса је чврсто веровао да он треба да служи Фандорину, посматрао га је као
власника свог живота. Човеку модерних схватања као што је Ераст Петрович, овакав
однос је био проблем јер се косио са свим његовим убеђењима па су зато пронашли
компромис. Маса ће бити управитељ куће и помоћник своме пријатељу, али увек када
некуд иду заједно, Ераст Петрович се труди да избрише све разлике између њих двојице.
Као што је поменуто, однос два јунака најважнији је показатељ колико се Фандорин
издваја својојм племенитошћу и осећајем једнакости за све људе. Та особина га издваја из
масе других јунака јер је потпуно некарактеристична за период у ком и даље постоје
колоније засноване највише на расном принципу.
У раној књижевности, сапутник суперхероја је био ту као верни помоћник и
пријатељ, али касније, не само у књижевности, већ и у разним медијима, преузима и улогу
оног ко доноси комедију у делу, углавном узроковану односом са главним јунаком.
Уносећи лик пратиоца који је већ устаљен у традиционалној књижевности, Акуњин
успева да направи везу са савременом уметношћу, стрипом или филмом. Херој најчешће
мора имати помоћника који има улогу слуге, саборца, али и чувара тајни. Такође, у борби,
када све указује на то да је Ераст Петрович поражен, Маса се појављује и помаже таман
толико да главни јунак може да се спаси готово сигурне смрти и да може да савлада
непријатеља. Кôд части јунака и помоћника се у овом случају не поклапају и то је једна од
најважнијих особина односа херој-помоћник. Оба јунака су засебно најчешће спремни да
13. 13
часно погину ако је то потребно, али помоћник ће упркос чврстом моралном коду свог
пријатеља, увек ускочити да му помогне, иако овај то не тражи.
Пре појаве Масе у Ахилевеој смрти, сусрећемо се са неколицином различитих
помоћника нашег јунака. Углавном су се, као и Маса, нашли на овој позицији случајно и
увек су међусобно потпуно различити. Неки од њих се појављују и у романима када је
Маса већ присутан, али они њега не потискују, већ су ту да дају нову димензију Ерасту
Петовичу.
У почетку, Фандорин је помоћник, нека врста шегрта свом шефу, Ксаверију
Феофилактовичу, у полицији, али кроз даљи развој приче он преузима водећу улогу. Већ у
другом роману, Турском гамбиту, он се сусреће са Варјом, одлучном девојком и веома
борбеном. И већ у наредном делу дешава се промена типа јунака који је помоћник. Сада је
то већ прекаљни француски полицијски инспектор који својим искуством и сталном
сумњом помаже Фандорину да реши убиство у роману Левијатан13. Он се може упоредити
са инспектором Хејстингсом из романа Агате Кристи, јер, поред тога што је сам Левијатан
писан по угледу на њене романе, однос и улоге Фандорина и инспектора су готово
истоветне као и улоге Поароа и Хејстингса. Таквим поступком Акуњин одаје почаст опусу
Агате Кристим, али и обогаћује руску књижевност ликовима (или односима међу
ликовима) каква је ретка јер су многи ликови у руској књижевности усамљени поред
читавог света око њих (нпр. Дмитриј Карамазов из романа Браћа Карамазови).
У почетку, Ераст Петрович је само помоћник Ксаверију Феофилактовичу, али како
роман одмиче и Фандорин се све више и више показује као добар детектив, те тако он
постаје потпуно самосталан. Он стиче неку врсту полупомоћника – грофа Зурова. Гроф је
богати, млади хусар који је жељан авантуре, веома сличан Николају Ростову из једног од
најважнијх дела руске књижевности, Рата и мира.
На почетку другог романа, Ерасту Петровичу придружује се млада жена, Варењка,
после које долази Маса. У Додатним задацима, уз Масу ту је и Тулипанов – смотани
младић који је вредан и спреман да помогне Фандорину. Он је такође ту и да би главном
јунаку дао димензију више – хуманост. Ераст Петрович као да у овом несрећном младићу
13Акуњин, Борис, Левијатан, Информатика а.д, Београд 2004. год
14. 14
види себе када је почињао као писар у московској полицији и спреман је да му да посао да
би младић могао да покаже своје способности.
Ту је и дечак Сењка који доноси дух улице и кроз његове очи ми залазимо у
најстрашније делове Москве. Он помаже Фандорину да се уклопи међу криминалце и да
добије важне информације.
Однос са женама
Сваки јунак у традиционалној књижевности, мора имати сјајну одећу и оружје,
верног пратиоца који му помаже када год је то потребно, али и жену која ће га чекати
после љуте борбе, бити ту да му превије ране и да он њој посвећује своје успехе. Са друге
стране, у модерној књижевности, верни пратилац је и даље ту, сјајну одећу мења одело
суперхероја, а жена није ту само као објекат дивљења, него и као још један од повереника
велике тајне хероја.
Јединственост Фандорина је што он носи, како сам назива, проклетство. Иако
привлачан, успешан и способан, он никако нема среће у односима са женама. Две жене са
којима се сусреће у Азазелу су обрасци Фандоринових будућих односа са женама.
Први тип је тип фаталне жене. Она је позната у граду, има хорду мушкараца који је
опседају желећи да она буде баш њихова, али она се поиграва са њима. Са таквим типом
жена, Ераст Петрович никада нема превише близак контакт, мада је у великом искушењу.
Други тип су оне жене по које је Фандорин био фаталан. У првом роману то је
Лизењка, девојка којом се Ераст Петрович оженио, али је страдала на сам дан венчања.
Епилог њихове трагичне љубави крије се управо у њиховим именима која су иста као и у
популарној руској причи Сирота Лиза14. Управо Лизењкина погибија је почетак скоро
четрдесетогодишњег проклетства Ераста Петровича који до последњег романа не може да
пронађе жену која се може носити са динамиком његовог живота. Како време (у роману)
протиче, стиче се утисак да ће Фандорин завршити као усамљеник.
14Акуњин, Борис, Азазел, Информатика а.д, Београд 2005.год, 312. стр.
15. 15
Свака од жена које су се појавиле током серије романа потпада под категорију оних
које су патиле због њега, отишле су или страдале због задатка на ком се тог тренутка
налазио. Једини изузетак је друга Лиза, девојка која се појављује у роману Цео свет је
позорница (последњи роман о овом јунаку). Она је упорна и успева да преживи целу
авантуру и да се на крају уда за Фандорина.
Закључак
У непрегледном избору детктивских романа и ликова Борис Акуњин створио је
јединственог јунака чија је јединственост управо у несвакидашњем споју епског и
модерног. Он је јунак чија појава оставља утисак моћног ратника својим изгледом, одећом
и појавом, али он је такође и врло модеран јунак. Невероватни суперхеројски подвизи,
племенитост и његова модерна схватања стављају га раме уз раме са свим херојима о
којима данас читамо.
Грађењем оваквог лика, Акуњин успева да у руску књижевност која је захтевно
поље уведе врсту романа коју су увек гледали с презиром, јер је смрт у детективским
романима повод за забаву. Кроз Ераста Петровича Фандорина обухваћен је и период који
описују највећи руски класици и модерна књижевност. Уклапањем свега тога, Акуњин је
успео да створи јунака, а уз њега и романе који ће заинтересовати свет за руске
детективске мистерије.
16. 16
Списак литературе
1. Гардијан, веб сајт http://www.guardian.co.uk/books/2011/feb/18/library-most-borrowed-
books
2. Акуњин, Борис, Азазел, Информатика а.д, Београд 2005. год.
3. Акуњин, Борис, Турски гамбит, Информатика а.д, Београд 2006. год.
4. Акуњин, Борис, Левијатан, Информатика а.д, Београд 2004. год.
5. Акуњин, Борис, Ахилејева смрт, Информатика а.д, Београд 2004. год.
6. Акуњин, Борис, Посебни задаци, Информатика а.д, Београд 2005. год.
7. Акуњин, Борис, Државни саветник, Информатика а.д, Београд 2005. год.
8. Акуњин, Борис, Крунисање, Информатика а.д, Београд 2005. год.
9. Акуњин, Борис, Љубавник смрти, Информатика а.д, Београд 2006. год.
10. Акуњин, Борис, Дијамантска кочија, Информатика а.д, Београд 2007. год.
11. Солар, Миливој, Теорија књижевности, Школска књига, Загреб 1980. год.
12. Ђурић, Војислав, Антологија народних јуначких песама, Српска књижевна задруга,
Београд 1987. год.
