Književnost i jezik

1. Snežana Sam ar džij a (Beogr ad)
M AR K O K R AL JE V I Ć I AR A PI N
Vukovom primedbotm u »Maloj prostonarodnjoj slavenoserb-
skoj pj esnarici« iz 1814. godine zapoeeto j e izučavanje epskog pro-
blema j edne od naj popularnij ih ldčnosti naše usmene umetnosti re-
či — Marka Rralj evića. Kasnijia ispitivanj a (naroičit o s početka XX
veka — A. Gavrilović, J. N. Tomić, S. Stoj
'ković) često su pokuša-
vala da za epsku popularnos't ovog junaka otkriju istorij sku podlo-
gu i opravdanost. Njihov zaključak samo je potvrdio početnu hipo-
tezu — istorij a j e potisinuta. Od istorij skog lika Marka Kraljevića,
usmena umetnost i nj eni tvorci, primaoci-iprenosnici , zadržali su
nekoliiko odrednica, al i oblikoval i novu, epsku ličnost . K oliko raz-
lozi leže u istorijii, a koliko u nepisanim zaikonima j edne iumetnosti,
stalna je tema istraživanja. Tek, pred nama je umetnički kreiran,
bogat, nov — epslki život.
»Marko je otelotvorena težnj a priti snutog naroda da se opaše
neodolj ivom silom i da polomi ropske okvir e života . . . Iz njegovog
ognj enog sna izrasla j e gorostasna figura Marka Kralj evića. Kroz
pesmu o nj emu pr esitaj ali su da budu roblje.«1
Za drugi, epski život Marka K ral j evića vezani su broj ni temat-
ski sloj evi . Popularnost j e mnogobroj ne motive vezivala za njegovo
ime. Jedan od naj starij ih motiva iz naj starij eg sloj a pesama bio bi
Onaj u kojem se Marko K r alj ević j avlj a u ul ozi zašti tnika i branioca
života. Prastara tema, obrađivana kod svih naroda, poj avlj uj e se u
našoj epici naj češće povezana sa Markom . Ovaj bi se krug pesama
mogao podeliti na dve grup e:
— U pirvoj , Mar ko ima ulogu zaštitnik a devojk e, careve ćerke,
od Arapina. Upor edno posmatr anj e legende i pesama o svetom Đor-
đu i aždaj i sa ovom grupom, ukazuj e da se omilj ena legenda i pod-
vig naknadno pripisao i povezao se omilj enim epskim junakom.
Marko, koj i štiti carevu ćerku od sila podzemlj a i mraka — Arapi-
na, tema j e iz prastarog sloja narodnog pevanj a i ove pesme spada-
ju U krug pripovednih pesama o Marku.
1 Voj islav Đurić, Antologij a narođnih j unačkih pesama, Beograd, SKZ,
1973.

2. 228 К љи ж евн ост и ј език
— U drugoj, tematski srodnoj grupi, ali proširenoj odj ecima
životnih realija, nalaze se pesme u kojima Marko otkupljuj e robinju
ili roblj e od crnog nasilnik a.
Međutim, treba reci da to nisu jedine pesme u koj ima se Mar-
ko sukobljava sa silama podzemlja — Arapinom i'li čak zmajem. U
tim »prelaznim« pesmama ka klasičnim epskim temama o boju dva
junaka (koje nisu tema trenutnog razmatranj a), Marko se bori: za
svoj život, za sultanov život, za život drugog j una'ka — naj češće
svog pobrat ima.
Od pesama u koj ima Marko štiti devoj ku, bilo da j e ona care-
va kći dili »sirota« iz inaroda, oslobađa Carigrad napasti ili Kosovo
nameta, umetni čki naj uspelij e nalaze se u I I Vukovoj knj izi pod
broj evi ma 65 (Marko Kralj ević i Arapin) i 68 (Marko Kralj ević uki-
da svadbar inu).
I
Postoj e podelj ena mišlj enj a o nastanku, t ačnij e razlogu i po-
vodu nastanka mnogih naših narodnih pesama, a naročito »Marko
Kraljević i Arapin«. Oslanj ajući se na neke varij ante ove pesme i
Hamerovu »I storiju osmanskog carstva«, Jordanov nalazi istorij-
sku podlogu u ovirn pesmama. Taj istorij ski događaj j e udaj a Teo-
dore, ćerke vizantij skog cara Jovana Kantakuzina, za Urhana, tur-
skog Imeza iz Male Azij e.2 Niikola Baai ašević odbacuj e ove pretpo-
stavke, navodeći da se Marko nij e mogao dovesti u vezu sa događa-
j ima iz 1353. godine, a ni njegov epski uj ak voj voda Momčilo, koji
j e još 1345. poginuo, baš u borbi sa Kantaikuzinom.3
»Po legendi, stanovnici varoši Si lene, da bi umirili bes zma-
jevu, odnose mu svaki dan po dve ovce. Kad ee smanji o broj
ovaca odvodili su mu po j ednu ovcu i po j edno ljudsko biće.
Kockom j e došao r ed i na carevu kćer , j edini cu, koj a j e, posle
tužnog rastanka od svog oca, izišla iz varoši i uputila se j eze-
r u u kome j e boravio zmaj . U to j e naišao sv. Đor đe, upitao
devoj ku šta j oj je, umir io j e, i pobedio zmaj a.«4
Popularnom j unaku mogao se pripisati i istorij siki događaj,
ali j e mnogo verovatnij a pretpostavka Halanskog. Legenda o sv.
F>orđu i aždaj i i ovaj internacionalni motiv j ednostavno j e nastavio
traj anj e u drugom vr emenu sa drugim junakom i protivni'kom. »U
nas j e, šta vi še, legenda o sv. Đorđu vezana za mnoga mesta . . . i za
neke naše ličnosti . Na mestu sv. Đor đa, sretamo u našoj narodnoj
2 Ni kola Banašević, »Ci klus M ar ka K ralj evića i odj eci f rancusko-tali-
j anske viteške knj iževnosti«, Skoplj e, 1935.
3 I s t o .
4 I st o .

3. Marko Kraljević i Arapin 229
tradicij i jtmake naše narodne poezije: Miloša Obilića, Kralj eviea
Marka, Visokog Stevana.«5Da j e ova legenda zaista veoma popular-
na i rasprostranjena kod nas, ne govore samo priipovetke, baike,
već i mnogobrojna predanja. U j ezerima su, verovao j e narod, žive-
le: aždaje, veliki vodeni bikovi, hatovi 'koji se pretvaraju u razna
obličj a, velike r ibe, nečast ivi , vodeni Ijudi , ale, zmajevi , dr agoni, i
mnoga druga eudovišta,6 koj a prete čovekovom imanj u i životu,
lepoti i bogatstvu, sreći i mladosti.
Na našoj terit orij i već u XV veiku imamo zabeleženu legendu
o sv. Đorđu i aždaji , i to u stihu. I sta legenda, zanisana u prozi , na-
đena j e u dubrovačkom ćirilskom zbom iku iz 1520. godine.7Godine
1769. dalmatinski f ratar Franj o Radman zabeležio j e ovu pesmu
koja će se .naći i u Kačićevom »Razgovoru ugođnom naroda slovin-
skog«. Jeromonah Niikodim zanisao je 'pesmu o sv. Đorđu i aždaj i
kod Širin grada, blizu Sinj a. U knji gama sveštenika Sime Janićij e-
vića iz Prištine, iz 1895. godine, nalazi se pesma od 153 stiha:
„Ш сна ct omv великомучш ику Гш рио"
. U Štrekeljevoi zbirci »Sto-
vcnske narođne pesmi« pesme pod broj em 626, 627, 628 i 629 su va-
rij ante pod naslovom »Sveta Marijeta, Sveti Jurij in zmaj «, a pesma
pod brojem 629, koju je zapisao J. šašelj 1887. godine je izgleda va-
rij anta pesme iz Kačićevog »Razgovora«.
I Putilov smat ra da ove pesme o Marku i Arapinu spadaju u
klasične teme zmaieborstva, u koj ima je fantastično čudovišite po-
stepeno dobi j alo oblik ovozemaljiskih , istor ij sk ih nar odnih neprij a-
telj a. Fantastične predstave s mnoštvom čudesa, ustupaju mesto
ovozemalj skim čudima, svoj stvenim sredini u koj oj epska pesma
nastaj e, a genetički povezana sa folklornim t radicijama iz provobit -
nih epoha. Putilov takođe smatra da j e u j užnoslovenskom epu
zmaj ebor stvo privilegij a malog broj a odabr anih, da j e Markovo ime
naknadno dodat o u motiv iz star ij e epske tradi cije, do!k ie zmaj -na-
silnik zamenj en drugim likovima, među koiima se ipak lik Arapina
ustanovio kao »tipičan«.8U svoj oj doktorskoi tezi »Arapi u usme-
noj narođnoj pesmi na srpskohrvatskom iezičkom područj u«, Rade
Božovi ć iznosi mišlj enie »da j e for mulni lik Arapina posledica isto-
rijskih i akulturoloških veza sa arapskim svetom, ali i genetičkog
razvoja naše epike, njenog prelaska iz mita u istoriju.«9
5 Tihomir R. Đorđević, »Naš narodni život«, knjiga I X , Beograd, izda-
vačka knj ižarnica Geca Kona, 1934, str . 148—158.
6 I st o .
7 Nada Milošević-Đor đević, »Zaj ednička tematsko-sižej na osnova srpsko-
hrvatskih neistorij skih epskih pesama i prozne tradicij e«, Filološk i fakultet
Beogradskog univerziteta, monografij e, knj iga X LI , Beogr ad, 1971.
s Б. H . Путилов, „Русск ии и гоуж нославаанскип героическ ип зпос"
,
„Нау к а"
, Моокв а, 1971, стр. 31—53.
9 Rade Božović, »Arapi и usmenoj narodnoj pesmi na srpskohrvatskom
jezičkom područj u«, Beograd, Filološki fakultet Beogradskog univerziteta,Mo-
nogr afij e, k njiga X LV I I , 1977, str . 218.

4. 230
"
К њш к евност и ј език
Pošto smo naveli okosmcu legende i mogućnosti transformisa-
nja nosilaca zbivanj a, pogledaj mo ikako se r azvij a pesma iz Vukove
zbirke. Arapin ziđa kulu u primorju. Prosi od cara devoj/ku. Car ša-
lj e megdandžije, ali se oni ne vraćaj u. Arapin dolazi u Stambol, ra-
zapinj e čador i udara namet:
»Sve na noćcu po j alovu ovcu.«
i po j ednu lij epu đevoj ku.«
Car , da bi ga se oslobodio, daj e mu kćer »na sramotu«. Carica-usni
san o Marku k ao spasi telju . Pišu mu i car i carica obećavaj ući bla-
go. Marko odbij a. Tek kada devojka krvlju napiše pismo, bratimi
ga, obećavaj ući blago, svoj miraz, Marko se odaziva. Dolazi u Stam-
bol i odseda u hanu. Vodi Šarca na j ezero, gde dolazi devoj ka, care-
va kći , da se utopi. Mark o j e teši i kaže j oj se. Stambol se od straha
zatvara, samo ban u k oj em j e Marko ostaj e otvoren. Arapin dol azi
sa 500 cm ih Arapa. Car izvodi opremlj enu devoj ku. Svatovi odlaze.
Marko za nj ima. Pogubi kuma i devera. Megdan sa Arapinom traje
četir i sata. Arapin beži, Marko za nj im, stigne ga i odseče mu glavu.
U pesmama ranij eg datuma sa sv. Đorđem kao zaštitnikom
devojike, suk ob zmaj a i j unaka j e prožet hrišćanskim d'dej ama, i u
prvom iplanu j e religiozno-hrišćanska poruka. Grad Šir in j e kažnjen
čudovištem, j er ne priznaj e pravotg Boga. Sv. Jure će ih tak o oslobo-
di ti dvostruke nemani . Ali, ostalo što nij e vezano za vreme u k oj em
pevač i slušaoci žive, ima sličnosti . Arapinov namet i aždaj ini zahte-
vi su j ednaki. Aždaj a j e u j ezeru, a Ar apin »ukraj sinjeg -mora debe-
loga«. Marko se sa devojk om-žrtvom sreće na j ezeru, ia!ko j e sam
čin borbe pomeren i sličan motivima ženidbe junaka i spasavanja
neveste. Kada Arapin nij e troglav, 011uz sebe ima silu voj ske. Iako
for malno mesto , pr ikazivanj e snage neprij atelj a u ovom slučaju ne
bi se moglo samo j ednostrano tumačiti . Car je u svim pesmama (a i
u proznoj obradi ovog motiva) nemoćan i on oprema svoju kćer je-
dinicu za neačstivog, kao za udaj u.10 Oslobodiocu su ti dar ovi obe-
ćani. Izvesna ležernost j unaka-spasitelj a: Marka — sigurnog u svoju
snagu i sv. Đorđa — sigurnag u svoju veru, takođe je očigledna.
Marko odseda u han, u nekim varij antama zaspi i tek pošto svatovi
odmakn-u, požuri i stigne ili . Poištuj ući tradioionalne zakone formu-
le, i sv. Jure u pesmi spava sve do trenutka kada aždaj a izađe iz
j ezer a.
Nalazeći sličnosti između ovih pesama o Mar ku i zapadnih vi-
teških romana, Banaišević naglašava da se u našim pesmama izgu-
bila epizoda u koj oj se vitez-spasilac nagrađuje ženddbom sa prince-
zom. To objašnj ava mentalitetom narodnog stvaraoca i širepublike,
koj a »nije mogla imati interesa za sentimentalne avanture junaka«.
10 Spremanje devoj ke za smrt, žr tvovanj e nečastivom, kao za udaju nije
novina u narodnoj tradiciji i pređstavlj a, možda, j edan od naj starij ih narod-
nih i inlernacionainih motiva. Kod Kačića j e opis tog devoj ačkog ruha neobič-
no sličan dar ovima, koj e devoj ka u Vukovoj pesmi obećava Marku.

5. Mar ko K ralj ević i Ar apin 231
Međutim, to se objašnjenj e može proširiti. Starije pesme nisu se
mogle završiti svadbom, j er Jure, iako mu u svim varij antama kra-
ljevi nude sva ovozemalj ska dobra i lepote, odbija darove i odlazi
da strada za veru koj u propoveda. Sećanj e na to moglo je usioviti
■razvij anje fabule u Vukovoj varij anti, u koj oj nema ni pomena o
eventualnoj ženidbi j unaka sa cairevom ćerkom. Od početka njihov
je odnos j asan — pobratimstvo. Za narodnog pevača bilo je nespo-
jivo da se hrišćanski juri a'k Матко oženi ćerkom turskog sultana,
bez obzir a na mogući položaj . Uostalom , Mar ko je i tako — kao va-
zal, moćniji od sultana, koj i ga posini, daruj e, strahuje i drhti ipred
njim. Hrišćanski elemenat zadržan j e u Mark ovom pristanku, raz-
logu odazivanj a molbi i kretanj a u dvoboj :
»Jaoh m ene, moj a posestr imo!
Zlo j e poći , a gor e ne poći :
da s
'
ne b oj im car a i car ice,
j a se b oj im B oga i Jovana;
baš ću poći da neću ni doći«.
Verovatno da j e ovih pesama biio više, aili su se zaboravlj ale
i ustupale mesto novim, aktuelndm temama. Dokaz da su sećanj a
ostala nalazimo kod Petr anovića, u pesm i 27. Soko plače za Mar-
kom, koj i bi j edini mogao da ih oslobodi aždaje, ali je daleko u
primorj u, gde ratuj e s Arapima. Kod Nikole Kašikovića, u pesmi
pod broj em 14, Raj ko od Zmij anj a priča epizodu u kojoj ga Магко
spasava od troglavog Arapina iz primorj a.
Povezivanj e eps'ki slavnog j unaka sa mj eigovim precima i po-
tomcima nij e zaobišlo ni ovaj 'krug. U I knj izi narodnih pesama
Matice hrvatske, pod broj em 52 je pesma o boju voj vode Momčila
sa Arapinom, koj i traži njegovu ljubu Vidosavu. Pesma j e veoma
loša i predstavlja kontaminaciju nekoliko pesama. U okosnici j e
poznata pesma »Ženidba Vukašinova«. Ali, pesma j e interesantna,
jer se motiv boj a s Arapinom vezuje za Markovog uj aka. U Vuko-
voj VI knjizi pod brojem 19 je pesma »Marko Kraljević i Ogjeni
Vuk«. U njoj ;se Ognj eni Vuk, sestrić Markov, sukoblj ava sa Ara-
pinom i njegovom četom oid triđeset crnih junaka. Tr adicionalan
odnos ujak—sestrić, karakterističan za epiku, uipleo se tako, do-
sledno, i u ovaj krug pesama.
Sličnost legende i pesama o sv. Đorđu i Marku i Arapinu zaista
je vidna. Razlike postoje, u načinu oblikovanj a, i ipesničkoj r eči ,
koja je kod Vukovog pevača zaista umetnost. Ali, u svemu postoji
j oš nešto što uzdiže ov.u Vuk ovu pesmu nad ostalim a, sličnim vari-
jantama.11) Možda neverovatno, ali osetno, to je humanost, koju
11 U obj ašnj enj ima I I knj ige epskih pesama Matice hrvatske navode se
j oš tri pesme sa ovim motivom. Kod Ostoj ića, Strohola i Trnskog, ali, prema
priloženom materij alu, očigiedno j e da su te pesme lošij e od Vukove, j er pred-
stavlj aj u samo spr egu poznatih motiva o M ar ku.

6. 232 К њи ж евн ост и јези к
narodni pevač pokazuje ča'k i u svom odnosu prema neprijatelj u.
Arapin jeste nasi lnik , ali on nij e čudovi šte, mon'str um koj i guta,
uništava život i lepotu. Razlog zbog koj eg on preti Stambolu i sul-
t anu j e sasvim ljudski , tragično Iju dski — samoća. K ada j e sazidao
kulu, Arapin joj se obraća:
»Što ćeš pust a u pr imorju , kulo,
k ad po tebe ni tko šetat nema?
M aj ke nemam , a sestr ice nem am ,
a j ošte se oženio ni sam ,
da po tebe Ij uba moj a šeće . . . «
Arapin ne zameće prvi kavgu. On najpre prosi od cara devojku.
Car »čestit« ne nalazi za shodno da otpiše, već odmah šalj e zatoč-
nike. Naravno, nijedan megdandžij a ne uspeva. Tek tada se Arapin
oprema, ali kao j unak , a ne kao nerazumna bestij alnost . Sveti se
Stambolu, jer ga je car prezreo. Tri meseca ga sramoti , a onda od-
lazi car u da ga do kraj a poni zi, j er mu j e nedostoj an protivnik.
Tada se tok priče o Arapinu prekida. Nit radnj e se zaustavlj a —
snom. San će nagovestiti spasenj e, ne samo svojom porukom , već
načinom na koj i je izrečen. Setimo se formula o snazi u baj kama.
Snaga j e uvek. skrivena i naizgled u nečemu »malom«, što j e sme-
šteno u veliko , veće i naj veće.
»I ma, gospo, u državi vašoj
r avno polj e šir oko K osovo,
i gr ad Prilip u polj u K osovu,
u Pr ilipu K r alj evću M ar ko;
vale M ar ka da j e dobar j unak«.
I onome, koji nikada nij e ouo za Marka, kada bi pročitao ove sti-
hove, čaik i izdvoj ene iz 'konteksta, bila bi potpuno jasna nj egova,
Mar kova snaga. Po toj snazi Marko može r ame uz rame da stane
sa mit skim j unacima. Ali , ono što ga čini j oš većim j e njegova
Ij udskost . On odbi ja carevo pismo i tri tovara blaga, odbij a cari-
čino pismo i pet tovara blaga, rečima običnog smrtni ka:
»A j a volim moj u rusu glavu
neg sve blago cara čestitoga.«
Marko polazi tek posle trećeg pisma. Ne zbog nabroj anih da-
rova, već zbog pozdva u pomoć nevoljnice. Devojka mu piše krvlju,
što čine samo j unaci u životnoj opasnosti, bratimi ga i Markova
odluka opet j e iskreno lj udska: »j a se boj im Boga i Jovana«.
U ovoj knj izi Matice hrvatske, pod broj em 41 j e pesma u koj oj Marko
spasava posestrimu vilu od Arapina. Pod brojem 50 je pesma u kojoj Marko
spasava nevestu Sibinj anin Janka od troglave aždaj e. Marko će se naći i u
svatovima Popović Stoj ana, u Vukovoj I I knj izi, u pesmi pod broj em 87, i tada
će n evest u o db r an i t i o d dži n a — n asi ln i k a.

7. M ar k o K r al jev ić i Ar ap in 233
Nar avno, na redu j e slika Mankovog оргет апј а. Ona j e data
kao simeti-ična protiv-teža Arapinovog opr emainj a.
»on s' obuče u r uho gospodsko
a pripasa sablj u okovanu,
pa opremi sivu bedevij u :
poteže j oj sedmor e kolane,
zauzda j e uzdom pozlaćenom ,
pa priveza čador u ter kij u,
i sa str ane tešku topuzinu ;
kobili se na r am ena baci,
pa upr ti koplj e uboj ito,«
»Te oblači na se odij elo:
a na pleći ćur ak od kurj aka,
a na glavu kapu od kurj ak a;
pa pripasa salj u okovanu,
j ošte uze koplj e uboj ito;
i on siđe u podrume Sarcu,
poteže m u sedm or e kolane;
pa natoči j edan mij eh vina,
obj esi ga Šarcu s desne str ane
a s lij eve tešku topuzinu,
d a n e k r i v a n i t am o n i am o ?«
Očigledno, česta i uobičajena sli ka. Ali, u ovom času izrečen opis
Markovog opremanj a deluj e veoma funfccionalno, i kao da razigra
srce. Marku nij e potrebna svila i gospodsko odelo. Šarou ne treba
uzda pozlaćena. Marko ne nosi čador, već vino. Ostala otprema je
identična. Crni i beli jimak, zlo i dobro, ravnopravni su protivnici.
Sada se očekuje njihov sulko'b. Po drugi put započeti epski tok
će se umiriti. U iščekivanju sukoba, Marko sreće devojiku na j ezeru,
savetuj e i caricu, izlaže svoju taktiku. Odseda u han, uz vino,
»a St am b ol se stad e zat v ar at i .«
Slika mrtvog grada deluj e impr esivno, iako j e samo skicirana. Pred
nesrećom se savij aj u i pasivno predaj u svi — sem jednog. Strah u
gradu gasi nadu i svetla. I , poput mitsike kataklizme
»stade j eka bij ela Stambola.«
Smrt, crni j unak, u »bij elom« gradu, mrtvom gradu. Ne dolazi sam.
Dovodi svoj ih 500 svata po belu đevicu. Samo j e Novi han otvoren.
Arapin , prepotentno verujući u svoj u svemoć, čudi se:
»Da Г u nj emu niđe nikog nema?
Da 1 j e kako ludo i m anito,
koj e j ošte za moj strah ne znade?«
Ni u povratku, sada sa devoj kom, svatovi ne zatiču promenjenu
sliku. Opet, epska formula, uklopljena u pravom tr enutku i na pr a-
vom mestu, govori da će pravi j unak pobediti . Te stihove možemo
čuti bezbroj puta i svaki put će nas zaneti. Marko nije nadmen,
on samo mirno čeka da ispuni svoj plan. Ovo je u pesmi treće
mesto na kojem radnj a prividno staj e, a sam su'kob se pomera,
od laže.
»Mar ko sj edi nasred Novog hana,
te on pij e crveni ku vino;
ne pij e ga čim se vino pij e,
već leđenom od dvanaest oka,
pola pije. pola Šarcu daj e.«

8. 234 К њнж евност и ј език
Arapin pokušava da nametne borbu, ali odustaje. Marko se ponovo
oprema. K reće. Stiže svatove, odmah zameoe kavgu, ubij a kuma i
dever a. Po drugi put u pesmu se mešaj u nedoikučive sile. Ovoga puta
to nij e san, već glas. Oba put a te moći, neobj ašnj ive čulima i umom,
veličaj u Marka. Glas će, sada, neposredno pred sukob, ponoviti sliku
o izgledu j unaka i konj a. Kao da j e to poslednj i signal pred boj .
Fostupak ni ovoga puta nij e izneveren. Crni junak, zlo, napada re-
čima, vređa, hvališe se. Najpre se su'kobe konj i . Zatim j e megdan.
Svi događaj i koj i su pr ethodili i sve što će se posle dogoditi, kao
da j e ispričano zbog tog megdana. A on j e izrečen p otpuno mim o,
ustalj enim frazama. Udara j unak na j unaka, niko ne može da nad-
j ača, britke sablj e zveče, i tako četiri »sahat a«. Posle statične for-
mule, radnj a se ubrzava. Arapin beži. Marfko za nj im . Sve je mu-
njevito. Bedevij a je brža. Marko pušta topuzinu.
»Ar ap pade, a M arko dopade.«
Mirno, dostojanstveno, kao da j e to svakodnevna, obična stvar,
Marko vraća devoj ku roditelj ima, zaj edno sa svim darovima, i od-
lazi svom Prilepu. Sutradan stižu obećane skupocenosti da bi zatvo-
rile epsku sliku i nagradile snagu koj a se ispolj ava u borbi za
čovečno, protiv stradanj a, nasilj a i zla.
Još su tri , nazovimo ih tak o, opšt a motiva, veoma važna i
speoifično postavljena u ovoj ipesmi. Prvi je tipično epski: odnos
j unaka i konja. Još su Ksant i drugi božanski konj i Ahilej evi pla-
kali za mrtvim Patroklom. U našoj epici dobar junak ima vernog
konj a: vojvoda Momčilo Jabučila, Darn j an Zelenka, vojvoda Pri-
j ezda Ždrala, Miloš Voj inović Kulaša. Šarac i Marko čine, ne slu-
čajno, j edinstvenu celinu. Samo konj može podeliti svaki trenutak
situacij e vezane za epski život junaka. Šarac nij e specif ičan samo
zato što pije pola Markovog vina i stiže vile. Taj konj pr edoseća,
oseća, štiti i j edini j e tu da pomogne. Tri puta u ovoj pesmi Šarac
nije samo pratilac, već i saučesnik, čak j e u pr vom planu događa-
nj a. U Stambolu, Marko vodi konj a na j ezero, da ga napojii.
I
»Al mu Šarac vode piti neće,
već pogleda često oko sebe.«
Konj — Šarac — obraća pažnju MarkoVu na devojiku, koj a se od-
lučuj e na smr t . Drugi put, Arapin želi da zametne kavgu u Novome
hanu. Mar ko j e u drugom planu. On se ne suprotstavlj a Arapinu,
jer se to ne uklapa u njegov plan. Sukob bi ili bio poguban za gra d,
ili bi izazvao predostrožnost neprij atelja..Tu je konj .
»šćaše Arap da zametne kavgu,
аИ Šar ac svezan na v r ati m a,
n e dade m u vunu t ra ui ći ,«

9. M ar ko K r al jević i Arapin 235
I u samom megdanu naj pre se nadmeću konj i, (0 konju kao sk n-
bolu snage samog j unaka, bioe reči nešto kasnije.) Arapin beži.
Bedevij a beži. Šarac »od mej dana« ne može da j e stigne. Tada
stupa na scenu i dealna sprega voj na i konj a, i nepd j atelj bude
potpuno savladan. Čak i glas koj i opominj e Arapina, ne može a
da prvo ne prozbor i o Šarcu :
»K onj m u ni je konj i k akvino su.«
Drugi motiv j e sau . Ništ a novo, nepoznato ili strano. Ali, ono
što ne može da se zanemari j e nj egovo mesto u pesmi. I j oš nešto: .
zašto ga j e baš carica usnila? San dolazi onda, kada је car potpu-
no nemoćan, kada se predao. Poslao je mnoge zatočniike, uzalud.
Grad j e u crno zavij en. Sami carski dvor i tresu se od Arapinove
topuzine. Pobeđen, ponižen, car daj e devojiku. Devojka, svesna ne-
sreće, samo j e očajno konstatuj e. Tada se prvi put pojavlj uj e ca-
r ica, maj ka. Ona k oj a j e podarila, donela život, pokušava da se na
svoj način izbori za nj ega, odbrani ga. Bez nj enog pasivnog otpora
(jer to j e san, nesvesno) ne bi bilo ne spasa, već ni mogućnosti za
spasenj e. Isto, zapravo nešto sli čno, dešava se i u epizodi sa pismi-
ma. Naj pre piše otac. Nudi tri tovara bl aga. То j e pi smo više po-
sramlj enog vladara, nego oj ađenog oca:
»Bogom sinko, K ralj eviću M arko,
hodi mene bijelu Stambolu ,
'
Ч -' - • '
1
pogubi m i crnog Arapina,
da m i Ar ap ne vodi đevoj ku.«
J3.V1 i.V » .f : - v 4 .
'
• ?.
Bez rezultata. Zatim piše carica. Maj ka mu nudi za spas života koj i
je donela na svet pet tovara blaga. Nj eno je pismo krat'ko, ali je
molba materinstva prir odna:
»B ogom sinko, K r alj eviću M ar ko,
ne daj mene šćer cu Ar apinu«
Opet bez rezul tata. Tek tada, kada pokušaji drugih ni su urodili
plodom, budi se, ak tivira sam ŽIVOT u pokušaju da se odbrani
od uništenj a i uniženj a. I t ek tada postižu se želj eni rezultati . . .
Ali, um etnik u pevaču, a i slušaocima, nij e želeo da se sve
dalj e j ednostavno odvdj a. Zastao j e, načinio staniku i ispunio j e
dr amskom neizvesnošću. M i znamo da se M ariko odazvao, ali oni
koj ima j e neophodna takva Markova odluka, j oš uvek ništa ne
znaj u. Sada se može nešt o reći i o trećem momentu : bdnosu Marka
i carevne. Naročito zbog toga što će u j ednoj drugoj pcsmi, iz druge
grupe, odnos Marka i devoj ke biti znatno drugačij i. Devoj ka j e
očaj na. Odlučuje se na spas u negiranju — smrti: : • - r

10. 236 К њиж евност и ј език
»Božj a pomoć, zeleno j ezer o!
B ožj a pomoć, m oj a kućo vj ečna!
U tebe ću vij ek vj ekovati,
udaću se za tebe, j ezer o,
volim za te, nego za Arapa!«
A]i, i u tom poslednj em času iz nj e pr ogovara nadmenost dvorskog,
nenarodskog čelj adeta. Marku, koj i j oj se obraća, ona će odbrusi ti :
»Pr ođi me se, gola der višino!
Što me pitaš kad pomoć ne možeš?«
Tek posle ovakvog uvoda ispričaće za razlog svoje odluike. Kada
sazna da je baš to Manko, spasilac, osornost i će nestati . Tada će
očaj i strah od smr ti govoriti bolj e:
»Bogom br ate, K ralj eviću Mar ko,
ne daj mene crnu Arapinu.«
Možda j e takav postupak potpuno logičan u času kada se čini da
rešenja ne postoje. Međutim, čitav nj en odnos više liči na opho-
đenj e razmažene princeze. Ona piše krvlj u iz 'obraza, bratimi tamo
nekog vazala (j er j e to j edina i poslednj a nada), pominje njegove
svece i nj egovog Boga. Ali, nj en ton j e t on bića koje je irođeno sa
oreolom superi ornosti. Ona je svesna svog položaj a i darovi koje
nabraj a mogli bi da znače kao dostojna hvala oslobodiocu, da nij e
poslednj eg:
»j oš ću carev pečat udariti :
da te vezir pogubit ne može
dok čestitog car a ne zapita.«
Kao da želi da igra dvostm ku ulogu. Zvuči kao ultimatum: poda-
ri ću ti život ako me sp aseš.
Priznanj e Markovoj veličini doći će na kraj u, zaj edno sa svim
darovi ma, i poslednj im obećanj em. Ovoga puta taj pečat ne zvuči
tako oholo. Sada poklone daj e car, vladar. Ali, ma koliko moćan
vladar bio, nad j ednim vazalom neće moći da vladari. Poniznost
postoji , ali ne na uobičajenoj strani. Ovde je vladar ponizan pred
M ar k om .
I I I
Drugu grupu čine pesme u koj ima Marko spasava roblj e i
ukida Arapinove namete. »Te su pesme pobrojane il i anali zirane
kod Halanskog str. 263—269.«12) Najuspelij a j e dz Vukove zbirke,
»Marko K ralj ević ukida svadbarinu«. Sliona ovoj j e i pesma pod
12 Vidi pod 2.

11. M ar k o K r al jević i Ar apin 237
broj em 62 iz II Vukove knjige, samo što Marko spasava devojiku
od dvanaestorice braće Arapčadi. Naj,pre neće sa njima da se bije,
ali kad mu sruše šator , Marko plane »к ао vatra živa«, u boju ih
seće na pola d od dvanaest ćini »dvadeset i četiri«. U II knj izi Ma-
tice hrvatske pesma pod broj em 7, i ako nosi naslov »Marko K ra-
Ijević ukida svadbarinu«, mnogo je siičnija j ednoj drugoj popu-
larnoj pesmi o Mar ku i Filipu Madžarinu. »Sačuvane su, m eđuitim ,
neke pesme u koj ima on ovaj podvi g izvodi me samo iz dužnosti ,
već i iz zahvalnosti.« Među robljem nalaze se devojke koje ga pod-
sećaju da su Marka lečile, vidale mu rane, ili posestrime čije su
majk e pomogle Marku kada j e bio u tamnici .13)
I u ovoj pesmi iz I I Vukove zbi r ke M ark o se susr eće sa de-
vojkom kraj vode. Ali, postupak pevačev u iznošenj u događaja j e
drugačij i. Umesto predhodnog iznošenj a događaj a, u prvom planu
je susrest sa nevolj nom lepom, rano osedelom devojikom. Reči raj e,
koj a trpi i strada, uverlj ivij e zvuče od bilo kak vih prethodnih na-
braj anj a. Da je velika nevolj a pritisla dušu devoj činu, naj pre sa-
znaj emo od samog Marka: »S kog si mlada sreću izgubila?« Tek
tada oina pr iča svoj j ad i nesreću naroda; Arap in j e nametnuo razne
zulume i svadbarinu, pa još na noć ište »mladu i devojku«. Red j e
došao na nju i ona j e rešila da se ubij e. Crni nasilmk u ovoj pesmi
lišen je bilo kakvih lj udskih pozitivnih osobina. Nj egov namet na
Kosovo je teži nego u prethodnoj pesmi . tOn plj ačka, obeščašćuj e,
ubij a. К ак о saznaj e više podataka, Mark o je sve gnevniji :
»Dobr a Šar ca vr lo r asr dio;
iz kopita živa vat r a seva,
iz nozdr va m odar plam en liže;
sr di t M ar ko j ezdi niz K osovo.«
I opet narodni pevač pokazuj e nam Mar'k a ne samo kao borca i
sratnika, već i kao ooveka koji saoseća i oseća. Taj gorost as pred
koj im drhti i car, koj i može da ima što poželi , ne sikriva i ne stidi
s e s u z a :
»roni suze niz j unačko lice,
a kr oz suze gnj evno pr ogovara:
»Oj , davori, ti K osovo ravno,
šta si dan as doček al o t užn o,
posle našeg kneza čest itoga,
da Ar api sad po tebi sude!«
U tim rečima izliveni su jad, očaj , ogor čenje ne kralj evića koji j e
izgubio nezavisnost i samost alnost, već obionog čove'ka kome. j e
oduzeta sloboda. Ali, Marko se ne predaj e:
»Dan as ću vas, b r aćo, osvetiti,
osvetiti ili poginuti.«
" I s t o .

12. 238 К њиж евност и ј език
Ižriče odluku koja је doneta još dok je devoj ka pričaia. To nije
više Marko koji se nećka hoće l i biti zatočniik i izbavitelj careve
ćerke, to j e aMrko spreman da umre za slobodu i čast svog na-
roda. Zato, kad ga vide Arapinove sluge, j oš iz daleka, zadrhte:
»Čudan j unak j ezdi niz K osovo.«
I sama ova rečeniea ima poseban zvuk. Osvetnik, mrkog dzgleda,
neustrašiv. U samoj r eči »j ezdi« ima neke ar haične gordosti i do-
stoj anstva, gotovo melodij e u kojoj j e gomilan bun t, snaga, r eše-
nost na smrt . Nij e to više onaj ležerni Marko, koj i odlaže boj i od-
seda u Novi han pored koj eg Arapin prolazi misleći da j e poludeo
od st r ah a. D ešav a se ob r atno :
»A k ad blizu ugledaše M ar k a
ne sm edoše p r ed M ar k a izići ,
beže sluge pod šator Ar apu.«
Oni , koj i su do juče pirovali pod zastavom zla, sada se krij u iza
nj enog skuta. Oni , koji su do j uče sekli jonaske i nakazili ih, slute
kaznu i skrivaj u sablje ispod kabanica, a sami pokušavaj u da se
zaklone iza gospodara. Mar ko počinj e svoj u ulogu. Taj čudan go-
r ostas neće da se odmah sukobi sa Arapinom, već hoće najpre da
ga uvredi, unizi. To čini tri puta. Naj pre odbij a da pije sa Ar api-
nom. Zanimlj ivo j e da Marko zatiče Ara,pina u pozi koj a je uobi-
čajena za njega samog. Mada je i ovde narodni pe9nik izabrao de-
talj , to vino Ikoje Arapin pije dok ga služe nesrećne robinje je
»ladno«. Marko pij e »crveniku vino«. Odbij anj e da pij u zaj edno j e
nagoveštaj da ga ne smatra dostojnim i ravnim sebi. Drugi put,
um esto tr aženih 100 dukata, M ar ko
»pr ed Arapa t r i dukata baci .«
Arapin j e i sam čekao tren kada će pogubiti nepoznatog. Zato, na
ovaj drugi, otvoreni prezir, cikne od lj utine. Markov podsmeh mu
j e j asan i nepodnošlj iv, nemoguć. Arapin poteže buzdovan i udara.
Sada dolazi poslednj e i naj j ače ipreziranj e. Progovara dz Marka na-
rodni šeret, koji ne može da propusti zgodu (a ni nezgodu), a da
j e ne okrzne svojim duhom:
»Oj j unače, Ar apine cr ni ,
il '
se šališ il
'
od zbilj e bij eš?«
Ovaj megdan se gotovo ne može ni nazvati megdanom. Tu ne uče-
stvuju dva ravnopravna junaka, koji se nose »ceo dan đo podne«.
Mar ko lako završava sa nasilnikom , ubij a mu sluge, a sam o četvo-
ricu poštedi ka-ko bi obj avili u narodu:
»odsad v i še nem a svad bar i ne,
Mar ko za sve svadbarinu plat i.«

13. M ar ko K r alj ević i Ar apin 239
On ih ne šalje da bi veličao svoj e ime i đelo, već da bi obodri o
zlopatnike — j edna nevolj a u napacenoj zemlje je savladana.
I u ovoj pesmi se i stiču već ranij e pomenuti odnosi Магка
i Šarca i Marka i devojke. Umesto sna, disskretno i impresivno,
izrečena je j ava.
Koliko su vezani Marko i Šarac govori sliika srditog Marka
na rasr đenom Šarcu. Naravno, naj snažnije deluj e pohvala koju
kaže protivnička »strana«. Ar api n hoće da pogubi Marka, samo
zbog j ednog razloga:
»neću blaga, uzeću m u gl avu ,
da đobij em konj a pr em a sebi.«
Naravno, nemoguće j e pogubiti Mar ka, kao što j e nemaguće odvo-
j iti Šarca i dati mu drugog gospodara. Ima li junaka koji bi bio
dostojan da jaše takvog konj a i ima li takvog junaka koj i bi s više
nežnosti prot epao — Šaro! Marko, sžim u neprij atelj skom taboru,
uzda se u snagu, ali uvek i ma i vernog i spremnog saborca:
»Odaj , Šar o, i sam po avlij i,
a j a idem pod šator Ar apu;
n a o d i se ša t o r u n a v r a t a —
ako b
' meni do nevolj e bi lo.«
Drugi odnos ispunj en plemenito šću i lj udskom toplinom j e
odnos između M arka i devojike. Razlika između carevne i Kosovke
j e ogromna. Naj pre, ona se Marku pr vi put obraća sa: »Zdravo da
si, delij o neznana.«, a zatim j e Marko »dragi brat «. To nij e iznu-
đeno pobratimstvo, već veza možda j ača od krvne, veža onih koji
nose krst iste patnj e. Carevna neće za crnog mladoženju. Kosovkin
razlog j e mnogo j ači :
»I I ću j adna u vodu skočiti,
ili ću se m lada obesi ti ;
voli m , brat e, izgubiti glavu ,
neg lj ubiti svoj zemlj i dušmana.«
Ali, dok carevna vapi obešena Marku oko vrata, Kosovka devoj ka
plemenito će pokušati da odvrati j unak a koj i želi da j e oslobodi zla:
»a možda si j edinac u m aj ke,
pa ćeš, br ate, tamo poginuti,
pa što će ti samor ana maj ka?«
Marko, ne želeći da ona i dalj e brine nad nj egovim životom, ne
kaže j oj da će se bor iti sa Arap inom , već da hoće da plati svadba-
rinu. Mada, ako se bolj e pogledaju ove Markove reči, imaju nešto
od Pitiji ni h proročanstava:

14. 240 К њиж евност и ј език
»Zašto bi m e Ar ap pogubio
kad j a imam, sestro, dosta blaga, —
mogo b'
platit sve K osovo r aVno
k a m o l
'
n e b i za se sv a d b a r i n u .«
Zašto bi me Ar ap pogubio — kad mogu j a nj ega. Bogat saim j er
j e pravda sa mnom, a snaga u meni. Toliko se čemeri nakupilo
da se Kosovo mora osvetiti. I'K ću j ednom za svagda plati ti svad-
barinu, ubiti Arapina, a ak o se desi da poginem, biće to lepa svadba
j unaka, koji se u boj u sj edinjuje sa večnošću. Naravno, Marko ne
bi bio Mark o da ne pobeđuj e neprijat elja.
Ono, što u Marku naročito r asplamsava gnev j e postupak
Arapinov prema mladim junacima. Sedamdeset sedam Kosovaca,
»tužnih đuvegij a«, Arapin j e savladao, posefkao im glave i nabio ih
na kolac. Naturalistički j ezivo izgleda šator Araipiai ov oikružeo tim
krvavim lobanj ama. Zato, Mar kov post upak prema neprij atelj u neće
biti pun poštovanj a. Marko će se naj pre narugati Arapinu :
»Bože m ili , na svem tebi val a,
kad brž' ode sa j unaka glava!
K an da nij e na nj emu ni bila.«
Zatim će sve glave neprij atelja nagraditi i stom sudbinom :
»Sve s avlij e poskidao glave,
pa j e glave saranio lepo,
da j ne klj uj u orli i gavrani,
pa avlij u pustu nakitio,
nakiti j e ar apskim glavama.«
Prema takvom neprijatelj u nema bolećivosti . Protivno svim hrišćan-
skim pravilima, Marko se krvavo sveti , jer bi svaki drgačiji postu-
pak bio skmavljenj e nesrećnih žrtava. I narod oseća to isto, otuda
na kraju pesme blagoslov koji МаЉи izriče d »malo i veliko«.
I V
U mnogim zbirkama naći ćemo pesme u kojima su na Marko
vom mestu drugi j unaci.14) U mnogim pesmama naći ćemo preple-
tene motive i sižej ne tokove, koj i su nam pozaiatd iz pojedinačnih
pesama o Marku. U nekima od nj ih u,pleten 'je i sukob sa Arapinom.
14 U zbirci Bogolj uba Petranovića, u pesmama pod broj em 27, 30 i 31
Miloš Obilić se bori sa aždaj om, sa troglavim Arapinom da bi spasao zarob-
ljene j unake Relju Krilaticu i Banović Strahinj u i sukoblj ava se sa 300 Arapa
da bi spasao carevića Stefana Lazarevića. U pesmi pod broj em 42, iste zbirke,
V isoki Stefan u bor bi sa divovim a osl obađa ćobanicu Janj u.
U Petranovićevoj zbirci i sami naslovi pesama pod broj em 1, 2 i 4 go-
vore o popularnosti ove teme: »Divovi i Arapi«, »Aždaj a napada svatove«,
»Zmaj ognj eni i trogiav Arapin«.

15. M ar ko K ralj ević i Arapin 24 1
Pesma broj 40 u I I knj izi Matice hr vatske nosi naslov »Marko
Kraljević i Arapin«, ali j e sižej no veoma daleka od pesme o kojoj
smo govorili . Marko se obračunava sa nasilnikom koji naplaćuje
vodarinu. Ceo dogadaj Marko pniča majci, sećajući se sužanj stva i
pobede nad neprij atelj em. Pesma je očigledno od lošeg pevača. Ko-
nj a iz poezij e zamenio j e sa crnim nasi lnikom (»Al i j aše Tur čin Ara-
pina«), pa se đumrugdžij a u celoj pesmi zove Ture Arajpin.
Da bi odbranio sebe od napadaća, Manko se bori sa Ruškom
Ar ap-agom, u Petranovićevoj zbirci pod brojem 20. Pod broj erri 14,
iste zbir ke, Mar ko se bor i sa aždajom. Kod Nikole Kaši kovića, u
pesmi broj 12, Marko izbavlj a careva sestrića i bori se i protiv Ara-
pa i protiv aždaj e. A u Petranovićevoj zbirci, pod brojem 17, je pe-
sma u kojoj Marko od Ese arapina spasava sinove ruske carice, Pe-
t r a i N i k o lu .
U preplitanj u svakidašnjice, epslke tradicije i mitologije, ažda-
j a j e postaj ala, transformisala se u troglavog Arapina, Arapina, a
zatim j e fantastika ustupila mesto životniim realij ama j oš više. Ju-
nak j e drugog junaka, nevestu, devoj ku, pa i samog cara izbavljao
od nasilnika. Borio se sa silnicima i odmetnioima, izlazio na meg-
dane i pobeđivao Tur čine, Đerzelez-Alij u, Por ču od Aval e, Musu
Kesedžij u. Iako ove pesme spadaju u drugi krug pevanj a, niisu li sti-
hovi o snazi već pobeđenog Muse Kesedžij e, daleki odj ek fantastične
n em a n i :
»A kad stade M ar ko premetati,
al u M usi tr i sr ca j unačk a,
tr oj a rebr a j edna pod drugij em ;
j edno m u se sr ce um or ilo,
a drugo se j ako r azigr alo,
na tr ećem u lj ut a guj a spava.«
Možda j e čak i iskusni Vuk zbog te sluto j e ovu pesmu svr stao od-
mah posle pesme o boj u Marka i Arapina.
»U tom st ubu , kaže se, i m a velika soba mr ačna dvor an a
u koj oj živi cm i Ara/pin. . . Kome se on j avi , taj mora da
umre« — priča Andrić u romanu »Na Dr ini ćuprij a«.
Vreme, koj e neumolj ivo odnosi sve čovekovo i čovelca samog, osta-
lo j e nemoćno pred lepot oim r eči, koj a će se nastavlj ati u večnost .
Večna će bi ti i želj a čovekova da se suprotstavi smr ti , nepravdi, zlu
i bolestima, nasilju i robovanj u. . . I , iak o se u jednoj drugoj , mož-
da i bolj oj , narodnoj pesmi jimak bolani Doj oin u borbi sa Usom
Arapmom suprotst avlj a sramot i ropst va i nečoveštva, ipak će Kra-
Anđelić Vuk će spasiti car icu M ilicu od zmaj a, u I knj izi narodnih pe-
sama Matice hrvatske, u pesmi pod broj em 54, a u pesmi pod broj em 55 go-
spođu Jelicu , ženu Višnj ević Lazar a, izbaviće sam »od Pr ilipa M arko«.
U baladičnoj pesm i iz zbir ke Olinka Delor ka, »Narodne epske pesme«,
pod br oj em 22 nesr ećni ženik I lij a Gr abovac bor iće se sa Tr ogom Ar apinom .

16. .242 К њиж евност и ј ези к
lj ević Marko ostati lcao glavni zastupnik borbe za život, pravdu, slo-
bodno trajanje. Težnje i reč narođa iz prošlog, surrovog vremena,
ostaće da zrače na sve sledeće, koj i dolaze da se bore za oplemenj e-
ne odnose među lj udima. Tako će lik Markov ponovo oživeti i živeti
ne samo u narodnoj poeziji, već i na stranicama pisane knj iževnosti
naših naroda. Čak će se i u I I I knj izi Zmaj evih »Snohvatica« naći
pesma »Marko Kralj ević i troglav Arapin«.
Zato su duboiko iskrene i istinite reči koj ima Novica Šaulić
započinj e svoj u zbi r ku:
»Ne tražite u Marku Kraljeviću istorij sku ličnost : on je
istorij a i snaga naroe'.a, ovaploćenj e narodnih snova i
stv ar n o st i .«
Snežana Samardžij a:
M A RK O K RA L JE V I Ć AN D A RA PI M
S u m m a r y
Treating the epic Marko Kr alj ević as an old and a very complexed
figure, the author comes to the guiding assumption that the lines about
Marko Kralj ević and Arapin in Vuk's collection are used with a deep arti-
st i c i n t en t .