IV1 (2016/2017)

1. Читав свет је позорница
Позориште и драма су још од античких времена били неизоставни елемент сваког
друштва који је имао улогу да обликује културну свест и утиче на однос маса према
њој. Много пажње је посвећивано образовању народа кроз позориште и драму. Зато не
чуди што су многи велики књижевници посветили странице својих дела управо овим
темама и покушали да што је верније могуће прикажу позориште свог времена.
Шекспир у својим делима показује разумевање за најразличитије људске судбине
– од најкомичнијих до најтрагичнијих. Међутим, његов приступ никада није патетичан,
пренаглашен, преистакнут и догађаји које описује никада нису доведени до неукуса.
Управо на тај начин он описује и идеал драме – кроз Хамлетово казивање о позоришту
и глуми.
Хамлет тврди: „Сећам се како је неко рекао да у тим стиховима нема, нити да у
тим реченицама има ичега због чега би се писац могао оптужити за извештаченост;
него је начин којим је ствар изведена назвао поштеним, колико здравим, толико и
угодним, кудикамо више лепим но китњастим“.
Такође, дајући упутства глумцима како да на најбољи начин изведу комад, он
каже да текст треба да им клизи са језика, да ни случајно не тестеришу ваздух рукама
већ да у свему поступају благо, да морају постићи уздржаност да би ствар била укусна.
Хамлет све време истиче природност глуме над свим осталим принципима јер
драма треба да буде огледало живота и да га прикаже што је веродостојније могуће.
Хамлет се, такође, осврће и на позоришну публику која даје слику друштва тог
времена. У антици су постојала прецизно одређена правила понашања која се временом
губе и нестају. Публику све више занима оно што се дешава ван сцене него на њој.
Позориште се посећује из погрешних разлога, што је појава која је врло присутна и у
савременом културном животу.
Гете такође описује позоришни живот и упућује критику на исти. Он своје виђење
позоришта даје кроз перспективе три различите особе: управника позоришта, песника и
комичара.
Управник позоришта сматра да дело треба да буде што је разноврсније могуће јер
ће на тај начин привући највећи број људи. Он тврди да ће у том случају свако пронаћи
нешто што га занима, а то води већој заради. Кроз његово казивање се такође критикује
публика недостојна места на ком се налази: „Досада једног к нама гони, с обилна ручка,
сит, долази други амо, а најгори су свагда они што дођу пошто новине прочитају... А
госпе седе и свој накит износе, без плате глуми још доприносе... Изблиза погледајте ко
су гости! Пола су хладни, пола прости“.

2. Песник тежи ка стварању дела које ће трајати и положити испит времена, које ће
имати несумњиву уметничку вредност и жели да унесе свако своје интензивно осећање
у дело.
Комичар има циљ да забави публику, он пре свега истиче хумор, ведрину, доброту и
такав му је поглед на свет и живот: „У људски живот само захватите пуни! Живи га
свак а мало ко га схвати; ма где га шчепао, занимљив он је свугде“:
Иако се Гетеово гледиште на публику и начин глумљења у великој мери подудара са
Шекспировим, оно што његово казивање чини посебним јесте ширина која се постиже
давањем различитих углова гледања.
Када сагледам начин на који се позориште мењало кроз време, увиђам да је суштина
остала иста – а то је доживљавање катарзе и поистовећивање са ликовима. Једина
разлика је наш однос према позоришту и вредновање истог, а на нама је да на тај однос
утичемо.
Јована Петровић IV1