2. Утицај средине на
изазивање наследних
промена
Бројни спољашњи фактори могу утицати на
организам и изазвати неке нежељене
последице.
• Сви ти спољашњи утицаји могу имати
мутагени ефекат, тератогени ефекат и
канцерогени ефекат.
3. Утицај средине на
изазивање наследних
промена
• Утицаји спољашње средине се могу
поделити на:
1. Биолошке,
2. Хемијске,
3. Физичке.
4. Утицај средине на
изазивање наследних
промена
• Биолошки фактори - утицаjи других живих
бића на организам (пре свега бактерија и
вируса).
Токсоплазма, рубеола, Б-вирус, хепатитис,
цитомегаловирус, заушке, поливирус...могу
изазвати хромозомске мутације.
• Хемијски фактори су широко
распрострањени, почев од загађеног ваздуха,
преко пестицида, детерџената и других
загађивача вода, формалдехид итд.
5. Утицај средине на
изазивање наследних
промена
• Нека од хемијских једињења која утичу на
наследни материјал су:
- TEPA (тетра-етилен-пентамин) (у
текстилној, индустрији тепиха итд.),
- акролеин (2-пропенал) (прерада папира,
гуме,дувански дим),
- NaNO2 (натријум-нитрит),
- разни адитиви, заслађивачи, бестачке
боје,лекови, вакцине ,итд.
6. Физички фактори: ниске и високе
температуре и зрачења (ултраљубичасто, Х-
зрачење). Одређене дозе зрачења стварају
слободне радикале који ступају у реакције
нормалне за ћелије и мењају њихов ток.
Јединице за дозу зрачења су рендген (до
1981.) и греј (1R=1cGy
Утицај средине на
изазивање наследних
промена
7. За 30ак година човек у нормалним
условима прими око 3cGy зрачења.
Снимања, излагања зрачењу при
дијагностици и лечењу излажу тело
вишеструко већим дозама зрачења за само
један третман. Зрачење је адитивно и делује
углавном на епителна ткива, коштану срж,
полне жлезде итд.
Утицај средине на
изазивање наследних
промена
8. Утицај средине на
изазивање наследних
промена
• Слободни радикали су молекули или делови
молекула који имају један или више
неспарених електорна у спољашњем
електронском омотачу.
Слика 1. Приказ слободних радикала.
9. Утицај средине на
изазивање наследних
промена
• Да би постигли електронску стабилност,
слободни радикали реагују са првим
суседним стабилним молекулом, узимајући
његов електрон, а “нападнути” молекул
постаје такође радикал и “напада” друге
молекуле.
• На тај начин, покреће се ланчана реакција и
може се пропагирати све до оштећења или
смрти ћелије,
