zoran

1. LUNiKRALJ ponoći
FREDERIK EŠTON
LUNI OSVETNIK ČASTIBroj 2 150 dinara
ROTO
MBUOTEKA
X*X>

3. 4 ( IUN- KRALJPONOĆI j f
im .
F. EŠTON
LUN
I OSVETNIK ČAST
ROTO
BIBLIOTEKA
4 X-100 *

4. Urednik izdanja
GRADIMIR PASCANOVIĆ
Recenzent
PAVLE POPOVIĆ
Izdaje i štampa: Novinska, izdavačka i štam­
parska radna organizacija »DNEVNIK«, OOUR
»IZDAVAČKA DELATNOST«, Bulevar 23. oktobra
31 Novi Sad, telefon (021) 621-555. Broj žiro-ra-
čuna: 65700-603-6350. Direktor NIŠRO »DNEV­
NIK«: JOVAN SMEDEREVAC, Rukovodilac
OOUR »Izdavačka delatnost«: ILIJA VOJNOVIĆ,
Glavni i odgovorni urednik OOUR: TODOR ĐU-
RIĆ, Urednik Redakcije knjiga: MILORAD PRE-
DOJEVIĆ, Sekretar Redakcije: ZDENKA KARA-
BASIL, Tehnički urednik: JULIŠ ARVANITIDIS,
Korektori: RADMILA CVIJANOVIĆ,
DRAGAN MATOVIĆ
Tiraž: 80.0(V'1orimeraka
RUKOPISI SE NE VRAĆAJU

5. F. EŠTON
LUN
I OSVETNIK ČASTI
I
Posle uzletanja s londonskog aero­
droma Donald Sikert se dao u
razmišljanja. Njegovo čudesno pam­
ćenje sadržavalo je mnoštvo činje­
nica o kojima je mogao da razmiš­
lja u časovima usamljenosti i prisil­
nog mirovanja. Sada, dok se
ogromna srebrnasta letilica dizala
sa jedva od leda oslobođenog Aero­
droma Hitrou, Sikert je posmatrao
London pod snežnim ogrtačem.
Pomisli koliko li zagonetki života
skriva u sebi desetomilionski grad?
Donald Sikert, poznat i pod neo­
bičnim i već odavno slavnim nadim­
kom Lun, kralj ponoći osmehivao
se nekim svojim mislima dok se leti­
lica pela k visinama na kojima će
leteti preko Evrope. Lun je želeo da
stigne u Milano, pa se sada kroz
okno osvrtao na London, u kome je
najčešće boravio tokom najburni­
jih decenija svog života. Ni sam nije
znao kako mu se javi misao da uz
deset miliona ljudi u Londonu žive
milioni glodara, a onda se prirodno
nametnu i jedna druga, neobična
pomisao. Kada bi se okupile sve ži­
votinje, koje ljudi drže u svojim lon­
donskim domovima, bili bi to neza­
mislivi čopori pasa i mačaka, jata
ptica i oblaci insekata. Javile bi se i
grupice najrazlićitijih životinja iz
svih krajeva sveta. Opet mu se u
mislima javi slika miliona glodara,
koji trče podzemljem, a onda se Lun
seti i mnoštva divljih lisica, koje se
skrivaju u mračnim kutovima vele­
grada.
Šta se to događa s našim svetom,
o kome smo maštali da će bivati
sve lepši? pitao se gledajući oblake
nad Lamanšom i ponekad burom
nabranu morsku površinu.
Prilikom sletanja i kratkog zadr­
žavanja na pariškom Aerodromu
Orli svoje misli posvetio je najlep-
šoj i najslavnijoj prestonici novog
veka. Ljudi su se nadali da će Pariz
postajati sve lepši, sve bogatiji i sve
dragoceniji ćelom ćovećanstvu. A
šta se događa? Prema rezultatima
istraživanja Francuskog dokumen­
tacionog i informacionog centra za
osiguranje, Parižani su dva puta
više izloženi pljačkama i raznim zlo­
stavljanjima zločinačkih bandi
nego stanovnici zloglasnog Nju-
jorka, a čak osam puta više nego
ljudi u Tokiju.
Sikert se seti nekoliko važnih
međunarodnih ugovora i konven­
cija donetih ovde u gradu svetlosti.
Ovde su se narodi sporazumevali o
posledicama mnogih ratova, počev
od onog Sedmogodišnjeg 1750 -
1763. godine između Velike Brita­
nije i Portugalije s jedne i Fran­
cuske i Španije s druge strane, pa
do drugog svetskog rata, koji se
završio 1945. godine i o kome je pot­
3

6. pisan mirovni ugovor 1947. godine.
Te misli Luna dovedoše do pitanja
da li bi jedan novi svetski rat ost­
avio ikog živog da misli na mir? Ta
sumorna pomisao ga ozlovolji i on
pokuša da popravi raspoloženje
razmišljanjem o Milanu, ka kome
letilica uskoro krenu.
Odavno je želeo da u Milanu bo­
ravi više dana, pa možda i nekoliko
meseci. Iako je to bio za savremene
pojmove grad srednje veličine sa
oko milion i po stanovnika, po svo­
jim zanimljivostima mogao se
svrstati u one u kojima čovek ima
veoma mnogo razloga da se zadrži.
Na mestu sadašnjeg Milana pre
naše ere nalazila se stara keltska
naseobina, Pre tačno dve hiljade i
dvesta godina keltski Mediolanum
osvojili su Rimljani, a u trećem
veku Dioklecijan ga je učinio jed­
nom od carskih rezidencija. Godine
312. Konstantin Veliki izdao je ovde
svoj Edikt o toleranciji, kojim je
hrišćanstvo izjednačeno s ostalim
verama. A onda su sledili mnogi
burni događaji, koji su činili da se
grad ruši i ponovo podiže. Osvajali
su ga Atila, Odoakar i Teodorik, a
nisu ga minule ni borbe Vizantije i
Ostrogota... Rastao je Milano i kao
slobodni grad, prvi medu severno-
italijanskim gradovima, ali ga nije
mimoišao napad Fridriha Barba-
rose. Rušen je i opet izgrađivan, da,
između ostalog, postane pobednik
ne samo nad Barbarosom, već i nad
austrijskim armijama u ustanku
1848. godine. A kako je tek krvario
grad u sukobima radnika s crnim
odredima Benita Musolinija!...
Posle preletanja ledenih vrhova
Alpa i Lepontine, pred očima put­
nika kroz avionska ovalna okna
zablistale su ledene površine jezera
i ravnica ka Milanu. Lun je razmiš­
ljao o lepotama grada. Video je
sebe i starog doktora Prekolinija
kako lutaju Milanom obilazeći Am­
fiteatar, Forum i Carsku palatu
drevnog Mediolanuma, Pinakoteku
di Brera, Biblioteku Ambrozijana,
Muzej del Kastelo Sforcesko. Mi­
lansku operu La Skala, trg Duomo i
lepote oko njega...
Ali prijatne misli se povukoše
pred strepnjama. Lun je želeo da u
Milano dođe u proleće, ili početkom
leta, a ne sada u vreme oštrih zims­
kih mrazeva. No, morao je da dođe
iako ga profesor hernije, slavni mi
lanski naučnik doktor Valerio Pre-
kolini nije izričito pozvao. Samo
mu je javio o nesrećnim događa­
jima, koji su ga pogodili. Kao da su
u Lunovom sluhu još uvek odzva­
njale reći starog naučnika, kad mu
je u telefonskom razgovoru javio:
- Znam da ćeš mnogo toga saz­
nati i iz novina, ali morao sam da te
pozovem. Nauka čoveka čini nesreć­
nim usamljenikom... Ne znam
kome da se požalim...
- Sta se dogodilo, doktore? - pi­
tao je Lun, zabrinut, skoro plačnim
glasom starog naučnika.
- Odlazeći iz Londona, odušev­
ljen danima provedenim u tvom
društvu, nadao sam se da ću naći
smirenje u nastavku svojih istraži­
vanja... Eto, ja ne znam kako da
kažem sve to što me pritiska -
jedva je govorio starac.
- Kaži najvažnije. Molim te da
budeš čvrst baš zato što ti je teško
- ohrabrio ga je Lun.
- Našu Nizu su ubili... Sofija je
nestala... Enriko se odmetnuo... -
jedva je izgovorio dr Valerio Preko-
lini.
- Doći ću - rekao je Lun.
Starac je poćutao. Nije hteo ni da
ga zove, ni da ga odvraća od do­
laska. Samo je jednostavno pitao:
- Kada? .
- Sto pre budem mogao - odgo­
vorio je Lun.
- Onda znam da će to biti brzo
- zaključio je starac.
Nije bilo bez razloga to što je Lun
skoro u jednom trenutku odlučio
da usred zime, uprkos februarskim
olujama i hladnoći, odmah otputuje
u Italiju. Prijateljstvo između njega
i već tada starog naučnika u oblasti
hernije, doktora Valerija Prekoli­
nija, nastalo je još pre deset godina.
4

7. Tu desetu godišnjicu saradnje i pri­
jateljstva proslavili su pre nekoliko
dana. Dr Prekolini je sa svojim po-
sinkom Enrikom bio došao u po-
setu Lunu. Istina, stasiti mladi
Prekolini nije slutio ko je čovek čiji
su bili gosti. Znao ga je kao inže­
njera Toma Lejna, kako mu ga je
bio predstavio njegov stric i ujedno
poočim Valerio.
- Gospodin Tom i ja smo u isto
vreme otkrili jedan do sada nepoz­
nati hemijski proces, kojim se
stvara snažna električna struja —
pričao je starac svom posinku. -
Suština je u tome da ima nade da
se tako zarobi sunčeva energija.
Sunce pokreće biološke, a zatim
hemijske procese iz kojih nastaje
stalno ogromna električna ener­
gija. Nju treba dati čovećanstvu...
A sve to bilo je istina. Pre deset
godina Lun je upoznao italijanskog
naučnika na kongresu hemičara u
Rimu. Jedan drugome su govorili o
tome šta postižu izučavajući he­
mijske procese iz kojih se stvara
struja. Znali su da se taj način dobi-
janja električne struje može sma­
trati ravnopravnim sa načinom u
kome se koristi mehanička ener­
gija. Oni su pošli dalje. Zamislili su
da spregnu sunčevu energiju, život
na Zemlji i herniju, pa da u tom
lancu dobiju novu, električnu ener­
giju, koja se tako lako pretvara u
mehaničku... Eto, to je bio početak
jednog pravog prijateljstva. Posle je
starac saznao ko se krije iza imena
Toma Lejna, a Lun je bio siguran da
mu sa te strane nikad neće zapre-
titi opasnost. Znao je istinu da su
veliki naučnici ujedno i veliki, po­
šteni ljudi.
Avion je sleteo na Aerodrom For-
lanini i Lun požuri ka izlazu. Izda­
leka ugleda belobradog starca oslo­
njenog na štap kako mu maše ru­
kom. Doktor Prekolini ga je izda­
leka prepoznao zato što je Lun i pu­
tovao kao inženjer Tom Lejn. Na to
ime imao je i dobro izrađena doku­
menta i pravi pasoš dobijen veštim
poduhvatima u službi koja ih iz­
daje. No, pored svega toga Lun se
iznenadio što vidi starca. Nije mu
bio javio kada dolazi, a naročito ne
to kojim avionom i kojeg sata će sle-
teti. Valjda ga starac ne očekuje
svih dvadeset i četiri sata?!
Jedna pomisao za trenutak
smrači izraz Lunovog lica. No on
odmah odbi mogućnost da stari
naučnik čeka ovde kako bi nekome
pokazao ko je Lun, londonski
kralj ponoći. Ne, nije takav sedam­
deset i šestogodišnji dr Prekolini!
Starac je bio gologlav i slobodnom
rukom je gladio svoju još uvek gu­
stu, ali sasvim belu kosu. Njegovi
beli brkovi svojim krajevima odre­
đivali su i liniju starčeve bele
brade, ali sve to nije skrivalo, već
još više isticalo izraz lica. Naučnik
se jedva uzdržavao da glasno ne
zaplače. Oči su mu se punile su­
zama dok mu je Lun prilazio.
Bez reči su se kratko zagrlili, pa
je starac krenuo oštro udarajući
vrhom svog štapa. Lun ga je zagle­
dao sa strane, ali se uzdržao od sva­
kog pitanja, jer možda bi ono ot­
krilo ako ne sumnju, a ono makar
zabrinutost. Konačno, skrenuše ka
parkiralištu i starac pokaza svetlo-
sivi »alfa romeo«.
- Iznajmio sam ga na duže
vreme za tebe. a usudio sam se da
ga sam dovezem... Nema mog En-
rika da mi pomogne - s tugom
reče starac pružajući Lunu klju­
čeve kola.
- Veoma mi je žao to što se dogo­
dilo i učestvujem u tvom dubokom
bolu zbog nesreće. Pročitao sam
vesti o tome - reče Lun pomažući
■starcu da se smesti u kola.
- Ispričaću ti sve kad se nađemo
u mojoj kući. Tamo se zločin i dogo­
dio. Nisam dozvolio ni da se uklone
tragovi Nizine krvi - potresenim
glasom reče starac.
Lun je ćutao, a starac uze mara­
micu da obriše suzne i crvene oči.
Do centra grada bilo je lako voziti
ulicama koje su se u potpuno pra­
voj liniji nastavljale od aerodroma
do Porta Vitorija. Širokim kružnim
5

8. ulicama zaobišli su deo oko Duoma
i tako stigoše do Pjace Kadorna.
- Vidim da dobro pamtiš prilaze
ovom delu grada — primeti doktor
Prekolini i s odobravanjem dotaće
Lunovu ruku, koja se toga trenutka
nalazila na menjaču.
No Lun to skoro nije ni osetio.
Nije čuo ni starčeve reći. jer je u re­
trovizoru motrio jedna kola. koja
su se već dosta dugo nalazila ili
odmah iza njih, ili malo dalje, ali
uvek na istom pravcu. Lun skrenu
na Korzo Sempione. a onda ga na­
pusti i poveze spletom ulica čiju di­
jagonalu je činila Via Sarpi.
- Valjda se nismo izgubili?! -
začuđeno upita starac pogledom
tražeći table s imenima ulica.
- Neko nas uporno prati —odgo­
vori Lun. - Skretanjima sam utvr­
dio da se tamno-zeleni »fijat« ne
nalazi slučajno iza nas. No, već nas
je izgubio.
- Ovde treba biti oprezan u slu­
čaju da te neko prati, jer ne događa
se retko da iz nekog automobila od­
jeknu plotuni mašinskih pušaka —
uzdahnu starac i nekoliko puta se
osvrnu.
- Zna li još neko da dolazim? -
upita Lun.
- Samo Enriko... Javljao se tele­
fonom. Rekao sam mu da dolaziš
kako bi on bio mirniji. Ali on ne
zna ko si ti stvarno — kao da se
pravda odgovori doktor Prekolini.
- Možda je taj dobričina samo
nadgledao svog strica i njegovog
gosta — osmehnu se Lun.
- Ipak budimo oprezni kad pri-
đemo kući - reče starac. - Znao
sam da je na put avionom nemo­
guće poneti oružje, pa sam ga ja
sam nabavio.
On ispod sedišta izvuče dva revol­
vera. od kojih je jedan imao dugu
cev i Lun odmah prepoznade seriju
četrdeset i pet sa magnum mecima,
čiji pogoci su najčešće smrtonosni,
ili u najmanju ruku nanose teške
rane probijajući dosta debele za­
klone.
- Koji je za mene? - osmehnu
se Lun.
- Oba - odgovori starac. - Ja
već imam mali pištolj pogodan za
svoj džep. U svoju »beretu« sam si­
gurniji nego u ove džepne topove
na kolo.
- Nadajmo se da nećeš morati
da se poslužiš oružjem - reče Lun.
- Ako bih sreo ubicu naše
Nize... — reče starac, ali ga glas iz-
dade.
Lun zaustavi u mirnoj Via Ale-
ardi i pregleda oružje. Uze kutiju
metaka i stavi je u džep, a revolver
s kraćom cevi zadenu za pojas. Ma­
gnum gurnu pod svoje sedište tako
da mu bude nadohvat ruke.
- Kod kuće imam raznog oružja.
Moj brat je bio lovac, a i vojnik u
prošlom ratu. Voleo je oružje i či­
tavu zbirku pušaka pištolja i ruč­
nih bombi sakrio je u mojoj kući.
Mi Italijani, i kad smo zaokupljeni
naukom, volimo oružje - reče dok­
tor Prekolini.
- Eh, ta kobna ljubav za oružje
sreće se kod svih naroda - odgo­
vori Lun.
Počinjao je suton dok su prilazili
ulici u kojoj se nalazila izdvojena i
ograđena kuća starog naučnika
Bio je to onaj kraj Milana prema
brežuljcima koji vode do visa
Monte Stela, koji krasi najveći deo
Parka Santa Marija Lun zaustavi
na početku Via Arnaboldi.
- Još napred - primeti stari
naučnik.
- Znam... Zaustavio sam da os­
motrim - odgovori Lun.
Sneg je padao u sitnim, ali vrlo
gustim pahuljicama pa se brzo
smračivalo, iako je bilo prošlo
samo četiri sata posle podne. Izgle­
dalo je da nema nikakve opasnosti.
Na vidiku nije bilo zaustavljenih
kola, koja bi bila pokrivena samo
tankim slojem snega, što bi otkri­
valo da su nedavno stigla Poneka
kola su prolazila pored njih, ili dola­
zila u susret s upaljenim svetlima
Lun pokrenu automobil i zaustavi
6

9. ga n« praznom parkingu blizu
kuće.
- Ja idem napred da otključam
svoj opusteli dom - s tugom reče
starac, ali prilično živahno krenu.
U tom trenutku dojuriše jedna
kola i zanesoše se zbog naglog koče­
nja. Iz njih vičnim pokretima i brzo
izidoše dva čoveka s pištoljima
Oba pritrćaše automobilu u kome
je Lun još uvek sedeo s rukavicama
na rukama. Odmah je shvatio da je
to napad, ali za odbranu je bilo
kasno. On samo pokri lice toplim
rukavicama i podiže se na sedištu
tako da mu glava dođe oslonjena
na krov kola.
Napadači su pucali bez priguši­
vača i prštanje stakala na alfa ro-
meu se izgubi u gruvanju revolvera.
Ali oba napadača se zgledaše, jer
njihova žrtva nije padala
- To nije on!... Pogrešili smo! -
uzviknu jedan od napadača.
U tom trenutku prolazio je onaj
tamno-zeleni fijat koga je Lun bio
primetio iza sebe u toku vožnje od
aerodroma. Iz tih kola odjeknu ra­
fal iz mašinske puške. Oba napa­
dača, pokošeni, padoše, a tamno-ze-
leni fijat nestade u snežnoj vejavici,
koja je počinjala da stvara smetove
na ulicama.
Ceo napad gledao je užasnuti dr
Prekolini. On sada priđe kolima i
njegov pogled se srete s Lunovim.
Nije bilo stakala na '/ralima, niti
vetrobrana, pa su čuli jedan dru­
goga i videli izraze lica.
- Jesi li teško ranjen? - upita
starac i strah mu izobliči lice.
Lun ne stiže da odgovori, već
skoro grubo odgurnu starca, a sam
se baci na jednog od pogođenih
napadača, koji se bio podigao na
kolena, pa je sada pipao po snegu
da nađe ispušteno oružje. Tek sada
to primeti i starac, pa svojim šta­
pom udari po glavi ranjenog zlo­
činca.
- Ne! Ne udarajte... Nisam hteo
vas. Kasno smo shvatili da smo po­
grešili - opirući se Lunovom zah­
vatu govorio je zločinac.
- Koga ste hteli da ubiiete? -
upita Lun.
Zločinac nije stigao da odgovori,
jer uz zavijanje sirene i škripu koč­
nica zaustavi se policijski automo­
bil, iz koga iziđoše tri policajca, dok
četvrti ostade za upravljačem.
- Ruke uvis! - naredi najbliži
policajac.
Lun posluša,ali starac je razmahi­
vao štapom vičući:
- Ubice!... Napali su nas!... Pu­
cali su u mog gosta!
- Smirite se, gospodine! - oštro
naredi policajac.
Dr Prekolini nije popuštao, već je
neprekidno govorio o tome kako su
ubice napale njega i njegovog go­
sta.
- Pa kako ga nisu ubili? - upita
jedan policajac gledajući sedište,
krov i vrata automobila.
- Pogodili su moj kaput, ali nisu
me ranili - odgovori Lun pokazu­
jući rupe na odelu.
Policajac zavrte glavom s izra­
zom čuđenja na licu. On nađe revol­
ver s magnum mecima i upita čije
je to oružje. Starac odgovori da je
njegovo i da ga je poneo zbog svima
poznate opasnosti, koja mu preti i
koju je ovaj napad potvrdio.
Nađoše i revolver kod Luna.
- I to je moje oružje. Dao sam ga
gostu neposredno pred napad, jer
očekivao sam opasnost - objasni
starac. - Ali gospodin Lejn nije sti­
gao da ga upotrebi.
Policajci već behu utvrdili da iz
revolvera nije ispaljen nijedan me­
tak, pa narednik upita:
- Ko je ubio ovog čoveka na zem­
lji i ranio ovog drugog?
- Ja to ne znam - odgovori Lun.
- Video sam jedna tamno-zelena
kola, iz kojih je neko pucao na napa­
dače baš u trenutku kad su hteli da
me ubiju. To je sve što znam. Dopu­
tovao sam avionom pre dva sata.
Tada stigoše još jedna policijska
kola iz kojih iziđe čovek koji je mo­
gao imati više od trideset godina.
On se predstavi kao inspektor
Karlo Paskoli i stojeći na snegu sas­
7

10. luša izveštaj narednika, koji je pred­
vodio ranije pristiglu patrolu poli­
cije. Sneg je padao po kosi mladog
inspektora, koji je smireno osmo­
trio mrtvaca, ranjenika i kuršu-
mima oštećena kola.
— Dobro, gospodo, možemo da se
raziđemo — reče on zatim tako da
se to odnosilo i na desetak prolaz­
nika, koji su stajali tu blizu i radoz­
nalo slušali i gledali.
U tom momentu stigoše dvoja po­
licijskih kola Iz jednih iziđoše tehni­
čari, koji počeše da snimaju mesto
na kome se odigrao dvostruki na­
pad, odnosno napad na napadače.
— Možemo li da uđemo u kuću?
- upita dr Prekolini.
- Naravno da možete, gospodine
doktore - osmehnu mu se inspek­
tor. - Ja vas dobro poznajem i po­
gađam šta se dogodilo. Vodite i
svog gosta. Iskaze o događaju da-
ćete naknadno, jer već ste rekli što
je trebalo za početak istrage. Je­
dino ne mogu dozvoliti da vam se
vrati oružje. Verujem da nemate
dozvole za ona dva revolvera. .
— To je u neku ruku istina - od­
govori starac. - Dozvolu za kupo­
vinu i držanje tih revolvera imam,
ali ne i za nošenje. No, s obzirom na
prilike, nadam se da ćete imati ra-
zumevanja za to što sam ih poneo
odlazeći da dočekam svog gosta,
koji je najavio dolazak iz Londona.
- Mislim da se razumemo, gospo­
dine doktore — osmehnu se inspek­
tor odlazeći da se pridruži grupi
istražitelja, koji su se trudili da pod
snežnom vejavicom završe posao
pre mraka
- Svratite, ako možete, inspekto­
re! - doviknu dr Prekolini, pa se
pridrža za Luna i oni zajedno uđoše
kroz visoku kapiju u smetovima
skriveni vrt, a onda u kuću.
- Reklo bi se da imate dobrog
policijskog inspektora — reće Lun
kad su stigli u hol
— On je već bio ovde, jer vodi
istragu povodom smrti nesretne
Nize. On je već razumeo mnogo
toga, ali je nemoćan prot'ivu silnika
Milana - s tugom reče starac.
- Vratiću se da uzmem svoj ko­
fer iz automobila - reče Lun, jer
zaista je tek tog trenutka pomislio
na prtljag, koji se sastojao samo od
osrednjeg kofera i jedne putne
torbe.
Dok je prilazio grupi policajaca,
on je razmišljao o tome kako je svet
postao opasan za nedužne ljude. Da
je umesto njega, obučenog u nepro­
bojni veš od kevlara, što mu je olak­
šavala i surova hladnoća ovih dana,
bio običan slučajni gost sada bi na
snegu ležao još jedan leš.
- Mogu li da uzmem svoj
prtljag? - obrati se Lun inspek­
toru Paskoliju na dobrom italijans-
kom jeziku.
- Naravno da možete, ali nadam
se da se nećete ljutiti ako pogle­
damo šta odnosite, jer automobil je
postao predmet istrage - s izra­
zom naklonosti odgovori inspektor.
Lun ispod upravljača automobila
uze ključeve i otvori. Dok je izvlačio
kofer i torbu, blesnuše blicevi. Tek
sada Lun primeti da se na ulici na­
lazi više novinara. Upališe se i dva
reflektora, a jedna televizijska ka­
mera je snimala kako se on kreće
oko kola i odlazi ka kući. Na vra­
tima ga pristigoše četiri reportera i
počeše bučno da ga mole za razgo­
vor.
- Pa obavimo to odmah ovde -
osmehnu se Lun i spusti kofer,
kome tek sada priđoše inspektor
Paskoli i jedan narednik.
Lun im pomože da otvore kofer i
torbu, a oni vrlo brzo i spretno zavi-
riše u njih, pa se zahvališe i stadoše
malo dalje.
- Šta se sve ovde dogodilo? - pi­
tao je jedan novinar.
- Ja sam video kako su kolima
prišla dva ćoveka. Otvorili su
paljbu iz revolvera, ali me nisu po­
godili Neko je stigao za njima i
sprećio ih da me pogode, iako sú
već izrešetali automobil. Pali su i
time je bilo sve završeno - ispriča
Lun i podiže prtljag.

11. - Ko je to učinio? Zašto? Kakvu
to vezu ima sa zločinom izvršenim
u kući pre četiri dana?... — pitao je
brzo jedan novinar oblećući oko
Luna kao da traži način kako da ga
spreči da ode.
- Ja sam se ovde našao sasvim
slučajno i ništa više ne znam da
vam kažem. Sve što možete saznati
ovom prilikom reći će vam gospo­
din inspektor - odgovori Lun s
osmehom i čvrstim pokretima po­
lako pomeri novinare koji su mu
smetali da ude.
Kad se zatvoriše vrata za Lunom,
novinari navališe na inspektora
Paskolija. Naročito su insistirali na
imenima napadača od kojih je je­
dan bio mrtav, a drugi ranjen i
uhapšen.
- Oba su nam odavno poznati
kao kriminalci. Ubijeni je Lino
Selmi, a ranjen je i uhapšen Luidi
Folki. To je sve što za sada mogu da
vam kažem — odgovori inspektor,
pa krenu da ode.
- A ko ih je sprečio da ubiju Eng­
leza i starog naučnika? - pitao je
visoki i mršavi novinar. - Je li to
bio Enriko?
- To još niko ne zna - odgovori
inspektor i trčeći se udalji.
Sneg je tako brzo padao da su se
mrlje krvi na tlu još samo malo vi-
dele. Novinari su žagorili izmenju-
jući informacije preteći jedan dru­
gom ako sada neko sakrije istinu
kad su svi na okupu.
- Zna li ko nešto o tom Englezu?
- pitao je onaj visoki i mršavi novi­
nar. — Možda je zagonetni Tom
Lejn došao da pomogne starcu da
otkrije ubice. A šta ako je Lejn neki
slavni londonski detektiv?
- Pre će biti da je kakav nauč­
nik, jer da je detektiv on bi se tako i
ponašao — reče drugi novinar.
- Oduzet mu je revolver, a pod
sedištem vozača, a to je on bio, na­
đen je magnum koji može da pro­
bije i neki oklop - primeti neko.
- Pokušajmo opet da razgova­
ramo s Lejnom i starim naučnikom
- predloži visoki
Pritrćaše opet vratima i počeše
da zvone, ali iz zvučnika interfona
na ulazu se začu jasni Lunov glas:
- Stari doktor Prekolini je um­
oran. Imajte razumevanja, gospodo.
Uzalud ga uznemiravate, pa time
gonite i njega i mene da u idućem
susretu odbijemo svaki razgovor.
— Javnost ima pravo da zna! Pri­
mite nas!... — ponavljali su novi­
nari, ali uskoro se uveriše da uza­
lud navaljuju, pa se razidoše da is­
koriste ono što su saznali i snimili
na mestu revolveraškog napada i
obračuna
Baš tada stiže »pauk* da u poli­
cijsku garažu odnese izrešetani
alfa romeo. Novinari su gledali
kako ljudi obavljaju taj posao, a
onda se udaljiše da svaki potraži
svoja kola. Vejavica već beše sa­
krila tragove krvi i ljudskih stopa
na tlu.
II
Jedina posluga u kući dr Prekoli-
nija bila je žena njegovih godina,
ugojena i dobrodušna sinjora Ra-
hela. Istina, njoj su s vremena na
vreme pomagale dve mlade žene,
koje je pozivala kad uvidi potrebu
za to. Inače je sama uspevala da
sprema sobe starog naučnika i pos­
luži obroke lake hrane, kakvu je on
uzimao. Istina, starca je bilo lako
posluživati. Koristio je samo sobu
za rad s bibliotekom i jednu spa­
vaću sobu. U suterenu je bila nje­
gova labaratorija, ali gospoda Ra-
hela tamo nije morala da ide, jer
doktor je tamo primao svoje stu­
dente i saradnike. Oni su sami spre­
mali ono što je tamo trebalo.
Sada je starica bila uplašena
onim što je videla na ulici i čula od
dr Prekolinija, ali je uspela da po­
nudi zakasneli ručak. Hvalila je
svoja jela tako da starac i Lun nisu
mogli da je odbiju pa sedoše za sto.
Dćk su jeli, ona se spremala, jer
uveće je odlazila u svoj stan kod
obližnjeg Hipodroma San Širo.
9

12. - Umreću, a neću prežaliti što
nisam dolazila kad ste bili u Lon­
donu - reče ona u jednom tre­
nutku.
- Rahela, zaboga, imaj obzira
prema gostu. Gospodin Lejn je gost
i ne smemo mu smetati da makar
jede na miru - reče više molećivim
nego ljutitim glasom dr Prekolini.
Čim domaćica posluži kafu i po­
kaza kako je poredala pića, on joj
reće da može da ode. Tek tada Lun
shvati da može da počne da pita.
Znao je da se tragedija odigrala
dok je dr Prekolini, zajedno sa svo­
jim posinkom, odnosno bratancem
Enrikom bio u' Londonu. Oni su
tamo bili Lunovi gosti. Istina, En-
riko Prekolini nije slutio ko je lju­
bazni i gostoljubivi inženjer Toni
Lejn. Lun je starog naučnika odvo­
dio u svoje laboratorije i pokazivao
mu sve što je hemičara moglo da
interesuje. Istina, svi ti odlasci bili
su izvedeni tako da ni toliko ce-
njeni i verni naučnik nije mogao da
sazna gde je Lunovo skrovište i gde
su te male, ali sjajne laboratorije,
kojima je bio oduševljen. Radosni i
dobro raspoloženi dr Prekolini i
Enriko vratili su se u Milano, ali
tamo ih je čekalo nešto strašno i
neshvatljivo.
— Šta se dogodilo ovde, dok ste
bili u Londonu? — upita Lun u jed­
nom trenutku.
- Imaš li strpljenja da čuješ ne­
što više o svemu, ali da ti iznesem
samo najvažnije činjenice? - upita
starac.
— Ja imam strpljenja i želim sve
da čujem, ako ti imaš snage da tako
dugo govoriš. Imam na umu da si
imao težak dan i da je malopredaš-
nji događaj... — govorio je Lun.
— Žilaviji sam ja nego što se
veruje, iako mi je sedamdeset i šest
godina. Mogao bih da govorim i do
ponoći — reće starac.
— Onda ću da te slušam, časna
starino - blago se osmehnu Lun.
- Mislim da si ti jedini ćovek
kome želim da zaista sve kažem -
reće starac. — Moj život je bio pot­
pun, iako se nisam oženio. Nisam ja
bio knjiški moljac, već borac u
nauci.
- Mislim da o tebi znam toliko
da sam našao mnogo razloga da te
cenim i volim ne samo kao nauč­
nika, već i kao ćoveka - reče Lun.
- I to znam — nastavi starac. -
No, ne plaši se da ću mnogo da go­
vorim o sebi. Jedino ističem to da
sam voleo i volim i život i ljude.
Možda će ovo otkriti o meni više od
svake druge ispovesti. Slušaj: često
mi se dogodi da, dok se šetam uz
Monte Stelu i nazad, neki usamljeni
i napušteni pas pođe za mnom. I ne
napušta me, ako ga ne bih oterao.
Ali ja ne uspevam da odbijem na­
klonost životinje.
- I šta uradite s psima? - upita
Lun sasvim ozbiljno.
- Imam prijatelja medu selja­
cima u okolini, pa neki od njih
primi psa, a ja ponešto platim za
budućnost ćetvoronožnog prijatelja
- osmehnu se starac. - No sve to
je razumljivo. Počeo sam o tome
zbog nečega što se dogodilo počet­
kom zime. Jedan mali, čupavi i sas­
vim crni psić pridružio mi se kod
Poljoprivrednog sajma i došao za
mnom ovamo. Zastao sam da ga
osmotrim. Dva mala crna oka su
me gledala s izrazom čudne nade,
koja se mešala s izvesnim psećim
ponosom Ne znam sve te vrste
pasa, jer ima ih preko četiri stotine,
ali siguran sam da je ovaj bio od
one koja vredi. Prosto, nije molio...
On je gledao pravo u moje oči. Kad
sam se okrenuo, jer taj pogled me je
dirnuo i skoro sam zaplakao, okre­
nuo se i psić. A onda sam ga poz­
vao. Jedan seljak ga ponekad do­
nese i psić bude po par sati uz
mene.
- Nešto slično događalo se i
meni. U Londonu ima čitavo
društvo baš za zaštitu pasa i s izves-
nom sumom novca može se obezbe-
diti svaki pas dok je živ - reće Lun.
- Eto kakvi smo mi ljudi - uz­
dahnu starac. — Boli nas i pseća
10

13. tuga, a ljudima bismo hteli da damo
više i od sopstvenog života...
- Razumeo sam ovaj uvod. Mo­
lim te da nastaviš svoju priću —
reče Lun.
- Pošto znaš da sam živeo sam,
učio, ratovao...
- Znam i to da si bio prisutan
kad je obešen Duče - upade Lun.
- Bio sam, istina je... Jedino
tada sam se radovao nečijoj
smrti... No, ostavimo daleku proš­
lost. Posle rata sam završio studije
hernije i posvetio se toj nauci. Ali
nisam živeo zatvoren. Putovao sam
svetom, voleo žene, uživao u vese­
lom društvu... Istina, mora da je u
tom mom neprihvatanju braka od­
nosno samo jedne žene, bilo i sebič­
nosti. Ta sebičnost se iskazivala i u
mom uživanju u ljubavi dece mog
brata.
- Pre nekoliko dana, dok si ti bio
i nekoj poseti, Enriko mi je poka-
ao fotografije svojih sestara Sofije
Niže - reče Lun.
' - Onda si nešto video - nastavi
starac. - Enrika si upoznao. Do-
daću samo to da sam verovatno baš
ja kriv što on tako živi. Radovao
sam se što je najbolji atletičar,
prvak u trčanju, nenadmašni ma£e-
valac, nepogrešiv strelac i rekao
sam mu da treba da živi bezbrižno,
jer naslediće moju ne baš malu imo­
vinu. Davao sam mu novaca, a on
je, istina, često bio dragocen pomoć­
nik u mojim eksperimentima, jer
započeo je studiranje biologije. No
zabavljala ga je više tehnika, pa je
stvorio i nekoliko malih pronala­
zaka, od kojih mu pristižu tanti­
jeme koje bi nekome bile dovoljne
za život. I sada je on progonjeni
odmetnik!... Kuršumi ispaljeni na
tebe bili su namenjeni njemu...
- Veruješ li da je on pucao na
napadače? — upade Lun.
- Ja to znam — odgovori starac.
— Tajno sam se s njim sreo juče.
Pričao sam mu da ćeš doći, ali ne i
kada. Video sam da ima tamno-ze-
leni automobil, jedan od najačih fi-
jatovih modela Znači da me je pra­
tio i obezbedivao.
- On je, izgleda, predvideo mo­
gućnost da njegovi neprijatelji na­
padnu mene pogrešno verujući da
je s tobom sam Enriko - primeti
Lun.
Kao da je njihov razgovor tele­
patskim putem čuo usamljeni čo-
vek, začu se zvonjenje telefona i
javi se Enriko.
- Možda nas prisluškuju, ali mo­
ram da znam - reče on. - Brzo mi
ispričaj šta se dogodilo.
Dr Prekolini mu ispriča kakav je
rezultat pucnjave pred kućom u
sam sumrak.
- Hvala ti, striće! - veselo uzvi-
knu sagovornik. - Pozdravi dra­
gog gosta!
- A ti? Šta će biti s tobom? -
upita zabrinuto stari dr Prekolini.
- Ne brini! Neću se dati, striće!
- doviknu Enriko i veza se pre­
kide.
- Ne uspevam - uzdahnu sta­
rac vraćajući se na stolicu kod
stola, na kome su bile čaše s vinom.
- Šta to ne uspevaš? — upita
Lun i sam otpi gutljaj prijatnog,
crvenog vina tipa valpoličelo.
- Eto, ne uspevam da ga vratim s
tog nesrećnog puta u odmetništvo
časti - odgovori starac. - On sma­
tra, kao da je kakav Sicilijanac, da
mora ne samo da osveti život svoje
sestre, već i čast njih obe. Ispričaću
ti o njima
Starac nastavi da priča na svoj
način, koji je Lun dobro razumeo,
ali koji bi drugome mogao biti neja­
san. Govorio je prvo o starijoj Enri-
kovoj sestri Sofiji. Nju je priroda
nagradila ali kaznila već prema
tome kako se sada gleda lepotom
koja se retko viđa Kad je završila
medicinsku školu, da postane bolni­
čarka ona je zbog svoje lepote i
mnoštva poziva postala mane­
kenka No. i njena sestra jedanaest
godina m lađa koja se rodila kad su
roditelji mislili da neće imati više
dece, rano je pokazala takođe ras­
košnu lepotu. Već sa svojih dvanae-
11

14. stak godina Niza Prekolini je privla­
čila poglede mnogih ljudi svojom
rano ispoljenom ženstvenošću. Kad
je napunila četrnaest godina, po­
čela je da nastupa kao manekenka
Tada su u modu došle »ragacine«,
manekenke još uvek maloletne, ali
razvijene kao privlačne devojke.
Pored svoje sestre Sofija je okupila
još tri lepe devojčice i postala u
neku ruku njihov menadžer. Bile su
to trinaestogodišnja Ana Zvevo, pet­
naestogodišnje Kjarina Bonano i
Lidija Cestari. Tako su počeli na­
stupi jedne sasvim odrasle i tri ne­
dorasle lepotice na modnim estra­
dama i pred kamerama fotografa.
Počela je slava najlepše male trupe
zanosnih devojćica...
— Dolazile su ovde i moja kuća je
blistala od lepote, a životna radost i
smeh mladosti podmladivali su i
mene samog - pričao je dalje sta­
rac i oči su mu se punile suzama. -
Ponekad je bilo gorkih reći između
Enrika i Sofije. On nije voleo to što
rade njegove sestre. Ali Sofija je
tvrdila da ona bdi i nad Nizom i
nad tri ostale ragacine...
Brat je i sam bdio i nad Sofijom i
nad Nizom, kao i nad tri njihove
9aradnice. No nesreća izabere
vreme za sebe. Kad je Enriko otišao
sa stricem u London, u kući u Mi­
lanu ostalo je pet devojaka.
- Kad sam onog nesrećnog časa
ušli u kuću, vladala je potpuna ti­
šina. Zvali smo devojke, ali niko se
nije javio, pa je Enriko otrčao da
obiđe sobe. Vratio se s izrazom
užasa na licu i molio me da ost­
anem u prizemnom salonu dok ne
3tigne policija — nastavio je da
priča dr Prekolini.
Pokazalo se da je u kući izvršen
sloćin i to u toku protekle noći. Pet­
naestogodišnja Niza Prekolini bila
e mrtva, a Sofija ranjena u glavu.
Verovatno je ubica u panici mislio
ia ju je ubio, ali ona je ostala živa.
Ddneta je u bolnicu i došla je k sve­
sti, pa je ispričala šta se dogodilo.
Željna što većeg uspeha Sofija
Prekolini je prihvatila predlog iz-
2
vesnog Gvida Mućolija, zvanog Do-
tore, da priređuje intimne modne
revije za grupe bogataša, koji su
mogli da plate basnoslovne ulaz­
nice. Posle prvih uspeha Sofija je
shvatila da se iza Mućolija nalazi
još neko, jer neki telefonski razgo­
vori, koje je vodio s nepoznatim lju­
dima, upućivali su na to. Bila je re-
šena da prekine saradnju sa Mućo-
lijem čim se Enriko vrati iz Lon­
dona. No imala je obavezu da u ne­
kom intimnom prostoru priredi
veće »druženja«, kako su to počeli
da nazivaju u društvu, sa četiri vrlo
bogata ćoveka.
»Odlučila sam se da to bude u
stričevoj kući... I eto šta se dogo­
dilo. .. A verovala sam da smo bez-
bedne u svojoj kući« — pričala je
ranjena devojka.
Znala je imena učesnika tog kob­
nog »druženja«, ali ne i to šta se do­
godilo sa tri ostale devojčice. Ana,
Kjarina i Lidija su bile nestale. Poli­
cija je uzalud tragala.
- Da zlo bude veće, opet smo bili
neoprezni - nastavi da govori dr
Prekolini. - Izgleda da su krivci
učinili sve da nestanu svedoci njiho­
vog zločina. Sofija je nađena mrtva
u bolnici. Ustanovljeno je da je
udavljena...
Starca je izdao glas i jecaji su mu
potresli ramena. Trebalo je desetak
minuta dok opet nije bio u stanju
da govori. No nije ostalo mnogo
toga da se kaže. Ucveljeni brat se
zakleo da će osvetiti živote i čast
svojih sestara. Uskoro je kod Želez-
nićke stanice Garibaldijeva vrata
nađen ubijen Gvido Mućoli.
- Možda se nikada ne bi saznalo
ko ga je ubio, da sam Enriko nije
obavestio neke novinare da je os­
veta počela i da je prvi krivac kaž­
njen. »Ja sam saslušao i ubio tog
podvodača«, rekao im je dalje. »Svi
zločinci završiće kao on«. To je zna­
čilo izazov podzemlju, odnosno ban­
dama Mafije, koje su se dobro ukot­
vile u gradu, a zatim četvorici boga­
taša .. - pričao je dr Prekolini.

15. - Zar se znaju i njihova imena?!
- iznenadi se Lun.
- Da, znaju se - potvrdi dr Pre­
kolini.
Lun uključi svoj minijaturni ma­
gnetofon, čija kao vlas kose tanka
žica je pomagala da se zabeleži
važni podaci i da sigurno budu sa­
kriveni. jer samo Lun je znao tajnu
reprodukovanja snimljenih reći.
- Reci mi ta imena i šta znaš o
tim zločincima - reće on svom
ostarelom i već umornom doma­
ćinu.
- Mučoli je priznao da iznad
njega stoji izvesni Genco Nereti -
poče dr Prekolini. - Njega sma­
traju jednim od najlepših, ali i naj­
pokvarenijih ljudi u Milanu. On je
čovek Mafije, koji vodi poslove oko
nadgledanja prostitucije za visoko
društvo u gradu. On će morati da
govori kad ga Enriko nađe.
- A ko su ostali?
- Zna se samo koji su stari pok­
varenjaci učestvovali u sramoćenju
devojćica te kobne noći. U moju
kuću, dok su Sofija i devojčice bile
same, došli su četiri ćoveka. Prvi je
Dorđo Salvatore, pedeset i sedmo­
godišnji vlasnik mnogih prodav-
nica i dve fabrike cipela u više gra­
dova Italije. Oženjen je ima dva
sina i kćer, a žena mu je u pedeset i
prvoj godini starosti. Ona je bogo-
moljka i uspeva da drži svoju decu
daleko od muža grešnika On i ima
nadimali Pekatore ’... - očito s
naporom je pričao dr Prekolini
Govorio je dalje o drugom boga­
tašu, koji je bio došao da se tajno
naslađuje lepotom nedoraslih devoj-
čica. Bio je to Kamib Dolkoni, vlas­
nik osamnaest motela na Stradi del
sole, oženjeni čovek, čija druga
žena je živela neki svoj život, jer i
sama je bila bogata i bezobzirna
Pedeset i petogodišnji Dolkoni
imao je osamnaestogodišnju kćer,
koja je bila uzalud upisala studije
engleskog jezika Jer, upustila se u
1 Peccalore - grešnik (ital.)
onaj naćin življenja koji vodi u pro­
past.
Treći učesnik »druženja« s kob­
nim završetkom bio je veleposed-
nik Mateo Feroni, čiji ogromni vino­
gradi, mnogobrojni podrumi vina i
pogoni za preradu su donosili zna­
čajne prihode. Svak je bio iznena­
đen pričama da je i on umešan, jer
Feroni je poznat kao verski zanese­
njak, koji je u tom duhu vaspitavao
i svoju decu. On je i najmlađi u
grupi bogataša, koji su posetili
kuću u doba odsustva njenog vlas­
nika da bi uživao u »gledanju« de­
vojćica Sa svojih četrdeset i šest
godina ćelav i uvek razbarušenih
ostataka kose na glavi, skromno
obučen i strogog izraza lica nikako
nije dao da se nasluti kako i on
može biti razvratnik. Četvrti učes­
nik događaja bio je tri godine sta­
riji, ali jedini neoženjeni među
njima Akile Kondinela On je i
inaće poznat kao razvratnik. Nje­
govo bogatstvo potiče od prihoda iz
tri fabrike konfekcije.
- Jesu li priznali šta važno? -
upita Lun.
- Koješta! Oni nisu ništa priz­
nali - odgovori starac - Tvrde da
nikada nisu videli ni Sofiju, ni Nizu,
ni tri nestale devojčice. Imaju ali­
bije za tu noć i mnoštvo svedoka
Tobože iznenađeni su što se spomi­
nju njihova imena i tumače to mo­
gućnošću da se neko zlonamerno
poslužio njima.
- Pa i šta bi drugo - primeti
Lun. - Sada su uklonili i jedinog
svedoka, odnosno nesrećnu Sofiju.
- I sada se trude da uklone En-
rika. Današnji napad je izveden
zato što su možda očekivali da sa
mnom dolazi on - razmišljao je
glasno stari naučnik.
Lun ga je neko vreme zabrinuto
gledao, a onda reče:
- Moraćeš da zatražiš zaštitu
policije. Ja ću još večeras otići, jer
sutra će se već pojaviti moje foto­
grafije u novinama oa ko zna šta
može da se dogodf
13

16. — A kuda ćeš po ovom mrazu? —
upita starac.
— Snaći ću se već nekako. Mo­
ram postići to da se nađem sa Enri-
kom. Sada treba spasavati njega.
— I one devojćice, ako su još žive.
— Da, njih takođe. Na kraju, mo­
ram da te zamolim za opreznost,
jer ne verujem ni policiji. Inspektor
Paskali izgleda suviše blag i blago­
naklon, ali ne znam šta bi učinio da
se susretne sa Enrikom - reče Lun.
— Sem tebi, nikome ne verujem.
Enriko je ubio... On se odmetnuo.
Gubim ga, na svaki način. Ali neka
se osveti... Neka — glasno pro-
plaka starac.
Lun se trudio da ga uteši i smiri
govoreći o nadi da će Enriko Preko-
lini uspeti da kazni ubice svojih se­
stara i da se vrati mirnom životu.
— U današnjem svetu i po važe­
ćim zakonima on nema nikakvih
šansi - s tugom reče starac. - On
je odgurnuo zakon i uzeo pravdu u
svoje ruke. Ubijaće kako je već po-
ieo, pa će ga policija i podzemlje
joniti jednakom marljivošću i kaz­
niti na najsuroviji način. Umreće
moj Enriko, a nije se naživeo. Nije
stvorio porodicu... Zar to nije
strašno?
Odjednom starac ućuta, jer beše
shvatio da sve to govori čoveku koji
je odavno u istom položaju u kak­
vom će se tek naći Enriko Preko-
lini.
— Ne treba gubiti nadu - ne bez
izraza tuge na svom muževnom
licu reče Lun. — Moj primer govori
da se uvek može naći pravi smisao
života.
•— Sada, kad na put sličan tvome
kreće i moj dragi Enriko, mislim da
bolje shvatam i tvoj položaj. Čitao
sam o tebi dosta i znam te skoro či­
tavu deceniju, a ipak si za mene ta­
janstvena ličnost. Kako je sve to
počelo? Kako trpiš progone i stalni
oprez? Kakve su tvoje nade? Pričaj
mi o tome, jer onda ću možda naći
neku nadu i za Enrika.
Lun je pričao o svom detinjstvu,
dok se još uvek zvao Donald Rajt.
Njegov otac Antoni, pošto mu se ij
nervnom rastrojstvu zbog muževlje.
vog finansijskog sloma ubila žene
poveo je dečaka u Ameriku. Tamcj’
je zapao u mreže zločina, pa je izgu.
bio život i nestao s mrljom da je bic,
gangster. Posle je dećak uzeo pre.
zime Sikert i ne znajući da ga poq
svoje okrilje uzimaju baš ubice nje.
govog oca. Tri po zlu čuvena gang.
stera spremali su ga da bude naj.
veći zločinac sveta.
- Ali oni su pogrešili, jer od ćo_
veka koji nauči mnoge veštine i ste-,
kne mnoga znanja ne može di(
postane zločinac — pričao je dalje,
Lun. - Nauka me je privukla svo-'
jom snagom i zadržala za sebe i po­
red moje prošlosti. Otkrio sarrj
istinu o zločinima gangstera Falka
Majnarda i Brauna. Oni su nestali i
ja sam nastavio da se borim pro-
tivu zločina, ali ni nauku nisam na­
pustio. ..
- Kad bi to mogao i Enriko -
prekide ga starac. - Ali on je bio
sportista. Atletika i mačevanje, stre­
ljaštvo i igranje šaha, smućanje po
Alpima. plivanje i sve druge
sportske discipline postaće mu ne­
dostupne. A on ne može da se zat­
vori u svoju tajnu labaratoriju, kao
ti. Jedino možda uz tebe... Kad bi
uspeo da ga otrgneš i uzmeš k sebi
... No šta ja to govorim?! Zar tebi
nije dosta što ulažeš nadljudske
napore da se i sam održiš?
- Ućiniću sve što budem mogao
za tvog posinka Enrika — reče Lun
i lice mu dobi odlučan izraz. — Obe­
ćaj mi da ćeš u samom sebi ojačati
nadu u srećan ishod Enrikovog
obračuna. Moraš savladati tugu
zbog smrti tih divnih i nedužnih
devojaka. Moraš naći snage da i da­
lje živiš, jer potreban si Enriku...
- Jedino još to mi daje snage.
Zbog toga sam savladao svoju sa-
vest i pozvao te da dođeš u pomoć
Enriku. A otkud mi pravo da to uči­
nim? Ja znam šta je pravo i stidim
se svog postupka, ali u jednom tre­
nutku nisam znao kome da se obra­
tim - govorio je starac zadihano i
14

17. kao da grabi da što pre kaže sve što
mu je na duši.
- Sada sam tu i neću se povući
dok i ti sam ne budeš mogao reći
da je sve okončano - reče Lun. —
A sada bi bilo dobro da ja odem.
Narednih dana naći ću način da se
viđam, ili dogovaram s tobom.
Treba da nađem sigurno sklonište
za sebe, a možda i za Enrika Sada
je najvažnije da se s njim što pre
nađem. Ti si nam jedina veza i učini
šta nadeš da treba kako bismo se
Enriko i ja sreli.
Starac je klimao glavom u znak
da razume i da će ućinito ono što se
od njega očekuje. A onda isprati
Luna. koji mu reče da zna dobar
novi hotel u istočnom delu grada i
blizu Centralne železničke stanice,
pa će otići tamo.
- Mi smo krenuli, a nismo poz­
vali taksi — priseti se starac i
lupnu sebe dlanom po čelu.
- Stanica podzemne železnice je
tu kod Hipodroma, a prtljag mi nije
težak — osmehnu se Lun i izide.
Te večeri Lun je bio zadovoljan
smeštajem. Bio je to nov i vrlo mo­
deran, ali ne suviše luksuzan i skup
hotel u uličici uz prostranu Via Pal-
manova blizu stanica podzemne že­
leznice. Lun je radoznalo razgledao
podove u sobama, koji su bili od ke­
ramičkih ploča i zagrevani ćelom
površinom cevima postavljenim
ispod njih. Kupatilo je bilo dovoljno
veliko i veoma lepo, pa se obrijao i
okupao. Restoran je bio odličan i
Lun je večerao, a onda otišao u ho­
telski salon s televizijskim prijemni­
kom. Tamo je sačekao emisiju vesti,
u kojoj je video snimke s mesta
obračuna kod kuće dr Prekolinija.
Nije bilo nikakvih iznenađenja i on
je bio zadovoljan time što mu je še­
šir na snimcima prilično skrivao
lice, a nejasnosti slike doprinosilo
je i padanje snega u onom tragič­
nom trenutku. Dakle, Lun se mogao
pouzdati u to da ga ljudi koji su gle­
dali emisiju neće prepoznavati i na
ulici, ili bilo gde u hotelu.
Hotel »Flumendoza« imao je mali
bar i Lun se odluči da neko vreme
provede tamo u razmišljanju i smiš-
ljanju planova On je ovde bio bez
svojih sigurnih drugova Makfer-
sona, Ro Hača, Hofa. ili reportera
Markinča Nije imao oružja i
opreme, niti skrovišta da se skloni
od mogućih potera Sve to trebalo
je stvoriti, jer je bilo moguće zato
što je Lun imao novaca upućenih
na Milansku banku, a i dovoljno
mogućnosti da ode do Švajcarske,
gde je imao neograničena sredstva
uložena na šifru. Tako se završilo
jedno prijatno veće uprkos žalos­
nim događajima koji su Luna do­
veli u Milano.
No jutro je donelo nove brige.
Lunovo iznenađenje je bilo veliko i
vrlo neprijatno. Kad je ustao, zatra­
žio je da mu donesu u sobu doručak
i nekoliko jutarnjih listova i časo­
pisa. Hteo je taJco da što bolje
upozna događaje u čitavoj toj zem­
lji, da ih tako upozna da niko ne pri-
meti da je stranac. Njegov italijan-
ski izgovor bio je odličan, a umeo je
da se posluži s više lokalnih na-
rečja. Njegova želja je bila brzo
ispunjena.
Posle doručka smestio se u
udobnu fotelju kod prozora, pogle­
dao snegom zasute krovove i osluš-
nuo zavijanje vetra, pa počeo da li­
sta novine. Hteo je prvo da čita o
vremenu širom Evrope i Italije, jer
tih dana se bilo pogoršalo i vladale
su vrlo niske temperature. Ali,
trgao se od prvog krupno štaihpa-
nog naslova, koji je glasio:
LEJN ILI LUN?
Preko tri novinska strupca nala­
zio se snimak načinjen u trenutku
kad je on vadio svoj kofer iz alfa
romea oštećenog pucnjima napa­
dača.
»Ako je taj čovek mogao da za­
vede policiju u pogledu svog identi­
teta, pa i u pogledu toga kako je
ostao živ pred pravom kišom kur-
šuma ispaljenih neposredno u
njega i kroz već razbijena stakla
čoveku naviknutom da logično
15

18. misli ne mogu da izmaknu činje­
nice«, pisao je novinar Albertini.
»Odmah se postavlja jedno notorno
pitanje. Ko je mogao da ostane živ
stojeći pred dva revolvera, čiji svi
meci su ispaljeni k njemu iz nepos­
redne blizine? Samo ćovek koji je
bio zaštićen odećom od kevlara, te
neprobojne tkanine kojom se na
opasnim mestima štite ugroženi ve­
likani!
Zar je to i Tom Lejn, jedva poznati
engleski inženjer? On nije držav­
nik. niti ćovek kome preti opasnost
od terorističkih napada. I ko bi
mogao da dođe iz Londona u po-
setu starom profesoru hernije dr
Prekoliniju? Koga to zanima he-
mijsko zarobljavanje sunčeve ener­
gije? Evo koga: slavnog naučnika
Donalda Sikerta, odnosno Luna,
kralja ponoći. Pa setimo se opisa
izgleda tog slavnog naučnika i
avanturiste, a onda pogledajmo sni­
mak inženjera Toma Lejna.
No, ima još jedan dokaz, o kome
govore dve na sledećoj strani prika­
zane fotografije. Pre godinu dana
izvesni dr Tomas Strobang, profe­
sor fizike na londonskom univerzi­
tetu održao je svega nekoliko preda­
vanja, a onda je morao da nestane,
jer otkriveno je da se pod tim ime­
nom skriva sam Donald Sikert. Evo
jedan odlomak vesti iz naučnog ča­
sopisa, koji je objavio i ovu fotogra­
fiju:
»... Naučno proračunatim i objaš­
njenim dokazima profesor dr Stro­
bang je oduševio ne samo studente,
već i sve svoje saradnike idejom da
se ulože veći napori na korišćenju
sunčeve energije na zemlji. I sam
oduševljen, tobožnji dr Strobang
obećava nam novu eru na zemaljs­
koj kugli. Biće napuštena atomska
energija i korišćenje mineralnih
goriva svedeno na minimum, jer
sve to može da zameni sunce...«
Pogledajte fotografije dr Stro-
banga i inženjera Lejna koji možda
i sam ima pravo na titulu doktora
nauka, pa će nestati sumnje u po­
gledu identiteta čoveka koji je uple­
ten u najnoviji revolveraški obra­
čun u Via Arnaboldi...«
Lun je već bio svestan da se dogo ­
dilo ono što će mu ovde u Milanu
doneti ogromne nevolje. Potrebno
je samo još malo vremena da sve
shvate policija i podzemlje, pa će
nastati hajka za tobožnjim Tomom
Lejnom. Ipak. on mirno pročita sve
novine, pa onda pozva dr Prekoli-
nija. Starac mu poznade glas iako
je Lun javljao:
— Ovde Donaldeli. Vaš psić, koga
ste uzeli pod svoje sasvim je dobro.
No, danas u novinama piše da ga
traže...
— Već sam sve pročitao. Vide-
ćemo se kad prođe zima, a dotle mi
pazite miljenika. Voleo bih da ga
svako veće izvodite u šetnju do iz­
vora na brežuljku - reče starac.
— Sada je veće već u sedamnaest
sati, a ja to mogu tek oko dvadeset
Kod izvora je zaista lepo — odgo­
vori Lun.
Odmah zatim on spusti slušalicu,
jer njih dva su se bili razumeli. Bilo
je sreća što je stari profesor još
uvek imao odlično pamćenje, pa se
sećao čak i kafea u kojima je sedeo
s Lunom još pre nekoliko godina
Kafe »Fonte Zelbio« pripadao je ćo-
veku koji je poticao iz brdskog seo-
ceta Zelbio iznad zapadnog kraka
Jezera Komo. Mora da je pamtio
kakav lep izvor, pa ga se setio kad
je tražio ime za svoj kafe. »Fonte
Zelbio« nalazio se u uličici iz Trga
Leonardo da Vinči i Lun se sećao
odličnog mleka koje je tamo um-
esto alkohola ispijao sa dr Prekoli-
jem.
Početak jutra nije obećavao baš
mnogo dobra za taj dan. ali Lun
krenu bez dvoumljenja. U svojoj
torbi potraži mali adresar, u kome
je bio popisao trgovine u kojima će
moći da kupi što mu treba. U džep s
adresarom stavi i lažna, ali odlično
falsifikovana dokumenta na ime
trgovca ženskom odećom Luiđija
Farentina Bila je tu i dragocena
dozvola za vožnju automobila Ost­
16

19. alo je još da rizikuje i još uvek kao
Tom Lejn siđe i plati hotelski račun.
Pokazalo se da je imao sreće. S
natućenim šeširom i naoćarima
bez dioptrije nije mnogo ličio na
čoveka s fotografije u novinama
Platio je račun i izišao sa svojim
koferom i torbom. Dočekao ga je
snežni kovitlac.
Sneg i zima smetaju i drugima
pomisli on i osmehnu se odlazeći
ka novoj, dugoj Ulici Padova I od­
mah je pronašao agenciju za iz­
najmljivanje automobila Uzeo je fi-
jat 131, jer takvih kola je bilo veoma
mnogo na ulicama grada Naravno,
kola je iznajmio na ime Luiđija Fa-
rentina.
Posle jednog sata kupovanja sit­
nih potrebština i odeće novi Luiđi
Farentino nije nimalo ličio na
Toma Lejna. Sada je mogao da pođe
dalje po Milanu.
III
Enriko Prekolini je bio obrijao
svoju gustu, svetlu kestenjastu
bradu i više puta se osmehnuo svo­
joj neprilici, jer lice mu je sada ze-
blo više nego drugim ljudima.
Istina, belina kaže na delu lica koji
je pokrivala brada i tamnija ni­
jansa na čelu i gornjem delu lica
behu mu dali neki nov izraz, pa ga
je teško bilo poznati, jer već godi­
nama je nosio bradu. Pored toga,
potrudio se da promeni frizuru i
odeću, a da izbegava mesta na ko­
jima se ranije često viđao.
Pošto je uspeo da se smiri posle
onog obračuna sa Mučolijem i od
njega saznao šta se dogodilo u kući,
nadao se da će brzo naći Genca
Heretija i bogate učesnike doga­
đaja koji su se tako kobno završili
za njegove sestre. No, pokazalo se
da su se stvari odjednom izmenile.
Svi oni su prosto nestali, sakrili se i
čekaju.
Oni čekaju mene, a ja moram
njih, pomislio je znajući da će ga
tražiti. Trebalo je pustiti da prođe
prvi talas istrage oko smrti njegove
sestre u bolnici. Trebalo je tražiti
nestale devojčice. Trebalo je naći
skrovište i ujedno štititi strica Tre­
balo je, trebalo i uvek je nešto tre­
balo. .. A mraz je stezao.
Od strica je čuo da će iznajmiti
kola za gosta i otići da dočeka
Toma Lejna. Nije starcu ništa re­
kao, ali odlučio je da ga prati, jer
želeo je da proveri prati li ga poli­
cija ili neko iz podzemlja. I tako se
dogodilo da se našao iza jednog »re-
noa* za koga je utvrdio da prati
stričeva kola On je izgubio trag
alfa romea ali mu je na vidiku
ostao reno. Ta kola su ga dovela do
stričeve kuće. I tako se dogodilo da
je bio svedok napada na automobil
u kome je bio Tom Lejn. Bio je oča­
jan što je zakasnio skoro jednu mi­
nutu zbog naglog kretanja, jer ma­
šina se trgla i točkovi su klizali na
snegu. Tek kad je polako krenuo,
kola su počela da se pomeraju. Mo­
rao je polako da ubrzava, a lepo je
video kako napadači prilaze auto­
mobilu iz koga je starac tek bio izi­
šao.
Morao je jednom rukom da puca
iz kratke uzi mašinske puške, koju
je sa sportskom opremom bio do-
neo iz Austrije. Pretila je opasnost
da pogodi napadnutog Lejna, pa je
pucao nisko. Tek kad su napadači
popadali pogođeni u noge, mogao
je da doda zadnji rafal i da pobegne
s tog sada opasnog mesta. Morao je
isto veće da napusti svoja kola, jer
možda je neko video njihov broj, a i
i nače njima nije smeo još dugo da
se služi, iako im je bio stavio lažni
broj. Već sama boja ih je činila priv­
lačnim za policiju, koja je želela da
ga spreći u daljem obračunu sa zlo­
čincima.
Posle neobičnog događaja na
ulici, Enriko Prekolini požuri da se
skloni od snega i zime. Znao je da
će jedino sigurno sklonište naći
kod Albertine. Noseći svoju torbu s
nešto veša, uzi mašinskom puškom,
dva revolvera iz očeve zbirke i kuti­
jama metaka, on uđe u staru i zapu­
17

20. štenu zgradu u Via Pordenone blizu
Pjaca Udine.
- Ko je? - čuo se ženski glas iza
vrata.
- Enriko, otvori! - odgovori on.
Vrata se odškrinuše i pomoli se
devojka prćastog nosa i prijatnog
izgleda.
- Zar ti nisam rekla da ne možeš
više k meni? - pitala je ne praveći
mu prolaz.
- Zima je i nemam kuda - odgo­
vori on smrknuto.
Ona napravi ljutitu grimasu i pro­
pusti ga unutra On spusti torbu i
poče da svlači kaput i skide
krznenu kapu, pa stojeći poče da
trlja ozeble ruke i promrzlo lice.
Ona nogom gurnu torbu i s uzda­
hom reče:
- Gvožđurija...
- To je ono što sada moram da
nosim - reče on i uđe u jedinu de-
vojčinu sobu.
Spusti se u jedinu, staru i umaš­
ćenu naslonjaču. Ona ćuteći gurnu
mali sto bliže njemu, pa iz ormana
donese hlepčić i tanjir s nešto sira i
šunke. Pored toga stavi i slamom
opletenu bocu kijantija. Enriko sam
nali vino i žudno ispi prvu čašu kao
rubin crvenog vina.
- Slušala sam vesti — reče ona.
- Šta si čula?
- Ubio si mafijaša Selmija i ra­
nio Falkija.
- Napali su...
- I to sam pročitala. No o tome
govorim zato što si posle toga do­
šao ovamo.
- Kuda da odem?
- Kud god hoćeš, ti razmaženi
gospodičiću! Dok je tebi bilo dobro,
nisi hteo ni da čuješ za to da nam
pristupiš.
- Ali ti pripadaš crvenima. Ja ne
mogu s vama... Ne odobravam te­
ror ni crnih, ni crvenih. Istina ža­
lim vas koji ste u zabludi misleći da
se tako može doći do ljudske slo­
bode. Crne mrzim, jer i oni su u za­
bludi verujući da će vratiti fašizam
tim groznim, masovnim ubistvima.
Oni ubijaju narod, a vi političare i
bogataše. Ne, ne mogu to da prihva­
tim - govorio je Enriko držeći u
jednoj ruci nož, a u drugoj već na­
četi hlepčić.
Onda ućuta i poče da jede. Raz­
mišljao je o Albertini Bijardi, de-
vojci koja je napustila studije arhi­
tekture u Rimu i postala ilegalac
crvenih brigada. Sreo ju je pre tri
meseca na nekom predavanju o po­
litičkim prilikama u svetu, koje je
držao neki bradati momak, o kome
se malo znalo. Tada je Enriko pri iz­
lasku nehotično gurnuo devojku i
modrom kišnom ogrtaču i zamolio
je da mu oprosti.
- Nisam od marmelade - nas-
mejala se ona. - Nema potrebe da
se izvinjavate.
- Niste marmelada, ali ste slatki
- našalio se tada i nastavio da ko­
rača pored nje.
Marmelada nije vaša i ne možete
ni da liznete - našalila se i ona.
I, tako, reč po reč, šala na šalu i
njih dvoje su koračali oko severnog
dela Parka Reviza, a onda su svra­
tili u jedan kafe. Kako to obično
biva kod mladih, već posle nekoliko
dana priznali su jedno drugom da
su »stali na mađije« i našli su se u
zagrljaju. Bili su to lepi dani sve do
Enrikovog odlaska u London,
Istina, izvesnu mračnu senku je na
oboje bacala činjenica da se de­
vojka bavila nekim tajnim poslo­
vima.
- Nije još vreme da ti kažem šta
je po sredi. Važno je da sam samo
tvoja u ljubavi ali u svemu drugom
pripadam svojim drugovima - re­
kla mu je s tugom u očima.
,A kad se dogodila nesreća, ona
ga je prihvatila i pokušavala da ga
uteši. No kad joj je on rekao da će
se osvetiti svoje sestre na najsuro-
viji način, ona je rekla:
- To nas rastavlja. Nas dvoje
više ne smemo da se viđamo, jer
moglo bi se dogoditi da nam nava­
liš na glavu i policiju i Mafiju. I
inače s njima imamo mnoštvo ne­
prilike.
- Ko to?
18

21. - r'itaš kao da si tupouman...
- Zar je sve to važnije od naše lju­
bavi?
- isto to ja mogu tebe da pitam.
Ti si sada postao odmetnik, a ja
sam to odavno - zaključila je ona
Shvatio je da ona pripada tajnoj
organizaciji, ali nadao se da će je
odvojiti od nje. Vraćao se k njoj,
iako ga je molila da je ostavi. Sada
ga je jedva pustila u svoj bedni stan­
čić.
Kao da je telepatski čitala nje­
gove misli, ona reće:
- Ovaj stan nije moj. Ne smem
da ugrožavam one koji će možda
doći da se sklone ovde.
Enriko pomisli kako je to neprih­
vatljivo da kod Albertine dođe neki
neznanac i jednostavno ostane da
tu živi, ili samo prespava nekoliko
noći.
- Kako je sve to mučno — reče
on preko zalogaja.
Ona shvati da mu smeta da jede,
pa ode da skuva čaj na malom re-
šou u uglu. Ćutali su zaneti svojim
turobnim mislima
Te noći dugo su razgovarali. Al-
bertina je tvrdila da ga voli tako da
bi žrtvovala život za njega ali mpra
da prestane da ga viđa jer to na­
laže disciplina u njenoj tajnoj dru­
žini.
- Dobro, potražiću drugo skloni­
šte - zaključio je Enriko.
Dugo nije mogao da spava Zbog
toga se ujutru nije odmah probudio.
Trgao se kad su lupnula vrata Ona
je donela novine. Odmah je potra­
žio vesti o događaju pred stričevom
kućom i prvo što je pročitao bio je
naslov koji je pitao: »Lejn ili Lun?«.
Ona je čitala preko njegovog ra­
mena i on oseti kako se njena ruka
steže oko njegovog ramena
- Sad i to... Neće pristati... Od-
baciće me kao grešnicu... - govo­
rila je tiho.
- Sta kažeš? - okrenuo se k
knjoj Enriko. - Ko će da te odbaci?
- Oni, moji drugovi..
- Ali ja neću. Budi moja - obgrli
je on iskosa oko struka
- Ne. moraćeš da odeš, dragi -
reće ona i suze joj grunuše.
Utešni poljupci se pretvoriše u
strastvene i njih dvoje odbaciše no­
vine s tim strašnim i nemilim ve-
stima pa se zagrljeni nađoše na
uskom, neudobnom ležaju, koji im
se učini kao cvetna poljana radosti.
Bližilo se podne kad je Enriko iz
ulične govornice pozvao strica Poz­
dravi ga, reće mu da je pročitao sve
novine i zaključi:
- Sećaš li se jazbine?
- Da - odgovori starac, jer znao
je da je pre više godina izgrdio svog
sinovca što ga je video u kafeu u
Via Kolodi, iznad koje je bilo jedno
od onih prenoćišta koja primaju
sumnjive parove na po nekoliko
sati, a imaju mogućnosti da pozovu
devojke sa ulice, ako to gost zatraži.
- Mogli bismo da pokušamo da
to bude tamo - reče Enriko mis­
leći na susret.
- Kada? - upita starac.
- U tri sata.
- Prihvaćeno! Biće kako treba -
zaključi starac misleći na to da će
izbeći da ga neko prati i tako
ugrozi njegovog posinka.
Kad se vratio u stan Albertine Bi-
jardi. ona opet poće razgovor o nje­
govom odlasku.
- Ili ti, ili ja To je jedina alterna­
tiva koju su mi ostavili. Bila sam s
jednim od naših ljudi - reće ona.
- Otići ću ja - odgovori Enriko
- Ali ne odričem te se zauvek. Kac
završim ono što moram, potražići
te svakako.
- A gde li ću ja tada biti? - kao
da pita samu sebe reće devojka.
- Shvataš li ti, Albertina, da te ja
volim? Zar bi mogla da odeš, a da
mi ne ostaviš poruku?
- Smislićemo nešto. Učili su me
mnogim veštinama ilegalnog rada.
Postoji nešto pod imenom »poštan­
sko sanduće«. To je kakvo skriveno
mesto, na koje se ostavi poruka
Nije teško u nekom parku, ili objek­
tima podzemne železnice, na nekoj
stanici, ili u hotelu naći takvo rne-
19

22. sto... - govorila je devojka gleda­
jući kako on sprema svoju torbu.
Zastao je trenutak razmišljajući
nad oružjem. Jedan revolver zataće
za pojas, a drugi pruži devojci.
- Neka ti ovo bude poklon i uspo­
mena od jednog odmetnika zbog
časti porodice. Nije li to staromo­
dan razlog? - nasmeja se on.
- Devojka razgleda revolver, vič­
nim pokretom zavrte kolo i oružje
spremno za paljbu zadrža u ruci
spuštenoj niz telo. Gledala je kako
on proverava okvire metaka za
mašinsku pušku i kako je smešta
na dno svoje torbe.
- Ne bih te gonila od sebe da me
nije strah? - reče ona tada. - Co-
vek danas nikome ne može da
reruje.
- Ne razumem te, draga -
uspravi se Enriko, jer već beše zat­
vorio svoju torbu.
- Morala sam izvesnim ljudima
da kažem ko si i oni zahtevaju da
odeš. Jutros sam bila napolju da
kupim novine, ali i da se susretnem
s jednim od njih. Bio je ljut što ti već
nisi daleko od mene i ovog stana -
odgovori ona.
- Misliš li da bi oni mogli da ne­
što preduzmu protivu mene? -
upita on još uvek stojeći nad tor­
bom.
- Ponekad naslutim da se negde,
u tamnim vilajetima skrivanja, do­
dirnu crveni i crni teror, podzemlje
sa svim vrstama zločina i tajni deo
javne politike - dodade Albertina.
- Da li te ja dobro razumem?
Misliš li da bi tvoji crveni teroristi
mogli da me gurnu pred cevi Ma­
fije, ili policije? - upita Enriko i
zbog nečega se ukoči.
I ona beše ćula neki šum iz
pravca vrata. Enrikova ruka pode k
revolveru i u istom terenutku vrata
se rastvoriše*kao da ih je raznela
eksplozija.
Enriko je pucao u magnovenju.
Pucajući je kleknuo na jedno ko-
leno. Prvi od dva napadača, koji
behu upali s revolverima u rukama,
nišanio je u Enrika, ali već je bio
pogođen. Drugi je držao oružje skre-
nuto prema devojci i Enriko neho­
tično pogleda k njoj. I ona je držala
podignut revolver, ali pucala je
kasno. Ruka joj je već padala, pa se
kuršum zari u pod.
- Ne! - viknu Enriko i jedva na-
tera sebe da prvo nanišani, a tek
onda opali u čoveka koji je pucao
na devojku.
Napadač kao da odskoči u
stranu, ali onda pade na pod kao da
se bacio na njega da našeto uhvati.
Prvi napadač pokuša da podigne
revolver, koji još nije bio ispustio,
ali mu ruka klonu.
Enriko ispali u njega zadnji me­
tak iz doboša revolvera i odmah ga
preseče strah da će naići još neko.
Zato se baci ka revolveru koji beše
ispustila Albertina, jer znao je da u
njemu mora biti još koji neispaljeni
metak. Tek kad ga je držao uperena
prema otvorenim vratima shvati
da više niko ne dolazi. Ipak on brzo
otvori torbu i izvuče kratku uzi
mašinsku pušku. To oružje izra­
elske proizvodnje kao da je bilo
načinjeno da se lako skrije u torbu,
a i pod kaput.
Tek tako naoružan kleče kod de-
vojke. Kao svestrani sportista znao
je dosta o povredama, pa mu nije
trebalo mnogo vremena da proceni
šta je s devojkom, kada je nedavno
bila zapalila plamen snažne ljubavi
u njemu.
- Albertina!... Ne, ovo ne sme
biti istina! - jauknu on i suze mu
naglo navreše na oči.
Začuše se glasovi u hodniku.
Neko je dozivao pitajući šta se to
događa. Zato Enriko ustade i
oprezno proviri uz ragastov vrata.
Pomaljale su se glave iza odškrinu­
tih vrata duž hodnika. Gore na
spratu je neko vikao:
- Zovite policiju! Neka neko
otrči do telefona i javi policiji!
Dole u prizemlju neko je trčao.
Enriko još jednom dotrča do de-
vojke i zastade u nadi da će osetiti
da ona još diše. Ali nada je bila uza­
20

23. ludna. Zato on uze torbu u levu
ruku, a mašinsku pušku, kao da je
to pištolj, zadrža u desnoj i iziđe u
hodnik.
Na ulicu je istrčao iz zaleta, jer
očekivao je da mrtve napadače
neko čeka napolju. To se i dogodilo,
jer iz jednog automobila, na kome
nije bilo snega, odjeknuše pucnji.
Enrikove trkačke sposobnosti
ovoga puta mu pomogoše da iz-
begne kuršume. Udaljavao se brzo i
u suprotnom smeru od onog ka
kome su bila okrenuta napadačeva
kola.
Već se čula policijska sirena. To
je značilo da je pre stanara oronule
kućerine neko javio da se u njoj
puca, pa je radio javljanjem neka
najbliža patrola upućena tamo. Ne,
eto, i od patrole je novi odmetnik
bio brži.
Enriko skrenu iz Via Pordenone
u Via D’Aragone. Već u Via Staro
šao je samo ubrzanim korakom.
Uspeo je da se udalji od zvuka poli­
cijske sirene u splet ulica prema
Parku Lambro. Opet je skrenuo
kružnim pravcem da bi stigao do
Pjace Udine, gde se nalazila stanica
podzemne železnice linije dva.
Vozeći se sedeo je na klupi kod
vrata i držao svoju torbu na kole-
nima. Razmišljao je kuda da krene.
Primećivao je da ga mnogi putnici
podzemne železnice gledaju ili s
čuđenjem, ili sa sažaljenjem. Tek
tada on shvati da je gologlav i da
nema zimskog kaputa ili bilo kak­
vog ogrtača. Morao je brzo da se
odluči, jer možda će neko uzput na
nekoj stanici skrenuti pažnju poli­
ciji na čudnog putnika. Znao je da
ljudi nisu spremni da pomognu je­
dan drugom, a naročito ne i da se
za njega izlože bilo kakvoj opasno­
sti. Ali mnogobrojni su oni koji su
spremni da nekoga potkažu i op-
štuže, naročito ako ih to ničim ne
ugrožava.
Pa šta da radim? pitao se skoro
izbezumljen od bola zbog smrti Al-
bertine Bijardi. Postojao je jedini
zaključak da mora doći do zimskog
kaputa ne samo da prestane biti
upadljiv, već i da ne pati od zime.
Već na stanici kod Pjace Piola on
iziđe iz voza i uputi se ka toaletu.
Osmotri ljude pred sobom. Jedan je
bio njegovog rasta i imao je kaput
kakvih je mnogo prošle godine pro­
davala konfekcija. Enriko pođe za
njim. U toaletu mu gurnu cev revol­
vera u bok i tiho reče:
- Uđite u kabinu, ali bez otpora.
Ako šta pokušate, ubiću vas odmah.
- Ne pucajte... Imam trista hi­
ljada lira u novčaniku. Uzmite
sve... I sat i prsten - govorio je zai­
sta tiho napadnuti nesrećnik.
- Ne trebaju mi ni vaš novac, ni
dragocenosti - reče Enriko zatva­
rajući vrata kabine. Pokažite mi
samo ličnu ispravu.
Žrtva je drhtala od straha i jedva
izvuče novčanik. Kartu identiteta
jedva izvuče, pa mu Enriko uze nov­
čanik iz ruku. Samo jednom rukom
on lakše otvori kartu i pročita ime
uplašenog čoveka. Pri tome ispa-
doše i dve posetnice. Napadnuti ih
podiže.
- Posetnice s vašim imenom? -
upita Enriko.
- Da... Hoćete li i njih? - upita
nesrećnik.
Enriko mu vrati novčanik i uze
samo jednu posetnicu.
- Uzeću samo vaš zimski kaput,
ali platiću vam ga Moj kaput je
uzeo neko drugi, pa sada moram i
ja tako da se opremim. Ne mogu da
idem i kupujem. Vi možete - reče
zatim.
- Mogu... Ne morate da platite
- reče uplašeni čovek, koji se zvao
kao i jedan omiljeni italijanski film­
ski komičar.
- Svucite kaput - naredi En­
riko.
Ćovek posluša i pribi se uz zid
kabine.
- Ostanite ovde najmanje četvrt
sata. I ni za živu glavu ne javljajte
policiji. Ja nisam razbojnik, već
odmetnik časti Enriko Prekolini...
21

24. - Čitao sam... Vi ste u pravu, go­
spodine Prekolini — upade čovek
skidajući kaput.
Enriko ga natera da primi za ka­
put nadoknadu od pet stotina hi­
ljada lira. Ovaj prihvati novac i
reće:
- Nikada nikome neću reći. Ni­
kada!
Enriko iziđe iz toaleta i iz stanice
podzemne železnice. Dugo je išao
pešice prema centru grada. Oseti
da mu zebu noge, pa ude u jednu
trgovinu i kupi toplije čarape i
zimske cipele, a one plitke stavi u
torbu. Pogledao je na sat, bilo mu je
ostalo još dva sata do susreta sa
stricem. On svrati u mali restoran i
sede u najmračniji ugao. Vlasnik
priđe i upali lampu na zidu iznad
itola.
- Ugasite jer umorne su mi oči
od svetla napolju. Ne podnose mi
oči dugo belinu snega — reće En­
riko.
Vlasnik restorana posluša i lično
primi narudžbinu. Enriko nabroja
jela koja želi za ručak i zatraži pola
litra vina. Kad restorater ode, En­
riko ostade da razmišlja. Nije pušio
i sada nije znao šta bi od sebe. Pre­
pusti se sećanjima na sve detalje
prošlih događaja. Postajao je sve-
stan šta se događa. Već je ubio če­
tiri i ranio jednog ćoveka. Ali ne
samo to, već postao je i razbojnik.
Iako je platio zimski kaput onom
nedužnom čoveku, on mu ga je uzeo
na silu. On ga je oteo. To je razboj-
ništvo. A koliko puta će biti prisi­
ljen da primeni nasilje nad neduž­
nima?
Zahvatio ga je snažan osećaj izne­
nađenosti. Kao da je bilo potrebno
da otme čoveku taj prokleti zimski
kaput pa da shvati da je on ipak
grešnik, iako smatra da mu pravda
nalaže da kažnjava zločince. Bio je
iznenađen i onom pretpostavkom u
novinama da je Tom Lejn u stvari
londonski kralj ponoći. Razmišlja­
nje učini da planu nada u njemu da
će ga Lun prihvatiti kao člana svoje
slavne družine.
Pa šta ako ću otići iz Milana? Co-
vek može da živi u bilo kom delu
sveta, pa i na pustom ostrvu, skoro
glasno reće samom sebi, kao da je
neko tvrdio suprotno.
Ipak, sva ta razmišljanja ne potis­
nule u njemu onaj osećaj iznenađe­
nosti zbog otkrića da je on postao
nešto drugo od onoga što je zamis­
lio u trenutku kad je krenuo da kaž­
njava krivce sa smrt jedne i ranja­
vanje druge sestre. Povrveše i seća-
nja na trenutke kad je prisiljavao
Gvida Mučolija da sve prizna Mu­
čio je tog milanskog makroa tako
grubo i zlurado da sada nije mogao
da poveruje da je bio zapao u takvo
stanje. Saznao je imena mogućih
krivaca za Nizinu smrt, mnoge
tajne podzemlja i pretpostavke o
tome gde su one tri devojćice, ali
stvarno nije postigao skoro ništa. U
nastupu očajničkog besa ubio je
Gvida Mučolija i javno priznao to
delo, koje su mnogi nazvali zloči­
nom.
Osećao je još i strah. Nije to bio
strah od smrti, već nesnosni strah
od toga da neće uspeti da ostvari
osvetu. Neće uspeti da kazni bogate
razvratnike, koji su se naslađivali
silovanjem devojčica. Da je to bilo
silovanje pokazala je autopsija, čiji
rezultat su objavile novine. Krivci
su bili još i Mućoli i njegovi gang­
sterski šefovi. To je bilo jasno, ali
nije se znalo ko je kriv za konačno
ubistvo ranjene Sofije Prekolini?
Da li su je ubili bogataši, ili M afija
ili svi zajedno? Ko je bio nepos­
redni izvršilac tog strašnog zločina.
Pitanja i samo pitanja razarala su
Enrikovu želju da smisli neki plan.
Pa on nije znao ni to gde će prespa­
vati sledeću noć. Sada mu se učini
da je to nerešiv problem. Nigde
neće biti siguran, a čopori pasa tra­
gača svih vrsta već su pušteni s
veza i traže... Spas od tih misli tra­
žio je u čestom gledanju koliko je
sati.
Konačno bilo je blizu tri sata
posle podne i on plati pa krenu ka
Via Kolodi.
22

25. Seo ye za isti onaj sto za kojim ga
je stric video onda slučajno prola­
zeći ulicom. Tako je mogao da mo­
tri rta prilaz kafeu i da primeti dola­
zak sumnjivih osoba, ali pre svega
svog strica. Nije bio baš bezbrižan
što se tiče strica, jer nije više bio si­
guran u njegovu sposobnost da sve
na vreme primeti.
Jedan čovek malo neobičnog
hoda. kao da poskakuje, prođe
mimo izloga. Imao je nekakav pa­
stirski šešir na glavi, ispod koga je
virila duga, kao ženska kosa, a bio
je ogrnut nekom vrstom šarenog
meksikanskog ogrtača bez rukava.
Kad se vrata kafea otvoriše, vetar
ubaci i malo snežne prašine, a na
vratima se pojavi baš onaj čovek.
Enriko opet skrenu pogled ka ulici,
ali sa strane u vidnom polju mu se
pojavi onaj neobični gost. Prilazio
je njegovom stolu.
- Oprostite, čekam društvo -
reče Enriko.
- Nisam ni ja baš loše društvo -
odgovori nepoznati i pomeri stolicu
da sedne.
Tek kad je čuo taj glas, Enriko
otkri ko je došao. Zahvati ga nesav­
ladiva potreba da se smeje. Ima
tako trenutaka kada se potreba za
smehom pretvori u pravi napad,
bolesno stanje smeha, koje ne može
odmah ni da se savlada ni da se pre­
kine.
- Ti?!... - jedva izgovori Enriko.
pa ga opet potrese napad smeha.
Stric više nije imao svoju belu
bradu, a bela kosa je bila pokrivena
svetlo-smeđom, neprirodnom i na
prvi pogled perikom od sintetike,
jer one prave su bile skupe. Istina,
takve perike su nosili mnogi tipovi
željni nekog novog, zabavnog iz­
gleda. Viđao je dosta i takvih ogr­
tača. I sve to nikada nije privlačilo
njegovu pažnju. Ali sada, na njego­
vom stricu, ozbiljno tihom nauč­
niku, koji je duboko zašao u osmu
deceniju života, sve to najpre je iza­
zivalo smeh, a onda zapanjenost i
nevericu.
- Prošetaj do toaleta - reče sta­
rac i popravi periku.
Enriko Prekolini pritisnu uste
dlanom, kao da zadržava povraća­
nje, pa ga posluša i otrča niz zavo­
jito stepenište u podrumski toalet
kafea. Tamo je počeo glasno da kaš­
lje ujedno se smejući. A kad je pro-
cenio da je napad smeha oslabio i
da će polako nestati, on odjednom
oseti nekakvo opšte olakšanje. Više
mu nije bilo strašno ništa od onog
što se dogodilo. Manje bolno mu
postade iznenadno saznanje da je
postajući »odmetnik časti« postao i
razbojnik. Manji postade strah od
budućnosti.
Vraćajući se u kafe čuo je kako
stric naručuje veliku čašu slatkog
mleka »meta-meta«, što je značilo
da bude mlako. Kad Enriko sede,
starac kočoperno isturi grudi i tiho
reče:
- I tako, u slavu boga Bahusa
ispićemo po jedno dobro mleko.
Treba da proslavimo ovaj susret.
Samo za tebe ga nisam naručio, jer
vidim da si se trovao espresom.
Enriko htede nešto da pita, ali
opet oseti da će prsnuti u smeh.
Samo nešto veoma tužno moglo bi
sada da sasvim ugasi taj napad
smeha zbog stričevog izgleda.
- Pričaj - reče starac. - Šta se
događa?
- Nije dobro — reče Enriko i
odmah oseti da više neće biti
smeha.
On ispriča starcu o devojci, koja
je toga podneva poginula pored
njega.
- Je li to bilo u Via Pardenone?
... Izvesna Alberina Bijardi? -
upita starac.
Enriko potvrdi, a starac pokaza
mali džepni prijemnik, koji izvadi
ispod ogrtača, pa reče:
- Neprekidno slušam vesti. Ubi­
jena su dva mafioza. Zovu se Ma­
šimo Butafave i Mario Nikioli. Taj
prvi, bacač boba1, bio je na spisku
1 Butafave je prezime izvedeno od pojma
baciti bob (ital.)
23

26. sloćinaca za kojima su raspisane
poternice.
- Čudno — kao za sebe reče En-
riko. - A zbog čega su raspisali
poternicu?
- Rekoh da je bio mafiozo.
- Kako su mogli da me nadu?...
Da su me pratili, napali bi me na
ulici, odmah. Ovako...
- Može li biti da je devojka? -
zausti starac.
- Jeste... Ona je rekla nekome.
Ali to su teroristi, crveni... Nije
moguće da su oni. Da je bila iz ta­
bora crnih, znao bih kako su me
našli — prekide ga Enriko.
- Smetao si im ... Možda si imao
suparnika kod devojke - reče sta­
rac.
Enriko je ćutao, jer stolu priđe
konobar i donese mleko. Starac
poče da se okrepljuje mlakim mle-
kom srčući penu s vrha čaše stvor­
enu sipanjem mleka pod pritiskom
iz aparata. Razmišljali su neko
vreme, a onda Enriko upita:
- Šta bismo mogli sada da uči­
nimo?
Starac ispod ogrtača izvuče tor­
bicu obešenu o rame kaišem i
šapnu:
- Doneo sam ti novac. Negde
treba da se sklonimo do večeri, jer
onda ćemo se sastati s Tomom.
-- Je li to izvesno? - trže se En­
riko.
- Ugovoreno: u dvadeset sati u
»Fonte Zelbio«, kafe kod Pjace Leo-
nardo da Vinči.
- A ovih više od četiri sata do
tada?
- Zar nemaš neko skrovište?
Hteo bih da ga vidim, jer ovoga
puta sam umakao uhodama i poli­
cije i Mafije. Ovo je dobra prilika.
- Nemam nikakvog skrovišta -
odgovori Enriko. - Ne znam ni gde
ću provesti narednu noć. Smisliću
neštp.
- Smislićemo! - naglasi starac.
- Nisam ja uzalud obrijao bradu...
Ali da vidiš, u trgovini pozorišnim
potrebama našao sam brade isto
vetne s mojima. Odmah sam kupk
dve i mastiks. Kad skinem periku i
nalepim bradu, evo ga opet dr Vale-
rio Prekolini.
- I sve to zbog ovog susreta?! -
iznenađeno šapnu Enriko.
- Vruće mi je pod ogrtačem, pa
hajdemo odavde. Valjda se u jazbini
gore može dobiti soba na nekoliko
sati — reče starac umesto odgo­
vora.
- M ože... istina, misliće vratar
da si ti stari homoseksualni razvrat­
nik, a ja tvoj partner - nasmeja se
Enriko.
- Svet je gadan, pa neka ga -
namršti se dr Prekolini. - Verujem
da dosta takvih dolazi ovde.
- O, i još te kako! — potvrdi En­
riko.
Za popodnevno korišćenje sobe
nisu morali ni da kažu imena, ni da
se upišu. Bilo je dovoljno da un-
apred plate. Povelika napojnica
odobrovolji ćoveka na recepciji i on
reče:
- Najbolja soba nam je pod kro­
vom, a tamo je jedina. Niko vas ne
može čuti, niti imate koga vi da ču­
jete.
- Mi ne hrčemo, a nismo ono što
mislite - nasmeja se Enriko. - Jed­
nostavno, mom stricu treba malo
popodnevnog odmora.
- Naravno, gospodine, naravno!
- pokloni se portir.
Lift ih diže samo do petog sprata,
a onda su morali pešice u potkrov­
lje. Bilo je istina da ih niko ne može
ćuti, niti oni koga, jer svakog časa
lupali su i zvrndali uređaji pogona
lifta, koji su se nalazili uza zid sobe.
No čuli su jedan drugoga i mogli su
da porazgovaraju. Ispričaše jedan
drugom sve što su imali da kažu, a
onda starac zaključi:
- Ko zna kakva će nam noć doći,
pa je najbolje da ti spavaš. Daj
meni revolver i stražariću kao stari
šumski vuk.
- Uzbuđen sam zbog svega što
se dogodilo i zbog očekivanog sus­
reta s Lunom, pa ne znam hoću li
moći da spavam. Pokušaću — reče
24

27. Enriko svlaćeći se i pružajući
stricu revolver.
- Nisam poneo svoj pištolj, jer
ne želim da ga možda policija nade
kod mene. Jutros su mi javili da mi
se oduzima pravo nošenja oružja
zbog onih revolvera nađenih u ko­
lima - objasni starac.
- Ako budu hteli da te ubiju, pi­
štolj ti neće pomoći, a sam nećeš
nikoga napadati - reče Enriko.
- Ko zna? - osmehnu se starac
skidajući periku.
No i posle toga izgledao je podm-
lađen, valjda zato što je obrijao
bradu. On sede za sto i poče da raz­
gleda predmete koje je vadio iz
muške torbice za nošenje o ramenu
i iz džepova Bilo je tu obešenih
brkova nekakvih čuperaka kose,
brižljivo upakovanih brada i bo­
čica. Bezglasno se smejao, pa po­
gleda ka Enriju, koji još nije bio
sklopio oći.
- Moraćemo, kao i Lun, da izu­
čimo veštinu maskiranja. Jesmo li
odmetnici, ili nismo? - reče s vra­
golastim izrazom lica.
- Oh, striče! - uzdahnu Enriko i
okrenu se k zidu.
Potrebe mladosti bile su jaće od
uzbuđenja i on uskoro poče duboko
i mirno da diše. Starac je sedeo
držeći ruku na stoćiću pored punog
revolvera. Samo ponekad bi je podi­
gao i u nekakvom nemom mono­
logu pretio.
IV
Sneg je bio prestao da pada, jer
talas toplog vazduha iz Sredozem­
lja bio se svalio preko Ligurskih
Apenina u Lombardiju. Stari i
mladi Prekolini sišli su i pozvali
taksi da ih preveze do mesta sus­
reta s Lunom. Dok su stajali pred
prenoćištem, Enriko reče:
- On nas neće prepoznati, a
možda ni mi njega jer mora biti da
se i on maskirao.
- Budi bez brige. Taj ume da
gleda i da prepozna čoveka - os­
mehnu se starac. - A ni »Fonte Zel-
bio« nije suviše veliki kafe, u kome
bismo se mimoišli.
Taksi stiže, i dok su on* u<a2ili,
vozač se žalio da je zbog topljenja
snega i leda na ulicama postalo kli­
zavo i opasno.
- Pustićemo da malo otklizi i
cena prevoza - našali se Enriko.
- O, to mi ne činimo! - uzviknu
vozač. - Ali neka napojnica... Pa
to čovek ne može da odbije.
- Vozite! - uzviknu starac trlja­
jući dlanom svoju ogoljenu bradu,
koja mu je zebla i pored otopljenja.
Enriko se sam za sebe nasmeja
misleći kako su događaji i njega i
strica naterali da ostanu bez svojih
muških ukrasa.
Kad su prišli ulazu u »Fonte Zel-
bio«, jedan nepoznat muškarac irr
prepreći put i promuklim glason
reče:
- Izbrijana gospoda mogla bi dt
mi se pridruže. Pozivam vas da bu-
dete moji gosti.
- Ko ste vi? - sumnjičavo upite
Enriko i ruka mu polako pođe ke
otvoru otetog kaputa
- Prihvata se s oduševljenjem! —
uzviknu starac i uze neznanca pod
ruku.
Enriko još nije verovao da je
pred njima Tom Lejn, odnosno Lun,
ali pomisli da je to možda neki nje­
gov čovek, koga stric Valerio poz­
naje.
- Očito još uvek u nešto niste si­
gurni - reče Lun i pruži mu ruku.
- Imam automobil tu u Via Boti-
ćeli pa hajdemo tamo. Bićemo ko­
motniji na jednom mestu koje
znam.
- Vodi nas. Tome - reče Starac.
- Luiđi, Luiđi Ferentini, molim!
- nasmeja se Lun. - Zapamtite: od
sada sam samo Luiđi Farentini.
- Zapamtićemo — reče Enriko
kad pridoše velikom, svetlosivom
fijatu.
On stade uz zadnja vrata, ali mu
Lun pokaza prema sedištu za vo­
zača i reče;
25

28. - Ne volim da po ovakvom vre­
menu vozim »drži desno«, a ti si
ipaii ui&đi i bolje poznaješ grad.
- 1 naspavao se danas posle
podne - dodade dr Prekolini, koji
već beše seo na zadnje sedište.
Kad Lun sede pored starca, En-
riko koji je već držao upravljač, za­
lupi vrata napred i upita:
- Kuda da vozim?
- Ka južnom delu grada iza
Skalo Romana - odgovori Lun i
odnekud pruži presavijen plan
grada, na kome je plavim krugom
bila okružena brojka devedeset pet
na kraju Via Kvaranta.
Enriko pokrenu kola. Vozio je
brzo uprkos večernjoj saobraćajnoj
gužvi i klizavim kolovozima. Lun se
iznenadi kako su brzo stigli, jer bio
je navikao na londonske srazmere
planova i londonske daljine. Milano
je ipak bio grad od svega milion i
po stanovnika. A i Enriko je bio
sportski vozač.
Četiri ulice zatvarale su nepravi­
lan četvorougao, na koji je vodilo
mnogo prilaza izdvojenim kućama.
Ka jednoj od njih Lun pokaza ru­
kom i reče:
- Tamo je sada naš bezbedni ku­
tak. Taj prilaz je samo naš i vodi
pravo do vrata garaže.
Kad smestiše automobil, Lun
uputi goste da uđu kroz unutrašnja
vrata, a on ode da kod ulaznih
uzme novine, jer sa vlasnikom obliž­
njeg kioska bio se dogovorio da mu
ostavlja jutarnja i večernja izdanja
nekoliko listova, a tako i nova izda­
nja najvažnijih revija na italijans-
kom i engleskom. Iako je bilo veće,
kroz poštanski prorez na vratima
bila je ubačena čitava hrpa novina.
Bogata napojnica data prodavcu
novina činila je svoje. Lun još u
hodu izdvoji večernja izdanja, jer
jutarnje novine bio je pregledao još
na početku dana.
Ulazeći u hol kuće on je čuo kako
starac kaže:
- Možda je bilo bolje da ste
mene odmah ostavili blizu moje
kuće. Ovako, trebaće da se opet
mučite vraćajući me preko centra.
- Domaćin je pozvao i tebe, a
možemo pozvati taksi — odgovori
Enriko svom stricu.
- Nema vraćanja, dotore - ve­
selo reče Lun. - Ovo je naša mala
tvrđava, a ti si, sudeći po mnogo
čemu, dobrovoljac broj jedan.
- Kako misliš to »nema vraća­
nja«? - upita starac opipavajući
sada ogoljeni deo lica, koji je do pre
desetak sati pokrivala bela i nego-
vana brada.
- Ako si s odmetnicima, onda
budi to na neki način sam - odgo­
vori Lun.
- Pa zar nisam? Obrijao sam
bradu, nabacio meksikansku pele­
rinu, pokrio svoju sedu glavu peri­
kom i tako krenuo u staračku avan­
turu - gunđao je starac skidajući
ogrtač s ramena i periku s glave.
Lun ih odvede u prostranu sobu
.delom uređenu da bude radna pro­
storija, a delom da posluži za sve
druge vrste dnevnog boravka. Bili
su tu fotelje, kauči za odmaranje,
sto sa skupocenim šahovskim figu­
rama, televizijski aparat, muzički
komplet, sto s kutijama karata i
kocki za izgru i veliki globus. Doma­
ćin pokaza gostima kako se globus
otvara na dve uspravne polulopte
ispunjene policama s pićima raz­
nih vrsta. Provede ih da vide kuhi­
nju, trpezariju, luksuzni salon i na
kraju spavaće sobe s kupatilima na
spratu. Odmah im predloži i to ko
će u kojoj spavaćoj sobi da provodi
buduće zajedničke noći.
- Ali ja neću da vam budem na
teretu, a i navikao sam na neke po­
sebne udobnosti u svojoj kući —
reče dr Prekolini.
- Možda Tom želi da makar ove
noći budemo zajedno, pa pokušaj
da to izdržiš - primeti Enriko.
- Nisam mislio na jednu noć -
zbog nečega odlučno reče Lun. -
Tvoja izloženost tamo u tvojoj kući
je neprihvatljiva Zločinci bi mogli
da te otmu i da nas ucenjuju. Pored
?e

29. toga, oni bi te mučili da im otkriješ
kako da uhvate Enrika...
- Zar smo dotle došli?! - iznena­
đeno ga prekide starac.
- Podseti se koliko je već mrtvih
palo, pa ne treba ništa da ti objaš­
njavam - odgovori Lun i krenu ka
stepeništu.
Oni siđoše za njim, a on ih od­
vede u trpezariju. Sto je bio postav­
ljen za četvoro, a pošto je bio veliki,
za trostruko veći broj gostiju, na
njemu je bilo dovoljno mesta da
budu poredane i boce s pićem.
- Nadam se da je večera još to­
pla, jer ostavio sam uključene gre-
jače kad sam bio ovde pre nešto
manje od dva sata - objasni Lun
pozivajući ih na večeru.
- Ali ko je sve ovo spremio?! -
iznenađeno upita Enriko.
- Bila bi potrebna vrlo duga
priča da se dobije potpun odgovor
- smejući se reče Lun - No
ukratko moram da objasnim kako
sam vrlo brzo našao ovu kuću i
preuzeo je sa svim što ste u njoj vi-
deli. Ona ima i drugih, tajnih pred­
nosti. Slučajno sam juče pročitao
da u Milanu živi jedan ne mnogo
poznat, ali vrlo tražen pisac, s ko­
jim sam se sprijateljio pre šest go­
dina. Bila bi to lažna skromnost
ako bih prećutao činjenicu da sam
mu dva puta spasao život Drugi
put je u pitanju bila i njegova čast,
koja je nekim izuzetnim ljudima
važnija i od samog života Takav je i
ovaj ponosni Alpinac sa bregova
Orobije.
- To ti govoriš o Ronkobelu -
upade Enriko.
- Zar ga znaš? - upita Lun.
- On je poznati smućar, a sport
uopšte drugi mu je hobi posle pisa­
nja filmskih scenarija i priča s fan­
tastičnim sadržajem - odgovori
Eneriko. - Sreo sam ga nekoliko
puta.
- Taćno tako! - nasmeja se Lun.
- On je takav da sam smeo da mu
poverim sve svoje brige. On je bio
ojađen što sam k vama svratio pre
nego k njemu. Odmah je pokupio
ženu dete i poslugu i otišao u Švaj-
carsku na smučanje. Meni je »zapo-
vedio« da boravim u kući sve dok
mi to treba. Pokazao mi je sve i ude-
sili smo tako da on »i ne zna da je
neko provalio i živi u njegovom
stanu«. On će obezbediti da stalno
ima alibi kako nije ni slutio da sam
ovde, ako se to otkrije. Objasnio mi
je kako da koristim i usluge jedne
agencije, koja se bavi vanrednim
spremanjem obeda za veći broj
ljudi i dovođenjem u red kuće kad
to zatreba Tako imam i nemam
poslugu, već kako mi bude odgova­
ralo.
- Dakle, tako je spremljena i ova
večera - doseti se starac. - No
ubuduće, znajte da stari hemičar
ima i jedan hobi. A to je kuvanje.
Smeo bih da se sa svakim kuvarom
takmičim, na primer, u spremanju
špageta a la milaneze, ili makarona
na bilo koji način.
Tri muškarca su se dobro snala­
zila poslužujući jedan drugoga u
toku večere. Dobra vina su pripo­
mogla da se vedro raspoloženje
održi iako niko od njih nije popio
više od dve čaše.
- Zao mi je što nisam predvideo
sve ovo, pa da ponesem ono što je
najbolje u našoj zbirci oružja -
reče starac u jednom trenutku.
- O oružju sam se ja pobrinuo.
Već sam vičan da u velikom gradu
nađem ljude koji ne pitaju za ime i
nabavljaju svaku vrstu oružja, ako
se to plati kako žele i preuzme naro­
čitim postupkom, koji isključuje
mešanje policije - odgovori mu
Lun.
Enriko kaza šta ima od oružja i
zaključi:
- Dakle, oružje nam ne nedo­
staje. Uskoro ćemo morati da se
rastanemo, jer j a .. - zausti on.
- To uskoro biće još ove noći -
upade Lun. - A sada mi dozvolite
da pogledam večernja izdanja no­
vina jer očekujem da u njima proči­
tam nešto što sam sam napisao.
On se vrati s jednim novinama i
pruži ih Enriku, koji ih uze i pročita
27

30. jedan naslov, pa onda začuđeno
pogleda Luna. Ovaj je samo klimao
glavom. Enriko je čitao:
»... Ako nedužne devojčice ne
budu puštene odmah po izlasku
ovih novina, krivci ne mogu raču­
nati na milost. Ana Zvevo, Kjarina
Bonano i Lidija Cestari su žrtve
ljudi povezanih i drugim zločinima
To su isti oni koji su ubili moje se­
stre. Do pola noći treba da se čuje
vest da su tri nesrećne prijateljice
mojih ubijenih sestara oslobođene i
zdrave. U protivnom, stupa na
snagu surova, ali pravedna osuda
na smrt svih onih koji znaju nešto o
otmici devojčica, ili su u njoj učest­
vovali, a sada ne čine ništa da one
budu oslobođene.
Pamtite zločinci, od ponoći mo­
žete da počnete da drhtite od
straha, jer osveta vas neće mimoići.
A ja nisam sam. Sa mnom je i Do-
nald Sikert, poznat i kao Lun, kralj
ponoći..
Enriko spusti novine. Nekoliko
trenutaka oštro, skoro ogorčeno je
gledao Luna. a onda reče:
- Ovo ja nisam napisao i ne prih-
vatam!
- O čemu se radi? — upita sta­
rac i uze novine da sam pročita ono
što njegov posinak odbija.
- Ovaj ultimatum zločincima
bih mirne duše potpisao — nastavi
da govori Eneriko. — Ali ovaj kraj
ne prihvatam. Tražiću od novinara,
makar im zapretio kao i ubicama,
da poreknu ovo što su objavili.
- A zašto? - upita Lun.
- Ja ga razumem — upade sta­
rac. - On je častan momak! Ne
može da prihvati to da s tobom po-
deli odgovornost za sve te smrti.
- Valjda me nećete osramotiti
pred javnošću ovoga grada?! —
oštro se iznenadi Lun. — Rekao
sam da očekujem objavljivanje ne­
čega što sam sam napisao. Ne pri­
stajem da to poreknem.
On tada obori pogled i ućuta. Cu-
tali su i dva Prekolinija. Svaki je sa
svog stanovišta bio u pravu. Staro
je napisano pravilo, čak i neka
vrsta zakona da osvetnik časti os­
vetu izvršava sam, svojom rukom.
Plaćeni ubice, rođaci i prijatelji ne
mogu da izvrše osvetu u ime ne­
koga drugoga Jer onda je to zloči­
načka osveta, koju su mnoga poko-
lenja na Siciliji, Sardiniji i Korzici,
a i po mnogim krajevima Italije,
smatrala prljavom. Razmišljajući o
tome Enriko reče:
— Zašto ne poštuješ naša shvata-
nja? Ja sam oglasio sebe za odmet­
nika časti i to hoću da ostanem. Ni
tebi, najdraži prijatelju, ne mogu da
dozvolim da me u tome ometaš.
— Mislio sam da razumem mo­
ralne zakone- smrknuto reče Lun.
Opet su neko vreme ćutali. Prvi
progovori starac:
— Moramo naći izlaz I ja imam
nešto da predložim.
— Ja ne vidim drugi izlaz do da
objavim da je ova poruka falsifikat.
Ne moram reći ko je njen tvorac. I
onda Tom mora da prestane da se
meša u moju osvetu - reče Enriko.
— Time ti uzimaš pravo da se ja
sam osvećujem sločincima Svi ljudi
su moja braća i sve žene su mi se­
stre kad je reč o odbrani od zločina
Tako sam i ja u neku ruku odmet­
nik časti — reče Lun i osmehnu se
kao da je ispričao neku dosetku.
— Mi se ne razumemo - primeti
Enriko.
— A trebalo bi - nastavi Lun. -
Ne prihvatam da budemo konzerva­
tivni i ograničeni krutim stavo­
vima.
— Enriko, pa Lun je u pravu -
reče starac. — Važno je da ti ne pro
padneš sam u toj neravnopravno;
borbi s podzemljem...
Enriko je ćutao slušajući čas
Luna, a čas strica kako ga ubeđuji
da treba menjati neka stara shvata
nja. On je samo ćutao. Kad su se ve<
ponadali da je popustio, on reće:
— Ne, ne mogu da prihvatim! Je
dino može Tom ... Ja sam navikac
da te tako zovem... Jedino prista­
jem da Tom objavi da je sam napi
sao pismo računajući na moju sa
glasnost. No ja ne prihvatan
28

31. tvrdnju da nisam sam i da je sam-
nom Sikert. To molim da porekneš
- reče Enriko odlučno.
- Pristajem - odgovori Lun. -
Naći ću način da javnost sazna
pravo stanje stvari. No važno je da
mi ostanemo stvarno zajedno...
- Da ostanemo prihvatam. Od­
metnik časti mora da se negde
skriva i može da prihvati svaku
pomoć, sem u neposrednom izvrše­
nju osvete - upade mu u reč En­
riko.
- Hej, tvrda glavo! - nasmeja se
Lun. - Ni ja ne uzmičem tako lako.
I ja imam pravo da tražim otete de-
vojčice. Imam pravo i da istražujem
ko su krivci za smrt tvojih sestara
Mene je Valerio obavestio o zlu
koje vas je snašlo, pa sam ja došao
kao prijatelj..
- To je istina. I pored svih naših
starih običaja ti, Enriko, ne možeš
da ga isključiš i svega ovoga -
reče starac.
- Ne isključujem ga - branio se
Enriko. - Ali osveta je moja i u
obračune ću ići sam.
- Moram onda i ja sam. A želeo
sam da krenemo zajedno - reče
Lun.
Raspoloženje je bilo pokvareno.
Sumorne misli su se nametale sva­
kome od njih. Lun je imao smišljen
plan da se u ponoć i oglasi nekim
poduhvatom. No sadašnji Enrikov
stav ga je naterao da se koleba u
pogledu trenutka prvog napada.
On zato predloži da pređu u veliku
sobu. gde će on moći da piše.
Dok su Enriko i njegov pooćim
prilično žučno raspravljali, Lun je
pisao na pisaćoj mašini svoje novo
pismo redakcijama listova i novins­
kim agencijama. Kad je završio, on
pozva starca i Enrika da ga slušaju,
pa poče da čita. Suština je bila u
tome da je Lun javljao da je sam
napisao onaj ultimatum ne pozna­
jući dobro stare običaje osvete ča­
sti. No, dalje je govorio:
»... Niko nema pravo da se na
ovaj način umeša u osvetu časti i ja
izjavljujem žaljenje zbog pogreške.
No ostajem kod toga da i ja zahte-
vam oslobođenje Lidije, Ane i Kja-
rine. Imam i ja pravo da nateram
zločince da priznaju zločin, pa ću to
i činiti. Jedino ću se povući ako se
ubice Niz§_..i Sofije Prekolini pre­
daju pravdi...«
- Eto, potpisaću i poslaću dese­
tak primeraka ove poruke - zak­
ljuči Lun.
- Tako je u redu - složi se En­
riko.
- To smo uredili. Sada Valerio
može da ide u krevet, ili da pogleda
televizijski program, a nas dva mo­
ramo da radimo - reče Lun.
- Na šta misliš? - upita Enriko,
- Tebe sada gone, ćoveče - nas­
meja se Lun. - To znači da moraš
naći načina da im ne pričiniš zado­
voljstvo da te uhvate.
- Mislim da se do sada nisu baš
najbolje proveli - othuknu Enriko.
- To je tačno. Poubijao si im naj­
bolje revolveraše. No to im je opo­
mena i iskustvo, a neće zanemariti
i našu pretnju. Čak i ako puste de-
vojčice, neće se odreći naših glava.
Dakle, moraš mnogo toga učiniti da
se održiš - odgovori Lun.
- Već počinjem da shvatam ko­
lika opreznost je potrebna. Ali
verujem i u to da je važno ima li čo-
vek sreće.
- Pouzdavati se u sreću je suviše
hazardno. Treba se pomučiti i oko
drugih uslova za uspeh.
- Eto, kad tako govoriš, ne pada
mi na pamet ništa što bih odmah
mogao da počnem, izuzev da kre­
nem u napad. Znam gde bih možda
našao Genca Neretija - reče En­
riko.
- Ali ti više ne smeš ni da se po­
javiš na ulici bez maske i opreme
za uspešno odmetništvo - odgo­
vori Lun. - To što si obrijao bradu
ne znači mnogo. Već su objavljene
tvoje fotografije dok nisi nosio
bradu, a i robot-fotografija nači­
njena na osnovu one na kojoj si s
bradom.
2S

32. - Video sam sve to, ali šta ja tu
mogu — slegnuvši ramenima reče
Enriko.
- O, te još koliko možeš! Treba
naučiti veštinu maskiranja, priba­
viti lažna dokumenta na drugo ime,
ili čak na više imena, stvoriti si­
gurna skrovišta i smisliti ozbiljne
planove - objasni Lun.
- Zar da ih ostavim na miru dok
sve to ne stvorim?! - iznenađeno
upita Enriko.
- Počećemo odmah. Uspeo sam
da pokupujem mnogo potrebnih
uređaja za fotografisanje, štampa­
nje, izradu falsifikata i mnogo čega
drugog. Treba da poboljšam i sklo­
pim džepne primopredajnike, ko­
jima ćemo održavati vezu među so­
bom i sa tvojim poočimom. Mo­
ramo sutra kupiti još mnogo toga.
Treba i izviđati. Još skoro ništa ne
znamo o kretanju zločinaca s ko­
jima ćemo se sukobiti. Jesu li pobe-
gli iz grada i treba li da ih gonimo,
ili se skrivaju pod zaštitom svojih
ubica? Preduzimaju li nešto više
protivu nas, ili su način pasivne
odbrane? Na sva ta pitanja treba
tražiti odgovore - izlagao je Lun.
- To je suviše zamršeno - pri-
meti Enriko.
- U nekom smislu odmetnik, ćo-
vek koji se skriva makar samo od
neprijatelja iz podzemlja, a još više
ako ga goni i policija, sličan je raz­
bojniku. Misli se da gangsteri, pro­
valnici i odmetnici žive nekim la­
kim, romantičnim životom. A
stvarno oni moraju da rade mnogo
više od drugih, običnih ljudi - odgo­
vori Lun. - Danonoćno moraju da
su oprezni. Pripremaju planove,
skrivaju se na komplikovan i skup
način... O tome koliko im je teško
mogli bi satima da govorimo. A sve
to trpe do-trenutka kada ih na tlo
svale kuršumi gonilaca.
- Nameravaš li da me plašiš? -
nasmeja se Enriko. - Ja i sam deli-
nućno znam, a delimično slutim sve
to. Čak sam svestan da idem po
ivici provalije, koja se zove razboj-
ništvo. Već danas nas opljačkao
prvog nedužnog čoveka...
Enriko ispriča kako se dogodilo
da otme zimski kaput u stanici po­
dzemne železnice.
- Mislim da smo se sada razu-
meli. Ti ćeš pročitati knjižicu o po­
zorišnom maskiranju, koju sam
našao kupujući opremu kao da
sam snabdevač pozorišne trupe -
zaključi Lun. — Ja ću za to vreme u
podrumu nešto da radim, a onda ću
doći radi vežbe. Eadićemo do pola
noći slušajući radio vesti, a onda
ćemo i mi na odmor. Da možemo
zajedno, još noćas bismo posetili
nekoga. Ovako...
- Opet ti! - upade Enriko. -
Rekao sam da je osveta samo moja.
A izviđanja mogu da budu zajed­
nička. Naročito ne smem te spreča­
vati da učiniš nešto za oslobađanje
nestalih devojčica.
- Ništa na ovom svetu nije sas­
vim jednostavno. A ljudski život je
veoma zamršen. No, uprkos svemu
tome moramo napred - reče Lun i
ustade.
Enriko je vrteo glavom zbog po­
misli da odlučujući se o osveti nije
ni slutio da će prvo morati da
prouči knjigu o pozorišnoj šminki i
maskama. No uskoro je otkrio da je
to sada za njega vrlo zanimljivo
štivo. Čitavo jedno poglavlje knjige
govorilo je o tome kako se postiže
da čovek izgleda stariji, a da ne pro-
meni osnovni izgled, a kako da ne
izgleda stariji, a sasvim promeni
lik. Bilo je tu crteža, grafikona, foto­
grafija i primera svake vrste.
Za to vreme Lun se bavio onim
bez čega je teško ostvarivao svoje
mnogobojne poduhvate. Bila mu je
potrebna mikro radio tehnika. Po­
priličnu vrećicu mikro primopre-
dajnika bio je doneo skrivene u laž­
nim bombonama, ali sada je tre­
balo od delova i sklopova sastaviti
džepne primopredajnike i ulične
releje sa pojačivačima za prenoše­
nje onoga što emituju »stenice«,
odnosno mikro primopredajnici
najbolje vrste, kakve je on izra-
30