zoran

1. Broj 6 9 S
LUNI DVA
INSPEKTORAF.EŠTOIM

3. N O V A
( e r i j a
x - n a o
s v e s k a
( s a a )
1 9 8 1 .
F . E S ^ o n
LUIM I D V A I N S P E K T O R A
H e le n H ilsen
IMA R U B U Z L O Ć IIM A

4. Direktor NIŠRO »DNEVNIK-
VITOMIR SUDARSKl
Glavni i odgovorni urednik OOUR »IZDAVAČKA DELATNOST«
DUŠAN STANOJEV
Urednici izdanja
PIROSKA MATIĆ
JOVAN ČANADANOVIĆ
R ecenzent
BOGOLJUB RAJKOVIĆ
K orektura štam parije »DNeVNIK-
Tfthnički urednik
S-AVKA BOŠNJAKOVIĆ
Tiraž: 80.000 primeraka, II izdanje
Izdaje i štampa: Novinska, izdavačka i štamparska radna organizacija »DNEVNIK-, OOUR »IZ­
DAVAČKA DELATNOST-, Bulevar 23 oktobra 31, Novi Sad. Broj žiro-računa: 65300-603-6350

5. FREDERIK EŠTON
lUN ID1II INSPEKTORA
I
Bilo je hladno i maglovito zimsko
veće i Soho skver je bio pust u času
kad je Donald Sikert tražio mesto
da parkira svoj automobil. Trebalo
je da se na Cering Krosu nađe sa
Džejn Vitington, pa da zajedno pri­
sustvuju jednom pozorišnom ekspe­
rimentu u dvorani »Feniks«. Pošto
obiđe skver. Sikert uđe u Frit strit, i
vozeći polako ugleda, slobodno m e­
sto na kom je mogao da ostavi kola.
Malo ga prođe i htede da vožnjom
unazad postavi kola na slobodno
mesto. U tom trenutku za njim sti­
goše jedna druga kola. Vozač jurnu
na slobodno mesto. iako je Sikert
dao znak da je počeo da se parkira.
On morade naglo đa zakoči. Iziđe
da pogleda ko je taj »16^)0 vaspi-
tani« momak. Bila su dvojica i sme-
jali su se svom uspehu. Lun priđe i
otvori vrata s vozačeve strane.
- M islim da ste pogrešili otima­
jući mesto na kom sam ja počeo da
se parkiram - reče Sikert mirno.
Onaj drugi momak iziđe i nađe
se Sikertu iza leđa.
- Potražite drugo mesto, ugla­
đeni gospodine! - reče on smejući
se, ali pretećim glasom.
U tom trenutku i vozač izide i
postavi se tako da iako napadne.
Smeškao se samouvereno i Sikert
požele da ga udari, ali odmah po­
misli na moguće neprilike. Moglo je

6. da se dogodi da zbog obračuna sa
ova dva momka ošteti večernje
odelo i ne stigne na sastanak sa
Džejn.
- Nisam zadovoljan s vama,
momci, ali neka vam bude reče Si-
kert i htede da se povuče,
- On nije zadovoljan! - uskli-
knu jedan od momaka smejuči se
izazovno. - Tako mi svega na ploč­
niku Sohoa, ponaša se kao da je
neka sila, ili čak sam Lun, kralj po­
noći. Kako se samo usuđuje da nas
opominje?!
- Možda želi svađu. Ima takvih
ljudi - reče drugi i stade blizu Do-
nalda Sikerta.
- »Nisu dobri momci i trebalo bi
im dati pouku iz lepog ponašanja«,
pomisli Donald Sikert, a zatim
glasno reče:
- Baš ste budale, vas dvojica!
Oba zamahnuše da ga udare, ali
ne stigoše da shvate šta se događa.
Sikert beše pogledao naokolo i vi­
deo da u blizini nema nikog, a sada
njegove pesnice u rukavicama mu­
njevito udariše. Oba napadača se
samo povukoše prem a svom auto­
mobilu i skliznuše niz njega na ploč­
nik.
»Kad smo već počeli, da nasta­
vim o šalu«, pomisli Lun i iz džepa
izvadi naročito sredstvo za pisanje
kleče pored onesvešćenih. Jednom i
drugom, brzo napisa na čelu: »Lun,
kralj ponoći«. Odmah zatim prvom
od njih pod rever sakoa prikači
zrnce naročitog mikro-predajnika.
»Zabaviću se slušajući njihov razgo­
vor, dok budem čekao Džejn». zak­
ljuči u mislima i sede u svoja kola.
Odveze se na Cering Kros i tamo
nađe mesto da ostavi kola. Bio je
zadovoljan, jer sada je parkirao
mnogo bliže »Feniksu«. Pogleda na
sat. Trebalo je da čeka još pedeset
minuta i on ostade u kolima. Uklju­
či svoj prijemnik za slušanje ostav­
ljenog mikro-odašiljača. Čuo je
kako se ona dva momka stenjuči
dižu i zatvaraju vrata svojih kola, a
onda oba, skoro u jedan glas, vi­
knuše:
- Šta imaš na ćelu?!
Lun je već bio zapamtio glas
onog mlađeg, čije široko lice i gusti
bandarinski brkovi nisu pristajali
zajedno. Lun zažali što to nije pro-
verio, jer bi šala bila potpunija da
se nepristojni momak osvestio ne
samo s potpisom na N čelu nego I
bez lažnih brkova.
- Kole, čoveče, pa ti na čelu
imaš... - poče onaj drugi.
- Ja?! Ne, ti imaš na ćelu Lunov
potpis - prekide ga promukli.
- Na tvom čelu piše to isto -
uzbuđeno odvrati drugi.
- Da li je moguće??
- Šta?
- Pa to da je ono bio Donald Si­
kert.
- Glupost! Neki šaljivčina je isko­
ristio svoje brbljanje, jer si rekao
da se ponaša kao da je Lun.
- Preterali smo... Nije trebalo
da baš večeras pravim o gužvu. A
sada izbrišimo te uvrede... Boli me
vilica kao da me je udario Džo Frej-
zer... Pa ti uzalud brišeš...
- Ni tebi ne silazi potpis s čela, a
treba brzo da krenemo. Zlatar Mor-
ton bi mogao da nam umakne, a te
šipke treba da pokupimo. Hajde,
požurimo!
- Slušaj, Sime, pa mi ćemo da
zakasnimo, a ovo ne silazi - reče
Kol.
- Imamo flaster u kaseti, pa mo­
ramo. .. - predloži neodlučnim gla­
som onaj koga je promukli nazvao
imenom Sim.
Lun je sada slušao bez osmeha na
licu.
- Da, ponovim o... ^ Obojica
imamo ključeve od prolaza do Din
strita. Za petnaest minuta zlatar
počinje da zatvara svoje dragoceno-
sti. Kad uđeš. neće prim etiti da
tvoje pantalone nisu od uniforme.
U prolazu navlačiš... - govorio je
Kol.
- Nisam glup - prekide ga Sim.
- Sto puta smo sve ponovili. I sam
sam osmatrao svaki zlatarev pos­
tupak.

7. — Onda, krenimo — zaključi Kol.
Lun je grozničavo razmišljao. Tre­
balo bi da sam brzo ode do Din
strita, ali već dva puta ga je nešto
omelo da ne ode sa Džejn u »Fe­
niks«. Ona je htela da vidi taj neo­
bični pokušaj da se Šekspir, Šo i
savremena drama kao pozorišni
»koktel«. Pisac M ejfin je bio zvezda
eksperimenta i mnogi listovi su ga
pominjali kao čoveka koji stvara
nešto sasvim novo.
— To je neka »hemija« pozorišta.
Naspeš malo Sekspirovih mudrosti,
dodaš Šoove »teze i životne sile«,
■«guliš kostime s glumaca i naspeš
savremeni »katalizator« po Mej-
finu - šalio se Lunkad je razgova­
rao sa Džejn.
- Ti pogađaš suštinu i kad se ša­
liš - odgovorila je Džejn Vitington.
— Ali ja želim da vidim tu »hemiju«
pozorišta.
Lun neodlučno iziđe iz kola i po­
gleda na sat, a zatim požuri prema
uglu Danmark strita, gde je trebalo
svakog trenutka da stigne Džejn.
Blizu ugla stajala su policijska kola
i Lun im odlučno priđe. U kolima su
bila dva policajca, a jedan od njih je
bio mlad, i nečemu se smejao. Lun
im reče jedno od svojih lažnih
imena i pokaza vozačku dozvolu,
takođe lažnu. Mladi policajac brzo
zapisa rečeno ime, jer je pretpostav­
ljao da je to važno, čim ga belokosi i
mladoliki gospodin kazuje.
- Šta možemo da učinimo za
vas? - upita stariji policajac, koji
je sedeo za upravljačem.
— Nehotično sam čuo razgovor
dva čoveka. Unapred se izvinjavam,
ako ga nisam dobro razumeo -
poče Lun.
- Sta ste čuli? - upita policajac.
- Ta dva momka, koji ne izgle­
daju baš prijatni i na mestu, spre­
maju se da za nekoliko minuta na­
padnu nekog zlatara Mortona u
Din stritu... - nastavi Lun.
Policajci se zgledaše i stariji zak­
ljuči:
— Pogledačemo šta se tamo do­
gađa. Inače smo ovde na dužnosti.
pa i ako je uzbuna lažna, ne zame-
ramo. Hvala vam mnogo, gospo­
dine.
Lun im klimnu glavom i otpoz-
dravi na mahanje mladog i veselog
policajca. Njihova kola se izgubiše
na uglu Old Kompton strita. Tada
Sikert pogleda na drugu stranu i
vide Džejn kako izlazi iz svojih ma­
lih kola. Požuri joj u susret i za­
jedno skrenuše ka dvorani »Fe­
niks«.
Zlatar Ros Morton na dlanu od-
meri svežanj ključeva i pogleda u
tablu za uključivanje alarmnih ur­
eđaja. Spremao se da krene, jer je
do uobičajenog zatvaranja njegove
radnje nedostajalo još četiri mi­
nute. Osvrnu se prema masovnom
trezoru, koji beše zatvorio. Izraz na
licu mu je bio zabrinut, jer je imao
neuobičajeno veliku količinu zlata
u sefovima.
U tom trenutku oglasi se signal
otvaranja vrata i Morton ugleda
jednog policajca, za kojim uđe i ćo-
vek u civilnom odelu, čije široko
lice i opušteni brkovi ostaviše ne­
prijatan utisak na zlatara.
- Dobro veće, gospodine Mor-
tone - javi se policajac.
Bio je to Sim koji požuri da stane
uz zlatarevu tezgu i tako zakloni
svoje pantalone i cipele.
- Izvolite, gospodine — reče zla­
tar nehotično ne odgovorivši na
pozdrav.
- Proveravam o - reče Sim. -
Da li je kod vas sve u redu?
- Da, sve je kao obično. Spre­
mam se da zatvorim - odgovori
zlatar.
- Da li su vam ispravni alarmni
uređaji i da li ste ih uključili kako
treba?
- ispravni su i baš se premam
da ih uključim - odgovori zlatar i
pogled mu nehotično pođe ka tre­
zoru.
- Otvorite trezor, da vidimo je li
sve kako treba — reče Sim.

8. - Ali to nije u redu... Ja vas ne
razumem - usprotivi se zlatar.
- Imamo nalog - reče Sim. -
Gospodin viši inspektor ima obave-
štenje da poseduje veliku količinu
zlata, za koju nemate pokriće.
- Da. gospodine Mortone, treba
da nam pokažete - javi sfe Kol prvi
put.
- Ali ja... Pa niste mi pokazali ni
vaše policijske dokumente, ni reše-
nje o pregledu... - promuca zlatar
i lice mu postade bledo i opušteno.
- Imamo sve što treba - odvrati
lažni inspektor i pokaza policijsku
kartu, a zatim i nekakav nalog na
štampanom obrascu.
isto učini Sim. i reče:
- A sada, da ne gubimo vreme,
otvorite trezor!
Zlatareve ruke su drhtale dok je
pretraživao svežanj ključeva i okre­
tao se da telom zakloni brojčanik
sa kombinacijom trezora, koji je
imao dvostruke brave. Jedna se ot­
varala šifrom, a druga ključem.
U trenutku kad se teška vrata tre­
zora otvoriše i kad zlatar otključa
pojedinačne sefove, oglasi se zvono
na vratima. Sim i Kol se naglo okre­
nuše i ugledaše dva uniform isana
policajca.
- Otkud vas dvojica ovde? Da i
vas nije poslao neki sedokosi mo­
mak lepog lica? - upita mladi i
nasmejani policajac.
- Ovaj... Da... Prijava o zlatu
spremljenom za krijumčarenje -
snađe se Kol.
- Dakle, još jedna šala na račun
policije. Nadam se da ćemo još jed­
nom videti tog čoveka — reče sta­
riji policajac. - A mi još povrh
svega, podigli uzbunu i javili kuda
idemo. Idem da obavestim da je bila
lažna uzbuna.
On se u tom trenutku okrenu,
dok je mladi policajac radoznalo
gledao u zlatne poluge i kutije izra­
đenog nakita u odškrinutim sefo­
vim a trezora.
U tom trenutku Kol i Sim pote-
goše pištolje s prigušivačima i- ot­
voriše vatru. Kobni, šištavi zvuci
odjeknuše. Stariji policajac se zapa­
njeno okrenu, pogleda u Kola, a za­
tim se s prigušenim jecajem svali
na pod pred njegove noge. Mladi
policajac se samo skupi i zatvori
oči od bola. jer mu je Sim pucao u
grudi, sa strane, i iz neposredne bli­
zine, a onda se spusti na kolena i
prevali u stranu.
Zlatar krenu prema pultu, za ko­
jim je obično radio, ali Kol ga je već
držao na nišanu i priđe mu bliže.
Opali poslednja tri metka iz šar-
žera u grudi i trbuh, ali ovaj pođe
napred kao da želi da napadaču
otme bila izbačena iz malog š m r k »
- Brzo, džakove! Puni! - naredi,
a zatim dotrča do vrata zaključa ih
iznutra i navuče zeleni zastor.
Sim iz policijske kožne torbe iz­
vuče dva čvrsta džaka i poče da ih
puni. Kol se osvrtao, a onda
isprazni džepove okrvavljenog
odela. i svuče ga. Gurnu ga u ložište
gasne peći za zagrevanje. metala i
odvrnu slavinu, pa je zapali. Bio je
video zlatarev sako, koga je on obla­
čio kad je polazio kući. pošto bi ski­
nuo radno odelo. Brzo ga obuče i
ustanovi da može da posluži, iako
mu je bio tesan. Odmah zatim priđe
Simu i preuze jedan džak, puneči
ga bez reda zlatnim polugama, plo­
čama zlatnog lima i kutijama na­
kita.
- Krečimo! - reče nakon dve
minute.
Odmah zatim njih dvojica iziđoše
i skloniše se u jedna vrata susedne
zgrade. Osmotriše ulicu, i Kol
gurnu Sima.
- Možemo - reče tiho.
Kad lidoše u otključanu kapiju
velikog prolaza prema dvorišnim
skladištima, čuli su zavijanje sirene
policijskih kola.
- Uh! - tiho reče Sim. - U pos-
leđnjem trenutku... Onaj čudak
umalo nas nije udesio.
- Ako ga jednom budem video...
Osećam flaster na čelu kao da je
težak pet funti - reče Kol zaključa­
vajući kapiju.

9. Prođoše između gom ila praznih
sanduka, kartonskih kutija i malih
kontejnera, a zatim se nađoše u
Frit stritu. Zaključaše i kapiju na
toj strani, pa požuriše do svojih
kola i brzo povezoše prema Temzi,
a onda skrenuše uz reku ka Vest-
minsteru.
- Sednimo tamo u ugao - reče
Lun kad predadoše kapute u garde­
robu. - Želim nešto da čujem.
Džejn mu se osmehnu s izrazom
blagog prekora.
- Pričaću ti šta se dogodilo pre
nego što si došla - dodade Lun.
Posetioci su pristizali i punili hol
dvorane, ali to nije smetalo Lunu da
izvuče minijaturnu slušalicu iz
džepćića na crnom sakou. U un­
utrašnjem džepu uključi prijemnik
i oslušnu. Bili su to trenuci kad je
policajac rekao da ide da obavesti
o lažnoj uzbuni. Odmah zatim za-
čuše se zvuci koje je Lun dobro poz­
navao kao dejstvo pištolja s priguši­
vačima. Pretpostavku o tome šta se
događa potvrdi prigušeni, samrt­
nički jecaj.
- M oram napolje - brzo reče
Lun. - Vratiču se čim budem mo­
gao.
- Zar moraš? - zabrinuto upita
Džejn Vitington naviknuta na
mnoga iznenađenja sve ove godine
otkada je s Lunom.
- Pogrešio sam... Trebalo je da
ih držim na oku. Objasniču ti sve.
kad se vratim - dodade Lun ne
odgovorivši da li baš mora da ide, a
zatim otrča preko hola.
Trčeći dođe do svojih kola, ali uz
njih bese nastala gužva od automo­
bila posetilaca, koji su tražili mesta
da parkiraju. On pokuša da se iz­
vuče, ali uzalud. Čekao je nestrp­
ljivo nekoliko trenutaka slušajući
šta se događa kod zlatara u Din
stritu. Dočeka i trenutak kad pla­
men unušti m ikro-prim opredajnik
u sakou nepoznatog zločinca.
Više nije mogao da čeka, i on po-
tera preko trotoara lušajući prote­
ste pešaka. Uspeo je da izide na Šaf-
tesberi aveniju, ali je m orao da vozi
dalje dok dobije mogućnost da
skrene u dozvoljenom smeru. Iz­
gubi nekoliko minuta i odluči da ne
ide u Din strit, nego da zločince pre-
tekne na mestu gde su ostavili kola
u Frit stritu.
Ali pljačkaši su i ovoga puta
imali sreće. Lun je zakasnio. Kad je
stigao na željeno mesto, kola ddvo-
jice napadača su bila nestala. On
poveze nasumice u pravcu kuda su
kola bila okrenuta i stiže do Temze.
Osvrtao se, uzalud, na sve strane:
Noć je bila maglovita i slabo je vi­
deo. Zato skrenu prem a Sent
Džejms parku i okrenu kola đa se
vrati u Soho.
Prođe kroz Din strit i ugleda
dvoje policijskih kola pred vratim a
zlatarnice. Skupljali su se prolaz­
nici i susedi. Lun zaustavi u blizini i
upita jednog čoveka šta se to do­
gađa.
- Još jedan napad pljačkaša. Ubi­
jeni su zlatar Morton i dva poli­
cajca - odgovori prolaznik.
Lun se seti prijatnog osmeha mla­
dog policajca i ljubaznosti onog dru­
gog. Pomisli da ih je poslao u smrt,
iako to nije slutio, a još manje želeo.
Odmah zatim Lun potraži tele­
fonsku govornicu i pozva policiju.
Dade opis sumnjivih kola i ljudi.
- Ko javlja? - upita dežurni na­
rednik. '
- O voga puta moram da kažem,
jer sam, zbog malo šale, obeležio
oba momka - odgovori Lun.
Ispriča kako je došao do tuče. Za
to vrem e dežurni beše uključio i in­
spektora Noultona, koji se umeša i
upita:
- Kako ste ih obeležili?
- Dok su me izazivali, rekli su da
nastupam kao da sam sam Lun,
kralj ponoći. Flomasterom, koji se
vrlo teško briše, jer je napravljen
od naročite boje, dok su bili ones-
veščeni, napisao sam im na čelima
»Lun, kralj ponoći« - objasni Si-
kert.
- Izvešteni smo od ubijenih poli­
cajaca đa ste im rekli o tome da će
ta dva zločinca...

10. - Rekao sam. jer sam jednom od
njih prikačio mikro-predajnik -
prekide ga Lun.
- Pa to čini samo on... Vi ste
Lun!
E>onald Sikert ništa ne reče, nego
polako spusti slušalicu, a onda po­
žuri da nade Džejn. U pozorištu joj
šapnu da je sve u redu i ona je
m irno pratila neobičnu predstavu,
ali Lunu to nije polazilo za rukom.
Misli su mu lutale. Trudio se da
zapamti likove dvojice zločinaca,
ali su mu se mešali likovi mladog i
nasmešenog policajca i njegovog
dobroćudnog druga.
»Sve to mora da se razjasni«, zak­
ljuči u mislima, a to je značilo da će
sam o tome da se poštara. Ali ni
posle toga nije uspeo da prati pred­
stavu.
II
Pošto skide starinske naočari s
tankim metalnim okvirim a i pro-
veri da li mu je lula ugašena i do­
voljno hladna, inspektor Skotland
jarda Filip Noulton zatvori dosije s
izveštajim a o istrazi zločina u Din
stritu, a onda se uputi ka višem in­
spektoru Pinteru, koji ga beše poz­
vao da izvesti o rezultatima.
Noulton je bio pomalo čudan čo-
vek. Nosio je košulje kakve su se
pravile pre dvadesetak godina,
tanku crnu kravatu od svilenog ple­
tiva kakve više niko nije nosio, i
sako od prljavo-zelenog tvida, za
koji bi se_moglo reći da je zaista
ružan. Za čitanje je koristio stare
naočare s tankim metalnim okvi­
rim a i crno prevučenim držačima.
Jedino što bi na njemu moglo da se
smatra savremenim, iako je imao
tek četrdeset godina, bila je poduža,
priava kosa, koja mu je pokrivala
uši do polovine i nad čelom se oti­
mala da padne u pravom, kao pokis­
lom pramenu. I pored svega, po­
sebno se isticalo njegovo m irno
lice. na kome je bio povelik, grbav
nos, od koga su ka ivicam a usta po­
lazile dve duboke bore.
8
Viši inspektor Džordž Pinter, šef
treće kriminalističke komisije, za
razliku od Noultona, bio je ele­
gantno obučen i bio bi vrlo lep čo-
vek da mu izgled nije kvarilo dosta
sitnih bora i da mu kosa nije bila
tanka i čelo visoko, bez kose na
njemu, sve do pola temena. Njegove
zelene oči su pažljivo gledale, a
usne bile izrazite i uvek Ijutito stis­
nute.
- Da li ste nešto otkrili, Filipe?
— upita viši inspektor Džordž Pin­
ter.
- Ništa korisno. Postoji sličnost
sa nekoliko pljački u prošloj i ovoj
godini. Ako je to ista banda, onda je
već bogata. Vrednost pljačke kod
zlatara Mortona procenjuje se na
osamdeset hiljada funti, ali njegova
žena je izjavila da je bio zabrinut
što mora još nekoliko dana da u
sferu drži tude zlato u polugama u
vrednosti od još sto hiljada. One ne
zna kakvo je to zlato bilo i šta je
Morton smerao s njim — izloži in­
spektor Noulton.
- Zar Morton nije bio pod sum­
njom da se bavi krijumčarenjem
zlata? - upita Pinter.
- Bio je osumnjičen da trguje zla­
tom u velikim količinama, ali nije
dokazano da ga krijumčari. Sum­
nja postoji i ostaje - odgovori Noul­
ton.
- Ćuo sam od narednika Hi-
ginsa, koji je bio dežurni prošle
noći. nekakvu priču o Lunu. kralju
ponoći. Sta znate o tome?
- Neko se javio i dao opis zloči­
naca. Na čelima im je napisao...
- Sve to znam, ali šta znate više,
odnosno šta mislite o svemu?
- Nepoznati odnosno" Donald
Sikert, ako je to bio on, rekao je da
se slučajno susreo da sa dva gruba
momka, koji su mu oteli parking-
prostor. Prikačio im je svoju »ste-
nicu«...
- To je Lunov postupak! Ali. ne
stoji li on iza svih tih pljački?
- Ne verujem ... On nikada nije
pljačkao - mirno reče inspektor
Noulton.

11. - Usmerite istragu prem a
njemu. Treba ga već jednom im ati u
rukama. On mora da svedoči o
ovom dogadaju, ili je umešan kao
saučesnik, a možda i vođa zloči­
naca - usprotivi se viši inspektor
Pinter.
- Postoji prećutna saglasnost da
se on ne progoni. Mislim da bi ga
time omeli da se sam zabavi istraži­
vanjem, a on je uvek efikasan.
- Gluposti! Razgovarao sam sa
super-intendantom. Treba javno da
pozovemo Lundada se prijavi i sve-
doći. U protivnom ...
- Ali on to neće... Nije nika"da
hteo! - prekide ga Noulton.
- Saslušajte me do kraja! - povi­
šenim glasom i oštro nastavi viši
inspektor. - Sada imamo novi raz­
log da ga privedemo. Otkrivena je
specijalna frekvencija Lunovih ra-
dio-uredaja i moguće je da oktri-
jemo njegovo sklonište. Ekipa je
spremna i vi treba da je vodite.
- A istraga o zločinu u Din
stritu?
To je isti posao. I to ostaje
vama. Izveštavajte me redovno.
- Potrebna mi je pomoć, jer
treba da se već jednom otkriju kri­
jumčari zlata i dragocenosti. Poz­
nato vam je da ^u neki opljačkani
predmeti prodavani čak u Japanu,
a Londonu još ništa.
- Sve to znam. Posebna ekipa
istraživače, tajno, kanale krijum­
čara. Vaša briga su pljačkaši i Lun
- odsećno zaključi viši inspektor
Pinter i ustade, što je bio znak da je
razgovor zaključen.
- A ko vodi tu posebnu ekipu? -
upita Noulton.
- To ni ja ne znam. Takve poduh­
vate vodi neko od šefova tajnih ode-
Ijenja Sam znaš da to nije naš po­
sao, a saradnja se ostvaruje preko
super-intendanata. I ne mislite na
sve to. Nađite ubice policajaca i uh­
vatite Luna - o d ^ v o r i Pinter i sa­
čeka da Noulton izađe.
Avion iz Plimuta je kasnio zbog
magle i pri polasku, i sada pri spu­
štanju na londonski aerodrom. Te-
rens Bomont, poznat kao čovek bez
zanimanja i sumnjiva ličnost, pod
nadimkom Tebom, nalazio se na
jednom od sedišta u sredini aviona.
S vrem ena na vreme mu se podi­
zala leva obrva, čudno pokretna,
kao da sudeluje u svemu što se
mota u njegovim mislima.
Samo mali broj najvećih policijs­
kih šefova znao je ko je i čime se
bavi Terens Bomont. Mnogi inspek­
tori u Plimutu, gde je najčešće ži-
veo, čudili su se kako ta propalica
uspeva da ostane na slobodi posle
mnogih hapšenja. Nisu slutili da je
Tebom tajni agent policije, kome su
poveravani mnogi neobični poslovi.
Možda je samo on znao da li je i ko
je naručio neka ubistva, krijumča­
renje dijamanata i oružja, podvale
stranicama, provale u biroe politi­
čara i mnoge druge tajne poduh­
vate. čiji učesnik je bio i Terens
Bomont.
Sada je razmišljao o naređenju
koje beše dobio. U mislima je ponav­
ljao svaku reč iz pisma, koje beše
prim io kao šifrovanu poruku. Po­
ruka je glasila:
•Napustite sve poslove i dođite u
London. Očekuje vas važan posao.
Javite se sutra u jedanaest časova
u Furnival strit broj petnaest, stan
na trećem spratu. Izvršićete naloge
koje tamo dobijete. Super intendant
Skotland jarda, Merk«.
Slušao je o starom liscu Merku i
znao je da šifrovana poruka može
da potiče samo od njega. Znao je i
to da M erk nikada ne zove zbog
nekog sitnog poduhvata.
»Uzalud mislim o tome«, zaključi
u sebi, a onda pogleda susetku po­
red sebe, jer je osećao da ga ona
često posmatra iskosa.
Imala je malo neobičnu, ogromnu
kosu, sivo-platinaste boje. Njen iz­
gled lica pođsećao je na Rakel Velč,
što znači da nije bila mnogo lepa,
ali dovoljno izazovna. Bomont joj

12. proceni godine na blizu četrdeset,
iako bi mnogi drugi pomislili da
nema ni trideset.
- Zašto već nismo stigli? -
upita ona prisnim glasom kao da
već poznaje suseda u avionu.
- M agla - odgovori kratko Bo-
mont.
Žena ga je i dalje gledala iskosa, s
osmehom oko usana i izrazom kao
da će još nešto da kaže, ali nije go­
vorila. I on je ćutao. Prođe nekoliko
minuta i tek tada žena reće:
- Niste baš razgovorni.
Bomontova leva obrva se podiže i
on još jednom dobro osmotri su-
setku. Zatim reće:
- Nisam hteo da vam dosađu­
jem, a nisam vam ni predstavljen.
- Zar se još neko drži tog starog
i vrlo glupog pravila? Pa ljudi su i
bez toga suviše otuđeni i usamljeni!
- odvrati ona i popravi svilenu
maramu oko vrata.
- Jeste U i vi usamljeni? - upita
Bomont.
- Ja?! - začuđeno uskliknu
žena. - Nikako, gospođine! Na sve
strane imam prijatelja.
- A, tako... Dozvoljavate li da
vam se predstavim?
- Možete, ali skoro da nije po­
trebno. Videla sam vas u Plimutu i
pitala sam jednu prijateljicu ko ste.
Ona mi je rekla da se neobična lič­
nost. O vama se svašta misli. Ona je
znala da je sigurno da vam je ime
Terens Bomont.
- Ne poznajem tu damu.
- Žalila se na vas zbog toga.
Upoznali ste je u nekom društvu.
Posle ste je pratili u njen stan...
- Da li sam bio malo napit? -
smejući se upita Bomont.
- Bili ste - odgovori žena.
- Znači da imam ubedljivo
opravdanje - dodade on.
- Dakle, gospodine Bomonte, sad
je red na mene. Zovem se Laura Re-
ner, a dodaju mi i zlobni nadimak V
Veštica - reće žena i isturi glavu
da se nasmeje.
Terens Bomont je zapanjeno po­
gleda. Sa njenog vrata smejala su
se još jedna usta, koja sada behu iz­
virila ispod marame. Nekoliko tre­
nutaka nije shvatio šta se događa,
ali onda bolje pogleda i sam se
jglasno nasmeja. Laura Rajner je
imala na vratu vešto naslikana
usta, čije crvene usne, diskretno pla-
vičasto ocrtane, otkrivahu dva reda
belih zuba i, takođe naslikan, ru­
meni jezik. Kad je opet sagla glavu,
na vratu naslikana usta se sklopiše
i marama ih sakri. ^
- Vaš trik je odličan - smejao
se Bomont. - Da li sam slučajno
video to na vašem vratu?
- Moram da imam usta i zube
na vratu, da vukodlaci ne bi mogli
da mi ga pregrizu — odgovori žena.
U tom trenutku glas iz zvučnika
najavi spuštanje aviona i upozori
da se putnici vežu i ugase cigarete.
Dok je avion ponirao, Laura Rejner
otvori torbicu i izvadi posetnicu.
- Možemo li da zamehimo
adrese? - upita držeći je između
kažiprsta i velikog prsta.
- S oduševljenjem! - odvrati
Bomont. — Baš sam mislio kako da
vam to predložim. Vrlo ste intere­
santni. Samo, ja imam adresu u Pli­
mutu, a ostajem u Londonu. Dajte
mi vašu kartu, da vam se javim čim
se smestim.
Ona klimnu glavom i dade mu
svoju posetnicu, a zatim dodade:
- Možete da me posetite i danas,
ako budete slobodni.
- Biću, gospođice, ili...
- Udavala sam se tri puta - pre­
kide ga Laura Rejner i potapša ga
po licu. - Dođite kad god želite.
Avion se zaustavi i brujanje mo­
tora prestade. Njih dvoje se rasta-
doše.
Tačno u jedanaest sati Terens
Bomont stiže do Patentnog ureda i
pronađe kuću s brojem petnaest.
Pope se na treći sprat stepeništem
koje je škripalo. Pozvoni na jedina
vrata na tom spratu i trže se kad iz
10

13. skrivenog m ikrofona začu nepoz­
nat glas, koji reče:
- Otključano je! Uđite i zaključaj­
te!
On nehotično opipa automatski
pištolj pod pazuhom, oko koga je u
Plimutu izgubio pola sata dok je
proveravana policijska dozvola da
sa njim može u avion. Zatim uđe i
zaključa vrata, prođe kroz veliki
hol i uputi se prema sledečim vra ­
tima, koja su bila otvorena. Velika
soba opremljena nameštajem pre­
vučenim crnom kožom bila je vrlo
slabo osvetljena,
- Ima li koga? - javi se Bomont.
- Zauzmite mesto u fotelji — od­
govori glas iza stola, i tek sada Bo­
mont ugleda krupnog čoveka s tam­
nim naočarima, šeširom na glavi i
gustom riđom bradom.
- Zdravo! - reče Bomont. - Ko
ste vi?
- Zamenio sam Merka, koji je u
inostranstvu. Nas dvojica ne treba
da se upoznajemo. To je novi metod
rada, jer poveravam vam naročit
posao. Za vas sam, jednostavno, Bil
- odgovori nepoznati.
- Ne razumem taj novi post­
upak.
- Pazumečete. Posao je prljav,
pa .ija ne želi s tim da im a veze
zbog kojih bi imala neprilike. Ako
pogrešite, bićete bez zaštite.
- Zašto pretpostavljate da bih
prihvatio takav rizik?
- Jer znam da hoćete.
- Objasnite mi malo bolje tu
vašu sigurnost.
- Propalica Bomont! - glasno i
smejuči se odgovori nepoznati Bil.
- Ne mogu da zamislim sarad-
nju posle čak i ove jedne uvrede. Ja
sam tajni agent Skotland jarda i
zaštićen...
- Da, kad se radi o poduhvatima
za koje ste dobijali naređenja. A li vi
ste ponešto činili i na svoju ruku.
Imam dokaze o utaji tri hiljade
funti.
- Odgovaraću, ali...
- Nestao je i jedan gangster, koji
je hteo da umakne sa četrdeset hi­
ljada funti svoje bande, i neko ga je
ubio. Bili ste to vi, Bomonte! Još po­
nešto bih mogao da nabrojim ...
- Zašto me onda angažujete?
- Jer ste nenadmašan agent.
Imaćete i veliku ličnu korist, jer
vaše finansije su dobbro uzdrmane
- smejuči se reče Bil.
Terens Bomont je brzo procenji-
vao svaku situaciju u kojoj bi se
našao, pa sada nije ni pokušao da
poriče. Zato samo upita:
- O kakvoj koristi je reć?
- Vaša nagrada je sto hiljada
funti, a možda i nešto više. ako se u
gužvi sami snađete.
- Izložite mi moj zadatak - suvo
reče Bomont i bolje se namesti u fo­
telju pripaljujući dugu cigaru.
Nepoznati ispriča slučaj sa
smrću dva policajca i zlatara Mor-
tona, a onda nastavi:
- Slušajtfe dalje hronologiju i
podatke: U februaru, u juvelirskoj
radnji Harija Bermizala je oteto di­
jamanata u vrednosti od preko če­
tiri stotine hiljada funti. U martu je
opljačkan posrednik u trgovini
umetnićkim slikama, jer je u svom
stanu im ao dve stotine hiljada funti
u gotovom. U maju. modnom krea­
toru Digbiju oteto je dvadeset hi­
ljada funti. Avgusta je iz dve zla­
tarske radnje odneto zlata u vred­
nosti preko sto hiljada. Zatim je op­
ljačkan nakit lorda Kaningsa u
vrednosti od trideset hiljada- funti.
Prošlog meseca. u trostrukoj pro­
vali iste noći u Ridžent stritu od­
neto je zlata, nakita i dragog kame­
nja u vrednosti ništa manje nego
devet stotina hiljada funti...
- Nisam čuo da je uhvaćen ma­
kar i jedan od izvršilaca tih pro­
vala i pljački - prekide ga Bomont.
- Tačno. Neće biti uhvaćeni ni
oni što su prošle noći ubili zlatara i
dva pohcajca, i odneli veliki plen -
dodade Bil.
- Pošto je tako. onda propalica
Terens Bomont mora da ih pokupi,
izgrdi i privede na pokajanje!
11

14. - To je posao policije. Vaš zada­
tak je nešto drugo. To opljačkano
blago treba da se unovči, kad nije
reć o gotovom novcu. Nigde u Lon­
donu nije se pojavio makar delič
plena. Šta zaključujete iz toga?
- Sve je tajnim kanalima stiglo
nekud daleko, na druge kontinente
- odgovori Bomont.
- Taćno! Nađite te tajne ka­
nale. ..
- Vrlo lak zadatak - pods-
mehnu se Bomont. - Samo mi re­
cite ko je šef, gde je sedište, kako
prenose zlato i dragulje, i tako, još
ponešto.
- Naravno! Neću vam reći baš
sve, ali ponešto. Nemamo dokaza,
ali znamo da je organizator i glavni
šef najveće krijumčarske bande iz-
vesni Endrju Forber. Tajni gangster­
ski nadimak mu je Digbi En.
Upoznaćete ga, postaćete njegov
pomoćnik i u pogodnom trenutku
ćete preuzeti celu mrežu. Kad to uči­
nite, predaćete je nama. Ako vam
ostane nešto u džepovima, nećemo
sitničariti - mirno nastavi tobož­
nji Bil.
- Kao da je to lako! Pa taj Digbi
En udesiće da negde potonem s te­
govima, tako da mi se nikada ne
nadu jadne kosti, samo ako poku­
šam da mu se nezvan približim.
Cak nije lako ni da ga upoznam -
prim eti agent zabrinuto.
- Već ste na dobrom putu. Ko
poznaje Vešticu, upoznaće i Digbija
Ena... - Otkud vam to?! Kako
znate da sam upoznao tu čudnu
ženu?! Pa to se dogodilo pre dva
sata...
- Udesili smo da putujete istim
avionom i da ona dobije sedište do
vas. Zar vas neke nepredviđene sit­
nice nisu omele da stignete na
vreme i zadnji uđete u avion?
- Taćno.
- Ništa nije bilo slučajno. Ušli
ste, i stjuardesa je ustala s jednog
mesta, pokazujući vam da je za vas.
- Shvatam. Onda mi recite nešto
o Lauri Rejner - zatraži Bomont.
12
- Ona je bogata i neobična renti-
jerka, koja iz dosade traži najčud­
nije avanture. Udesili smo da joj
jedna prijateljica ispriča o vam a i
da vas pokaže.
- Sta je rekla ta žena o meni?
- Ispričala je da ste pijani spa­
vali s njom i da je posle niste ni pre­
poznali. Već samo to je bilo do­
voljno da Veštica postane radoz­
nala. Dalje joj je njena prijateljica
rekla da se o vam a priča da ste
gangster, bonvivan i vrlo opasđn
tip. Ona se oduševila, jer takvi- je
ljudi zanimaju. Zbog toga druguje
sa starim Endrjuom Forberom, koji
ima blizu šezdeset godina i kao
sneg belu kosu. Udavala se tri puta.
Pokušajte da vas ona izabere za
četvtog muža - izloži Bil.
- Da li je neki od njenih muževa
još uvek živ? — upita, s osmehom,
Bomonta.
- Naravno, svi su živi. Čak je i
posećuju. Ona im pokaže svaku sli­
kariju na svom telu. To je takav
svet... Uostalom, dobili ste poset-
nicu, pa je bolje upoznajte.
- Sta da joj kažem o sebi?
- Da ste se bavili svačim," a sada
hoćete da otvorite slikarsku gale­
riju i da trgujete slikama. Napom e­
nite da se policija ne razur i nm-
etnost i da se tu najlakše mu^?i
- Zašto baš slike, kad ja o tome
malo znam?
- Zato ona misli da mnogo zna.
Ovde imam spremljeno nekoliko
knjižica, koje pomažu da se sabe-
sednik impresionira. Tu su i foto­
grafije najnovijih slikarija na nje­
nom telu. Priložen je opis svakog
detalja. Pogodićete šta je naslikao
koji veliki umetnik i ona će da po­
ludi za vama. Neće vam dati da je
ostavite, ako joj ponekad vešto ne
izmaknete. Vodiče vas i kod For-
bera.
- Dakle, shvatam sve do njega
Sta da učinim kad ga upoznam?
- Nađite trenutak i istupite ot­
voreno. Kažite da ste Vi opljačkali
zlatara Mortona i ponudite mu da

15. budete kompanjoni. Uložićete još
dvesta hiljada funti svog kapitala...
- Neće poverovati!
- Hoće. Zločince smo uhvatili, ali
to se krije. Dobićete ceo plen i to
vam je dovoljna ulaznica kod Dig-
bija Ena, odnosno Forbera.
Bomont je grozničavo razmišljao,
a onda upita:
- Gde su dvesta hiljada funti?
- I taj novac je ovde. Dobićete ga
odmah. Zamolite Vešticu da vam ga
čuva. ali ne pre nego što vidite sve
slike na njenom telu - odgovori
maskirani Bil.
- Koja su ostala uputstva?
- Tajno ime vam je Tarn. Pisa-
ćete mi na ovu adresu šifrovano, a
tu je i telefon, ali samo u određene
sate. Sve je napisano i samo zapam­
tite, pa uništite sve sem novca.
Ovam o ne dolazite ni za živu glavu,
jer moguće je da će Forberovi ljudi
odmah početi da vas prate. Prover-
avaće i vašu priču u Plimutu. Obez-
bedeno je da dobiju najbolje po­
datke - objasni Bil.
- Mislite: najgore podatke? -
ispravi ga Bomont.
- Razumeli smo se. U Plimutu je
već izdata poternica za vama, a
vlasniku stana u kome ste živeli
podmetButa je priča da ste. izgleda,
sumnjiv tip. a možda čak i opasan
gangster.
- Da li je to sve?
- Nije. Imate i sopstvene momke,
koji su spremni na sve.
- Ko su oni?
- Četiri policajca, kakvih Skot-
land jard nije imao.
- Tako dobri?!
- Naprotiv! Četiri lupeža
spremna da ubiju, opljačkaju i
učine sve što hoćete. Jedino su
verni jedan drugome, a biće i vama.
Pretvaram o ih u specijalne agente.
Svi su samci i sasvim slobodni. Ne
žalite ih, ako neki treba da nestane,
jer i ne vrede za drugo - ispriča
Bil veselo, ali ubedljivo.
- Iz svega ovoga vidim da kre­
ćemo odlučno. I sam sam uvek ver-
ovao da protiv gangstera vrede
samo gangsterski metodi. U rukavi­
cama se ne uništavaju zločinci —
reče novi Tarn.
- Ipak, gledajte da ne ubijate
mnogo, ako ne treba. Jedino je
važno da likvidirate Forbera, jer ne
želimo da mu sudimo. Treba nam
njegova krijumčarska mreža, cela i
aktivna, a onda dolazi velika akcija,
koju ćete vi slaviti tamo gde budete
želeli i sa ovih dve stotine hiljada
funti, ako ih sačuvate, i obećanih
sto hiljada - zaključi Bil.
- Za slučaj da ne mogu vas da
nađem, a budem u neprilici, kome
da se obratim? - upita Tarn.
- Nikome, momče. N e mešajte
Skotland jard u sve ovo. sem preko
mene. Bićete sklonjeni, ako o svemu
dogovorenom, sem mene. dozna
m&,kar i jedan čovek. pa bio to sam
ministar! - zapreti Bil.
Bomont poćuta. a onda klimnu
glavom i reče:
- Prihvatam. Igra je krupna, i u
slučaju neuspeha. ode m oja koža.
Paziću!
- Sasvim ste u pravu. Tarne. Že­
lim vam uspeh - zaključi lažni Bil.
Terens Bomont uze torbu s nov­
cem, knjižicama i fotogrfijam a. Po­
gleda sve. sagnuvši se kod jedne
Stone lampe. Bio je zadovoljan. Po­
red fotografija Laure Plajner. na
kojima je bila gola i čudno islika-
nog tela, tu su bile još fotografije
Endrjua Forbera i njegove žene
Anđele, poreklom Italijanke. Uz fo­
tografije SU bili prikačeni listovi
papira sa svim podacima, koje je
policija mogla da prikupi.
- Dobro urađen posao. Mislim
da radite neobično, ali bolje od
M erka - drsko reče na kraju. -
Voleo bih da vas upoznam u pra­
vom izgledu i da vam čujem pravu
boju glasa, jer ovaj je moduliran
ulošcima.
- Dakle, prim etili ste - os-
mehnu se Bil. - Možda ćemo se
upoznati jednog dana, ali ostavite
da to započnem ja sam.
13

16. - O, svakako! Nikada ne uhodim
svog šefa - odvrati Terens Bomont
smejući se, i iziđe.
Sam otključa vrata i zalupi ih za
sobom.
III
U Ulici Lamark, u Parizu, inspek­
tor Interpola Simon Farne odma­
rao se toga dana. jer je sledećeg tre­
balo da otputuje u Istanbul. Bila je
to tajna misija u kojoj je, pod laž­
nim imenom, trebalo da ispita po­
lazne tačke trgovine opijumom, čiji
kanali su vodili dalje preko Bal­
kana i Sredozemlja do Francuske.
Izbor je pao baš na njega, jer je bio
završio nekoliko poslova, a neože­
njen. iako već blizu četrdeset go­
dina. mogao je da nestane i na više
meseci.
Razmišljao je o svemu i prisečao
se nije li šta zaboravio u pripre­
mama, koje su bile precizne i opte­
rećene mnogim detaljima. Trže ga
zvonjenje na vratima, i on požuri
da pogleda ko ga to traži u stanu,
čiju adresu su znali samo nekoliko
najboljih prijatelja i centrala Inter­
pola. Kad tiho priđe okularu i po­
gleda, lice mu se razvuče u širok
osmeh, i on brzo otvori.
- Kakvo iznenađenje!? Radujem
se tvom dolasku, dra^i ... - poče
ushićeno, ali ne reče ime gosta
Uvede ga u sobu za dnevni bora­
vak podešenu da posluži i kao
radna soba. Izvini se zbog nerada i
reče:
- Spremam se na dugo putova­
nje. a to uvek stvori malo gužve.
Divno je što si svratio! Da li te ko
goni?
- Trenutno me niko ne goni. Ju­
tros sam doputovao iz Londona, jer
mi je potrebna tvoja pomoć - odgo­
vori gost.
- Dobro, dragi Donalde! Milo mi
je da jednom i tebi treba moja po­
moć. Trebalo je da sutra putujem,
ali odložiću sve dok treba - odgo­
vori Somon Farne, ne uspevajući da
skine pogled sa Luna i ne trudeći se
da prikrije ushićenje i radoznalost.
- Hteo bih da nastupim kao ti u
Skotland jardu - nastavi Lun od­
mah, prešavši na suštinu svog do­
laska ovamo.
- O-ho! Vrlo zanimljivo! - uskli-
knu Farne. - Sta se to događa?
- Da li si čitao vesti o ubistvu iz-
vesnog zlatara i dva policajca u
Londonu? - upita Donald Sikert
- Jesam. Već je ušlo i u bilten In­
terpola Tamo su i detalji, o kojima
novine ne pišu. Kakve ti veze imaš
sa tim? odvrati Farne.
Lun mu ispriča slučajni susret sa
dva zločinca i svoju kasniju odluku
da nađe ubice. N a kraju reče;
- Da bih radio efikasno, treba
da su mi otvorena vrata Skotland
jard a a to bih postigao kao inspek­
tor Interpola, koji je došao u posetu.
- Kakva ideja! Pa to je odlično.
Mene u Londonu ne znaju, istog
smo rasta, približno istih godina,
samo što ja nisam tako lep i skla­
dan momak kao ti - smejući se
odgovori Farne.
- Ti pristaješ vrlo lako brzo -
prim eti Lun.
- Pa, malo falsifikata nije naod­
met za dobru stvar - odvrati
Farne. - Dobićeš fotografije mojih
dokumenata pa sebi napravi dobar
falsifikat. Daću ti blanko pp,pir sa
pdr dokumenata pa sebi napravi
dobar falsifikat. Daću ti blanko pa­
pir sa pečatima Interpola. pa na­
piši sebi preporuku kakvu želiš.
Treba li još nešto?
- Moguće je da Skotland jard u
nekoj prilici proverava nešto oko
tebe. odnosno mene i oko zadatka u
Londonu - reče Lun.
- N i to nije teško. Srećna je okol­
nost da putujem u Istanbul na duže
vreme. Imaću alibi, ako ti nešto za-
kuvaš. Međutim, svom šefu mogu
da kažem da bi, možda, trebalo da
svratim i u London. Pretpostavlja
se da ću u svojoj misiji im ati po­
trebu da putujem ko zna kuda. To
mi je unapred odobreno. Ako iz
Skotland jarda nešto proveravaju,
daj im vezu sa gospodinom Bu-
14

17. šeom. Njega si upoznao kao tobož­
nji engleski turista u Marselju, kad
si me spasao od sigurne smrti -
objasni Simon Farne.
— Onda je sve u redu — reče Lun
i njih dvojica potražiše bocu ko­
njaka i aparat za kuvanje kafe.
Razgovarali su sećajući se sus­
reta. Simon Farne je bio izuzetan
ćovek. U svemu je bio odličan, a nje­
gova shvatanja sveta i života bila
su umnogome slična Sikertovim.
Sprijateljili su se pre tri godine,
kad je Lun progonio grupu krijum ­
čara, koja je u Marselju naletela-na
Farnea. Jednog trenutka inspektor
Interpola bio je neoprezan i krijum ­
čari su ga uhvatili. Ranili su ga. i
živog, s tegovima, noću bacili u
prljavu vodu marseljskog pristani­
šta. Lun je bio zakasnio da ga otme,
ali je video kad su ga bacili u vodu.
Radilo se o minutima. Imao je
sreću i roneći ga je brzo našao, oslo­
bodio tegova i jedva živog, izvukao
ga u svoj čamac.
Tada začeto prijateljstvo i povei e-
nje nije se prekidalo, iako je ono
bilo tajna samo njih dvojice. Lun je
ponekad mogao da zatraži pomoć
Simona Farnela. a ovaj usluge kra­
lja ponoći. Istina, ni jedan ni drugi
nisu preterali u Rorišćenju tog pri­
jateljstva, pa se Farne osećao kao
dužnik. Sada se radovao što može
da pomogne slavnom avanturisti
Lunu.
Posle kafe, zajedno sastaviše pre­
poruku za Skotland jard:
»... Molimo vas da pomognete
gospodinu Simonu Farneu, jer neke
indicije govore da su ubice zlatara
Mortona i dva policajca povezani
sa krijumčarima u Francuskoj. Go­
spodin Simon Farne je ovlašćen
kao naš inspektor prvog ranga.
Nadamo se da će doprineti zajed­
ničkim naporim a...«
Sledili su šifra, veza sa Bušeom i
pozdravi.
— Imaš li ovde pribor za maskira-
nje? - upita Lun na kraju.
— Imam. Mogu da ti poklonim
jedan odličan komplet, koji su izra­
dili najbolji stručnjaci, i koji je do­
voljno mali, a ko ga god vidi nalazi
da je to muški pribor za brijanje —
odgovori Farne i brzo donese mali
kožni etui.
- Sada mi poziraj nekoliko tre­
nutaka — reče Lun i izvadi ogle­
dalce iz kompleta za maksiranje.
Brzo je radio, i već posle nekoliko
minuta Simon Farne zadivljeno us-
kliknu:
- Pa to je umetnost, o kakvoj ja
ne mogu ni da snajam! Već si mi to­
liko sličan da bi i moji najbolji prija­
telji mislili da sam to ja.
Lun izbrisa šminku i ukloni do­
datke koji su ga bili učinili toliko
sličnim Farneu, a zatim reče:
- Sa jednom tvojom fotografi­
jom neće mi biti teško da se još bo­
lje maskiram. Nosiću je kao svoju.
- Dakle, sve je u redu - reče
Farne. - Ostaje nam celo popodne
i veće da lutamo Parizom. Cuo si za
novi program u >Lidu«?
- Jesam, i uživao bih u tvom
društvu, ali vraćam se pred veće -
odgovori Lun.
- Zašto tako brzo?!
- Imam i ličnih briga. Otkrio
sam da policija traži moje skloni­
šte. Uspeli su da utvrde frekvencije
mojih osnovnih radio uređaja u
skloništu, pa sada koriste neke
nove. meni malo poznate uređaje
za otrkivanje. Privrem eno sam bez
odličnih veza, na šta sam navikao.
- Koliko se ja razumem u te
stvari, brzo ćeš prepraviti sve što
treba - ohrabri ga Farne, ali nije
uspeo da prikrije zabrinutost.
- Postoji još nešto — nastavi
Lun. - Džejn je genijalna naučnica
i divna žena. Međutim, vezujući se
za mene gubi slobodu. M ora da se
skriva...
- Čitao sam u »Dejli Miroru«
onaj podli napad na tebe. Šta misliš
da uradiš? - prekide ga Farne.
- Nije mi lako. Volim je toliko da
bih žrtvovao sve, pa i svoj život, u
svakom trenutku. Jedino ne bih pri­
stao da budem zločinac i nečasan
15

18. — nastavi Lun. — Ona je u svojim
istraživanjim a molekula života da­
leko ispred slavnog profesora Spi-
gelmana. Otkrila je sposobnost
množenja molekula rubonu-
kleinske kiseline izvan ćelije. To je
dodir sa tajnom života. Trebalo bi
da bude slobodna da bi radila u
naučnim institutima. A ja sam je
vezao...
- Valjda je važna i vaša divna lju­
bav! - uskliknu vatreni Francuz.
- Da. ona je žena... Ali ona je i
naučnik. Dve godine je radila na
jednom praktičnom pronalasku. To
je membrana za ubacivanje leka u
obolelo mesto. Sada ceo svet priča
o uspehu urugvajskog biohemičara
Aleksandra Zafaronija, koji je do­
šao na istu ideju, a Džejn zna
m nogo više. '
- O čemu se tu radi? - upita,
radoznalo, Farne.
- Pojednostavljeno to znači da
se upotrebom polimerske mem­
brane lek ubacuje direktno u obo­
lelo mesto. Membrana ga ispušta u
tačnim dozama i na najbolji način.
U klasičnom lečenju lek se raspro-1
stire po ćelom telu, kroz stomak, ili
preko krvotoka. Lekovi su često i
otrovi. To je kao kad bi poplavili
ceo oblakoder da bi ugasili požar u
korpi za otpatke. Membrana, koju
je Džejn otkrila, koncentriše lek lo­
kalno. Već je osnovano društveo
»A lzi« u Kaliforniji. »Uzeo sam inici­
jale svog imena, jer sam celog ži­
vota radio na tom pronalasku«, re­
kao je Zafaroni. Džejn je to tužno
čitala, jer je svoja otkrića mogla da
objavi dve godine pre njega. — pri­
čao je Lun.
- Počinjem da shvatam. Dakle,
dok je uz tebe. Džejn je onemogu­
ćena da postigne sve ono što voli -
reče Farne.
- D a... Zlo je u tome što mene
voli iznad svega - tužno reče Lun.
- Vidim dokle si došao - reče
Farne.
- N e razumem - trže se Lun.
- Ti ćeš da udesiš da se rastaneš
od Džejn, samo da ne budeš pre­
16
preka njenom radu važnom za celo
čovečanstvo.
- Zar mogu nešto drugo?
- Mislim da bih bio neodgo­
voran i glup ako bih ti išta saveto-
vao. Ti si čovek koji zna svoju
ljudsku dužnost. Jedino ti dobro
znaš Džejn i to šta bi odvajanje zna­
čilo za nju - odgovori iskusni Si-
mon Farne.
Nije slutio da time učvršćuje Lu-
novu rešenost da se žrtvuje, da
unesreći sebe radi sreće mnogih
ljudi.
Poćutaše nekoliko trenutaka, a
onda Lun ustade.
- Hoću da krenem - reče poku­
šavajući da se osmehne.
- Treba da imaš više prijatelja
- zaustavi ga Farne. - U Londonu
živi pisac Ron Stoner. Poznajem ga
još dok je studirao ovde u Parizu.
Divan je čovek. Kako da ti ga opi-
šem ?.. Zamisli Fernandela ulepša-
nog do izgleda Iva Montana. Stoner
je, dakle, prilično ružan, ali veoma
prijatan i mio čovek. Ima duha i od­
ličan je pisac. Jedino, plašim se za
njega, jer ga u Skotland jardu mrze
zbog knjige »Optuženi Skotland
jard«
- Čitao sam je - reče Lun. - To
je odlična i istinita knjiga.T policij­
ski rom ani Rona Stonera su od­
lični. Cuo sam to od svog prijatelja
novinara Artura Mrkinča, a i sam
sam čitao dva Stonerova romana.
- Sreo sam ga pre šest meseci.
Pričao mi je da želi da te upozna.
Prihvati ga kao prijatelja, jer je pot­
puna poštenjačina. Ponekad iz­
gleda neozbiljno zbog svojih šala i
načina govora, ali je hrabar, čvrst i
veran prijatelj. Nije se plašio ni
pretnji mnogih moćnih zločinaca,
koje je razobličavao, ni neprija­
teljstva policije, koju je opravdano
često napadao. On veruje da u Lon­
donu, kao i u mnogim drugim zem ­
ljama. postoje i policajci-zločinci.
Napisaću ti pisamce za njega -
zaključi Simon Farne i potraži list
papira.

19. »Donosicoa ovog pisma prihvati
kao mene. a veruj mu više nego
meni, jer je bolji i značajniji. Znam
da ti ispunjavam jednu želju šaljući
ga da se upoznate. Ostalo neka ti
kaže sam. Tvoj iskreni prijatelj
Farne«, napisa i otvoreno pruži
Lunu.
— Posetiću ga čim stignem u Lon­
don — obeća Lun i pozdravi se sa
Simonom Farneom.
-A -
U svoje londonsko sklonište"Lun
je morao da se vrati ne javljajući se
Džejn i Makfersonu, jer su uređaji
bili isključeni. Obilazeći blokove
kuća oko skloništa u četvrti Kler-
kenvil, Lun prim eti parkirana kola
inspektora Filipa Noultona. Zau­
stavi se i sam, a onda pro'šeta kao
da slučajno dolazi sa Rozberi ave­
nije. Kad stiže do kola parkiranih
iza jednog teretnog furgona, on
priđe i upita na francuskom;
- Gde je tu ?..
Onda zastade i osmehnu se, pa
nastavi na engleskom:
- Pogrešno sam počeo na svom
jeziku. Molim vas, znate li kako da
stignem do »Mount« hotela? Ova
m agla...
- On je baš na ovom putu. Produ­
žite Farington rodom i levo na dru­
gom uglu je »MoUnt« hotel - odgo­
vori inspektor, s prikrivenom ner­
vozom.
Lun već uoči naročite radio-ure-
daje na pođu levog sedišta.
- Kolima sam, pa ne mogu ovim
smerom - reče zatim.
- Onda... Pokazaću vam na
planu grada - odgovori inspektor
i otvori sveščiću. - Pođite do Grejs
In roda, skrenite Kaltorp stritom i
već ste pred hotelom.
U tom trenutku Lun mu ubaci ak­
tivirani mikro-odašiljač pod samu
kragnu tamnog zimskog kaputa, a
onda se zahvali i požuri prem a svo­
jim kolima. Umesto u hotel, odveze
se iza Nacionalne bolnice kod Ra-
sel skvera, i ujedno uključi prijem
na rezervnoj frekvenciji, da čuje
već prepravljeni m irko-odašiljač iz
inspektorovih kola, a.onda uključi
snažni predajnik svojih kola na
uobičajenu frekvenciju. Spoji ga sa
magnetofonom, sa čije trake se
čula neka nejasna poruka, deli-
mično modulirana, opet na uobiča­
jeni Lunov način.
Sada je čuo kako inspektor Filip
Noulton, iako je bio sam u kolima,
nekoga pita radio-vezom:
- Da li se nešto čuje?
- Još ništa - začu se odgovor iz
zvučnika. Pretražićemo, opet, obliž­
nje pravce, iako smo već ustanovili
da je centar negde u Klerkenvilu.
Već drugi dan se ništa ne čuje.
- Pokušajte opet. Usmerite, s vre­
mena na vreme, antene i uokolo -
dodade inspektor.
- Da, gospodine inspektore —
odgovori glas. - Javiću i ostalim
furgonim a šta želite. Mislio sam da
smo mi stigli najbliže.
Lun se smeškao nastavljajući da
emituje. Nakon tri minuta čuo je
kako inspektor kaže:
- Slušam! Da li ste uhvatili ne­
što?
- Da, iz zapadnog pravca. Emi-
tuju snažni i reklo bi se stabilni ur­
eđaji. To je negde između Blumsbe-
rija i nas - odgovori radio-tehni-
čar iz specijalnog furgona.
- Naredite ostalima da odrede
pravce i učine što treba, da bi uhva­
tili taćno mesto - naredi inspek­
tor.
- Već jesmo. Moj šef već izdaje
naređenja. Utvrdili smo da emitova-
nje dolazi iz blizine Nacionaln bol­
nice kod Rasel skvera. Preselićemo
se bliže, a vi nas pratite - začu se
odgovor iz furgona.
Lun je emitovao još dva minuta, a
onda isključi traku.
Odmah zatim on isključi ceo ure­
đaj i poveze se prema Klerkenvilu.
Sada je bio siguran da je počela
nova hajka za njim. Znao je i to da
postoji mogućnost da sklonište
bude otkriveno posle proučavanja i
m erenja snimljenih emisija. Bio je
17

20. zabrinut, iako je znao da je istraži­
vanje te vrste mučan i složen posao.
Tog trenutka odluči da pripremi
napuštanje skloništa bar za pola
godine, a to je značilo odnošenje
oprem e dve laboratorije, svoje i one
u kojoj je radila Džejn. a zatim mno­
gih predm eta i knjiga, mikroteke i
oružja...
Pošto nije mogao da radio-vezom
najavi svoj dolazak, Lun skloništu
priđe kroz rezervni prolaz. Bila je
to automobilska garaža, čija vrata
su se otvarala na nečujni pisak na­
ročite ultrazvučne sirene Lunovih
kola. On uveze automobil i vrata se
sama zatvoriše. Izgledalo je kao da
se našao u običnoj automobilskoj
garaži srećnika, koji je imao kutak
uvučenog dvorišta da je izgradi.
Ne izlazeći iz kola, Lun ugasi
svetla. a onda tri puta blesnuše fa­
rovi njegovih kola. Specijalna foto-
čelija skrivena u zidu garaže po­
krenu tajni mehanizam. Ceo pod
garaže potonu zajedno s kolima,
skrenu levo, a sa desne strane
kliznu drugi pod, na kome je bio isti
takav automobil, ali bez radio-u-
redaja, oružja i oprem e kakvu je
Lun često nosio.
Da je neko zavirio u garažu i pre­
gledao drugi automobil, zaključio
bi da je to naj što je tek stigao i da u
njemu nema ništa naročito.
Tek u podzemlju Lun napusti
kola i pođe niskim i uzanim neos-
vetljenim hodnikom. Stiže u prosto­
riju osvetljenu veštaćkim suncem, u
kojoj je bio bazen za kupanje duga­
čak deset jardi.
Bila je dobro zagrejana i Lun je
čuo frktanje Samjuela Makfersona,
koji se kupao. Neprimetno, s ivice
bazena, beše uzeo svoj kolt, jer je
signalna lampa otkrila da neko do­
lazi kroz rezervni prolaz.
- Hej, stari, uživaš li? - uzviknu
Lun.
- To si ti, sto mu starih momaka!
Eto, mučim se u ovom bazenčiču,
umesto da sam na okeanu - odgo­
vori Makferson, pokušavajući da
18
izgleda veseo, ali Lun je video da
njegov verni m ornar skriva neku
brigu.
- Sta te muči. Same? - upita
neposredno.
M ornar lako iznese svoje teško
telo uz bronzane stube na ivici ba­
zena i leže na ogromnu prostirku
od zelenog frotira. Lun se spusti
pored njega.
- Nešto je muči... Iznenadio sam
je uplakanu. Ako si ti krivac, Do-
nalde, drži se dalje od mene, jer bih
mogao, milijardu mu zakletvi, da te
odalamim, zaboravljajući... - poče
Makferson i odluta u traženju što
progodnijih psovki.
- Da li si je pitao nešto?
- Jesam. Rekla je da je sve u naj­
boljem redu, ali ženama tako dođe
da ponekad plaču i bez razloga.
Nek sam proklet što joj ne verujem,
ali znam da je nešto drugo...
- Kako se to dogodilo?
- Sta?
- Pa to da si je zatekao kako
-plače.
- Vratio sam se iz grada. Bila me
zamolila da joj nabavim poslednji
broj nekog lekarskog, odnosno ne­
kog sličnog časopisa.
- Sećaš li se naslova?
- M islim ... Uh, sto mu izgublje­
nih reći... Nešto kao papir... Ne,
nije papir!... A rh iva... N ije... Ah,
da! »Akta medika« broj jedanaest!
- A šta je bilo dalje?
- Ostavio sam to, kako rekoh...
Da, taj časopis, ali sam zaboravio
da joj prenesem pozdrav od
Brende... Znaš, svraćao sam malo
do nje. Još je lepša i punija, nego
pre - smejući se pričao je M akfer­
son. - D a... Posle pola sata sam se
setio i potražio Džejn u njenoj bi­
blioteci, gde sam je bio i ostavio.
Pokucao sam, ali mi niko nije odgo­
vorio. A ja, grubijan, otvorih
vrata...
- Može li to malo kraće. Same?
- prekide ga Lun.
- Kad sam ušao. ona je držala
otvoren časopis, a niz lice su joj te­
kle suze. Brzo ga je sklonila, okre­

21. nula se i pokušala da sakrije da
plače. To je sve — završi M akfer-
son.
Lun ga potapša po širokim i go­
lim leđima, a onda brzo na zidu, uk­
ljuči interfon i javi se:
- Džejn, draga! Vratio sam se!
Gde si sada?
- Donalde, zdravo! Dodi, u svojoj
sam spavaćoj sobi! - odvrati glas
iz zvučnika.
Nađe je obučenu u jednoj od onih
lepršavih i na dodir prijatnih košu­
lja za spavanje, povrh koje beše obu­
kla topli sobni ogrtač vrlo širokih
rukava, kroz koje je Lun ponekad
mogao da je miluje, čemu bi se ona
smejala.
Poljubi je i brzo joj ispriča o svom
putovanju u Pariz, ali prečuta sus­
ret sa ekipom za radio-goniome-
trijska istraživanja. Odmah zatim
ode u kupatilo, a zatim svrati u gar­
derobu. Bio je i on u kučnoj odeći,
baš u onoj za, koju je Džejn rekla da
joj se najviše sviđa.
Neko vrem e zaboraviše sve brige
i strahovanja.
- Želim da nešto potražim u tvo­
joj biblioteci. Hočeš li da mi praviš
društvo? - upita Lun pošto se opet
obuće.
Džejn mu se-radosno pridruži i
zagrljeni stigoše u prostoriju ne
širu od pet i dugu šest jardi, ali u
kojoj su tri zida bila do tavanice
ispunjena knjigama poredanim u
sjajnim policama.
Lun se spusti u meku fotelju i
odmah upita:
- Jesi li čitala poslednji broj ča­
sopisa »Akta medika«? *
Džejn se trže i malo poblede. a
onda se tiho spusti u drugu fotelju.
- Da... 1 ti si video? - reče gla­
som koji zadrhta.
- Daj mi da još jednom pročitam
- reče Lun.
- Sta nas se to tiče? Oni imaju
svoje razloge, a mi svoje - odvrati
Džejn već osnažena i mirna.
- Daj da pročitam, pa da razgo­
varam o - blago zatraži Lun.
Ona s jedne police skide časopis,
otvori ga i pruži ga Lunu. On je či­
tao:
»Nomina sunt odiosa
Otvoreno pismo jednoj naučnici,
Još uvek nismo izgubili nadu i
zato Vam pišemo. Vaše naučno
delo je potrebno čovečanstvu. Insti­
tut za borbu protivu ralia, na sed-
nici naučnika, zaključio je da ste
nam neophodni. Nedostaje nam
ekspert za molekul vitae. Znamo
za uspeh sa opitima upotrebe poli-
merske membrane. Svako kance-
rozno oboljenje može da se
podvrgne i tom tretmanu. Zašto
onda niste s nama? Zašto ne date
ono što ste dužni čovečanstvu?
Poznata nam je vaša velika lju­
bav, prema jednom zaista divnom
čoveku. Ali traže se žrtve za
nauku. Zar on nije sebičan? Zar Vi
niste sebični? Da li ste spremni da
žrtvujete nauku zbog radosti u ži­
votu, koji je prolazan?
Dobili su uveravanja svih vlasti
da ćete biti uvek slobodni i nepri­
kosnoveni. Možete da živite i ra­
dite pod novim naučničkim ime­
nom. Vašu tajnu čuvaćemo u ime
pobede nad strašnom bolešću, ko­
joj vi možete neprocenjivo mnogo
da doprinesete.
Još jednom vas molimo, a ako
hoćete i preklinjemo, pognutih,
sedih glava, nađite način da do­
đete i stalno radite s nama. Svesni
smo žrtve, ali je ipak tražimo...«
Sledila su imena slavnih lekara,
biologa i naučnika Instituta za obo­
ljenja raka Velike Britanije.
Luna podiđe jeza od tog pisma.
Trebale su mu sve unutrašnje, skri­
vene snage da bi mirno upitao:
- Dakle, ideš li. draga?
- To je nemilosrdan napad! -
uzviknu Džejn i koža na licu i oko
‘.Latinska poslovica u bukvalnom znače­
nju: Imena su mrska. Sada se upotreb­
ljava u prenosnom značenju: Kad se ži-
gošu mane i greške, ne treba uvek navo­
diti imena ljudi.
19

22. us ana joj pobele, a onda zadrhta i
zg rči se u grimasu plača.
- Ne smeš to, Džejn! - .uzviknu
Lun i priđe joj, pa sede na naslon
njene fotelje. - Već dugo smo znali,
iako smo ćutali o tome; da naša
sreća ne može da ostane zauvek
ovakva. Ti si još mlada i imaš svoj
dug pred naukom.
- Zar misliš da ja to sve ne
znam? — upita ona i suze joj pote-
koše niz lepo lice. - Misliš li da ne
znam kako si hteo da postupiš?
- Ne znam na šta misliš.
- Voliš me, ja to dobro znam i
osećam, kako me niko nije voleo.
Dao bi život za moju sreću...
- Ali to...
- Razmišljao si da oklevetaš
sebe, da igraš ulogu ljubavnika, koji
više ne voli, koji želi slobodu, a da
tajno krvariš zbog rastanka. Zar
nije istina?
- Ako se tako shvate stvari,
onda si u pravu. Ipak ja sam ćvorno-
vat momak - pokuša da se nas-
meje Lun. - Ostao sam rano siroče.
Gangsteri su me spremali za »nepo-
bedivog« zločinca. Pogrešili su šta
su me toliko vežbali i učili, a možda
su izabrali pogrešnog čoveka. Učio
sam suviše lako i brzo. Mnoge
stvari sam shvatio. Bilo je logično
da se okrenem protivu njih. Godi­
nama upadam u sukobe sa gang­
sterskim bandama. Dakle, u meni
ima nečeg protivurečnog jer volim
i nauku i avanturu. A to dvoje ne bi
trebalo da idu zajedno.
- Ja sam te upoznala baš takvog,
i takvog te volim. Ti si potpun čovek
- prekide ga Džejn.
- Ta potpunost ima i drugu
stranu — nastavi Lun. - Dešavalo
se da grešim. I prema tebi... Svaki
čovek...
- Znam! - upade Džejn. - Pa ja
sam biolog. Ali u tebi onog životinjs­
kog im a manje n e g o ^ drugim lju­
dima. Ti si dobro skovan. I ne pričaj
mi o »grehovim a« sa drugim že­
nama. Znam da ti se svašta doga­
đalo ali nijednu nisi voleo kao
20
mene. To mi je dovoljno. Mi se ne
volimo sebičnom ljubavlju posedo-
vanja i vladanja. Naša ljubav je slo­
bodna i baš zato ogromna i divna.
Jednom si pokušao da me »usrećiš«
udajom, za drugog pa sam živela s
gorkim kajanjem i vratila ti se još
jače zaljubljena.
- Ostavimo sve to, jer suviše
smo bliski da bismo otkrili nešto
novo. I ja sam zauzet mnogim istra­
živanjima. Sve bi bilo dobro da mo­
žemo početi normalan život. Ti mo­
žeš, i ja to želim, a meni je određeno
da živim i radim tajno. Imam suviše
neprijatelja. Mnogo je onih koji žele
moja otkrića, baš zato što su iz obla­
sti tehnike. Zar nije bilo mnogo pla­
nova da budem zarobljen i nateran
da služim?
- A kako zamišljaš da ja prihva­
tim ovaj prokleti poziv, zbog koga
sam prolila dosta suza, iako znaš
da retko plačem?
- Nije ti lako. Ni meni! Ali nije
strašno. Viđaćemo se ponekad. Kad
god ti bude teško, znaj da postoji
čovek koji je spreman da učini sve
što želiš...
- Ne govori mi to! Suviše liči na
presudu... Ti kao da si već odlučio
da ja odem od tebe.
- Jesam - odgovori on mirno.
- Objasniću ti i zašto. Ja sam na
neki način čovek van zakona. Uza­
lud su skinute sve optužbe protivu
mene, policija se uvek vrati na
ideju da me uhapsi. I sadašnje istra­
živanje isnpektora Noultona to
potvrđuje. Vezao sam tebe i Makfe-
sona za svoju sudbinu. To dalje
neću. Budi slobodna, a spasi i tog
divnog mornara.
- Kako to misliš?
- Javi se Institutu i zatraži mero-
đavnu presudu o Samovom osloba­
đanju od svih starih i novih optužbi.
Nek ti on bude neka vrsta čuvara,
ali slobodan da otplovi u sva mora
koja želi.
- Još će ispasti da treba da se
radujem rastanku - tužno reče
Džejn Vitington.

23. Lun nastavi kao da niie bilo
njene upadice,
- I ja odavno želim da budem
malo sam i da se lakše krećem. Nas
troje smo suviše poznati da bismo
zajedno mogli da se kri)emo Želim
da posetim mnoge prijatelje. Jedan
je na Dalekom severu Kanade, a
drugi u A ziji... Mnogo toga još že­
lim da vidim.
- Sve to želiš sam?! - skoro je­
knu Džejn.
- Želim! Ja sam takav! - što je
mogao hladnije odvrati Lun,
- Mene nećeš uspeti da prevariš
- nasmeja se Džejn. I, ako prihva­
tim taj poziv, nikada neću prestati
da te volim.
- Ne preteruj. Udaj se i rodi
male biologe, jer usamljeni kralj
ponoći nije zauvek društvo za tebe
— reće Lun, pa se i sam nasmeja.
- Sad si otkrio karte! - uskli-
knu Džejn. - Ako ti nemaš dete,
hoćeš da ga imam ja. Imaću ih ko­
liko hoćeš, ako obećaš da ćemo se
viđati.
- Ženski si lukava - ganuto
reće Lun,
- Već'odavno nisi bio usamljen.
Nećeš nikada n-i biti. Neka te viđam
samo jednom u tri godine, ali bićeš
jedini. Ako treba, sakriću i od tebe
decu koju budemo imali - jedva
izreće Džejn, i opet mu se baci u
zagrljaj.
Lun uzdanu s olakšanjem. Znao
je da je Džejn spasena, Poćeće nov
život, a to je prilika da i M akferson
bude slobodan. Vođen tom mišlju,
on reče:
- I ja ću, kad god mi bude teško,
ili kad budem u neprilici i zatreba
mi pomoć, moći da se obratim ne­
kom. Bićete to ti i stari, dobri M ak­
ferson. Već sutra, poćećete da selite
sve što ti treba tamo u kući u Tauer
stritu.
Džejn uzdahnu, čvršće se oslanja­
jući o njegovu ruku. Išli su da nadu
Makfesona i da mu izlože svoj plan.
Tek pošto je završeno prenošenje
najvažnijih stvari iz starog u tri
nova skloništa, i pošto su se Džejn i
M akferson smestili u kuću blizu
Tauera, Lun je dobio malo vremena
da potraži pisca Stonera. Maskirao
se kao Simon Farne i stigao do Bo-
rou roda. Stoner je bio u svom veli­
kom, ali pomalo neurednom mo­
mačkom stanu. Kad je ugledao
Luna, velika usta mu se razvukoše
u radostan osmeh,
- Simone, dragi prijatelju — uzvi-
knu na francuskom,
Lun se pozdravi takođe na fran­
cuskom, oponašajući malo razvu­
čen izgovor i topao glas Francuza
čiji i:^led je uzeo,
- Čudno je da si me odmah poz­
nao — reče Lun mirno dok je Sto­
ner užurbano nudio gosta da sedne
i pitao ga šta želi da popije za ra­
dosni susret.
- Kako da te ne poznam, Si­
mone, čoveče?! - začuđeno reče
pisac i ne trudeći se da malo osmo­
tri gosta.
- Ali ja nisam Simon - reče
Lun.
- Nikad mi nije rekao da imaš
brata blizanca... A, ne! To je šala.
stari moj! - reče Stoner.
Lun mu pruži pismo od Farnea i
pisac ga brzo pročita, a onda zbu­
njeno upita:
- Simone... Ovaj, gospodine,
kako da sve shvatim? Ako niste
Simon, onda...
- Ja sam Donp.ld Sikert.
- Zar?'... Sta ste rekli?! Sikret.
Lun, kralj ponoći?
Da li sam dobro čuo? - reče Sto­
ner mucajući i mešajući engleske
reći u svoj inače tečan francuski.
- Dobro ste čuli - reče Lun. —
Uzeo sam Simonov izgled, naravno
s njegovim dopuštenjem. Zato sam i
putovao u Pariz. Želim da se ume-
šam u istragu oko ubistva zlatara
M ortona i ona dva policajca.
- Kakva slučajnost?! Pa, i ja sam
posebno zainteresovan, Skotland
IV
21

24. jard radi tako slabo kao da zločinci
imaju jake veze u policiji, ili ćak
kao da su sami policajci. I, bez šale,
postoje sumnje da je policija um-
ešana - reče Ron Stoner.
- Dakle, pored novog prija­
teljstva imamo i zajedničku radoz­
nalost za te događaje - reče Lun
prihvatajući čašu škotskog viskija.
- Kao domaćin, mogu li da vas
zam olim da me oslovljavate im e­
nom? - upita Stoner.
- Naravno! - odvrati glasno
Lun. - Onda. u tvoje zdravlje. Rone!
- Ziveo. Donalde! — radosno naz­
dravi pisac.
Izmenjaše još nekoliko prigodnih
rečenica, a onda Lun upita:
- Ima li kakav trag. Rone?
- Još nemam. Postoji nešto...
Treba da se nađu oni koji kupuju
opljačkane dragulje i poluge zlata.
Od jednog momka u Sohou, za pe­
deset funti, kupio sam jedno obave-
štenje. koje je vrlo škrto. R^ekao mi
je da bi o krijumčarenjima mogao
nešto da zna bogati uvoznik Endrju
Forber - ispriča Stoner.
- Da li si već osmotrio tog For-
bera? - upita Lun.
- O, nisam! Pa doći do njega je
pravi podvig. Ipak, našao sam na­
čin. On rado prim a izvesnu Lauru
Rejner, poznatu pod nadimkom Ve-
štica. Sa njom čovek može da se pro­
bije do Forbera - odgovori pisac
još uvek na francuskom, a onda
dodade na engleskom; - Zašto i
dalje govorim o francuski?
- Ti si nastavio, a ja nisam hteo
prvi da menjam - smejući se. reče
Lun na engleskom.
- Sad mi je lakše da nastavim -
reče Stoner. - Ta upadljiva renti-
jerka. željna naročitih radosti, go­
tovo me je ispila u jednom gutljaju.
Raskokodakala se što poznaje »slav­
nog« pisca i brzo me ispipala, tako
da sam mislio kako da sačuvam
odelo na sebi. Večeras treba da
idem k njoj na čaj. Pozvaču je da pi­
tam šta ću sa prijateljem. Kako da
kažem, ko si za nju?
22
• Biće mi ugodno da budem Si-
mon Farne - odgovori Lun.
Ron Stoner pođe do telefona i
uskoro je kišom pozdrava zasuo
sagovornicu na drugoj strani. Saop-
šti Veštici da mu je stigao gost iz
Pariza.
- Pa to je divno! — odvrati Laura
Rejner. - Pitajte ga da li želi da
upozna jednu pravu englesku ve-
šticu. Ako želi, dođite odmah,
- To mi je drag prijatelj, a obo­
žava engleske veštice - odgovori
pisac. - Krenućemo za pola sata.
- Dolazite, vi najlepše rugobo
Londona! Da li je i vaš prijatelj tako
divno ružan?
- On?! Na žalost, nije. Naprotiv,
lep je kao sam Apolon.
- Ništa... Engleska veštica može
da proguta i jednog francuskog le-
potana.
- Serviraću vam ga, a vi gutajte
- smejući se, Ron Stoner završi te­
lefonski razgovor.
Zatim upita Luna kako da ga
predstavi.
- Kaži da sam svetska skitnica,
ili nešto slično - odgovori Lun.
- Pa ona će tek tada da poludi za
tobom - zaključi pisac i požuri da
se spremi.
Navraćajući u sobu gde je sedeo
Lun, Stoner nekoliko puta zastade
da ga posmatra, a onda reče:
- Kakva slučajnost sa Farneom!
To se ne postiže samo maskira-
njem. Vi mora da ste i inače slični,
kao pravi dvojnici.
- Naučiću te ponešto iz veštine
maskiranja - reče Lun.
Koji vrag bi m askirao moja
ogrom na usta i veliki nos? — sme­
jući se upita Stoner.
-U s ta i nos ostaju, ali izgled
može da im se promeni - odgovori
Lun.
- Divno je što ste došli! - uzvi-
knu Laura Rejner kad Lun i Stoner
uđoše u njen veliki salon u stanu na
osmom spratu ogromne i nove

25. kuće, koje je sa Bansajda gledala
na samu obalu Temze. - Treba da
dođe još jedan zanimljiv tip, izvesni
Terens Bomont iz Plimuta. Kaže da
osniva galeriju slika ovde u Lon­
donu, ali ja mislim da krijumčari
ukradene slike velikih majstora.
Bar tako izgleda.
- Malo društvo uvek može da
bude zanimljivo — reče pisac.
- A, nije baš ni tako malo. Volim
celu menažeriju. Srečom, pozvala
sam jednu neodoljivo lepu udovicu.
Zove se Nensi Nikolson. Pašćete na
leda kad je vidite. Njen pokojni muž
mu je slikao... - brbljala je Veštica.
- Radio je portrete? - upita Sto-
ner.
- Kakve portrete?! Slikao je po
mojoj koži! - nasmeja se ona i za­
baci glavu.
Lun ne izdrža i nasmeja se us­
nama i zubima naslikanim na nje­
nom vratu, odmah pod vilicom.
- To još uvek čuvam od njega.
Imam i malog pauka na ivici
trbuha, ali to ne mogu da vam poka­
žem - nastavi Veštica. - Dakle,
rekla sam za Nensi i koliko je lepa?
- Rekli ste - potvrdi Stoner.
- Im am o' i ovog divnog Fran­
cuza, iako bih ga radije sama smo­
tala. Pokušacu... No, gde sam
stala?... Rekla sam i za tog Bo-
monta. Dolazi i viši inspektor Skot-
land jarda Džordž Pinter sa svojom
vragolastom ženom. On mi, znate,
načini poneku uslugu da bih ga
zvala kad primam Nensi Nikolson.
Ludo je zaljubljen u tu udovicu. Ako
hočete da ga smrtno namučite, ud­
varajte joj se celo veće - obrati se
ona Lunu, a onda dodade: - Da li vi
govorite engleski? Ja brbljam sva­
šta, a vi ćutite...
- Razumeo sam sve i mislim da
dobro govorim engleski - smejući
se reče Lun. - Društvo je zaista
zanimljivo.
- Nisam sve rekla. Dolaze još
Endrju Forber i njegova žena An­
đela. On je zaljubljen u mene, a obe­
ćala sam da ću Terensa Bomonta
da upoznam sa njim. Sad je prilika
da se tom bogatom starcu, koji želi
da živi kao tridesetogodišnjak, na­
metne celo društvo, za prijem u nje­
govom dvorcu na ivici Eping šume.
Hoćete li i vas dvojica? - brbljala
je Veštica.
- Idete li i vi? - upita Lun.
- Svakako! - uzviknu ona.
- Onda povedite i nas - reče
Lun.
Im ali su još čitav sat do dolaska
ostalih gostiju, i Laura Rejner ih
pozva da im pokaže stan. Dok su ga
obilazili, ona je govorila:
- To je trepezarija. a lako se pret­
vara i u prostoriju za manje sku­
pove veštica... Ovde moji gosti
mogu da se usame, ako zavedu
neku ženu iz društva... Ova vrata
prolazimo, jer to je moja specijalna
soba, u koju vodim žrtve...
Stan je imao sedam luksuzno
nameštenih soba, ali bez sobe za
poslugu. Stoner je upita kako se
snalazi bez posluge u nekim sa­
tima.
- Imam poslugu, ali stanuje u sta­
roj dvorišnoj zgradi, s kojom sam
povezana interfonom i mogu sve
da zatražim. Posluga je dosadna,
ako stanuje u istom stanu, jer u sve
zabada nos, a ja to ne trpim. Zar ni­
sam Veštica? - odvrati ona.
- Prava - potvrdi Lun.
Ona ga bolje pogleda i odmeri ga,
a onda reče.
- Vi ste opasan momak. Nešto
mi šapuće da ćemo nas dvoje... Ali
o tome ćemo kad budemo sami.
★
Dok su gosti dolazili, Lun je mis­
lio o tome kako je moguć takav
splet slučajnosti da se ovakvo
društvo nađe zajedno. Jedan policij­
ski inspektor, vođa krijumčarske
banke, lažni inspektor Interpola,
odnosno toliko gonjeni avanturista,
neobična žena koja uživa zato što
je nazivaju vešticom, pisac, trgovac,
žene bez zanim anja...
Začudilo ga je to što je ocenio da
je Veštica svakog od prisutnih
23

26. skoro sasvim verno opisala, a ista­
kla je i najvažnije osobine, još pre
nego su stigli.
Poslednja je stigla Nensi Nikol-
son, verovatno svesna da je najbolje
ako je celo društvo na okupu kad
ona stigne. Tada je jače osećala div­
ljenje, jer ga j e broj obožavalaca
snažio. Pojavila se nasmejana, ogr­
nuta u krzno i obučena u usku po­
podnevnu haljinu, koja je isticala
svaki deo tela i svaki njen pokret.
Lun se trže videći je i pomislivši
da se nalazi u neprilici, jer bi mogla
da ga prepozna. Seti se da je maski­
ran kao Simon Farne, ali žene
imaju poseban njuh za muškarca
koga dobro znaju. A on je poznavao
Nensi Nikolson, istina kao Nensi
Hezelton, studentkinju prve godine
istorije umetnosti. Bilo je to pre
osam godina, kada se skrivao pod
imenom i zvanjem profesora Dika
Kalena. Studentima umetnosti tada
je održao samo jedno predavanje.
Bilo je to nešto o utvrđivanju staro­
sti predm eta pomoću atomskih izo­
topa i drugim metodama.
Tadašnja Nensi bila je još gotovo
devojčica i manje lepa od sadašnje
udovice u najlepšim gddinama.
Tada, kao studentkinja, Nensi je
bila uvrtela sebi u glavu da voli pro­
fesora Dika Kalena. A onda nije
više odustajala od pokušaja da ga
osvoji. Nije uspela, jer uskoro se saz­
nalo da je Kalan u stvari Donald
Sikert, odnosno Lun. Još više se za­
palila njena mašta i još više je že-
lela da ga nađe, ali nije joj uspelo.
Tada je došao Kliv Nikolson. već sla­
van slikar. Učinio je sve da je uteši,
uključujući i venčanje.
Sada se Nensi sa svima pozdrav­
ljala brzo. Iako i kao da je se muš­
karci m nogo ne tiču, samo se sa
ženama duže pozdravljala. Među­
tim. kad joj je Veštica predstavila
»sim patičnog Francuza Simona
Farnea«. ona ga je površno pogle­
dala. a onda se primetno trgla i još
jednom ga osmotrila. 2Latvorila je
oči na nekoliko trenutaka, pa ga je
i po treći put pogledala, ali sada
pravo u oči.
- Znala, sam, ali šta mogu —
reče Veštica videći da se nešto do­
gađa između to dvoje. - Povlačim
se pred tvojom lepotom. Nensi. i
možeš da osvajaš Francuza.
- Dovodiš me u nepriliku. Laura
- reče Nensi osmehnuvši se s ne­
kom mešavinom tuge. — Samo sam
se setila nekog. U nečemu je sličan
gospodinu.
- Više bih voleo da sam ja taj
gospodin - galantno upade Lun, ne
propuštajući da engleski govori s
malim francuskim naglaskom.
★
Poseta u vrem e služenja čaja
brzo se pretvori u prijem s veče­
rom, a zatim u noćnu sedeljku.
Laura Rejner beše pozvala poslugu;
sto u trpezariji brzo se napuni je­
lom i bocama pića, a dve devojke su
služile piće i u ostalim sobama.
Lun izbeže dva vešta pokušaja
Nensi Nikolson da ostane uz njega
i oba puta je »predade« višem in­
spektoru Džordžu Pinteru. Pirhva-
tao je dvosmisleni razgovor sa M ar­
šalom Pinter, koja se trudila da se
što dublje vidi u njen dekolte, gde je
zaista bilo prijatno da se zaviri. Ko­
ristila je svaku priliku da ga do­
dirne čas svojim grudima, ćas
čvrstim i izazovnim bedrom, a ćas
rukom, u sve prisnijem razgovoru.
- Moj matori Džorđž je prosto
lud za tom udovicom. Ja mu ne za-
meram. Nisam ni ja u prilici da me
muškarci ne žele - reče ona u jed­
nom trenutku i značajno stavi
svoju ruku na Lunovu.
A li Nensi Nikolson nađe neki po­
vod i sa Pinterom im se priključi
obasipajući Luna pitanjima o Pa­
rizu. Lun ugleda pisca kako je na
časak ostao sam i dade mu znak da
priđe. U trenutku kad je nuđeno
piće, on iskoristi priliku i šapnu
mu:
- Pokušaj da malo zabaviš ove
dve dame. Ja ću da odvojim inspek­
tora.
24

27. Stoner značajno klimnu glavom i
nekoliko trenutaka kasnije obe
žene su m orale da slušaju jednu nje­
govu anegdotu. Lun se nađe uz Pin-
tera i reče:
- M ogli bismo da se izdvojimo
na nekoliko minuta. Želim da vam
kažem nešto.
Ovaj odmah prihvati, jer je bio
nestrpljiv da sazna ko je u stvari taj
Francuz, pa glasno reče:
- Vraćamo se odmah. Hoću da
gospodinu Farnueu pokažem sobu
za spiritističke seanse. Kaže da ga
to zanima, jer u Francuskoj su okul-
tisti retki.
Odmah zatim njih dvojica se na­
đoše u jednom malom salonu s
okruglim stolom prekrivenim tam ­
nocrvenom čojom. Sedoše u dva fo ­
telje. koje su bile u uglu. i Lun od­
mah reče:
- Milo mi je što sam vas ovde
sreo, gospidine viši inspektore, jer
tek sutra je trebalo da vas vidim u
Skotland jardu.
- Tako? - neodređeno reče Pin-
ter.
- Volim da iskoristim svaku pri­
liku, pa i ovu. Ja sam inspektor In-
terpola. Dozvolite da vam pokažem
dokumente - nastavi Lun. pa od­
mah dade pasoš, specijalnu knji­
žicu Interpola. i pokaza značku do-
bijenu od Farnea.
Zatim mu dade preporuku.
Pinter sve mirno pogleda, a onda
reče:
- Milo mi je što znam ko ste. jer
sam o tome već razmišljao. A kako
ste stigli u ovo društvo?
- Ron Stoner mi je drag prijatelj'
još sa studija u Parizu. Znate li da je
tamo studirao?
- Znam... On je dobar momak,
ali nije pravičan prema nama. Cak
bih rekao da mrzi policiju. A sada
jedno važno pitanje:
- Izvolite - prihvati Lun.
- Zašto ste se-na ovaj način obra­
tili baš meni?
- Pa vi vodite istragu oko
ubistva zlatara Mortona i dva poli­
cajca. Želim da proverim neke
stvari, a srećna je okolnost da sam
ovde susreo i vas i Endrjua Forbera
- odgovori Lun. *
- Zašto Forbera? - trže se viši
inspektor Pinter.
- Sumnja se da on im a veze sa
krijumčarskim kanalima čak do
udaljenih zemalja Azije - odgovori
Lun.
- Vrlo ste efikasni. Cuo sam da
ga je Veštica navela da celo društvo
pozove u svoj dvorac. Dakle, i vi ste
pozvani, gospodine Farne.
- Pa i vi. gospodine Pinter - do-
dade Lun.
- Vama je lakše, jer niko ne zna
da ste iz Interpola. a mene će d i
drže na oku, jer Forber vrlo dobr >
zna ko sam - odvrati zamišlje.i >
viši inspektor Skotland jarda.
- Sta znate o gostu iz Plimuta ?
- O kojem to?
- Predstavljen vam je Tcroas
Bomont. On je nejasna ličnost. Iz­
gleda kao da je naveo Lauru Rojnor
ga upozna sa Forberom. Da li radi
za policiju, ili je i sam sumnjiva lič­
nost? - objasni Lun svoje pitanje.
- O njemu ništa ne znam - od­
govori viši inspektor.
- Mislim da ste mi za danas do­
sta pomogli, a sutra ću da posetim
Skotland jard. Nadam se vašoj na­
klonosti i tamo - zaključi Lun svoj
razgovor i ustade nameravajući da
se vrate društvu.
- Ostanite još malo - zadrža ga
viši inspektor Džordž Pinter. - N i­
ste ništa pitali o ženama.
- O domaćici mi je dosta pričao
moj prijatelj Stoner - reče Donald
Sikert. — Ostale, mislim, nisu važne
za naš razgovor.
- M oja žena je oduševljena
vama. Video sam kako vas proždire
pogledom i gnječi svim svojim dra­
žima.
- Plašim se da preterujete. Ja
gajim samo najveće...
- Ne treba da se pravdate. Primo-
tio sam sve vaše pokušaje da se spa­
sete. Ja joj. inače, ne smetam ni ii
25

28. čemu. Živim o odvojeno. Neću vam
zam eriti ako zaboravite da je moja
žena. Mi, kao ljudi istog poziva,
treba da smo otvoreni. Mene za­
nim a ona druga Ako prigrabite
Nensi Nikolson, stekli ste u meni
ogorčenog protivnika - govorio je
Pinter, i na kraju se nasmeja, kao
da je ispričao uspelu šalu.
Međutim, Lunu je bilo sasvim
jasno da on to kaže ozbiljno.
- Imaću u vidu vašu iskrenost.
Želim da mi budete prijatelj - reče
zatim.
- Vašu naklonost hoću da uzvra­
tim još većim poverenjem. Tu ženu
počeo sam da pratim dok je bila stu-
dentkinja, jer se znalo da je volela
onu neobičnu ličnost koju nazivaju
Lun, kralj ponoći. Svi inspektori
Skotland jarda već godinama sa­
njaju da baš oni uhvate Luna - na­
stavi inspektor Pinter.
- To je vrlo zanimljivo — reče
Lun.
- Dugo sam joj bio za petama,
ali nišan; uspeo da nađem Donalda
Sikerta. Naprotiv, sam sam stradao
Zaljubio sam se u devojku. Odbila
je svaki moj pokušaj i udala se za
jednog slikara. On je sumnjiva lič­
nost. Jedno vrem e sam mislio da ie
on Lun. Tek kad je bio mrtav, a ubi­
jen je pod nejasnim okolnostima,
sve je dobro provereno, i pokazalo
se da nije.
- Zar se ne zna ko ga je ubio?
- N e... Mislim da niko ne može
to ni da otkrije, jer verujem da je to
Lunovo delo. Opasni avanturista je,
valjda, želeo da njegova prijateljica
opet bude slobodna žena.
- Činite li kakav ozbiljniji napor
da se taj momak jednom nađe u va­
šim rukama? - upita Lun mirno.
- Naravno! Gotovo neprekidno
ja sam pokušavam... Već smo bili
otkrili izuzetne osobine Lunovih
radio-uredaja i bili smo počeli da
ih istražujemo. Malo je nedostajalo
pa da otkrijem o njegovo sklonište,
za koje verujem o da je negde u Kler-
kenvilu, ali je on iznenada preki­
nuo rad svih svojih uređaja. A poz­
nato je da je u gradu imao nekoliko
releja za pojačavanje predaje svo-
’ih mikro-odašiljača i drugih pris-
lušnih uređaja - izli Pinter svoje
poverenje.
- Kad ste sveli lokaciju njegovog
skloništa na tako m ali prostor, zar
nije moguće da je otkrijete i dru­
gim proveravanjim a? - postavi
Lun novo pitanje.
- Sve smo pokušali. London je
stari grad. Ne postoje svi planovi
starih rušenja, pa čak ni svih elek­
tričnih i telefonskih vodova, a još
manje kanalizacije i vodovoda. U
dva slučaja vodio je svoje zaroblje­
nike u sklonište, pa su ga oni kas­
nije opisali kao čudo savremene
tehnike i vrlo veliki podzemni pro­
stor, ali nisu m ogli da naslute gde
se nalazi. Možda je iskoristio kakve
tajne podrume neke nestale građe­
vine, nad kojima je nikla nova.
Možda ste ćuli koliko su savršena
bila njegova prva dva skloništa,
koja su otkrivena. Ima ogrom no is­
kustvo i mora da je napravio još
savršenije - sa jetkim zanosom
ispriča Pinter.
- Zašto taj čovek nije prihvatio
napore Skotland jarda i britanskog
pravosuđa da se oslobodi svih op­
tužbi i nastavi da mirno radi kao
naučnik, što izgleda i jeste? - upita
Lun dalje.
- Lukav je Sikert - odvrati viši
inspektor Skotland jarda. - On
zna da ima mnogo onih koji bi mu
se osvetili za neki svoj poraz. A
inače ne bi m ogao da bude slobo­
dan, jer za njegove pronalaske inte-
resuju se svetski trustovi, vojne špi­
junaže, naš Generalitet i' mnogi
drugi. M orao bi da živi okružen
stražama, a on to ne podnosi.
- Taj čovek zaista ne može da
živi kao običan čovek - složi se
Lun i opet ustade.
Vratiše se opet u društvo. Lun je
uspevao da se drži dalje od Nensi ■
Nikolson, ali ona je koristila svđJtu
priliku da mu se nađe sasvim blizu.
26

29. ili da ga posmatra iz prikrajka. Da
bi sebi olakšao položaj, Lun je malo
više pio, a umor je delovao da mu u
jednom trenutku popusti pažnja.
Nensi beše iskoristila trenutak
odsutnosti gospođe Pinter, koju
beše pozvao Ron Stoner da igraju.
- Sad vi mene pozovite - reče
Nensi Lunu praveći se da je zbog
pića postala suviše slobodna.
On ustade i nađoše se u salonu za
igru.
- Uznemirena sam zbog vas, go­
spodine Farne - reće ona, čvrsto
pripijena uz njega i dišući tako da
su joj se lepe, tanke nozdrve širile
kao da oseća neki uzbudljiv trag.
- Zbog čega, gospođice Hezel-
ton? - ote se Lunu.
Ona naglo zastade i poblede.
- Rekli ste... Hezelton... To je..
Oh! Osećate li da sva drhtim? -
mucala je zbunjeno i zaista drhteći
u njegovom' naručju.
- Ako vam je zlo, otpratiću vas
da sednete - reče Lun, odmah ot­
krivši kakvu grubu grešku je nači­
nio time što je pomenuo njeno devo-
jačko prezime.
- N e... Ostaću uz vas, gospodine
Sikerte... Godinama čeznem... Ja
vas volim i nisam više devojčica da
to krijem - šq.putala je glave oslo­
njene na njegovo rame i udišući
miris njegovog tela.
- Razgovaraćemo, Nensi. Sad
me poštedi mržnje inspektora Pin-
tera. Ne prilazi mi više večeras.
Napravi se kao da si se naglo ohla­
dila od mene.
Pri tome je nežno steže i oseti
kako se njena ruka ustreptalo
kreće u njegovoj, kao uhvaćena
ptica. Igra se završi i oni se vratiše
Pinteru i njegovoj ženi, koji su ih
radoznalo posmatrali, a Pinter i s
prikrivenom zebnjom.
Kad inspektor poče razgovor sa
Nensi, ona mu šapnu;
- Idimo nekud. Ovaj uobraženi
francuski glupan izgleda da prece-
njuje samog sebe. Dosta mi je njego­
vog društva.
- Sta se dogodilo? - upita tiho
Pinter.
- Dok sam se ja trudila... on mi
je neprekidno pričao o svojim uspe-
sima kod francuskih drolja. Odvra­
tan je, a usudio se da me pita da li
vaša žena ima ljubavnika. Pitala
sam ga želi li on da zauzme to me-
sto, rekao je da bi vredelo - izmisli
Nensi i ustade.
Pinter je bio zadovoljan, a Nensi
je trpela njegovo udvaranje sve dok
gosti nisu počeli da se razilaze.
Pošto je sakupio svoje nove po­
moćnike, Terens Bomont im je izlo­
žio svoj plan prodiranja u krijum­
čarsku organizaciju Endrjua For-
bera.
- Zahtevam potpunu disciplinu i
stalnu spremnost da krenete na
svaki moj poziv - reće na kraju,
jer je prim etio da ga slučaju s po­
drugljivim osmesima.
Zadirkivali su jedan drugog i iz­
gledali su kao prilično neozbiljna
družina. Bomont ih je zamišljeno
posmatrao i njegovu pažnju privu-
koše flasteri na čelu Slouna Kol-
tona i U rija Simpsona.
- Sta je vama dvojici? Sa tim fla­
sterima ste suviše upadljivi - reče
zatim.
Ostala dvojica se zakikotaše.
- Ugrizle ih devojke - reče
Džejk Hartli.
Bili su se sastali u malom stanu
U rija Simpsona i Bomont odluči da
porazgovara prvo sa samim doma­
ćinom; zato reče da ostali idu. Oni
poslušaše, zgledajući se, i nekako
sporo, kao da razmišljaju da li da
poslušaju ovog novog momka. Ko­
načno ipak iziđoše. Bomont započe
beznačajan razgovor i zatraži od
Simpsona malo piva, ako ga ima
pri ruci. Ovaj požuri i donese kon­
zerve piva i dve čaše.
Bomont iskoristi jedan trenutak i
u Simpsonovu čašu spusti jednu
27

30. tabletu, koja se brzo istopi poveća­
vajući panu u čaši.
- Pričajte mi o ostalim mom­
cima - poče zatim B6mont.
- Nemam šta da kažem. Poli­
cajci kao i svi drugi odgovori Simp-
son.
Češkao je ivicu flastera na čelu i
nepoverljivo gledao.
- Na primer, taj Džejk Hartli. Pri­
čajte mi o njemu. Odakle je, koga
im a i kakav je čovek - reče Bo-
mont.
- On je... Odrastao je u Lon­
donu, ali mu se poreklo ne zna kao
drugima.
- Kako je to moguće?
- On je vanbračno dete izvesne
M eri Hartli. koja je odlutala u
Australiju i nikad se nije javila.
Neko se o njemu brinuo, pa i sada s
vrem ena na vrem e dobije poneki
ček od nepoznatog čoveka. koji se
potpisuje samo sa »otac«. Džejk je,
inače. sila. Malo je nastran, jer voli
šarene uniforme i ima čudnu
zbirku u svom stanu. Želja da nosi
uniformu ga je i odvela u policiju,
inače bi, verovatno, postao dobar
gangster — pričao je Simpson poči­
njući da drema.
Oči su mu se sklapale i on se
jedva branio od sna.
- Pričajte mi sada o Arčibaldu
Brendu — zahtevao je Bomont.
- Taj lepotan... Muči se što ga
žene ne vole. jer im izgleda sladu­
njav i mekušac. pa se trudi da uvek
bude grub i siledžija... Ne mogu da­
lje. .. Oči mi se sklapaju - požali se
Simpson.
- Pričajte, Simpsone. niste slabić
nego policajac - ukori ga Bomont.
- A rć i... Silovao je jednu de-
vojku i trebalo je da bude isteran iz
policije i suđen, ali neko ga je zašti­
tio i sve je sređeno... Otada on
sluša,., , . „
- Koga slusa?
- Š efa...
- Ko je šef?
- Otkud... ja... to da znam?... -
jedva promuca Simpson i glava mu
klonu na sto.
Bomont ga prevuče do širokog
kauča i spusti ga tamo, a onda mu
jednim potezom otrže flaster sa
čela. Koža je bila crvena i kao sa-
strugana, ali su se nazirali tragovi
slova. Bomont. uze malu džepnu
lupu i izvuče je iz kožne obloge, a
zatim poče da pretražuje neobično
crvenilo na policajčevom čelu.
Kad je pročitao »Lun, kralj po­
noći«. on začuđeno zastade nad
uspavanim Simpsonom. a onda mu
pažljivo vrati flaster na čelo i pro-
veri da li se drži kako treba. Onda
se dade na posao da pretrese stan
svog novog saradnika. Nađe ban­
kovnu knjižicu i začudi se da
skromno plaćeni policajac ulaže
tako velike sume na štednju. Zabe-
leži datume uplata, da bi ih imao za
svaki slučaj, a onda nastavi da pre­
tražuje. U džepu jednog starog civil­
nog ogrtača nađe nekakav iskrzan
listić papira i poče da ga razgleda.
N a njemu je bio crtež zgrade i ulice,
a onda brojke s rečima: »Odlazi n
19. Otvara tačno... Prolaz 2(X)
jardi... D. S do F. S.«
Dugo je zurio u taj papirić, a
onda potraži pfan grada i nađe ga
u policijskoj oprem i U rija Simp-
sona. Nije mu trebalo mnogo da
odgonetne belešku. Bio je zapanjen
otkrićem i zato brzo dovuče uspava­
nog Simpsona na mesto kod stola i
stavi ga tamo znajući da će đejstvo
uspavljujućeg sredstva da oslabi
već nakon pola sata. Kad je to
vrem e prošlo, on pokvasi jedan peš-
kir iz malog kupatila i ovlaži Simpo-
sonovo lice, a onda mu mokar peš-
kir zavi oko vrata. Snažno ga je
drmusao, a onda mu pođe- za ru­
kom da ga probudi.
- Sta?!... Zar sam spavao? -
promuca Simpson.
- Kakvo ste to pivo doneli, do
đavola? - upita Bomont. — I meni
je muka od njega. Jedva držim ot­
vorene oči.
- Možda posle onih nekoliko ča­
šica viskija - kao da se pravda
reče Simpson.
28

31. - Ali ja nisam pio viski, a jedva
gledam - primeti Bomont držeći
se kao da će svakog časa da sklopi
oči. - A moram da idem. Mogu li
da se osvežim malo u kupatilu?
- Svakako — prozbori Simpson.
Odlazeći iz Simpsonovog stana,
Terens Bomont je bio zamišljen.
Pogleda svoj ručni časovnik i uputi
se do javne govornice. Pozva tajni
telefon tajanstvenog šefa Bila i
dobi vezu.
- Ovde Tarn - javi se i oslušnu.
- Šta želite? - začu se odgovor.
- Da li je to Bil?
- Jeste!
- Želim da razgovaramo.
- Da li je važno i hitno?
- Jeste. Večeras treba da kre­
nem u jednu posetu, a ima smetnji,
za čije uklanjanje ste mi vi po­
trebni.
- Onda dođite odmah. Čekam
vas - odgovori Bil.
U toku dva dana od posete u
stanu Laure Rejner Lun je imao
pune ruke posla. Trebalo je da se
obavesti o svim novim poznani­
cim a i da dobije pomoć Skotland
jarda. Desilo se da je prim io viši in­
spektor Džordž Pinter, koji se poka­
zao krajnje ljubazan i spreman na
saradnju. Upoznao ga je i sa inspek­
torom Filipom Noultonom, ali tek
posle podne su oba inspektora bila
spremna da otvoreno razm otre sve
što se odnosilo na misiju tobožnjeg
Simona Farnea. Lun je znao da su u
međuvremenu proveravali njegova
ovlašćenja kod centrale Interpola.
Pošto su bili zadovoljni, dali su mu
sve podatke koje je tražio, a koje su
m ogli da daju.
- Zašto nije objavljeno obavešte-
nje koje je dao taj famozni kralj
ponoći? — upita Lun kad mu in­
spektor Noulton ispriča o svom raz­
govoru.
- U interesu istrage... A i viši
inspektor smatra da ne treba otva­
rati sve karte - odgovorio je Noul­
ton.
Raspitao se i o Terensu Bomontu.
Inspektor Noulton nije znao ništa o
tom čoveku, a viši inspektor Pinter
reče da im a načina da se bolje oba-
veste, ako je to zaista potrebno.
- Nem am naročitih razloga da
se raspitujem, ali ako bude po­
trebno zamoliću vas ponovo - od­
govorio je Lun.
Pri tom je nameravao da sam pro-
veri ko je odlučni momak, nova
zvezda na nebu Laure Rejner.
Toga jutra video je kako Rejner
izlazi iz zgrade u kojoj je živela Ve-
štica. Dobro maskiran, na svoj izu­
zetni način ga je pratio sve dok
Bomont nije stigao u stan Urija
Simpsona kod Ficroj skvera. Nije
mogao da zna kod koga je Bomont
ušao, pa se motao stepeništem, po­
što vrataru beše pokazao policijsku
kartu Skotland jarda, koja je bila
falsifikat načinjen vešto kao i svi
Lunovi lažni dokumenti.
U jednom trenutku, otvoriše se
vrata na drugom spratu, a Lun se
nalazio na trećem pa poče da silazi.
Kad je video tri čoveka, koji iziđoše,
jedva je uspeo da ostane miran. Je­
dan od njih imao je flaster na ćelu i
Lun ga beše dobro zapamtio. Bio je
to jedan od momaka koji su ubili
zlatara Mortona i policajce. Lun
pogleda na tablicu tamnih hrasto­
vih vrata i pročita samo ime; Uri
Simpson. Odmah se seti da su zlo­
činci jedan drugog oslovljavali sa
Sim i Kol. Ovaj Simpson je mogao
da bude onaj što je ličio na automo­
bilskog asa Lea Kinunena.
Lun se kolebao nekoliko trenu­
taka da li da prati onu trojicu, ili da
pogleda ko je Simpson. Ona trojica
mogli su da mu umaknu, a ovde je
imao npki čvrst trag. Pored toga, že-
leo je da zna gde je zagonetni Te­
rens Bomont.
Spusti se do vratara i poče razgo­
vor. Starac je bio ćutljiv. ali se odo­
brovolji kad Lun upita im a li kakvo
piće, i dodade da mu se vratari
dragi ljudi i zato im uvek učini
neku uslugu.
29

32. - Na žalost, imam samo kon­
zervu piva - reće malo odobrovo-
Ijeni vratar.
- Ne pijem pivo zbog nekog sto-
maćnog poremećaja. A li da i drugi
put ne ostanem bez čašice pića, pri­
mite od mene ovih pet funti, pa da
me počastite - reče Lun.
- To je mnogo - prim eti starac,
ali Lunov osmeh je bio tako uverljiv
da ih uze.
- Kod koga je otišao gospodin,,
koji je ušao pre mene? - upita Lun.
- I to je, izgleda, neki policajac.
Otišao je kod Simpsona - odgo­
vori vratar.
- A ko je Simpson?
- I on je policajac, ali običan
bobi koji radi na pločniku.
- A ova tri momka, koji su bili
kod njega, sigurno nisu policajci.
- Kako da nisu!? Cesto ih viđam.
Dolaze i u uniformi.
Lun razmisli i izvadi još deset
funti. Gurnu ih u odškrinutu fijoku
vratarevog pulta i reče:
- Ponekad proveravam o šta
rade naši policajci kad nisu na duž­
nosti. Ja sam policijski psiholog.
- Psiholog?! Nisam znao da i tih
ima u policiji - nasmeja se starac.
- Dakle, ostaće medu nama da
sam se raspitivao?
- Zašto da ne? Simpson me
gleda kao da sam mu ja kriv što je
običan bobi. Cak me i ne pozdravi
kad prođe. Ni njegovi prijatelji nisu
mnogo bolji - odgovori starac.
Lun opet pođe uz stepenište i či­
tavo pola sata je čekao, pa tek onda
ugleda kako iz Simpsonovog stana
izađe Terens Bomont.
Kolebao se nekoliko trenutaka
da li da prati Bomonta, ili da poseti
Simpsona. Znao je da Bomonta
može lako da nađe. jer imao je nje­
govu hotelsku adresu, a uvek je
m ogao da ga sačeka u blizini Ve-
štice. Pored toga, te večeri bio je pri­
jem kod bogataša Forbera. a Bo­
mont je jedva čekao da se zbliži sa
bogatašem, o čemu je već brbljala
Laura Rejner. Zato Lun ostade na
trećem spratu i sačeka da se Bo­
mont udalji i da prođe još nekoliko
minuta, a onda se spusti i pozvoni
na vrata Urija Simpsona
Čudni policajac se pojavi s izgle­
dom bunovnog ćoveka i s graš-
kama znoja oko flastera na čelu.
Lun mu pokaza kartu inspektora
Skotland Jarda i reče:
- Inspektor Noulton odredio vas
je da mi pomognete. Mogu li da
uđem?
- A li ja to ne razumem... Nisam
danas u službi, a inače imam pose­
ban posao - reče policajac zatvara­
jući vrata i prateći Luna u sobu.
Tog trenutka Lun je potcenio mla­
dog policajca sumnjivog uz to da je
zločinac, i nije pazio na svoj izgovor
i glas. A Uri Simpson je imao dar
da zapamti glas ćoveka i da ga pre­
pozna posle više meseci, čak i ako
ga je čuo samo jednom. Da nije bio
-ošamućen pićem i sredstvom za
uspavljivanje, on bi se već setio za­
što mu je poznat glas nepoznatog
inspektora. Ovako se samo borio s
čudnim osećajem opasnosti.
- Sedite, gospodine inspektore,
dok se ja spremim, pa ćemo sve da
razjasnimo - reče on i iskoristi tre­
nutak da mali pištolj gurne u pro­
stor između naslona i sedišta fote­
lje koji je ostao slobodan pošto je
Lun seo.
- Nije potrebno da se spremate
- reče Lun. - Prvo da porazgova­
ramo.
Lun naglo Izvuče pištolj i priđe
policajcu.
- Prvo da pogledamo gde ti je
oružje - reče pretećim glasom.
- Nemam ništa. Službeni pištolj
mi je tamo u ormanu. pored uni­
forme. Inače, ja sam na službi bez
oružja, jer ne spadam u specijalne
grupe - odgovori Simpson naglo
pobledevši.
Bio se setio gde je čuo ti glas.
Lun ga pretrese i reće mu ^a opet
sedne. a onda skloni i svoj pištolj
znajući da. dok Simpson pokuša da
ustane iz fotelje, može da ga sav­
30

33. lada. Cak je i priželjkivao neki jači
pokušaj otpora, jer bi mogao više
da zaplaši zločinca.
- Dakle, pričaj šta su radili oni
momci i Bomont kod tebe - reče
zatim.
- Ko ste vi? - upita Simpson tru-
deči se da savlada strah i uzbuđe­
nje.
- Ja postavljam pitanja. Znam
dosta o tebi i daču ti šansu, ako uči­
niš i kažeš sve kako treba. Svaka
laž otežače ti položaj - pripreti mu
Lun nehotično prstima pipkajući
dršku tanke, dvosekle kame. koju je
često nosio skrivenu i privezanu-uz
podlakticu leve ruke.
- Ja sam običan policajac i neču
da žrtvujem život. Nemam nikakvih
tajni...
Lunova ruka naglo polete ka
Simpsonovom licu i on mu spretno
zguli već slabo zalepljen flaster.
- A to na čelu? Nama je Lun ja­
vio kako je obeležio dva momka sa
kojima se tuicao one noći kad ste
ubili Mortona i dva svoja druga —
reče zatim glasom od koga Simp­
son opet zadrhta.
- Govoriću - reče Simspon i
celo telo mu se opusti. - Znam da
Hiožete da me naterate, jer vi niste
nikakav inspektor Skotland Jarda.
- A ko sam. po tvom mišljenju?
— upita Lun.
- Vi ste udesili ono veće mene i
Koltona zbog otimanja mesta za
parkiranje kola - tiho odgovori
Simpson. - Vi ste kralj ponoći i ja
ne mogu protiv vas.
Dok je govorio. Simpson je ner­
vozno premeštao ruke. Cas ih je
držao na kolenima, čas jednu u dru­
goj. a čas ih je pritiskao na trbuh i
spuštao niz bedra. Hteo je da protiv­
nika navikne na pokrete ruku. dok
ne izabere najbolji trenutak da doh­
vati pištolj.
- Pričaj kako ste to izveli! - na­
redi Lun.
Simpson ukratko ispriča.
- Koliko pljački ste izvršili? -
pitao je dalje Lun.
- Većih sedam i mnogo manjih.
Uzimali smo i pri provalama dru­
gih. kad bismo prvi došli na lice
mesta.
- Ko je još u bandi?
- Ja. Sloun Kolton, koji je ono
veće bio sa mnom. i još dva momka.
- Ko je šef?
- To niko ne zna. Dobijemo pis-
nene podatke o poslu, a plen pre-
darho tamo gde nam šef naloži tele­
fonom. On uvek bira mesta gde
ima policajaca tako da ne
možemo da proveravamo.
- Kako ste pristali da za, tog ćo-
veka počnete provale i pljačke?
- Počelo je čudno... Prvo smo
sami ponešto ukrali. Posle smo po­
čeli i važnije poslove... Mislim da
nas je neko otkrio i ucenjujući nas
postao šef. Taj je znao da je A rći si­
lovao devojku, da e Kolton po pri­
rodi siledžija i da e »sakrio« neko­
liko tuča iz kojih e pobegao pošto
je teško povredio nedužne ljude, a
da sam ja krao automobile daih
posle lako pronađem i budem poh­
valjen. Dobijao sam i nagrade...
- A četvrti?
- Džejk je iskoriščavao prosti­
tutke, i to je neko otkrio. Sad sam
vam sve rekao - odgovori i ruke
mu opet nastaviše pokrete, kao da
ga muči svrab.
U jednom trenuktu Lun primeti
čudnu iskru u Simpsonovom po­
gledu i prsti mu u rukavu čvršće
stegoše dršku kame. Simpson po-
greši što pokuša da naglim trzajem
izvuče pištolj, čiju dršku beše čvrsto
dohvatio. Lun je samo prim etio crni
predmet uz Simpsonovo bedro i
shvatio šta se događa. Preostalo mu
je samo da munjevito udari. Usta-
jući iz fotelje i napadajući izgubio
bi mnogo vremena i on samo trže
rukom.
Začu se kratak fijuk i tupi udar
kame, koja se zari u Simpsonove
grudi ogromnom snagom i tačno u
visini srca na levoj strani.
31

34. - U-u... - jeknu policajac i ruk
mu polete ka grudima ispuštajući
pištolj.
Mržnja mu se ugasi u očima i on
klonu u fotelju tako da mu se brada
nasloni na dršku kame. Lun nešto
tiho opsova i pritrča, ali brzo zak­
ljuči da je sve kasno.
Pretrese stan, pokupi adrese iz
policajčevog blokćića i požuri da
napusti mesto na kom je bio prinu­
đen da ubije tog zločinca.
U tajnom stanu novog šefa Te-
rens Bomont uđe na isti način kao i
prošli put i sve se ponovi na isti na­
čin do početka razgovora
- U čemu je stvar? - upita ne­
poznati i maskirani šef.
- Ima više stvari. Prvo podnosim
izveštaj da sam otkrio neverovatnu
stvar - poče Bomont.
- Slušam - mirno odvrati Bil.
- Momci, koji su mi dodeljeni da
igraju ulogu gangstera, to stvarno i
jesu - nastavi Bomont.
- Zanimljivo otkriće. Pričajte sv
što ste saznali — smejući se čudno
reče tajanstveni Bil.
Terens Bomont ispriča sve o
svom otkriću u stanu policajca
Simpsona.
- Odlično ste položili ispit, Tar-
ne! - uskliknu Bil. - Trebalo je da
budem siguran u vašu sposobnost.
Nisam vam rekao da su pljačkaši
imali sukob, čudnom slučajnošću,
sa samim Lunom. On je inspektoru
Noultonu javio da je poslao poli­
cajce na mesto za koje je pretpo­
stavljao da je meta razbojnika. Do­
godio se strašni zločin i Lun je javio
sve što zna. Naravno, nije se poja­
vio da svedoći. Noulton je javio vi­
šem inspektoru Pinteru i organizo-
vana je brza akcija Uhvatili smo
pljačkaše i plan. Imali su obeležena
čela. Tada sam ja došao na ideju da
prave zločince zamenim našim lju­
dim a a vas da pozovem upomoć
kako biste prodrli do krijumčara.
- Znači li to da su znaci na če­
lima Simpsona i Koltona lažni? -
upade Bomont.
- Moram da priznam da je tako.
- A bankovna knjižica?
- I ona je deo priprem a da bu­
demo uverljivi, jer krijumčari nisu
naivni.
- Ali vi ste rekli da su ta četiri
momka spremni na sve. pa i na zlo­
čine - primeti specijalni agent
Bomont.
- To jedino nije namešteno -
smejući se odgovori Bil. - Zato
smo ih i izabrali, jer se običnim 1
poštenim policajcima takve stvari
ne čine. Zar bi pristali?
- Počinjem da shvatam, ali ra­
dije bih radio sam, nego sa njima -
zaključi Bomont.
- Možda je to najbolje. Vi ste
inače usamljeni vuk - prihvati Bil.
- Ipak, držaču ih spremne da ih
upotrebite, ako vam budu neo­
phodni. Ima li još nešto?
- Ima — odgovori Bomont. —
Uspeo sam kod Veštice i sa te
strane je sve u najboljem redu. M e­
đutim, pojavile su se neke smetnje.
Na čaju kod Veštice sakupilo se
veoma čudno društvo, koje je
Endrju Forber u punom sastavu
pozvao na primanje, a ono je veče­
ras.
- Ispričajte mi malo o prisut­
nima - zatraži tajni šef
Bomont opisa sve prisutne i izloži
svoja zapažnja stečena u toku se-
deljke, u koju se pretvorila kratka
poseta kod Laure Rejner.
- Obavešten sam o tom momku.
On je iz Interpola Već je bio u Skot-
land Jardu - reče Bil kad Bomont
završi. - Trebalo je da teobavestim.
- Zna li on pravu istinu o meni?
- upita Bomont.
- A, nikako! Ne zna je ni viši in­
spektor Pinter. Oni misle da si ono
što je o tebi brbljala Veštica Ako se
proširi krug ljudi koji znaju šta po­
kušavaš kod Forbera, brzo ćemo
naći tvoj leš u nekom mračnom
kutu Londona.
32