zoran

1. LUN10RU2INA
SUDNJEG DANA
BrojBOS
F .E Š T O N
ZABAVIMI ROMAIMI • IS DIIMARA

3. NOVA
8 e r ija
X-^QO
8 v e s k a
B03
^ 9 7 9 .
F.Ešl:on
LUIM I O R U ŽIIM A SUDIM UEG E3AISiA
Elis Mekli
HITRI UELEIM

4. ROTO BIBLIOTEKA
O dg ovorni urednik
SRBOL3UB BUBAN3
Recenzent: JOVAN ČANADANOVIĆ
Korektura Štam panje »DNEVNIK«
Tehnički urednik SLAVKA BOŠNJAKOVIĆ
Tiraž 100 000 primeraka
Ove izdanje oslobođeno je osnovnog i posebnih poreza na prom et akiom Sekretarijata za obrazovanje
nauku i kulturu SAP Vojvodine, br 413-111 od 3 januara 1973 godme
Izdaje štam pa N ovinsko-izdavačko p reduze će »DNEVNIK«. Bulevar 23 o k to b ra 31 B to j žiro-
računa 65700-603-6350. OOUR N O VINSKO -IZDAVACKO ODELJENJE
Glavr^i i o d govorni u rednik DUSAN STANOJEV

5. f-Rf^DERlK ESTON
Lunidružina sudnjegdana
I
Njih dvoje sedeli su na prednjim
sedištima automobila zagrljeni.
Donald Sikert je milovao i ljubio
finu ruku Džejn Vitington, a ona je
to koristila da ga ljubi u vrat i kod
uha. Bili su srećni u tim trenutcima
duševnog i telesnog ushićenja
jedno drugim:
- Ko je prvi rekao ono: »Volim te
danas više nego juče, a manje nego
sutra«? - upita ona tiho.
- »Volim te svakog dana sve
više, danas više nego juče. a manje
nego sutra«, napisala je žena Ed-
monda Rostana, tvorca »Sirana de
Beržeraka«. . - reće Sikert.
- Znam - prekide ga Džejn Vi­
tington. - I dala je da se to ugra­
vira u prsten, koji je poklonila Ro-
stanu za rođendan.
- Pa zašto si pitala? Proveravaš
li moje pamćenje'’ — osmehnu se
Sikert.
- Dugo smo zajedno i zaista te
uvek volim sve više. ali i sada si za
mene zagonetka u mnogo čemu —
odgovori Džejn u klanjajući jedan
nemirni pramen kose s Lunovog
ćela.
- Uvek sam ti odgovarao na sve
što si me pitala. Pričao sam ti sve o
sebi. a i sama si se uverila...
- Ne shvatam kako si u životu
stigao toliko toga da saznaš. To je.
vidiš, jedna od zagonetki. Znaš sve
što su mudri ljudi rekli o ljubavi i
što su pevali u njenu slavu, ali isto
tako i kakvi su i kakvi će biti mikro­
procesori, najčudnije i najmoćnije
ostvarenje elektronika...
- Je li mi to mana, ili vrlina? -
smejući se upita Donald Sikert.

6. — 1 to je jedna od zagonetki koju
ne mogu da resim - odgovori
Džejn.
Opet su neko vreme ćutali srećni
što su zajedno ove blage večeri pod
planinom. Sunce zađe. a njih dvoje
su čekali mrak i Samjuela Makfer-
sona. Razmišljali su o minulim da­
nima i maštali o budućnosti, posle
burnih i teških dana proživljenih u
Njujorku i one duge noći u toku
koje se završio jedan od najtežih i
najčudnijih obračuna zločinaca i
Luna, kralja ponoći.
Kola u kojima su sedeli nalazila
su se uz ivicu dvesta jardi dubokog
potoka, na čijem dnu je zelena boja
uzjerenog toka Delavare Rivera
postajala sve tamnija. Lun zabaci
glavu i oseti kamanje skriveno pod
ćebetom na zadnjem sedištu i oko
njega.
— Da 11 smo se setili svega što
treba da uradimo pre nego što poto­
pimo kola? — upita Džejn.
Mislim da jesmo. Cim Makferson
stigne, možemo da ih gurnemo u
dubinu — odgovori Donald Sikert.
— Šteta za ovako lepa kola — pri­
meti Džejn.
— Bila bi mnogo veća da ih poli­
cija nađe i nas u njima - nasmeja
se Sikert.
Bila su to ona ista kola koja su
oteli glumačkom paru Volton, čijim
izgledom su se koristili da umaknu
iz za njih opasnog grada. Maksiran
kao Džon Volton Sikert je čak pri­
mio novinare i dao izjavu o »svom
novom filmu«. Džejn je igrala ulogu
Voltonove treće žene Amande. a
Makferson je bio »pretvoren« u
crnca Bila Daksia, njihovog šofera.
Kad su bežeći. tako neobično, ali
uspešno maskirani, stigli do Mil-
forda, ostavili su mornara da iz­
najmi jedna kola, ili da ih kupi, ako
bude mogao da to brzo izvede, pa
da ih stigne. Lun je poznavao usek
nad ujezerenim delom reke i predlo­
žio da tamo gurnu Voltonova kola.
Or i Džejn napunili su ih kame­
njem i sedeli u njima dok stari mor­
ski vuk stigne. Svetla na zavoju pod
stenom, koja je potsećala na ljudski
profil, blesnuše dva puta. Bio je to
Samjuel Makferson, Vozio je dese­
tak godina star »oldsmobil«, čiji
motor sa osam cilindara je još uvek
lepo i titho radio. Džejn iziđe iz kola
na jednu, a Lun na drugu stranu.
Mornar polako priđe automobilu
spremljenom da se ukloni i poče da
ga gura svojim tek kupljenim olds-
mobilom. Sikert skrenu upravljač i
na pogodnom mestu automobil se
surva u dubinu. Pao je u vodu ne
udarajući o izbočene stene.
— Potonuo je kao da je pun kame­
nja, sto mu praznih olupina na dnu
mora! — uzviknu mornar kad u
oldsmobil uđe Džejn.
Lun je ostao još nekoliko trenu­
taka napolju da osmotri nije li neko
video događaj, ali ovo pusto mesto
je u sumrak bilo bez znaka o bilo či­
jeg prisustva. Samo daleko gore
ispod Karbondejla svetleli su farovi
jednog automobila. Ovom starom
cestom retko je ko vozio od dana
kad je otvoren novi auto put nešto
južnije.
Džejn se smejala Makfersonovoj
priči o tome kako je kudio kola i
kako ih je prodavač hvalio. Lun
sede pored nje i reče:
— Same, veoma ćeš me zadužiti
ako budeš večeras vozio.
— Pristajem, ali da me pretvoriš
u ono što jesam. Kog vraga je uvek
na ovoj strani okeana moram da
igram ulogu crnca. Onaj prodavač
mi je ljubazno tepao »crnjo,
crnjo.. .«. Malo je nedostajalo da o
njegovo lice ubrišem boju sa svojih
pesnica, hiljadu mu rasističkih za­
bluda! - gunđao je mornar pokre­
ćući kola do prvog proširenja i
okrećući ih nazad ka istoku.
Nađoše se opet kod Milforđa i izi­
đoše na autoput, pa tek kod Filips-
burga skrenuše do velikog motela.
Bili su reših da tu prenoće, pa brzo
izmeniše izgled. Makferson više
nije bio crnac, a Džejn i Sikert nisu
ni podsećali na Voltonove. Mornar

7. je iznajmio sobu u glavnoj zgradi
motela, a Džejn i Lun bungalov na
ivici kao park uređene šume. Bun­
galov je bio luksuzno opremljen i
od šume odvojen visokom ogradom
od , metalnih sipki prikrivenih
ukrasnim puzavicama. Iako su let-
nje vrućine bile jake, ovde je dopi­
rala noćna svežina sa planina,
- Idem da malo osmotrim okolo
i da se raspitam o hrani i uslugama
- reče Lun odlazeći prema glav­
nom ulazu motela.
Na pola puta susrete Makfer-
sona, ali prođe pored njega kao da
ga ne poznaje. Mornar se ponašao
isto tako i pažljivo je motrio da li
ga ko vidi dok prilazi bungalovu. O
ponašanju su se bili dogovorili, jer
nije bilo policajca ili šerifa širom
Sjedinjenih Država koji nije pamtio
onaj deo poternice u kome su opi­
sani troje progonjenih: »... Lun je
visok, privlačan muškarac s bele-
gom u obrvi, Džejn Vitington pri­
rodna plavuša izuzetne lepote što
žena najteže skriva, a treći član
trojke begunaca je preterano
snažni, grubi muškarac spreman
da svakog trenutka izvoli neku
sočnu psovku... Treba paziti na
takva tri lica. jer to najlakše može
da ih otkrije...« Već su taj opis znali
i hotelijeri, taksi vozači, prodavci
novina i svi oni koji su u prilici da
oktriju trojku i obaveste policiju. Iz
toga je proistekla nužda da putuju
odvojeno, ili nadu način da ne pod-
sećaju na opis iz poternice.
Dok je prilazio restoranu. Lun
ugleda bela sportska kola koja se
zaustaviše. Put ga je vodio pored
njih i on se srete sa ženom, koja je
izlazila iz sportskog dvoseda. Imala
je kratku haljinu od skupe sirove
svile, koja je isticala oblike njenog
'tela. Lun pomisli kako bi bilo teško
opisati ovu ženu. jer je njena lepota
bila od one vrste koja izaziva zbu­
njenost kod svakog muškarca.
Ovog trenutka Lun nije imao vre­
mena da proceni svoju zbunjenost i
da je savlada, jer žena mu pritrča i
obesi mu se o vrat.
- Oh. Frede. dragi! - uskliknula
je između poljubaca kojima ga je
obasipala. On nije imao vremena
bilo šta da joj kaže, a njena usta već
behu pripijena uz njegova. Ljubila
ga je strasno. Njeno telo se pokre­
talo neobičnom živošću i pripijalo
se uz Luna. Mirisala je na redak
francuski parfem. Lun je bio ljut na
samoga sebe što nije u stanju da
»napasnicu« odgurne i da joj kaže
da ostavi jeftine trikove. On je ose-
ćao linije njenog tela pod svilom.
Opipavao ju je rukama kao da želi
na taj način da je prepozna.
- Brzo. dragi!... Idemo u sobu.
Rezervisala sam istu onu na
spratu... Oh. što sam srećna! - ša-
putala je ona vukući ga za ruku
prema ulazu u glavnu zgradu mo­
tela.
- Čekajte, gospođice - konačno
je uspeo da kaže Lun. - Ja vas i
ne..,
- Sklonimo se što pre. pa ćeš mi
sve reći — prekide ga nepoznata
žena okrenuvši se opet k njemu li­
cem.
Oči su joj bile tamne i nije odmah
mogao da odredi njihovu boju. Beo-
njače su bile čiste, obrve dobro izvi-
jene... Ipak sve to nije moglo da ob­
jasni ljupku molećivost i zanosnu
privlačnost, što su zračile iz njih.
Nabubrele. izazovno razvučene
usne davale su licu izraz između
radosti i plaća. Kratka kosa jednim
pramenom pokrivala je desnu
stranu čela i ostavljala donje polo­
vine oba uha da se vide. Oko vrata
imala je nekakav šal. ovratnik s
jedne strane načinjen od iste svile
od koje i haljina, a s druge od crve­
nog i tankog somota. Sve je to Lun
video u trenu. Prvi put u životu bio
je paralisan izgledom žene i savla­
dan snagom njene tajanstvene priv­
lačnosti. Sledio ju je kao pod hipno­
zom.
Neznanka sam pritrča tabli s klju­
čevima i uze jedan, a onda lakim

8. korakom pođe uz stepenište. Lun ju
je sledio zureći u njene noge, iako
je trebalo da je prestigne i da se
popne prvi. Nije mogao da ne po­
misli kako su te noge već i same
dovoljne da čovek izgubi sposob­
nost rasuđivanja. Noge su bile lepe,
a bedra obla i raskošna, ali se Lun
osećao kao napasnik koji se usu­
đuje da bude nepristojan i gleda
ono što je suviše lepo, intimno i ne­
dostižno.
- Zastanimo, gospođice - po­
novi Lun u hodniku na spratu.
- Tu smo — reče devojka i brzo
otključa vrata jedne sobe.
Sačekala je da on uđe, pa zalupi i
zaključa vrata. Odmah zatim ona
odbaci šal kragnu i otkri visok, skla­
dan vrat i đeo poprsja, Lun je groz­
ničavo razmišljao šta se to s njim
događa, što sledi možda laku de-
vojku, prostitutku koja ga »hvata­
na običan trik. Gledao je dva zlatna
lančića oko njenog vrata. Na jed­
nom je bio ukras od krupnog polu-
dragog kamena. Imao je žutu boju
sa zelenkastim pegama. Na dru­
gom lančiću bila je trouglasta plo­
čica, najverovatnije od slonove ko­
sti. s jednom povijenom stranom i
učvršćena zlatnim okovom.
- Kao što sam ti javila, ipak us­
koro odlazim. I tamo u kosmosu se-
ćaću se tebe, najdraži moj - reče
devojka i opet htede da ovije ruke
oko megovog vrata.
- Čekajte, pobogu! Pa ja vas ni­
kad nisam video - reče Lun sad
već sposoban da trezvenije misli.
- Uvek izmisliš neku šalu, ali
ova ti nije dobra. Zar ćeš da kažeš
da nisi video ni ovo?!... Ni ovo?...
Hajde, klekni i poljubi ovde gde ka­
žeš da je kao najlepša svila... - go­
vorila je žena u neobičnom zanosu
brzo raskopčavajući haljinu i oslo­
bađajući se odeće na način dosto­
jan vrhunske striptizete.
Lun se osmehnu. priđe ležaju i
zgrabi pokrivač pa u njega hitro
uvi razgoličenu lepoticu tako da
nije mogla da se pokrene.
— Tako... A sada da porazgova­
ramo - poče Lun.
U tom trenutku u njenim očima
primeti užas. Gledala je nekud iza
njega i on htede da se okrene, ali
nije uspeo. Nešto mu eksplodira u
glavi i on klonu licem na ležaj, a
onda sve nestade.
Kad se osvestio, bio je vezan, pod
krevetom. Nije mogao ni da zove,
jer su mu usta bila čvrsto povezana
šal-kragnom nepoznate žene, od­
nosno devojke. Dugo se mučio da
oslobodi ruke i ne bi uspeo da nije
bio izvežban baš u tome, da se sam
odveže. Izvukao se ispod kreveta,
provukao telo kroz ruke vezane na
leđima, kao jedan od onih »ljudi od
gume« koji tu veštinu pokazuju u
cirkusima i varijetskim progra­
mima, pa mu nije bilo teško da o
hrapavu ivicu metalne šine pod
donjom ivicom ležaja prestruže
veze na rukama.
Oslobođen stajao je na sredini
sobe i osluškivao. Sve je bilo mirno.
Podiže slušalicu i nađe da je telefon
ispravan, ali ga nije koristio. Nije
smeo da pozove policiju i upadne u
neprilike zbog istrage. Pošto nije
bio povređen, Lun opipa džepove.
Ništa mu nije bilo odneto. Zašto li
ga je devojka namamila ovamo?
Na to pitanje nije mogao da smisli
odgovor, a čak nije znao ni da li je
pitanje ispravno.
On iziđe i spusti se đo vratara,
koji je đremao sklopljenih očiju. Iz­
nad vratara je bio veliki osvetljeni
ćasovnik. Tek tada Lun shvati da je
prošlo više od dva sata od trenutka
kad je susreo nepoznatu ženu. Mis­
lio je šta da kaže Džejn i Makfer-
sonu, koji su sigurno zabrinuti i
traže ga na sve strane. Kako da ob­
jasni to što ga je neznanka jedno­
stavno odvela u svoju sobu? Odluči
da u istinitu priču ugradi samo
jednu malu laž.
»Reći ću da sam naseo običnom
triku, jer je tobože nepozn&ta de-
vojka rekla da joj je zlo i molila da
je dopratim do sobe, a onda se ones-

9. vestila. Posle je mene neko odala­
mio po glavi i vezanog gurnuo pod
njen krevet...« govorio je Lun sa­
mom sebi ulazeći u bungalov.
— Džejn! Tu sam, draga! Desilo se
nešto.,. Hej, gde si? - zvao je iz
pretsoblja.
Nije bilo odgovora. On utrča u
sobu za dnevni boravak pa, zabri­
nut, pretraži sobu za spavanje i ku­
patilo. Nikoga ne nađe ni u prosto­
riji koja je služila kao spremište s
frižiderom, a moglo je da posluži i
kao čajna kuhinja. Nigde nije bilo
ni prtljaga, pa Lun iziđe napolje da
vidi gde su stara kola. Nije ih bilo.
Nije bilo ni tragova borbe, niti bilo
kakvih drugih. Sve to natera ga da
zaključi šta treba brzo da uradi.
Skloni se u mračan kut iža bunga­
lova i malo izmeni izgled. Nade po­
godno mesto na ogradi, gde je vi­
soki divlji kesten rastao blizu nje,
pa se prebaci u šumicu.
Iako nije poznavao Filipsburg,
Lun brzo nađe policijska kola koja
se behu zaustavila pred jednom piv­
nicom načinjenom u nemačkom
stilu, koju mora da je ovde u dolini
Delavare Rivera osnovao neki ne-,
mački doseljenik. On je čekao neko­
liko minuta kad se dva policajca
pojaviše. Priđe im dok su otvarali
vrata kola da uđu.
— Mogu li da vas nešto zamolim?
- obrati im se stoječi malo dalje.
Oni ga osmotriše i tek posle
jedne minute dadoše mu znak da
priđe.
— Priča je malo duža — reče Lun.
— Pre svega molim vas đa pogle­
date moju detektivsku kartu i doz­
volu za nošenje oružja, iako sada
ne nosim svoj revolver...
Policijski narednik bezvoljno po­
gleda dokumenta i upita:
— Šta želite, gospodine Rajan?
— Potrebna mi je hitno vaša po­
moć. U motelu su odseli dva muš­
karca i jedna žena, koji veoma pot-
sećaju na ono troje...
— O čemu govorite? — upade
drugi policajac.
- Zakleo bih se đa su to Donalđ
Sikert, odnosno Lun i, njegovi...
- To bi bilo nešto! — uzviknu na­
rednik. — Danas je javljeno đa je
oslobođen glumac Volton...
- Zar je stigla i ta vest?! — to­
bože se iznenadi Lun.
- Samo našom vezom — odgo­
vori narednik. - Ali zašto stojimo?
Uđimo u kola.
Lun uđe i spusti se na zadnje seđi-
šte. Oba policajca seđoše napred i
okrenuše se ka tobožnjem privat­
nom detektivu Rajanu. On im
ispriča đa je sledio jednu sumnjivu
osobu. Ona se sastala sa čovekom
koji bi mogao da bude Lun, i sve to
treba đa se proveri.
- To nije naš rejon, ali »zbog hit­
nosti« mogli bi da skrenemo, jer je­
dan policijski narednik ne ispušta
šansu koja obećava da ga gurne
medu poručnike. Zovem se Pit Fej, a
ovo je moj drug lsak Jensej — zak­
ljuči dobroćudni narednik.
- Milo mi je što sam sreo poli­
cajce koji imaju razumevanja i za
jednog privatnog detektiva, a još
više volje đa urade ono što može
biti vrlo korisno — reče tobožnji
Mark Rajan.
Mlađi policajac poveze kola i
poče naglo da ubrzava.
- Kako se zove ta sumnjiva de-
vojka, koja se sastala s čovekom
koji je možda Lun, kralj ponoći? —
upita narednik dok su se vozili.
- To bih i ja hteo đa saznanrv
Mora da se upisala u knjigu, jer je
smeštena u sobu broj sto sedamna­
est - odgovori Lun.
Odmah zatim on sugestivno za­
traži da mu omoguće da učestvuje
u istrazi. Njegov glas. način govora
i srdačni osmeh behu se dopali poli­
cajcima.
- O, jes, čif! — uzviknu.narednik
Pit Fej i dugo se smejao svojoj za­
misli da privatnog detektiva u mo­
telu pretstavi kao »šefa«.
U motelu bunovni vratar je po­
kazao spremnost đa učini sve što
se od njega traži. On telefonom pro­

10. budi čoveka koji je ima dva ne baš
srećna spojena posla. Bio je ujedno
hotelski detektiv i vrtlar, koji je si­
gurno više pazio na šiblje i cveće,
nego na goste i njihovu bezbedno&t
u motelu. Zvao se Ciril Vud i imao
je upadljiv izgled. Na njemu je bilo
zapušteno platneno odelo za rad.
Na glavi je nosio okrpljenu i bezo­
bličnoj krpi sličnu kačketu, ispod
koje je visila duga, umašćena kosa.
Ispod nosa ulubljenog kao kod bok­
sera kostrešili su se gusti i neu­
redni brkovi. Davao bi izgled sas­
vim beznačajnog stvorenja da sitne,
lukave, zelene oči nisu pažljivo i
oprezno gledale.
- Nisam video kad je došla, ali
znam da je sobu sto sedamnaest iz­
najmila gospođica Ava... Ava Ten-
born — reče Vud i osmotri prisutne
da vidi jesu li primetili njegovu
grešku.
Time što je prvo rekao sam »go­
spođica Ava«. pa tek posle nehotič­
nog prekida dodao njeno prezime,
otkrio je da je dobro poznje.
- Dakle, zaključujem da ti.
momče, odavno znaš tu devojku —
reče narednik Fej.
- Naravno da je poznajem. Ona
je bila verenica ranijeg vlasnika
motela. Trebalo je da se venčaju, ali
on je iznenada prodao motel i ne­
stao - objasni hotelski detektiv i
vrtalar Vud.
- A šta znate o gostima u bunga­
lovu broj šest? — upita Lun.
- Upisani su u knjigu gostiju i
sada verovatno spavaju — odgo­
vori Vud.
Vratar reče da iako i on misli. Ni
on nije video da su otišli. Morali bi
da se jave. jer vrata se zaključavaju,
a kola ne mogu da se izvezu dok se
iz hola ne uključi uređaj za otvara­
nje izlaza.
Uzalud su obišli bungalov, sobu
sto sedamnaest i sobu u kojoj je bio
smešten Samjuel Makferson pod
imenom 01 Braun. Lun iz hotelske
knjige prepisa samo adresu Ave
Tenborn i zamisli se nad činjeni­
8
com da ona živi u Njujorku. Posle
toga pregleda imena ostalih gostiju,
ali iz svega toga nije mogao ništa
da zaključi. Bio je zabrinut i odvede
narednika malo dalje.
- Izgleda mi da sam vas uzalud
uznemirio - reče mu tiho. - IpaJt
ću ostati ovde da malo duže osma­
tram.
- Daću vam svoj privatni i služ­
beni broj telefona pa mi javite ako
šta otkrijete. O mom dolasku ovde
ćutite, jer ako poručnik Bens ot­
krije da sam se »pružao« izvan
svog rejona. skratiće mi prste tako
da hučem u njih dok sam živ - još
tiše odgovori narednik. - Ovde ne­
što nije kako treba, ali ne znam šta.
- Pokušaču ja to da saznam -
zaključi Lun i pozdravi se sa policaj­
cima.
Odmah zatim on se p>od svojim
novim lažnim imenom kao Mark
Rajan upisa u knjigu i dobi sobu
broj sto osamnaest. Parni brojevi
su se nalazili na levoj, a neparni na
desnoj strani hodnika idući od ste­
peništa, pa je njegova soba bila
preko puta one u kojoj je doživeo
neobični napad.
Nadam se da će Džejn i Makfer­
son. ako su zbog nečega morali iz­
nenada da beže ne čekajući ga.
uspeti da ga nadu. Sad se kajao što
je pominjao »trojku« i svoj nadi­
mak. jer bi time mogao da privuče
pažnju policije. Ostajala mu je nada
da će policajci to prećutati u svom
redovnom raportu, kao što će pre­
ćutati dolazak u motel, koji nije u
njihovom rejonu.
II
Iza Džefersonovog spomenika na
trgu skupljala se grupa prolaznika
oko neobičnog čoveka. čije lice se
nije videlo od crvenog zaklona post­
avljenog na obruč pričvršćen u veli­
kom krugu oko zgužvanog šešira.
Glava mu je bila kao stojeća lampa
s ogromnim prigušivačem svetla. U
ovom slučaju crveni zaklon je igrao

11. ulogu zavese pred pozornicom,
posle čijeg otvaranja će se pokazati
lice tog čoveka Na leđima je imao
uprćen bubanj s ručicama i udralj-
kama, koje su dosezale do njegovih
laktova. U rukama je držao gitaru,
a za ramena su mu bili pričvršćeni
oslonci sa usnom harmonikom i
naročitom kratkom trubom. Oko
kratkih čizama imao je pričvrš­
ćene zvečke i praporce a uz levu
nogu imao je i obruč kao za istoč­
njačke daire, ali bez kože. Limeni
delovi su podrhtavali dok se spre­
mao da počne svoj ulični nastup.
- Halo, čika Slej, poćni već jed­
nom! - vikao je jedan dečak iz
krošnje drveta na ivici malog trga.
Crvena zavesa pred licem čoveka
se razmače i otkri svetle oči i u
smeh razvučene usne ispod čapli-
novskih brčića. Bubanj udari tuš, a
onda poče neobično sviranje još
neobičnijeg orkestra na telu jednog
jedinog čoveka. Odzvanjali su
udarci tasova, gruvao je bubanj, je­
čala je gitara, a čuli su se u taktu
praporci i daire. Na početku je iz­
gledalo da je to samo smešni poku­
šaj igre instrumentima, ali malo
kasnije glasovi i smeh se utišaše.
Muzika je počinjala da godi uhu i
postajala sve prijatnija za slušanje.
Donald Sikert se beše našao u bli­
zini, jer je uzalud lutao Filipsbur-
gom u nadi da će naići na neki
trag. Sada je bio zadivljen veštinom
uličnog svirača. Stariji čovek blizu
Luna primeti zadivljeni pogled i
reče:
- Zove se Patrik Slej. Putuje po
svim državama, ali često se vraća
ovamo. Izgleda veseo ali je tužan
zbog nestanka svog mlađeg brata.
- A odakle je gospodin Slej? -
upita Lun.
- Pričaju da je iz Filadelfije, ali
njegov brat je zadnji put viđen ovde
u Filipsburgu. Zato se uvek vraća, u
nadi da će jednom naći neki trag —
odgovori starac.
Svirač prestade da svira i podiže
ruku, a onda doviknu:
- Nikad ne tražim novac, ali
uvek se nade neko da protivu moje
volje sakupi nešto za L^ogog Pa-
trika Sleja!
- Ovoga puta ću to ja da učinim
- javi se uredno obučen čovek pro­
sede kose i negovanih, pomodnih
brkova oborenih oko usta.
On od jednog dečaka zatraži
slamni šešir i sam pokaza papirnu
dolarsku novčanicu, pa je spusti u
njega. Najbliži slušaoci počeše da
ubacuju metalne novčiće, ali neko
bi stavio i papirnu dolar. Lun u še­
šir stavi novčanicu od pet dolara,
zbog čega skupljač podiže glavu i
bolje ga osmotri.
- Imate dovoljno razloga da na­
gradite svirača. Slej je zaista nenad­
mašan umetnik - reče zatim.
- Voleo bih da ga i lično upoz­
nam - reče Lun i sam začuđen tom
izenadnom željom.
- Zovem se Eri Bates - reče
skupljač. — Patrik Slej je moj prija­
telj i imam pravo da vam ga pretsta-
vim, gospodine...
- Mark Rajan - pretstavi se
Lun.
- Onda predlažem zajednički
ručak u restoranu »Hotela Kata-
viza« u trinaest časova. Moja briga
je da rezervišem sto - reče skup­
ljač novca i produži da obilazi preo­
stale prolaznike, koji su se već razi­
lazili.
Lan se zadovoljno smeškao, jer
skupljaču beše prikačio bag um-
esto mikro primopredajnika, koje
je u Londonu sam pravio. Da ne iza­
zove sumnju i da mu neobična
oprema ne smeta Lun u Njujorku
beše odbacio sve što je moglo da na
neki način ukaže na to ko je on.
Zato je toga jutra pronašao trgo­
vinu elektronskim uređajima i ku­
pio dobar komplet prijemnika i
tuce bagova. Bag, odnosno buva, je
sprava koju u Evropi i na britans­
kim ostrvima zovu stenica. To je
mikrofon koji prima sve zvuke ur­
eđajem koji ih emituje do prijem­
nika, ili ostavljenog relejnog ur­

12. eđaja u kome se emitovanje mnogo­
struko pojačava i emituje i na da­
ljinu od desetak milja. U početku se
bag ugrađivala u dugmad za man-
žetne, novčiće, igle za kravate i
značke, ljudska mašta je pronala­
zila sve više načina da se bag pod­
metne. Lun beše izabrao najobičniji
oblik opremljen sićušnim i nevidlji­
vim kukicama s jedne i lepljivom
masom s druge strane, koji se hva­
tao za svaku površinu. Kupio je i
nekoliko onih koje nazivaju »har­
monika bag« i koji je usavršio
»kralj bagova«, Emenuel Mitlman iz
Njujorka. Njegov bag je bio pode­
šen da se stavi u telefon. Ako se
okrene broj telefona i nekim muzič­
kim instrumentom izazove odre­
đeni zvuk, onda telefon ne zvoni,
već se uključi bag. Posle se čuju i
svi telefonski razgovori i sve što se
kaže u prostoriji u kojoj je telefon.
Lun je dva dana uzalud tražio
Džejn i Makfersona, pa je shvatio
da mora preduzeti opsežnije mere.
Zato se brzo opremio prislušnim
uređajima, oružjem i samo njemu
poznatim sredstvima za borbu.
Beše kupio nova. brza kola i sada
sede u njih, Uključi prijemnik, čuo
je razgovor dva čoveka.
- ... stvarno detektiv. Taj mo­
mak mi se zbog nečega sviđa i po-
kušaćemo da ga iskoristimo za
naše poslove. On istražuje nesta­
nak Ave Tenborn - govorio je onaj
koji se Lunu beše pretstavio kao
Eri Bates.
- Slušaj, Prljavi, ne volim pri­
vatne detektive — reče onaj drugi.
- Razumem te, Patrik, ali mislim
da ih ne voliš zato što nisu uspeli
da ti pomognu. Odneli su ti hrpu
novca, a ništa...
- Braniš ih zato što sam i tebe
upoznao kao privatnog detektiva.
Dugo nisam shvatio da si ti Prljavi
Džo. Zbilja, kad ćeš mi reći koje ti je
pravo ime i čime se baviš?
- To više ni ja sam ne znam -
smejući se reče Prljavi Džo, od­
10
nosno Eri Bates, kako se beše pred­
stavio Lunu.
- Šta da se radi! - uzdahnu svi­
rač. — Idem da se presvućem, pa
ćemo se sresti u »Katavizu«.
★
Pošto je imao još dosta vremena
do susreta s novim i zagonetnim
poznanicima, Donald Sikert je še­
tao gradom, čiji mir se pretvarao u
teskobu sparnog podneva. Filips-
burg. nikao na reci naspram
Istona. gradića iste vrste, sporo se
razvijao baš zbog tog suparništva s
druge obale. To suparništvo je pri-
tiskalo oba gradića i iscrpljivalo ih
čitav vek. Za sve što ne valja u Fi-
lipsburgu govorilo se da je kriv
Iston, ili da je to iz njega došlo. U
Istonu su za sve okrivljivali Filips-
burg.
Eto. Donald Sikert. slavni nauč­
nik iz Evrope, posle burnih doga­
đaja u Njujorku. našao se nasukan
baš na takvom mestu. Nije mogao
da ode dalje, jer tu je zadnji put vi­
deo svoju voljenu Džejn i vernog
druga Samjuela Makfersona. Bilo
je nečeg besmislenog, kobnog i ne­
prihvatljivog u tome što su iz obič­
nog motela pored puta nestala dva
njemu najdraža bića i žena ili de-
vojka po imenu Ava Tenborn.
Zaokupljen tim mislima skrenuo
je kroz izlaz izduženog parka kod
reke. Hteo je da iziđe na obalu u
nađi da je tamo svežije. A tada ju je
ugledao!
Išla je brzim korakom prema
bršljanom obraslom zidu i Sikert
potrča.
- Ava! Čekajte! - povika on žu-
reći.
Ona se osvrnu i nestade iza ugla
stare kamene zgrade zazidanih pro­
zora u prizemlju. Sikert potrča i sa
ugla uoči kako žena trči prema
ulici. On potrča još brže. Ona po­
kuša da nestane u grupi prolaz­
nika. ali Donald Sikert je nađe i na­
stavi da korača uz nju.
- Zašto bežite? - upita savlađu­
jući dahtanje.

13. - Ja vas ne poznajem — odgo­
vori Ava Tenborn.
- Zar nećete da zagrlite svog dra­
gog Freda i da ga odvedete u sobu?
- jetko upita Sikert.
- Ne znam nikakavog Freda, a
ni vas nikad nisam videla — ponovi
zbunjena žena. - Eno policajaca i,
ako nećete da tražim njegovu za­
štitu, odmah me ostavite.
- Mislim da bi i meni on mogao
da pomogne. Reći ću mu da ste ne­
stali i da želim razgovor u policijs­
koj stanici - odgovori Sikert.
Ovaj susret je izgledao besmislen
ne samo zbog pokušaja Ave Ten­
born da porekne svoj susret s Lu­
nom u motelu. Ljudi malog grada
su radoznalo gledali za upadljivom
ženom i nepoznatim muškarcem.
- Onda bar ne idite uz mene. Pra­
tite me do mesta na kom ćemo
moći da razgovaramo. Imam klju­
čeve jednog praznog stana - reće
žena.
- Meni ne treba susret u praz­
nom stanu, već objašnjenje zašto
ste nestali iz motela.
- Nikad nisam bila u tom prokle­
tom motelu. Govorila sam joj još
davno... No. vi to ne razumete...
Sve ću pokušati da vam objasnim u
stanu moje prijateljice, koja je na
nekom dugom putovanju. Samo me
izdalje sledite.
- Pristajem - složi se Sikert i
dotaće je rukom kao u znak odobra­
vanja. - Valjda me ne vodite tamo
da me neko opet veže.
Tog trenutka »buva« ostade u
pletu njene bluze. Ona ništa ne reće
i nastavi da ide. Sikert pređe ulicu i
tako ju je iskosa pratio. Video je
kad je ušla u jednu zasebnu kuću s
niskim pizemljem i jednim spra-
tom. On požuri i upade u kuću od­
mah iza žene. Sada je bio oprezan i
spreman na odbranu. Zverao je u
polumraku kuće spuštenih kapaka
sve dok ga one ne uvede u dobro
nameštenu sobu opremljenu za
dnevni boravak, ali i za primanje
gostiju, što je potvrđivao dug niski
sto sa osam fotelja. U jednom uglu
bio je televizijski Aparat na muzič­
kom ormanu s radio uređajima,
magnetofonom i gramofonom. Uz
zbirku ploča bio je orman sa stoti-
nak knjiga, a na drugoj strani sto
za kartanje.
- Ugodno gnezdo - reće Lun
obilazeći uglove i provirivši kroz
vrata na desnom zidu.
Vodila su prema kupatilu i on ih
zabravi, jer ključ je bio s njegove
strane.
- Sami smo, budite sigurni —
reče Ava Tenborni i sede u jednu
od dve fotelje izdvojene posebno
blizu prozora kroz koji nije dopi-
ralo svetio i koji je bio opremljen
teškom zavesom.
Ona tamo upali zidnu lampu
opremljenu zasenjivačem koji je
davao prijatnu boju svetlu. Sedajući
u drugu fotelju Lun osmotri ženu.
Ista svilena i prozračna koža. Ista
kratka kosa i isti izraz lica. Ne. nije
mogao da se vara.
- Dakle, gospđice Tenborn? Pri­
čajte - reče Lun.
- Ja nisam Ava... Vi to ne mo­
žete da shvatite - odgovori ona.
- Možda niste Ava. ali u motelu
vas znaju pod tim imenom i besmis­
leno je što poričete da smo se tamo
sreli pre dve noći - reće Sikert.
Ona je odrećno mahala glavom.
Na stoćiću pred njom bila je ručna
torbica čija kopča nije mogla da zat­
vori prepunjeni pregradak. Lun pri-
meti ugao vozačke dozvole i izne­
nada je izvuče brzim pokretom.
•Amanda Heket... Moriš kej de­
vet. ..«
- Vaša dozvola? - upita Sikert.
- Da, moja... A sada mi kažite
šta želite od mene — reče žena.
- Dakle, poričete i dalje da ste
me sreli, nazvali dragim Fredom.
odveli u sobu i...
- Poričem! - skoro Ijutito odgo­
vori žena.
Donald Sikert ustade, sede na
naslon njene fotelje i jednom ru­
kom malo podiže njeno lice. Z&-
11

14. gleda se u njega. Nije nalazio izraz
straha, ali zabrinutost je bila očita.
Tog trenutka on se seti dva lančića
s ukrasima oko vrata Ave Tenborn.
Lančići su se i sada videli, ali
ukrasi su bili skriveni pletenom,
lakom bluzom. On zavuče prst pod
rub i povuče ga prema dole. Žena
ga je gledala kao da se radi o ljubav­
noj igri. Izraz zabrinutosti bese ne­
stao, a na njenom licu se iskrila čež­
nja.
To je ona.. Isti izraz i svaka crta
lica kao onog trenutka kad se Ava
svlačila, pomisli Lun i nehotično se
osvrnu kao da je vreme da počne
iznenadni napad kao one noći.
On izvuče ukrase i nađe istu figu­
ricu neodredenog oblika i isti prive-
zak od belokosti u kopči od zlata.
- Prestanite da se ponašate
glupo, gospođice.. - zausti Sikert.
- Gospoda! - ispravi ga žena. -
Udata sam i zovem se Amanda He-
ket, a rođena sam Tenborn.
- Jedino objašnjenje bilo bi da
imate sestru bliznakinju - zaključi
Lun
Amanda Heket potvrdi klima-
njem glave.
- Znate li da je nestala? — upita
Sikert.
- O njoj već dugo ne znam ništa.
To je duga priča.
- Ispričajte mi je.
- Nemamo vremena za to. Do­
đite večeras u dvadeset i jedan sat
ovde, pa ću vam pričati.
- Ne pokušavajte da mi um-
aknete, jer ja ću vas naći — reče
Lun i sam želeći taj večernji razgo­
vor, jer trebalo je da stigne na dogo­
voreni ručak s novim poznanicima
s trga.
- Znate moju adresu, a ja ne že­
lim da Džordž bude umešan u naš
razgovor.
- Ko je Džordž?
- Moj muž., Čuveni slikar
Džordž Heket.. Dvadeset i sedam
godina stariji od mene.. Kad već
zurite u lončiće i ukrase, mogli bi
da učinite još nešto; pogledajte
malo dublje..
- Znam da je lepo ono što bih vi­
deo.
- Makar me poljubite — reče
Amanda i izvajane usne joj uzdrh-
taše.
Sikert pomisli da uzmakne, ali
bio je suviše blizu i ona ga blago pri­
vuče desnom rukom.
- Isti ste kao Ava - reče Lun u
predahu.
- Isti ljudi su nam se uvek svi­
đali i isti su nam grehovi - odgo­
vori ona.
- Morali bi smoći malo više
snage da odemo. Vas čeka vaš sli­
kar, a mene prijatelji u »Katavizu«
- reče Lun i povuče je za ruku.
- Biču sigurno večeras ovde, jer
Džordž putuje u Baltimor. Tamo se
uskoro otvara njegova izložba slika
- reče Amanda Heket i izvuče
prste iz Lunove ruke.
U torbici nađe svežnjeve ključeva
1 sa jednog skide jedan od njih.
Pruži ga Lunu.
- Možete koristiti kuću i kad ni­
sam s vama sve dok se ne vrati
moja prijateljica. Zove se Mirijam
Prens i veoma je lepa. Moraču od­
mah da joj kažem da svoje čari ne
zloupotrebi na moju štetu. Dosta je
da vas delim sa Avom — brbljala je.
Lun uze ključ i izide. Napolju uk­
ljuči skriveni prijemnik da čuje
hoće li Amanda nekome telefoni­
rati, ili je, možda, neko skriven u
kući, pa će se sresti s njim. Ali ništa
nije čuo, sem koraka i zatvaranja
vrata. Bag sa njene bluze prenosio
je zvuke ulice i Sikert požuri ka re­
storanu.
Ručak je počeo i protekao u obič­
nom razgovoru, kao đa su tri čo-
veka stari poznanici, koji nemaju
šta novo da kažu jedan drugom. U
stvari, oni su ispitivali jedan dru­
gog. U jednom trenutku Eri Bates
podiže prst i reče.
- Vi niste privatni detektiv.
To nije zanimanje za čo-
veka vaše vrste.
12

15. Lun ga radoznalo pogleda i upita:
- A kakve vrste sam ja čovek?
- Pa.. Verujte da se razumem u
ljude. Vi ste suviše pošteni, suviše
obrazovani i suviše vredni da bi
bili privatno »njuškalo« - odgovori
Bateš.
- Po ćemu ste sve to zaključili?
— upita mirno Lun.
- Sam razgovor u toku ručka
bio bi dovoljan za to. Nijednog tre­
nutka niste imali nepoštene sta­
vove, bilo da se govorilo o sportu,
poslovima, ili politici. Svaki put ste
otkrili široka znanja. Primetio sam
da ste izdalje otkrili da je moj upa­
ljač za cigarete ujedno i mikro ma­
gnetofon. sve to je suviše za jednog
detektiva.
- Rekoste da bi i sam razgovor
bio dovoljan za vaše zaključke. Da­
kle, postoji još nešto - reče Lun.
- Da - potvrdi Bates. - Ali o
tome bismo mogli na jednom pogod­
nijem mestu. U hotelskom vrtu ima
nekoliko garnitura za odmor go­
stiju, pa bismo mogli da posedimo
tamo.
Sikert i Slej prihvatiše predlog.
Platiše ručak i preseliše se pod
ogromne platane, u čijoj senci su
bile postavljene udobne naslonjače
od bambusovog pruća.
- Dakle, rekao sam šta mislim o
vama, a Slej se uvek slaže sa mnom.
Kažite šta vi mislite o nama - opet
započe razgovor Eri Bates.
- Niste sve rekU. Šta vas je. po­
red razgovora, navelo da zaključite
da ja uopšte nisam privatni detek­
tiv? - primeti Lun.
- Bili smo posle vas u motelu -
odgovori Bates.
- Zašto? - upita Lun.
- Imali smo ugovoren sastanak
sa Avom Tenborn. ali ona je ne­
stala. Vi ste došli s policijom, ali to
nisu bili Ijud iz kraja u kome je mo­
tel. Raspitivali ste se o jednoj de-
vojci i snažnom muškarcu. Vi ste
visok čovek.. da ne govorim kom­
plimente u lice. Vi odgovarate
opisu.. — odgovori Bates i ne dovr­
šivši rečenicu učuta.
- Imate mašte - osmehnu se
Lun.
- I moć zapažanja — dodade Ba­
tes.
- Vi ste suviše često progonjeni
pa postajete preterano oprezni, go­
spodine Sikerte - upade Patrik
Slej.
Lun je bio iznenađen i nekoliko
trenutaka kao da je bio paralisan
neodlučnošću.
- Ako tako mislite, onda proigra­
vate veliku šansu. Postoje učene i
obećane nagrade za hvatanje Luna
- reče nakon toga.
- Mi smo o vama rekli što smo
znali. Sad kažite vi šta, posle svega,
mislite o nama - reče Slej.
- O vama ne znam šta da mis­
lim. Vaše sviranje je neobično i po
načinu i po velikoj veštini. Ne
verujem da to neko čini veštije od
vas - reče Lun.
- Niste rekli sve — upade Bates.
- Nisam, jer iza gospodina Sleja
stoji nekakva zagonetka, o kojoj ni­
šta ne znam - odgovori Lun.
- To je taćno - potvrdi Bates. -
A šta mislite o meni?
- Nisam siguran da vam pri­
staje nadimak Prljavi Džo —osmeh-
nuvši se odgovori Lun.
Bates se trže, ali onda se i nje­
gove usne pod oborenim brkovima
razvukoše u osmeh.
- Dakle, znate i to — zaključi. —
Ostaje mi samo da vam predložim
savez.
- I dalje smatrate da sam Lun,
kralj ponoći?
- Da.
- A ako vam padne na pamet da
me izdate?
- N eće.. A ako izdam, valjda će
jedan gospodar noći umeti da
kazni podlaca - odgovori Bates i
lice mu dobi lukav izraz.
Lun je razmišljao, spreman na
skok i otpor. Bilo je očito da su ga
ova dva čoveka mogla predati poli­
ciji, ako nije istina da su u toku
13

16. ručka stvarno otkrili istinu. Zato
upita:
- Zar ste tek u toku ručka došli
na ideju da sam ja Donald Sikert?
- Ne - odgovori Bates. - Već u
motelu postalo nam je jasno da je
slučaj hteo da slavni naučnik
stigne u beznačajni gradić, koga
mnogi smatraju gradom. Ipak, post­
oji i slučajnost u svemu.
- Na šta mislite?
- Pa to da ste naišli dok Slej
svira i da ste dali bogat prjlog ulič­
nom umetniku - odgovori Prljavi
Džo.
Ćutali su nekoliko trenutaka, a
onda Lun reče:
- Ispričajte mi nešto o sebi.
- Svaki posebno, ili jedan o obo­
jici? Ovo drugo bi skratilo priču -
reče Bates.
- Onda je bolja kraća priča, jer
verujem da svi imamo posla - reče
Lun.
- Spremite se za neobičnu priču,
ali pokušajte i da verujete u nju,
iako če vam to biti teško — reče
Bates. — Iako me čudi kako ste ot­
krili da sam ja Prljavi Džo, ne pori
čem da me mnogi tako nazivaju
- A koje vam je pravo ime? -
upita Lu 1.
- Do danas ga nikome nisam
kazao. Ne zna ga ni moj prijatelj i
zaista privrženi drug Patrik..
Pravo ime mi je Keni Kadvel. Nikad
ga ne upotrebljavam zbog svoje po­
rodice, koju sam napustio pre tride­
set godina. Bio sam tada dečak od
jedanaest.. Zapadao sam u mnoge
nevolje. Osuđivan.. čas bogat, a čas
siromah.. ozloglašen zbog »prlja­
vih« trikova pi"ema prljavim lju­
dima.. Otuda i moj nadimak. Pro­
gone me policije svih država, a i
federalna. Neki me smatraju za sav-
remenog Huda, a neki me se groze
kao zločinca..
- A kakvi ste stvarno? - upade
Lun.
- Neprilagođen.. Možda je to
pravi smisao onoga što me progoni.
Verovatno nisam sasvim normalan.
Nepravda me toliko izazove da se
uhvatim s njom u koštac i kad
postoje i kad ne postoje uslovi za
uspeh. Sami znate kako se upada u
neprilike i kako brzo niknu op­
tužbe - reče Bates uzalud se osme-
hujuči da prikrije tugu.
- Zovu li vas samo Dirti Džo, ili i
Filti bez imena?
- Ovaj drugi nadimak ponekad
nose i drugi — smejuči se glasno
odgovori Bates, odnosno Keni Kad­
vel.
- Neću vas više prekidati. Želim
da čujem što više o vama - reče
Lun.
- I nema još mnogo toga o meni.
Lutalica, avanturista i uopšte nepri­
lagođena ličnost, koja ima nešto
veštine da se održi uprkos svim pro­
gonima i opasnostima. Patrik je
drugo. On je školovani muzičar.
Kao veseljak, još na konzervatoriju
proslavio se »šaljivim« načinom svi­
ranja. Imao je brata Freda, koji je
nestao iz motela u kome je trebalo
da se sastanemo sa Avom Tenborn
- pričao je Bates.
- A kakav je vaš lični povod da
se umešate? - opet upade Lun. Jer,
pazio je da ne ispusti neku važnu
činjenicu.
- Dobro ste to nazvali ličnim raz­
logom. Imam neke svoje račune sa
nestalim osnivačem Društva sud
njeg dana. Tražim ga dve godine ši­
rom Sjedinjenih Država. Udružio
sam se sa Slejom, jer Veb Hentiš bi
morao da odgovori na pitanje: šta
je bilo sa Pređom? Vratili smo se da
opet počnemo istragu od motela -
objasni Dirti Džo.
- Hteli ste da počente cd Ave
Tenborn? - upita Lun.
- Da - potvrdi Slej.
- Ličim li ja po nečemu na vašeg
brata Freda?
- Ne. Zašto to pitate?
- Ava me je zagrlila s uzvikom
»Frede, dragi!«
l.D irty - prljav; filth - prljavština
14

17. - Ona nije sasvim normalna.
Tako oslovljava svakog muškarca
koji joj se dopadne. Videli ste je i
znate koliko je privlačna i spo­
sobna da brzo osvoji muškarca.
Ona to često čini - upade Bates. -
Sada će policija početi da je traži,
jer otmica je prijavljena.
- Ko je prijavio? Njena sestra?
— upita Lun.
- Ne. To sam učinio ja - reče
Dirti Džo.
- S kakvim pravom i da li je poli­
cija to prihvatila? Zar vas ne gone i
oni iz Federalnog istražnog biroa,
kojima pripadaju isleđivanja ot­
mica? - pitao je Lun ozbiljnim gla­
som.
- Zovu me Prljavi zato što se slu­
žim i nekim ne baš čistim postup­
cima. Jedan od njih je to što sam
anonimni agent policije i FBI. Moj
nadimak je Fumf i vi ste prvi živi
čovek koji je čuo da je Fumf niko
drugi do Dirti Džo - objasni neo­
bični avanturista.
- Neobična je vaša iskrenost s
obzirom da smo se prvi put sreli
pre nekoliko časova — primeti Lun.
- Ali vi niste bilo ko. Iskrenost je
u ovom slučaju moj način da ste-
knem poverenje. S vama drugačije
to ne bi išlo. Dosta sam slušao i do­
sta znam o vama. Možda vam po­
malo zavidim, ali mnogo više vam
se divim. Bio bih ponosan da ste-
knem vaše poverenje i da vam bu­
dem prijatelj — odgovori Bates i
prvi put lice mu nehotično poru-
mene.
- Postoji nešto neobjašnjivo, kao
neko zračenje koje se ničim ne
može dokazati, ali se oseča, po
čemu čovek otkriva lošeg i dobrog
čoveka. Dobro razvijen, taj instikt
ne vara. Mislim da ga ja imam —
reče Lun.
- I šta vam kaže? — nasmeja se
Dirti Džo.
- Kaže mi da čemo nas trojica
biti prijatelji - odgovori Lun. -
Mislim da ima vremena da jedan
drugome ispričamo sve o sebi.
Sada bih voleo da saznam nešto
više o tom čoveku koga tražite u
Društvu sudnjeg dana.
- Zar niste čitali ništa o tom
društvu, koje neki nazivaju klubom,
ali registrovano je kao s-o-c-i-e-t-y
- spelovao je Džo.
- Čitao sam reportažu novinara
koji je video gužbu pri upisu boga­
taša u San Francisku i koji je pose-
tio tajno sklonište. Da li se radi o
istom društvu? - reče Lun.
- Neobično je to da je Družina
sudnjeg dana. jer to je stvarno raz­
bojnička družina, nikla ovde u Fi-
lipsburgu. Možda je to zbog polo­
žaja grada. Blizu su Vašington, Balti-
mor i Njujork. ali i venci i gudure
Montane — objasni Patrik Slej.
- Družina mora da zgrče dosta
novca, jer upisnina od deset hiljada
dolara nije mala. a i tako se ne
može doči na red za upis - reče
Lun.
- Vraga! - uzviknu Džo. - To je
veštački stvoren utisak, jer svaki
novi član se brižljivo proverava.
Mora stvarno da je vrlo bogat, bezo­
pasan za bandu i spreman i na po­
sebne dogovore. Deset hiljada do­
lara je samo početna suma da se
neko nazove članom. Ali da to
stvarno bude, treba plačati još dese­
tinu puta po deset hiljada. Za »druž-
benice i poslugu«, za žene koje su,
stvarno, prisilne ili dobrovoljne pro­
stitutke plaća se po klasi, od dvade­
set do pedeset hiljada dolara. Za
uredno snabdevanje marihuanom,
ili skupljim drogama od deset do
sto hiljada. Bavljenje sportovima je
jeftinije, ali lov je vrlo skup. Pića su
takode vrlo skupa, iako su od­
lična. .. Duga je lista uživanja, za
koja se plaća. Ono što je pokazano
novinaru Rosu Mendnu, kao i pred­
stavljeni »predsednik« Pol Kristi, je
samo fasada.
Lun se sećao reportaže o gužvi
pred prizemnom zgradom u San
Francisku na kojoj je stajao natpis
»Klub sudnjeg dana«. Na red za
upis u klub čekali su muškarci i
15

18. žene različitog doba i izgleda Ali.
svi su bili bogati i imali pri sebi po
ček od deset hiljada dolara Onog
dana kad se tamo našao novinar
Mendn, vrata kuče su se otvorila i
jedan čovek je objavio:
»Zbog mnoštva zahteva i velikog
broja već primljenih članova, klub
neće ni danas, niti u toku dva na­
redna meseca primati nove čla­
nove«.
Prisutni su se ljutili, ali su se
mirno razišli i nadi da će posle dva
meseca biti bolje sreće. To je bio
znak da je propaganda »kluba«,
odnosno društva, ako se radi o istoj
grupi, bila zaista uspešna Bilo je
mnogo onih koji su želeli da post­
anu članovi tog neobičnog skupog
kluba. Izgledalo je da oni znaju šta
bi dobili ako im se ispuni želja.
Novinar je dugo navaljivao da
sazna što više o »klubu« i dobio je
obaveštenja:
»Da bi neko postao član Kluba
sudnjeg dana mora, pre svega, da
bude vrlo bogat, jer samo imućni
ljudi mogu sebi da dozvole izdatak
za doživotnu članarinu u iznosu od
deset hiljada dolara. Klub svojim
članovima nudi sigurnost u slučaju
teške zarazne epidemije, atomskog
rata, gladi ili bilo koje druge kata­
strofe. Svi članovi biće prebačeni u
tajno sklonište sigurnim, specijal­
nim avionima. Sklonište je, veruje
se, negde u Balim planinama Kali-
fornije. Tamo će članovi kluba lako
izbeći sudbinu običnih smrtnika.
Nekoliko novinara uz reportera
Mendna, posetilo je predsednika
kluba i tražili da vide skloništa i
provere je li istina ono što se obe­
ćava članovima. Konačno je klub
pristao da pokaže skloništa. Novi­
narima su vezane oči i odvezeni su
avionom.
Ros Mendn je posle pisao:
»Kad smo se zaustavili, našli smo
se na jednom velikom platou od
oko sedam stotina jutara površine,
koji je sa svih strana bio okružen i
sakriven planinama. Ako neko od
članova kluba očekuje da naiđe na
bazene za kupanje, terene za tenis i
golf i luksuz, grdno se vara! Jedino
što na tom platou podseća na civili­
zaciju, su kolibe za stanovanje raz­
bacane po kamenjaru.
- To uopšte neće smetati našim
članovima - rekao je predsednik
Kristi. - Oni i tako smatraju da je
civilizacija pred uništenjem.
Novinare nije iznenadila plani­
rana sebičnost ljudi koji spremaju
sebi spas od uništenja. Ako bi se
tamo našao neko bez članske karte,
oni bi ga ubili. Kad se nađu u skloni­
štu, članovi kluba srušili bi sve pri­
laze dinamitom i ostali »srećni« na
sigurnom mestu. Ispod platoa na­
laze se skladišta hrane od preko
sto tona, a uz njih su rezervoari či­
ste pitke vode. Sklonište poseduje
radio stanicu i velike količine
oružja i municije. Ograđeno je skri­
venom žicom kroz koju se pušta
struja visokog napona, a okolo pa­
troliraju naoružani ljudi spremni
da ubiju svakog uljeza.
Svaka koliba je dobro uređena i
ima garažu u kojoj se nalazi trak­
tor s plugovima i alatkama, jer
posle »uništenja sveta« treba nasta­
viti život, a zalihe hrane nisu večne.
Predsednik i potpredsednik
kluba nosili su pištolje o' pojasu.
Potpredsednik Holis je objasnio:
- Ako dođe do nesreće, mora-
ćemo da se borimo.
Sklonište je dobro skriveno i od
pogleda iz vazduha. Novinari su se
vratili iz njega ne stvorivši sebi
predstavu gde bi ono moglo da se
nalazi«.
U mislima Lun se pitao nije li
Klub sudnjeg dana možda posebna
grupa, bez veze sa »družinom sud­
njeg dana« nastalom u Filipsburgu.
Možda postoji mnogo društava,
grupa, klubova i udruženja koja
koriste istu ideju i slično ime na
razne načine. On to i glasno reče.
Njegovi sagovornici nisu imali od­
govor na to pitanje.
16

19. - Moj brat je nestao krivicom
Družine sudnjeg dana Verujem u
to i neću mirovati dok ne otkrijem
istinu - reče Slej.
- Jeste li pokušali da postanete
članovi kluba? - upita Lun.
- Jesmo, uzalud - odgovori Džo.
- Svakoga dugo proveravaju.
Imaju veze u policiji i ko zna gde
još. Brzo saznaju sve o čoveku koji
im priđe.
- Pribavite mi nekoliko adresa
ljudi koji su članovi - reče Lun.
- Za jednog znamo sigurno -
reče Slej. - Zove se Džordž H eket..
- Slikar Džord Heket?! Muž Avine
sestre Amande?! - iznenadi se
Lun.
- Vi već znate za Heketa i
Amandu?! - iznenadi se i Džo.
- Znam - kratko potvrdi Lun.
- Trebalo je da nam Ava kaže
nešto više o njima - s uzdahom
reče Slej.
- Možda će i policija doprineti
pronalaženju istine, ali sada žalim
što sam »uzbunio* Federalni
istražni biro - reče Dirti Džo.
- Zašto? - upita Slej.
- Sad kad znamo da je gospodin
Sikert... - zausti Džo.
- Mogli bismo da se oslovlja­
vamo imenima - upade Lun.
- Sad bi FBI i druga policijska
njuškala mogli da budu neprijatni
— dodade Džo.
- I ja sam uvukao sam policiju
— umiri ga Lun. — Istina je da
znam kud su nestali Džejn i Sam,
pa i pom oć policije nije za bacanje.
- Sada se broj popeo na trideset
četiri - reče Slej.
- Ne razumem - reče Lun.
- Po onom što mi znamo, do pre
tri dana iz motela i njegove blizine
bez ikakvog traga nestala je tride­
set i jedna osoba. Ni u jednom slu­
čaju nije se mogla dokazati otmica,
nasilje, ih nešto slično. Svi tragovi,
sem u knjizi motela, nestaju. Tako
je nestao i prvi vlasnik motela Veb
Hentiš, ali njega ne računamo u
nestale - ispriča Dirti Džo.
- Sta je osnov da ga izdvajate?
- upita Lun.
- On je tvorac proklete družine.
Nestao je po svojoj volji. Skriva se
od svih čiji bližnji su nestali - ob­
jasni Slej.
- Nekim čudom policija nikad
nije ozbiljnije pokušala da nade tog
čoveka. Tražimo ga ja i Patrik, ali
uzalud — dodade Dirti Džo.
JoS neko vreme su razgovarali o
svemu. Dogovoriše se da, sem Sleja,
zadrže svoja lažna imena. Džo je tre­
balo da ostane Eri Bates, a Lun de­
tektiv Mark Rajan. Dirti i Slej da-
doše Lunu adresu na reci. koju su
bili iznajmili kao rezervno skloni­
šte, a zatim brojeve soba u hotelu.
- Ja još nemam stalno boravište.
Naći ču vas čim budem nešto saz­
nao, ili mi zatrebate - reče Lun.
- Više bih voleo da budemo za­
jedno - reče Slej.
- Trenutno to nije moguće. Veče­
ras imam susret sa jednom ženom
- odgovori Lun.
Njih dvojica ga pogledaše s nera-
zumevanjem ali nisu ništa pitali.
III
- To nije baš mnogo uspela šala.
šefe - rekao je inspektor Federal­
nog istražnog biroa u njujorškom
centru kad mu je saopšteno da je
zadužen za istragu povodom ot­
mice Ave Tenborn.
Svi lični prijatelji inspektora
Morisona znali su da je on odavno
zaljubljen u Avu. koja njegovu lju­
bav nije prihvatila. Ona je bila pod­
jednako stanovnik Njujorka i Ći-
kaga. mondenka koja se okušala i
kao filmska glumica i kao dobrot­
vorka i kao foto model za najpikant-
nije fotografije. Bogata i obesna s
izrazom čednosti na licu. ova de-
vojka je pobuđivala najrazlićitija
mišljenja o sebi. Sada je šef odeljka
za otmice saopštio Morisonu da je
ta neobična devojka nestala, ali
postoji ozbiljna tvrdnja da je oteia.
17

20. - Ko to tvrdi? - upitao je uzbu­
đeni i još uvek sumnjičavi Veli Mo-
rison.
- Rumf! Obavest je dobijena od
njega - odgovori šef.
U redovima istaknutih inspek­
tora i šefova FBI bilo je poznato da
tajanstveni Rumf nikada nije pos­
lao netaćno obaveštenje. Mnogo
puta pozvao ih je da im ukaže na
pravi trag kakve krijumčarske
bande kad se radilo o narkoticima,
ili gangsterske kad se radilo o otmi­
cama, ili drugim prekršajima iz
nadležnosti biroa. To se cenilo i
Morison nije imao pravo da sum­
nja u netačnost te vesti.
- Nestala je iz motela kod Filips-
burga. Plašim se da će i to biti je­
dan od onih neobičnih nestanaka,
čiji trag se kida u tom gradu - do-
dade šef tada.
Morison je brzo otputovao u Fi-
lipsburg, obišao hotel i brzo otkrio
da je neko počeo istragu oko ne­
stanka Ave Tenborn. Utvrdio je i to
da su ne plativši nestali jedna žena
i jedan muškarac. Iskusnom inspek­
toru nije bilo teško da već trećeg
dana otkrije da su u motel dolazili
narednik Pit Fej i njegov pratilac u
patroli policajac Isak Jensej. Nije
trebalo mnogo pa da od njih sazna
tačno sve što se dogodilo. Bio je iz­
nenađen pominjanjem Donalda Si-
kerta, odnosno Luna kralja ponoći.
- Gde je taj detektiv? - pitao je
Morison s nadom.
Policajci nisu umeli da odgovore,
a u motelu detektiva više nije na­
šao. Zato se Morison smestio u poli­
cijsku stanicu, čiji poručnik Lari
Benk mu je dao malu sobu s telefo­
nom. stolom i ležajem. Za uzvrat.
Morison mu je poverio da se priča
o Lunovom nedavnom prisustvu u
Filipsburgu. To je bilo dovoljno da
poručnik proglasi mobilno stanje
policije.
Te večeri zazvonio je telefon u
policiji i javljeno je da je Ava Ten­
born viđena kako ulazi u kuću iz-
vesne Mirjam Prens. Poručnik je
zatim to javio Morisonu.
Donald Sikert je bio izmenio svoj
izgled da te mere da ga niko ne bi
mogao da prepozna. Ličio je na se-
dog. oronulog starca, koji se s mu­
kom kreće uz pom oć štapa. Poli­
cajci na ulici ga nisu ni pogledali
kad je zastao blizu njih da povrati
dah. Tako je neprimećen prišao
kući u kojoj je trebalo da se sastane
sa Amandom Heket.
Ušao je i opet zaključao vrata, a
onda zovnuo: ^
— Halo, ima li koga? Jeste li stigli
gospođo Heket?
Uprkos tome što su hodnik i soba
za primanje i dnevni boravak bili
osvetljeni. niko se nije odazvao. S
pištoljem u ruci Lun pođe napred.
Naglo zastade kad desno, iza krila
otvorenih vrata, ugleda na podu
sklupčanu Amandu Heket. Držala
se obema rukama za stomak. Oči
joj se na časak otvoriše i Lun začu
jedva čujni jauk. Dok je pokušavao
da vidi kakve prirode su povrede,
ona izdahnu.
Bila je ubijena s nekoliko revol-
verskih ili puščanih hitaca u pre-
delu stomaka i grudi. Obilno je bila
iskrvarila. Nekakav zvuk natera
Luna da odskoči, ali bilo je kasno.
Dva čoveka s maskama od ženskih
čarapa na licu držali su ga na ni­
šanu svojih mašinskih pušaka, koje
su imala prigušivače.
— Ako nećeš odmah da umreš,
brzo kaži ko si i zašto si došao
ovamo - reče jedan od maskira­
nih.
— Zovem se Mark Rajan, Pri­
vatni sam detektiv i hteo sam da
razgovaram sa gospođom Heket -
odgovori Lun.
— O čemu? — pitao je dalje mas­
kirani.
— O nestanku njene sestre Ave.
Angažovan sam da je nađem.
— Ko te je najmio?
18

21. - Gospodin Bil Fartiš... Momak
koji je zaljubljen u nju.
- Šta ćemo s ovim njuškalom? -
upita jedan maskirani drugoga.
- Da ga... - zausti upitani da
odgovori, ali ućuta jer napolju zaur-
laše policijske sirene.
Inspektor Morison je bio blizu
kuće u kojoj je trebalo da sretne
Avu Tenborn, ako se pokaže tač-
nom anonimna poruka. Dok je pri­
lazio kući, pojaviše se troja policijs­
kih kola. Dolazila su sa uključenim
sirenama i velikom brzinom. Cim
prva kola stadoše, policajci jurnuše
da razbiju vrata. Morison pokaza
svoje isprave i zatraži obaveštenje.
- Javljano je iz stanice da do­
đemo, jer sprema se ubistvo u ovo;
kući. Naređeno je da provalimo -
odgovori mu policijski narednii:,
koji ga beše prepoznao.
Bio je to opet narednik Pit Fej,
ćije ime su mnogi izgovarali kao
jednu reć; Pitfej. Kad inspektor
Morison zausti nešto da kaže, na
drugoj strani kuće zaćuše se uzvici,
a onda pucnji.
- Dva zločinca pokušavaju da se
probiju. Imaju mašinske puške s
prigušivačima - javi jedan polica­
jac iz susedne patroie.
- Zaslepićemo ih, a onda napa­
damo - reče narednik,
I policija u Filipsburgu beše iz
svog budžeta odvojila sredstva za.
neobične bombice za zaslepljivanje
umesto dimnih bombi sa suzavcem.
Bombe za zaslepljivanje izbacivale
su se iz naročitog pištolja brzinom
pucanja običnog revolvera. Ispu­
štale su nepodnošljivu svetlost, koja
je oslepljivala svakoga ko ne bi
imao naročito naočari. Policajci u
napadu su ih imali i sada pođoše u
napad.
Zaslepljeni zločinci su se povukli
i našli se uza zid. F*ucali su nasu-
mice. Policajci ih nisu štedeli. Više
kuršuma ih pogodi i oni popadaše
po zadnjoj verandi, kojom su hteli
da se probiju
Lun je ležao bez svesti, jer ga je­
dan od zločinaca beše udario po
glavi nekim oružjem namenjenim
onesvešćivanju. Pošto nije bilo rane
na glavi, to je mogla biti olovna cev
obložena gumom, ili teška gumena
palica. Inspektor Morison beše utvr­
dio da je nepoznati starac živ i sada
se trudi da ga osvesti.
Kad se Lun osvesti, Morison
upita:
- Ko ste vi!
- Poznanik gospode Heket —
odgovori Lun i pokaza prstom na
mrtvu ženu.
Tek tada Morison klonu. Bio je
pogođen smrću Ave Tenborn, jer do
tog trenutka je verovao da je to
ona. Sada, kad je shvatio da mrtva
žena nije Ava, odmah je bio siguran
0 kome se radi i da mu to nepoznati
starac nije rekao, jer znao je za
postojanje Avine sestre bliznakinje.
- Ko ju je ubio? - upita Morison
starca, koji je još uvek opipavao
svoju sedu glavu.
- Ona dva momka — odgovori
Donald Sikert, jer je kroz razma­
knuti zastor mogao da vidi verandu
1 tela ubijenih oko kojih su stajali
policajci.
U tom trenutku utrća poručnik
Benks. Pratila su ga dva policajca.
On nešto reće jednom ođ polica­
jaca i ovaj priđe Lunu. Iznenada mu
stavi lisice i zahvatom ga pridrža
pred Benksom
- On mora da je maskiran! Pogo­
dio sam ko mora biti ovde — reče
poručnik i priđe Lunu.
Gledao ga je nekoliko trenutaka,
a onda otrča u kupatilo. Vrati se s
mokrim peškirom i njime grubo
protrlja Lunovo lice i kosu. Boja se
skidala i Lunov izgled postade neo­
bičan. jer jedan đeo lica ostade sta­
rački. a drugi otkri svoju svežinu
kože. Poručnik se smejac.
- Ko ste vi, momče? - pitao je
držeći dlan na Lunovoj glavi i zagle­
dajući ga.
19

22. — Ne vredi da krijem. Zovem se
Mark Rajan, Privatni sam detektiv,
a prerušio sam se da lakše istražu­
jem — odgovori Lun.
Poručnik se glasno smejao, a
onda iznenada udari pesnicom
Luna u vilicu. Po drugi put onesveš-
ćeni Donald Sikert klonu na pod.
— Brzo ga čvršće vežite. Nisu do­
voljne samo lisice. Odvezite ga u
specijalnu ćeliju. Vi znate na koju
mislim? - reče poručnik.
Jedan od njegovih pratilaca
potvrdi da zna, a drugi mu pomaže
da odvuku onesvešćenog.
— Trebalo je da ga ispitam —
reče Morison.
— Imaćete prilike — odgovori
poručnik i neobično se nasmeja ne
skrivajući radost.
- Ne razumem vašu veselost, po-
rućniče - primeti inspektor Mori­
son.
- Ima vremena - drsko odgo­
vori poručnik i ode bez objašnjenja.
On napusti mesto zločina. Jer,
imao je važnijeg posla. Plen u njego­
vim rukama bio je basnoslovan i on
je bio odlučan da to iskoristi.
Pošto se vratio u policijsku sta­
nicu poručnik Lari Benks naredi
da ga niko ne uznemirava i priđe
teletonu. Pozva jedan broj, a onda iz
džepičića uze naročitu pištaljku,
koja se oglasi piskavim tonom.
Odmah zatim čuo je u slušalici
odziv: »Da, molim?«
- Želite li možda da kupite jednu
patku? - upita poručnik ozbiljnim
glasom.
- Ovde Sejmur For. Ne želim
patku, ali ako imate mužjaka, onda
da razgovaramo - čuo se odgovor.
— Riba je na udici! Lun je u mo­
jim rukama i sada ču da počnem
ispitivanje - objavi poručnik od
uzbuđenja uzdrhtalim glasom i bri­
šući znoj s lica slobodnom rukom.
- Zar niste upoznati s naredbom
da se ne propušta ni časak vre­
mena, već da se zauvek ukloni taj
opasni čudak? - Ijutito upita sago-
vornik koji se javio kao Sejmur Če­
tiri (Four).
20
- Znam sve šta treba, ali nisu
nađeni Džejn i mornar. Lun mora
da kaže gde se nalaze. Uvezan je
kao kobasica i nema izgleda da
umakne starom Uscu Benksu -
odgovori poručnik.
- Jeste li sigurni, poručnice, da
je Lun još uvek u vašim rukama?
- Siguran sam kao i u to da sam
živ.
- A ja, eto, nisam siguran ni u
šta. Ovog momenta kreće k vama
naš čovek. Zove se Ferdi Resler. Pu­
stite ga k Lunu brzo, i da to niko ne
zna. Posle činite s Lunom šta ho­
ćete, A sada žurite i obezbedite to
prokleto mesto koje smatrate sigur­
nim zatvorom za Luna - zaključi i
samom poručniku Benksu tajanst­
veni Sejmur For.
Zatvor za Luna bio je podrumski
bunker u kome je nekad ostavljen
zapaljivi materijal policijske sta­
nice, u koji su spadale razne ručne
granate, rakete za signalne pištolje,
eksploziv i municija. Novi propisi
»prognali« su takvu opremu iz ma-
gactna u stanici u posebno skrovi-
šte izvan naselja, pa je ostao bun­
ker od armiranog betona i s teš­
kim, čeličnim vratima. Tamo je po­
ručnik skrivao izuzetne uhapše-
nike dok ne proveri koliko su važni
za njegov lični uspeh. Njegova dva
poverljiva policajca znali su tajnu i
behu odveli Luna tamo.
Vezan i nemoćan Lun je turobno
razmišljao o nesrećama koje se
nižu. Bio je nemoćan da se odupre,
jer nije bio opremljen kako je bio u
Evropi, odnosno u svom Londonu.
Istina, nedavno je u Njujorku imao
i sredstava i oružja da se odupre či­
tavoj njujorškoj policiji. Ali, kad bi
sa Džejn i Makfersonom krenuo da
putuje do nekog od međunarodnih
aerodroma, čiju kontrolu bi mogao
da prevari, morali su da ostave svu
specijalnu opremu, jer rentgenski
pregledi bi je otkrili. Sada je žalio
što je tako.

23. Izgledalo je da nema nade u spas
sve do trenutka kada su se poli­
cijska kola zaustavila pred stani­
com. A tada je sreća bila opet na
strani Donalda Sikerta Blizu ulaza
u policijsku stanicu stajao je ćovek
koji je rekao da mu je ime Kani
Kadvel, koga su zvali Prljavi Džo i
koji je u Filipsburgu nosio ime Eri
Bates.
- Neću unutra! Ja sam Mark Ra-
jan, detektiv, a ne zločinac! - viknu
Lun u trenutku kad je bio siguran
da će ga Prljavi Džo ćuti.
Jedan policajac mu šakom zaćepi
usta, a drugi ga udari palicom po
glavi, pa ga uvukoše u stanicu. De­
žurni policajac za pultom ustade,
ali mu oni dadoše znak da, sedi i
odvukoše Luna ka podrumu. Tek
što su poćeli da se spuštaju u sta­
nicu ude Dirti Džo.
- Šta želite? - upita dežurni.
- Vidite šta sam našao na ulici
- reče Dirti prilazeći.
Na dlanu je držao zlatno jaje veli­
čine gušćijeg. Bio je to-još jedan od
njegovih trikova. Ko se ne bi zagle­
dao u zlatno jaje! Policajac saže
glavu i izduži vrat, Dirti mu pod­
nese sjajni predmet pod nos, a onda
ga iznenada njime udari po glavi.
Policajac klonu na pult. a Dirti ne­
čujno. ali brzo kliznu ka podrumu.
On je znao da postoji bunker za izu­
zetno opasne zatvorenike, pa je re
kao da će njegovog novog prijatelja
odvući tamo.
Kad su ga policajci čuli iza sebe,
bilo je kasno. Držao ih je na nišanu
dva pištolja i preko lica je imao
žutu maramu.
- Pucaču odmah u trbuh ako se
maknete! - zapreti im i oni digoše
ruke.
Brzo i vešto Dirti Džo onesvesti i
veza policajce. Ubaci ih u bunker,
pa tamo odveza Luna. Ovaj mu
dade znak da bi trebalo obuči uni­
forme. Odvezaše policajce, skidoše
im odeću i opet ih vezaše. Kad su
išetali iz policiske stanice, dežurni
je još uvek bio bez svesti. Ostali poli­
cajci bili su daleko, na mestu
ubistva Amande Heket ili u patro­
lama. Lun i Džo mirno uzeše poli-
ciska kola i udaljiše se od stanice u
pravcu reke.
— Ima jedan stari magacin. čiji
zadnji ulaz mogu da otvorim. Tamo
već dugo niko ne odlazi. Skloni-
ćemo kola i uniforme, da ih upotre-
bimo drugi put. ako zatreba - pred­
loži Dirti.
—Ti se ovde dobro snalaziš i pre­
puštam ti inicijativu — osmehnu se
Lun — Moram samo da kažem da
si me mnogo zadužio spasavajući
me iz ruku policije baš sad. kad
sam zabrinut zbog Džejn i Makfer-
sona.
— Da još neko sluša tvoje reći.
Donalde dragi prijatelju, ja bih se
raspukao od ponosa zbog prizna­
nja koje mi odaješ. Ovako, niko ni­
šta ne zna - reče Dirti.
Kad je poručnik Lari Benks izi­
šao iz svog biroa. dežurni*policajac
je tr^ ta o pipajući se po glavi.
- Sta se dogodilo? —upita poruč­
nik osećajući ledenu jezu i po le­
đima i teskobu u grudima.
- Zlatnim jajetom... Mislim da je
to učinio takvim jajetom... - mu­
cao je policajac.
Poručnik nije mogao da izgovori
ni reč. iako je hteo da viče i proklo-
nje glupost svog dežurnog poli­
cajca. Smogao je snagu da potegne
pištolj i s njim u ruci side u po­
drum. Kad se našao pred golim i
vezanim policajcima, dobio je želju
da počne da puca u njih.
- Da ste prokleti, pasji sinovi! -
izustio je nemoćno.
Nije oslobodio svoje ljude, nego je
požurio da se vrati u svoj biro. Opet
zatraži vezu s odredenim brojem u
Njujorku i pošto pisnu u zviždaljku
izreče lozinku. Dobi odziv i začu pi­
tanje:
- Je li pobegao?
- Da... Ne vredi da šaljete Res-
lera - odgovori poručnik Benks.
21

24. - Odgovaraćete, čoveće! Zar ne
možete da služite svojom glavom?
Zar postoji još neki policiski poruč­
nik na svetu koji ne zna da Luna
treba odmah ubiti, ili se pomiriti s
tim da će brzo pobeći? - zajedljivo
je govorio Sejmur For.
- Nije on sam Covek sa zlat­
nim jajetom je... - zbunjeno po­
kuša da objašnjava poručnik.
- Zlatno jaje?! Kakve veze ima
zlatno jaje?! - čuo se glas davlje­
nika s druge strane žice.
- Neki gad je doneo u ruci
zlatno jaje i prišao da ga pokaže
dežurnom policajcu... - pričao je
poručnik kako je došlo do toga da
Lun nestane.
- A shvatate li sada. poručnice,
ko je čovek sa zlatnim jajetom? —
upita For.
- N e... Kako da shvatim?
- Pa to je prljavi trik Dirti Džoa.
Uz Luna tamo imate i njega. Znači
da Dirti spasava Luna. a njih dva
zajedno su kao kuga i kolera. Kako
da sprećimo dolazak mnoštva
»federalnih«, vojnih i privatnih age­
nata. novinara, lovaca u mutnom,
gangstera i bezposlenih radozna-
laca?
- Moram nešto da preduzmem,
jer između zave’sa vidim inspektora
Federalnog istražnog biroa opkolje­
nog novinarima. Plašim se da je već
čuo koga sam uhapsio i da je Lun
pobegao...
- Požurite! Ako možete, učinite
nešto da se ne sazna da su Lun i
Dirti tamo — uzviknu Sejmur For.
Kad poručnik stiže do gomile
pred stanicom i oko njega se sjatiše
novinari i radoznali prolaznici.
- Je li istina da je Lun kralj po­
noći u Filipsburgu? — pitao je
neko.
Redala su se pitanja koja su otkri­
vala da je neko mesnoj radio sta­
nici i listu javio šta se događa u
gradu. Vesti o Lunu su vrvele ra-
diom, telefonskim i teleprinterskim
vezama, usmenim prenošenjem i
pismima. Iz svega toga izdvajala se
22
poruka Donalda Sikerta, koju je
već svak saznao:
»Tražim oslobađanje Džejn Vi-
tington i Samjuela Mekfersona u
roku od dvadeset i četiri časa. Posle
toga najavljujem protivniku rat do
sudnjeg dana. A ja znam ko su
krivci i kazniću ih po zasluzi. Do-
nald Sikert - Lun«.
Te noći, dok su u Filipsburg pristi­
zali iznenadni posetioci svih vrsta i
sa svih strana. Donald Sikert je pre­
noćio u starom skladištu pored
reke. Dugo su razgovarali o svemu.
Znali su da počinje hajka na Luna i
da će policija po triku s jajetom i
Dirti Džoa staviti na spisak uz kra­
lja ponoći.
- Meni je lako. jer još niko ne
zna da sam povezan s vama - reče
Patrik Slej.
- Ali ako u ovoj gužvi počneš da
sviraš na ulici, policija će te prote-
rati iz grada - smejući se reče
Dirti.
- Biće teško skrivati se ovde. ali
moramo naći način da opstanemo
u Filipsburgu - reče Lun. -
Srećna je okolnost što smo Patrik i
ja u neku ruku stari gosti Filips-
burga. Znamo mnoge ljude i predla­
žem da se pretvorimo u najpozna­
tije ličnosti grada. Istina, obojici se
mnogi skriveno potsmevaju, ali baš
zato oni će ostati van sumnje — pri­
čao je Dirti.
- Mislim da još uvek ne shvatam
- reče Lun.
- I ne možeš — nasmeja se Dirti.
- Predlažem da Patrik ostane ono
što jeste i da se kreće opremljen
svojim instrumentima, ali da svira
samo kad to ne može da izbegne -
nastavi Dirti.
- Dobro, za mene je lako. ali kaži
čoveku ostalo - upade Patrik Slej.
- Nema tu mnogo mudrosti. Mo­
joj ko§i prijaće da obrijem tonzuru,
a s malo veštine lićiću potpuno na
oca Lenglija. On je sada sam u svo­
joj kući. jer njegova domaćica je

25. »nesrećom« zatrudnela s nepozna­
tim grešnikom i sada je u porodili-
štu. Moraće da istrpi malu »božju
kaznu« za svoje grehe, ali uz bure u
svom podrumu izdržaće bez mnogo
patnji - izloži Dirti.
- Ako te dobro razumem, hoćeš
da zatvoriš nekog sveštenika i da
»uzmeš« njegov izgled — reče Lun.
- Taćno! potvrdi Dirti. — Tvoja
uloga je malo teža, jer pukovnik
Arćibald O’Kifi je pomalo luckast,
pa je za njegovu ulogu potrebna
veća veština.
Maše svojim štapom kao sabljom,
preti Japancima i ćesto jaše jedno
staro kljuse, a uzalud napada svoju
gluvu služavku, koja je, uz to, veoma
lepa usedelica...
- Uh! - prekide ga Lun. - Može
li nešto drugo?
-r To je najbolje. Pukovnikova
kuća je gore pod voćnjacima. Nje­
gov baštovan je gluv i slabo vidi, a
na imanju ima dosta zgrada da sa­
krijemo Roba Japana...
- Koga?! - začudi se Lun.
- Pukovnik je bio japanski zarob­
ljenik kao mlad kapetan, pa je do­
bio nadimak ćije obe reći se sada
izgovaraju kao ime. Zovu ga jedno­
stavno Rob, ili Rob Japana. Starac
je visok, snažan i još uvek hitar.
Svuda se trpa i smatra da mu je
dužnost da nadgleda rad svih uni-
formisanih ljudi, bez obzira da li su
poštari, policajci, vozači, ili vatro­
gasci, vratari, ili hotelski momci,
vojnici, ili mornari. Svak ga zna i
trpi — objašnjavao je opširno Dirti
Džo.
Lun je pitao kad će njih dvojica
preuzeti svoje uloge.
- Sutra, ali ne suviše rano. Pa-
roh i pukovnik treba da se naspa-
vaju - zaključi Dirti Džo.
Posle toga razgovarali su samo o
detaljima.
Kad su se sledećeg dana izvukli
iz magacina u kome su ostavili skri­
vene policiske uniforme i kola, u
gradu je već vladala neopisiva
gužva. Svoj izgled bili su prilagodili
budućim ulogama, što im je olak­
šalo prolaz kroz grad. Već u podne
paroh je sedeo za svojim stolom i
jeo ručak koji mu beše donela
jedna žena iz grupe koja se brinula
o njemu dok mu se ne vrati nes-
rećna domaćica.
Lun je uštinuo gluvu devojku i
ona mu je zapretila prstom pokazu­
jući na vrelu čorbu, koju bi mogla
da prolije. Posle ručka nahranio je
pukovnika smeštenog u najdublji
kut podruma napuštene kuće, koja
je nekad služila pukovnikovom
bratu.
- Grozim se belog čoveka u
službi žute rase! Znao sam da će
Japanci opet napasti, ali izgubiće i
ovaj rat, a ja ću postati konačno
general, što zaslužujem - pričao je
pukovnik O’ Kifi kad mu je Lun do-
neo hranu.
Posle podne Lun je išao gradom
mašući štapom. Znao je već vrlo
mnogo o starom pukovniku, čije
odelo mu je odlično pristajalo i čiji
izgled je uspeo da poprimi do savr­
šenstva. Desilo se samo jedno čudo:
gluva domaćica se nije odlučno bra­
nila kad ju je pomilovao po pod-
valjku pri odlasku u grad. Lun se
smeškao na pomisao o skrivenom
zračenju bio-energije.
Toga i sledećeg dana Lun je
uspeo da se u bistrou, slastićarni,
restoranu i klubu nasluša priča o
događajima. Novine su donosile
mnoštvo pretpostavki, izmišljenih
priča, ali i nerazjašnjenih zago­
netki. Iz svega toga Lun je sticao
predstavu o nestaloj Avi Tenborn,
njenoj ubijenoj sestri i mnogim lič­
nostima u vezi sa neobičnim doga­
đajima. Međutim, ništa nije saznao
o Džejn i Makfersonu. Vreme odre­
đeno ultimatumom eventualnim
otmičarima bilo je isteklo, što je
značilo da je »rat« počeo.
— Beže li svi ovi ljudi od Japa­
naca? - pitao je tobožnji stari pu­
kovnik. - Oni moraju opet izgubiti
rat S njima samo treba odlučno!
23

26. Koristeći smešni i tužni lik pukov­
nika Lun je pripremao još nekoliko
mogućnosti da se nesmetano pojavi
u nekom drugom liku. Već se kre­
tao s falsifikovanim ispravama no­
vinara iz Vašingtona. Pod tim ime­
nom iznajmio je automobil, a pod
druga dva kupio dva polovna auto­
mobila i ostavio ih na dva mesta u
gradu. Na pukovnikovom imanju
postojala je potkivaćnica uz samu
štalu. Bilo je tamo i drugog alata, pa
je Lun stvorio malu radionicu.
Brzo je spremao uslove za borbu.
U novinama množile su se vesti o
uzaludnim i p<^ešnim hapšenjima
u Filipsburgu. Cak i poznati stanov­
nici izazivali su sumnje novodošlih
agenata. Morali su suviše često da
dokazuju ko su i šta rade.
Pater Lengli služio je obred na
sahrani Amande Heketi razgova­
rao s njenim mužom, koji se bio vra­
tio iz Baltimora.
- Kao da je putovao tamo da bi
imao alibi - reče Dirti kad se srete
s tobožnjim pukovnikom.
- Treba videti šta zna taj čovek
— zaključi Lun.
★
- Reporter iz Vašingtona. Mo­
ram videti gospodina Heketa - od­
lučno reče Lun ćoveku koji mu ot­
vori vrata slikareve kuće.
- Gospodin nije ovde i ne mo­
žete ga videti - reče čovek koga je
Lun već viđao.
Bio je to detektiv iz motela. Ciril
Vud. Njegovo prisustvo ovde mo­
ralo je nešto da znači i Lun je bio
zadovoljan što je otkrio vezu sli­
kara i čoveka iz motela.
- Moram ga videti! Ući ću u
kuću i čekaću! - viknu tobožnji
reporter pridižući ramenom kaiše
fotografskog aparata i torbe u ko­
joj su bile neke stvarčice i magneto­
fon.
Vud ga odgurnu lako nazad i stavi
ruku pod pazuho u znak da je spre­
man da potegne oružje. Lun ispruži
ruku u znak da želi da ga smiri i
reče:
- U tom slučaju... Ne ljutite se
zbog ovoga.
U istom trenutku uhvati ga za
zglavak ruke i gurnu ga u hol. Čo­
vek jauknu i izgubi svest, jer ruka
ne izdrža Lunov trzaj. Kosti
krenuše kao štapići za grickanje.
Lun opipa džep onesvešćenog i iz­
vuče stari, ali opasni »luger« ugla­
čan i tamo gde ga je rđa bila na­
čela.
Jedna vrata na šinama se pome-
riše uz zvuk kotrljanja ležajeva. Na
njima se pojavi čovek koji pogle­
dom, stasom i načinom češljanja
podsećaše na Pabla Pikasa od pre
tridesetak godina.
- Sta se događa ovde? - upita
čovek.
- Jeste li vi Džordž Heket? -
upita Lun. iako je tačno znao ko
pred njim stoji.
- Jesam... Sta ste učinili Cirilu?
- Bio je grub sa mnom, pa mu se
slomila ruka.
- Sama se slomila?
Lun se nasmeja i pištoljem dade
znak ćoveku da priđe. Ovaj posluša
i upita:
- Ko ste vi i šta želite?
- Hoću da razgovaram s vama.
Ja sam reporter i niko me neće
olako oterati sa svojih vrata
- Mene nećete prevariti. Znam
ko ste, gospodine Sikerte.
- Kao da ste me očekivali.
- Jesam. Pošto je poznato da ste
se sastali sa mojom nesrećnom že­
nom, zaJtljučio sam da ćete posetiti
i mene.
- Mogli ste mi postaviti zasedu
— reče Lun.
- I jesam — osmehnu se slikar.
— Pištolj u vašim rukama ne može
da puca, a stojite na nišanu jednog
»amerikana« sto osamdeset, koji
raznese čoveka s nekoliko stotina
kuršuma u jednom trenu.
- Lukavo! — uzviknu Lun. — Ali
ni ja nisam naivan. Baš sada kuću
opkoljavaju ljudi na čijem ćelu je
inspektor Veli Morison, FBI me je
podmetnuo pogađajući da ćete mis­
24

27. liti da sam ja Donald Sikert. Ne
vredi vam da me raznesete. jer ja
sam stvarno reporter iz Vašing-
tona Obećajte mi razgovor i neću
reći inspektoru da ste član Društva
sudnjeg dana i da ste očekivali
Luna.
- Ne verujem u tu priču - reče
Heket.
- Svakog trenutka očekujem
potvrdu onoga što kažem - odgo­
vori Lun.
Baš u tom trenutku začu se zvono
na vratima iza njega. Kao da to pro­
budi Cirila Vuda, on pokuša da
ustane, pa opet sede grčeći lice od
bola.
- Sam ću otvoriti, a vi ostanite
na nišanu mog zaklonjenog čoveka
- reče Džordž Heket i daleko obiđe
Luna idući ka izlazu.
Na vratima se pojaviše dva nepoz­
nata muškarca.
- Federalna policija! Svi prisutni
p^ ign ite ruke - reće prvi držeći
pištolj u rukama
Lun posluša Covek s pištoljem
mu naredi da stane uz slikara
- Sad je amerikan nekoristan -
šapnu Lun domaćinu.
- Prihvatam razgovor - reče sli­
kar.
- Negde je skriven čovek s ame-
rikanom u ruci - upozori Lun
Dirti Džoa i Sleja, jer oni su igrali
ulogu Morisonovih ljudi.
Svi su znali šta znači naziv tog
strašnog oružja, koje ispaljuje tride­
set m e t^ a u sekindi i koje ima la­
serski nišan.
- Priča o čoveku s amerikanom
sto osamdeset bila je blef. Sem
mene i povredenog Vuda u kući
nema nikog — reće Heket.
- Proverićemo - reče Dirti. -
Jedan će biti spreman da ti puca u
kičmu i istera creva na trbuh u slu­
čaju prevare.
- Vi niste policajci - zaključi
Heket.
- Mi smo ljudi ovog momka, a
napolju je još njih desetak. Suviše je
sve opasno ovde u Filipsburgu —
reće Slej upirući cev svog revolvera
u leda slikara Heketa.
Zahvati ga otpozadi za vrat i po­
vuče ga do zida držeći ga ispred
sebe kao štit. Dirti obiđe kuću i ob­
javi da domaćin govori istinu.
Na podu je stenjao Ciril Vud.
- Njega saslušajte vas dvojica, a
ja ću da porazgovaram sa gospodi­
nom Heketom. Posle ćemo upore-
diti izjave. Sve neka ide malo odluč­
nije - reče Lun.
- Lako je tebi. On ima obe
zdrave ruke i obe noge. Tu su oba
oka, uha, nos... A naš momak je
krnj i brzo će se raspasti, ako ga
pritegnemo - govorio je Dirti Džo
dajući pištoljem znak Vudu da
krene pred njim.
- Ne mogu ni da ustanem - jau-
knu Vud.
- Daj ruku da ti pomognem -
reće Vud i krenu ka slomljenoj ruci
detektiva iz motela
- N e l.. Sam ću - reče Vud i s
mukom ustade.
Lun odvede slikara u prostrani
atelje iza vrata na šinam a a Dirti i
svirač odvukoše svoju žrtvu u po­
drum. Počinjala je igra blefiranja.
Jer, Lun i njegova dva prijatelja ver-
ovali su da slikar može da otkrije
neki trag, a kada su ugledali'hotels­
kog detektiva njihove sumnje su se
ustostručile.
- Pričajte — reče Lun kad slikar
sede u bojama umrljanu naslo­
njaču u uglu.
- O čemu? - upita slikar.
- Ako ne znate o čemu, skinite
kućni kaputić, jer vam smeta i tu­
cite se. Mislim da ćete se setiti o
čemu da pričate — reče Lun.
Slikar ga začuđeno pogleda. Lun
mu odlučno strže kaput i gurnu ga
k zidu, pa zauze stav za tuču pesni­
cama. Slikar nehotično zauze isti
stav i dobi udarac koji ga baci na
zid. Malo kasnije pokušavao je da
se brani, ali i pored svoje snage i
izvesne bokserske uvežbanosti
trpeo je bolne udarce.
- Govoriću — zaključi brišući
krv s lica.
25

28. Spusti se opet na fotelju i reče:
- Pustite da razmislim nekoliko
minuta. Mogu li da pušim?
Lun potvrdi glavom pazeći 'da se
iza priprema za pušenje ne krije
kakav trik. Nije ga bilo.
IV
- Sta vi. kao najvažnije, želite da
saznate? - upita slikar Džordž
Heket gledajući oštro Luna svojim
ukočenim i pomalo razrogačenim
očima.
- Ko je oteo Džejn i Makfersona
i gde su oni sada? - postavi Lun
neposredno pitanje.
- O tome ja ništa ne znam, ali
Ciril Vud sigurno zna - odgovori
Heket.
- M oraćemo još jednom da oku­
šamo pesnice - reče Lun.
- Ali o nestanku Ave Tenborn
znam sve. Ona nije oteta, već zašti­
ćena protiv njene volje - požuri da
objavi slikar pipajući oteklo lice i
šmrčući kapi krvi koje su mu još
uvek navirale iz nosa.
- Gde je ona sada? - upitao je
dalje Lun.
- Ja znam gde je, ali ne znam
gde je to mesto - zbunjeno odgo­
vori slikar.
- Šta to pokušavate? Znate li. ili
ne znate?
- Potrebno je da sve opširnije
objasnim. Kad sve čujete, biće vam
jasno sve, ili bar ono najvažnije —
reče slikar.
Lun odobri klimanjem glave i
Heket poče da priča:
- Već sam bio uspeo slikar u Nju-
jorku kad sam upoznao sestre Ten­
born. Pojednostaviću pričanje da
ne dočekamo jutro pre nego što
uspem da završim tu za mene
bolnu istoriju zbog koje sam skoro
poludeo. Ja ni danas ne znam tačno
kojom od njih sam se oženio, ali
znam da sam se zaljubio u obe. Ni­
kad nisam bio siguran koja od njih
je moja žena Amanda, a koja je
Ava. One su činile sve da ja to ni­
kada i ne utvrdim.
26
Vratiću se na početak našeg poz­
nanstva. Njih dve ostale su bez oca i
majke, ali obezbedene za ceo život.
Nasledile su znatan broj akcija, ne­
koliko kuća za izdavanje i poza­
mašnu gotovinu. Pored toga, bile su
i vlasnice galerije sa kojom sam ja
radio i u kojoj sam izlagao više
puta. Moje slike prodavale su se sve
bolje i ja sam postajao bogat.
Možda je moj uspeh privukao paž­
nju Ave i Amande. Zbunile su me
svojim erotizmom, neobičnom lepo-
tom i nekakvim stavom koji je om o­
gućavao muškarcu da ih dodirne,
pomiluje, zagrli i odvede u krevet
bez ustezanja, stida i sumnji u
uspeh. Kako je do toga dolazilo ni
do danas nisam otkrio. Pitao sam
ih svaku posebno.
- To je sve prirodno. Naše želje
se ostvaruju — rekla je Ava. ako je
to ona bila.
- To nikad nećeš shvatiti,
Džordž — odgovorila je ona druga,
za koju sam mislio da je Amanda.
Predložio sam da ih slikam. Pri­
stale su uz uslov da poziraju za­
jedno. Već sledećeg dana stajao
sam uz štafelaj i zurio u dve gole
devojke. Moja slikarska moć zapa­
žanja nije mi omogućila da otkri­
jem razliku između njih dve ni na
jednom delu tela.
- Kako je moguće da nemate
bar neki poseban znak? — pitao
sam začuđeno.
- Mi se staramo da ga nema. To
brižljivo negujemo. Boja kose. način
šišanja, kozmetika, ponašanje i sve
ostalo postaju predmet našeg stal­
nog ujednačavanja. Zaklele smo se
jedna drugoj da niko neće moći biti
siguran u to k<^a od nas je Ava, a
koja Amanda. Čak i otiske prstiju
mnogo puta smo pogrešno davale
tako da ni policija ne bi mogla to
da iskoristi kao osnov za stvaranje
razlike - ispirčala je jedna od njih.
- Ali zašto? Zašto? - upitao
sam skoro preklinjući. jer već sam
voleo jednu od njih i hteo sam da
znam koju.

29. - Jer ni mi nismo sigurne koja je
Ava, a koja Amanda - odgovori
ona druga. — Roditelji su nas pre­
puštali negovateljicama i učite­
ljima, a kad su bili s nama često su
neku od nas smatrali čas Avom. a
čas Amandom. Kupovali su nam
istu odeću, poklone i stvari za sva­
kodnevnu upotrebu. Učile smo istu
školu, svirale klavir i bile nerazd­
vojne.
- I mi smo obolele od kom­
pleksa: »Koja je Ava, a koja
Amanda«. Možda su nas previše
zamenjivali, pa smo odlučile da nas
dve podržavamo takvo stanje -
dodala je ona prva.
Tada sam se smejao svtjmu. sigu­
ran da ću po nečemu uspeti da ih
razlikujem. Dok je jedna bila u ku­
patilu, pitao sam onu drugu:
- Koja si ti?
- Zar vas je zbunila naša šala?
- rekla je devojka. - Pa ja sam,
naravno, Amanda.
- Amanda, dodi večeras, ali da
ne zna Ava - šapnuo sam joj.
Ona je došla, te i nekoliko slede-
ćih noći. Moja ljubav nije slabila
zadovoljena zagrljajima. Postajala
je sve vatrenija U svojim mislima
voleo sam Amandu. Da bih bio sigu­
ran da je to ona, od poludragog
kamena svojom rukom sam nači­
nio ukras da ga nosi kao medaljon
na zlatnom lančiću. U trenucima
ljubavi uvek sam opipavao oblik
koji sam sam izbrusio. Amanda je
uz taj medaljon nosila i nekakav
ukras od belokosti, za koji je ona
govorila da je od kljove belog slona.
Isti takav ukras, amajliju imala je i
Ava. Jednom je taj ukras bio na sto-
čiću, a Amanda je bila u kupatilu.
Uzeo sam ga i na unutrašnjoj
strani obeležio tajnim znakom. Sli­
kar sam i razumem se u te stvari.
Sada sam mogao biti dvostruko si­
guran da pored poklonjenog meda­
ljona imam još jedan siguran znak
koja od dve devojke je Amanda, a
koja Ava
Da ne pričam o mnoštvu doga­
đaja, od kojih su neke režirale
Amanda i Ava, a neki su bili stvar
slučajnosti, koji su opet budili moje
sumnje. Ipak, odlučio sam da
Amandi ponudim brak, iako sam
bio mnogo stariji. Nije odgovorila
istog dana, ali sledećeg je rekla da
pristaje. Venčali smo se i ja sam
mislio da sam najsrećniji ćovek na
svetu. Oženjen mladom ženom, že-
leo sam da živim smirenije. Nekim
slučajem sam morao da doputujem
u Filipsburg. Mesto mi se svidelo i
predložio sam Amandi da napu­
stimo Njujork. Ona je pristala. Tada
je Ava bila zbog nekakve ljubavne
veze otišla u Čikago. Tamo je i ži-
vela otprilike polovinu vremena u
godini, a drugu polovinu boravila je
u Njujorku. I iz Cikaga i iz Nju-
jorka skoro svakog meseca dola­
zila bi na po par dana.
Boraveći tako u gostima kod
mene i Amande, Ava je, ako je to
ona bila, upoznala vlasnika motela
Veba Hentiša. Stasit, lep muškarac
sviđao se i Amandi i ona je odobra­
vala Avinu vezu s njim. Ali, meni se
to nije dopadalo. Ipak sam ga pri­
mao u kuću, pa sam pristao i da se
upišem u njegovo Društvo sudnjeg
dana Članstvo je đavaio neke za­
nimljive nade. Smejao sam se plano­
vima o odlasku u kosmos, ali tajna
skloništa su me zanimala za slučaj
kakve prirodne ili ratne katastrofe.
Cak sam dao dosta svojih slika da
se tamo čuvaju.
Lun je slušao neobičnu priču, ali
upade:
- Je li Klub sudnjeg dana u San
Francisku ista organizacija. Mislim
na klub koji kao, presednik vodi.
Pol Kristi?
- Mislim da nije. Jednom je Veb
Hentiš Ijutito pričao da ga neki nit­
kovi oponašaju i da će ih kazniti.
»Ako ništa drugo, nateraću ih da
mi služe i đa postanu sastavni deo
našeg društva«, rekao je tada
- Nastavite svoju priču - reče
Lun.
27

30. - Ava i Hentiš su se verili - pri­
čao je dalje Heket. - No, i pored
toga što su se spremali da postanu
muž i žena između njih su nastale
male svađe.
— Neću za bilo koga da plaćam
upis u Društvo sudnjeg dana — re­
kao je jednom grubo Veb Hentiš.
Tada ga nisam razumeo, i da bih
smirio strasti, jer i Amanda se lju­
tila zbog tih njegovih reći, ja sam
molio da kao svadbeni dar prihvate
to što ću ja platiti tih deset hiljada
dolara. Još sam dodao i dvadeset
hiljada dolara za posebne uslove, u
luksuznijem delu skloništa, na koji
smo imali pravo Amanda i ja. Za­
jedno smo išli u sklonište, istina,
povezanih očiju. Po letenju mogao
bih da zaključim da je sklonište
negde u krugu koji bi mogao da zah­
vata Nju Džersi, Virdžiniju. delove
Ohaja, Pensilvaniju i delove Kenta-
kija.
Boljom prilikom opisaću to sklo­
nište za slučaj katastrofe. Važno je
da kažem samo to da su mnoge zle
slutnje, sumnje i brige počele da me
muče posle toga, a rasle su i prili­
kom svakog novog odlaska. Među­
tim. članstvo ne može da se napusti,
a za otkrivanje tajni društva pred­
viđa se kazna smrti.
Da bi se stvari iskomplikovale
još više, ovde se pojavio neki mla­
dić po imenu Fredi Slej. Ava se za­
ljubila u njega, ali nije prekidala
vezu sa vlasnikom motela. Nikad
nisam mogao da shvatim to da
jedna žena duboko, čvrsto i svim
srcem u isto vreme voli dva muš­
karca. Ava je tako volela i verenika
Hentiša i mladOjg Sleja. Ne znam
zašto, ali u meni je nikla sumnja da
Freda Sleja voli jedna, a Hentiša
druga sestra. To je značilo da jed­
noga voli moja Amanda i da sam ja
rogo nja.
Iskoristio sam jednu priliku i poz­
vao Hentiša da sa njim razgova­
ram. Nisam imao plan, ali sam se
nadao da ću nešto otkriti. Krenuli
smo prema reci i ušli u čamac baš
u trenutku kad nas je sustigla Ava.
— Ne puštam svog verenika sa­
mog na reku - rekla je i pridružila
nam se.
Slučaj je hteo da smo u jednom
trenutku bili za.uzeti nekom šalom i
nismo primetili da ćemo udariti u
kladu koju je reka nosila. Čamac se
prevrnuo, a matica je odvukla Hen­
tiša dalje od nas. Ava je slabo pli­
vala. pa sam je jedva živu dovukao
do obale. Bila se nagutala vode i iz­
gubila svest. Veb Hentiš je bio ispli­
vao daleko od nas i ja sam pokušao
da »iscedim« vodu iz devojke i da
joj dam veštačko disanje usta na
usta. Tom prilikom sam primetio
da i ona ima dva lančića. Izvukao
sam ih i zapanjeno zurio u njih. To
nije bila Ava. već Amanda. Jer.
imala je »moj« ukras na lancu. Ću-
tao sam kad je došao Hentiš. Odneli
smo Avu do obližnje ambulante i
pošto se uz lekarsku pomoć opora­
vila, odvezli smo je kući. Pustili smo
je da legne, a ja sam pozvao onu
drugu.
— Sta je, dragi? — pitala je ona
rumena zbog toplote u kuhinji, po­
magala je kuvaru da pripremi ru­
čak.
—Ti si. dakle, Amanda? - upitah
i naglo joj pocepah bluzu od tanke
svile.
I šta mislite, šta sam video? Sad
već slutite da je i ona imala »moj«
ukras na lančiću. Pregledao sam i
amajliju od belokosti. To me je
malo smirilo, jer tajno urezana oz­
naka na zlatu bila je na mestu. Ipak
sam otrčao da Avu pitam zašto
nosi onaj ukras i ko ga je onako ve-
što izradio. Hentiš je čuo moju
priču i grubo joj je oduzeo lančiće i
ukrase i stavio mi ih na dlan. Tada
sam skoro pao zbog onog što sam
video. Amajlija je imala istu onu
tajnu oznaku, koju sam ja urezao
na Amandinoj amajliji.
Sastavili smo ih i ja sam ispričao
šta me je razljutilo. Obe su se sme-
jale.
28

31. - To je kazna za nepoverenje —
rekla je Amanda ne prestajući da
se smeje. — Ako ti ja kažem da sam
Amanda. onda treba da veruješ.
Zaklele su se da je »utopljenica«
Ava, a ona druga moja Amanda. Ja
sam to prihvatio, ali Hentiš nije.
Uskoro je prodao motel i nestao.
Nestao je i Fred Slej. Federalna poli­
cija je dugo tražila mladića na zah-
tev njegovog brata. Ava je otišla u
Čikago i nije dolazila nekoliko me-
seci, ali ja nisam bio siguran nije li
otišla Amanda. Vratila se, bila je
nekoliko dana s nama i otišla u Nju-
jork... Tako su se ponavljali razlozi
za sumnje. Štampa je često pisala o
malim i većim skandalima u koje je
Ava bila umešana.
Nedavno sam bio u tajnom skloni­
štu Društva sudnjeg dana i na moje
veliko iznenađenje tamo sam sreo
Veba Hentiša. Pričali smo dugo. On
mi je otkrio da nikad nije prestao
da voli Avu. Ja sam mu oktrio svoje
patnje.
- Raspletimo sve to - predložio
je on. - Treba platiti još sto hiljada
dolara, pa da smestimo Avu na
udobno, sigurno mesto, koje više
neće moći da napusti.
- Hoćeš li ti biti s njom? - pitao
sam ga pre nego bih se složio da
Ava »nestane«.
- Naravno - potvrdio je Hentiš.
Da bih bio izvan gužve, pripre­
mio sam odlazak u Baltimor ćim je
Amanda počela da se brine zbog
Avinog nestanka. Tamo me je neko
nazvao i javio da se neki detektiv
mota oko moje žene. Kad sam sti­
gao ovamo, bilo je kasno. Ostalo
znate - zaključi slikar svoju ispo-
vest.
- Dakle, Ava je u skloništu... —
zausti Lun.
- Ako je ona Ava - prekide ga
slikar. - Možda je mrtva baš ona. a
svoju ženu sam izdao i gurnuo u
ruke onog zločinca.
- Kako da proverimo sve to? -
upita Lun.
- Skoro je nemoguće. Moraću ja
da odem u sklonište i pokušam da
prodrem do zarobljenice. Poku-
šaću...
- Zar niste sigurni da će vas pu­
stiti k njoj? — upita Lun.
- Nisam... ' Možda sam postao
opasan, pa će me zauvek ukloniti,
kao onu jadnicu u kući Mirjam
Prens. Veza moje žene sa tom devoj-
kom je bila tajna za mene. Sada
sumnjam da su se Amanda i Ava
tamo sastajale s ljudima... Sve je
tako grozno... — sve teže i ne skri­
vajući suze govorio je slikar.
Lun ga je žalio. Zločinci su se poi­
grali sa ovim čovekom, a neobična
pojava istovetnih bliznakinja na­
stranih u tome što su »razmenji-
vale« uloge, zapretila je da razori
njegov um.
- Treba imati snage... - zausti
Lun da ga uteši.
- Slažem se da treba imati
snage, ali ne za to što vi hoćete da
mi savetujete. Moram biti jak da ne
poludim.
Lun pokuša da ga uteši i ohrabri.
U tom poslu ga prekide dolazak
Dirti Džoa.
- Gde je zarobljenik? - upita
Lun.
- Imao je neku slabost, pa je izne­
nada izdahnuo - odgovori Džo.
- Šteta... Trebalo je mnogo da
, kaže - reče Lun.
- Kazao je... Možda se zbog toga
i ugasio.
- Je 11 to istina? Hajde da pogle­
damo.
- Ne treba. Nema šta da se vidi.
Mrtav kao zemlja! I sam je rekao
da mu ne vredi život posle svega
što je ispričao - zaključi Dirti Džo
i upitnim izrazom lica pogleda
Luna okrećući palac ka slikaru.
- Ostavimo ga - reče Lun tiho.
- Da li je kazao šta o Džejn i
tvom drugu mornaru? - upita ta-
kode tiho Dirti.
- On o tome ništa ne zna - reče
Lun.
29

32. - Ja mu ne verujem. Da ostanem
malo s njim, pa će znati da priča i o
onom što nije slutio da zna.
- Ostavimo ga Dirti - ponovi
Lun.
Iziđoše u hol i Dirti pokaza Lunu
udubljenje s obloženim klupama.
Bio je to pogodan kutak za njihov
tihi razgovor. Dirti poče da govori:
- Detektiv motela. Ciril Vud, je
potpuno satrunuo od pokvarenosti.
On je obavljao sve prljave poslove.
Obično je u jednom bungalovu
imao po dva čoveka koji su bili
spremni da obave svaki posao, uk­
ljučujući otmicu i ubistvo. Posle ne­
kog vremena slali su mu druge, a
oni su nestajali...
- Ko mu je slao?
- »Uprava posla«, kako je on
zvao i šefove društva i vlasnike m o­
tela - odgovori Dirti. - Tobožnji
vlasnik motela sada je neki na­
strani tip u Njujorku kod Prospekt
parka na samom sastavu Flitbuš i
Vašington avenije. Međutim, taj ni­
šta ne naređuje. Sve naredbe do­
laze od jednog ili više ljudi, koji se
jave, ili dodu. Uvek drugačije izgle­
daju i verovatno i nisu uvek isti
ljudi. Dovoljno je ime Iv Karves i
rckuća lozinka i odziv.
- Pokušaj da ispričaš samo naj-
ažnije, a opširno ćemo razgova-
viti na ugodnijem mestu - opo­
menu ga Lun.
- Imaš pravo. Ja sam zaboravio,
p-rie smo - nasmeja se Dirti. -
Onoga dana kad ste vi stigli u mo­
tel, tamo je bio ćovek koji se javio
kao Iv Karves, rekao tačnu lozinku
i počeo da naređuje. On je naredio
da se odvede Ava Tenborn, ali i da
se otme još jedna žena...
- On nije mogao da zna ništa o
Džejn — upade Lun.
- Ništa i nije znao. Samo ju je
video iz svog zaklona i posle je de­
tektivu naredio da sa svojim mom­
cima savlada i preveze do reke muš­
karca i ženu iz bungalova - na­
stavi Dirti.
— Ali ne mogu da shvatim kako
su savladali Sama, koji je slučajno
stigao tamo baš kad sam ja otišao
— reče Lun.
— I to je Ciril Vud objasnio pre
nego što je izdahnuo. Iv Karves, od­
nosno ćovek koji je nastupio pod
tim imenom, jer Ciril je poznavao i
druge koji su došli nazivajući sebe
Karvesom, dao je Vudu uspavljujući
gas. Svaki bungalov odavno ima
tajni prolaz do obe sobe, kroz koji
može da se ude, ili ubaci gas. Kroz
taj prolaz ušao je sam Vud, ubacio
gas, pa posle sa svoja dva momka
odneo ženu i glomaznog, teškog
muškarca. Pretpostavljam da su to
bili Džejn i Makferson - završi
Dirti priču.
— Ali sve to je besmisleno — reče
Lun nestrpljivo.
— To sam i rekao Vudu. On je
mislio da se Džejn svidela Karvesu.
I pre se dešavalo da se otme ne
samo lepa devojka, nego i lep mo­
mak, koji posle služe za uživanje čla­
novima bande, odnosno članovima
Društva sudnjeg dana.
— Zar je moguće da takve grozne
otmice postanu obična stvar u zem­
lji koja je za to propisala smrtnu
kaznu?
Desetine nesialih samo iz jednog
hotela, a policija olako prekida
istragu i ostavlja na miru tu
strašnu jazbinu —glasno je razmiš­
ljao Lun.
— I to sam pitao onog bednika
Stigao je da kaže nešto iz čega
proizlazi još gori zaključak. Zlo­
činci imaju moćne zaštitnike. Oni
su toliko moćni da kad god zažele
nateraju policiju da radi ono što
oni hoće. I još nešto... - htede da
nastavi Dirti, ali ga prekide pucanj
u ateljeu.
Njih dvojica potrčaše i gurnuše
vrata po šinama. Proviriše oprezno
i ugledaše Džordža Heketa kako
leži na tepihu s pištoljem u ruci.
Pucao je sebi u usta. Lun mu
pritrča i malo kasnije se polako
uspravi.
30

33. — On je mrtav - reče i uzdahnu.
— Onda možemo da nestanemo.
Javićemo anonimno policiji da u
ovoj prokletoj kući leže dva
mrtvaca — reče Dirti ogledajući se
po ateljeu. - Ponećemo ipak pone­
što za uspomenu. Ovde ima vrednih
slika, a siguran sam da postoji
negde i sef. u kome ima novaca i
nakita.
— Ništa od toga, Džo - reče Lun.
- Ti odmah idi i osmotri ima li šta
sumnjivo oko kuće. Pucanj nije mo­
gao da se čuje napolju, jer je atelje
u sredini zgrade između dva krila i
zaštićen vrtom. Ipak osmotri. Ako
je sve u redu, onda idi. a ja ču se
pobrinuti o mrtvima. Zapamti, ti
nisi video ni Girila Vuda, ni mrtvog
slikara.
— To mi odgovara — osmehnu se
Dirti Džo. - Jedino mi ne odgovara
da ne iskoristim priliku. Moje i Pa-
trikove finansije stoje prilično
slabo. On će morati opet da svira...
— Evo ti pet stotina dolara, a već
sutra snabdeću vas s dosta novca
- reče Lun i predade svom novom
prijatelju svežnjih novčanica.
— Sad mi je lakše na srcu - reče
Dirti pošto gurnu novac u unutraš­
nji džep sakoa na levoj strani.
— Ne vidim Sleja. Gde je on
sada? — upita Lun.
— Osmatra napolju. Kuću smo
pregledali i utvrdili da opasnost
može da dode samo spolja — odgo­
vori Dirti.
— Onda idi, pokupi ga i večeras
budite bez brige. Ja ostajem ovde -
reče Lun.
— To je opasno, a nije ni prijatno
ostati u kući s dva leša.
— Imam određeni plan i poku-
šaću da ga ostvarim.
— Ja i Patrik smo ovde... Daj da
podelimo brige i opasnosti — blago
i molećivim glasom reće Dirti.
—Vi istražujte samostalno, a ja
ću na svoj naćm. Ako mi zatrebate,
znam gde je kuća oca Lenglija -
osmehnu se Lun.
- O, pa dobro si me podsetio -
trže se Dirti i opipa tonzuru na
glavi. - Odložio sam šešir, plastron
i ovratnik, jer bilo mi je toplo. Zabo­
ravio bih da se opet pretvorim u
sveštenika.
Dirti još jednom pokuša da nago­
vori Luna da ostanu zajedno. Lun
odbi, jer to nije odgovaralo njego­
vom planu.
Kad Dirti ode, Lun skuva jaku
crnu kafu, popi je i poče da radi.
Dugo je proučavao mrtvog slikara,
a onda ga odvuče u podrum. Zgrozi
se kad ugleda mrtvog Vuda, čiji
udovi su bili polomljeni, a lice un-
akaženo. Dirti Džo je zaista prljavo
obavio svoj deo posla.
Pošto u podrumu zakopa oba
tela, Lun poče da pretražuje kuću.
Nađe projektor i kutije s filmovima
i pokuša da utvrdi šta je na njima.
Bio je zadovoljan, jer često je na fil­
movima bio snimljen slikar u po­
kretu, ili na poslu. Posle toga, rešen
da sve filmove pregleda kasnije,
Lun je proučavao slikareve spise,
dokumenta i albume fotografija. Po
potpisu na jednoj fotografiji zak­
ljuči da je na njoj snimljen Veb Hen-
tiš. Dugo ju je gledao, pa je vrati gde
je bila. Isproba da oponaša slikarev
potpis i uskoro utvrdi da će moći
da koristi pokojnikovu čekovnu
knjižicu. Bilo je očito da niko ne bi
otkrio falsifikat ni kad bi sumnjao.
Konačno. Lun otkri skriveni sef.
Bio je postavljen nisko, do poda i
zaklonjen platnima priređenim za
slikanje. Prošlo je dobrih četvrt
sata dok je uspeo da ga otvori.
Nađe dvadesetak hiljada dolara.
Tamo je bio i svežanj pisama Ave
Tenborn. koja je pisala svojoj sestri
iz Njujorka i Čikaga. Lun ih uze, da
ih pročita kad bude stigao.
Bližila se zora kad je završio pre-
rušavanje. Stojeći pred velikim ogle­
dalom, obučen u jedno od Heketo-
vih odela, Lun zaklima glavom i
tiho reče:
- Uspelo, nema šta.
31

34. Tek tada ode u slikarevu spavaću
sobu. u kojoj nije bilo nikakvih tra­
gova boravka njegove žene. Pregled
njene spavaće sobe Lun ostavi za
drugu priliku.
Spavao je mirnim snom, pa su
mu tri sata spavanja koristila to­
liko da je bio odmoran. Kad je uju­
tro izašao i uputio se u atelje srete
sobaricu. On joj samo mahnu ru­
kom. Zadržao je tužan izraz lica. U
ateljeu ga potraži ćovek koga on
proceni kao šefa posluge.
— Da li da vam doručak done­
semo ovamo, ili ćete doći u blago­
vaonicu? - upita ovaj.
— Ovde... Ne mogu ni da jedem.
Evo i glas mi se promenio — reće
Lun tiho.
— Ja ne nalazim, gospodine —
odgovori majordom. - Uvek vam
je glas bio kao i danas.
— Možda se varam. Sve je tako
teško — reće Lun i osloni lice na
dlanove ruku.
— Oprostite što pitam, ali ostali
me nagovaraju. Sta će biti s poslu­
gom ? - upita majordom.
Lun beše zaboravio kako se taj
momak zove i uze knjigu obračuna,
ispod koje je bio dosije s dokumen­
tima posluge. Bile su tamo i fotogra­
fije.
— Reci mi, Mel, šta očekuju ostali,
a i čemu se nadate vi lično?
— Zabrinuti smo. Izgubićemo
nameštenje, jer vi nećete ostati
ovde. Tako ste juće rekli Ani, kad je
pitala — odgovori majordom.
Lun pogleda ko je Ana. Bila je to
stara žena, koja je bila u Heketovoj
službi još od pre dvadeset godina.
— Rekao sam, ali se nismo razu-
meli. Svi ćete dobiti platu za na­
redna tri meseca i dobijate plaćeni
odmor. Ostajete u mojoj službi
stalno. Gde ćemo živeti obavestiću
vas posle tri meseca. Zadržaću do­
kumenta. Zabeležiću adrese gde da
pošaljem poziv kad mi zatrebate.
Svi neka se skupe za jedan sat da
prime čekove. U podne želim da
kuća bude prazna. Dok sam u Filips-
burgu. hraniću se u restoranu, a
možda ću i spavati u hotelu. Ovde je
suviše bolno gledati praznu kuću -
izloži drhtavim i slabim glasom
Lun.
Nakon dva sata svaki ćlan pos­
luge dobio je po dve stotine dolara
nagrade u gotovom i čekove na
obračunate iznose plata za tri me­
seca. Lun neprimetno kuvaru za­
kači bag i posle je mogao da čuje
komentare posluge. Niko nije sum­
njao da je slikar nešto »čudan«. Bli­
žilo se dvanaest sati kad u kući na­
stade potpuni mir. Lun je bio sam i
hteo je da nagradi sebe popodnev­
nim odmorom, ali ga prekide zvo­
njenje telefona.
- Gospodin Heket? - čuo se
glas koji pita.
- Ja sam — mirno odgovori Lun.
- Imate poruku od Veba. Vi
znate ko je to - nastavi glas.
- Govorite samo - reče Lun pa­
zeći da oponaša zapamćeni glas
samoubice.
- On očekuje da se setite pravila
i da policiji ili bilo kome drugom ne
spomenete bilo šta...
- Ja to znam isto tako dobro kao
on,.. Da, mogli biste da mi učinite
uslugu - reče Lun kao da se setio.
- Povredio sam nogu.
- Zovite lekara - reće nepoz­
nati.
- Nije to u pitanju. Dobio sam
zavoj i injekciju, ali moram da le­
žim, a želeo bih da stignem na
jedno drugo mesto. Veb zna gde bih
mogao da nađem potpuni mir.
- Javiću vašu želju.
- Javite je jasno. Ne mogu da se
krećem i želim da neko dođe po
mene i da me odnese. Otpustio sam
poslugu i biću sam u kući. Vrata će
biti samo zaglavljena i popustiće
na malo jači pritisak jer s mukom
bih došao da otvorim.
- Preneću sve tačno. Recite mi
još da li vas je zvala policija - reče
glas iz slušalice.
- Očekujem da me neko od njih
poseti. To treba da istrpim i neka
32