zoran

1. LIIN,RIIALJ POROCI
^ Frederik Ešton
LUNI NEOBIČNA^
BANDAB R O J 29 • 1000 D IN A R A

3. ^ [ LUN-KRAU PONOĆI ) » — v
29
1988
F. Ešton
LUNI NEOBIČNA
BANDA
a^ X'100 ^

4. nHOBHi
Odgovorni urednik
M ILORAD PREDOJEVIĆ
Urednik izdanja
VLADIMIR STEVANOV
Recenzenti
PAVLE POPOVIĆ
JOVAN ČANADANOVIĆ
Izdaje i štampa.- NIŠRO »Dnevnik«. OOUR Izdavačka delatnost, Vojvođan­
skih brigada 7.Novi Sad, telef'on(021) 621-555 ® žiro-račun 65700-603-6350 &
Direktor NIŠRO »Dnevnik^: Jovan Smederevac # Rukovodilac OOUR Iz­
davačke delatnosti: Ilija Vojnović 9 Glavni i odgovorni urednik: TodorDu-
rić 9 Tehnički urednik: Juliš Arvanitidis • Sekretar Redakcije: Zdenka
Karabasil 9 Korektor: Sava Malešević
Tiraž: 50.000primeraka

5. u .zbuđena i u groznici zbog očeki­
vanja tog mističnog događaja Izabe­
la Ravson polako se probijala kroz
smogom zagušene i u mrak utonule
ulice Rokseta, zapadnog predgrađa
Londona. Svetla drugih vozila, koja
su se kroz gusti smog pojavljivala
ispred Izabele, bila su prigušena i
nekako nestvarna, kao da dolaze s
drugog sveta, ili kao da izviru iz ni­
čega. Ali, što je odmicala dalje po­
red igrališta za kriket i Mount-par-
ka susretala je sve manje automobi­
la. Kroz Kingzvej Rod prošla je a da
nije srela nijedan automobil. Prore-
đena ulična svetla samo su se na­
slućivala u gustom smogu, iz koga
su se izdvajale kapljice i kvasile
staklo malog automobila. Žena uk­
ljuči brisače i polako skrenu izme­
đu drvoreda ka usamljenoj kući
utonuloj u mrak.
Mislila je kako će sve to opet da
se dogodi. A dogodilo se prvi put
pre trinaest dana, tri godine posle
smrti njenog muža Kristifora Rav-
sona. Ona uzdrhta od strave pome-
šane sa uzbudljivom čežnjom. Pre
trinaest dana bila je u ljubavnom
zagrljaju svog već tri godine mrtvog
muža. A taj zagrljaj bio je dug i pot­
pun. Doživela je sve kao i u najlep-
šim prvim danima braka. . . Ipak,
osećala je kao da sve to nije bila
stvarnost. Trinaest grozničavih da­
na kao da su izbrisali doživljaj i po-
tisli ga u oblast snova.
Iznenada, iz magle i mraka u sno­
pu žutih farova iskrsnu široka kapi­
ja od kovanog gvožđa ukrašenog
ornamentima. Izabela pritisnu pa­
pučicu kočnice i htede da razmisli
da li da trubi, ili da izide i sama ot­
vori vratnice. Ali baš tada oba krila
kapije bešumno se razmakoše i ona
potera napred. Kad minu kapiju.
Izabela opet prikoči 1 spusti staklo,
a onda promoli glavu i doviknu;
— Ima li koga ovde? Halo! Ima li
koga?. . .
Niko se ne odazva i ona u crve­
nom odsjaju zadnjeg svetla svojih
kola ugleda kako se kapija opet be­
šumno zatvori. Izabela uzdrhta i po­
vuče se nazad na sedište, a onda po­
misli:
Moram da sledim uputstva. . .
On mi je rekao sve što treba. . . Nije
rekao da se kapija sama otvara. . .
A možda jeste. . . Bože, kako je sve
čudno. . .
Znala je da treba da od kapije
stigne pred glavni ulaz usamljene
kuće, a zatim da uđe i da se popne

6. na sprat, gde će naći spavaću sobu i
gde treba da ga čeka. Tada se nije
setila da pita ko će da joj otvori i ko­
ga može da sretne. Pre dva dana
obišla je ovo mesto, ali izgledalo je
da niko ne stanuje u toj lepoj kući
opkoljenoj starim vrtom i puzavica-
ma.
Ona nehotično prošaputa nekoli­
ko reći molitve i zaustavi kola uz
stepenište. Iziđe iz njih i dok joj je
srce lupalo krenu napred. Skoro se
trže dodirnuvši masivne ručice na
vratima, čija površina beše vlažna i
hladna. Ipak, ona sakupi dovoljno
hrabrosti da je opet pritisne. Vratd
se otvoriše i ona se nađe u velikom
nameštenom holu, koji je osvetlja-
valo samo jedno uljano kandilo. U
tom trenutku ona s mukom zausta­
vi krik strave, jer do nje odnekud
dopreše prigušene i kao šapatom iz­
govorene reči:
— Draga, uđi!. . . Zaključaj vrata
i popni se gore. . . Samo napred i
bez straha. . . Tu sam samo ja, tvoj
Kris.
— Kristifore dragi, gde si? Pre-
mrla sam od uzbuđenja — reče že­
na, ali ništa se više nije čulo.
Ona napipa prekidač i upali svet­
io. Osvrnu se po holu i zastade ne­
koliko trenutaka, a onda gurnu po­
zlaćenu rezu na ulaznim vratima i
krenu ka osvetljenom stepeništu.
Prepoznala je hol i stepenište po
opisu i lako nađe spavaću sobu. U
svakoj drugoj prilici smatrala bi
ovu kuću sasvim običnom, iako pri­
lično luksuznom.
Soba je bila dobro zagrejana i os-
vetljena. Izabela primeti da kuća
ima dobro prikrivene uređaje er-
kondišna i da vatra u kaminu gori
samo zato da sye bude lepše i prijat­
nije.
— Udi, draga moja Iz, uđi!. . . Ta­
ko te želim. . . Zaključaj vrata sobe
za sobom — čuo se tihi i šaputavi
glas, kao da je dolazio sa same tava­
nice sobe.
— Zar nismo sami u kući? — ne­
hotično upita Izabela.
— Jesmo, draga. . . Ali uvek smo
zaključavali spavaću sobu. . . Učini
sve kao kad si me čekala u svojoj so­
bi dok smo bili zajedno. . . Sve kao
nekada. . .
— Učiniću, dragi. . . Zašto se ne
pojaviš? Ne vidim te — nehotično
odvrati žena.
— To sam ti objasnio pre trinaest
noći. . . Seti se i učini sve što sam te
molio. . . Sada ne dolazim kroz
Brajsgirdla. . . Sada sam tu ja
sam. . .Učini sve što sam ti govorio.
Seti se svega. . . — čuo se šaputavi
glas i Izabela Ravson opet nehotič­
no pogleda ka tavanici, jer joj se či­
nilo da glas dolazi otuda.
Stajala je nekoliko trenutaka ne­
pomična i prisećajući se svega što je
trebalo da čini od ovog trenutka.
Zatim ona ugasi električno svetio,
jer je plamen iz kamina dovoljno os-
vetljavao starinsku spavaću sobu.
Dok je prilazila širokom starinskom
krevetu ona pomisli kako će Kristi-
for da uđe kroz zaključana vrata i
nehotično se osmehnu. Znala je
valjda toliko da duhovima vrata ni­
su prepreka! Uz tu pomisao ona opi­
pa krevet i podiže prekrivač. Ukaza-
še se jastuk i čaršavi od plavičaste
polusvilene tkanine, preko kojih
ona pređe dlanom ruke i oseti pri­
jatni dodir najlepšeg krevetskog
platna. Oseti i neki prijatni miris,
koji se širio iz posteljine. Zatim, levo
od kreveta nađe toaletni sto s veli­
kim ogledaloraiznad njega. Ona po­
če da se svlači, a onda zagleda bocu
i dve čaše od kristalnog stakla. Kad
se nade u vešu. Izabela otčepi bocu
i nali čašu zlatnožuteg pića. Mirisa­
lo je na hladan i dobar čaj. Ona
prvo oproba, a zatim ispi prijatno i
osvežavajuće piće, kakvo nikada
pre nije okusila. Odmah zatim, sle-
deći uputstva od pre trinaest dana,
ona ude u kupatilo. Topli mlaz vode
iz tuša nekako je čudno ohrabri.
Oseti nekakav zanos i poče da šapu­
će šta sada sledi.
— Treba da sa sebe skinem sve
što nije deo mog živog tela. . . Ski­

7. nula sam i nakit i sve. . . Onda tre­
ba da uđem u sobu, a tamo treba da
bude moj dragi Kris. . . Ne smem
da mu potrčim u zagrljaj, dok mi on
sam ne priđe. . .
Kad iziđe iz kade i zatvori vodu,
ona obrisa veiiko ogledalo, koje be­
se zamagljeno od pare i kapljica vo­
de. Zatim skide kapu za kupanje i
začešlja svoju crvenkasto-smedu
kosu. Posmatrala se u ogledalu i
kritički odmerila svoje lice. Pomisli
da nije bez razloga stotinama puta
čula da liči na Romi Šnajder, tu le-
pu i slavnu filmsku divu. Bila je za­
dovoljna i svojim uvek lepim telom,
koje nije pomilovala muška ruka od
pre tri godine, pa do pre trinaest da­
na, kada joj je došao njen voljeni po­
kojnik. Ali to što se dogodilo pre tri­
naest dana činilo joj se samo kao
san. Ove noći treba sve da bude kao
nekad. Hoće li biti kao nekad?
S tim pitanjem u mislima ona kre­
nu prema vratima kupatila. Više bi
volela da uđe obučena u prozirnu
spavaćicu, kao prve bračne noći, ali
Kris je rekao da uđe bez ičeg što je
mrtva stvar na njenom telu. Ona ot­
vori vrata i tihim, sporim koracima
krenu u sobu.
A tada naglo zastade. On je stajao
u dnu sobe ruku prekrštenih na
grudima. Bio je ogrnut dugim kuć­
nim ogrtačem višnjeve boje i izveze­
nim granama starog zlatnog tkiva.
Oko njega je treperila nekakva fluo­
rescentna svetlost.
Bio je to stvarno njen muž Kristi-
for Ravson.
Nekoliko trenutaka gledala ga je
ošamućena nekakvom izmaglicom
pred očima. Htede da pođe k njemu,
ali on podiže ruku i dade joj znak
da se zaustavi.
— Seti se svega što sam ti rekao,
draga moja Iz! — reče on tiho. ali ta-
,ko da ga ona dobro čuje. — Seti se
naše ljubavi. . . Samo ljubav je
stvarna među nama. . .A sada pođi
polako ka krevetu. . .
— Hoću, dragi, mili moj. . . — Ho­
ću — odvrati Izabela Ravson u ne­
kom slatkom zanosu. — Dođi dragi,
makar. . . Dođi. . .
— Biće divno, draga Iz. . . Divna,
naša jedinstvena noć. . . Legni da
te gledam. . .Zatvori oči da pređem
granicu ovog sveta i da postanem
stvaran i tvoj. . . Tako. . . Misli na
one dane naše prve ljubavi. . . Ne
otvaraj oči. . .
Duh Kristifora Ravsona krenu
napred sasvim nečujno, a onda ski­
de ogrtač. Za sve vreme zurio je u
zanosno telo svoje Izabele, tako
stvarne i opipljive, iako ju je osvet-
Ijavao samo titravi plamen iz kami­
na.
Na prvi dodir uzdrhtala je celim
telom, i nehotično otvorila oči. Ne­
jasno je ugledala lik svog dragog
pokojnika. Da, bio je to njen Kristi-
for, ali je izgledao nekako mlađi.
— Dodirni me, draga, sasvim slo­
bodno. Prešao sam u ovaj svet i sa­
da sam tu pored tebe — reče duh i
polako se spusti uz ženu.
Osećala se kao pijana od sreće.
Zaboravljala je sve što je bilo. Sada
je uz nju legao njen Kris, topao i
stvaran. Njegove usne su bile žive i
tople, vlažne i požudne, a njegove
ruke su milovale njene grudi, trbuh
i bedra. '. .
Plamen u kaminu je,slabio, a pa­
lio se drugi u zagrljenim telima.
— Krise, mili moj. ^ . — šaputala
je žena i ljubila ga u uho.
Otupela za sva sećanja i sve izvan
njih dvoje željno i vatreno je milova­
la muškarca pored sebe i nije pri-
mećivala da nikada s njim nije bila
tako razuzdana i slobodna. Tela su
se preplitala tražeći dodir svakim
svojim delićem i nervom. . .
Osetila je kad se odvojio od nje i
nekud nestao, ali nije imala snage
da se pokrene i da otvori oči. Ćula je
šuštanje vode u kupatitu kao u ne­
kom polusnu. Videla je Kristifora
kako dolazi od kamina. Bio je pri­
makao dogorela drva i stavio neko­
liko novih cepanica.
Kada je legao pored nje, osetila je
njegovu od kupanja vlažnu kožu.

8. Htela je da ga pita zar se duhovi ku­
paju, ali uguši tu pomisao, jer već
joj je rekao da kada budu zajedno
mora učiniti sve da zabora'^ da je
on duh i da se ponaša kao da nika­
da nije umro.
— Pojačao sam vatru da me bolje
vidiš. Da li me se dobro sećaš? Je­
sam li isti i po izgledu i u ljubavi? —
upita duh šapatom.
— Isti si/mili moj Krise! Samo. . .
— Šta »samo«? — upita duh i nje­
gove ruke je ponovo zagrliše,
— Mislim. . . isti si, ali nekako
mladi. . . vatreniji u ljubavi.
— Za nas u onom svetu ostaju sa­
mo sećanja. Ona najbolja moženio
da doživljamo stalno. . . Možda je
teško da razumeš. . . Nestao sam
bolestan i nisam bio ovakav. . . Za­
to ti izgledam mlađi. A ljubav i želja
su ostali i godine u ovom svetu mo­
gu da se odbace u onom gde sam od
svoje smrti. . . Ima nekoliko pri­
vlačnih snaga, koje mogu da nas
vrate. Nekad je to užasna mržnja, a
nekad čista ljubav. . . Mene je do­
zvala tvoja ljubav. ...
— Oh, dragi, koliko sreće sam do-
živelS. Volela bih da odem s tobom.
— To ne smeš da želiš, ljubljena
moja Iz! Tamo su samo sećanja i ne­
ma dalje... Nema novog zagrljaja i
doživljaja, već samo ono što je pre
bilo. A to imaš i na ovom svetu. Jedi­
no ovako možemo da doživimo ne­
što dalje i više. .. Samo tvoja ljubav,
apsolutna snažna kakva jeste, može
da me oslobađa i doziva preko gra­
nice života. Bez tebe žive, ni za me­
ne nema dalje... Kako je sve teško
da se objasni!
— Pričaj mi, voljeni moj i jedini
dragi!
— Pričaću... Pokušaću da ti ob­
jasnim — nastavi Kristifor Revson,
odnosno njegov otelotvoreni duh. —
Ima nekih granica. Ne može sve da
se povrati. Sećaš li se da sam jed­
nom slomio podlakticu desne ruke i
da mi je ostala neravnina na kosti?
— Sećam se...
— Sada nemam tu povredu... Sve
što je bila bolest, oštećenje i povre­
da, mora da nestane, jer inače ne
bih mogao da se vratim. Zato sam
sada mlađi. Možeš li da shvatiš?
— Pokušavam... Primetila sam
da ipak imaš ožiljke cepljenja...
— To ostaje, jer nije bilo povreda,
nego zaštita... Ogroman napor po­
treban je da se pojavim. To može da
se dogodi samo na naročit način.
Svoje telo mogu da izrazim, ali glas
ne sasvim, jer ga nema tamo. Posto­
je fluidi, nematerijalne čestice i sve
ono za šta nema reči u ovom svetu.
Ali zvukova i glasa nema. To mora
da se stvara s naporom. Zato ti sa­
mo šapatom govorim...
— Meni je to dovoljno... Bićemo
uvek zajedno! — prekide ga Izabela ,
Ravson.
— Moraćeš da učiniš mnogo da
se to postigne. Duh može da dođe
privučen ljubavlju samo tri puta
svakog trinaestog dana. Posle toga
samo svakog trinaestog meseca po
jednom, a zatim svake trinaeste go­
dine — nastavi duh.
— Pa to je užasno! — prestrašeno
reče žena i čvrsto obgrli svog muža
, vraćenog s drugog sveta. — To ne
sme da bude tako, dragi moj, jedini
moj Krise!
— Primiri se draga. Postoji način
da nastavimo ljubav. Treba da iza-
bereš jednog muškarca, koji ti se
sviđa, a ja ću uvek da dođem kroz
njega...
— Ali ja ne podnosim druge...
Jedva sam pristala na prvi susret
preko Brajsgirdla. Verovala sam
tvom pozivu... Ali drugi muška­
rac. ..
— Postoje divni ljudi, u čijem telu
bi moj duh bio živ i stvaran. Zamisli
nekog i reci mi ime.
— Ne znam... Ne mogu...
— Diviš li se nekom čoveku?
— Čudno je, ali skoro nijednom..,
— Kako skoro?
— Postoji jedan, kojeg nikada ni­
sam videla, ali o kome znam.
— Nisi ga videla, a diviš mu se?
— Možda ćeš reći da živim u maš­
ti i to je tačno. Želela bih da budem
prijatelj s jednim čovekom...

9. — Kaži već jednom njegovo ime,
molim te, draga Iz. Možda je baš on
pogodan za našu sreću — reče duh i
jače se privi uz telo svoje lepe žene,
— Ali on je nedostižan. Niko ne
zna gde se nalazi. Niko ne zna nje­
gov pravi lik. Ima divnu prijateljicu
i živi u svojim tajnim skloništirna.
Veliki je naučnik i zaljubljen u svoju
Džejn i pravdu...
— Reci njegovo ime, u znak naše
ljubavi — šapnu duh,
— To je Donalđ Sikert, poznat i
pod nadimkom Lun, kralj ponoći.
— O njemu malo znam... Bolest i
smrt... Ali sećam se da se govorilo i
pisalo o tom čudnom čovekti. I ja
sam mu se divio. Učiniću da ga sret-
neš. A sad slušaj moja uputstva...
— Slušam te, dragi — uzbuđeno
reče Izabela.
— Mi smo bogati. Nastoj da s Lu­
nom stvoriš jedno divno sklonište, u
kome ćeš moći uvek da ga nadeš, a
da ne stižemo u njegovo prebivališ­
te, iz koga bi nas oterala tuđa ljubav
i tuđe prisustvo. Nisam te pitao koli­
ko imaš novaca, ali verujern...
— Ništa nisam potrošila. Čak sam
uvećala ono što smo imali, jer sam
živela skromno i povučeno. Poma­
gala sam samo Brajsgirdla da bih
preko njega kao medijuma došla u
vezu s tobom.
— Koliko im.aš novaca?
— Pored kuće u kojoj živim i ima­
nja u Kentu, ostaje preko sto tride­
set hiljada funti u banci. To sam
htela da zaveštam u tvoju čast... —
To je snažan znak tvoje divne ljuba­
vi. Ali sada to upotrebi za našu več-
nu sreću.
— Kako to da učinim?
— Ne znam... Moći ću da ti ka­
žem preko Luna. Svaki put kad bu­
deš sama s njim, on će da padne u
trans i nestane... U njegovom telu
biću ja sa svom magmom svoje bez­
granične ljubavi. Tada ću moći da ti
kažem kako da očuvaš vezu.
— A ako se on usprotivi?
— On neće znati šta se događa.
Znače samo o običnom prijateljstvu
s tobom, tako divnom ženom. A ka­
da to potraje, biće on sa svojim te-
lom i dihom isto što sam ja kao
duh... Teško je da se objasni, ali ne
treba ni da se trudiš. Naša ljubav je
večnija od večnosti — zaključi duh
Kristifora Ravsona i sasvim ovoze­
maljski nastavi da ljubi i miluje sre­
ćom omamljenu Izabelu.
Plamen je opet bio oslabio.
Bližila se ponoć kad je Izabela vi-
dela kako telo njenog voljenog mu­
ža nestaje pod kućnim ogrtačem,
koji je izgledao crn u mraku. Još ne­
koliko trenutaka treperilo je svetio
oko duha, a zatim on nestade.
-i, — Krise, dragi! — skoro jeknu Iza­
bela.
— Bdim nad tobom draga — čuo
se glas opet kao da dolazi sa tavani­
ce. — Obuci se i otiđi. Nikad više ne
prilazi ovoj kući. 1čuvaj tajnu. Preti
ti smrt, a meni večno ništavilo, ako
naša tajna ode dalje od nas.
, — Kako da te opet nađem? — upi­
ta Izabela tužno.
— Živi kao i do sada, i misli na
mene,.. Voli me i biću opet do-
zvan... Večna ljubav ima puteve. U
nekom trenutku i preko Luna, biću
opet s tobom. Veruj i čuvaj snagu
želje... Naći ću te opet — začu se ^
odgovor.
Izabela pokuša da nastavi razgo­
vor. ali samo je vatra pucketala u
starinskom kaminu. Ona se brzo
obuče i iziđe iz kuće.
Dok se vozila prema istoku, suze
sreće natapale su joj lice. Brisači
malog »ostina« sklanjali su kapljice
sitne ponoćne kiše, kroz koju se ona
vraćala iz čudne kuće i sa još čudni­
jeg susreta.
*
— Taj prokleti nitkov! — govorila
je glasno Doroti Makaren vozeći
prema zapadu. — Susret s duhom
posle pola noći?! Oh, kako sam
mogla?! Jadni duh mog Pitera...
Kad bi mogao da zaviri u o?aj svet i
da vidi podvalu... Ali ove noći sve
svoje grehe platiće ta varalica
Džems.

10. Bila je sama u crnom »plimutu« 1■
sporo se probijala kroz sitnu kišu i
izmaglicu nad pločnicima predgra­
đa. Našla se pred onom istom ku­
ćom u kojoj je do pre pola sata Iza­
bela Ravson doživela najveći lju­
bavni zanos u susretu s duhom svog
pre tri godine umrlog muža.
A za to vreme u sobi pod krovom
sedela su dva muškarca.
— Odlično si igrao ulogu — reče
Džems Brajsgirdl.
— Nisam uzalud bio glumac koji
»mnogo obećava« — smejući se od­
govori Den Branks. — A i nije mi bi­
lo teško. Izabela Ravson je zaista
divna žena.
— I vrlo bogata. Njena kuća, ima­
nje u Kentu i sto trideset hiljada
funti...
— Prisluškivao si?
— Bio sam dokon, a to je potreb­
no. Sad ne moraš sve da mi pričaš-
Ta mala udovica je lepa, zlatna ko-
ka. Moraćeš dobro da je očerupaš
— odgovori Brajsgirdl smejući se i
pogleda kroz zavesu.
— Slušaču i ja tvoj razgovor sa
zrelom damom — zadirkivao ga je
Deh Branks.
—Još u njoj ima vatre, iako joj je
četrdeset i pet — reče Brajsgirdl ne
Ijuteći se zbog šale. — Ona mi je
omogućila da iznajmim ovu kuću.
Jedva je prihvatila objašnjenje da
duh može da dođe samo jednom
svakog meseca. A noćas opet mo­
ram da je primim i da u »transu«
dozvolim da se u mene useli^duh Pi-
tera Makarena, koji je umro još pre
osam godina.
— Pogledaj, jer lampica se pali na
signalnom uređaju. Izgleda da mo­
raš na scenu — opomenu ga Den
Branks.
— Jeste, kola su pred kapijom. Ot­
vori je — reče Brajsgirdl i nastavi
da viri kroz uzani prorez zavese.
Svetio u sobici pod krovom bilo e
prigušeno i nije bilo opasnosti da
prodre kroz uski prorez među zave-
sama, koji je, pored toga, bio zaklo­
njen telom snažnog čoveka.
— Ušla je i možeš da zatvoriš ka­
piju — zaključi Brajsgirdl.
Den Branks pritisnu dugme elek­
tričnog tastera, koji posla signal, do
udaljene kapije, koja se zatvori po­
krenuta nečujnim uređajem.
poroti Makaren zaustavi kola
pred ulazom u kuću, proveri svoju
torbicu i iziđe. Već vična postupku
brzo uđe i stiže u zagrejanu sobu.
Ona pogleda pojačanu vatru u ka­
minu i omirisa vazduh, u kome se
osećao dim duvana. Neko je pušlo
pre kratkog vremena. Posteljina je
bila zamenjena i Doroti skide pokri­
vač, a onda otvori torbicu i gumu
pod jastuk veliki automatski pištolj,
jednu od uspomena na svog muža.
koji se u prošlom ratu borio u Fran­
cuskoj.
Odmah zatim ona uđe u kupatilo
i gola stade pred veliko ogledalo.
Njeno telo je bilo još uvek očuvano i
imalo je dobru liniju. Jedino je njen
trbuh bio isturen više nego što je to
dozvoljavala njena vitka figura.
Ona pritisnu dlanove na trbuh i po­
gleda u ogledalo s bolnim grčom na
ustima.
Kad je otvorila vrata, u sobi se
već nala.^io snažni Džems Brajsgir­
dl ogrnut po golom telu svilenim,
dugim ogrtačem tamne višnjeve bo­
je. Klečao je pred okruglim, niskim
stolom zastrtim crnim stolnjakom.
S obe strane stola bio je po jedan
svećnjak. Dve voštanice zatreptaše
svojim plamičcima zbog strujanja
vazduha pri otVaranju vrata od ku­
patila.
— Klečim i pozivam duh Pitera
Makarena. Spreman sam da slu­
žim. Živi most sam za ovaj svet. Do­
đi duše, zove te ljubav tvoje Doroti
— govorio je tiho varalica Brajsgir­
dl.
A Doroti Makaren je već znala tu
igru. Spusti se na ležaj čekajući da
medijum »dozove duha i padne u
trans«. Brajsgirdl konačno klonu
čelom na crno zastrveni sto. Telo
mu se treslo tako da s njega skliznu
svileni ogrtač.
8

11. — Doroti, draga moja, gde si? —
čudno izmenjenim glasom još uvek
ne dižući glavu sa stola reče Braj-
sgirdl.
— Tu sam, dragi! — odažva se
snažnim šapatom Doroti Makaren.
Varalica Džems Brajsgirdl krenu
polako, korakom kakvim bi trebalo
da se kreću duhovi i mesečari. Zbog
nečega, Doroti zažele da se, groho­
tom i histerično smeje, ali krajnim
naporom uguši u sebi taj nagon.
Goli »duh« u glomaznom telu vara­
lice stade pred krevet i poče polako
da se spušta pored Doroti. Njegove
ruke kliznuše po njenom telu.
— Dragi, želim da te pitam... Leg­
ni i ostani miran... Zatvori oči i po­
slušaj me, jer imam neobično izne­
nađenje — šaputala je Doroti uzbu­
đeno.
Ne sluteći ništa Džems Brajsgirdl
posluša i lenjo leže sklapajući oči.
Doroti uze pištolj i skliznu s kreve­
ta.
— Pogledaj, lažni duše mog Pite-
ra! — drhtavim glasom reče ona za­
tim.
Varalica otvori oči i malo se trže.
— Doroti, mila moja, šta ]e s to­
bom? — pokuša da kaže na .način
kako je trebalo da izgleda kad je u
njegovom telu duh pokojnika:
— Došla sam da te ubijem, od­
vratni gade! — odgovori Doroti.
— Mene ne možeš da ubiješ ^ po­
kuša da nastavi igru varalica Braj­
sgirdl. — Stradaće samo jadni medi-
jum, a umrećeš i ti, jer napadom na
mene prelaziš granicu života.-
— Dosta je tvojih laži, Džemse!
Umrećeš ove noći! — prekide ga že­
na.
— Zašto, Doroti? — ote se jednos­
tavno pitanje Džemsa Brajsgirdla.
— Zato Što si me unesrećio, vara­
lico! Zato što si mi uništio. ča.st! Zato
što si me opljačkao i zaluđivao....
— Ali nisam... U meni je duh...
— Ćuti huljo!... Od duha nije za-
trudnila ni jedna žena u svojoj' čet­
rdeset i petoj godini! Umrećeš no­
ćas, Brajsgirdle!
— Smiri se i ne budi luda... Neis­
pitani su putevl duhova... Mora da
si se prevarila. U silnoj ljubavi uob-
razila si to o trudnoći — branio se
varalica Brajsgirdl polako se pome-
rajući da dođe u položaj kako bi
mogao da skoči na Doroti Makaren.
— Ne pokrećl se, jer ću pucati! —
opomenu ga Doroti.
— Pa šta onda hoćeš? — zbunjeno
upita varalica.
— Hoću istinu. Hoću da mi kažeš
da si varalica. Hoću da se pokaješ,
pre nego što umreš. Hoću da
znam... Hoću da čujem sve o tome
kako si iskoristio mističnu zalude-
nost drugih žena. Hoću da znam ka­
ko da im pomognem, dok još nije
kasno...
— Ali ti si umorna 1uzbuđena...
— Ništa se nije dogodilo. Vratiću ti
sav novac i ovu kuću, ako ml više ne
veruješ — prekide je uplašeni zloči­
nac zureći u cev velikog automati-
ka.
Poznavao je to oružje, jer je gore
u sobici ostavio isti takav pištolj.
— A šta ću s ovim u sebi? Je li,
Džemse, šta da činim? Da kažem
svom sinu u koledžu da ima brata
začetog s duhom njegovog oca? Ne,
odvratni gade! Ubiću te i obavestiti
policiju zašto si morao da umreš. A
ja ću da umrem na zapaljenoj loma­
či, koju sam priredila u malom pa­
viljonu svog vrta. A sada sve priznaj
i ne laži! — izgovori odlučno i s gor­
činom Doroti Makaren.
Nekakav podrugljiv izraz blesnu
u Brajsgirdlovim očima. Ali Doroti
ne stiže da razmisli o svemu, jer je
nešto snažno udari po ruci 1 pištolj
jo) pade na tepih, a nečije snažne
ruke je obuhvatlše s leđa.
To beše ušao Den Branks, koji je
slušao sve šta se događa, da bi pre­
kratio vreme. Ušao je-kroz dobro
prikrivena tapetna vrata i došunjao
se do žene s pištoljem. Ali ona sada,
u silnom očajanju sakupi snagu
kakvu nikada nije imala. Njeno golo
telo skliznu iz ruku napadača i ona
se baci ka pištolju. Stiže da ga do­
9

12. hvati, ali tada se na nju sruči telesi-
na Džemsa Brajsgirdla.
— Pusti oružje! Baci ga! — uzvik-
nu I3rajsgirdl.
Ali njeno telo se čudno izvi i skliz-
nu pod krevet. Samo joj glava osta­
de nezaštićena. Brajsgirdl se baci
telom na krevet, ali stiže ženu da
uhvati za vrat.
Ona se otimala, ali on je stezao.
Pištolj opali dva puta i Brajsgirdl
steže još jače..,
Kad je pustio vrat Doroti Maka-
ren, ona je već bila mrtva.
11
U londonski uslužni centar elek­
tronskih mozgova i računara, koji je
počeo da radi pre sedam meseci, sti­
gao je visok i prosed čovek prijat­
nog izgleda. Prijavio se kao inženjer
Ros Vestlejn i upitao da li postoje
računari za građevinske i tehničke
proračune.
— Naš centar ima neograničene
mogućnosti. Ovde m.ožete da dobije­
te odgovore na sva pitanja. Prepo­
ručujemo vam se i želimo da vam
učinimo svaku uslugu — rekla mu
je mlada službenica s lepo oblikova­
nim naočarima.
— Uputite me u postupak — za­
moli tobožnji inženjer Vestlejn.
Bio je to Donald Sikert, slavni na­
učnik i pronalazač, čije ime je ipak
više pominjano zbog mnogobrojnih
doživljaja u sukobu sa zločincima
svih vrsta. Zbog toga je češće spomi­
njan njegov nadimak, od koga se
mnogim zločincima dizala kosa na
glavi. Ali niko u tom trenutku u liku
inženjera Vestlejna nije mogao ni
da nasluti prisutnost Luna, kralja
ponoći.
— Naš centar ima devedeset i tri
specijali/ovana sektora. O svemu i
sv'ačemu mo/ete ovde da dobijete
najprcci/.nijc odgovore. Od mate­
matike i f'i/ike. do astrologije i ma­
gije, od isloi ij(' do titeralure. od eko­
nomije ck) lelinologije. .. — br/o i s
ljupkim o.siTiehoni govorila je slu/
benica.
10
— Meni su potrebne usluge raču­
nara — prekide je Lun i sam se sa
simpatijama osmehnuvši devojci.
— Naravno, gospodine, dobićete
najbolji uređaj. Ali ne propustite da
konsultujete i druge uređaje. Može­
te da dobijete čak i svoj elektronski
horoskop, ili savete o bračnom živo­
tu... — pričala je devojka uporno
nastavljajući svoj posao reklamira­
nja centra.
Lun je uzalud nekoliko puta po­
kušao da je prekine. Morao je da
sazna sve o mogućnostima centra.
Čuo je čak i to da nema profesije
kojoj elektronski mozgovi ne mogu
da pruže pomoć.
— Možete li da pomognete Skot-
land-Jardu da uhvati nekog od pre­
predenih lupeža? — smejući še upi­
ta Lun.
— Možemo! Neki inspektori koris­
te naše uređaje...
— A ako obijači potraže savete?
— Nismo krivi što i njima može­
mo d a' damo najbolje savete —
pravdala se de'ojka. — Elektronske
mašine nemaju moral i opređelje-
nja, izuzuev onih koji su činjenice i
preciznost...
Bilo je prijatno čuti vaša potpuna
i duhovita objašnjenja — prekide je
opet Lun. — Ali sada bih ipak mo­
rao da obavim svoj posao. Jedna ve­
lika i komplikovana građevina za-
hteva mnogo proračuna i provera.
— Izvolite u t)deljenje šest. Ako ne
poznajete sistem programiranja,
obratite se konsultantima, koje po­
zivate preko interfona u odeljenju.
Plaćanje je jedna funta po minuti
efektivnog rada kompjutera — oba-
vesti ga devojka i pokaza mu kuda
da ude u šesto odeljenje.
Lun nije bio iznenađen cenom, ia­
ko je zaključio da je ona prilično ni­
ska.Pomisli da je to zbog privlače­
nja što većeg broja korisnika. Znao
je da za jedan sat ovde može da iz­
vrši programiranje i dobije proraču­
ne na kojima bi morao da radi me-
secima uz pomoć običnih računskih
•mašina. A njemu je bilo potrebno
da sve ovo-obavi vrlo brzo, jer bi

13. odugovlačenje moglo da obezvredi
sve mere tajnosti, koje je bio predu-
zeo stvarajući svoje novo sklonište.
Lun je pod lažnim imenom kao
rentijer Hju Stoun otkupio pravo da
izgradi podzemnu garažu i poravna
teren za novi park na Grin-Rodu.
Tu je srušena neka stara fabrika pi­
ća, a teren je trebalo da še uredi
kao mali park. Gradske vlasti su na­
šle da je moguće dobiti i park i zna­
tan prihod.
Duboki podrumi i podzemni tune­
li za odvod i uređaje fabrike, lepa
kuća u blizini i mali moderni bios-
kop s Izlazom na Sumerhil Rod bili
su za Luna izuzetna prilika. Zamis­
lio je da gradeći podzemnu garažu
neprimetno izgradi i sklonište. Od
ideje do ostvarenja nije trebalo
mnogo. Smenjivale su se ekipe gra-,
đevinara, a niko nije imao komplet­
ne planove. Kada je taj splet dubo­
kih rovova, tunela i betonskih ploča
bio zasut zemljom, pojavila se lepa
površina, a na njoj je zasađeno
drveće i nikla je fina trava. Park je
sakrio garažu, a niko nije slutio da
je time skriveno i jedno prostrano
sklonište, ka kome su vodila tri taj­
na ulaza: iz kuće, bioskopa i garaže.
A njih je znao samo Lun i mogli su
da ih upoznaju još samo njegova
Džejn Vitington i verni prijatelj
Samjuel Makferson.
Sada je Lun dovršavao opremanje
skloništa i laboratorija. Za to su bili
potrebni proračuni. I to je dovelo
Luna u Uslužni centar elektronskih
mozgova i računara.
Jedan tehničar mi je pokazao ka­
ko da programira računar i zaklju­
čio;
— Retki su čak i inženjeri elektro­
nike koji tako brzo mogu da samos­
talno koriste računar. Prosto ne ve-
rujem da niste i pre radili na. istom
tipu uređaja.
— Imam posebne sklonosti pre­
ma ovakvim igračkama — reče Lun
i zadubi se u programiranje vadeći
iz svoje torbe liste podataka.
U jednom trenutku, kada je već
bio pri kraju posla i kad je pred
njim bila gomila rešenih proraču­
na, on izvadi maramicu da ubriše li­
ce. Bio je u tom trenutku zanet mis­
lima i nije se setio da u maramici
skriva tri mikro-uređaja za ostavlja­
nje na mesto koje treba da se pri­
sluškuje. »Stenice«, kako je i Lun na­
zivao te stvarčice po nazivu prošire-
■nom na ceo svet, bile su okruglaste
i u obliku zrna graška, a isto toliko
velike. Tri zrna padoše na razne
strane.Lun stiže da jedno zaustavi i
podigne, a drugo nestade ispod su-
sednih vrata. Međutim, treće je ima­
lo najčudniji put. Ono upade u cev
kroz koju je bio provučen mnogožil-
ni električni provodnik. Cev se gubi­
la nekud postepeno ponirući. Lun
se brzo naže i prisloni uho na za­
vršetak cevi. Cuo je kako zrno mik-
ro-predajnika odaje zvuk kotrljan a
i nestaje negde u dubini. Znao je da
bi uzalud pokušao da ga nađe. Zato
pozva tehničara centra i reče da mu
je iz džepa ispao mali osigurač i ot­
kotrljao se ispod vrata.
— Plašim se da ćemo ga teško na­
ći, jer tamo su pomoćne metalne
stepenice, koje se spuštaju u spiralu
— reče tehničar, ali otključa vrata i
njih dvojica pogledaše okolo. »Steni-
ca« je bila nestala.
— Predmet nije vredan da ga du­
go tražimo — reče Lun i pozdravi se
sa tehničarom, a onda ode i plati ra­
čun za uslugu.
Pošto iziđe iz Uslužnog centra
elektronskih mozgova, Lun krenu
Farington—Rodom i stiže do jedne
manje ulice, u kojoj beše našao mes­
to da ostavi kola. U blizini primeti
ugao Karterus—Strita i stari kafe.
Odluči da se osveži pode rada na
elektronskom mozgu i uđe u po-
lumračnu prostoriju niže od površi­
ne ulice. Sede blizu prozora i naruči
francusku kafu.
Dok je sedeo iza jednog stola do
njega dopreše reći jednog razgovo­
ra.
— Eno opet onaj »lejland« — reče
jedan od prisutnih. — Ta kola su
pravi izazov za razbojnike. Čudim
se što još niko nije pokušao.
11

14. — Imaju specijalne uređaje. Ako
se pritisne jedno sićušno i neprimet-
no dugme, bar tako se priča, razleg-
ne se sirena za uzbunu, a vrata se
automatski zatvore i čelične ploče
zaštite teret vozača i njegovog prati­
oca. Dakle, ne ide to tek tako lako —
komentarisao je drugi.
— Ipak će neko jednom uspeti da
digne to zlato. Svaki put u kolima
bude najmanje sto pedeset zlatnih
poluga, koje dolaze iz Kompanije za
plemenite metale. Tačno za četrde­
set minuta kola će opet da naiđu
puna zlata — dodade onaj prvi s uz­
dahom.
Lun i sam kroz ne baš najčistije
staklo isprati pogledom poluteretno
vozilo, koje nestade iza ugla. Još
dva čoveka dođoše i sedoše između
stola za kojim je bio Lun i onog za
kojim se vodio razgovor o automo­
bilu za prevoz zlata. Sada je Lun
manje čuo i da prekrati vreme ne-
primetno uključi svoj minijaturni
prijemnik, čiji mikrofon se smeštao
u uho povezan provodnikom tan­
kim kao vlas kose. Lun levom ru­
kom pokri uho i ostade da sedi tako
nalakćen, a drugom je u džepu sa­
koa pomerao dugme za regulacyu.
/ U skloništu je bilo sve u redu. Ću­
lo se kako Makferson pevuši mor­
narsku pesmicu punu psovki. »Ste-
nica« u Skotland Jardu prenosila e
referisanje o smrti izvesne gospođe
Doroti Makaren, čiji je leš nađen u
nekom zapuštenom vrtu. Lun i taj
program isključi i seti se svoje dve
izgubljene »stanice« u Uslužnom
centru elektronskih mozgova i ra-
čunara. Uključi prijem podešen za
njih i oslušnu.
Da to nije bio Lun, čovek sposo­
ban da se kontroliše i ostane miran
u svakom trenutku, poskočio bi i uz­
viknuo od uzbuđenja, jer slučajnost
je bila neverovatna. fam o u Centru
neko je razgovarao o istoj temi o ko­
joj i ljudi u kafeu.
— Uređaji su dali plan istovetan
onom iz novembra šezdeset i pete u
Parizu. Jednostavan je i uspeće.
Kroz nešto više od pola sata to zlato
biće u rukama bande — govorio je
neko u Centr-u.
— Je li sve u redu s držanjem te
bande na oku? — upita drugi.
— Kao i uvek. Gangsteri i ne slute
ko im zapoveda. Naša dva čoveka
ovog momenta osmatraju i izvestiće
o rezultatu — nastavi prvi. — Dakle,
tu nema teškoća, niti rizika. Ali u
drugim poslovima ima briga. U sek­
toru za ljubav s duhovima momci
su morali da ubi
Makaren, a Izabe
u izvesnu Doroti
a Ravsen je zaže-
lela da vodi ljubav sa svojim pokoj­
nim mužem jedino preko Luna, kra­
lja ponoći.
— Samo ženama može da padne
na pamet nešto tako ludo — upade
onaj drugi.
Iako je bio zapanjen čudnim slu­
čajnostima, koje se nisu ticale samo
automobila, nego i tek raspravljene
teme u Skotland—Jardu, Lun ne
mogade a da se ne osmehne.
— Zahtev je šašav, ali ne baš ne­
prihvatljiv — nastavi onaj nepozna­
ti glas u centru.
— Ali Luna je nemoguće naći, još
manje je verovatno da bi ga privole-
11na ljubav čak i s tom zaista lepom
udovicom — primeti drugi.
— Imamo čoveka, koji će moći od­
lično da igra kralja ponoći. To je za­
ista pravi genije glume i prerušava-
nja. Da nije bio podlac, već bi bio
slavan glumac. Lepa udovica imaće
svog Luna.
— Ima li opasnosti zbog davljenja
Doroti Makaren.
— Mislim da nema.
— A šta je s poslom slavnih dvoj­
nika?
— Prosto je neshvatljivo kako na­
predujemo. Za ulogu bivše carice
Soraje morali smo da angažujemo
tri žene. One su donele preko dva­
deset hiljada funti. Jedan američki
bonvivan poklonio je tobožnjoj So-
raji broj jedan ogrlicu vrednu sto
trideset hiljada dolara.
— Taj bi mogao da pravi neprili­
ke kad izgubu »vezu« s lepoticom.
— Malo pretnji, batina i slično na-
teraće momka da se uteši na drugoj
12

15. strani. Ponudićemo mu kopiju Bri-
žit Bardo, Lolobriđide, ili neke mla­
đe zvezde, pa će da zaboravi bivšu
vladarku.
— Nije mi jasno kako to da elek­
tronski mozak daje sve samo neo­
bične planove — primeti sagovor-
nik u centru.
— Neki su sasvim obični.
— Ali ovo s duhovima i dvojnici­
ma. ..
— I to je postojalo u svetu. Ako te
zanima ljubav s duhovima, zatraži
od elektronskog mozga podatke o
sličnim poduhvatima. Zanimljiva je
priča iz Kopenhagena iz 1939. godi­
ne. Junak priče je bio medijum Kari
Landman.
— Nisam suviše radoznao... ali
ovo s dvojnicima je zaista i neobič­
no i genijalno. Ljudi su lakovemi i
sujetni.
— Nije čudo. Video sam jednu na­
šu devojku, koja je toliko slična Ža-
klini da i sam Onazis ne bi uspeo da
otkrije prevaru. Naš čovek je uvek
negde u blizini prave Žakline i us­
peo je već da nekoliko zaluđenih
Amerikanaca upozna sa Džeki. Sin
jednog bogataša iz Džordžije pro­
dao je jahtu i ispraznio ceo svoj ra­
čun s godišnjim kontom za izdrža­
vanje za samo jednu noć s našom
devojkom...
— Razgovor je zanimljiv, ali mo­
ram da idem. Došao sam da pre­
dam nove materijale. Najzanimljivi­
ja'je jedna žena, koja je od kompju­
ter^ tražila kako da se oslobodi mu­
ža. Dala je sve podatke o neslaganju
i drugim okolnostima. Dobila je sa-
vet...
— Sigurno opet formula o otrovu
koji se ne otkriva autopsijom?
— Tačno. U toku je i priprema jed­
ne nove bande. Šef je dobio plan da
se posluži iskustvom iz Atalante...
To bi bilo sve.
— Da li su naši ljudi počeli da
uhode tu grupu?
— Već je sve u redu. Ostaje da ti
proslediš izveštaj šefovima.
— Biće u redu — zaključi prvi od
sagovomika u centru.
Lun je čuo kako se dva čoveka
razdvajaju i sve se utiša. On brzo
zabeleži imena i podatke iz svih pri­
sluškivanja, a zatim pogleda na sat
i plati, a onda pođe napolje. Priđe
svojim kolima i premesti ih na po­
godnije mesto. Bio je odlučio da sa­
čeka napad na automobil sa zlatom.
*
— Krečimo, dolazi taj zlatni san-
dučar! Pazite na svaki detalj dogo­
vora! — izviknu Bernard Štark, sna­
žan čovek neuredne smeđe kose.
On pođe ka svojim kolima. Za
njim se ogleda glomazni Mark Dža-
rold u londonskom podzemlju po­
znat i pod nadimkom Plačna Smrt.
Suvonjavi i malo pogureni Torens
Tebit ode ka drugim kolima, sede u
njih i upali motor. Čekao je da Štark
i Džarold krenu napred.
U tom trenutku na uglu se pojavi­
še kola s zlatom. Tebit ih propusti
gledajući kako se njegova dva kom­
panjona voze prvo za kolima sa zla­
tom, a onda ih naglo prestižu, skre­
ću levo i nateniju ih da stanu uz
pločnik. Terens Tebit dodade gas i u
nekoliko sekundi nađe se sasvim uz
kola sa zlatom.
Vozači još nisu bili shvatili da se
radi o napadu, a dva čoveka otvori-
še vrata njihove kabine. Zgrabiše ih
i svukoše na tlo pod pretnjom revol­
vera. Svaki pokret bio je sračunat i
brz. Još niko od prolaznika nije bio
stigao da obrati pažnju na događaj,
a jedan od napadača uđe u kola sa
zlatom i sede za upravljač. Bio je to
Bernard Štark. Isto iako brzo, up-
rkos svom glomaznom izgledu,
Mark Džarold se vrati u svoja kola.
Trebit nije ni izlazio iz svog automo­
bila.
Bilo je prošlo svega sedamnaest
sekundi od početka napada do tre­
nutka kada sva tri automobila na-
staviše vožnju naglo povećavajući
brzinu i skrećući na sledećem uglu
ulevo. Vozač i sprovodnik tek sada
počeše da viču upomoć i otrčaše do
najbližeg telefona da obaveste poli­
ciju i kompaniju.
13

16. Jedini svedok koji je video napa­
dače i ceo događaj bio je Lun. On je
bio proučio plan grada i sada prese-
če paralelnom ulicom, a zatim na­
stavi vožnju. U ogledalu je ugledao
troja kola, kako ga pristižu. Činilo
se da ga ne zanimaju i zato nastavi
vožnju za njima.
*
— Sve je uspelo po planu — reče
jedan od dvojice ljudi, koji su bili
stigli u kafe i seli blizu Luna.
— Hajde da proverimo kako će
stići u skladište — reče drugi i sede
u kola.
Njih dvojica su takođe izdaleka
videli napad, ali za sve wem e činili
su se kao da ga ne primećuju. Pove-
zoše se prema severoistoku i prese-
koše Hamerton, a onda se uputiše
oko Eping-šume kroz predgrađe
Hermon Hila. Zaustaviše se na Ne-
Ison-Rodu tako da lepo vide Sultan
Rod i ulaze u skladište otpadaka.
Tek što su se zaustavili, a Heig-Stri-
tom stigoše troja kola i skrenuše ka
jednoj otvorenoj kapiji skladišta.
Uhode su lepo videle kako tri auto­
mobila nestaju između ogromnih
gomila starog papira i papirnog
smeća prekrivenih sivom plasti-
"kom, da budu zaštićene od kiše.
— Sad možemo da obavestimo
centar — reče jedan od uhoda.
Ali drugi ga nije slušao. Pažljivo
je motrio na velika kola, koja pristi-
goše za pljačkašima i zastadoše ta­
ko da vide gomile starog papira. Vi­
soki muškarac iziđe i agrnut nepro­
močivim mantilom krenu oko skla­
dišta kao da šeta.
— O-ho! Neko je već na tragu
Štarkovoj bandi! Moramo brzo da
obavestimo centar i Štarka — reče
on zatim.
— Obavestićemo samo centar, a
oni neka telefoniraju, jer mi treba
da ostanemo i osmotrimo — zaklju­
či vozač.
Drugi uhoda posluša i uključi ra-
dio-telefon u kolima. Pozva neki
broj i poče da izveštava;
— Ovde Filip... Pošiljka je u redu
stigla u skladište, ali neki nepoznati
momak njuška... Da, razumem!
Držaču vezu!
— Šta kažu? — upita vozač Hal
Ulman.
— Treba da osmatramo nepozna­
tog, a oni će da izveste Štarka da im
je momak za petama. A sada mo­
ram da slušam hoće li biti novih na­
ređenja — odgovori Filip Braun,
momak poznat u nekim knigovima
i po nadimku Ocokol.
U tom trenutku Lun je šetao po­
red otvorene kapije skladišta, iako
je počinjala krupna kiša. On ugleda
kako g l^ ^ z n i napadač stiže izme­
đu gonSHbtarog papira i zatvara
kapiju. S ^ K a dva napadača trčeći
pođoše S p R raci blizu kapije, ali ni­
jedna kola se nisu videla. Ta zago­
netka natera Luna da na visokoj og­
radi premazanoj tamno-zelenom
bojom izabere pogodno mesto da
preskoči.
Međutim, kad se nade među go­
milama papira, on zastade iznena­
đen. Na ogradi celog skladišta nije
bilo prolaza ali nigde nije bilo ni
ona tri automobila. U tom momentu
kiša naglo ojača i spusti se pravi
pljusak. Lun navuče ovratnik ogrta­
ča jače uz vrat i pogleda na časov-
nik. Bilo je jedanaest sati i devet mi­
nuta. Pomisli da i nebo pomaže zlo­
čincima, jer je kiša brzo nalivala no­
vi trag tek pris^elih automobila iz­
među mnogobrojnih tragova vozila,
koja su ranije stizala u skladište
pod otvorenim nebom. Ostalo je je­
dino da poseti momke u baraci i on
odluči da to učini, ali zastade da
malo osmatra.
— Upali gas u peći, Terense — ve­
selo reče Bernard Štark brzo prela­
zeći prstima preko svoje kose, iz ko­
je su prskale kapljice. — Sada smo
ogrezli u lovi. Zamislite, skoro sto
deset hiljada funti u zlatu!
— Prvo mi dajte malo viskija, jer
sam se danas ubogaljio radeći! —
14

17. upade Mark Džarold glasom koji je
nagoveštavao plač.
• Gasna peć poče da greje. Gan­
gsteri napuniše sto pićem, otvore­
nim konzervama šunke i pakova-
nim kriškama hleba za sendviče.
Terens Tebit je već pripremao špil i
karata ne praštajući da žvaće.
— Bolje osmatraj prema ulici —
opomenu ga Štark.
— Da su nam na tragu, već bi
ovuda bila gužva kao u Sitiju — od­
vrati Tebit nezadovoljan mogućnoš­
ću da mu se stavi u zadatak da prvi
stražari po ovoj hladnoj kiši.
A tada ih trže zvonjenje telefona.
Slušalicu polako uze Bernard Štark.
Prinosio ju je uhu tako polako kao
da je zmija, koja bi mogla da ga uje­
de.
— Halo! — čuo se nečiji poziv. —
Potreban mi je hitno gospodin
Štark.
— Nema ovde nikakvog gospodi­
na Štarka! — odvrati gangster i lice
mu se zgrči od neprijatnog iznena­
đenja.
— Ne šalite se, Štark. Poznajem
vas po glasu...
— Ali ko ste vi?
— To sada nije važno. Prijatelj
sam i radimo na zajedničkom po­
slu. ..
— Ni sa kim ja ne radim! — izla-
nu se Štark.
— Vi tako mislite, ali pripadate
jednoj moćnoj organizaciji, čiji plan
ste izvršili s uspehom. Delićete, ali i
za vas, Marka i Terensa ostaće sas­
vim dosta. Oslobodićemo vas me-
njanja robe, jer možemo da vam da­
mo čiste novčanice — nastavi sago-
vornik.
— Ne želim dalje da razgovaram!
Pa to je... Ko ste vi i šta hoćete?! —
ključajući od Ijutnine reče Štark.
— Sve će biti uređeno, ali sada ste
u opasnosti...
— Kakvoj vrsti opasnosti?
— Jedan momak vas je pratio i sa­
da je među gomilama hartije...
— Vi znate?...
— Bdimo nad vama, jer ste drago-
ceni ljudi. Uhvatite tog uhodu i do­
bro ga iscedite. Kad bude pogodno,
pitaćemo šta ste učinili. Inače ne
brinite, jer taj momak nije iz polici­
je. Da jeste, već biste imali četu paj-
kana na vratu. Možda mu se svideo
vaš posao, pa hoće nešto da dobi­
je...
— Dobiće on komad Tućeg olova
u trbuh!
— Ne prenagljujte, jer treba da
saznate ko je i šta zna, kako biste bi­
li sigurni za dalje. Pođite između
stogova starog papira, kao da ne­
kud odlazite, a zatim mu postavite
zasedu, jer on će sigurno da vas
uhodi — posavetova ih nepoznati i
prekide vezu.
Štark svojim ljudima brzo objasni
o čemu se radi i dogovoriše se kako
da postupe. Obukoše ogrtače, otpiše
još po gutljaj pića i proveriše pišto­
lje, a onda iziđoše_
Išli su naizgled bezbrižno, kao da
ih na ovom svetu ometa jedino kiša.
Prođoše preko praznog prostora
pred barakom i mimo se uputiše iz­
među stogova starog papira, niz čije
pokrivače su tekli mlazevi prljave
kišnice.
Za sve vreme Lun ih je posmatrao
skriven u udubljenje, koje bese na­
pravio razmičući zgužvane otpatke
papira pod delom pokrivača nateg­
nutog konopom. Kad oni nestađoše
među stogovima, on oprezno pođe
za njima. Mislio je da će sada otkriti
tajnu nestanka tri automobila.
Kad stiže do dve poniže hrpe, iz­
među kojih je bio uzak prolaz, on se
uputi tuda, jer su još neisprani tra­
govi cipela tri gangstera pokazivali
da su prošli tuda, blizu. Baš kad je
hteo da izviri iz uskog prolaza, ne­
kolike ruke ga zgrabiše. U magno-
venju ugleda jedno plačno lice i
udari ga iz sve snage. Vižljasti Te­
rens Tebit obesi mu se o pojas, a
Bernard ga udari po uhu da mu za­
grme u glavi.
— Podigni šape i predaj se, njuš­
kalo! — viknu Štark i opet zamahnu
da ga udari.
Ali nije uspeo da vidi Lunovu pes­
nicu, koja ga, kao izbačena iz kakve
15

18. čelične jiaprave, pogodi pravo u
bradu. Padajući, Stark se prevali
preko onesvešćenog Džarolda. Lu­
nu ostade da obema šakama tresne
po potiljku mršavog i dugokosog
Tebita, koji klonu klizući polako niz
Lunova kolena.
Lun tada kroči i naže se nad Štar-
kom i Džaroldom, ali nešto ga udari
po glavi snagom malja i on klonu
na već onesvešćene protivnike.
Prvi se osvestio Terens Tebit. Po­
diže se i zatrepta očima gledajući u
svoja dvakompanjonamepoznatog
napadača, koji je ležao preko njih.
Tebit poteže pištolj i uperi ga u gru­
pu, a onda ga spusti, jer video je ne­
što neobično.
“ Onesvešćeni Donald Sikert imao
je vezane ruke i noge. Tebit ga gur­
nu i svali u blato, a poče da vuče
Štarka i Džarolda. Oni se osvestiše i
tri gangstera su začuđeno gledala u
nepoznatog.
— To si ga ti spetljao, Terense?
— Šalite se... Tresnuo me tako da
sam nestao... Ali kako ste ostali is­
pod njega?
— Šta ti to znači?
— Pa vas dvojica... Vi ste ga veza­
li.
— Ovde je neko ili budala, ili bez­
obrazan! — uzviknu Štark.
Odmah zatim on optrča okolinu
držeći pištolj u rukama, ali ne nade
nikog. Samo je kiša bila sve gušća i
zaklanjala je poprište neprozirnom
zavesom od dalekih pogleda. Iz bli­
zine štitila ih je visoka zelena ogra­
da.
— Hajde da odvučemo tog čuda­
ka — zaključi Štark.
Dok je sa svih lila voda, tri gan­
gstera odvukoše po blatu onesveš­
ćenog Donalda Sikerta. Baciše ga
na pod. a sami počeše da se brišu,
presvlače i suše. Lun se osvesti i ću­
teći ih je posmatrao. Znao je da će
igra smrti uskoro da počne, jer tak­
vi ljudi se ne šale. Pošto su opljačka­
li zlato, neće rizikovati da ostane živ
niko ko ih je video i zapamtio.
Uskoro dođe potvrda tog zaključ­
ka.
— Hajde da odvučemo momka
među prese — reče Štark. — Tamo
ćemo čuti šta zna, a onda ćemo ga
ispresovati u balu stare hartije.
— Ne izlazi ml se na kišu. Može­
mo posle opet odneti samo leš do
prese. Pod barakom je betonski
podrum. Gurnimo ga tamo — pred­
loži Džarold ispuštajući jecanje kao
čovek koji kuka nad najdražim
mrtvacem.
Štark klimnu glavom, a Tebit po-
može. Džarold »jecajući« povuče Lu­
na i gurnu ga u mračnu jamu. Si­
kert nape mišiće i trže se tako da ne
padne na glavu, ali prilično jako
tresnu leđima o tvrdu podlogu. Tek
posle nekoliko minuta bio je sigu­
ran da nije slomio kičmu.
Ali to je bila slaba uteha, jer veze
na rukama bile su suviše čvrste.
Tanki i mnogo puta ovijeni konopci
bili su se stegli i ukrutili od kiše i
blata. .
Uspelo mu je da bradom opipa
svoje grudi, ali taj pokret je bio još
jedno razočaranje. U borbi mu je
neko otkinuo kravatu, a u njoj je bio
■skriven sićušni mikrofon predajni­
ka, preko koga je imao stalnu vezu
sa skloništem, u kome je beležen
svaki zvuk i svaka reč oko Luna,
ako ih Džejn i Makferson nisu prati­
li preko svojih primopredajnika.
Dakle nije mogao ni da pozove
Makfersona u pomoć.
Uskoro u malom podrumu pod
barakom blesnu svetio. Dva gan­
gstera siđoše niz strme stube, a Te­
rens Tebit bese ostao na straži.
Štark udari Luna nogom i reče;
— A sad budi pametan i lepo od­
govaraj na naša pitanja. Bolje je ta­
ko nego da te Plačna Smrt pod­
vrgne svom postupku.
Lun nehotično pogleda Džarolda.
Znao je dosta o tom monstruoznom
ubici, koji je godinama uspevao da
se dobro skriva. Džarold je bio pred­
met mnogih priča i anegdota. Oči
su mu suzile, a glas jecao u svakom
trenutku kad se spremao da ubije.
A posle ubistva plakao bi nad
16

19. žrtvom prosto se gušeći u suzama i
jecanjima.
Sada je šmrkao i tiho jecao kao da
s krajnjom mukom odoleva nagonu
da brižne u plač. U ruci je držao če­
ličnu četku za grubo čišćenje meta­
la. Lun je znao i taj način mučenja.
Plačna Smrt bi otkrio koleno, lakat
ili glavu žrtve i snažno četkao to
mesto. Žičane bodlje četke skidale
bi kožu, tkivo i sve ostalo na svom
putu do kosti.
— Sve to vam ne treba, momci! —
reče Lun. — Ja ništa ne krijem i sa­
mo sam hteo...
— Polako! Priča treba da ide po
redu — prekide ga Štark.
Džarold sede pored njega i zgrabi
ga za jedno koleno. Žičanom čet­
kom snažno pređe preko zategnute
tkanine na Lunovom kolenu. Panta-
lone se pocepaše i prve krvave braz­
de ukazaše se na Lunovom desnom
kolenu.
III
U,Iprkos velikoj razlici u godinama
i gledanjima na život, inspektori
Norman Hazelden i Klajd Dantar
činili su neku vrstu tandema, bez
obzira na kojim istragama je radio
pojedini od njih. Hazelden je imao
pedeset i jednu godinu, veliko iskus­
tvo i čir na stomaku, zbog čega su
mu se na licu urezale duboke braz­
de. Dantar je tek zašao u tridesetu
godinu, ali je odlično završio policij­
ske škole i dva visoka tečaja policij­
ske speci alizacije. Imao je Bvetlos-
medu svilastu kosu, koju je, nasup­
rot visoko podšišanom Hazeldenu,
puštao da raste suviše duga, da mu
je pokrivala vrat i uši.
Koliko god su bile krupne razlike
između njih dvojice, pažljiv posmat-
rač otkrio bi i mnoge sličnosti. S
malo mašte našao bi sličnosti crta
lica, isti pažljivi pogled, istu ozbilj­
nost i istu visinu rasta.
Dva inspektora sastđ.la su se u
Hazeldenovom birou da se posave-
tuju i požale jedan drugom.
— Opet mi je pripao beznadežan
slučaj — poče odmah Hazelden pip­
kajući bore na podočnjacima, koji
su ovoga puta bili tamniji nego
obično. — Nije čudo da u današnjoj
vrevi i gužvi na ulicama prođu ne­
zapažena tri automobila.
— Prolazio sam pored Uslužnog
centra elektronskih mozgova i ra-
čuriara, pa sam... — poče Klajd
Dantar.
— Pretpostavljam! — prekide ga
Hazelden. — Tražio si odgovor o uz­
roku smrti udovice Makaren. Pa ti
si stvarno nepopravlvi obožavalac
tih mrtvih sprava.
Ne obraćajući pažnju na primed-
be svog starijeg kolege Dantar na­
stavi:
— Programirao sam kompjuter
podacima o žrtvi, mestu pronalaže­
nja leša, davljenju, odsustvu donjeg
veša bogate pokojnice, knjigama
koje je čitala, poznanicima do čijih
imena i zanimanja smo došli i svim
što sam prikupio. I šta misliš da je
kompjuter odgovorio?
— Sigurno neku besmislicu, ili
opšti zaključak, koji ne vredi ni pe­
peo iz stare lule — odvrati Hazel­
den.
— Nije baš tako. Odgovor je bio
sasvim određen. Kompjuter je otku­
cao: »Doroti Makaren, praznover-
na, privržena spiritizmu, našla de
na smetnji varalicama. Jedino reše-
nje je da bude uklonjena. To je bio
propust Karla Landmana, koji nije
uklonio one koje su mu smetale«. A
taj zaključak je bio negde u centru i
mojih sumnji — ispriča Dantar.
— A ko je, do đavola, Karl Lan-’
dman? — upita Hazelden.
— O tome sam takođe pitao kom­
pjuter. Dobio sam šifru i zatražio
mikro-film dokumenata. Na njemu
sam našao sažet opis jedne afere iz
1939. godine — poče da priča in­
spektor Dantar.
Govorio je o udovici Ani Haslund
u Kopenhagenu, čiji muž Tomas je
bio umro nekoliko godina ranije.
Neutešna Ana nije mogla da zabo­
ravi voljenog čoveka i kad je ušla u
17

20. spiritistički serkl, prvo je poželela
da stupi u vezu s mrtvim Tomasom.
Želja joj se ostvarila mnogo potpu­
nije nego što je očekivala. Serkl je
vodio ižvesni Karl Landman, čije to­
božnje natprirodne snage su učinile
da duša Tomasa Haslunda uđe u
njegovo telo. Tomasova duša u Lan-
dmanovom telu dala je vatrenog-
ljubavnika, kakav pokojnik nikad
nije bio, ali to nije zbunilo udovicu.
Izgleda, ona nije želela da je zbuni.
Pokojni Tomas je gotovo na sva­
koj spiritističkoj sceni zatttevao od
medijuma Karla Landmana da te ili
sledeće večeri padne u trans u odre­
đeno vreme, kako bi mogao da uđe
u njegovo telo. Pokojnik je vodio ra­
čuna o osećanjima svoje udovice i
nikad nije kazao medijumu u koju
svrhu če da upotrebi njegovo telo.
Zato Ana nije morala da se stidi od
Landmana, jer on, kada bi se probu­
dio, nije imao pojma da je njegovo
telo vodilo ljubav sa lepom i uvaže­
nom udovicom. 1 ova »nadzemalj­
ska« veza trajala bi verovatno još
dugo, sve dok je ne bi dovela do
pro.sjačkog štapa, ili dok njemu ne
bi dosadila, da policija nije zavirila
u taj serkl. Otkrilo se da Ana nije bi­
la jedina ljubavnica duha svog mu­
ža. Bilo ih je čitavo tuce i sve su ve-
rovale da Landman nema nikakve
veze sa njihovom ljubavlju prema
pokojnicima, sem što je bio nesves-
tan posrednik.
A sve je počelo u spiritističkom
serklu »Zapovesti Salamoa«, koji se
tako zvao po imenu pr'’og duha koji
se javio o1m spiritistima i rekao im
svoje zakone. Član tog serkla bio je
Landmanov očuh koji ga je predsta­
vio članstvu još dok je Karlu bilo
šesnaest godina. Očuh je verovao
da će mladić biti odličan medijum,
jer je lako padao u trans i ubrzo je
postao objekal okultnih istraživanja
ove grupe spiritista.
N’lasti i policija nisu imali volje da
se bore protiv gluposti i praznover-
ja s'ojih građana, a spiritistička de-
latnost činila im se sasvim bezazle­
nom. pa je Karl Landman. mogao
18
mirno da razvije po^o. A u tome
mu je'pomogao slučaj. Profesorka
Sebald, jedna učena i dobro držeća
žena bila je ušla u četrdesetu godi­
nu života baš 1929. godine. Ona je
smatrala da je nepravedno što čla­
novi spiritističkog serkla besplatno
koriste usluge tako darovitog, mla­
dog medijuma.
»Ako želimo da nam gospodin
Karl i dalje ovako nesebično stoji na
raspolaganju, onda moramo da mu
obezbedimo pristojno izdržavanje
— rekla je jedne noći. — Evo. ja
prva prilažem mesgčno sto kruna
na ime njegove budiJće plate. Koli­
ko vi dajete?«
Niko nije hteo da bude izostav­
ljen. Pr^a se izjasnila njena susetka,
jedna mlada udovica, kojoj se svi­
đao Karl Landman, a zatim su pri­
hvatili i ostali članovi. Taj postupak
naveo je mladog Landmana da raz­
misli o sjajnim mogućnostima za
lak i udoban život.
, Već na seansi iste večeri duhovi
su, kroz usta Karla Landmana po­
hvalili irfcijativu gospođe Sebald i
zahvalili se svima što su obezbedili
egzistenciju zajedničkom prijatelju i
medijumu. Tako je u roku od tri go-
idine profesorka Sebadl dala Lan-
dmanu pet hiljada i četiri stotine
kruna. Jedna druga udovica dala je
svih petnaest hiljada, jer je bila odu­
ševljena zemaljskim posrednikom
za vanzemaljsku ljubav sa duhovi­
ma. Svi ostali su plaćali prema svo­
jim mogućnt^stima.
U serklu je bilo i muškaraca, ali
oni nisu znali o »posebnim« delat-
nostima njihovog medijuma, a žene
su dobro čuvale svoje tajne i nisu se
poveravale jedna drugoj, jer su im
to zabi'anili duhovi mrtvih. Sa sva­
kom lepšom članicom serkla Lan­
dman je imao intimne odnose. Par-
don, ne on nego duhovi preko
»skromnog« posrednika. Počinjalo
bi to ovako:
»Draga moja Hildegard, želeo bih
da ti saopštim nešto nasamo — ob­
ratio se jednom prilikom duh gos­
podina Hamsuna svojoj ženi, koju

21. je, neposredno pred Svoju smrt, do­
veo iz Nemačke.— Zamoli gospodi­
na Landmana da priredi seansu sa­
mo za tebe. niko ne sme da bude
prisutan, jer želim da ti poverim
jednu tajnu.«
Naravno, medijum je pristao da
ispuni želju pokojnika, kad mu je
Hildegarda rekla šta joj je duh po­
ručio dok je Landman bio u transu.
Našli su se nasamo i duh se opet ja­
vio:
»Milo mi je što si me poslušala i
učini još nešto... Pozovi gospodina
Karla da sutra uveče dođe u tvoj
stan... Nađi neki izgovor... Kad bu­
de stigao, zamoli ga da me ponovo
nazove«.
Duh je bio uzbuđen, jer se to vide-
lo po Karlu, koji se u polumraku
'grčio i uvijao na stolici.
»Ali, dragi, čemu sve to? — pitala
je Hildegard. — Možeš i sada da ka­
žeš o čemu se radi. Sami smo«.
»Ne, draga! Ne želim ovde, već u
našoj spavaćoj sobi, pod našim kro­
vom. Iako sam sada bestelesna du­
ša, ipak te volim kao ranije. I želim
te, pa me poslušaj. Kad u spavaćoj
sobi Landman padne u trans, ući ću
u njegovo telo. Neka to bude naša
prva bračna noć posle moje smrti«.
Gospođa Hildegard Hamsun je
pocrvenela u mraku. Dobro je shva­
tila poruku duše svog muža i bila je
polaskana ljubavlju čak sa »onog
sveta«. Kad se Landman »probudio«
iz transa, zamolila ga je da je prati
kući. On je pristao i uskoro se našao
u zagrljaju lepe i ljubavi željene
udovice...
Ali najveću prevaru Landman je
izveo nad' samom gospođom Se-
bald, svojom najvatrenijom zaštitni­
com, koja je inače živela u srećnom
braku sa svojim živim mužem. Njoj
se na jednoj seansi, preko mediju-
ma Landmana, javio njen »duh ču­
var« s biblijskim imenom Johan.
Predložio joj je isto što i Hamsunov
duh Hildegardi. Ubeđeni i odušev­
ljeni spiritista, ova žena je pristala
da sa »duhom čuvarom« podeli po­
stelju, a nije joj bilo sumnjivo ni to
što je diaJhzahtevao da ništa ne kaže
mužu, jer bi on izgubio svoju štiće­
nicu, a ona možda i život, jer muž
svakako, »ne bi razumeo ovu du­
hovnu vezu«. Ona se kasnije pred
sudom klela da je čvrsto verovala u
ovo »božansko otkrovenje« i da uop-
šte nije volela Landmana, koji je bio
mnogo mlađi od nje.
Varalica je razradio tehniku, pa
je tražio naočari, ako se javi ao duh
nekada kratkovidog pokojnika. Jed­
nom je to bio neki »profesor Er-
strong«, koga seks nije zanimao, ali
je voleo da posećuje zabavne parko­
ve i noćne lokale u društvu sa »ze­
maljskim prijateljima«. Bilo je i ko­
mičnih situacija, koje zaneti spiritis-
ti nisu shvatili. Jednom su dozvali
Betovenov duh, pa je medijum mo­
rao da sedne za klavir. Kako se nije
razumeo u muziku, lupao je po dir­
kama i izazivao neharmonične zvu-
ke, ali zaneti spiritisti su mislili da
duh svira svoju »božansku muziku«.
Jednom su konstaktirali s duhom
pesnika Bjernsona, koji im je govo­
rio kako je stvarao svoja dela. Neka­
dašnji mehaničar i mesar Landman
nije mnogo znao o pesništvu, pa je
grešio i pominjao neke sastave Hen-
riha Ibzena. Te greške pripisane su
duhu i vodila se rasprava kako mo­
že toliko da greši. Niko nije sum­
njao u medijuma Landmana.
Izgleda da je profesorka Sebold
koja je otvorila put uspeha mladom
Landmanu pre deset godina, ipak
bila fatalna. Njen muž je od policijć
tražio da odvrati njegovu suprugu
od spiritizma. Podneo je tužbu da
mu serkl uništava brak. Počela je is­
traga i sve se otkrilo. U stanu uhap­
šenog Landmana nađen je spisak
duhova, ko i treba da se pojave i u
kakvim pri ikama tokom sledeća tri
meseca. Varalica nije-mogao da ra­
di bez preciznog plana, jer mlade,
lepe. i bogate udovice čekale su na
ljubav s duhovima svojih dragih.
Bio je to ogroman skandal, koji je
poljuljao spiritizam u ćelom svetu.
Javnost se smejala lakovernim spi-
19

22. ritistima, a još više »slatkom životu«
s duhovima.
Landman je dobio dve godine za­
tvora. Nestao je negde u toku rata i
sada se ne zna da li je živ, ili njego­
va duša čeka da je »pozove neki spi­
ritistički serkl«.
— Zašto mi sve to pričaš? — upita
inspektor Hazelden.
— Samo da čujem tvoje mišljenje
da li je moguće i danas naći lako-
verne žrtve, kakve je nalazio Lan­
dman — objasni inspektor Dantar.
— Čoveče, gde živiš?! — uzviknu
Hazelden. — Pa danas je više sekti,
veštica, duhova, okuRista i varalica
svih vrsta nego što ih je bilo u mrač­
nom srednjem veku!
— Dakle, slažemo se bar u tom
zaključila. Pošto je Doroti Makaren
bila član spiritističkog serkla, nje­
nog ubicu treba i tamo da potražim
reče inspektor Dantar.
— To je suviše rastegljiv motiv —
primeti Hazelden.
— Postoji i neposrednlji motiv —
nastavi Dantar. — Ona je poznata
kao vrlo povučena udovica. Nije na­
lazila ljubavnike i smatrana je vrlo
moralnom puritankom, a autopsi­
jom je utvrđeno da je u svojoj čet­
rdeset i petoj godini bila trudna.
Treba naći čoveka.
— Treba istraživati u grupi spiri-
tista s kojima se viđala — zamišlje­
no reče Hazelden. — Ali, odakle ja
da počnem?
— Ima li bar neki podatak o na­
padačima? ^
— Skoro ništa... Jedan je mlad i
dugokos, drugi visok, snažan i neu­
redno začešljane svetlosmeđe kose,
a treći je glomazan opuštenog lica
sa snažnim podvaljkom i plačnim
izrazom. Kosa mu je opala do polo­
vine temena. Ali takvih momaka
ima u Londonu na stotine.
— Ipak bih konsultovao elektron­
ski mozak Uslužnog centra — pred­
loži mladi inspektor. *
— Opet ti s tim tvojim elektron­
skim čudovištima. Možda vrede ko­
liko i spiritističke seanse — usproti­
vi se inspektor Hazelden.
— Ne shvatam zašto se tako oštro
suprotstavljaš napretku nauke. Po­
stoje iskustva... — po ko zna koji
put nastavi Dantar da ubeduje svog
starijeg kolegu. — zar i sam ser Ar-
tur Dikson, viši inspektor Skotland-
-Jarda, još pre nekoliko godina, nije
morao da prizna efikasnost elek­
tronskog mozga u ulozi detektiva.
— Slušao sam o tome, ali nisam
tražio detaljne informacije, jer mi
nemamo takve uređaje-, izuzev za
kartoteku zločinaca, njihovih otisa­
ka i podataka. A to je isto što i ručni
rad, izuzev što je brže. Da li opet po­
kušavaš da mi ispričaš tu priču o
elektronskom mozgu?
— Jednom ipak treba da ja čuješ.
— Hajde, ispričaj je da skinem i tu
bedu s vrata — smejući se reče Ha­
zelden.
— Neću da pričam, pročitaću ti
neke odlomke iz novina i časopisa
— spremno prihvati inspektor Dan­
tar.
Odmah zatim izvadi iz torbe listo­
ve papira s nalepljenim isečcima
članaka i poče da čita:
»Bilo je to jednog dana u Los-An-
đelesu, gde je boravio ser Artur Dik­
son da se upozna sa vrednošću »no­
ve nauke«. Američki inspektor bili
su radoznali da čuju mišljenje bri­
tanskog kriminalističkog eksperta
visoke klase, koji je svakom auto­
matskom sistemu pretpostavljao ži­
vi rad detektiva na licu mesta, dra-
gocenost lične opserv^acije i fizički
neposrednog traganja i gonjenja...
U jednom trenutku upalilo se
svetio na kontrolnoj tabli. Proradio
je ceo elektronski i radio sistem
Los-Anđelesa. Glavni inspektor
Braun iz policije Los-Anđelesa po­
zvao je ser Artura Diksona da prati
događaje. Od jednih kola prenešena
je radio poruka:
»Kola 217. javljaju sa lica mesta
da je izvršeno ubistvo prilikom kra­
đe automobila kod Litla pre četiri
minuta. Na sedištu kola nalazio se
koferčič sa dragocenostima. Vlas­
nik kola je ubijen pri pokušaju spre­
čavanja krađe. Svedoci su opisali
20

23. ubicu: tamne naočari, pege na licu i
rukama. Ima i jedna nesigurna pri-
medba. Neko je video kao da zloči­
nac ima tetoviran znak leptira na
ruci. Odvezao je kola u pravcu ras­
krsnice 28. Patrolama dato obaveš-
tenje i opis kola«.
Braun se nehotično okrenuo hr-
batu elektronske mašine u zastak­
ljenoj prostoriji kao da očekuje od­
govor. Ser Artur Dikson bio je nepo­
mičan'u svojoj naslonjači i pratio je
rad četiri službenika, koji su kodovi­
ma programirali uređaje. Jedan od
službenika nalazio je trenutke da
objašnjava gostu:
»Broj koda 25 znači tetoviranje, a
dajemo podrubriku za leptira. Maši­
nu smo uposlili i kodovima 48, što
znači kartoteka krađa automobila.
20 — ubistva, 11 — obojene naočari,
17 — pegavost...«
Čulo se samo kako meko i fino
zuje uređaji. Elektronski i mehanič­
ki impulsi prebirali su kartoteku od
preko milion perforiranih i ispisa­
nih pločica s podacima o najraznov­
rsnijim zločincima! ličnim oznaka­
ma njihovih izvršilaca.
»Ukradena kola primečena i opet
izgubljena na raskrsnici 28 — jav­
ljao je neko radio-vezom. — Supru­
ga ubijenog vlasnika izjavljuje da je
u koferčiću bio nakit u vrednosti od
šest stotina hiljada dolara.«
»Četrdeset pravaca grana se u re-
jonu raskrsnice 28 — zlovoljno je
promrmljao inspektor Braun. —
Inia mnogo privatnih aerodroma,
usamljenih poseda... Koliko je mi­
nuta prošlo?«
»Osam« — odgovori dežurni.
»Mogao je preći i svih deset mi­
lja«, zaključi Braun i poskoči na
zvonki signal iz jedne od staklenih
kaseta.
Braun prvi nestrpljivo uze i pre­
gleda kartone. Mrmljao je podatke:
»Karton po registraciji tetovira­
nja: Staford Vili. Naočari: Staford
Barimor Vitli, Džekson. Pege na licu
i rukama: Silovski Blek, Staford!
Kod dvadeset ubistava nema Sta-
forda... Kod četrdeset i osam krađa
automobila: Džipson Grajger... Sta­
ford u dva neuspela pokušaja...«
»Dakle, jesmo li za Staforda, še­
fe«, upita službenik koji je već pre­
listavao specijalni dodatni adresar
za svako ime na kartonima iz elek­
tronskog mozga.
»Za Staforda!«
»Hajland park 311«.
Covek kod radio-pulta uključi
mikrofon za vezu s policijskim koli­
ma i poče da govori:
»Patrolna kola sektora 40. Pravac
Hajlend park 311. Vili Staford, ubis-
tvo i krađa automobila »plimut«
1946. broj 1212 — 748. U kolima ko-
ferčić s nakitom. Kola u gonjenju
217. Pravac Hajland park 311. Bun­
galov u kome stanuje Vili Staford,..
c
»Vreme?«, upita ser Artur Dikson.
»Dvanaest minuta od izvršenja
dela«.
»Rekoste da ima aerodroma u bli­
zini?«
Braun zabrinuto potvrdi. Prolazi­
la su još četiri duga minuta, a onda
se javiše policajci jednih kola:
Kola 90 sa sektora 40. Plimut sto-
i pred bungalovom u Hajlend-par-
;u 311. Bungalov je u blizini aerod-
romske piste i blokiran je. Zakupac
je otvorio vatru. Kola 217 stižu sa
svedokom...
Svi su nestrpljivo očekivali. Opet
stiže vest:
»Zakupac bungalova onebposob-
Ijen suzavcem! Nađeni dokumenti:
Vili Staford...«
Inspektor Braun je hučno odah­
nuo, pogledao sat, a onda ser Artu-
ra Diksona. Dodao je dosta tiho:
»Osamnaest minuta... Prečnik te­
ritorije dvadeset pet milja«.
Ser Artur Dikson je zamišljeno
posmatrao oklop od sjajnog lima i
pleksiglasa, pod kojim su se skrivali
mehanizmi elektronskog Šerloka
Holmsa, ali nije ništa rekao«.
— Poznato je da smo i mi uveli
elektronske registratore — prekide
Hazelden čitanje svog kolege Dan-
tara.
21
i;

24. — Da, ali sa pet godina zakašnje­
nja. Međutim, nemamo sve ostale
uređaje upotrebljive u policijskoj
službi — odvrati Dantar. — Dozvoli
da ti pročitam još neke odlomke.
Hazelden uzdahnu i klimnu gla­
vom, a Dantar nastavi da čita;
»... Pet miliona otisaka prstiju i
dvanaest miliona drugih podataka
sadrži memorija elektronskog moz­
ga kriminalističke policije u Njujor-
ku. Stotinu službenika morali bi da
rade dve godine da bi se obavio pot­
pun pregled svog tog materijala.
Elektronski mozak pregleda na sat
tri miliona otisaka. _.. «
»... Policija u Cikagu služi se
elektronskom arhivom od 1964. go­
dine. Elektronski mozak dao je pod­
atke koji su doveli do preko 3.000
hapšenja...«
»... Preko 680 miliona pojedinač­
nih informacija o zločincima —
imena, lične opise, izveštaje o uči­
njenim delima, registrovane broje­
ve automobila, metod rada — sad­
rži elektronski mozak pušten u rad
u Los-Anđelesu... «
»Policija u Rimu, koja je u Evropi
prv^a uvela elektronski mozak u svo­
ju službu, koristi ga čak i za to da
lako snabde svoje policajce unifor­
mama i odelima — programirala ga
je za brojeve cipela, kapa i šešira za
sve policajce i agente..,«
». . . Neslućene su mogućnosti
elektronskih računara. Tako, na
primer, svake nedelje elektronski
mozak u Los-Anđelesu puni se na
36.000 podataka i izveštaja. Jednom
mu je postavljeno sledeće pitanje;
Razbojnički napad na prodavnicu
šešira. Opis počinioca; muškarac
plave kose, kratko ošišan. Revolver
je držao u kesi od papira i pretio re-
čima: »Ne pokušavajte da obavesti-
te policiju, jer ćete umreti«.
Elektronski računar je brzo pre­
gledao svoj mnogomilionski regis­
tar i odgovorio da je u toku nekoli­
ko poslednjih meseci plavokosi raz­
bojnik izvršio još tri slična prepada
u drugim radnjama.
22
Policija je ujedinila podatke o
svim tinr pljačkama i ubrzo je znala
izvršioca. Uhapšen je i priznao. . .«
». . . U Sent-Luisu uhvaćena je
banda koja je pljačkala robne kuće.
Računar je beležio sve podatke i ka­
rakteristike rada bande, kao i sve
podatke o mestima napada. Bilo je
trideset krađa i provala. Jedan služ­
benik na radu sa elektronskim moz­
gom postavio je pitanje kada i gde
će biti izvršen sledeći napad. Začu­
do, elektronski mozak nije ćutao.
Na osnovu računa elektronske logi­
ke dobijeno je verovatno mesto i
vreme sledećeg napada ove gan­
gsterske bande.
I tako se dogodilo da je plan zase-
de bandi bio u policiji razrađen pre
nego što je ba.nda stvorila svoj plan
i odluku o mestu napada. U trezoru
robne kuće dočekala je policija na­
padače i oni su se našli iza brave ne
sluteći ,da im je novi protivnik nova
nauka. . .«
». . . Sada su kompjuteri u Sjedi­
njenim Državama povezani u mre­
žu od četrdeset i osam centara, a
glavni mozak je onaj u Vašingtonu.
Primer delovanja mreže: dva zločin­
ca opljačkali su stan i ubili jednu že­
nu, a onda se avionom prebacili bli­
zu meksičke granice s namerom da
se prebace u Meksiko. Na granici
nije bilo nikakvih vesti o njihovom
zločinu, ali je granična policija za­
tražila mišljenje elektronske mreže
da li ovoj dvojici može da dozvoli
prelazak u Meksiko. Stigao je odgo­
vor da su pre nekoliko sati na dru­
gom kraju Sjedinjenih Država iz­
vršili pljačku i ubistvo. . .«
. . . Kompjuteri čine ogromne uš­
tede u troškovima policije. . .«
». . . Policajac na drumu zausta­
vio je jedna kola. Pozvao je elek­
tronski centar i dao broj. Nakon de­
set sekundi dobio je odgovor da su
ta kola ukradena i da vlasnik traga
za njima. . .«
». . . Ima i pravih polemika o to­
me da kompjuteri ugrožavaju gra­
đanske slobode. Građani postavlja­
ju pitanje da li kompjuteri pamte

25. svaki njihov prekršaj? To bi značilo
da nijedan američki građanin, koji
je bilo kada izvršio neki prestup, ne­
će moći mirno da spava, jer će ga
kompjuter dovesti u vezu sa svakim
novim sličnim prekršajem. Pravnici
postavljaju pitanja o mogućnostima
da kompjuteri pogreše, a zatim da
je nemoguće kontrolisati kakve sve
podatke skupljaju i čuvaju o građa­
nima, Elektronski mozgovi mogu
biti uzurpatori, jer neka komisija
može da pregleda arhivu u policij­
skim službama, ali ne može da
»očisti« elektronski mozak od ne­
pravednog i suvišnog praćenja mir­
nih građana. .
— Dosta, čoveče! — prekide in­
spektor Hazelden čitanje svog mla­
dog kolege. — 1 sam znam ponešto
o tim novotarijama. A znam da nije
samo policija ta koja može da koris­
ti elektronske mozgove.
— Misliš da i gangsteri. . .
— Da, baš to mislim. Ako bismo
jedan relativno mali uređaj snabde-
li podacima samo iz novina o tome
kako su izvršeni pojedini zločini,
koje su greške zločinci počinili i koji
su zločini ostali neotkriveni, lako bi
se dobio idealan plan za novi zlo­
čin, . ,
— Pa to bi moglo da bude, . . Još
ti nisam rekao da sam pitao o slič­
nim napadima, kakav je bio ova za
koji si ti zadužen. Kompjuter Us už-
nog centra dao mi je podatke o us-
pelom i neotkrivenom napadu u Pa­
rizu novembra šezdeset pete. . . Po­
stupak je istovetan ovom, a meta je
opet kompanija za plemenite meta­
le — ispriča Dantar.
— To znači da prvom prilikom
malo zagledamo poslovanje tog
elektronskog mozga — reče inspek­
tor Hazelden i ustade. — A ja ću da
potražim vezu u podzemlju i čujem
ko su lica koja bi mogla da odgova­
raju opisu očevidaca.
Mladi inspektor Dantar ga je za­
mišljeno gledao. I sam je morao da
krene u sličnu potragu, jer elek­
tronski mozak ipak nije davao ime­
na spiritista. Trebalo je rasvetliti taj­
nu ubistva Doroti Makaren, čiji leš
je nađen u parkiranom automobilu,
a nije se moglo znati da li je ubijena
u blizini, ili negde daleko.
Bilo je očito samo da je udavljena
gola, a onda obučena brzo i nepot­
puno.
Razgledao je spisak spiritista koje
je go'Spođa Makaren poznavala. Baš
u tom trenutku zazvoni telefon. On
diže slušalicu i javi se:
— Ovde inspektor Dantar!
Pri tome je još uvek čitao spisak,
— Ovde je Izabela Ravsen, , ,
Htela bih da kažem: . . Ubijena gos­
pođa Makaren mi je bila prijateljica
— govorio je uzbuđeno ženski glas.
Inspektor htede da mirno nastavi
razgovor, ali ga iznenadi to što je na
spisku bilo ime žene s kojom je raz­
govarao, On se brzo odluči.
—. Dajte mi adresu i čekajte me
kod kuće, jer želim da porazgovara­
mo — reče zatim i sačeka da dobije
pristanak.
IV
novom tajnom skloništu već je
bila nastala uzbuna. Džejn Vitin-
gton, iako je bila zaneta ispitivanji­
ma biomima, prva je primetila da se
njen voljeni Donald ne javlja. Stizali
su samo signali iz automobila, uvek
uključeni i korisni da se pronađe
makar mesto automobila. Uzalud je
zvala Luna na svim talasnim duži­
nama uređaja koje je imao kod sebe
i u kolima. Odgovora nije bilo. Zato
ona potraži Samjuela Makfersona
zauzetog pripremanjem materijala,
koji je trebao da se izbaci iz nezav­
ršenih delovT, skloništa.
— On se ne javlja — reče ona za­
brinuto.
■— Jesi li proveravala? — upita
stari mornar.
— Da. . . Na traci je snimljeno ka­
ko se vozi, kao da učestvuje u nekoj
trci. . . Onda koraci po tvrdom tlu i
kao da se negde popeo, pa skočio
na raskvašeno tle. Čuje se šum ki­
še. . .A onda neka tuča i prekid —
ispriča Džejn.
23

26. — Krenuću odmah — reče mor­
nar. — Da li si odredila kordinate
odakle emituje automat kola?
— To je negde u kvadratu devet­
naest, od Lajton-Stona do _Eping-šu-
me — odgovori Džejn. — Želim da i
ja pođem s tobom.
— 1sama znaš da je to stvar o ko­
joj je bilo mnogo razgovora. Da sa­
da niko nije bio u sklonštu, kako
bismo znali da se Donald ne javlja. 1
šta ako se javi i traži pomoć, a mi se
zamajamo na drugoj strani? — ves­
to je odbi Mžkferson.
— Dobro, idi sam, ali mi se javljaj
— složi se Džejn ne gubeći izraz
brižnosti s lica.
Jedan sat kasn^e Samjuel Mak-
ferson pronašao )e napuštena Lu-
nova kola. Bilo je šesnaest sati 1tri­
deset pet minuta. Napolju se već
smračivalo, a zbog kiše već se vide-
lo slabije nego da je duboka vedra
noć. I ulična svetla su se smanjila.
Prilazeći kolima Makferson uz-
drhta, jer video je nečije telo na se-
dištu. Bilo je nepokretno. On brzo
istrča iz svojih kola i priđe Lunovim.
Tek tada ugleda da nije samo jedno
telo u kolima. Među komandama
nalazio se još jedan muškarac s li­
cem prema podu. Drugi je ležao na
sedištu, kao da se bio bacio da po­
mogne onom prvom, pa i sam pao i
ostao nepomičan.
Makferson je znao šta to znači.
Podiže glave i zagleda lica nepozna­
tih ljudi. Jedan je bio mlad i imao je
vrlo bujnu tamnosmeđu kosu, guste
i duge obrve i lepo lice. Drugi je bio
četrdesetih godina i plavokos.
— Dakle, momci, milion mu lu-
peških provala u tuđa kola. Ovoga
puta ste ušli na pogrešna vrata. Mo-
raćete bl^o da kažete gde je Lun —
mrmljao je za sebe Makferson po­
krivajući lice maskom dok nije is­
ključio uređaj, koji ispušta snažan
uspavljujući gas, ako neko nepoz­
van prodre u automobil.
Prednje malo i trouglasto staklo
na desnoj strani do upravljača bilo
je razbijeno, a provalnik je provu­
kao ruku i iznutra otvorio vrata Lu-
24
novog automobila. Kad je ušao gas
ga je oborio. Drugi momak mu je
pomagao pa se i sam našao uspa­
van. Neprijatna kiša bila je oterala
pešake s ulica ovog predgrađa i ni­
ko nije primetio da iz automobila,
čija vrata nisu mogla dobro da se
pritvore, viri jedna nepokretna no­
ga.
Mornar brzo prebaci tela dvojice
uspavanih između prednjeg i za­
dnjeg sedišta, pa ih dobro veza za
šine pod sedištima. Odmah zatim se
osvrnu i u blizini ugleda jedna kola.
Pođe da ih pregleda i nađe da su
nezaključana. Otvori vrata i opipa
džep na braniku za sunce. Tamo
nađe dokumenta za kola i vozačku
kartu na ime Hala Ulmena. Bio je to
onaj stariji zarobljenik Lunovih spe­
cijalnih kola i Makferson ga pre-
poznade ha fotografiji vozačke kar­
te. Makferson pomisli čak i na ta da
Lun nije u koferu ovih kola kao za­
robljenik, pa izvuče ključeve i pro-
veri spremište. Bilo je prazno. On
zaključa kola i ključeve stavi u džep
svojih širokih mornarskih pantalo-
na, pa požuri da zaključa i svoja ko­
la, koja je ostavio tu u blizini, po­
mislivši da bi Lun, kad bi naišao,
imao čilne da se preveze, jer je znao
gde se nalazi rezervni ključ zaka­
čen pod zadnje spremište.
Odmah zatim mornar sede za up­
ravljač Lunovih kola i krenu prema
ulazu u Eping-šumu. Za sve vreme
proveravao je radio-uređaj ah sig­
nali od Luna nisu dopirali. U blizini
jezerca Bating-Ponda on skrenu u
najdužu stazu i zaklonjen šumom
poče da osvešćuje svoje zarobljeni­
ke. Posadi ih na sedište i poče da is­
pituje.
— Malo ću da te ispitujem, gnjido
s imenom Hal Ulmen! — zareža on
promuklim glasom od koga se veza­
ni čovek trže kao od šamara.
—[Ja. . . mi. . . Samo pogledali u
kola. . . — promuca Ulmen.
— Dali seiti|slažeš s njegovim la­
žima? — obrati se mornar mladiću
pored sebe.
Ovaj klimnu glavom.

27. — Zaslužili ste po jednu čvrgu —
zaključi Makferson 1 njegov kažip­
rst savi se pod palac, kao salama
pod suvu šunku.
Munjevito pođe rukom ka Ulme-
novom licu i kažiprst se ispravi. Bila
je to čvrga kojom je mogao da ones-
vesti čoveka. Brzo zatim pogodi i
nos mladića. Oba zarobljenika jauk-
nuše i krv im pođe iz nozdrva.
— Da nastavimo, sto mu čvrga i
po jedan pravi udarac, od koga pu­
ca lobanja kao ljuska od jajeta! —
uzviknu Makferson i pokaza i svoju
ogromnu pesnicu na kojoj su igrale
žile i mišići.
Pod svetlonS lampice u kolima za­
robljenici su lepo videli pesnicu i
zurili su u nju počinjući da shvataju
zašto su čvrge bile opasnije od neči­
jeg punog udarca.
— Kako se ti ono zvaše? — upita
Makferson mladića.
— Ja. . . zovem se Braun. . .
— Valjda još nekako — upade
Makferson i s dva prsta uhvati po­
veliku Braunovu jabučicu na vratu,
zbog čega se mladić zakašlja. — Ne
dozvoli da postanem nervozan, jer
bih mogao da preteram i da ti išču­
pam ceo grkljan.
— Ime mi je Filip Braun! — požuri
se da kaže mladi zločinac.
Makferson se zbog nečega zamis­
li. Iako je važio za priprostog i jed­
nostavnog čoveka, Lunov najbolji
prijatelj i jedini stalni drug imao je
naviku da pamti bezbroj stvari. Ime
Filipa Brauna podseti ga na jedan
slučaj ubistva pre tri meseca. Ubica
se takođe zvao Filip Braun i imao
nadimak Ocokol.
— Moraću ipak da ti čupnem
grkljan, jer očito me lažeš. Nastavi-
ću razgovor sa starijim i pametni­
jim gospodinom Ulmenom, kad on
vidi anatomiju tvog vrata — zapreti
Makferson i jače zari prste oko mla­
dićeve jabučice na vratu.
— Rekao sam istinu! kriknu
mladić grcajući. — Zovem se Filip
Braun!
— I još kako?
— Ne razumem... Filip...
— Mnogo lažeš, Ocokole! Pretera-
no lažeš! Izgleda da nećeš preživeti
razgovor sa mnom, jer kod sledeće
laži bićeš mrtav! — opomenu ga
Makferson.
— Ne znam ko ste i šta želite —
reče Braun.
— Želim da znam gde je vlasnik
ovih kola!
— Ne govori, Filipe! On blefira!
U tom trenutku Makferson ga
udari pesnicom tako da ovaj klonu
bez svesti.
— Slušaj, Ocokole! Govori istinu,
a čim se ovaj gad osvesti videćeš ka­
ko govori brže nego ti. On je budala,
a i duže je živeo. Ti bi mogao još ne­
ko vrem e... Dakle, gde je vlasnik
ovih kola? — nastavi Makferson.
Trenutak se Ocokol kolebao, ali
kad se glomazni Makfersonovi prsti
nađoše opet na njegovom grlu, on
poče da govori.
Nakon deset minuta Makferson
je znao sve što su znala ova dva
gangstera o Lunovoj sudbini i mes-
tu gde je ostao. Brzo ih veza i zalepi
im usta flasterom, a onda ih iznese i
postavi u žbun niskog zimzelena.
Veza ih za korenje i ostavi. Vrato­
lomnom brzinom jurio je kroz mrak
i kišu ka skladištu stare hartije.
— Pitajte i govoriću — reče Lun
mimo, iako ga je koleno peklo zbog
ogrebane kože.
— Ko si ti i kako si se našao ovde?
— upita Bernard Stark.
— Lun je munjevito sastavio priču
o sebi. Znao je priču o izvesnom Di­
ku Mordinu, nekada poznatom pod
nadimkom Bur^ja. Bio je to obijač
prve klase. Lun je znao da je napus­
tio London još pre deset godina i da
živi mimo u Australiji. Bio se odre­
kao obijačkog zanata i obrađivao je
veliku farmu.
— Zovem se Dik Mordin, pomalo
poznat pod nadimkom Burgija —
poče Lun.
— Burgija Dik? Veliki obijač?! za­
čuđeno upita Bemard Stark, koji se
25

28. u podzemlju naslušao priča o Diku
Mordinu.
— Da... priznajem. Nekoliko go­
dina bio sam odsutan iz Londona...
Pogubio sam veze i tražio sam dru­
žinu. .. Osmatrao sam vas iz daleka
i zaključio da bismo zajedno postig­
li neke lepe uspehe — pričao je Lun.
— A kakvo je ovo ime u tvojim do­
kumentima? — upita Štark.
— Dokumenti su lažni. U kolima
imam i druga... Služim se s više
imena i dokumenata.
— Hm!... Inženjer Ros Vestlejn...
Da... Dakle, slavni obijač poželeo je
da učestvuje u plenu, za koji nije
mrdnuo ni prstom. Mislim da čete
ipak umreti, Dik! — zaključi Štark.
— Nisam vas pratio zbog plena,
nego da nađem trenutak da vam se
pridružim. Nisam bez novaca. Sa­
mo u kolima, koja su u blizini,
imam preko hiljadu funti. Imam i
čekovnu knjižicu, čiji čekovi važe na
donosioca. U stranim bankama
imam nešto novca... Dakle, hteo.
sam da finansiram neki veći poduh­
vat. To nije samo stvar-novca, jer ja
ga imam. To je strast zanata... To je
priča koju vam nudim, a vi je prove-
rite — zaključi, Lun.
— Onda mi ispričaj tačno kako je
tekla provala u Kreditnu banku pre
devet godina i ko ju je izvršio. Ja o
tome znam svaki detalj, jer mi je na
rukama umro jedan starac. — ume-
ša se Mark Džarold. — Mala laž, ili
greška i ti ode na onaj svet.
— Taj starac mogao je da bude sa­
mo Džo Bliker, moj najverniji po­
moćnik — odgovori Lun bezbrižno
znajući skoro svaki detalj o Mordi­
nu, jer ga je uhatio i odbio od zloči­
na.
, Pričao je tačno o mestu banke u
Sitiju Londona, detaljima prprema i
ulasku u trezor, kada je Mordin sa
Blikerom opljačkao pola miliqna
funti.
Zanet pričom Mak Džarold je ne­
hotično potvrđivao glavom.
Ali taj razgovor prekide zvonjenje
telefona nad njima u baraci. Stark
se ispe i Lun je čuo kako nekom pri­
ča da je uhvatio uhodu i ko je tajan­
stveni momak.
— Dobro, postupičemo kako ka­
žete. Ali može da priđe samo jedan
čovek s novcem. Kad se udaljimo,
možete da ispod gomile izvučete au­
tomobil sa zlatom — zaključi Štark i
vrati se nad otvor u podu.
Zovnu plačnog Džarolda i objas­
ni;
— Dolaze duhovi koji su nam se
nalepili na čudan način. Ali doneće
novac u, vrednosti polovine zlata.
Mislim da im ustupimo te vrele po­
luge.
— Ja ne bih umeo ni dve da pro­
dam — složi se Džarold. — A šta će­
mo s ovim momkom, koji počinje da
mi se sviđa?
— Ostavi ga kako jeste, jer gazde
tako kažu. On mora da umre, jer
mnogo^zna.
— Da ga sredim?
— Ne treba... Učiniće to oni koji
preuzimaju skladište. Ml treba da
se sklonimo u najdublju rupu neko
vreme — zaključi Štark i udalji se
od otvora.
— Žalim Burgijo... Šta mogu da
učinim za tebe na rastanku? — upi­
ta Džarold, koji je do pre nekoliko
minuta bio spreman da užasnim
mukama umori svoju žrtvu.
— Veze me seku, jer su suviše
stegnute i vlažne. Ostaću bez obe
ruke, ako potraje još koji sat — po­
žali se tobožnji obijač Mordin.
— A kakva mi je korist da ti po­
mognem? — skoro plačući upita
Džarold.
— Uzmi mqje ključeve i odnesi
onih hiljadu funti...
— To ćemo učiniti i bez tvog pri­
stanka.
— Ali mogu da ti potpišem ček na
još dve hiljade. Imam ga u džepu
košulje. Pokušaj i videčeš da Imaš
sreću što si me sreo.
Džarold se osvrnu i poteže nož is­
pod pazuha, gde se videla i drška
revolvera. Pokida veze na Lunovim
rukama, a onda poteže pištolj i upe­
ri ga u njegovo lice.
26

29. — Daj k lj^eve i ček, ali brzo! —
naredi zatim Džarold.
Lun protrlja zglavkove i, iz džepa
košulje izvadi čekovnu knjižicu. Za
to vreme stiže da uključi rezervni
mikrofon skrivenog primopredajni-
ka. Znao je da će uskoro moći da
dozove Džejn i Makfersona.
— Sad možeš da me vežeš, ali bi
bilo pametnije da me odvedete so­
bom. Mogli bismo da se poslužimo
mojim kolima — nastavi da govori
Lun. — Ako vam se to ne sviđa, vra­
tite se kasnije po mene. Ja mogu da
se otkupim s više novca, nego što
biste ga zaradili u pet ovakvih pljač­
ki.
— Razmisliću o svemu... razmis-
liću... svakako — zaključi Džarold
praveći omču na pristojnom odsto­
janju od Luna.
Zatim mu je dobaci i naredi da je
stavi oko ruku. Kad zateže konopac,
priđe i ponovo brižljivo veza zarob­
ljenika, a onda se pope uz stepenice.
Zatim svali teški kapak podrum­
skog spremišta.
Sada je Lun mogao da pozove
svoje tajno sklonište. Prvo obradova
Džejn, a onda pozva Makfersona,
er mu Džejn beše javila da je otišao
ia ostavljenim kolima.
— Bio sam zabrinut, sto mu
mrtvih »stenica«! — javi se mornar.
— Morao sam da iscedim obavešte-
nja iz ona dva momka koja sam na­
šao u tvojim kolima.
— Ne znam ništa o momcima u
mojim kolima — odvrati Lun.
— To su izvesni Hal Ulman, bitan­
ga od četrdesetak godina i mladi Fi­
lip Braun zvani Ocokol. Oni su te
klepnuli kad si već savladao ona tri
gangstera — kratko izvesti Makfer-
son.
— Gde se sada nalaziš? — upita
Lun.
— Dolazim ka tom skladištu. Baš
sam pred prugom iza Vudforda.
— Onda pripazi kako postupaš,
jer neka banda dolazi da preuzme
zlato i isplati novac...
— Sta me se tiču oni?! Reci^ ge si
ti, pa da dođem po tebe! — zaključi
Makferson jednostavno.
Neustrašivi momak često nije
mislio o opasnostima. Još od noći
kad su se upoznali-posle jedne tuče
u lučkoj krčmi i kad se tada mladi
Donald Sikert stavio na stranu
usamljenog mornara, njih dvojica
su postali skoro nerazdvojni. I uvek
je Samjuel Makferson bio spreman
da žrtvuje sve, od ljubavi prema mo­
ru i brodovima, pa do svog života,
za svog mladog druga. Starili su za­
jedno, ali izgledalo je da Makferson
ostaje isti,'uvek otvoren, pun šalji­
vih psovki i spreman da jurne za
pravdu.
Pripazi šta činiš, jer možda su već
stigli gangsteri koji treba da preuz­
mu zlato. Primetiće i da si odveo
ona dva momka — opomenu ga
Lun.
— Dolazim, jer, koliko se ja razu­
me u ćud gangstera, oni će da te oh­
lade. .. Uh, milijardu im zlatnih po­
luga, neće im uspeti! — zaključi sta­
ri mornar.
Baš tada stiže na početak Sultan-
-Roda, ali ne uđe u slepi deo ulice,
nego skrenu u Najtingel-Rod, jer
beše video četiri automobila oko
onog napuštenog, koji je pripadao
odvedenim momcima Ulmanu i
Ocokolu.
Zaklonjeni, sa dve mašinske puš­
ke i pištoljima, čekali su nepoznate
goste gangsteri Bernard Štark,
Mark Džarold i Terens Tebit. Veće
je bilo puno neke strave i nelagod­
nosti. Kiša je natapala tela slivajući
se niz obešene listove raskvašenog
papira u gomilama ispod kojih su
bili skriveni.
— Nikako ne shvatam ko je mo­
gao sve da sazna o nama i planu
napada na automobil sa zlatom —
tiho promrmlja Štark.
— Neka samo prođe ova noć...
Kad saznam, porazgovaraću s tim
momcima — pretećim i plačnim
glasom reče Mark Džarold.
27

30. — Ali ja sam razumeo da nas oni
štite... To su na neki način šefovi
našeg ganga — primeti ■najmlađi
gangster Terens Tebit.
— Sve to čin] da se osećam nepri­
jatno. Bićemo oprezni — zaključi
Štark, koji je u ovoj samostalnoj
trojci imao ugled šefa.
Prekidoše razgovor, jer se čulo
kako pred skladištem zastaje kolo­
na automobila. Kapija je bila otklju­
čana i sada je neko gurnu. Videlo se
da napolju ima više ljudi, ali samo
jedan ude noseći veliku torbu u ru­
ci.
— Halo! Dođite! — pozva nepoz­
nati i krenu ka baraci.
— Skreni na desno1— pozva ga
Štark i ustade iz rupe na ivici papir­
nog stoka.
Nepoznati ga ugleda i pođe k nje­
mu podižući desnu ruku, a levu s
torbom odmače koliko mu je dozvo­
ljavala njena težina. Štark se povla­
čio unazad pozivajući nepoznatog.
Kad še nađoše u zaklonu papirnog
stoka, nepoznati zastade i reče;
— Nema prevare. Igramo pošte­
nu igru. Ovde je novac u vređnosti
polovine zlata. Uzmite ga i dajte
nam Tebita da nam pomogne kod
vađenja automobila — reče nepoz­
nati.
— Baci torbu — reče Štark..
Nepoznati posluša 1 Štark uhvati
torbu, ali ona mu skliznu na ras-
kvašeno tle. On je podiže i povuče
se u zaklon. Džepnom lampom os­
motri sadržaj torbe, a onda pognut
dođe do Džarolđa i Tebita. Predade
im torbu i reče da će još malo da po­
razgovara sa nepoznatim, a onda će
Tebit da pokaže sklonjeni automo­
bil sa zlatom.
Nepoznati posetilac je i dalje mir­
no stajao. Štark uperi k njemu na­
glo mlaz svetla ručne lampe, ali ni­
šta nije mogao da razazna. Donosi­
lac novca imao je nekakvu periku,
koja se produžavala u verovatno
lažnu bradu. Sve to je pokrivalo lice
bolje nego obična maska.
— Grešite ako pokušavate da iz-
vedete nešto protivno dogovoru.
Skladište smo propisno opkolili, ali
ne želimo pucnjavu, jer bi to privuk­
lo policiju — opomenu ga nepozna-
ti.
-7 Šta još imate da kažete? — upi­
ta Štark.
— U maloj pregradi torbe s nov­
cem imate sva uputstva. Ja sam sa­
mo izTšilac naloga i ne Tedi da
me ispituješ. Počnimo preuzimanje
zlata. Rečeno mi je da Tebit istera
automobil iz skloništa, a ja da ga iz-
vezem napolje. To je sve što znam —
zaključi nepoznati.
Štark progunđa nešto u znak pri­
stanka i povuče se. Tebit ga smeni i
pođe s nepoznatim između gomila
pokrivenog papira. Kod jedne stade
i razmače mokre otpatke. Ukaza se
prolaz i on nestade u njemu. Nepoz­
nati ostade napolju.
Malo kasnije začu se cviljenje ne­
kog zarđalog čekrka. Jedna strana
papirne gomile poče da se diže i ot­
vori prolaz, iz kojeg uskoro iziđoše
kola sa zlatom. Tebit zaustavi, isko­
či napolje i sakri se'negđe među go­
milama papira. Nepoznati uđe u ko­
la i izveze ih iz skladišta.
*
Samjuel Makferson beše zaobi­
šao slepi deo Sultan-Roda i na ivici
poljane ograđene drvenom ogra­
dom oceni da bi tuda mogao da
stigne đo skladišta starog papira.
Ali čim se zaustavi u zaklonu dva
osakaćena drv'eta, dva momka izni-
koše iz mraka i priđoše kolima.
— Baš je sad trebalo to da mi se
dogodi, sto mu blatnjavih ulica! —
gunđao je Makferson iz kola.
— Zašto ste se zaustavili? — upita
jedan od dvojice nepoznatih moma­
ka.
— Izgleda da mi je voda zapljus­
nula motor u ovim odvratnim lok­
vama, do đavola i kiša i jesenje bla­
to! Ugasila se mašina, pa sada stoji,
sto joj pokretača, dinama, kablova i
šrafova! — gunđao je mornar podi­
žući poklopac motora.
On uze džepnu maramicu, i nešto
je brisao njom kao da prisutnih i ne­
28

31. ma. A onda u jednom trenutku se
okrenu i obrati se bližem momku;
— Ako biste okrenuli ključ, da
probamo da li će motor da upali,
bio bih vam zahvalan.
Ona dvojica se zagledaše i jedan
uđe u kola. Čim je seo, Makferson
gurnu vrata za njim, a onda se na­
glo baci na sledećeg. Ovaj pokuša
da izvTJČe pištolj, ali Makfersonova
pesnica ga pogodi pravo u lice i on
se odjenom promeni, a zatim oboji
krvljud pre nego je onesvešćen pao
na zemlju. Onaj u kolima već je spa­
vao, jer beše upao u mornarevu za­
mku. *
' Makferson pronađe u blizini kola
onesvešćenih napadača, pa ih pre­
nese i pobaca unutra gunđajući ne­
što o bebicama, koje ne treba da kiš­
nu noću daleko od svojih krevetaca.
Zatvori stakla i vrata automobila, a
onda ubaci malu gasnu bombicu za
uspavljivanje. Odmah zatim vrati se
do svog automobila i pomeri ga na
drugu stranu ulice, u prolaz ka jed­
noj usamljenoj kući, te je izgledalo
da pripada vlasniku kuće.
Sada više nije imao prepreka, izu­
zev daščane ograde. Umesto da je
preskoči, on se saže i povuče prvo
jednu, a onda drugu dasku, koje se
otkovaše. Razmače ih i provuče se
kroz otvor, a onda potrča pognut i
zaklonjen krovom, gomilama sta­
rog materijala i ogradom.
Samjuel Makferson stiže na tle
slagališta starog papira baš u tre­
nutku kada nepoznati odveze auto­
mobil sa zlatom. Na ulici se začu
paljenje kola i odlazak kolone auto­
mobila.
Šuškanje kod jednog stoka papira
opomenu Samjuela Makfersona i
on se pritaji, a onda poče da puzi u
tom pravcu. Malo kasnije čuo je raz­
govor tri gangstera.
— Uzećemo po nešto novca, a os­
talo da sakrijemo onde gde smo se
dogovorili — predlagao je Štark.
— Zašto da ne odnesemo sav no­
vac? — upita Tebit.
— Zbog opreznosti — odgovori
Štark. — Možda nas momci tajan­
stvenog gazde čekaju da nam uzmu
i ovaj deo plena.
— I ja mislim tako — složi se Dža-
rold. — Uzmite po sto funti, a ostalo
ću ja odmah da sakrijem. Oba znate
gde je skrovište. Valjda smo verni
jedan drugome.
— Ja idem u baraku, jer treba da
završim s onim momkom. Ipak, ne
smemo ga ostaviti živog, ako odlazi­
mo odavde — reče Štark. — Neka
nas Tebit pokriva odavde iz zaklona
jednom mašinskom puškom. Nikad
se ne zna...
Desilo se da Džarold prođe pored
Makfersona. Kiša ga je yeć bila sak­
rila u gustom_ mraku. Čuo se neki
njegov uzvik. Štark ga pozva, ali ne
dobi odgovor. Makferson beše sa­
mo jednom udario po vratu glomaz­
nog gangstera i povukao ga među
papir. Brzo, davno uvežbanim po­
kretima po Lunovom sistemu, Mak­
ferson veza gangstera, začepi mu
usta i ostavi ga pokrivenog mokrim
otpacima papira iščupanim sa l"ice
pokrivene gomile. Torbu s novcem
gurnu pod stok.
U tom trenutku pred slagalištem
se opet začuše automobili. Neko po­
če da poziva Štarka od kapije. Gan­
gster se nije odazivao, ali nije mo­
gao ni da krene u potragu sa Dža-
roldom.
— Ja^^ se, Štark! — zvao je neko
od kapije. — Želimo da znamo šta je
bilo sa naša dva momka. Jeste li ih
vi uhvatili?
Makferson odluči da ovo doziva-
nje iskoristi i priđe bliže baraci. Mo­
gao je to da učini tako da se nađe sa
njene zadnje strane. Oslušnu i oceni
da je prazna, pa se dade na posao
da probije otvor u daščanom zidu.
— Nalazim se iza barake — tiho
je javljao vezanom Lunu. — Pokuša­
vam da otvorim prolaz u drvenom
zidu.
— Nećeš uspeti. Ojačan je iznutra
dvostrukim pločama. Osmotrio sam
sve i znam da ima otvor za ventila­
ciju visoko na zidu. Nađi ga negde
po sredini barake, pa ubaci gasne
bombice. Imaš li ih? — odvrati Lun.
29

32. — Imam ih pune džepove, ali to
će i tebe da uspava — reče Makfer-
son.
— Neće, jer sam u betonskom
podrumu, koji je zaštićen. Treba mi
još malo vremena, pa da se oslobo­
dim veza. Već dobro napredujem —
zaključi Lun.
Makferson nađe otvor i jedva ga
dosegnu. Ubaci aktivirane gasne
bombice, koje uskoro ispuniše bara­
ku jakim gasom za trenutno uspav-
Ijivanje. Zatim mornar ostade da če­
ka.
— Halo, Štarkl'Ne treba da cutite!
— zvao je neko od kapije. — Želimo .
samo da znamo šta je sa naša dva
čoveka.
— Nosite se do sto đavola! — od­
vrati Bernard Štark. — Dobili ste
što ste tražili, a o vašim ljudima ni­
šta ne znam.
— Predaj nam onda momka koga
su oni zarobili i ostavili vama!
— Uzmite ga sami. Tamo je u ba­
raci, vezan je i spušten pod kapak u
mali betonski podrum! — odazva se
opet Štark.
Makferson je ležao u korovu uz
ivicu barake. Slušao je pregovore
na daljini i u isto vreme držao sluša­
licu mikrouredaja za radio-vezu s
Lunom.
— Oslobodio sam ruke i za koji
trenutak mogu da izidem. Imam ne-
utralizator gasa, kroz koji mogu da
dišem dok izidem — govorio je Lun.
Makferson se povuče iza barake i
šapatom ga obavesti:
— Nekakva banda ubica se vrati­
la i želi da te preuzme od one troji­
ce. Čekaj dole dok ti ne javim da su
uspavani.
Za to vreme kroz kapiju uđoše tri
čoveka s pištoljima u rukama. Dvo­
jica s mašinskim puškama ostadoše
uz kapiju skladišta.
Dvojica od ona tri nepoznata
momka uđoše u baraku i odmah
popadaše. Treći skoči u stranu i le­
že, a onda dozva dvojicu kod kapije;
— Zasada! Oni u baraci su pali!
Sigurno oružje s prigušivačima!
30
— Povlači se, štitimo te! — viknu
jedan od onih kod kapije.
Makferson odluči da poveća
zbrku i otvori vatru iz svog gromog­
lasnog kolta. Tada zapuca sa svih
strana. Pucali su napadači od kapi­
je, Štark i Tebit sa svoje strane i
mornar iza barake.
Štark povuče Tebita i dade mu
znak da krenu ka skrovištu svoja
dva automobila, postavljena u naro­
čito priređenim šupljinama ogrom­
nih gomila starog papira. Dok su se
šunjali, Tebit zape za papir nabačen
na Džarolda i otkri vezanog gan­
gstera. Brzo se povukoše i odrešiše
mu veze.
— Šta se događa? Ko me je ones-
vestio? Gde je novac? — upitao je
Džarold cvileći.
— Treba da nestanemo, jer sva­
kog trenutka može da dođe policija
— odgovori Štark i požuri prema
skloništu automobila.
Uskoro njih trojica-behu u jed­
nom automobilu. Ne paleći svetla
izvezoše ga i spremiše se da mašin­
skim puškama probiju sebi prola­
zak kroz kapiju.
Te trenutke iskoristi Lun i iziđe iz
podruma. Javi Makfersonu da poja­
ča paljbu, pa onda jurnu kroz jedi­
na vrata barake, ali pognut i odmah
se bacivši u mrtav ugao. Nađe se uz
svog druga i njih dvojica počeše da
se povlače istim putem kojim je sti­
gao mornar, ■i,
Makferson nađe torbu s novcem,
ali otkri i to da je njegov zarobljenik
nestao.
U tom momentu zazvrja motor
nekog automobila i zapraštaše puc­
nji mašinskih pušaka. Kao sablast,
bez svetla, automobil krenu ka ka­
piji. Samo su siktali plamičci mašin­
skih pušaka.
— Da ih slistim? — upita Makfer­
son.
— Ne! Trebaće nam živi jednog
dana — odgovori Lun.
U daljini se začu zavijanje policij­
skih sirena. Lun i Makferson po-
trčaše do ograde skladišta, presko-
čiše je i preko praznog polja nađoše