Slovenska mitologija

2. Садржај
Уводна реч
Уводна реч.....................................................3
Историја
Верски ратови на Балтику...........................4
Соколски словенски дух..............................7
Митологија
Елементи шаманизма у старословенској
религији.......................................................10
Заборављено сећање на Бога Првог и
Јединог и извориште Светог Тројства (1.
део)..............................................................12
Разговор
Разговор са Дамиром Маркотићем из групе
Сварица........................................................16
Песме инспирисане духом предака
Вучија поворка............................................20
Шумској мајци............................................21
Ој лесниче...................................................21
Мала вила....................................................22
Стрип
Судба древних.............................................23
Сви текстови у часопису су ауторски и не
предстваљају званичан став читаве редакције.
Интернет адреса:
http://www.starisloveni.com
Контакт:
veles@starisloveni.com
,,Велес"Интернет магазин посвећен Словенима
Редакција
Уредник: Никола Милошевић
Лектор: Бранислава
Текстови: Душан Божић, Весна Какашевски,
Саша Недељковић, Данко Јовановић, Ана
Милојковић, Марко В., Милена Соколовић,
Павле Зорановић
Никола Милошевић
Прелом: Никола Милошевић
Лого: Ненад Беленцан, Душан Божић
Насловна страна: Тоша Тошић
Позивамо вас да се придружите редакцији.
Попуните следећи пријавни формулар. Након
неколико дана ћемо вас контактирати.
Страна 2

3. Страна 3
Поштовани читаоци,
Заједно са пролећем долази и
нови број Велеса. Наравно,
слика на насловној страни
приказује борбу богиње Весне
и богиње Моране, односно
симболичну слику борбе
пролећа са зимом или живота
са смрћу. Природно, сваке
године се деси да пролеће,
односно живот, победи.
Пред вама се налази четврти
број часописа Велес.
Извињавамо се што готово
годину дана није објављен нови
број. Проблем је био у
недовољном броју пристиглих
квалитетних текстова, па је
одлучено да се сачека како би
се попуниле празнине. Надам
се да смо у томе успели и да ће
овај број задовољити
очекивања.
Новина у овом броју су
објављене песме младих аутора
који су били инспирисани
словенском митологијом. Има
их неколико, али у сваком
случају песме су вредне пажње.
Поред њих, и даље ћете моћи
да читате о словенској
историји, митологији, као и већ
незаобилазни стрип.
Током фебруара одржали смо
презентацију у библиотеци
„Бранко Миљковић“ у оквиру
циклуса „Наши суграђани“.
Говорио је Никола Милошевић
о историји Старих Словена,
митологији, боговима,
митолошким бићима, као и
митским херојима. Кратак
снимак делова предавања
можете видети овде. Надамо се
да ћемо ускоро направити и
изложбу илустрација за сајт,
као и пројекцију
документарних филмова.
Међутим, пошто су преговори
још у току, још увек није све
сасвим сигурно.
На сајту је дошло до малих
измена, односно отворена је
страница посвећена
стриповима инспирисаним
Старим Словенима. Уколико
неки од аутора стрипова жели
да његов рад буде објављен на
сајту, може нас контактирати.
Такође постоје и планови за
отварање странице са видео
материјалима и песмама, тако
да сви аутори оваквих или
сличних материјала могу да нас
контактирају како бисмо
објавили њихове радове.
Наравно, уколико они то желе.
Све најбоље и уживајте у
текстовима нашег малог
часописа.
Никола Милошевић
Уводна реч

4. Страна 4
Балтички Словени су се јако
дуго супротстављали
Германима, који су као изговор
за ове ратове углавном имали
покрштавање Словена. Ови
ратови су почели негде у
седмом веку, а трајали су са
прекидима до тринаестог века
када је коначно пала и Аркона.
Покушају да се Словени
преобрате у хришћанство су
почели у 5. и 6. веку, разним
мисијама. Те мисије су често
имале порекло у Шкотској и
Франачкој. Међутим, није
постигнут већи успех. Такође,
ратове Самоа са Франачком,
осим тога да је реч с једне
стране о освајачко-
ослободилачком рату, можемо
сматрати верским. Наиме, у то
време Словени су веровали у
своје старе богове, што су
франачки владари користили
како би мобилизовали јавност
да се покрене у операцијама
против Словена. На жалост по
Франачку, ови ратови нису за
њих били успешни. Словени су
однели неколико победа и
основали своју независну
државу.
Током овог рата може се видети
да франачки властодршци
понижавају словенске
властелине, генерализујући
Словене и називајући их псима.
Наиме, у то време Дагобер
Меровинг је послао посланика
код Самоа да преговара.
Посланик је тражио лојалност
од Словена, на шта је Само
рекао да земља треба да буде
заједничка. Посланик је
одговорио да није могуће да
они као слуге божије деле
земљу са псима, а на то је Само
узвратио да док год слуге
божије делују против паса, пси
ће имати право да их уједају.
Слично се дешавало и касније,
када је Мистивој, главешина
словенског племена Винула,
тражио руку нећакиње војводе
Бернхарда, једног од Данских
војвода. Овај догађај се догодио
400 година након инцидента
који је раније описан.
Приликом просидбе, гроф
Дитрих Граничар се
успротивио и рекао да жена из
рода војводе не сме бити дата
псу. Мистивој је након овога
отишао. Међутим, Бернхард је
ипак обећао жену Миситвоју,
па је послао изасланика да га
обавести да обећање, без
обзира на све, важи. Мистивој
се ипак успротивио овом
рекавши да је то хвала за
словенску службу да се
Словени сматрају псима а не
људима, и да ако је пас
довољно велики оставиће
велике угризе. Овај догађај
представља почетак још једног
рата између Словена и
германских племена.
Миситвој одлази у земљу
Љутића да би се пожалио на
неправду. Словени му рекоше
да ће стати уз њега уколико се
одрекне Германа. Тако су у
овом случају Словени започели
рат, који ће бити обележен са
много убистава, спаљивања
цркава и жртвовања
свештеника и других
хришћана, како је записао
Хелмолд фон Базау. Међутим,
овај конфликт има дубљу
позадину. Наводно, по
Хелмолду, Словени су у тим
областима већ били примили
хришћанство. Међутим, због
похлепе војводе Бернхарда,
који је кренуо уз помоћ грофа
Дитриха Граничара да
угњетава словенски народ
Винула, Словени су се поново
вратили старој вери. Према
записима хроника, није се
десило само једном да су се
Словени већ покрштени
враћали старој вери на овим
просторима. Ово би могло да
сведочи о јачини старе вере,
која је упркос присилном
покрштавању успела да
опстане и уздигне се. Наводно,
Словени су три пута били
покрштавани и три пута су се
одрицали хришћанства на
Балтику. Ово је записао Адам
Бременски. По њему, први их је
покрстио Карло Велики, након
тога Отон, а трећи пут војвода
Готсалко. Како се из поменутих
имена види, сви покрститељи
Словена су били војсковође,
што може недвосмислено
Историја
Верски ратови на Балтику
Световид на Аркони

5. Страна 5
посведочити о томе да су се
Словени покрстили страхујући
за своје животе, под претњом
мачем. Адам Бременски такође
описује и какви су све познати
покрститељи и колико упорно
одлазили у словенске земље,
али како нису имали много
успеха. Многи се нису ни
вратили.
Како смо већ писали да је рат
који је водио Мистивој био
праћен многим злочинима
Словена, потребно је такође
напоменути да друга страна
није била ни мало нежнија. Чак
штавише, вероватно је да су
Словени трпели много веће
губитке, особито у цивилном
становништву које није било
покрштено. И Хелмолд и Адам
Бременски описују град Јумне,
који је вероватно данашњи
Волин. По њима, овај град је
био један од највећих градова
тадашње Европе. Представљао
је трговачки центар у коме су
живели Словени, Грци и други
народи. Поседовао је
светилиште, коме су трговци
морали давати жртву приликом
уласка у град. И Хелмолд и
Адам Бременски пишу да
упркос томе што су се људи у
граду залудели у сујеверју,
гостопримивијег и часнијег
народа нигде се није могло
наћи. Међутим, како
становници нису били
хришћани, дански краљ је
решио да уништи град. Са
огромном флотом опколио је
град и након опсаде срушио га
до темеља. Наравно, није Јумне
једини град који је задесила
судбина уништења.
Могуће је приметити да чак и у
временима мира хришћани гаје
мржњу према словенским
божанствима и свим што има
везе са њима. Тако је описан
код Хелмолда догађај када је
Хелмолд ишао у дипломатску
мисију код Прибислава, и
такође био примљен код
Тесимара, једног како каже
веома утицајног човека код
Словена. Током путовања
наишли су на гај са светим
дрвећем посвећеним Провеу,
око којих је била ограда са
капијом. Наводно, унутра је
смео да уђе само словенски
свештеник, док је народ био
напољу током обреда. По
његовим речима, Словени нису
Провеу правили идоле јер је он
живео у шуми и било му је
посвећено дрвеће, док су
осталим боговима правили
идоле. Када су се враћали из
ове дипломатске посете, бискуп
и свештеници међу којима је
био и Хелмолд уништили су гај
који се налазио крај шумског
пута где су они пролазили.
Овакав догађај није описан за
Словене, односно Словени у
време мира никад нису дирали
хришћанске цркве, једино када
је долазило до побуна и ратова
са хришћанским Германима
цркве на словенској земљи су
уништаване, као и на
освојеним територијама.
Рат у западнословенским
земљама са Германима трајао је
око 400 година, са
променљивим успехом. Данас
би се поступци обе стране
окарактерисали злочинима.
Међутим, чињеница је да
Словени нису до темеља
срушили готово ниједан град,
иако је неколико било
похарано, многи убијени и
одведени у ропство.
Историја
Епископ Абсалон уништава Световидов кип
на Аркони

6. Страна 6
Опет, по другим записима,
Словени нису знали за робове,
мада је опет могуће да су у
овом случају преузели ову
навику од Германа. На жалост,
чињеница је да поглед на ове
ратове имамо само са једне
стране. Постоје записи само
хришћанских монаха, углавном
Германа, тако да је могуће да
догађаји нису описани
непристрасно. Могуће је чак и
да су одређени догађаји
измишљени или преувеличани,
како би се придобила германска
јавност тог времена да се крене
у рат против Словена. У
сваком случају, радило се о
дугом и крвавом рату са дужим
или краћим прекидима који се
завршио падом Арконе, 1168.
године, након неколико година
одлагања похода. Тада је
Дански краљ Хенрик у савезу
са Германским властелинима
успео да освоји Рујан, док су
германски властелини
покорили Словене на
Европском копну јужно од
Рујана. Ове борбе биће описане
у наредном броју.
Никола Милошевић
Историја
Алфонс Муха - Слављење Световида на Аркони

7. Страна 7
Соколство је настало у Чешкој,
1862. као витешка организација
за борбу против немачке
хегемоније у тадашњој
Аустрији. Утемељено као
национално друштво за телесно
васпитање наставило је да се
развија као покрет свих
словенских народа. Соколи су
се постепено ширили у
областима где су живели
Словени, од Балтика до
Јадранског мора. Име Сокол
друштво је усвојило 1864. на
предлог Емануела Тонера који
је уочио да кад српски народни
песник жели да истакне врлине
које красе неког јунака, као
одважност, витештво и
неустрашивост, он га пореди са
птицом соколом.
Савез словенског соколства
основан је 1908. У њему су
били Чеси, Хрвати и Словенци.
Савезу су приступили 1910.
Срби, Бугари и Пољаци, али
када су 1912. приступили Руси,
иступили су Пољаци. Бугари су
иступили 1913. После Првог
светског рата обновљен је 1920.
Савез чехословачког и
југословенског соколства, а
њему су приступили 1925.
Пољаци и Руско загранично
соколство. Југословенско
соколство било је оснивач
Савеза Словенског Соколства у
Варшави, 13. и 14. августа
1925, заједно са Руским,
Чешким и Пољским
Соколством. Придружило им се
и Лужичкосрпско соколство. (1)
Југословенски соколи су у
„Путевима и циљевима”
истакли: „Соколство је по
својој традицији и по својој
бити организација славенског
братства, која проповеда
славенску узајамност између
свих Славена. Сваког Славена,
па било да он живи гдегод
сматрамо за свог брата по крви,
језику, култури и заједничком
славенском пореклу”. (2)
Словенство је за Соколе
значило тежњу за стварање
словенске заједнице. Том циљу
тежили су у будућности. Да би
тај циљ остварили изучавали су
културу и језике словенских
народа, приређивали заједничке
слетове. Словенску мисао
ширили су преко соколских
новина, књига, предавања на
радију и соколских позоришта.
Задатак Соколског народног
универзитета био је да
проширује и продубљује
словенску мисао кроз научно-
популарна предавања. Кроз
соколску штампу упознавали
су своје читаоце са животом и
историјом словенских народа.
Др Нико Калођера објавио је у
“Оку соколовом”, гласнику
Соколске жупе Београд, чланак
“Чешки народ као учитељ
европских народа”. У истом
броју “Ока соколовог” Милош
А. Васић објавио је чланак
“Соколска позоришта у
Чехословачкој”. (3) Писали су о
словенским књижевностима, а
посебно о словенофилској
литератури код Чеха и Руса у
19. и 20. веку. Соколска
аматерска позоришта изводила
су дела Чехова, Гогоља и
чешких писаца. Југословенска
соколска матица издавала је
преводе дела словенских
писаца, као што је књига
”Јунаштво у историји
балканских Словена” Димитра
Лазова. Сарађивали су са
Друштвом ”Словенска мисао”.
У репрезентативном Дому
Соколског друштва Матице у
Београду (стари ДИФ)
приређивани су пре Другог
светског рата Балови
словенских народа и предавања
Соколског народног
универзитета. Песма “Хеј
Словени“ била је соколска
химна која је извођена на свим
соколским приредбама.
Своју оданост идеалу
словенске узајамности Соколи
у Југославији доказали су и
Историја
Соколски словенски дух

8. Страна 8
делом. Југословенски Соколи
примили су избегле руске
Соколе. Седиште Савеза руског
соколства било је од 1937. у
Београду. После Судетске
кризе, 1938, организовали су
прикупљање помоћи за избегле
чешке Соколе.
Соколи су се трудили да
упознају своје чланове и народ
са европским достигнућима у
науци и техници. Трудили су се
да унапреде село, где је живела
већина народа пре Другог
светског рата. С друге стране,
трудили су се да традиција буде
основа на којој ће се градити
будућност. Сматрали су да се у
нацији одржава веза са прецима
и да завети и задаци предака
постају завети и задаци
потомака. (4) Соколски
старешина, др Лаза Поповић,
истакао је: „Соколство уноси у
свој рад и живот, дакле, у
телесну вежбу сву културу
свога народа, у чијем кругу
постоји и коме до краја
припада“. Соколски уметници,
као Драгутин Инкиостри
Медењак, трудили су се да за
своја дела налазе надахнуће у
народној уметности.
Инкиостри је своју декоративну
уметност стварао маштовитом
стилизацијом народних мотива.
Његови плакати и разгледнице
за соколске слетове најбољи су
пример тог правца у уметности.
(5) Соколска друштва су
приређивала гусларске вечери у
соколанама. Група чланова и
чланица Соколског друштва
”Бели Манастир” учествовала
је крајем маја 1938. у народним
ношњама из њиховог краја на
фестивалу народних игара у
Београду. После фестивала
посетили су Опленац. (6)
После Априлског рата, 1941,
окупатор је забранио Савез
сокола. После обнове, 1992,
Савез сокола је заједно са
Друштвом пријатељства
Југословена, Чеха и Словака
организовао циклус предавања
о Чешкој, Словачкој... у
Београду 2001, 2002, ...
(Коларац, Библиотека Србије,
Чешка амбасада, Народни
музеј). Соко Србије учествовао
је на Свесловенском конгресу
одржаном у Прагу од 2. до 5.
јуна 1998. Српску делегацију
од 27 чланова чинили су
представници српске Цркве,
српско-словенских друштава,
Соколи, научне институције и
појединци, међу њима и Милић
од Мачве. На организацији
конгреса учествовали су
Светска српска заједница,
Српско-српсколужичко
друштво, Српско-украјинско
друштво, Српско-бугарско
друштво, Друштво
пријатељства Југословена, Чеха
и Словака, Друштво пријатеља
јужнословенских Муслимана,
Срба и Црногораца и други. (7)
Соколско друштво Београд-
Матица примало је у згради
старог ДИФ-а Матицу
Словачку из Ковачице.
Организовало је предавања
Владе Јанковића, члана
Извршног одбора
Међународног свесловенског
комитета о Словенству. У
његовој библиотеци
“Словенијада” издати су
његови романи о историји
Словена: “Слово о краљу
Божу”, “Каган Бајан”, “Ветрови
Сингидунума”... На слетовима
у Београду учествовали су
Соколи из Словеније и
Словачке. Старешина Јевђа
Јевђевић радио је на
контактима са руским
соколима. Амбасада Чешке
Републике у Београду била је
14.2.2012. домаћин изложбе
посвећене повести соколског
покрета у Србији. Изложба је
организована поводом 121.
године од када је Београдско
гимнастичко друштво узело
име Соко. Поред амбасадорке
Историја
Соколски зборник
Руски соко у Југославији

9. Страна 9
Чешке, Хане Хубичкове,
изложби су присуствовали и
Предраг Марковић, министар
културе, принц Александар
Карађорђевић са супругом
Катарином, као и амбасадори
Словачке и Словеније. Из
Прага су присуствовали
изасланици Соколске општине
Чешке. Од Сокола из Србије
били су Јевђа Јевђевић, Гордана
Рајновић и Никола Жутић.
Највећи део изложбе био је
посвећен Војиславу Рашићу.
Како је истакао старешина
Јевђевић: “Његове заслуге су
велике зато што је Соколски
покрет постао симбол
нераскидивог братства са
браћом из Чешке”. (8)
Саша Недељковић
члан Научног друштва за
историју здравствене културе
Србије
Извори и литература :
1. Људевит Чич, Осијек,
“Слетска вежба”, “Братство”,
бр. 7-8, Осијек, јули-август
1938, стр. 135; Уредио Анте
Брозовић, ”Соколски зборник
I”, Београд 1934;
2. ”Славенство у агонији”,
„Око соколово“, бр.9, Београд,
1. новембар 1939, стр.1;
3. Др. Нико Калођера,
“Чешки народ као учитељ
европских народа”, стр. 150;
Милош А. Васић, “Соколска
позоришта у Чехословачкој”,
стр. 150, 151, ”Око соколово“,
бр. 6, 1938, Београд;
4. Милан Р. Мајсторовић,
“О поштовању умрлих
предака”, ”Око соколово“, бр. 7
и 8, 1939, стр. 85;
5. Соња Вулешевић,
”Драгутин Инкиостри
Медењак“, Београд 1998, стр.
36, 37, 76, 77, 78;
6. ”Сд. Бели Манастир”,
“Братство”, бр. 7-8, Осијек,
јули-аугуст 1938, стр. 134;
7. Проф. др. Габријела
Крагујевић, ”Свесловенски
конгрес одржан од 2. до 5. јуна
у Прагу”, ”Око соколово“, бр.
11-12, Београд 1998, стр.24, 25;
8. М. Марковић, “Чување
Соколског духа”, ”Спортски
журнал”, 15. и 16. фебруар
2012, Београд, стр.28;
Историја
Први слет Сокола - Љубљана

10. Страна 10
Митологија
Елементи шаманизма у старословенској религији
Шаманистичка магијска пракса
веома је стара. Она потиче из
периода у коме народи још увек
нису имали неку организовану
религију већ су се поштовале
природне силе као такве.
Анимистичко схватање
природе, тј. веровање у 'душу
природе', егзистирало је
упоредо са шаманизмом.
Основни елемент шаманске
праксе била је комуникација са
духовима, како оним
природним, тако и са духовима
предака и душама умрлих.
Касније ће се практиковање
магије базирати на
комуникацији са самим
божанствима, међутим, тако је
нешто у шаманизму веома
ретко. Ипак, шаманистичке
технике биле су коришћене од
стране наших предака и када су
они већ развили религијски
поглед на свет који се базирао
на веровању у богове. Рећи
ћемо пар речи о томе...
Да бисмо видели који су то
елементи шаманизма
егзистирали у магијској пракси
наших паганских предака
анализираћемо прво личност
самог шамана. Шта, дакле,
чини једну особу шаманом?
Сви народи чија духовност има
елементе шаманизма веровали
су да се шаманом не постаје,
већ се шаманом рађа. Дете које
ће касније постати шаман
обично има неки телесни
недостатак или неку посебну
телесну карактеристику (белег,
или сл.). Не само што шамани
имају посебне телесне одлике,
већ их имају и њихови духовни
учитељи - богови који су
заштитници шамана. Код
Јакута, рецимо, постоји
веровање у демонесу која
преноси знање будућим
шаманима, а која има једно око,
једну руку и једну кост. Код
Буријата такође постоји
веровање у једнооког демона
шамана, док је најпознатији
европски бог-шаман Один. Он
има једно око, јер је друго
жртвовао ради добијања
магијског знања. У нашем
фолклору посебне телесне
одлике имају здухачи,
индивидуе надљудских
способности које се боре
против непогода. Деца-здухачи
рађају се са кошуљицом
(плацентом) за коју се, иначе, у
многим културама верује да
има магијску моћ. Здухачи су,
дакле, наши шамани, а поред
тога што се рађају са
плацентом, они имају и још
неке шаманске одлике. Једна од
њих је способност летења, која
је у шаманској пракси друго
име за способност
предузимања спиритуалних
путовања.
Астрална путовања била су део
шаманске праксе и у Русији.
Лариса Виленскаја, која је
проучавала руски шаманизам,
наводи причу старице Лизе
чијој је баки Перун подарио
способност путовања међу
световима. За своја
спиритуална путовања она је
користила 'дугин мост' који по
веровању повезује небески
свет, свет људи и свет богова.
Интересантно је да идентична
пракса постоји код старих
Нордијаца, а сличну технику
наводи и Starhawk, виканска
следбеница келтске вилинске
традиције. Пре него што шаман
крене на своја спиритуална
путовања он доводи себе у
стање транса. Најчешће се за
ту сврху користе шамански
бубњеви, док северноамерички
и јужноамерички шамани
користе психоактивне
супстанце. У нашем фолклору
обично се у транс улазило
плешући, а улогу ритуалног
плеса имало је коло. И дан-
данас русаље из села Дубока
улазе у транс уз помоћ кола,
након чега падају у стање у
коме могу комуницирати са

11. Страна 11
вилама и духовима предака.
Иначе, комуникација са бићима
овакве врсте још једна је
способност коју имају шамани.
Поред кола, коришћене су и
разне 'вештичје масти' које су
помагале особи да достигне
стање транса. Пејшнс Кемп и
Радомир Подунавски, који су
проучавали магијску праксу
Словена на Балкану спомињу
маст црне свиње као једну од
ових 'вештичијих масти'.
Још једна карактеристика
шамана је његова моћ
претварања у различите
животиње. Ово је способност
коју поседују шамани свих
култура, од Сибира и Алтаја до
Северне и Јужне Америке. И
ово претварање у животиње је
чисто симболично јер се не
односи на промену облика у
физичкој реалности, већ на
спиритуална путовања у форми
животиње. Животиње у које се
најчешће претварају наши
шамани-здухачи су змајеви, док
вештице такође могу да
промене свој људски облик у
животињски (оне се обично
претварају у лептире). У
изворима о старој словенској
религији забележено је да су
неке историјске личности
имале способност да се
претварају у животиње. Једна
од њих је украјински кнез
Вишеслав, за ког се говорило
да се ноћу претварао у вука, а у
том вучем обличју он је
прелазио пут од Кијева до
Крима. И у словенским бајкама
можемо пронаћи доста
личности које имају
способност да се претварају у
животиње. Ту је, рецимо, змија-
младожења који преко дана
борави у змијском обличју док
ноћу постаје човек. Ту су и
принцезе које се претварају у
жабе, девојке-лабудице итд.
Епска поезија нам открива да је
још једна личност имала
шаманске моћи. У питању је
мајка Југовића која у песми
Смрт мајке Југовића одлеће на
Косово поље, да би сазнала да
ли су њени синови и њен муж
још у животу. Она моли Бога да
јој да «очи соколове и бијела
крила лабудова»[1] што јој овај
и даје. Поврх свега, ту је и
једно божанство које је имало
животињски облик. У питању
је, наравно, Дажбог,
териоморфно божанство које је
могло да се претвара у вука.
Видели смо, дакле, да су
здухачи словенска варијанта
шамана. У Русији су се
шаманизмом бавили волхви и
волховине, што је било опште
име за све људе који су се
бавили магијом. Исцелитељску
магију практиковале су
знахарке док су колдуни и
ведме били људи за које се
веровало да могу изазвати
болест, глад, сушу, помор стоке
и остала злодела. Основни
разлог због кога се ове
делатности сматрају
шаманском праксом је што се
за вршење оваквих операција
користила помоћ духова,
односно, природних сила. Било
да се ради о призивању духова
који су мољени за помоћ, или о
коришћењу моћи четири
елемента, у питању је била
једна примитивна магијска
пракса која се вршила још од
времена праисторије.
Весна Какашевски
[1] Смрт Мајке Југовића, стр
193, Вукови записи
Mitologija

12. Страна 12
1. Увод
Читајући задње Исусове речи
на крсту у Јеванђељу по Матеји
27:46 : „Или! Или! Лама
савахтани? То јест: Боже мој!
Боже мој! Зашто ме остави?“
увек сам се питао: Како је
могуће да Исус Бога зове
Илијиним именом? Јер наши су
стари славили Бога Илију
Громовника и пре Исуса. Па
зашто се онда Илија са
Хришћанством изгуби, када Га
је и сам Исус тим именом
дозивао?
Да не буде никакве недоумице о
овим задњим Исусовим речима
и Јеванђелист Марко исто
сведочи, само што у његовом
Јеванђељу пише: „Елои!
Елои!“, што се опет преводи на
наш језик као Илија.
Не треба ни наглашавати да оба
Јеванђелиста потврђују да је
Елои – Илија име Бога! Ако је
то истина, како је могуће да ми
данас славимо дан нашег Илије
Громовника као дан Светог
Илије? Свети Илија је био
човек – светац, не Бог. На
жалост, у даљем тексту ћемо
видети да Свети Илија чак није
ни достојан толике славе. Где и
како се изгубио Илија
Громовник, Перун Силни, Бог
кога наши стари највише
поштоваше? Зашто Га ми данас
не видимо и не препознајемо?
Да бисмо открили тајну Бога
Илије, морамо се окренути
Старом Завету, али не према
нашем преводу Старог Завета
који прикрива Илију, већ према
хебрејском оригиналу где је
истина још увек видљива.
Свакако да Даничић, када је
радио наш превод Старог
Завета, није намерно скривао
имена Бога. Он је једноставно
следио друге преводе који су у
латинском, а вероватно и у
старословенском (преписаном
са Грчког) преводили Његова
имена као Бог, Господ или
Господар Над Војскама, јер
оригинална имена њима нису
ништа значила. А управо та
оригинална имена Његова, као
што ћемо у овом тексту видети,
нама пуно говоре о вези
српског језика са језиком којим
је писан Стари Завет.
Под овим не мислим
тенденциозно да тврдим да смо
ми, Срби Балкана, „народ
најстарији“, већ да смо на
жалост бледи остатак, одјек
старине, више сећање на
велику аријевску масу народа
која је себе радо препознавала
под српским именом. А ти
Срби (Сораби) јесу сигурно
били „народ најстарији“, како је
написао византијски историчар
Лаоник Халкокондило.
2. Аријци и њихова религија
Аривци су били огромна маса
народа која се простирала на
целом подручју Европе, Азије,
Индијског потконтинента и
Блиског Истока. У почетку су
се одликовали истим језиком,
који се касније раслојио на
дијалекте, а потом на потпуно
одвојене језичке групе. Аријци
су се такође одликовали истом
религијом. Она се састојала из
поштовања једног Бога кога су
препознавали кроз различите
појавне облике или
карактеристике Његовог
деловања. Те Његове појавне
облике су такође звали
Боговима, јер су Они били
одраз Јединога. Сврставали су
Их у Тројства. Велико тројство
је, како стоји у Ведама, у себи
садржало три основна појавна
облика, ипоностаса:
Створитеља, Одржитеља и
Разрушитеља. Он је стварао,
Он је одржавао створено и на
крају уништавао то што је
створио.
Религија је била потпуно
окренута ка Богу и духовности.
Дозвољавала је људима да сами
праве надградњу те
једноставне Божје основе, већ
према свом сопственом
искуству и поимању Бога.
Породице су имале своје
породичне Богове –
заштитнике, који су се код Срба
у Хришћанству пресликали у
Крсну Славу. Такође се из
постојећих докумената може
видети да су делови те
непрегледне аријске масе,
расуте на огромним
просторима, почели да поштују
различите Богове
из Тројства као своје
заштитнике. Страни су их
путописци, неупућени у
суштину аријске вере,
погрешно тумачили као
врховне Богове и тако се
полако уврежило мишљење о
вишебожтву код Аријаца.
Mitologija
Заборављено сећање на Бога Првог и Јединог и извориште
Светог Тројства (1. део)

13. Страна 13
Митологија
(У Европи су Аријци примарно
били Словени и Келти.) Због
тога данас ко год жели да
истражује стару словенску –
аријевску религију наилази на
непремостиве препреке
мешавине имена Богова и
њихових важности. Али сва та
имена су увек за Словене била
и остала само препознатљиви
делови, нарави, Јединог и
Првог Бога у кога се никада
није посумњало. Треба рећи да
је Хитлер, али пре њега и цела
немачка историјска школа
деветнаестог века, много
учинила на превођењу аријског
имена са његовог пиједестала
првотне висине у негативну
конотацију. Називајући себе
Аријцима у најмрачнијем
тренутку своје историје Немци
су бацили неправедну сенку на
име аријско. Хитлер је негирао
аријско порекло свим аријским
народима, јер је његов војно-
политички циљ био да докаже
да су само Немци Аријци, па
стога да имају примарно право
на све територије где су некада
живели Аријци. Да се
разумемо, треба признати
Немцима аријско порекло али
само због силне масе Словена
које су при доласку у Европу
поробили и силом увукли у
своју нацију. Задњи историјски
пример таквог поробљавања су
Лужички Срби чија се
германизација још увек није у
потпуности завршила.
3. Оригинална имена Бога у
Старом Завету
Урадити анализу целог Старог
Завета је ван моћи писца ових
редова, а то и није била
основна намера.
У данашња времена све што је
веће од две писане странице
текста скоро нико неће читати.
Зато ћемо се задржати само на
анализи најважнијих речи у
Старом Завету; на именима
Богова. То ће већ бити
довољно да се разуме из ког су
језика та имена настала, па
самим тим и ко је свету
подарио лепоту учења о једном
Богу.
Илија - у преводима: Бог
У хебрејском оригиналу се
пише: ЛХИМ
Усвојен начин изговора:
Елохим
Прва реченица Постања, у
нашем преводу гласи: „У
почетку створи Бог небо и
земљу.“
У оригиналу то изгледа овако:
„У почетку створи Елохим небо
и земљу.“
Слово Х је у имену Елохим
уметнуто као симбол
узвишености и користило се да
означи име Бога или
име човека од високог
поштовања. Такође је важно
нагласити да су у старим
текстовима речи писане без
самогласника, јер онај ко је
знао језик је лако читао тако
написан текст. То правило се и
данас задржало у арапском
писму. Уметањем сугласника,
реч ЛХИМ се може читати на
пуно различитих начина.
Рецимо као: Елохим, Елои,
Или, Алахим, итд. У
зависности како је ко уметао
сугласнике, тако је и врховни
Бог зван: Елохим код Јевреја,
Алах код Муслимана и Илија
код Словена.
Да, ми смо поштовали Илију
Громовника, истог Бога кога
поштују и Јеверји и
Муслимани! Његово
име се може видети скоро у
свакој реченици Старог Завета,
што и доликује највишем и
једином Богу.
Моћи су Му толико велике да је
Његово име опстало у нашем
народу иако је вековима било,
намерно или ненамерно,
скривано од нас.
Подсетимо се да је простор
Балкана био често називан
Или-рија, а народ који је ту
живео се звао Или-ри. Јер они
поштоваше Бога Илију.
Јехова - у преводима: Господ
У хебрејском оригиналу се

14. Страна 14
пише: ЈХВХ
Усвојен начин изговора: Јахве
Ако се претпостави да је
средње Х само симбол Божјег
имена, мало тога је остало да се
репродукује право име Бога.
Јахве често претходи имену
Илија и може се наћи на много
места у Старом Завету.
Прво се помиње у Постању 2:4
Наш превод: „ ... кад Господ
Бог створи небо и земљу.“
Хебрејски текст: „ ... кад Јахве
Елоах створи небо и земљу.“
У осмом веку после Христа у
Сирији је била група учених
људи, Мазорети, који су
тумачили старе речи из Библије
и који су додавали
самогласничке знакове у
речима како би се знао прави
начин њиховог изговора.
Погледајмо шта на Википедији
кажу о речи Јахве: „ Мазорети
су додали самогласнике у реч
ЈХВХ тако да она при изговору
звучи као Адонај. Традиција је
диктирала, да подсетимо, да је
боље рећи Адонај него Јахвех.“
Адонај! Још једно словенско
име које говори важну истину о
Илији! На руском се један каже
адин.
Дакле: Адонај - Једини. Ту
вероватно треба тражити и
корен имена скандинавског
Бога Одина.
Не схватајући право значење
речи Адонај, западни
преводиоци је тумаче као
Господ, али реч Адонај
тумачена на нашем језику јасно
осликава главну Илијину
особином. Јер Он управо и
јесте Једини Бог!
Сви се слажу да постоје грешке
у преводу Старог Завета на
Српском. Ево једног примера
који је пронађен у припреми
овог текста, (2Мој.3:15):
Наш превод: „И опет рече Бог
Мојсију: Овако кажи синовима
Израиљевим: Господ Бог отаца
ваших, Бог Аврамов, Бог
Исаков и Бог Јаковљев, посла
ме к вама; то је име моје
довека, и то је спомен мој од
колена на колено."
Превод са Енглеског текста,
који прати директан хебрејски
текст: „И рече Отац Илија
Мојсију да каже синовима
Израила: Једини Илија је Отац
ваш. Илија Аврамов, Илија
Исаков и Илија Јаковљев посла
ми то име к вама за векова, да
се памти од колена на колено.“
Саваот - у преводима:
Господар Над Војскама
У хебрејском оригиналу се
пише: ТСхБ`аВТх
Усвојен начин изговора: Сабаот
У Вуковом преводу Новог
Завета Његово име је Саваот
(Рим. 9:29), како се зове и у
грчком тексту.
Треба нагласити, а видећемо то
у још неким примерима
касније, да се В лако меша са Б
и П. Јевреји ово име читају као
Сабаот. Па од туда и седми дан
у славу Богу зову Његовим
именом, Сабат.
Јевреји тумаче имена Сабаот
као Господар Над (Небеским)
Војскама. Са друге стране ако
је тумачимо у духу нашег
језика, Саваот је опис још једне
важе улоге Илијине у
устројству света. Саваот = Сав-
Отац = Све-Отац. Отац свега
постојећег! Као што је и
записано у Постању, на вјек и
вјекова!
Симеон Кончар у својој књизи
„Прадомовина Срба“ наводи да
римски извори помињу код
Словена поштовање Бога
Сабадиоса. Дакле, Словени су
знали за Саваота још пре
Хиршћанства. Ту треба
тражити и значење нашег
мушког имена Сава. И данас се
на литургијама пева предивна
песма, сећање на Саваота:
„Свјат, свјат, свјат Господ
Саваот, пуни су небо и земља
славе твоје!“
Али тумачења наше цркве
доказује да ни она није свесна
правог значења речи Саваот.
Ево шта они кажу: Ове три
речи "Свјат, Свјат, Свјат"
указују на троичност
Божанства, а реч "Господ
Саваот" указује
на његово јединство (!?).
Даћемо и један пример
помињања Саваота у 1
Самуилова 17:45 : "А Давид
рече Филистеину: Ти
идеш на ме с мачем и с копљем
и с штитом; а ја идем на те у
име Јединог, Саваота Илије,
Бога војске Израилове, ког си
ружио."
Баал - у преводима: Бал
У хебрејском оригиналу се
пише: БјЛ
Усвојен начин изговора: Бал
Баал је у Старом Завету описан
као негативан Бог. Поштовање
Бога Бала је било широко
распрострањено и Његови
следбеници су били
најмасовнији. Погледајмо још
једном како се Његово
име пише: БјЛ. Читано на
нашем језику то би пре звучало
као: Бјал, Бјел, а не Баал. А то и
јесте био Бог Бел, односно
Бели. Име Белово се могло
чути свуда где су били Аријци
а у Његовом слављењу су били
видљиви сви елементи ведског
поимања Бога.
Стари Завет сведочи о
масовности Белових верника у
Митологија

15. Страна 15
Палестини и Сирији али и
Словени су често и радо себе
звали Белим, управо због
поштовања овог Бога. Но ту
није крај невероватних открића
о Богу Белом у Старом Завету.
Погледајмо, како у 5 Мојсијевој
зову Белога:
Наш превод: "Очи су ваше
виделе шта учини Господ с
Велефегора."
Ово је пример још горег
превођења Библије, јер је
очигледно име Велефегор само
преписано са латинског. У
хебрејском оригиналу стоји:
БјЛ ПхјВУр . Опет лако
читљиво на нашем јаезику: Бјел
Пхјевур (Пјевур), односно Бели
Први, јер он и беше међу свим
Боговима аријским Први и
највиши.
Проучавајући Бога Бела
Пјевура, може се открити много
занимљивости:
1. Бел, Бал, Пел, Пал су разни
облици речи којим су Га звали.
(Да поновимо, слова Б,П и В се
лако мешају. Тако у нашем
преводу поста чак и Вал.)
Полазећи од овога, сада нам је
јасно како је Палестина добила
име: Пал-стан = Земља Белога.
Лако је разумети који је Бог
поштован на Пел-опонезу од
стране Пел-азга које Грци
поробише. Јасно нам је и од
куда се прастара Или-рија
прозва Бал-каном. Боље да
више не набрајамо, већ рецимо
једну велику истину: Од Бал-
билона од Бал-тика
славило се име Белово!
2. Нисмо далеко од истине ако
устврдимо да је Бјел Пјевур у
Европи прешло у Бели Первун,
а касније у Бели Перун.
Словени су сами себе радо
звали Бели и Перуна су свуда
славили.
И уопште, требало би да се при
изучавању имена народа и
градова увек има на уму
важност Бога Белог на
европском континенту. Било би
нам јасније од куда име Бео-
граду или схватили бисмо да
народ Трибали који су Грци
помињали на нашим
територијама уопште није био
народ, већ Словени који су
славили Три-Бала, троичног
Бога Бела. На лингвистима је
да утврде да ли је Виена (ох
опет тај проблем слова Б,П и В)
можда била Бијела јер ми и
данас тај град зовемо Беч. Или
рецимо, латински су извори
често на словенским
територијама помињали Венде,
можда се у тој речи крије Белди
или Бели? Поменимо још, као
пример, име Бога Бахуса, да то
не беше Бал-хус?
3. Читајући 2 Самуилову 15:20,
где стоји да када је Давид (опет
наша реч: Да – Вид) поразио
своје непријатеље, то место у
част своје победе прозвао је
Баал Фарасим. У оригиналу се
пише: БјЛ
ПхУрТШИМ. ПхУр је
очигледно скраћено од ПхјВУр
= Први. ТШИМ = тршим, то је
стара аријска реч која се још
увек задржала код нас. Сећам
се да су у мом крају, обично
када деца ураде нешто лоше,
говорили у шали: "Сад' ћу да их
потрсим." То име се задржало и
у имену села Вука Каражића -
Тршић, или пак у растуреној –
разбијеној, тршавој коси.
Дакле, тршим значи поломим,
растурити, покршим.
Стога би на српском језику име
које Давид даде том месту
гласило: Бела Првога Разбих
(Победих). На нашем језику је
дакле и данас сасвим
разумљиво зашто је баш то име
Давид дао месту своје победе.
4. Занимљиво је да се уз Бога
Бела увек помиње и шума, луг,
што је препознатљив начин
Његовог слављења кроз цео
европски континент. Према
Старом Завету, око олтара
Белог Првога су подизани
лугови. На пример, у Судијама
6:28 стоји: "... а то раскопан
олтар Белов и луг код њега
исечен..."
Отуда можемо да закључимо да
су и Лужички Срби, Бело -
Руси и Бели Срби били
поштоваоци Белог Перуна. Не
заборавимо да су и келтски
друиди живели и своју службу
вршили у луговима. А Келти су
свакако били једна велика
грана аријског стабла која је
покривала целу западну и
северну Европу.
Спону Бога Белог Перуна са
лугом, још чине и сведочанства
да су словенски богови у
светилиштима увек били
представљени као огромни
дрвени кипови. С обзиром да и
данас Срби поштују места
звана Записи на којима
доминира велики стари храст,
као и поштовање храста код
Келта, лако је претпоставити да
су ови кипови били израђивани
од храстовине.
Данко Јовановић
Митологија

16. Страна 16
Овог месеца смо разговарали са
Дамиром Маркотићем из
Хрватске групе Сварица, фолк
групом чији текстови су
својеврстан хвалоспев
словенским боговима.
Прво бих те питала како је
настала група Сварица,
односно да нам кажеш нешто
о историји групе.
Сварица је настала сасвим
случајно, неколико дана пред
Бадњак 2008. године. Негде у то
доба је и мој први озбиљни
бенд, “The Shamrock”, почео
деловати активно. У Шамроку
смо, међу осталим, имали (и
још дан данас имамо) неколико
песама старе словенске
тематике. Ипак ме је нешто
вукло ка томе да оснујем неки
свој пројект у којем ћу сву
пажњу посветити својој вери,
нашим боговима, прецима и
општој родноверној духовности
и митологији. На Бадњу ноћ
настале су прве две песме „Мој
Божићу Сварожићу“ и
„Хвалоспев Перуну“, а већ до
30. децембра (6 дана после) мој
брат Јарослав и ја снимили смо
албум „Ливаде Световида“. С
временом се тај пројект развио
у бенд па нам се до 2010.
придружило још неколико сешн-
свирача и виолинисткиња
Зорана у сталну поставу. Убрзо
након тога добили смо први
позив за наступ, као предгрупа
руској Аркони у Хрватској. На
лето 2011. снимили смо други
албум „У име сунца“, који је за
нас обележио нов и озбиљнији
почетак у раду Сварице.
Како сте одабрали име групе?
Сварица је у неколико
словенских језика (међу
осталим и на хрватском) израз
за Коловрат. Сам израз је леп,
звучан, топао – па ме је самим
тиме навукао да баш по њему
именујем тај пројект.
Реци нам нешто о
предстојећем албуму "У
крилу Моранином".
У крилу Моранином је име
нашег надолазећег трећег
албума и највећег подухвата до
сада. Не само зато што ће у
раду на овом албуму
учествовати пуно више људи,
крећући од текстописаца,
инструмената, вокала и слично,
него што сарадња сеже и преко
граница Хрватске. Могу вам
ексклузивно одати и
информацију да ће се на
следећем албуму, међу
осталим, наћи и препознатљив
стил србијанске изворне
музике, па чак и руски и чешки
текстови, али пуно више вам не
желим открити – ипак вас
нечиме морамо и изненадити!
Читам твоју најаву албума
"У крилу Моранином" у
којој кажеш да ће
"предстојећи албум бити
пуно мрачнији од својих
претходника". Како сте
осетили потребу за таквом
променом? Шта вас је на то
навело?
Занимљиво питање. Да одмах
напоменем, неће то бити
Разговор
Разговор са Дамиром Маркотићем из групе Сварица

17. Страна 17
никаква промена нашег стила,
он ће наравно остати онај исти,
онај стари. Али с обзиром да су
претходна два албума прошла
више у неком ‘небеском тону‘,
а већина песама посвећена је
боговима на врху дрвета
живота, имао сам потребу да
зароним дубоко у корење, на
другу страну и опевам
подземље и божанства
подземља, те овим албумом и
њима одам почаст.
Најприкладнијим за
дочаравање тога света чинио
ми се управо тај хладни,
мрачни и зимски звук.
Колико Сварица има
сличности са осталим
музичким пројектима њених
чланова. У ком правцу се тај
утицај преноси?
Наши пројекти имају неколико
сличности од којих је главна
заједничка управо тематика. У
сваком од наших пројеката
управо наша вера игра главну
улогу. Уз то је и већина наших
пројеката фолк или је под јаким
утицајем фолка. Први бенд који
је кренуо у том смеру је, као
што сам већ споменуо, The
Shamrock. То је бенд којим смо
настојали спојити европски
фолк, а прије свега келтски и
славенски у једно, те га
зачинити још мало жестоким
ритмовима. Следећи бенд који
је настао у нашим круговима
одмах након Сварице је Волох,
Фолк-Метал бенд који се исто
тако базира на словенској вери
и митологији, делује тек
неколико месеци али је
тренутно већ у припреми за
снимање првога албума.
Понајвише различит од осталих
бендова је вероватно Култ
Перунов, блек метал бенд који
се такође бави словенском
митологијом, иако на доста
мрачнији и агресивнији начин.
Стилски најсличнији Сварици
је мој задњи пројект „Дрво
Живота“ који ће бити словенска
инструментална духовна
музика. Око свих ових
пројеката мотају се већином
исти људи, само се измењујемо
на инструментима.
Једном приликом смо
слушали вашу музику у
друштву и неко је приметио
да песме "Јура" и "Ој
Мокоши" личе на литургију.
Да ли у вашој музици има
мало Византијског утицаја?
Е, с тим питањем се сусрећем
први пут. Искрено, нисам баш
превише долазио у додир са
византијском литургијском
музиком па ни не могу рећи да
је имала утицаја на наш рад.
Мислим да је на песму „Ој
Мокоши“ понајвише утицала
личка и херцеговачка изворна
музика, док је „Јура“ настао ето
тако, сасвим спонтано.
Како публика прихвата вашу
музику? Да ли вас
представљају као етно бенд,
као бенд који свира
амбијенталну музику,
стављају уз метал бендове
(свирали сте као предгрупа
Аркони, рецензије Сварице се
налазе на сајтовима
посвећеним метал музици -
на то мислим)?
Не могу рећи да Сварица
наилази на превелики одазив
слушатеља који нису детаљније
упућени у словенску културу.
Како нас претстављају? Па,
врло различито, свако има неки
свој коментар. Најчешће нас
спомињу у контексту неког
фолк/етно бенда, али може се и
наићи на друге описе. Мислим
да је тематика песама та која
нас гура уз бок метал
бендовима, с обзиром да је
паганизам (не само словенски)
данас све популарнији међу
металцима, чак и до те мере да
је постао 'мода'.
Колико су људи свесни
значења песама које
изводите?
Као што сам споменуо већ,
Сварица не наилази баш на
превелик интерес изван
кругова
старовераца/родновераца, али
то нам и није никада био циљ.
Сварица је првенствено
створена да би ми свирали
музику за своју душу, а наравно
и за оне који осећају као ми.
Због тога мислим да већина
људи која нас слуша са пуном
свесношћу зна шта слуша.
Можеш ли нам рећи нешто о
удрузи Перунове Светиње?
Перунова Светиња је
непрофитно удружење које се
бави очувањем, промовисањем
и унапређивањем пре свега
старе словенске духовности на
ширем нивоу, те прецизније
локалних хрватских веровања и
обичаја. Удруга је основана тек
прошле године па је све то тек
у почецима, но имамо на
попису већ велик број
пројеката на које се бацамо већ
ове године како би ширу
јавност едуковали о нашим
прецима, њиховој култури,
обичајима, вери.
Разговор

18. Страна 18
Какво је стање родне вере у
Хрватској?
Стање родне вере у Хрватској
је по мом мишљењу одлично,
број верника у константном је
порасту, из дана у дан наша
родноверна жупа „Перуница“
расте. Све је прилично добро
организовано а сусрети
родновераца све су чешћи. Све
се више и више ради на томе да
се благдани и обичаји не
познавају само у теорији већ се
практикују и у пракси. На
следећи празник (Јари Год) који
се одржава овог викенда имамо
најављене и госте из Црне Горе
и Србије, који у недостатку
таквих догађаја у њиховом
окружењу долазе код нас.
На чему радите да би сте
популарисали стару
славенску културу, осим
музиком?
Осим музичара имамо још
мноштво различитих уметника
који својим уметничким делима
промичу стару словенску
културу. У ближој будућности
имамо уговорене и наступе
Удруге на јавним догађањима,
где ћемо кроз демонстрацију
обичаја исто тако промицати
културу старих Словена. Поред
тога, имамо у плану и
организовање предавања,
трибина, скупова, еколошких
акција, семинара и
манифестација, с циљем
развоја и унапређења културе и
културне и еколошке свести,
издавање публикација попут
периодичних часописа,
организовање пригодних
културно-уметничких и других
програма.
Како да човек у овом времену
глобализације и отуђења од
природе поново нађе пут ка
духовности?
Данашњи стил живота уистину
нас је удаљио од природе, и
што је горе, све нас више
удаљава. Упркос неизбежној
глобализацији која уништава
сву културну и биолошку
разноликост, никад не треба
заборавити ко си и шта си.
Негде између нас и наших
предака пукла је веза а ми смо
изгубили нит, и самим тим
кренули погрешним путем.
Сматрам да је прва
претпоставка за проналажење
духовности управо та
изгубљена веза. Дакле,
престаните трчати за
глобализацијом низ понор и у
пропаст, него станите и вратите
се, нађите ту изгубљену нит.
Тек онда сте пронашли себе и
тек онда можете на миру
кренути напред.
Какав је твој став о људима и
групама који под маском
староверства и традиције
заступају расизам,
ултранационализам,
фалсификовање културе?
Жалосна је истина што таквих
људи и група заиста има
превише. Али најжалоснија
ствар је да су то често одрасли,
зрели људи, што ме често
зачуди. Поручујем им да је
старовјерство задње мјесто где
би требали тражити упориште
својих идеологија, јер управо
то исто староверство заступа
идеју тога да смо сви ми од
црва у земљи, преко храста у
шуми па све до човијека браћа.
Све је нас из некога разлога
створила наша мајка Мокош, а
мишљење као што је
надметање наше културе и
надмоћ само једне расе је
једнако глобализацији која
покушава истријебити сву
разноликост. Богови нису
створили разноликост да би је
ми уништавали, него да би
могли живети у складу.
Уништимо ли једну врсту,
екосистем испада из
равнотеже. У средњем веку су
се убијале мачке јер су
сматрана вражјим створењима.
Када су истријебили све мачке
по градовима нико више није
ловио штакоре који су почели
ширити кугу и поубијали пола
Европе. Немамо ми шта учити
богове ко има право живети на
овом свету а ко не.
Него, када кажеш "мрак" да
ли мислиш на дуализам
добро-зло, или на природне
циклусе ноћ и дан, годишња
доба?
Појаве као што су „добро-зло“
су чиста људска измишљотина,
и као такви не могу се наћи
нигде у природи, као ни у
нашој вери. Све је ствар
човековог субјективног ума. А
као што у природи нема добра
и зла тако ни у нашему албуму
нећете наићи на ту врсту
„дуализма“.
Како си ти почео да се бавиш
старословенским
родноверјем?
Паганизам, посебно европски,
почео ме је занимати негде са
14 година. . С временом се то
развило у нешто пуно више
него само 'занимање', можда и
понајвише захваљујући форуму
„Перунова Светиња“ који сам
основао, по мом сећању, 2006.
године, и где сам почео
Разговор

19. Страна 19
контактирати предивне људе из
свих крајева бивше државе,
који су делили своје знање и
искуства с родном вером.
Који су симболи за које си
највише везан? Сунце, дрво,
огњиште?
Рекао бих да постоји два
симбола за која сам највише
везан а то су Сварица/Коловрат
и Перуница. Сварица је за мене
јако важан симбол, баш из
разлога што је пуно млађи од
осталих симбола, и зато за мене
означава на неки начин симбол
повратка вере наших предака у
наше време. Перуница, симбол
бога Перуна, је нешто што се
може наћи стварно у свакој
јужнословенској земљи.
Симбол који краси толико
прочеља кућа на Балкану је
очигледно био омиљен симбол
наших јужнословенских
предака, а самим тим и мени не
представља само знак
громовника, већ на неки начин
и везу између нас и наших
прадедова.
Да ли примећујеш да се
људима враћа свест о њиховој
прошлости и наслеђу које
лежи иза обичаја који су се
задржали до наших дана?
У једну руку да, у једну не. Под
утицајем свих могућих медија,
крећући од телевизије па све до
музике, људи се екстремно
затупљују – а у данашње време
више не мораш бити
теоретичар завера да би то
схватио. Та маса, која је већ
гора од стада затупљених
оваца, дефинитивно јаше равно
у понор. Док опет, с друге
стране, живимо у добу када
свест у људима брзином
светлости расте и тако све више
људи схвата да вера њихових
прадедова никада није нестала.
Она је сво ово време била с
нама само што је ми нисмо
препознали – управо су ти
обичаји кључни за откривање
наше вере.
Истина је да се због великог
броја бендова али и
популарне литературе која се
бави словенском тематиком
јавило и одређено
помодарство. Али да ли
мислиш да истовремено расте
и критичка свест код
публике?
Код једног дела публике
засигурно расте и критичка
свест, али у највећем делу тамо
где би се она појавила и да не
постоји тај модни тренд.
Не знам колико пратиш нова
издања књига које описују
словенску митологију, која су
намењена деци, а и
старијима? Шта ти мислиш,
која је граница до које аутор
може да иде у својој
маштовитости? Дакле, не
мислим на научне студије,
него на епску фантастику и
забавну литературу.
Нисам баш неки обожаватељ
забавне литературе, али
мислим да је у реду да се у
приче укључи и словенска
митологија. Маштовитости у
причама никада доста и не би
требала никоме сметати докле
год не вређа некога и нешто
или омаловажава, у овом
случају митологију.
Разговор

20. Страна 20
Који су твоји погледи на
свет? Може ли се човек
вратити на неки
једноставнији начин живота?
Да поново буде повезан са
природом, другим људима и
боговима?
Зашто не би могло – само треба
хтети. Неки људи можда и нису
створени за то, али сигуран
сам, тај који то жели он ће то и
учинити.
Да ли је љубав према животу
и према природи неодвојива
од родне вере?
Љубав према животу и према
природи јесте родна вера.
Које су врлине на које
модеран човек не сме да
заборави?
Мислим да си већину тога
набројала у прошлим
питањима. Један једноставнији
начин живота, повезаност са
природом, другим бићима,
боговима, љубав... Највећа
мана овога света је
материјализам, од њега креће
све негативно. А по мом
мишљењу не треба ни
набрајати те врлине које
човијек не сме заборавити. Пре
бих рекао: реши се
материјалног схватања света
око себе и решио си се највећег
дела свих мана.
Мене лично интересује да ли
сте сами правили неке од
инструмената на којима
свирате?
Ето, ако баш морам одати тајну
– на досадашњим албумима
нема инструмента које смо
сами израђивали, док ће их на
новоме албуму „У крилу
Моранином“ бити чак и више.
Како видиш будућност свог
удружења?
Видим светлу будућност пред
родноверјем опште, па тако и
пред удружењима које су
кренуле тим путем. Број људи
који се враћају помало својим
коренима из дана у дан расте.
Исто тако расте и свест, опште,
на целом свијету, не само код
словенских народа. Много је
напорног посла и
непроспаваних ноћи пред
нама, али исплати се – знамо то
сви! Ту бих само цитирао
једнога мудрог човека који је
рекао: „Као што зора свако
јутро свиће, тако ће и
паганизам опет сванути.“
Да ли знаш да је у брдима
изнад села Бела Паланка у
Србији подигнут споменик
Световиду? Да ли би ти и
твоје удружење волели да
посетите Србију и обиђете
такве знаменитости?
Чуо сам за тај споменик, чак
сам и видео неке слике –
прекрасан је. Наравно, хтели
би обићи Србију да видимо све
знаменитости овога типа, а
исто тако и све дивне и красне
људе које знамо само преко
интернета.
И за крај, да ли би волео
нешто да поручиш нашим
читаоцима?
Као прво, хвала вама на
интересу и интервјуу!
Разговор
Дамир (Кнез Перунов) и
Јаорслав, оснивачи Перунове
Светиње

21. Страна 21
Надам се да ће ме пут одвести
и до Србије, па макар то била
само нека свирка. Драги
читаоци, не дајте да вас овај
материјалистички систем држи
у рукама и не дајте да вам мажу
очи свакаквим смећем од
политике па на даље. Сетите се,
има важнијих ствари од
телевизије, црне хронике,
корупције, ратова,
дневнополитичких и других
глупости у животу. Окрените се
својим Боговима, Прецима,
пририроди, духовношћу.
Уживајте у животу! Не
заборављајте наше старе Богове
и Претке – нека наш огањ гори
заувијек! Слава Боговима!
Поздрав из Хрватске! Кнез
Перунов
Разговор припремила: Ана
Милојковић Оми
Разговор

22. Страна 22
Вучија Поворка
Огањ
Запали пањ од Храста
Загреј младог Бога.
Веселите се људи
Стижу лепши дани.
Богиња Морана је заспала.
Поново се Сунце
Вратило у Јав.
У име здравља
И бесмртног живота
Подигните рог пун медовине
Што су нам Богови дали
И наздравите браћо
Славнога Рода.
Око ватре играјмо
И наш завет оца Арија
испуњавајмо
Како је одувек било
Док децу своју учимо
Да славе Бога
И да никада и ни пред ким
Не клече и не моле
Ниједног Бога, непријатеља
Или неку другу силу
У срцу нашем увек ће поноса
бити.
Вучија Поворка
На леђима нам секире ратне
Крећемо опет у походе славне.
Силни удари грома нас прате
Као да Богови желе снагу да
нам дају.
И вукови у даљини завијају
Јер су наша браћа одавнина.
Знају и они да смо људски
облик
За сада попримили.
У снегу се виде трагови
То је знак да смо се
непријатељу приближили
Спремно нас чекају на пољани
Са крвавим очима и урлицима
звери
Исход овог рата
Наши ће унуци причати
Победа или смрт! Слава!
Прабог Сварог
Свароже, ти што све видиш,
Склупчан као беба у јајету
седиш,
Док те по небеском своду у
кочији
Твој Сварожић вози.
Све шумске, морске и подземне
демоне,
Све мале и велике богове,
У помоћ је Сварожић звао
Да сачувају Ред у свемиру.
Богови силни што седе
У крошњи светог Храста,
Посматрали су људе што су их
се одрекли,
Веру својих отаца, дедова и
прадедова.
Људи данас клече пред туђим
богом,
Храмове богова својих су
срушили
А у остала населили нова
божанства,
Словенску част и понос су
попљували!
Увредјени богови судбином
људи
Престали су управљати.
Од тада људе прогони несрећа,
глад
И ратови у којима нису само
ратници гинули.
Време се ближи, крај је наше
Ере
И Хаос који су створили,
Наш ће прабог Сварог у Ред
довести
Као што одувек беше.
Часни и поштени на виши ниво
прелазити
Јер се нису одрекли Рода свога,
Сви остали у праху ће нестати
И душу њихову подземље ће
прогутати.
Слава!
Стари Словени
Неистине шире сви љубоморни
на Словенски род.
Причају да смо из удаљених
мочвара дошли, и са Уралских
планина,
Да смо дивље племе без
обичаја и културе били,
Те да су нас лажни пророци и
просветитељи научили словима,
Иако смо писати знали.
Одкуда онда таквој дивљој
хорди
Сазнање о јечму и пшеници?
О слатком меду и божанској
медовини?
Домаћим животињама?
И плодној земљи црници?
Узгајали смо их и брали
плодове свога труда,
Богове смо славили и њима
жртве приносили.
Своју земљу крваво смо
бранили
И од других раса сачували децу
нашу.
Повратак на стазе старе славе
морамо се вратити
И своје вековне територије
ослободити!
Наша словенска свест се буди,
Помен прецима и нек` је слава
Боговима!
Марко В.
Песме инспирисане духом предака

23. Страна 23
Шумској мајци
Многи је ратник челичног става
постао жртва твоје чаролије.
Занесе и најјачег та пут
гиздава,
Свако би на искап да те пије.
У славу сласти губила се глава.
Ох, шумска мати!
Жено над женама!
И мајко и сестро и змијо и
жено!
Не гледај ме, будиш у мени
нешто скривено.
Поглед блуди, рука те исте,
дршће колено.
Ох, мила моја, да није мог
циља,
Моје муке тешке, удеса судбине,
Не бих се одрек’о твог слатког
окриља
По цену да се убија, по цену да
се гине.
Мила моја сејо, тешко је
одбити раскош твог хлада
Ал' није ова шума за мучне
окршаје,
Траг крвави за нама звериње
мами.
Грехота је кристалну загадити
воду липтањем рана хорди из
Ада.
Прате нас у стопу, нигде нисмо
сами.
Мила сејо моја, тежак камен
носим, обећање роду –
Спасити Српство од гнева што
се бере.
Хвала ти за сан, за храну и воду
У име мог рода, у име моје вере.
Пожели ми, сејо, што мање
љутих зледи
Пре него што стигнем на вечно
одредиште
Моли се за нас, да Добро
победи,
Да сачувам веру и српско
огњиште.
Милена Соколовић
Ој лесниче
Ој лесниче, лесниче,
мили душе смилуј се!
прими моје дарове
нека те задовоље
Ој лесниче, лесниче,
мили душе смилуј се!
да не ходим ја у круг
кроз твој тамни, мрачни луг.
Павле Зорановић
Песме инспирисане духом предака
Шумска мајка - Ана
Милојковић Оми
Велес - Ана Милојковић
Оми