Izložba Znamenite žene Srbije - Narodna biblioteka Merošina

1. Знамените
жене
Србије
Изложба Народне
библиотеке Мерошина

2. Јефимија
01.
Кнегиња Љубица
03.
Јелена Балшић
02.
Милунка Савић
04.
Мина Караџић
05.
Милева Ајнштајн
06.
Исидора Секулић
08.
Ксенија Атанасијевић
07.
Даница Томић
09.
Јелисавета Начић
10.
Књиге о знаменитим женама Србије које можете
прочитати у Народној библиотеци у Мерошини
11.

3. Јефимија
Јелена Мрњавчевић (око 1350 — после 1405) била је
кћи угледног властелина у држави цара Душана, а
пре замонашења била је жена деспота Угљеше.
Замонашила се и узела име Јефимија, под којим је
позната као прва српска књижевница.

4. Рођена као Јелена, кћерка кесара Војихне под
Стефаном Душаном, удата је за брата краља
Вукашина, деспота Угљешу. Након што је њен
муж страдао у Маричкој бици живела је у Серу а
онда се замонашила и прешла у Крушевац у дом
Лазара Хребељановића. Након Косовске битке,
када је страдао и њен заштитник кнез Лазар,
заједно са књегињом Милицом прелази у
манастир Љубостињу.
Јефимија је највероватније имала велики утицај
на кнегињу Милицу. Милица (тада већ монахиња)
држала је Јефимију у свим тешким и мучним,
преломним државним питањима „као неку кулу и
помоћ“. Јефимија се истакла 1398. године, када је
била у мисији које су преузеле две монахиње да
оправдају младог Стефана Лазаревића, будућег
деспота, који је био на двору султана Бајазита
оптужен за неверство и планирану издају.
Ова мисија две монахиње и удовице, поред
оправдања за Стефана Лазаревића, имала је још
један циљ: измољење и пренос моштију Свете
Петке из Трнова у Србију. Султан је то
допустио, видевши у том чину верске мотиве.
Имала је све услове за добро васпитање – знала
је грчки, кретала се у друштву учених
црквених људи, била је изузетна везиља. О
њеном образовању и талентима сведоче
текстови које је саставила и предмети
примењене уметности које је израдила
Не зна се када је монахиња Јефимија умрла.
Последњи помен о њој налази се у једној повељи
деспота Стефана Лазаревића, који је назива
деспотицом (владарком), госпођом и мајком.

5. Прочитајте више у нашој библиотеци:
Јефимија, прва српска књижевница, Слободан
Станишић
Монахиња Јефимија : књижевни радови
Жедна Јефимија : себе саме приношенија,
Гордана Томић-Радојевић
У српској књижевности Јефимија је остала позната по три своја књижевна дела
високе уметничке вредности. Сва три сачувана су у материјалу, тако да
представљају споменике не само књижевности, него и примењене уметности. Њени
радови замишљени су као дар – манастирима Хиландару и Раваници. У њима је, у
првом лицу једнине, Јефимија истакнута као даровалац и састављач.
Прва наша жена за коју знамо да је писала, писала је не о нечем или неком, већ о
себи, и чинила је то на изразито исповедан и непосредан начин.

6. Јелена
Балшић
Јелена Балшић (касније Хранић, девојачко
Лазаревић), српска средњовековна
списатељица, кћер кнеза Лазара и кнегиње
Милице, удата 1386. за Ђурђа Стратимировића
Балшића, владара Зете, који је преко мајке био
у сродству са Мрњавчевићима и истицао своју
немањићку традицију.

7. Верује се да је Јелена стекла одлично
образовање на родитељском двору у
Крушевцу, тадашњој престоници. На њен
развој утицала је учена монахиња Јефимија,
Миличина рођака, која је са њима живела.
Јелена се удала за зетског господара
Ђурђа Страцимировића Балшића и са њим
имала сина јединца Балшу III. Након
Ђурђеве смрти 1403. године, управљала је
земљом и тиме се сврстала у ред жена –
владарки, којих је било и у српском
средњем веку – краљица Јелена Анжујска,
царица Јелена, кнегиња Милица. Владавина
Јелене Балшић обележена је ратовањем
против Венеције, јер је желела да под
окриље Зете врати градове Скадар и
Дриваст, које је Венецији уступио Ђурађ.
За предају Јелене и Балше Млечани су
обећали велику награду, која је достигла
2.000 дуката. На преговоре у Венецију с
дуждем отишла је Јелена сама, не желећи
да излаже сина опасности. Пленила је
борбеношћу и одлучношћу, енергијом и
памећу. Мир је склопљен октобра 1409. с
тим да свака страна задржи оно што је
имала пре њеног одласка у Млетке.
Дала је важан допринос културном животу
прве половине петнаестог века. У том
периоду, поред књижевног центра у
Деспотовини, развило се и једно мало
духовно средиште у Зети, у манастирима
Скадарског језера. Његова појава везује се
за Јеленину активност, као и за везе Зете с
Моравском Србијом с једне и Светом Гором
с друге стране.

8. Прочитајте више у нашој библиотеци:
Скадарска кнегиња : Јелена Балшић - Храброст
Немањића: роман о борби, лепоти и узвишености,
Слободан Станишић
Српске властелинке: државнице и дипломаткиње крајем
XIV и првом половином XV века, Никола Моравчевић
Њена писма (нарочито друго, под насловом Описаније богољубно) представљају
висок домет српске епистоларне књижевности, са вешто употребљеним
реторским фигурама, узвишеног стила и дубоко лична, али одмерена и природна
у изразу.
Целокупном својом делатношћу Јелена се указује као представница просвећеног
српског друштва онога времена. Учествовањем у јавном животу, ктиторском
делатношћу и књижевним радом, она се надовезује на већ развијену традицију
изузетних жена из српске прошлости.

9. Кнегиња
Љубица
Љубица Обреновић (14.01.1788 – 14.05.
1843) била је српска кнегиња, жена
кнеза Милоша Обреновића, и мајка
кнеза Михаила Обреновића.

10. Љубица се у пролеће 1806. године
удаје за Милоша Обрановића, а кум им је
био вожд Карађорђе. Почетак брака
Милош и Љубица проводе у кући Милана
Обреновића у Брусници. Љубица се
понашала као и све жене тог периода из
српских породица, кувала је, радила на
имању, бринула око стоке и служила
супруга за софром, за коју је седала тек
након што би му пољубила руку,
послужила га чашицом ракије и након
читања молитве, јела са њим. Осим што је
била традиционална жена која се
скромним начином живота трудила да
утиче на све српске жене, била и
посвећена као мајка. Са Милошем је имала
осморо деце, од којих је четворо умрло док
су још били веома мали.
Облачила се једноставно, али је у време
Првог и Другог српског устанка, носила
за појасом увек два пиштоља. Познат је
догађај када се у бици код Љубића која се
догодила у Другом српском устанку,
обратила устаницима који су кренули у
повлачење речима: „Кецеље женске
пашите, па ми жене да идемо да се
бијемо!“ што је охрабрило војску, која је
кренула у напад и победила.
Била је позната као строга и
самосвесна, а често је заузимала
сопствени став у политици. Због тога је
неколико пута долазила у озбиљне
сукобе са кнезом Милошем. Током
политичких напада на Милоша чак је
прешла на страну опозиције

11. Прочитајте више у нашој библиотеци:
Кнегиња Љубица Обреновић, супруга кнеза Милоша
Великог, Војислава Латковић
Кнегиња Љубица Обреновић, Јована Кулаузов
Помагала је уметнике и интелектуалце, који су јој долазили, а један од највећих
пријатеља њихове породице био је Вук Караџић, према коме је била широке руке и који јој
је остао привржен до самог краја. У дом су долазили Јоаким Вујић и Димитрије Давидовић,
чије је радове финансијски помагала, а зна се да је материјалну помоћ пружала Илији
Чарапићу, сину Васе Чарапића, али и жени Наума Ичка.
Међутим, колико су је волели у народу, најбоље говоре речи Боа-Ле-Конта који је
једном приликом рекао: „Срби дубоко цене своју кнегињу, и кад би њен муж случајно умро,
држи се, да би јавно мишљење предало Госпођи Љубици намесништво кнежевско.“

12. Милунка
Савић
Милунка Савић Глигоревић (Копривница, 1890. или 28.
јун 1892 — Београд, 5. октобар 1973) била је српска
јунакиња Балканских ратова и Првог светског рата,
наредник у Другом пуку српске војске „Књаз Михаило“,
као и жена са највише одликовања у историји ратовања.
Рањавана је у борбама девет пута, а због неизмерне
храбрости Французи су је прозвали „српска Јованка
Орлеанка“.

13. Радећи на имању око своје скромне, планинске куће у
селу Копривнице, да би се одбранила од вукова и других
опасних животиња, Милунка Савић, још од раног
детињства, научила је како да користи оружје свог оца
Раденка. Мада је израсла у лепу, стаситу девојку, удаја је
није занимала. У жељи да заштити свог брата, мушкарца
који би био мобилисан за рат, Милунка Савић се у јесен
1912. године прикључује дринској дивизији српске војске
и у рат креће као мушкарац - Милун Савић.
Након кратког војновања у Првом балканском рату,
Милунка са дринском дивизијом учествује у још
крвавијем - Другом балканском рату. Њен пол открило је
болничко особље, после рањавања у Брегалничкој бици,
скоро годину дана после приступања српској војсци.
Милунка се прикључује најхрабријем од преко сто
пукова које је српска војска имала - Гвозденом пуку.
Милунка се трудила да свој пук, пук "гвоздењака" (како
га је звала) не обрука, а у томе је руковањем оружјем, а
посебно бацањем бомби, и успела. Постигнувши огромне
успехе у Колубарској бици, она добија свој први од
укупно 6 ордена за храброст - Орден Карађорђеве звезде.
У јесен 1915. године Милунка је у Македонији озбиљно
повређена у главу, па се повлачи преко Албаније, да би се
само неколико месеци касније вратила на Солунски
фронт. Након битке на Кајмакчалану, она добија мноштво
одликовања, међу којима су и два француска оредана
Легије части. Такође, Милунка је до данас остала једина
жена одликована француским "Ратним крстом са златном
палмом."
Раних 1920-их година, за ратне заслуге, од државе је
добила имање надомак Новог Сада. Са сестром Славком је
сређивала посед, а своје ћерке одгајала као самохрана
мајка. Касније, у потрази за бољим животом, заједно са
ћеркама је отишла за Београд, где је месецима покушавала
да нађе посао. На иницијативу својих сабораца, 1929.
године, Милунка се запослила као чистачица у
Хипотекарној банци у Београду.
Између два светска рата, поштовали су је широм Европе.
Милунка је била неизоставна званица када су у питању
прославе јубилеја, обиласци ратишта, полагање цвећа на
гробове палих, а на сусрете с ратним друговима је
одлазила у шумадијској народној ношњи, украшеној
добијеним одликовањима.

14. Прочитајте више у нашој библиотеци:
Хероина нежног срца, Славка Петковић Грујичић
Милунка Савић : ордење и ожиљци, Милан
Богојевић
Милунка Савић : витез Карађорђеве звезде и
Легије части, Видоје Голубовић
Препознавши њену храброст и изуезетан допринос држави, Република Француска понудила јој
је да се пресели у њихову и земљу и да тамо добије војну пензију. Међутим, она је ипак
изабрала да живи у Београду, где су људи брзо заборавили њене заслуге. За све то време
ишколовала је и одгајила тридесеторо деце коју је доводила из свог родног села.
За време Другог светског рата, Милунка је држала малу болницу на Вождовцу, у којој је
лечила рањенике. Старост је провела у скромној, оронулој кући на Вождовцу, окружена
унуцима.
Умрла је 5. октобра 1973. у Београду и сахрањена у породичној гробници на Новом гробљу.
Њени посмртни остаци пренети су 10. новембра 2013. у Алеју заслужних грађана на Новом
гробљу.

15. Мина
Караџић
Вилхелмина (Мина) Караџић-
Вукомановић (1828 —1894) била је српска
сликарка и књижевница. Једна од три
сликарке које су радиле у Србији у 19.
веку. Седмо дете Вука Стефановића
Караџића и Бечлијке Ане Марије Краус

16. Рођена је у Бечу и одрасла у кући у
коју су долазиле многе познате личности
српске културе тога доба, пријатељи и
сарадници њеног оца: Осим немачког
језика научила је рано француски, а
потом и италијански, од 15. почела је да
учи српски, а од 19. године енглески
језик. Ишла је на часове клавира и
сликарства. О њеном образовању бринуо
се и Јернеј Копитар, који јој је поклањао
књиге немачких, француских и
енглеских писаца.
Са петнаест година по први пут учи
српски језик и почиње да пише поезију и
прозу, као и да преводи српске народне
умотворине на немачки језик.
Ипак главна преокупација јој је
сликање, те похађа часове у атељеима
познатих аустријских сликара. У овом
периоду, уз учење српског језика, отац
почиње да је укључује у свој рад, што ће
касније постати Минина главна
преокупација.
У мају 1858. године са мајком и оцем,
допутовала је бродом из Беча у Земун. У
Београду је прешла у православну веру и
добила име Милица. Удала се за
сиромашног братанца кнегиње Љубице,
професора књижевности на београдском
Лицеју Алексу Вукомановића. Мина је
остала једини потомак Вука Караџића, и
са њом је 1894. године угашена Вукова
лоза.

17. Прочитајте више у нашој библиотеци:
Звезда међу звездицама : Мина Караџић, Гордана
Тимотијевић
Споменар Мине Караџић : са преводима на немачки и
руски језик
Сликарство је обележило период њене младости, а имала је и велике амбиције да
настави школовање у Француској и Италији, до чега није дошло из материјалних разлога.
Оставила је преко педесет радова, међу којима су уља на платну и цртежи, а инспирацију је
проналазила у важним личностима српске историје, као и међу очевим блиским
познаницима и сарадницима. Међу њеним радовима налазе се ликови Марка Краљевића,
њеног оца Вука Караџића, Симе Милутиновића, Милице Стојадиновић Српкиње, затим
портрет аустријског песника Лудвига Аугуста Франкла, као и аутопортрет и портрет брата
Димитрија.
У Бечу је 2021. године постављена спомен-плоча њој у част.

18. Милева
Ајнштајн
Милева Марић (1875. —1948.) била је српска
математичарка, прва жена Алберта
Ајнштајна.

19. Основну школу завршила је у Руми,
уписује женску гимназију у Новом Саду, али
како у тадашњој Аустроугарској девојкама није
било дозвољено више образовање, прелази у
Краљевску малу реалну гимназију у Сремској
Митровици.
Школоваће се и у Шапцу, Загребу, да би
образовање наставила у Цириху јер је то био
један од ретких европских градова који је на
факултете примао и жене. Две године касније
уписала је студије медицине, али се пребацила
на Државну политехничку школу на студије
математике и физике. Милева је била тек пета
жена која је примљена у ову школу.
Тада упознаје седамнаестогодишњег
Алберта Ајнштајна који јој је био колега.
Након прве две године успешних студија, Милева
се исписује и одлази у Хајделберг где је код нобеловца
Филипа Ленарда слушала предавања из теоријске
физике где проучава фотоелектрични ефекат за који ће
Алберт касније добити Нобелову награду. Такође, на
истим предавањима упознала се са
четвородимензионалном геометријом која представља
математичку базу теорије релативитета која ће
прославити Алберта.
Алберт је њихов брaк доживљавао као
интелектуално партнерство, а Милева је чинила све
што би задовољило њеног мужа и помогло му у каријери.
Када су је једном приликом запитали засто је теорију
релативитета поклонила мужу, Милева је одговорила:
„Nas dvoje smo ein-stain ” (једна стена на немачком).
Ајнштајн је 1905. године објавио четири велика
научна рада која су представљала револуционарна
открића. Милева је тада рекла: „Завршили смо веома
важан рад којим ће се мој муж прославити”. Брак је,
међутим, временом запао у кризу.

20. Прочитајте више у нашој библиотеци:
Знамените српске жене, Милутин Тасић
Наши великани науке, Невена Проле
Једно пријатељство : писма Милеве и Алберта
Ајнштајна Хелени Савић, Марић-Ајнштајн
Из свих радова које је заједно радила са супругом и својеручно потписала,
трагови њеног имена потпуно су избрисани, као да никада није ни постојала. Зато
данас постоји небројено књига о Ајнштајну у којима се Милева уопште не спомиње.
Срећом, захваљујући обелодањивању њихових љубавних писама, многе научне
истине излазе на светло дана. Ови трагови упућују да теорија, која је била
Ајнштајнова идеја, не би постојала да је није Милева математички дефинисала јер је
у математици била далеко супериорнија од њега.

21. Ксенија
Атанасијевић
Ксенија Атанасијевић је била прва жена
филозоф, преводилац и професор на
Београдском универзитету, где је
докторирала. Била је прва жена доктор наука
у нашој земљи, једна од наших водећих
мислилаца и објавила је 400 научних студија,
али је њен рад све време оспораван.

22. Докторирала је са 28 година - сад давне
1922. и две године касније постала прва
доценткиња на Филозофском факултету.
Филозофкињу, чије је докторска дисертација о
Ђордану Бруну преведена на француски, а
прикази објављени у међународним
часописима, уважени професори тог времена
оптужили су за плагијат у мањим радовима.
Оптужбе које су касније и званично
оповргнуте спречиле су је да академски
напредује и постане ванредна професорка.
Велика већина професора била је
против да Ксенија постане доцент. Чекајући
боље сутра, Ксенија не губи време. Пише,
држи филозофска предавања и пуни сале,
предаје у гимназији… А онда јој се заслужена
срећа најзад осмехнула, када је изабрана за
доцента Филозофског факултета.
Догодило се то на разочарање већине, али
на радост неких великана, попут Јована Цвијића
и Мике Аласа. Етнолог Тихомир Ђорђевић
поздравио ју је речима: „Честитам вам госпођице,
ушли сте у пакао.” Ових речи се Ксенија
Атанасијевић после често сећала.
Измучена борбом против ветрењача, 1936.
године напушта универзитетску каријеру, у
тренутку када Енциклопедија Британика
увршћује њен рад на списак релевантне
литературе за проучавање личности и дела
Ђордана Бруна. Уморна од ове борбе говорила је:
„На својој страни, осим истине и закона, нисам
имала ништа више“.
Када је почео Други светски рат, Ксенија
поново држи филозофска предавања, али
прихвата и позив просветне власти. Међутим,
борбеност и нагон за правдом све време јој не дају
мира.

23. Прочитајте више у нашој библиотеци:
Знамените српске жене 2, Милутин Тасић
Портрети жена, Ксенија Атанасијевић
Пре рата стаје у одбрану Јевреја, одбија да потпише „Апел српском народу” београдских
интелектуалаца, због чега је Гестапо хапси. Лисице јој, после рата, ставља и ОЗНА. Њен
бивши колега, професор Душан Недељковић за Ксенију тражи смртну казну. Из затвора је,
ипак, пуштају „само” уз казну губитка грађанских части, а све њене књиге стављају се на
листу забрањених. Било је то ново поглавље у њеном животу, али ни тада не губи вољу да
пише, преводи, предаје. У позним годинама удала се за удовца др Милана Марковића, познатог
рендгенолога.
Ксенија је 28. септембра 1981. године умрла од можданог удара и сахрањена на Новом
гробљу у Београду. Гробница је после неколико година прекопана, јер једна од наших највећих
интелектуалаца није имала потомке.

24. Исидора
Секулић
Исидора је била српска књижевница, академик
и прва чланица Српске академије наука и
уметности. За време свог живота била је
значајно уважавана као најобразованија и
најумнија Српкиња свог времена

25. Мало тога од приватних детаља данас је
сачувано о девојчици рођеној у бачком
Мошорину. Родитељи Данило и Љубица, браћа
Предраг и Димитрије, детињство у Земуну,
Руми и Новом Саду... „Спољашња биографија
списатејице је тако оскудна да у њој
најважнији део чине службени, радни
подаци“, бележи књижевни историчар Јован
Деретић“.
Традицију оскудних приватних
података с почетка живота касније је
наставила и сама Исидора: „Ја сам дете свога
оца по свему. Не волим туђ нос где му место
није; не видим смисао, а видим одвратност да
човек пред гробом жури да још последњи пут
насити језик оговарањима и
индискретностима... Смрт је ћутање; пред
смрт треба ћутати...“
У младости заинтересована за
педагогију, Исидора се школује у Српској
препарандији у Сомбору, па на Вишем
педагијуму у Пешти, где студира
математику и природне науке. Као
наставница математике ради у Панчеву,
Шапцу и Београду, а 1922. године докторира
у Немачкој. Време окупације 1915. и 1941.
проводи у Србији, повучено, а тек крајем
Другог светског рата активније се укључује
у јавни живот.
Постаје први председник Удружења
књижевника Србије, члан Српске академије
наука и уметности.

26. Прочитајте више у нашој библиотеци:
Знамените српске жене 2, Милутин Тасић
Ђакон Богородичине цркве, Исидора Секулић
Писма из Норвешке ; Кроника паланачког гробља,
Исидора Секулић
Говор и језик, културна смотра народа, Исидора Секулић
Балкан, Исидора Секулић
Антологија Исидора : изабране странице Исидоре
Секулић
Још за живота сматрана је најобразованијом и најумнијом Српкињом свог времена.
Говорила је више језика, познавала више култура, поред књижевности њено поље
интересовања били су и музика и сликарство, о којима је писала као врхунски
познавалац. Увек заинтересовна за фолозофију, у једном од интервјуа изјављује да је
пре рата редовно читала два часописа чисто филозофска, један енглески, други
француски. Ратно стање донело је само ту промену што за француски више није имала
пара

27. Извор: Блиц

28. Књиге о женама Србије
(дечије одељење)
1. Хероина нежног срца : Милунка Савић, Петковић Грујичић,
Славка
2. Кнегиња Љубица Обреновић, Кулаузов-Реба, Јована
3. Царица Милица, Кулаузов-Реба, Јована
4. Кнегиња Милица и девет Југовића, Станишић, Слободан
5. Јефимија, прва српска књижевница, Станишић, Слободан
6. Чучук Стана : девојка са сто мегдана, Станишић, Слободан
7. Симонида : најмлађа српска краљица свих времена,
Станишић, Слободан
8. Принцеза Оливера на двору султана Баjазита, Станишић,
Слободан
9. Симонида наjмлађа српска краљица, Станишић, Слободан
10. Скадарска кнегиња : Јелена Балшић - Храброст Немањића :
роман о борби, лепоти и узвишености, Станишић, Слободан
11. Жене које су промениле свет: 26 изузетних жена, Сивико,
Ирене
12. Бајка о човечици : Десанка Максимовић, Јовић, Виолета
13. Звезда међу звездицама : Мина Караџић, Тимотијевић,
Гордана

29. Књиге о знаменитим женама
(избор у Народној библиотеци Мерошина)
1. О знаменитим српкињама XIX века, Радовановић,
Стеван
2. Двадесет жена које су обележиле XX век у Србији,
Пантелић, Ивана
3. Српске краљице и царице, Николић, Дејан
4. Клара Цеткин, Дорнеман, Лујза
5. Споменар : знамените жене српске, Чубрић, Љиљана
6. Српске жене испред свог времена, Тасић, Милутин
7. Жене на тлу Србије : од праисторије до савременог доба,
Вуковић, Јасна
8. Жене у науци: од Архимеда до Ајнштајна – освајање
освојеног, Поповић, Драгана
9. Жена у Топличком устанку 1917, Младеновић, Божица
10. Кнегиња Љубица Обреновић, супруга кнеза Милоша
Великог, Латковић, Војислава
11. Приче из српске прошлости, Тасић, Милутин
12. Приче из детињства великих. Књ. 3, Тасић, Милутин
13. Српски великани науке, Тасић, Милутин
14. Знамените српске жене. 2, Тасић, Милутин

30. 8. март
Међународни
дан жена

31. CREDITS: This presentation template was
created by Slidesgo, including icons by Flaticon,
infographics & images by Freepik
Хвала!
Посетите нас сваког
радног дана
Од 7 до 20 часова
018/4892-022
Народна библиотека Мерошина |
Merosina | Facebook