1. Инцидент на чукур чесми
Пре скоро 158 година, тачније 3. јуна по старом и 15. јуна по новом
календару, догодило сеубиство на Чукур-чесми које ће довести до коначног
одласка турске војске из Србије. Данас о том догађају сведочибронзана
статуа дечака Саве Петковића „Дечак са разбијеним крчагом”, аутора
Симеона Роксандића, подигнута 1931. године из средставаЗадужбине
трговцаТоме Ванђела.
У другојполовини19. века, становници Београда, Србии Турци, водом сусе
снабдевали са чесама јер водоводаније било. Једна од најпознатијих била је
Чукур-чесма. Турци су били осионијер нису желели да чекају ред, па је на
чесмичесто долазило до свађа и туча чији је повод била вода, а прави
разлозинетрпељивостизмеђу два народа. Тако су јуна 1862. годинеу сукобу
убијени мали Сава Петковић, српскижандарми Сима Нешић и Ивко Прокић,
као и многи другисрпскии турски војници. Рат између Србаи Турака који је
тада уследио постао је главобољаевропскедипломатије и повод да Срби
коначно истерају Турке из Србије.
Све је почело када су три турска низама (војника) дошла на Чукур-чесму и
када је један од њих покушао да отме дечаку Сави тестију. Дечак је није дао и
турски војник га је убио. Управа српскеполиције која се налазила у суседној
улици одмах је послала терџомана Симу Нешића, посредникакод турских
2. власти, са жандармима да ухапси убице. Како су они већ побегли у турски
гарнизон, српскижандармипонели су тело убијеног дечака у српску
полицију. Док су пролазилипоред турске полиције, низами су припуцали на
њих и убили Симу Нешића и жандарма Ивка Прокића. Вест о погибији
наших људи узбудила је српско становништво, а жандарми су одлучили да
освете дечака и другове. Кроз српскидео градатрчали су људи и позивали да
се узме оружје, трговцису затварали дућане и излазили на улице с пушкама,
а жене и деца напуштали су куће и одлазиливан града, према Бара Венецији
јер је ван шанца живело искључиво српско становништво.
Српскојжандармерији прикључио се народ с оружјем које је чувао у кућама
и на јуриш су заузели Варош капију, а Сава капију и Стамболкапију су
порушили. Најжешће борбесу се водиле близу Варош капије, код џамије и
турског гробљакоји су се налазили одмах поред лутеранске цркве. Турци су
се, побеђени на улицама, затворили у џамију и ту пружили дуг отпор нашим
жандармима и народнојвојсци коју је предводио ЂокаВлајковић, српски
херој који је служио у аустроугарској, рускоји српскојвојсци. Имао је само
једну ногу. Турцису се на крају предали, а српскаполиција их је са женама и
децом спровелау тврђаву и предала турскојпосадикако би заштитила њихов
живот.
Како су неке турске куће биле опљачкане, српскажандармерија је наредила
да се све однете ствари из турских кућа врате за три дана. Кнез Михаило је
водио рачуна да покаже да Србија поштује своје међународне обавезеи да
гарантује сигурностсвихграђана без обзирана то да ли су српскеили турске
националности. То ће се показати веома важним у каснијим преговоримајер
Турци су своје међународне обавезегрубо прекршили већ два дана касније.
Кнез Михаило Обреновић, кога су догађаји затекли у Шапцу, схватио је да
тај сукоб може да искористида истера Турке из Србије. Одмах је послао
ултиматум Турцима да до осам часоваувече напусте београдскуварош.
Мудри кнез је знао да су европске силе подељене око будућности Отоманске
империје и да су се плашиле сваког сукобана Балкану који би могао да
доведедо рата у коме би нека од великих сила преузела територије којима је
владао Цариград. Кнежев циљ био је да Србија коначно добије формалну
независностиако је земља суштински била под српском управом. На то да је
Србија још била део Отоманскеимперије подсећали су само турски војни
гарнизонии део становништва који су се налазили у српским градовима.
Док Србимудро користесукоб, повлаче рационалне потезе и покушавају да
интернационализују проблем јер су слабији, Турци 5. јуна по старом
3. календару чине кобну грешку. Турскикомандант, жељан освете и охрабрен
чињеницом да су се турски грађани повукли у тврђаву и да их више нема у
вароши измешаних са Србима, наређује бомбардовањеБеоградаиз 56
тврђавских топова.
У бомбардовањује погинуло око 50 грађана и војника, изгорело је 20, а
уништено око 357 кућа. Српско становништво је подигло барикаде за
одбрану, ископавало рововеи спремило се за одбрануграда. Било је потпуно
јасно да више није могућ суживотСрбаи Турака, а сурово уништавање
Београдапослужило је кнезу Михаилу да Србију представикао жртву и да
званично затражи да се у спор умешају велике европскесиле.
Већ у току јула 1862. године, у Канлиџи, поред Цариграда почели су
преговорио независностиСрбије, на којима су учествовали Француска,
Енглеска, Русија и Аустрија. Тада је донета одлука да се турско
становништво исели из Србије, па је у наредних годину дана заувек отишло
више од осам хиљада Турака. На интервенцију европскихдржава закључено
је примирје које су потписали Ашир-паша и српскиминистар Илија
Гарашанин, као и представницистраних сила као гаранти споразума. Била је
то прва победа кнеза Михаила и он је наставио да се бории даље. Након
дугих дипломатскихпреговораи борбе, Турцису пристали да предају
4. градовена „чување кнезу Михаилу”, прво Београд, па Фетислав (Кладово),
Смедерево и Шабац, а затим и друге.
Последњи турски одред на челу са Али Риза-пашом напушта Београд
Године 1867. кнез Михаило је добио кључеве Београдскетврђаве. Тако су
Србизахваљујући храбрости, одлучним акцијама и умереношћу према
турском становништву али и дипломатском умећу да потврдератне победеи
да искористегрешке противникаизвојевали једну од највећих победау 19.
веку.
