Песма

1. Мој отац
Пре него што сунце гране
испод златне планине
мој отац крене на село
сврати до пекаре
по хлеб из кога се пара
слатког облачка пуши.
Пут се вијуга попут змије,
а старе кости га муче .
Завијају као вукови
сећање на ратно детињство
и тешку младост.
Пролази каменом стазом
шума се диже до неба
ливаде се смеше
са шареним цвећем
шљивици са пупољцима.
Он иде и сећа се
кошаве у Сомбору
снега у Рајловцу
буре на Ластову
градова који су
променили лица
Лесковца и Дубровника.
А, можда, би му
живот био лепши
да је кренуо
са најбољим другом
из војничких дана
да плови морима
и да се скрасио негде
у земљи кенгура.
Испред њега
као слика
нацрта се
родитељска кућа
од брвана и успомена
дочека га
зујање пчелица
и бело стадо.
Све се наједном заборави
срећа на врата куцне
кад пчелица на длан слети.
Татјана Крповић